Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћани'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска
  2. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин служио је у недељу, 25. октобра/7. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору. Преосвећеном eпископу Дамаскину су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке, као и протонамесник Радоје Мијовић, парох у Бору, у Епархији тимочкој. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала о васкрсавању из мртвих сина удовице из Наина, Преосвећени владика Дамаскин је протумачио поменути јеванђелски догађај и истакао: „Овај јеванђелски догађај који смо чули, треба и нас, овде сабране у овом предивном храму посвећеном светом Георгију, да подстакне да и ми морамо да размишљамо на тај начин, да имамо вере у вечни живот. Јер, по томе се и зовемо хришћани, зато што верујемо у Христа, верујемо у Његово Васкрсење, као залог нашега, односно свеопштег васкрсења. Зато ми хришћани нисмо људи који немају наде. Ми не плачемо за нашим ближњима као они који немају наде. Ми, сабрани овде, у овом светом храму, морамо да се молимо Богу, као што су се молили и свети апостоли, да нам Бог дометне вере. Јер никада и нама није довољно вере и често у своме животу и падамо и устајемо. Није страшно то ако паднемо. Страшно је ако не желимо да устанемо. Бог нам је у светој Цркви Својој дао све оно што је неопходно за наше спасење, па и ту тајну, тај лек, а то јесте лек покајања, лек преумљења, лек новог, другачијег живота, живота по Христу. Нама Господ даје могућност после свете Тајне крштења да се поново покајемо, да обновимо ту благодат Божју, крштењску, коју смо добили на светом крштењу.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени епископ Дамаскин је рукоположио у чин ђакона Александра Шарчанског, катихету из Сомбора. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Прогон, па чак и физичко уништавање хришћана у низу земаља Блиског Истока и Африке, као и дискриминација верника Украјинске Православне Цркве биле су главне теме наступа митрополита волоколамског Илариона, председавајућег Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, на Међународном самиту о верским слободама у Вашингтону. На захтев водитељке програма Црква и свет Е. Грачове, говорећи о самиту који се одржао у главном граду САД-а 13. и 15. јула 2021. године, архипастир је истакао: „Сједињене Америчке Државе су земља са много лица. Упркос антируској пропаганди која тамо траје већ дуги низ година, у Сједињеним Америчким Државама постоји много људи који гаје велике симпатије, као прво, према нашој земљи, а као друго, према Руској Православној Цркви – они су спремни и желе да нас слушају. Догађај је организовала организација Open Doors која се бави истраживањем ситуација у различитим земљама које су у вези са угњетавањем одређених верских група“. Председавајући ОСЦП-а је изјавио да се последњих година хришћани бројних земаља блискоисточног региона и Африке налазе у трагичној ситуацији. „Ту спада и Ирак, где је за време Садама Хусеина живело милион и по хришћана, а сада је, у најбољем случају, остала једна десетина од тог броја. Ту спада и Либија у којој практично нема хришћана. Затим ту спада и Сирија коју су многи хришћани били приморани да напусте, и то не само због рата, већ због терористичких акција: тамо где су они били на власти систематски су прогонили, па чак и масакрирали хришћанско становништво“, подсетио је владика Иларион, наглашавајући да трагична статистика указује на то да број хришћана на Блиском истоку брзо опада. Чак је све мање и мање хришћана и у релативно просперитетним земљама као што је Либан, иако су донедавно чинили око 50% становништва. Део одговорности за тренутну ситуацију сносе Сједињене Америчке Државе, сматра јерарх: „Будући да су они напали Ирак, они су ти који су обећали да ће тамо успоставити ред и демократију. Но, видимо да тамо нема демократије, да је срушени режим замењен неконтролисаним хаосом, а то је изазвало масовни егзодус, чак, рекао бих, бекство хришћана“. Такође, он сматра да је важно да Сједињене Америчке Државе чују информације о правом стању у верској сфери у Украјини, о положају Украјинске Православне Цркве, која чува духовно јединство са Московском Патријаршијом, а која представља највећу верску организацију у тој земљи. „Обично чују потпуно другачије информације“, рекао је председавајући ОСЦП-а. „На пример, бивши амерички државни секретар М. Помпео, сумирајући своје активности на овој дужности, поносно је на Твитеру написао да је помогао украјинском митрополиту да се ослободи утицаја Москве. Чак и сама искоришћена формулација указује на низак ниво знања о томе шта се дешава у Украјини, што је карактеристично за неке високе америчке званичнике. Због тога је било важно испричати шта се тамо заиста догађа – како се свештеници и парохијани протерују из цркава, а људи моле на отвореном, како су цркве које су запленили расколници празне или закључане. Нека наши амерички партнери чују за то“. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
  4. Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човечности. Карантинска искушења која смо већ преживели у пролеће и рано лето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла услед карантинских мера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желео да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човечност у данима искушења. Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху. Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загреваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства. Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо. Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га делимо са слабијима. На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (речју или делом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства. Искушења попут садашњих су наш тест за истинску веру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушај мо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити. Записала Наталиjа Горошкова Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић)
  5. Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човечности. Карантинска искушења која смо већ преживели у пролеће и рано лето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла услед карантинских мера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желео да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човечност у данима искушења. Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху. Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загреваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства. Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо. Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га делимо са слабијима. На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (речју или делом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства. Искушења попут садашњих су наш тест за истинску веру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушај мо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити. Записала Наталиjа Горошкова Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић) View full Странице
  6. Расположење према хришћанима у Турској, који чине мање од 0,5% становништва, последњих неколико година је све негативније. Годинама уназад у Турској су вођене антибожићне и антиновогодишње кампање током којих су лепљени плакати по улицама, дељени леци, као и путем друштвених мрежа. Важно је приметити да су у ове кампање биле укључене и различите јавне институције чиме је додатно појачана постојећа атмосфера нетрпељивости. Такође, уочен је значајан пораст увредљивих коментара по друштвеним мрежама и новинским сајтовима на рачун хришћана и хришћанства. Као илустративан пример наводи се једна фотографија на којој је приказано како брадати муслиман удара Деда Мраза. Предмет критике били су и билборди у граду Коњи у централној Турској, којима се стиховима из Курана позивају муслимани да не буду пријатељи са Јеврејима и хришћанима. Билборде је поставио локални огранак Анадолске омладинске асоцијације (AГД). По новинару Сејфи Генчу, проблем је у општој атмосфери у друштву која не иде у прилог мањинама, већ у њему влада дух мржње који се распирује почев од школског програма, у коме се хришћанска „мисионарска активност“ сврстава у „националну претњу“, преко медијских написа и репортажа, али и проповеди у џамијама. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк, Јевреји и Јермени су најчешће мета медијског говора мржње, а за њима следе Асирци (Сиријаци), Грци и хришћани уопште. Мета напада су и Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти (којима се из верских разлога забрањује улаз у Турску), римокатолици и малобројни Јазиди. Приметан је пораст напада на хришћанска гробља током којих су уништавани споменици, ломљени крстови, па чак и прекидане сахране. Уз то, забележени су и случајеви да због своје вероисповести хришћани губе посао, затим киднаповања, хапшења због спора око имовинских права, као и случајеви узурпације кућа оних хришћана који живе у иностранству. Mета напада у мају ове године биле су три јерменске цркве у Истанбулу. Тако је 9. маја један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој јер су, по њему, Јермени одговорни за вирус короне. Друга мета напада била је 23. маја црква Сурп Крикор Лусарович на чијој капији је поломљен крст. Ове нападе осудио је Гаро Пајлан, посланик јерменског порекла из опозиционе, прокурдске, Народне демократске партије (ХДП), оптуживши владајуће кругове за стварање атмосфере мржње. Огласиле су се и Турске власти уверавајући да ће учинити „све што је могуће“ да обезбеде међуверску хармонију и поштовање мањина, док је Ердоганов шеф комуникација др Фахретин Алтин потврдио посвећеност да се очува „мир и хармонија између Турака и припадника других вера“. Уочи прославе годишњице освајања Цариграда (27-28. мај) поменута Фондација Хрант Динк добила је претње смрћу путем електронске поште. Порука је садржала и реченицу: „Можда ћемо се појавити једне ноћи када то најмање очекујете“. Ова реченица је чест слоган ултранационалистичких група у Турској и могла се чути и пре него што је 2007. године убијен турско-јерменски новинар Хрант Динк у чији спомен је фондација основана. Занимљиво је да је исту ову реченицу изговорио и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган пре војне интервенције Турске у Сирији. Ипак треба рећи да су починиоци поменутих дела врло брзо ухваћени од стране полиције, мада постоји бојазан да, попут починилаца ранијих сличних кривичних дела, они неће бити адекватно кажњени. Такође, током маја 2020. године турски магазин Герчек Хајат (Gerçek Hayat) објавио је специјал на 176 страна у коме се на основу једног фалсификованог писма, верске вође Јевреја (главни рабин Турске), Јермена (бивши патријарх Шенорк I Калустиан), Васељенски патријарх Вартоломеј и други оптужују за везе са Фетулахом Гјуленом, кога турске власти терете за неуспели државни удар 2016. године и терористичке активности. Представници ових верских заједница затражили су од државе да казне магазин, али како је лист власништво медијске групе блиске властима (породица министра финансија Барата Албајрака и Ердогановог зета) не очекује се да ће то имати правне последице. Поједини посматрачи сматрају да су заправо многи напади на верске и културне објекте, који су оштећени или уништени, последица нечињења државе, али и вандалских дела охрабрених реториком представника опозиције и власти. Према посланику из опозиционе Народне демократске партије (ХДП) Туми Челику, aсирском хришћанину, није случајност да немили догађаји следе након таквих поларизујућих изјава високих званичника. Колико је важна култура говора представника власти види се најбоље из обраћања турског председника током саветовања око пандемије коронавируса 4. маја. Он је том приликом изговорио: „Не дозвољавамо да терористички остаци мача буду у нашој земљи... да покушају да спроведу [терористичке] активности. Њихов број се доста смањио, али они и даље постоје“. Та врло осетљива синтагма, „остаци мача“ (kılıç artığı), у овом говору односила се на припаднике Радничке партије Курдистана (ПКК) коју Турска, САД и ЕУ сматрају терористичком. Ипак, синтагма се често користи као увреда у Турској и заправо се односи на хришћане Јермене, Грке и Асирце, који су преживели геноцид у Османском царству и Турској. Треба поменути да се ова синтагма тиче и припадника Алеви заједнице којих у Турској по неким проценама има и до 20%. Однедавно је овај израз попримио и злобније значење, па се као и реч „Јерменин“, „јерменско копиле“ или „јерменско семе“, користи током свађа као псовка или увреда, не само у парламенту, како би се увредили противници и указало на то да имају јерменске корене. У појединим круговима се отворено помиње како и сам Ердоган има делимично хришћанско порекло. Ова Ердоганова изјава изазвала је реакције дела јавности. Гаро Пајлан осудио је Ердоганову изјаву мржње и написао да „сваки пут када чујемо ту фразу, наше ране крваре“. Колумниста јерменско-турског недељника „Агос“, Оханес Киличдаги написао је да је „то увреда за оне који су преживели и за њихову децу и унуке“ и да „то одражава мржњу која је институционаизована генерацијама“. Он се још запитао какви су политичка култура и језик у земљи коју користе највише власти које тврде да „није било масакра у нашој историји“ и додао „па ако их није било, одакле потиче та фраза, на кога се односи?“. Парадоксално, како је то приметила турска новинарака Узај Булут, ова фраза не представља порицање масакара или геноцида, већ напротив као да „истиче понос починилаца“. Проблем је утолико већи јер сам шеф државе користи такву реторику, која је не само увреда за жртве, већ и оне преживеле. Ово додатно улива неповерење и забринутост за безбедност код хришћана у Турској, јер како је то приметио један колумниста, „мач у сваком тренутку може да се врати и заврши посао“. Атмосфера око ове изјаве је додатно закомпликована, јер је Ердоган у свом обраћању од 11. маја изјавио да се неће предати малигним снагама из FETÖ (инкриминишућа скраћеница за организацију Фетулаха Гјулена), ПКК, спољних непријатеља, укључујући „зле силе јерменског и Рум (грчког и грчко-кипарског) лобија преко непријатељских центара из Залива“. Симболика мача се јавља још у једном врло сликовитом примеру. Наиме, приликом прославе годишњице освајања Цариграда 29. маја 2020. године, под називом „Празник освајања“, Ердоган је у свом говору рекао: „Желим да мој Господар овом народу подари много освајања, много победа...“. Потом је колумниста Хуријета, Фуат Бол, 1. јуна написао како је „Мехмед Освајач претворио Свету Софију у џамију како то налаже право мача“. Ова реченица добро дочарава жељу исламиста да Света Софија буде џамија ради „духа освајања“. Са друге стране, поменута Ердоганова изјава је наравно отворила и питање чије земље ће бити мета освајања с обзиром на интервенцију у Сирији, Либији и погоршање односа са Грчком. А „дух освајања“, како је приметио један новинар, такође трује обичне умове, и полако осваја поштовање људи који су остали секуларни и чини се осликава и могући менталитетски образац у ком се посматрају малобројни преостали хришћани у Турској. Утолико више је предмет критика била изјава, у децембру 2019. године изабраног, новог Јерменског патријарха Болиса (Константинопоља) Сахака II Машалиана, да су „све мањине у Турској сагласне са чињеницом да ми доживљавамо најугоднију еру за време администрације Партије правде и развоја (АКП)“. Наиме, јерменска заједница је годинама уназад била спречена да, услед болести претходног изабере новог духовног вођу, што је последица сталног мешања државе у тај процес (в. Православље бр. 1250). То мешање је довело до тога да од могућих тринаест кандидата за само три Турска да сагласност да учествују у избору. Ово је све довело до нових подела унутар неколико десетина хиљада бројне јерменске заједнице у Турској. Став јерменског патријарха критиковали су представници јерменске дијаспоре и из разлога што Турска пориче геноцид и било какве организоване масакре над Јерменима и другим хришћанима. Треба додати да је недавно Високи саветодавни одбор турског председништва неколико сати разговарао како да се одговори на „неутемељене и антитурске оптужбе“ по питању геноцида над Јерменима. Ипак треба рећи да је било помака по неким питањима. Тако је отпочета градња цркве за потребе Сиријске (православне) цркве у Истанбулу (што је прва нова црква од 1923. године), док Влада наставља да пружа подршку верским мањинама из области безбедности, као и да плаћа обнову и рестаурацију појединих регистрованих објеката. Половином јуна званична Турска је одбацила годишњи најновији извештај САД о стању верских слобода као тендециозан и рекла да се заснива на непровереним тврдњама. Према овом извештају Турска је стављена у посебну групу за посматрање, што је уједно чини и једином државом чланицом НАТО на таквој листи. Као проблеми и даље се наводе мешање државе у унутрашње послове верских заједница, пораст инцидената и друштвеног насиља, неотварање семинара на острву Халки, кључног за образовање православних свештеника у Турској, без кога све малобројнија и све старија заједница не може да функционише, претварање некадашњих цркава из музеја у џамије, питање статуса Свете Софије, али и последице турске интервенције у Сирији. Eрдоганов недавни позив да се заштите мањине, с обзиром на честе референце о непријатељима државе и сличној реторици, а посебно када се све чешће политичари у Турској позивају на „освајачко право“, не улива наду да ће се друштвени однос према малобројним хришћанима и другима променити. Остаје да се види да ли је то само реторика због могућих превремених избора који се све чешће помињу. Данко Страхинић Извор: Православље – новине Српске патријаршије, број 1279., 1. јула 2020.
  7. Расположење према хришћанима у Турској, који чине мање од 0,5% становништва, последњих неколико година је све негативније. Годинама уназад у Турској су вођене антибожићне и антиновогодишње кампање током којих су лепљени плакати по улицама, дељени леци, као и путем друштвених мрежа. Важно је приметити да су у ове кампање биле укључене и различите јавне институције чиме је додатно појачана постојећа атмосфера нетрпељивости. Такође, уочен је значајан пораст увредљивих коментара по друштвеним мрежама и новинским сајтовима на рачун хришћана и хришћанства. Као илустративан пример наводи се једна фотографија на којој је приказано како брадати муслиман удара Деда Мраза. Предмет критике били су и билборди у граду Коњи у централној Турској, којима се стиховима из Курана позивају муслимани да не буду пријатељи са Јеврејима и хришћанима. Билборде је поставио локални огранак Анадолске омладинске асоцијације (AГД). По новинару Сејфи Генчу, проблем је у општој атмосфери у друштву која не иде у прилог мањинама, већ у њему влада дух мржње који се распирује почев од школског програма, у коме се хришћанска „мисионарска активност“ сврстава у „националну претњу“, преко медијских написа и репортажа, али и проповеди у џамијама. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк, Јевреји и Јермени су најчешће мета медијског говора мржње, а за њима следе Асирци (Сиријаци), Грци и хришћани уопште. Мета напада су и Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти (којима се из верских разлога забрањује улаз у Турску), римокатолици и малобројни Јазиди. Приметан је пораст напада на хришћанска гробља током којих су уништавани споменици, ломљени крстови, па чак и прекидане сахране. Уз то, забележени су и случајеви да због своје вероисповести хришћани губе посао, затим киднаповања, хапшења због спора око имовинских права, као и случајеви узурпације кућа оних хришћана који живе у иностранству. Mета напада у мају ове године биле су три јерменске цркве у Истанбулу. Тако је 9. маја један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој јер су, по њему, Јермени одговорни за вирус короне. Друга мета напада била је 23. маја црква Сурп Крикор Лусарович на чијој капији је поломљен крст. Ове нападе осудио је Гаро Пајлан, посланик јерменског порекла из опозиционе, прокурдске, Народне демократске партије (ХДП), оптуживши владајуће кругове за стварање атмосфере мржње. Огласиле су се и Турске власти уверавајући да ће учинити „све што је могуће“ да обезбеде међуверску хармонију и поштовање мањина, док је Ердоганов шеф комуникација др Фахретин Алтин потврдио посвећеност да се очува „мир и хармонија између Турака и припадника других вера“. Уочи прославе годишњице освајања Цариграда (27-28. мај) поменута Фондација Хрант Динк добила је претње смрћу путем електронске поште. Порука је садржала и реченицу: „Можда ћемо се појавити једне ноћи када то најмање очекујете“. Ова реченица је чест слоган ултранационалистичких група у Турској и могла се чути и пре него што је 2007. године убијен турско-јерменски новинар Хрант Динк у чији спомен је фондација основана. Занимљиво је да је исту ову реченицу изговорио и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган пре војне интервенције Турске у Сирији. Ипак треба рећи да су починиоци поменутих дела врло брзо ухваћени од стране полиције, мада постоји бојазан да, попут починилаца ранијих сличних кривичних дела, они неће бити адекватно кажњени. Такође, током маја 2020. године турски магазин Герчек Хајат (Gerçek Hayat) објавио је специјал на 176 страна у коме се на основу једног фалсификованог писма, верске вође Јевреја (главни рабин Турске), Јермена (бивши патријарх Шенорк I Калустиан), Васељенски патријарх Вартоломеј и други оптужују за везе са Фетулахом Гјуленом, кога турске власти терете за неуспели државни удар 2016. године и терористичке активности. Представници ових верских заједница затражили су од државе да казне магазин, али како је лист власништво медијске групе блиске властима (породица министра финансија Барата Албајрака и Ердогановог зета) не очекује се да ће то имати правне последице. Поједини посматрачи сматрају да су заправо многи напади на верске и културне објекте, који су оштећени или уништени, последица нечињења државе, али и вандалских дела охрабрених реториком представника опозиције и власти. Према посланику из опозиционе Народне демократске партије (ХДП) Туми Челику, aсирском хришћанину, није случајност да немили догађаји следе након таквих поларизујућих изјава високих званичника. Колико је важна култура говора представника власти види се најбоље из обраћања турског председника током саветовања око пандемије коронавируса 4. маја. Он је том приликом изговорио: „Не дозвољавамо да терористички остаци мача буду у нашој земљи... да покушају да спроведу [терористичке] активности. Њихов број се доста смањио, али они и даље постоје“. Та врло осетљива синтагма, „остаци мача“ (kılıç artığı), у овом говору односила се на припаднике Радничке партије Курдистана (ПКК) коју Турска, САД и ЕУ сматрају терористичком. Ипак, синтагма се често користи као увреда у Турској и заправо се односи на хришћане Јермене, Грке и Асирце, који су преживели геноцид у Османском царству и Турској. Треба поменути да се ова синтагма тиче и припадника Алеви заједнице којих у Турској по неким проценама има и до 20%. Однедавно је овај израз попримио и злобније значење, па се као и реч „Јерменин“, „јерменско копиле“ или „јерменско семе“, користи током свађа као псовка или увреда, не само у парламенту, како би се увредили противници и указало на то да имају јерменске корене. У појединим круговима се отворено помиње како и сам Ердоган има делимично хришћанско порекло. Ова Ердоганова изјава изазвала је реакције дела јавности. Гаро Пајлан осудио је Ердоганову изјаву мржње и написао да „сваки пут када чујемо ту фразу, наше ране крваре“. Колумниста јерменско-турског недељника „Агос“, Оханес Киличдаги написао је да је „то увреда за оне који су преживели и за њихову децу и унуке“ и да „то одражава мржњу која је институционаизована генерацијама“. Он се још запитао какви су политичка култура и језик у земљи коју користе највише власти које тврде да „није било масакра у нашој историји“ и додао „па ако их није било, одакле потиче та фраза, на кога се односи?“. Парадоксално, како је то приметила турска новинарака Узај Булут, ова фраза не представља порицање масакара или геноцида, већ напротив као да „истиче понос починилаца“. Проблем је утолико већи јер сам шеф државе користи такву реторику, која је не само увреда за жртве, већ и оне преживеле. Ово додатно улива неповерење и забринутост за безбедност код хришћана у Турској, јер како је то приметио један колумниста, „мач у сваком тренутку може да се врати и заврши посао“. Атмосфера око ове изјаве је додатно закомпликована, јер је Ердоган у свом обраћању од 11. маја изјавио да се неће предати малигним снагама из FETÖ (инкриминишућа скраћеница за организацију Фетулаха Гјулена), ПКК, спољних непријатеља, укључујући „зле силе јерменског и Рум (грчког и грчко-кипарског) лобија преко непријатељских центара из Залива“. Симболика мача се јавља још у једном врло сликовитом примеру. Наиме, приликом прославе годишњице освајања Цариграда 29. маја 2020. године, под називом „Празник освајања“, Ердоган је у свом говору рекао: „Желим да мој Господар овом народу подари много освајања, много победа...“. Потом је колумниста Хуријета, Фуат Бол, 1. јуна написао како је „Мехмед Освајач претворио Свету Софију у џамију како то налаже право мача“. Ова реченица добро дочарава жељу исламиста да Света Софија буде џамија ради „духа освајања“. Са друге стране, поменута Ердоганова изјава је наравно отворила и питање чије земље ће бити мета освајања с обзиром на интервенцију у Сирији, Либији и погоршање односа са Грчком. А „дух освајања“, како је приметио један новинар, такође трује обичне умове, и полако осваја поштовање људи који су остали секуларни и чини се осликава и могући менталитетски образац у ком се посматрају малобројни преостали хришћани у Турској. Утолико више је предмет критика била изјава, у децембру 2019. године изабраног, новог Јерменског патријарха Болиса (Константинопоља) Сахака II Машалиана, да су „све мањине у Турској сагласне са чињеницом да ми доживљавамо најугоднију еру за време администрације Партије правде и развоја (АКП)“. Наиме, јерменска заједница је годинама уназад била спречена да, услед болести претходног изабере новог духовног вођу, што је последица сталног мешања државе у тај процес (в. Православље бр. 1250). То мешање је довело до тога да од могућих тринаест кандидата за само три Турска да сагласност да учествују у избору. Ово је све довело до нових подела унутар неколико десетина хиљада бројне јерменске заједнице у Турској. Став јерменског патријарха критиковали су представници јерменске дијаспоре и из разлога што Турска пориче геноцид и било какве организоване масакре над Јерменима и другим хришћанима. Треба додати да је недавно Високи саветодавни одбор турског председништва неколико сати разговарао како да се одговори на „неутемељене и антитурске оптужбе“ по питању геноцида над Јерменима. Ипак треба рећи да је било помака по неким питањима. Тако је отпочета градња цркве за потребе Сиријске (православне) цркве у Истанбулу (што је прва нова црква од 1923. године), док Влада наставља да пружа подршку верским мањинама из области безбедности, као и да плаћа обнову и рестаурацију појединих регистрованих објеката. Половином јуна званична Турска је одбацила годишњи најновији извештај САД о стању верских слобода као тендециозан и рекла да се заснива на непровереним тврдњама. Према овом извештају Турска је стављена у посебну групу за посматрање, што је уједно чини и једином државом чланицом НАТО на таквој листи. Као проблеми и даље се наводе мешање државе у унутрашње послове верских заједница, пораст инцидената и друштвеног насиља, неотварање семинара на острву Халки, кључног за образовање православних свештеника у Турској, без кога све малобројнија и све старија заједница не може да функционише, претварање некадашњих цркава из музеја у џамије, питање статуса Свете Софије, али и последице турске интервенције у Сирији. Eрдоганов недавни позив да се заштите мањине, с обзиром на честе референце о непријатељима државе и сличној реторици, а посебно када се све чешће политичари у Турској позивају на „освајачко право“, не улива наду да ће се друштвени однос према малобројним хришћанима и другима променити. Остаје да се види да ли је то само реторика због могућих превремених избора који се све чешће помињу. Данко Страхинић Извор: Православље – новине Српске патријаршије, број 1279., 1. јула 2020. View full Странице
  8. ”Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих” - рекао је Епископ Херувим. У Недељу Светих отаца, дана 31. маја 2020. године, на светој Литургији у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим служио је парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу, пароху доброводском који је оставио дубок траг у летопису ове парохије. Архипастир се у богонадахнутој беседи обратио верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека буде на здравље и на спасење ово наше сабрање на Доброј Води. Данас смо на почетку јеванђелског одељка чули ”Дошао је час да се прослави син Божји”, а заједно са Сином Божјим да се прослави и целокупан Очев Домострој спасења. Та радост и Тајна нас је сабрала овде. Тајна Божјег спасења треба да нам је непрестано пред очима, у нашим мислима и осећањима, требамо да размишљамо о Божјем промислу који јесте да целокупна творевина има вечну радост. Ако живимо у љубави и милости Божјој, испуњавамо заповести Божје и творимо их на начин на који их требамо творити, онда испуњавамо слободу, љубав и наду и све врлине које нас узносе ка Небу. Празник Вазнесења Господњег показује нам да нас овоземаљско и гравитацијом усмерава ка доле, док је наша Небеска Држава, Царство Небеско које је заправо испуњење Божјег Домостроја спасења. Реч Божја записана у Јеванђељу јесте Реч вечнога живота, блага Реч која даје утеху и буди осећања усмеравајући нас ка нашем почетку, тј. ка Христу. То је суштина живота. Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих. Тако се испуњава слобода, у послушности. Послушност у Цркви Божјој изграђује слободу. Наша слободна воља је у томе да прихватимо Христову слободу, да охристовимо нашу слободу како би имала пуноћу, вечну љубав и вечно праштање. Празници кроз које смо прошли, Васкрсење и Вазнесење, и Света Педесетница која је пред нама су Тајне Живота које нам се откривају и испуњавају на свакој Литургији. Отварају нам се дарови светотајинског живота у Цркви. Нема живота ван заједнице и Цркве Божје. Ту је Живот и Тајна, ту је чудо и све оно што је саткано у бићу свакога од нас – да тражи своју пуноћу и испуњење, своју утеху у овом животу. Ако живимо на такав начин и поштујемо све оно што нам је Господ оставио онда смо небески народ који испуњава заповест Христову и који не затамњује лик Христов ни пред чијим лицем. Не можемо ставити међу једни између других и да не видимо Бога једни у другима. На светој Литургији и ми свештници и сав народ говоримо ”Христос посреди нас”. Христос треба заиста да буде међу нама, да га осетимо и да га загрлимо, да видимо икону Божју у другом човеку јер тако се усмеравамо ка Царству Божјем и испуњавамо Очев Домострој спасења утемељен на Празницима које смо прошли. Данашњи празник Отаца Првог васељенског сабора је тестамент живота у Цркви Божјој. Оци Првог васељенског сабора борили су се да сачувају учење о божанској и човечанској природи у Господу. Јер човечанска природа са својим Творцем једино тако. Бранили су веру од јеретика који су погрешно учили о Господу Исусу Христу. Својим учењем оци су нам покушали пренети тестамент који непрестано на Литургији понављамо као основу наше вере и пуноћа живота у Цркви Божјој. Ту је све оно што требамо да знамо о вери, то је основни катихизис. Још један догађај нас је сабрао овде, да се сетимо нашег оца Јована који се нажалост несрећним догађајем преселио, верујемо, на Небеса. Тамо је сигурно са светима и данас је служио свету Литургију овде са нама славећи Име Божје које је проповедао и са којим је живео. Заиста верујемо и надамо се у Промисао Божји да је то тако, да је његова душа заиста била данас овде са нама и да смо се заједно са њим молили. Благослов Божји је увек присутан када се сећамо својих уснулих предака, својих уснулих старешина који су нас увек руководили ка Царству Божјем и усмеравали нас ка Путу Јеванђеља. Знамо да смо добри пастири ако следимо своје старешине, ако слушамо из њихових уста благу Реч, благу Реч која нас води ка Царству Божјем. То смо увек могли чути из његових уста. Ту благу Реч Јеванђеља која нас усмерава ка Литургији вечнога живота. Када тако живимо и преносимо такву реч онда свако од нас, ја први, можемо да записујемо Име Божје у историју овога света и да будемо они који носе суштину живота у свом срцу и души. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено ово данашње сабрање овде на Доброј Води и да нас благослов Божји и љубав Божја непрестано позива у ову светињу. Да се сабирамо, да се Богу молимо и да заједно са свима славимо Бога у Три Лица сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  9. На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну. Звучни запис беседе Саслуживали су игуман манастира Туманa aхимандрит Димитрије, протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, јеромонах Петар Tумански, јереји Вукашин Теофиловић, Анђелко Додер и Иван Фаранов, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић. Домаћин славе је, као и претходних година, био г. Александар Арсић са породицом, а молитвено сабрање је својим присуством увеличао и др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Минстарству правде Републике Србије, и представници Општине Земун. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 17. маја, у недељу Самарјанке, Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово. Поздрављајући сабране сверадосним поздравом Христос васксре – Ваистину васксре, Митрополит Амфилохије ја казао да је у тим ријечима садржана сва вјера наша, историја рода људскога и њен смисао, створење човјека и свијета. Звучни запис беседе Тумачећи данашње Јеванђеље о сусрету Господа са женом Самарјанком крај Јаковљевог бунара у граду званом Сихар, владика Амфилохије је у поучном архипастирском слову истакао да је тај Његов разговор са Самарјанком један од најљепших одломака у Јеванђељу Христовом. “Велики чудесни догађај и зато је ова недеља посвећена управо тој жени Самарјанки Фотини која је ту повјеровала у Господа, која се покајала за своје гријехе и касније била мисионар и проповједник Христа Господа и на крају мученички пострадала за Њега заједно са другим мученицима.” У данашњем опису у дијелима Апостолским, послије смрти архиђакона Стефана разбјежали су се Христови апостоли и ученици до Кипра и до Антиохије, гдје су се први пут назвали хришћанима. И ми смо данас прије свега и изнад свега хришћани и то је оно, казао је владика, “што треба да свједочимо свима другима, поготово у ова наша времена када је поново кренуло отпадништво од Христа – Цркве Божије, када се често пута догађа да људи поистовјећују себе са неким другим вриједностима”. “Основно својство оних који у Христа вјерују је да буду хришћани и била каква друга припадност (држави, нацији…) својство је које људи задобијају овдје на земљи. Дакле оно што је небеско својство је то да смо хришћани. И данас у Црној Гори то треба максимално свима свједочити: да смо прије свега и изнад свега хришћани”, бесједио је Архиепископ цетињски. Објаснио је да није битно да ли се ко осјећа Србином или Црногорацем, Македонцем или Хрватом или било како другачије, већ да је основно да будемо хришћани – носиоци имена Христовога и свједоци Христови, Њега као воде живе и да се трудимо да пијемо од те воде и да се поклањамо Господу овдје гдје се налазимо. Сам Господ је рекао жени Самарјанки да се неће клањати убудуће ни ту, на њиховој гори, нити у Јерусалиму и да су само истински људи и хришћани они који се клањају духом и истином живоме Богу без обзира гдје се налазили. “Они су овдје на земљи припадници живота бесмртнога тиме што примају Христа Бога као живот вјечни и бесмртни и Њега као богачовјека, једино се Њему клањају и за Њим ходе, у Христа се крштавају, примају Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави”, казао је владика и додао да хришћани кроз ту христолику љубав воле Бога живога и једни друге. Том и таквом христоликом љубављу су били задојени и сви свети пророци Божије, њоме су се хранили Свети апостоли, њу су сљедовали и њоме живјели свети оци наши, учитељи Цркве Божје, свети мученици почевши од архиђакона Стефана, мученице Фотине, као и светитељи које данас прослављамо: мученица Света Пелагија Тарсијска, Свештеномученик Силуан, епископ гаски, Преподобни Никифор. Сви они су, нагласио је владика, постали сасуди и носиоци Божије благодати јер су се напојили те воде живе и нијесу су хранили собом, својим дјелима и врлинама него све што имају и што јесу су примили од Господа а милост Божја је она која даје човјеку да чини врлине. “Према томе иако има врлина, ако је нешто добро учинио срамота је да се човјек хвали да је то његово, да је он то учинио, јер све што је учинио и чини, то је добро које од Бога прима и које Бог дјела кроз њега и преко њега. Зато једини кога треба хвалити и прослављати је сам Господ Исус Христос богочовјек – савршени Бог и савршени човјек, који је творац овога свијета, кроз кога је све постало и настаје. И кроз Њега и Његову милост човјек постаје право истинско биће, вјечно и непролазно, задобијајући из овога пролазног живота вјечни и непролазни, бесмртни живот”, казао је на крају бесједе Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Високопреосвећени је обукао у првине монашког образа обукао послушницу ове Свете обитељи сестру Сању. Благословећи нову послушницу Пресвете Дјева и самога Господа нашега Исуса Христа, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је сестра Сања дошла у ову древну светињу да се окрилати духовно и припреми за вјечно Царство Христово. Подсјетивши на значај овог духовног гнијезда кроз вјекове а нарочито у ова последња времена, владика је казао да је из ове свете обитељи више сестара отишло у друге манастире да са другим сестрама обнављају своје душе и древну велику светињу светих мироносица. “То су дакле ласте из овога гнијезда, духовно везане за ово гнијездо и у будућа времена и онде гдје се сада налазе, да би Господ умножио таква гнијезда духовна и код нас овдје а и широм васељене, да се настави то дијело живо живога Господа нашега Исуса Христа.” Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је манастир Рустово освештано и гробовима оних који су ту пострадали у своје вријеме те да је то једно од знамења ове светиње: “Да Бог преко овог манастира благослови и све упокојене и све који сада живи овдје око Рустова и онда све редом. Да Бог умножи љубав према Господу и љубав једни према другима силом Духа Светога и да се пробуди у људима та жеђ за водом бесмртности, непролазности, за вјечном водом која јесте Дух Свети и Господ наш Исус Христос.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи: „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења. Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . . Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи: „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења. Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . . Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  13. У овонедељном издању емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, гост Дејана Стојадиновића био је протопрезвитер мр Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски и координатор катихетског одбора Епархије тимочке. Отац Игор је у оквиру наведене емисије са гледаоцима поделио своје пастирско и теолошко искуство, уз посебан нагласак на хришћански етос који је утемељен на литургијском опиту. Ова емисија била је прилика и за представљање новог дела које је изашло из штампе у издању Епархије тимочке „Летопис Епархије тимочке", који је ове године представљен на сајму књига у Београду, а чији је аутор прота Игор Ивковић. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, служио је данас Свету архијерејску литургију поводом прославе Светог Јоаникија девичког, у присуству више од хиљаду и по верника пристиглих из централне Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије. Звучни запис беседе Владика је подсетио да Срби, који су током историје морали да напусте ове просторе, једино нису напустили манастир и гроб Светог Јоаникија, чије мошти почивају у његовој задужбини: ,,Данашњи празник и светост овога места сабрали су нас овде све заједно, не само из околине, јер у околини нема наших сународника, Срба, Православаца. Некада су само они живели на овим просторима, али током историје, због многих невоља и прогањања, напустили смо ове просторе, осим ове светиње овог манастира и гроба Светог Јоаникија, који се овде налази.” Све који долазе у манастир Девич, Епископ рашко-призренски је благословио, те указао на потребу останка на овим просторима, уз светињу Јоаникија Девичког за коју је рекао да никад није била светија, јер је страдала и васкрсла као што ће васкрснути и српски народ. Управо светост овог места, истакао је Владика, привлачи вјернике, јер је ову светињу Господ оставио као свећњак. Он је напоменуо и да светитељи не напуштају ове просторе, те навео пример Светог Стефана Дечанског, Светог Јоаникија Девичког и осталих Светитеља чије се мошти налазе на простору Косова и Метохије. -Ако они нису напустили ове просторе имамо ли ми право да кренемо другим путем - упитао је владика Теодосије. Владика је напоменуо да хришћани увијек вјерују у Божију правду, ако не у овом животу, онда у оном вјечном. Манастир Девич саграђен је 1455. године и налази се у шуми, подно венца Девичке планине, пет километара јужно од Србице. Саграђен је на месту где се у шупљој букви подвизавао Свети Јоаникије Девички, који је ту прешао из Црне Реке и остао све до своје смрти, где се и данас чувају његове мошти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  15. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, у 24. недјељу по Духовима, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Тумачећи прочитано Јеванђеље о исцјељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери, Високопросвећени Митрополит је поручио да овај свијет почива на Божанској љубави која се кроз сам дотицај Христове хаљине, појављивала, откривала и извирала, зрачила и зрачи око Њега до данас. Звучни запис беседе „Божанска љубав је она кроз коју је Бог створио све што постоји. Божанска љубав је она којом је Господ помиловао и праоце наше, Адама и Еву, када су се огријешили, отуђили од Бога и од Његове хаљине, погазили Његову заповијест. Он им је обећао да ће Ева у мукама рађати, али да ће доћи Онај који ће побиједити демонску силу. И та Божанска љубав се пројавила доласком Сина Божјега који је вјечна Божанска љубав и мудрост, који је дошао и чудотворио и чудотвори до данас.“ Нагласио је да је све што се догађа здраво и свето у овом свијету, засновано на том Његовом присуству и дотицању Њега и Његове хаљине. Љубав Христова није сагласна обичном људском разуму, већ све што се догађало кроз њу превазилази људски разум: „То су посвједочили дивни Божји угодници кроз вјекове, не само ова жена крвоточива и Јаирова ћерка. Колико је оних који се дотицали Господа, који су се жртвовали Његовом љубављу за свој живот и за живот свијета“, бесједио је владика и казао да је само један број њих записан у календару наше свете Цркве. Подсјетио је да данас прослављамо тројицу таквих мученика Христових: Светога Платона, Свете мученике Романа и Варула Отрока, дијете од 12 година као што је била и Јаирова ћерка. Свети Платон мученик је мученички пострадао одбивши да се одрекне Христа и поклони лажним идолима. На пријетње да ће га убити, рекао је: Постоје двије врсте живота и двије врсте смрти. Има пролазни живот земаљски и има вјечни непролазни живот. Постоји пролазна смрт земаљска и постоји вјечна и непролазна смрт у паклу. Ја се клањам ономе који је дародавац тог вјечнога живота и вјечне мудрости. „Љубав Христова, саможртвена љубав је она која је испунила његово биће, ум и душу, као и Светога мученика Романа који је био ђакон Цркве Христове у Антиохији.“ Подсјетивши на његово житије и заједничко страдање са дјететом Варулом за Христа, када су одбили да се поклоне лажним идолима, Митрополит је нагласио да су они претрпјели земаљску пролазну смрт од безбожника свога времена, али су зато задобили вјечни и непролазни живот, и спасили се од вјечне смрти која сналази оне који се одричу живога Бога и вјечнога живота, и који се клањају ономе што је пролазно и ништавно. У архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Амфилохије је нагласио да је основно призвање свакога човјека који се рађа на овој земљи да позна непролазну и вјечну љубав Христову која превазилази разум. Он је казао да су ту љубав познали данашњи мученици које прослављамо, као и сви други безбројни мученици кроз историју рода људскога: „Свети мученици, страдалници за Христа Господа, жртвовали су се испуњени Христовом љубављу и они су кроз вјекове свједоци те Божанске љубави“, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Један од таквих је и Свети Јован Крститељ, који је жртвовао себе за правду и истину Божију, казао је владика и подсјетио да у Цетињском манастиру цјеливамо његову руку и дио Часнога крста, на коме је разапет Господ, као и мошти Светога Петра Цетињскога. Високопреосвећени Митрополит је казао да су свети мученици живи свједоци да је љубав Христова, Бог као љубав, мјера људскога живота: „Ти свједоци кроз вјекове и данас свједоче и призивају све људе да се поклоне вјечној љубави, а не ономе што је пролазно и смртно, што је ништавно, да се не клањају лажним идолима којих је било и у она древна времена, а којих има и данас можда и више, само што су данас перфиднији.“ Појаснио је да лажни идоли данас добијају друга имена, не зову се више Јупитер и сл, него се зову људска култура, обоготворење културе, култура без култа. А култура је важна, зато што култ, Божија служба тој љубави Божанској, даје значење стварима и предметима, храмовима и ономе што је стварао човјек кроз историју. „Оног тренутка кад то што је човјек стварао, што назива културом, изгуби истински смисао, и када се кроз њега не служи Богу, него се претвара у идол, и када се њему човјек клања, онда човјек постаје многобожац, клања се смрти и наштавилу и пролазности. У наше вријеме нема ништа мање многобожаца и пагана него у она древна времена, зато је призвање нас хришћана да будемо живи свједоци живога Бога, носиоци те Његове Божанске саможртвене љубави која не тражи своје, која се жртвује и само дарује на начин како је Бог себе даривао човјеку и овоме свијету“, закључио је у својој пастирској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. (Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.) „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“ „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“ Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте. „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“ Бог је Љубав али Бог није хипик. Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“). Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај: «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.» Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим веровањем. И можда Келти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог. Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује. Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње. Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно. Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно. Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога. Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине. Кажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума? Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити. Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице. То је тек наша срамота. Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај. Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством. Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна. Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин. Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. Ко год и како год је потурао. Извор: Авденагом
  17. (Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.) „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“ „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“ Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте. „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“ Бог је Љубав али Бог није хипик. Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“). Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај: «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.» Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим веровањем. И можда Келти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог. Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује. Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње. Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно. Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно. Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога. Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине. Кажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума? Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити. Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице. То је тек наша срамота. Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај. Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством. Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна. Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин. Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. Ко год и како год је потурао. (M.R.)
  18. Ликови српских светитеља налазили су се на барјацима спремним за литију од цркве Светог Јована Претече и Крститеља у Петровчићу до Часног крста на Прекој Калдрми. Тако је започело прослављање осам векова самосталности Српске Православне Цркве на нивоу архијерејског намесништва земунског. Свечани дочек Епископа сремског г. Василија у порти цркве уприличен је нешто после 9 часова. Благосиљајући свештенство и верни народ, Епископ сремски г. Василије се упутио у дивно уређени храм да би началствовао светом Литургијом. У величанственој Литургији Преосвећеном г. Василију саслуживали су протојереји-ставрофори: Слободан Радојчић, архијерејски намесник земунски; Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, Милутин Илић, парох јаковачки; протонамесници Ђорђе Ковљен, парох у цркви Преноса моштију Светог оца Николаја у Белегишу, и Јеремија Старовлах; јереј Ненад Катић, старешина храма у Петровчићу, као и протођакон Слободан Вујасиновић. За певницом су поред свештенства појали Србски православни појци. У празничној проповеди на крају торжественог литургијског сабрања вернима се обратио Епископ сремски Василије: „Све молитве, сва јутрења и вечерња богослужења, сва молитвословја, сви канони и прописи су у припреми највећег дара Божјег – то је света Литургија у којој се приноси бескрвна жртва самога Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Тако се у овоме храму безмало две стотине година врши света Литургија. Замислите колико је село тада било када је смогло снаге да подигне овако леп храм! Замислите колико је Литургија овде испојано, колико је молитава Богу упућено, колико је суза проливено и колико је радости овде доживљено. Нека је на здравље и спасење молитва. Посебно ми је драго што смо се нашли данас у овоме храму. Хвала вам на труду и љубави и што сте дошли да се заједно помолимо Господу. Ми смо православни хришћани и као светосавски народ треба да се окренемо Богу и манемо свих идеологија овога света. Зато смо данас заједно: да прославимо осам векова самосталности наше Српске Православне Цркве и да осветимо Часни Крст на Прекој Калдрми у славу овога јубилеја. После свете Литургије организована је свечана литија од цркве Светог Јована Претече и Крститеља до Преке Калдрме.Велелепни Часни крст висине 12 метара, ширине 9 метара, тежине 68 тона, подигнут је 29. децембра 2018. године на Прекој Калдрми. Са благословом Епископа сремског Василија радови на изради Часног крста и темеља су почели 2016. године трудом и залагањем протојереја Страхиње Голијана, пароха сурчинског, и добротвора. На предњој страни Крста урезано је Распеће Христово, док су на полеђини урезане речи: Овим побеђуј! Тело Крста ширине 1,5 метара израђено је од тешких материјала и лаког бетона. Материјал за израду крста увежен је из Белорусије. Подвиг прегалаца у изради и подизању крста, окупљених око г. Зорана Арамбашића под будним оком уметника Милана Кочијашевића, за свако је дивљење. Литију су чинили популарни бајкери - мотоциклисти који су носили знамења са ликовима светитеља српских, кочије са вернима, непрегледна аутомобилска колона. Пут до Часног крста био је под пратњом више полицијских аутомобила. Нешто око поднева Епископ је извршио чин освећења Часног крста уз саслужење проте Милета Јокића, старешине храма Светих Ћирила и Методија у Бусијама, и протојереја Страхиње Голијана, пароха сурчинског. После чина освећења обратио се владика Василије који је заблагодарио свима на труду у подизању крста и између осталог казао: „Увек је на великим раскршћима бивало знамење крсно, кроз читаву историју српског народа. Српски народ је крстоносан народ - као што је Христос носио свој крст на Голготу, тако и наш народ носи свој крст и свако од нас понаособ. Молимо се непрестано Богу да наш овоземаљски крст буде много лакши и упутнији, много знаменитији него оних који Бога немају и који своје знамење не носе. Овај монументални крст је први знак у Срему, али ако да Бог, подићи ћемо још већи крст на Фрушкој Гори, да буде знамење свим Србима. Пре 32 године умолио сам патријарха Павла да дође на Фрушку Гору и одржи парастос за све посејане кости и проливену крв на просторима разапете и мученичке Епархије сремске. Изволео је да одржи помен за све страдалне и данас постоји знамење где се тај свети човек молио за све који су пострадали. Зато су оваква наша знамења и обележја од изузетнго значаја у нашем народу и итекако важна за све хришћане овога света: ова земља треба да буде препознатљива по крсном знамењу, јер је хришћанска, света, мученичка. Сваку стопу и свако парче земље треба да обележимо крсним знамењем. Да заједничарење протекне у најбољем реду старали су се свештеници Страхиња Голијан, Драган Гвозденовић и са њима Ненад Катић. Дан је завршен свечаним концертом у Бојчину на коме су, после слова о Светом Сави епископа Василија, наступили хорови, певачке групе, драмски уметници. На крају вечери, архијерејски намесник земунски прота Слободан Радојчић захвалио је свима за помоћ и подршку за обележавање осам векова Српске Православне Цркве, а посебно Епископу сремском и председнику Градске општине Сурчин г. Стевану Шуши. Учешће у сабрању узели су и представници Војске Србије. У години када српски народ обележавамо велики јубилеј 800-годишњицу самосталности Српске Православне Цркве, на нивоу архијерејског намесништва земунског у недељу, 15. септембра 2019. године, у Бојчину је организована свечана академија. Културно духовно саборовање верног народа уследило је после литургијског сабрања у цркви Светог Јована Претече и Крститеља у Петровчићу и освећења Часног крста на Прекој Калдрми. Пажња свих посвећена је великом историјском догађају који се збио 1219. године. Слово о Светом Сави и величини његовог дела казивао је Епископ сремски г. Василије: „Да ли је Свети Сава само једна важна личност из наше историје, скривена испод талога осам дугих векова, неко ко је имао значаја само за људе своје епохе? Може ли се пак Светом Сави приступити као једној вечно живој, облагодаћеној личности, која нас и данас надахњује и руководи, или је он био „наставник и учитељ пута који води у живот“ само људима своје генерације? Другим речима, може ли Свети Сава, као једна историјска личност из 13. века, бити узор и идеал једном младом човеку у 21. веку? Зар није Свети Сава, као такав каквог смо га представили, један свевремени узор и парадигма за сваког ваљаног Србина свих епоха? Ако архијереји траже себи узор за мудро управљање стадом Христовим, имају га у Архиепископу српском Светом Сави. Ако монаси требају пример за погруженост у молитву и успињање у духовне висине, ето им хиландарског, карејског и студеничког испосника, Светог Саве. Ако свештеницима треба надахнућа и укрепљења за предано делање на њиви Господњој, нека се угледају на неуморног свештенослужитеља Христовог, Светог Саву. Ако ли државници желе да се боре за истинске интересе свога народа и да остану по добру упамћени у историји, бољи им пример од Саве није потребан. Српски лекари, научници, просветари, уметници…сви они могу Светог Саву да сматрају својим почетком и својим узором. Светог Саву, као човека у потпуности оствареног. Свети Сава јесте неко ко неуспављиво бди над Србима кроз векове. Његово очинско старање и мисионарење није престало ни онда када је у Трнову свој дух предао љубљеном Творцу, нити пак када је Синан паша његове мошти предао огњу. Свети Сава неуморно наставља да нас буди, теши, опомиње и крепи све до данас.“ После Епископа, на летњој позорници под покровитељством Градске општине Сурчин наступио је Свештенички хор намесништва земунског којим диригује мр Предраг Стаменковић као и здружени црквени хорови из Сурчина и Јакова, хор Свети Владимир из Батајнице и Црквени хор Орлићи из Батајнице. Драмски уметници Лепомир Ивковић, Драгана Суџук и Миљан Прљета казивали су рецитал о Светом Сави. У програму су наступили и народна уметница Светлана Стевић Вукосављевић, Србски православни појци, појачка група „Родослов“, етно група сестре Михајловић и Илић из Јакова. На самом крају уметничког програма публику је одушевило својом игром и песмом Културно-уметничко друштво „Диоген“ из Сурчина. За свесрдну помоћ и подршку у организовању обележавања осам стотина самосталности Српске Православне Цркве, Епископу сремском г. Василију, председнику Општине Сурчин г. Стевану Шуши и фирмама, са бине летње позорнице је заблагодарио архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић. У публици су били представнци градских власти, просветних установа, јавних преудзећа свештенство и монаштво из неколико намесништава Епархије сремске, архимандрит Макарије фенечки, архијерејски намесници шидски Радомир Мишић и старопазовачки Миле Јокић, пријатељи и сарадници земунског намесништва и јавне личности из престоног града. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. На тениском такмичењу на Вимблдону 2019. трофеје су однела два православна хришћанина. Српски православни верник Новак Ђоковић победио је на Вимблдону у мушкој категорији Роџера Федерера, а румунска тенисерка Симона Халеп победила је у женској категорији Серену Вилијамс. Симона је румунска православна хришћанка за коју се наводи да је одана православној вери и да са собом увек носи православну икону. Њој је Румунска Патријаршија доделила орден Патријараршијског крста за световна лица, највише одликовање Румунске Патријаршије, након што је постала апсолутни победник у такмичењу на Вимблдону 2019. године. Иначе, Симона Халеп је 2018. године добила такође од Румунске Патријаршије крст Светог апостола Андреја. „Вера је важна ствар у мом животу“, рекла је она. „Верујем у Бога, не идем у цркву сваке недеље јер не стижем, али верујем у Њега и носим иконе са собом и целивам њих,“ истакла је Симона. Извор: Српска Православна Црква
  20. На дан када молитвено славимо Сабор Светих дванаест апостола - Павловдан, у суботу, 13. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у селу Турековац надомак Лесковца, у храму посвећеном овом великом празнику. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190713-141855-178_220_74_172-429.mp3 Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Живојин Ивановић, протосинђел Мардарије Kовачевић, протојереј Дејан Станковић, протојереј Часлав Станковић, протонамесник Звонимир Живковић, протонамесник Срђан Вукић, јереј Иван Јанковић, јереј Саша Станимировић, јереј Милан Додеровић, јереј Ђорђе Љубинковић и протођакон Стеван Kричка. Овогодишњи колачар био је г. Александар Kоцић из Свирца са породицом. После заамвоне молитве уследио је обход око храма и освећење славских дарова, након чега је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније надахнуто беседио о празнику који данас прослављамо - Павловдану. Након Свете Евхаристије Владика нишки Г. Г. Арсеније доделио је архијерејске грамате господи Славиши Цветковићу и Дејану Цекићу из Турековца, као и г. Нинославу Цветановићу из Горње Стопање. Извор: Радио Глас
  21. Поводом храмовне славе Цркве Рођења Светог Јована Крститеља у острошком скиту Јован До код Никшића, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је данас на Ивањдан са свештенством Свету архијерејску литургију. Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи, након читања зачала из Светог јеванђеља о чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, казао да су се већ Јевреји послије Јовановог рођења од благочестивих родитеља Светих Захарија и Јелисавете, питали шта ли ће бити ово дијете. „Јованов отац, Захарија је, зато што није могао повјеровати ријечима Архангела Гаврила, онемио све до оног тренутка када се поставило питање које име да се да дјетету“, подсјетио је владика на данашње Јеванђеље. И тек када је Захарија рекао да ће се звати Јован, отворио је уста, почео да говори и благосиља Бога за велики Божији дар кога се удостоји и он, и његова супруга, а кроз њих двоје сав изабрани Божији народ. То дијете, надахнуто Духом Светим, већ је из утробе материне проговорило, Јелисавета је његовим устима проговорила кад је дошла Пресвета Дијева код ње у Горњи крај: „Откуда то да мати Господа мога дође мени говорио је Јован прије свога рођења о Христу, чији је претеча, који је Господа крстио у Јордану и који је прве године свога живота проводио у пустињи.“ Претеча Јован Крститељ је изашао на проповијед, да крштава водом и припрема народ јеврејски за крштење водом и оним Духом Светим који га је надахнуо још у утроби матере његове, Духом Светим којим дише све што дише, који је живот свега постојећег и који је задахнуо и утробу матере Јелисавете да и она роди дијете. Говорећи о прослављању рођења младенца Јована Крститеља и Претече, Митрополит је нагласио да хришћани двије хиљаде година прослављају рођење највећег рођеног од жене, како је сам Господ рекао за њега: „Прославља Црква Божија Христа Господа, али, такође, заједно са Њим и Његовим рођењем, прославља и рођенога од Јелисавете и Захарија чудом Божијим, Јована Крститеља и Претечу. “ Високопреосвећени је подсјетио да је овај свети храм на овом свету мјесту управо посвећен том рођењу захваљујући братству Никчевића које је манастиру Острог приложио ову земљу. Иначе Ивањдан је слава овог братства. Нагласио је да је ова пустиња процвјетала дивним трудом нашега оца Лазара и братство ове обитељи, благословом Светога Василија Острошкога. „Један од најдивнијих изданака острошке светиња јесте Јован До, ово свето мјесто у коме се прославља рођења Светог Јована Крститеља. Ми се сабирамо овдје да заједно са Јелисаветом и Захаријом, и његовим савременицима благосиљамо име Божије што је Господ послао то дијете да благовијести долазак – рођење – самога Бога у овај свијет. Благосиљамо срцем и душом Господа и благодаримо му што нас је удостојио, у ово наше вријеме, да наставимо то свето дијело слављења имена Божјега и прослављања рођења Светог Јована Крститеља и Претече.“ Митрополит се помолио да Господ, молитвама Светог Јована, благослови свако рођење и у ово наше вријеме, како би мајке рађале дјецу која ће бити слична Светом Јовану Крститељу „Да рађају дјецу надахнуту Духом Светим, Духом Божијем у времену када су људи све више удаљени од Цркве Божије, а тиме и од Светог Јована Крститеља и начина како се он родио од Захарија и Јелисавете. Нека би Господ благословио све мајке, као Јелисавету, и очеве, као Захарију, пророка и првосвештеника, да се умноже благословена Божија дјеца у овом свијету“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Послије Свете литургије Храм Рођења Светог Јована Крститеља опходила је празнична литија, након које је Митрополит Амфилохије, игуман острошки, благосиљао и пререзао славски колач поводом храмовне славе, као и славске колаче данашњих свечара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић. Извор: Радио Источник
  23. Хришћанство – то је жртвена љубав! Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање. Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства. Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући главнога – Духа Христовог. Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова. Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам –изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима. Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде. Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла. Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души. У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих. Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву –били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи. Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви. У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи. Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века. Архимандрит Рафаил Карелин Извор: Пријатељ Божији
  24. Древна старохришћанска црква откривена је у археолошким искапањима на подручју турске покрајине Невşехир односно Kападокије. Према првим истраживањима, подземна црква уклесана у стене настала је у 5. веку, а према речима археолога скрива и фреске на којима су досад невиђени призори попут цртежа рибе која пада из Христове руке, Исусова васкрсење и смрти злих душа. – Црква је већа од осталих пронађених на подручју Kападокије. Изграђена је под земљом, а њене изворне фреске преживеле су све до данас. Kад смо кренули са радовима нисмо ни сањали да ћемо пронаћи овакве подземне комплексе. Ископавање и чишћење иде даље и надамо се да ћемо ускоро имати нове податке о историји Kападокије која ће тако постати још значајније ходочасничко одредиште – изјавио је градоначелник Невşехира Хасан Üнвер. Древна црква откривена је у археолошким истраживањима у склопу пројекта обнове старог језгра овог турског града у чијем се средишту некада налазила. Археолошко подручје покрива готово 360 хиљада квадратних метара и укључује 11 квартова који окружују центар града. С обзиром да се откриће догодило у јануару, археолози су због неповољних временских услова цркву испунили замљом да би је заштитили. – Зауставили смо радове да бисмо заштитили фреске и саму цркву. У пролеће, кад отопли, чекаћемо да влага најпре испари, а затим ћемо уклонити земљу. Након рестаурације и чишћења фреске ће бити враћене у изворно стање – објаснио је Али Аyдин, један од археолога који учествује у истраживањима и рестаурацији. Ово откриће само је једно у низу фасцинантих археолошких открића на подручју некадашње Kападокије. Наиме, према досадашњим истраживањима откривено је око 200 подземних градова из различитих историјских раздобља, у којима је свеукупно живело око 100 хиљада становника. Већина градова има барем два подземна спрата, а њих 36 има три или више спратова. Највећи подземни град је свакако Деринкују, откривен 1963. године. Са својих 18 спратова, протеже се до дубине од 85 метара, а потиче из 8. века пре Христа. Kроз њега протиче питка вода, има низ вентилацијских система, станове, трговине, бунаре, оружарнице, гробље и посебне отворе за бег. У граду је пронађена и школа и посебне просторије у којима су се држале животиње. Тражећи уточиште пред римским прогонима, хршћани су на подручју Kападокије изградили 36 подземних градова и око 600 цркава од којих многе и данас привлаче бројне туристе и ходочаснике. Извор: Архео-аматери.рс
  25. У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Прије причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је између осталог казао да православни хришћани имају једини пут, пут спасења. – То је разлог крштења, то је разлог тога што смо православни хришћани, то је разлог што смо чланови Цркве Божије, то је разлог што се причешћујемо, то је разлог што смо се удостојили такве небеске славе и таквог Божијег и непролазног вјечног загрљаја и путање у Царству небеском, у мајци Цркви и на нама је не само да пазимо себе и на своју душу, него и да свједочимо Христа Бога васкрслога онима који ће изгубити душу своју и којима људска дјела не упућују на Бога и на Царство небеско – казао је о. Данило. Он је казао да треба да имамо и кућу и род и домаћинство и да радимо и стварамо, да имамо иметак и у пољу и на сваком мјесту гдје на нам је то потребно, али да то није циљ православних хришћана. – Нијесмо због тога дошли на овај свијет, неће Господ тражити то од нас. Тражиће наша дјела драга браћо и сестре – казао је о. Данило и подсјетио да ускоро почиње Божићни пост, те да треба постити, исповиједати се и причешћивати и живјети црквеним живтом ради задобијања Царства небеског. Извор: Манастир Острог
×
×
  • Креирај ново...