Претражи Живе Речи Утехе

Будући да је наступило време Божићног поста и усрдног подвига којим се припремамо за празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа, Слободанка Грдинић разговарала је са катихетом Браниславом Илићем о овој благословеној и важној теми, о којој није довољно само говорити и промишљати, већ је потребно да је актуализујемо у делатном плану свог хришћанског етоса. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору" о Божићном посту (аудио) -На сâмом почетку, реците нам нешто о значају поста уопште? Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности што за последицу има јачање снаге човекове воље. Не бисмо смели да изгубимо из вида да је посни период везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: "И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш." (Пост. 2, 16-17). У Новом завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је средство нашег сједињења са Њим, јер према речима сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: "Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе." Према учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти." Свети Симеон нови богослов о посту благовести: "Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши." -Због чега је важан овај пост који претходни празнику Рождества Христовог? Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина, зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима светима који су својим подвигом просијали угодивши Господу. Како бисмо на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане, као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело људима неисказана блага, па и само Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. -Реците нам нешто о установљењу Божићног поста? Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово божанско и спасоносно учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после свете Четрдесетнице, а по строгости долази после свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље, као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље: Праотаца и Отаца. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученика, пророка, апостола, светитеља и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У Недељи праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја Првозваног и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се оваплотио нас ради и спасења нашега ради. -Споменули сте Недељу праотаца и Недељу отаца, за које нас вежу и бројни обичаји који су проистекли из богослужења? У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Светог Јована Крститеља. У Недељу отаца (познатој као Оци) прослављамо све претке Господа нашег Исуса Христа по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. -Како је могуће да савремени човек који је оптерећен бројним искушењима, бригама и многобројним свакодневним обавезама, зарони у тајну Божићне четрдесетнице и постојано ходи овим благословеним путем духовног препорода? Хвала Вам на овом питању. Ваистину, свако од нас би самоме себи могао да постави исто ово питање, јер живимо у времену „брзогˮ начина живота који потребује свеукупну лагодност. Међутим, као припадници Цркве Божје, као сигурне лађе спасења, требали бисмо да свој начин живљења ставимо у оквире црквеног ритма. Шта желим овим да кажем? Драги моји, сваки нови пост је прилика за нас да се клонимо пуког формализма и законског (фарисејског) испуњавања поста реда ради, већ смо позвани, да васцелим својим бићем заронимо у суштину овог свештеног периода, односно, да изађемо из овог поста као бољи људи који су се одрекли лоших навика, а пригрлили врлине које нас приближавају Богомладенцу чије Рождество са љубављу ишчекујемо. У току ове Божићне четдесетнице наша Црква савршава молитвене спомене на многе свете угоднике који су просијали у свом подвигу, нека нам они буду на помоћи, да угледајући се на њих управимо своје духовне кораке на праву стазу, корачајући постојано и храбро, не само ка Божићу, већ поврх свега, ка радости вечне заједнице са Господом нашим и свима светима који су од памтивека угодили Господу. -Закључујемо да овај благословени период Божићног поста и усрдног подвига својим током већ указује на спасоносни значај празника Божића? Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: "Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско." Друга литијска стихира празника (коју ћемо чути на богослужењу у навечерје Божића) јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир! Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних праведнике. -За крај, Ваша поука слушаоцима Радио Светигоре? Данас су нам, више него икад, потребни мир на земљи и добра воља међу људима. Али, неће бити мира међу људима, докле год не испунимо себе хришћанским човекољубљем, а први корак задобијања истинског хришћанског човекољубља јесте љубав према ближњима. Дакле, потребно је да у овим благословеним данима умножимо љубав према ближњима, како бисмо били достојни да се у Божићној радости чистим срцем сусретнемо са Богомладенцем. Поред љубави, данас нам је потребан еванђељски мир који нам се роди у Витлејему – новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Услед убрзаног начина живљења савременом човеку постаје све теже да свој живот усмери ка правим и истинским вредности, оним вечним вредностима које нам је даровао Господ. Стога, нека нам овај Божићни пост буде путеводитељ да и поред бројних искушења и „брзогˮ живота, не скренемо са јединог сигурног пута који води ка радости Царства небеског. Богомладенац Христос је дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Завршавајући своје скромно, али искрено слово, поштованим слушаоцима васељенског Радија Светигоре, желим срећан и Богом благословен почетак Божићне четрдестнице, да препорођени, облагодаћени, и радошћу испуњени, припремимо дом своје душе за Богомладенца Христа, коме нека је слава са Оцем и Духом светим. Амин, Боже дај! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора

У навечерје празника светих мученика пребиловачких и доњехерцеговачких, 5. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из манастира Савина седмо издање емисије "Живе речи". Гости седме по реду емисије били су јеромонах Макарије, игуман савински, презвитер Шпиро Живковић и монах др Павле Кондић, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић. Покровски акатист читали су презвитер Небојша Вуловић и ђакон Драган Видаковић. Музички део емисије умилним појањем украсиле су Марија Видаковић и Анђела Вуловић. Прилог васељенског радија Светигора На самом почетку емисије после одслуженог акатиста, игуман савински је све благословио и предочио богат историјат ове велике светиње која је украс Боке Которске. Отац Макарије је посебно истакао значај великих светиња: Крста Светога Саве и чудотворне иконе Пресвете Богородице Савинске. Велики оци, Макарије дечански, Јустин и Варнава савински, били су право надахнуће овог издања емисије. Говорећи о својим претходницима отац Макарије је нагласио да су они били неуморни делатници Винограда Господњег, тихи молитвеници, али поврх свега, проповедници и сведоци љубави Божје. Гостујући у нашој емисији, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат стањевићке светиње, поделио је са нама сећања на новопрестављеног игумана Андреја из Сланаца надомак Београда, знаменитог монаха који је био део духовне породице са оцима Јустином и Варнавом. Отац Андреј је био део монашке дружине која је стасавала уз блаженопочившег патријарха Павла, истакао је отац Павле и наставио: сила монаштва се пројавила кроз ове знамените људе, и нека би Господ дао да и ми следимо њихов пример и наставимо ту благословену нит. У наставку отац Макарије је говорио о војничком позиву и монашком призиву, указујући да без послушања, смирења и ослушкивања гласа Божјег нема успеха у животу. Наш гост, отац Шпиро је из пастирског и књижевног погледа говорио о важности читања, особито читања Светог Писма, светоотачке литературе, али и остале литературе која је на наше духовно и интелектуално изграђивање. Читање Светога Писма нам помаже у корачању путем спасења, али и у решавању животних проблема и искушења, истакао је отац Шпиро. Завршни део емисије био је посвећен значају мисионарења у Цркви Христовој, са посебним нагласком на блаженопочившег епископа браничевског Хризостома и нашег почившег брата Драгог, богомољца и мисионара из Крњева. Благодаримо оцу Макарију на указаном гостопримству и духовном укрепљењу које смо задобили! Приредио: Катихета Бранислав Илић

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваo je 31. маја 2020. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Преображења Господњег на Пашином Брду у Београду. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји Драгиша Јоцић, старешина храма, и Александар Лукавац, јереј др Зоран Ранковић, декан Превославног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Никола Петровић и Драган Симкић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свака литија коју сам предводио – од Никшића, Подгорице, Бијелог Поља, Херцег Новог – била је на неки начин изузетна, казао је синоћ Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије у “Интернет литији” Радио-Светигоре. Коментаришући молитвени отпор вјерног народа режимском насиљу над Црквом у Црној Гори које се манифестује кроз доношење и покушај примјене безаконог закона о слободи вјероисповијести, Владика Теодосије је рекао да је свака литија била “доживљај неба”. “Не само ја, него и моји свештеници, монаси, народ – толико су имали жељу да дођу и буду са својом браћом у радости. Чак и молебан и литија је за мене био Васкрс”, рекао је Владика косовско-метохијски. Додао је да га послије доласка са литија радост држала дуго времена. “И онда смо хтели да се то понови. То је нешто што нам је Бог даровао – можда и да нас припреми за ово нешто ново кад треба да будемо у самоизолацији. Али, и кад смо чинили литије и сад када смо у својим домовима, треба да покажемо да смо хришћани и да је наше заједништво у духу и да не зависи од тога да ли сједимо заједно, да ли смо једни поред других, да ли стојимо или причамо… Једноставно, у молитви, у вери, у нади, у срцу да будемо јединствени”, поручио је Владика. Поручио је да је то начин да наше заједништво заиста буде у Христу, јер гдје је Христос присутан, ту је заиста Царство небеско. “То је оно чему тежимо и то је оно што нам је најпотребније као људима и као хришћанима”, поручио је Епископ Теодосије. Синоћну “Интернет литију” Радија “Светигора”, вјерни су могли да прате уживо и на званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу “Не дамо светиње”, као и на порталу Поуке.орг. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иако је најстарији, Велики пост није увек трајао 40 дана плус Страсна седмица. Како се временом мењала дужина поста, тако се мењала и богослужбена динамика. Али, службе које су присутне у Великом посту, нису карактеристичне за друге постове. Зашто је то тако, открива протонамесник Бранко Чолић, парох Храма Покрова Пресвете Богородице. Да је пост сусрет Бога и човека, потврђује отац Бранко који подвлачи да је пост наша жртва Богу. „Христос тражи од нас да принесемо сами себе“, истиче свештеник који додаје да су вера, покајање, смирење, праштање и дела милосрђа неопходне компоненте за подвиг поста. Отац Бранко говори о Великом канону Светог Андреја Критског, о Литургији Пређеосвећених дарова, молитви Светог Јефрема Сирина, о Посном триоду. Закључује да свој ум и срце усмеримо ка Господу а не да га посматрамо као пословног партнера са којим размењујемо причешће за посну храну. Извор: Радио Источник

Братско сабрање свештенства Митрополије црногорско-приморске почело је данас, 30. децембра, Светом архијерејском литургијом коју је у Цркви Светог Николе у Улцињу служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије са свештенством, уз молитвено учешће вјерног народа. Архиепископ цетињски је казао да је Христос спасење и пуноћа живота, вјечна и непролазна истина, те да је сва служба коју Црква служи већ двије хиљаде година призив свим људима и земаљским народима да приђу и да се поклоне Христу јер је у Њему живот вјечни и спасење. Владика је казао да су кроз те двије хиљаде година милиони оних који су пришли Христу, крстили се и ходили за Њим, слушали Његову ријеч, а Он их је обдарио и непрекидно обдарује Својим вјечним и непролазним животом: „То призвање да идемо за Христом постоји и оно непрекидно одјекује. Али, сам Господ је рекао, чусмо у Светом јеванђељу, да они који Њега признају пред људима, и Он ће њих признати пред Оцем Својим небеским. А они који се Њега одрекну пред људима и Он ће се њих одрећи пред Оцем Својим Небеским. Он као пут истина и живот, показује нам прави пут којим треба да ходимо у овом пролазном земаљском животу, који је препун беспућа и кратких путева. Једни пут који је истина и живот јесте управо Он коме прилазимо, коме се клањамо, у име којега се крштавамо, са којим се сараспињемо у овом земаљском животу.“ Подсјетио је Митрополит да је Христос разапет за нас и наше спасење, али је и васкрсао из мртвих и све у животу оних који су Његови је у знаку Његовог распећа и васкрсења: „То је и вертикала Цркве Божије, Цркве Христове, јер је то вертикала Његовог живота, и тако је то вертикала свих оних који су Његови кроз вјекове, од древних пророка који су Га припремали, до Његових апостола, па онда до свих оних који су кроз вјекове ходили за Њим.“ Један од тих дивних пророка је и Свети пророк Данило кога данас прослављамо, а који је живио 500 година прије Христа у изабраном јеврејском народу. Био је заробљен и одабран са другим младићима да на царском вавилонском двору учи школе. Иако је био при царском двору, остао је са још тројицом младића вјеран живоме и истинитоме Богу. „Нијесу се поклањали лажним идолима, тога цара Навуходоносора и његових наследника, него су били спремни да живот свој жртвују за правога Бога“, бесједио је владика и подсјетио да је Господ изабавио Светог пророка Данила и три отрока када су били бачени у јаму, тако да су били светлијега лица од оних који су одњеговани у раскоши. Говорећи о двојици наших подвиижника и страдалника које данас славимо, Преподобном мученику ђакону Авакуму и игуманану Пајсију, који су прије 200 година мученички пострадали у Београду, Митрополит је истакао да ђакон Авакум није послушао чак ни своје родитеље који су га молили да сачува своју вјеру, али да се привидно ње одрекне и прихвати ислам. „Он је набијен на колац и мученички пострадао. Они који су то урадили остали су запамћени као злочинци, а и други који су се одрекли Христа Бога, изгубили су свој образ и част, изгубили вјечни и непролазни живот ради земаљског живота, а Авакум је остао запамћен.“ Авакум и Пајсије, мученици и страдалници, као и Данило прије Христа, и многи други су Христу послужили и поклонили се, жртвовали свој пролазни живот за оно што је вјечно и непролазно. Сви су страдали, истакао је владика, поклонили се Христу Богу и остали вјерни и Он их је признао пред Оцем Својим на небесима: „Нијесу за пролазне идоле и идеологије жртвовали себе, него су се жртвовали за Бога, обогатили се Богом, оним што је вјечно и непролазно. То је једино богатство које једино бива и овдје на земљи и које се наставља у вјечности, вјечном и непролазном Божијем царству.“ Митрополит Амфилохије је казао да Црква Божија, као и они који су њени, кроз вјекове распета, гоњена и прогоњена, као и пророци, апостоли и други мученици кроз вјекове, те се не треба чудити што и данас страда. Навео је да је и ова наша власт обезбожена Навуходоносорска, лењинистичко-стаљинистичка власт. Подсјетио је да је само у СССР седамдесет милиона људи побијено у несрећној међусобици, брат је убијао брата. „Наши стаљинисти су наслиједили ту злочиначку лењинистичко-стаљинистичку идеју, а послије су се ради своје власти и части, чак и Стаљина одрекли, па је настао Голи оток. Првоборци су позатварани зато што су остали вјерни Стаљину, а не Брозу. Преко 60 000 људи из Црне Горе је стрпано и побијено, од јаме Петра Комненића, па редом, а колико их је тек ван Голог отока уништено.“ Високопреосвећени владика је казао да су они убијали и у току и послије рата, да су гонили име Божије, Цркву Божију, и отимали имовину, приватну и црквену: „Њихови наследници то сада приватизују и узимају директно за себе, своју власт и част и среброљубље. Отишли су, нажалост, и даље него што су то урадили титоисти и стаљинисти, па не само имање, већ хоће да одузимају и храмове Божије. Донијели су најсрамнији закон који је донијет икад у Црној Гори.“ Поручио је да ће проћи овај закон, односно безакоње и безаконици, као што прошли и они древни безаконици у Вавилону. Констатовао је да и ови модерни безаконици граде вавилонску кулу да би били јачи и моћнији од Бога. „Није с Богом лако ратовати, и то би требало да схвате и ови наши који су сада на власти. Сви који су с Богом ратовали завршили су као Навуходоносор и други злочинци кроз историју“, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да свим његовим наслиједницима, као и цару Валтазару, пише оно што је открио пророк Данило: Измјерен си, пролазан си, ништаван, пропашћеш! Црква Божија, као и они који се клањају живоме Господу, пролази кроз распеће и страдање, али задобија и силу васкрсења Христовог, казао је, између осталог, Архиепископ цетињски и додао: „Она се не клања смрти и пролазности, него Богу вјечноме и непролазноме, Христу Богу нашем, облачећи се у Њега у Тајни крштења, примајући Духа Светога у Тајни миропомазања и у другим Светим тајнама, трудећи се да живи по ономе како је заповједио Бог и проповједајући Јеванђеље“, рекао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Казао је да је то оно нашта нас је Господ призвао и позвао, то је оно на чему је призван и свети храм и данашње сабрања у Улцињу, то је суштина и сабрања свештенства Митрополије црногорско-приморске: „Дакле да се поклонимо Христу Богу, да видимо јесмо ли вјерни Њему својим животом, својом ријечју, трудом, и да ли смо спремни да истински носимо Његов крст: Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. То је позив Христов свима, а нарочито нама епископима, свештеницима, ђаконима, али и свима вјернима. Сви смо призвани да носимо крст Христов и да се поклањамо Његовом Светоме имену, Оцу и Сину и Духи Светоме“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након Литургије, радни дио сабрања свештенства Митрополије црногорско-приморске настављен је у новоизграђеној сали Краља Николе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 22. недељу по Духовима када се Света Црква сећа јеванђелске Приче о богаташу и убогом Лазару, наш Епископ и духовни отац Његово Преосвештенство Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву. Преосвештеном Епископу жичком су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, протојереј Иван Радовановић, старешина светотројичног храма у Краљеву протојереј-ставрофор Јован Ђорем заједно са братством и протођакон Александар Грујовић. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, уследила је архипастирска беседа, којом је Владика поучио верни сабрани народ, истакавши да нам Господ устима апостола јеванђелиста разглашава благодат Христову. Сурова је истина да пакао постоји, јер да није тако не би било правде, а Господ је праведан и жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, а на нама је да ли ћемо прихватити ту истину и живети по тој истини. Ево, данас приче о богаташу коме нема имена и убогом Лазару који је добио име које је уписано у књигу вечнога живота, његово име је у рају. Постоје само два пута који воде из овоземаљског живота. Један је пут у рај, а други у пакао и на тај пут нас нико не приморава. Нема тога који на силу може да нас стави на пут пакла, мада постоје ненавидници рода људскога који нам дошаптавају да није све тако како пише у Светом Писму, да можемо да се опустимо и да привремено заборавимо на оно на шта смо призвани. Онда када смо одвојени од Бога, одвојени смо од благодати, одвојени смо од силе Божије. Зато је потребно да се стално трудимо да обитавамо у безграничном, јер ми нисмо ограничени. Господ нам је поставио небеса као границу, а небеса су безгранична. Он нам је рекао да растемо у меру раста висине раста Христовог, да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески. Ми људи, какви смо слаби и јадни, погружавамо се у беду и остајемо заробљени у поривима овога света, а можемо да приуштимо Царство небеско. Оно почиње сада и овде, како су то још и светитељи наглашавали. Да није ово данас јеванђелска поука, страшно би депримирајуће деловала на нас, а пошто је то јеванђелска поука, пошто иза тога стоји Господ, остаје нам излаз, а то је да се преумимо и оставимо овакав начин живота, који није добар. Данас многи лекари саветују људима да воде рачуна о исхрани да би продужили свој живот и многи их послушају, али када Црква каже да променимо начин мишљења, да променимо свој став према Богу, према себи, према ближњима, неки то доживљавају као тешкоћу. Питају се како сада да промене свој живот из корена? Овде долази Света тајна Исповести, где ћемо рећи свештенику оно што смо сагрешили, али не само то, већ да кажемо: „Оче, доста је више овако, морам да изменим свој живот.“ Онда почињемо са Црквом да сабирамо, да чујемо глас Божији и да оживљавамо. Када оживимо, када Бог уђе у нас, у наш ум, у срце, када променимо вољу, онда радост велика почиње и та радост се продужава у Царство Божије. Прави живот је живот у Христу, то су видели сви светитељи Божији, то су видели и сви хришћани који виде колико добра имају од живота у Цркви, од Светог Причешћа, од борбе за врлину. То је оно што је наше призвање и што нам даје светлост животу, ми треба да светлимо овом свету. Господ је изабрао своје људе, своје ученике и њима подарио највећу Тајну неба и земље, подарио је Себе целога, кроз Тело и Крв Господа Христа. Остаје нам да се предамо Господу Богу, да слушамо Његову Реч и да живимо овде на земљи припремајући се за Царство небеско, где ћемо славити Оца, Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву у све векове и сву вечност, Амин. У даљем току Свете Литургије, Епархија жичка је постала богатија за још једног свештенослужитеља. Владика Јустин је у чин ђакона рукоположио дипломираног теолога Далибора Ђорђевића. По завршетку Литургије уследила је трпеза љубави. Извор: Епархија жичка

Зашто су Свети Апостоли Петар и Павле од свих ученика Христових највише прослављени од Бога и од људи? Зашто се ове године пости на Петровдан иако се пост на тај празник завршава? Зашто се у многим местима одржавају Петровдански вашари, а уочи празника пале лиле? На ова, али и на многа питања одговара протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први и парох Покровске цркве. Отац Дарко открива и како је празник Апостола Петра и Павла рано установљен, затим како је Апостол Петар постао посебан Христов ученик али и зашто се два наизглед велика антипода Петар и Павле славе у истом дану. Извор: Радио Источник

Битка на Газиместану коју је српска војска водила 1389. године против Отоманског царства умногоме је променила ток историје Србије и хришћанске цивилизације уопште. Видовдански етос утемељен на крви Светог великомученика Кнеза Лазара и свих мученика косовских, завет најбољих у српском роду дат Богу у том славном војевању оно су што нас до данашњих дана обавезује. Како су о Видовдану расуђивали и беседили новопросијавши српски светитељи Владика Николај и Отац Јустин приближио је протонамесник Бранко Чолић у специјалној емисији посвећеној овом празнику, на таласима радија Источник, Православне Епархије ваљевске. Извор: Радио Источник

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј поводом празника и храмовне славе служио је данас, 24. маја 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија, у Спомен-парку Јајинци. У надахнутој беседи Свјатјејши је рекао да су "света словенска браћа донела словенима писану реч, посејали прве речи благодати Божије превођењем Светога Писма и постали равноапостолни". Патријарх је узнео молитву да "св. Ћирило и Методије благослове нашу децу и школе, како би се учила праведности и мудрости Божијој". Извор: Телевизија Храм

На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор

На празник Ваведења Пресвете Богородице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Литургије вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко се у свом пастирском обраћању говорио о важности примјера Пресвете Богородице будући да је сав њен живот био у богослужењу. Звучни запис беседе „Сав живот њен је био богослужење, сав њен живот у храму јерусалимском био је такође богослужење. Па шта нас то својим животом, својим примјером учи Мајка Божија која се уздигла више од херувима и серафима, која је била савршена од рода људскога, која се удостојила да постане небески престо? Учи нас Мајка Божија да служећи другима ми служимо самоме Христу. Учи нас да одлазећи у храм ми одлазимо и суусрећемо се са свим оним што нас Црква Божија учи. Учи нас Мајка Божија и овоме посту и вјери и нади и љубави и милосрђу и свакој врлини. Учи нас да се управо у Цркви Божијој васпитивамо“, нагласио је отац Бранко. Он је у даљем излагању појаснио да је најбољи показатељ нашег образовања и васпитања у цркви управо то да лик Божији, лик Бога који је у нас утиснут, нашим дјелима, нашим животом засија у нашем уму, нашој души и нашем бићу: „Мајка Божија се васпитавала у храму јерусалимском и осветила је своју душу, свој ум, своје срце, своју вољу је осветила. Учи нас Пресвета Богородица да је Црква та која треба да нас образује, да нас васпитава. Напросто, онај лик Божији, лик Бога живога који је у нама утиснут, у наше биће – он треба да засија. Само у том и таквом животу долази до нашег истинског преображаја, истинског преумљења, тако да у нашем срцу, нашој души и уму, заиста засија Христов лик“, поручио је отац Бранко. Извор: Митрополија црногорско-приморска