Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсну славу Републике Српске, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Патријарх Порфирије: Моји су корени овде и знам добро своју ђедовину Патријарх Порфирије на свечаној академији у Бањалуци: Православни идентитет се заснива на богољубљу и човекољубљу Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем у молитвеном присуству преосвећене господе епископа врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија и многобројних верних међу којијма су били председница Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Радован Вишковић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. На крају свете Литургије епископ Јефрем је заблагодарио патријарху Порфирија на указаној љубави и доласку у Бања Луку да заједно прославе Светог архиђакона Стефана и да се помоле за српски народ и Републику Српску. -Не можеш волети никога и ништа,ако не волиш своје родитеље, ако муж не воли жену, жена мужа. О каквој онда љубави према било коме или било чему говоримо ако не можемо волети оног који је ту поред нас и дат нам да њему посведочимо да смо верни Христу. И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу и имају другачије презиме, беседио је патријарх Порфирије. Након беседе Патријарх Порфирије је благословио славске дарове које је принела председница Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. 3. јануара 2022. Видовдан.орг Пише: Иван Марковић Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген. View full Странице
  3. Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген.
  4. Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије боравио 8. и 9. августа 2021. године, у првој канонској посети Православној Епархији тимочкој од избора за поглавара наше Свете помесне Цркве. У овој великој духовној радости молитвено учешће узео је и Преосвећени Епископ нишки Г. Г. Арсеније, уз домаћина Преосвећеног Епископа тимочког Г. Г. Илариона и Њихових Преосвештенстава Господе Епископа далматинског Никодима и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, као и уз бројно свештенство, монаштво и верни народ Епархије тимочке. Више о посети Његове Светости Епархији тимочкој за Радио Глас говорио је господин Бранислав Илић, катихета из Новог Сада. Звучни запис разговора Према извештају катихете Бранислава Илића Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили: Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. Ово је велики, благословени и историјски догађај за Богом чувану Епархију тимочку, јер долазак првојерарха и нашег духовног оца увек бива радост и укрепљење, а посебно овде у Доњем Милановцу где после пуних осамдесет и пет година долази патријарх, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору за Радио "Глас". Извор: Радио Глас
  5. -Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота- Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави. Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије. Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују. Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног гласила Српске православне цркве за младе. Јулско – августовски број тематски је посвећен Богмољачком покрету Светог Владике Николаја. О 380.броју „Православног мисионара“ за Радио Милешеву говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог листа. Разговор водила новинар Виолета Досковић. Извор: Радио Милешева
  7. Приликом званичне посете медијских делатника Телевизије "Храм" Епархији тимочкој и њеном предстојатељу, у владичанском двору у Зајечару реализован је интервју са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Г. Иларионом. Разговор је водио Слободан Стојковић, новинар Телевизије "Храм". У првом делу овог надахнутог разговора преосвећени владика је гледаоце упознао са историјатом и значајем поверене му Епархије тимочке, уз подсећање на значај свих епископа који су се налазили на овој древној катедри служећи Богу и своме роду. У плану је да се у нашој епархији отвори адекватан музеј у којем би се нашли свештени предмети, књиге и остале драгоцености које ће на свој начин приближити историјат и значај ове епархије, истакао је владика Иларион. У овом уводном делу разговора архипастир Епархије тимочке је говорио о живим и манастирима који се тренутно налазе у фази обнове, посебно истакавши манастир Буково који је духовни центар овога краја. Као дугогодишњи игуман буковске обитељи преосвећени владика је са гледаоцима поделио своја сећања на обнову ове светиње, као и на градњу новог конака, поучивши да када ми градимо светињу, светиња духовно изграђује нас. Црква на свим просторима улаже напор у мисији како би верни народ себе сагледао очима вечности. У иконографији постоји обрнута перспектива када ми у одсјају иконе видимо себе, тако и црквена проповед има перспективу да нас стави у светлу здравог односа са Богом, поучио је владика Иларион. Ове речи биле су увод сегмента који је био посвећен знаменитом Фестивалу хришћанске културе, који се већ пуних пет година одржава у Зајечару. Владика је најавио да ће се Фестивал ове године одржати од 13. до 21. септембра. Свака Литургија потреса и земљу и небо, она је централни догађај, зато је потребно да се наш народ литургијски просветли, те да мера живота буде литургијски начин постојања, поучио је архијереј Богом чуване Епархије тимочке. На крају разговора Епископ Иларион је упутио архипастирску поруку: Порука би била свагда јеванађелска, да народ верује у Васкрсење Христово, да народ верује у Бога и да се радује у радости Христовој. Порука је и да се попут наших славних предака трудимо да истрајемо на путу спасења, јер је Црква наш стожер и место једине истинске заједнице и радости у Господу. Приредио: катихета Бранислав Илић
  8. У пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића. Звучни запис беседе У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу. Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“ Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  9. Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем Радија Српски Сион упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Српски Сион
  10. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. Не можемо себи дозволити да нам неке ствари, које нису у вези са Црквом, буду важније од оних које су у Цркви, рекао је, поред осталог протојереј Владан Симић, секретар Преосвећеног Епископа бачког Г. др Иринеја. Сви смо позвани и призвани да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом, рекао је, поред осталог, говорећи о мисионарским изазовима данашњег времена, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. Будући родом Ваљевац, прота Симић добро је знао блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, „човека насмејане душе“, како га је описао у истоименој песми. У интервјуу за Радио Источник, прота Владан Симић дао је своје виђење прославе Божића и живота Цркве у условима епидемије, начинивши осврт на значај књиге Владике Иринеја „Причешће као лек бесмртности“. Такође, он је своје завичајце упознао са догађајиме у време Рације у Јужној Бачкој јануара 1942. године, у чијем обележавању годишњице Епархија бачка даје драгоцен допринос годинама уназад. *Оче Владане, најпре бих Вам заблагодарила на подршци коју сте пружили Ваљевској епархији у најтежим данима од њеног обнављања, када смо изгубили нашег вољеног Владику Милутина, а у исто време, уместо саосећања, од доброг дела јавности били изложени клеветама. Поред сјајних текстова у одбрану вере и Цркве Божје, написали сте и врло дирљиву песму о Владики Милутину. Да причу почнемо управо тиме… По чему ћете памтити првог архијереја из Вашег завичаја, као и како данас гледате на тај период? Помаже Бог и хвала Вам на позиву и овом питању! Одговор је, како и гласи наслов песме, „Човек насмејане душе“. Мислим да његов осмех памте сви који су га познавали, а и они који су га макaр једном видели. Сви који су имали прилику да га виде макар на кратко, не могу да забораве његов насмејани лик. Благост коју је са собом носио и лакоћа живљења у Христу, на мене је остављала снажан утисак. Надам се да ће нашим Ваљевцима остати дуго у сећању, не само као први архијереј, него и као једна од првих жртава пошасти која нас је задесила, а коју је храбро, у име свог стада, поднео као прави пастир Христове Цркве. *Преосвећени Епископ бачки Г. др Иринеј написао је књигу „Причешће као лек бесмртности“, у којој маестралном ерудицијом и беспрекорном синтезом академског и народног језика појашњава значај ове Свете тајне у животу хришћанина, поткрепљујући неоправданост и бесмисао страха бројним историјским примерима пастирског деловања и чврсте вере народа. Колико је ова књига, преко потребна у сваком, а нарочито у тренутку у ком је објављена, нахранила богочежњиве душе и, с друге стране, стала на пут пашквилама врло гласних и у медијима заступљених квазиинтелектуалаца и душебрижника? Владика Иринеј није само један од најобразованијих епископа у нашој помесној Цркви и православном свету уопште, него је човек дубоко прожет духом Цркве, Христом, и није му било лако да слуша све оно што се тих дана говорило о Цркви. Није се много освртао на зле коментаре који су стизали „споља“, ван Цркве, у медијима, али му је било тешко када је видео шта се дешава у појединим помесним Црквама, па и код нас, и како су се односили према Светом Причешћу у условима епидемије. Пошто је заиста човек пера и дубоке мисли, он је тај унутрашњи проблем решио на тај начин што је свима нама помогао да решимо неке своје недоумице и проблеме и ухватио се у коштац са питањем причешћивања у условима епидемије. Знао је да је то тренутак када се мора бранити истина и суштина наше вере и нашег светотајинског живота у Цркви. Али, не кроз неки ,,стерилни” и високотеолошки приступ проблему, како су неки чинили, него управо кроз искуство живота у Цркви. Ми смо увек имали и имамо одређен (не мали) број људи који редовно приступају Светом Причешћу и живе хришћанским животом. Служили смо редовно сва богослужења, уклапали се колико је било могуће у епидемиолошке мере, поготово у оне мере које су тада биле на снази, на пример забрана кретања, због чега смо померали термине богослужења како би верници могли да дођу у храмове. Углавном, да се није одговорило на све те нападе, искушења изнутра и споља, мислим да би Црква остала, ако могу тако да кажем, повређена. Он је то знао. Знам, јер сам тих дана био уз њега као и увек и сведочим његово залагање за одбрану светиње Причешћа. Владика Иринеј је овој теми приступио онако како би приступио разговору са било ким ко би га тог тренутка упитао: ,,Да ли је Свето Причешће Лек бесмртности или извор заразе?“ Одговор на ово питање је написан језиком разумљивим за широке слојеве нашег друштва, не само за интелектуалце, него за свеукупни наш верни народ, али је, истовремено поткрепљен историјским аргументима, праксом цркве у сличним ситуацијама кроз векове њеног постојања. Књижица је писана у духу и мисли Светих Отаца и Учитеља Цркве. Многима је тај текст засметао, зато што јесте био права одбрана наше вере. Док га читате, имате утисак да у рукама држите дело неког од Светих Отаца из историје Цркве, који су апологијом бранили најважније истине наше вере. Нажалост, догодило се и то да су се и унутар Цркве појавили неки (испоставиће се убрзо да такви и нису суштински припадали Цркви) који су све ово критиковали на један неаргументован начин. Најпре се кренуло од тога да је први тираж 100 хиљада примерака и због чега се штампа тако велики тираж (безумно клеветајући владику да је мегаломан и да тиме себе уздиже и лечи неке личне комплексе и сл.)? Ствар је врло једноставна: наша Епархија је књижицу штампала да би је поделила народу бесплатно и да наши верници чују став Цркве, заснован на Светом Писму и Светом Предању, као и на историјским фактима. У нашој помесној Цркви било је епархија које су, када су њихови епископи добили ту књижицу у руке, схватили њен значај. Онда су тражили одређени број примерака и за потребе својих верника и, наравно, тираж се повећавао. Ми то нигде нисмо продавали, нити се књига сад продаје, а колико знам исто се поступа и у другим епархијама. Она је искључиво намењена да се подели у храмовима, да би људи у њој могли да пронађу истину и утеху, да се охрабре и не одступе од своје вере и своје Православне Цркве. Додао бих и да је та, по обиму мала, али по значају велика, књижица већ преведена на неколико страних језика и да се још увек јављају епископи са разних континената са молбом за дозволу да је преведу и штампају за потребе њихових епархија. Наш једини услов јесте да се она не продаје него подели у мисијске сврхе. *Недавно смо прославили празник Рођења Господа Христа у условима видно другачијим у односу на оне какви су били раније, бар у последње три деценије. Празник који, како му назив – Најрадоснији говори треба управо радошћу да нас испуни. Колико је, по Вашем мишљењу, те радости заиста било, имајући у виду вишемесечно застрашивање људи вирусом корона, које је умногоме паралисало друштвене контакте? Свакако да је било теже прославити празник, али то не значи да је радост била мања. Можда је чак била и већа, зато што су се људи осетили победнички, будући да су успели да прославе тако велике и значајне празнике као што су њихове домаће славе, патрони њихових домова, у неким измењеним околностима. Некако се показало ко је где. Свако је показао да ли му је стало до тога да празник прослави на прави начин, у пуноћи вере, у пуноћи радости, у очекивању Богомладенца Христа и оним изворним облицима прославе Рођења Христовог. Изостали су неки обичаји који су се временом,,наслонили” на Божић и били некако неприродно повезани с њим, попут ватромета или пуцњаве из ватреног оружја, испијања куваног вина и ракије итд. Свега тога ове године није било, тако да се мало „прочистио“ наш начин прославе и схватили смо да је најважније да га прославимо у кругу своје породице као домаћи празник и да је међусобна повезаност унутар породице оно што би требало да нас повезује касније и са осталим члановима Цркве. Стога, нисмо много изгубили у том смислу. Пре бих рекао да је изгубио онај део нашег друштва који није везан за Цркву, нити је део Цркве у најужем смислу, да има литургијски живот, него су више везани за традицију. Такви су били застрашени, за разлику од оних верника који су са поверењем у Бога и Његову љубав према човеку и свему створеном наставили да долазе на богослужења. Они који немају суштинску везу са Црквом, а ту мислим превасходно на литургијски живот, уплашени су још више, јер су остали на неки начин отуђени од Цркве – од богослужења и свете Литургије – и ту је штета велика. Најгоре су, мислим прошли они који су и до сада на Цркву гледали са подозрењем, да не употребим неку грубљу реч, и после свега што се догодило и медијског линча кроз који смо као Црква прошли, мислим да су, нажалост, сада још удаљенији. Али Бог је велики и његова милост је безобална, а путеви неистраживи, па се можемо надати да ће и са те стране бити оних који ће се обратити. *Овај месец обилује и светитељским празницима. Чему нас, у светлу данашњих догађаја, уче њихова житија? Уче нас радости живљења у Христу, ономе што је неотуђиво од човека. Уче нас и Светолазаревском Завету да је земаљско за малена царство, да је све пролазно. Да је свако од нас рођен са одређеним назначењем – назначењем за Небо, за вечност, за саучествовање у вечном животу са Христом. Сваки празник понаособ, не само у јануару у ком их је највише, јесте, по речима Светих отаца, станица и одмориште на нашем путу ка Царству Небеском: ,,Живот без празника је као дугачак пут без одморишта”. Без тих станица тешко да бисмо успели да стигнемо до краја пута. У читавом нашем животу, уз сва искушења и све што нас сналази, празници долазе као одморишта на којима кроз свету Литургију и Причешће прикупљамо снагу за наставак духовне борбе. Празнике прослављамо у духовном смислу, не само одсуством било каквог посла, како неки сматрају (дан у ком се одмарамо од свега). Празник је литургијски дан који треба да посветимо Богу, да идемо на Свету Литургију, а затим да благодат Божју коју смо задобили кроз Свето Причешће пренесемо у наш дом, на нашу породицу и ширу друштвену заједницу. То је смисао празника. Било би добро да сваки пут, када у календару видимо црвено слово којим је обележен празник или недеља, као празник Вакрсења Христовог, да нас подсети да смо на путу ка Царству Христовом и да је време да застанемо на одмориште, тојест да одемо на свету Литургију, и примимо благодат Духа Светога за наставак нашег живота и пута ка Очевом загрљају. *У застрашивању вирусом са акцентом на црквене догађаје као плодно тле за његово ширење, предњачили су тзв.“независни“ медији“. Са представницима једног од њих имали сте „блиски сусрет“ 4. јануара ове године у Србобрану приликом обележавања 79. годишњице Рације у Бачкој. Одважно, кратко и језгровито сте објаснили екипи дотичне редакције да „нема шта да тражи у портама храмова на територији Епархије бачке“. Убрзо, на њиховом порталу освануо је прегршт коментара, разуме се селектованих, у којима се напада Ваш поступак. Како сте доживели ту, једну у низу некоректности у њиховом извештавању и видите ли опасност од њиховог утицаја на народ, када је реч о односу према Цркви? Нисам до сада коментарисао тај догађај. У Епархији бачкој смо од марта прошле године били под све јачом негативном кампањом таквих медија која је, иначе, у већој или мањој мери увек присутна. Због причешћивања наших верника називани смо свакојаким именима, и ми, као представници Цркве, и наши верници. Ниједан догађај који је Епархија бачка организовала, а верујте да се доста тога ради (веронаука, добротворне акције, народна кухиња…), такви медији не желе да пренесу и преко њих нећете чути ништа о томе шта радимо, јер би тада морали да афирмативно говоре о Цркви, што није део њихве агенде. Напротив. Ако нешто говоре о Цркви, то мора да буде у негативном смислу. Наравно, овај догађај у Србобрану није био први пут да им није дозвољен улаз. По благослову нашег епископа, њима је већ неколико пута било забрањено да улазе у порту Саборног храма у Новом Саду. Ово у Србобрану се напросто подразумевало. Дакле, не желимо да будемо они који ће им олакшати да о Цркви говоре све најгоре, а то чине свуда и на сваком месту. Дотична новинарка је поступила на скандалозан начин. Уместо да прихвати објашњење због чега јој није дозвољен улаз у порту и храм и да оде и пише шта јој је воља, она је почела да се препире као да јој је неко право ускраћено. Заправо је она својим понашањем угрожавала наша уставом загарантована права као Цркве и власника порте и храма. Зато је и добила одговор какав је заслужила. Они који су гледали тај снимак, могли су да примете да су звона почела да звоне за почетак парастоса жртвама Рације у Бачкој, што је за нас веома болна тема. Њу то није занимало и наставила је да се бави питањем због чега њој није омогућено да уђе у порту. То је само по себи дало одговор. Такви људи немају шта да траже на местима где се молимо Богу, поготово у таквим тренуцима као што је помен жртвама Рације. Доказ за ово што говорим нашао сам касније прегледајући њихов сајт. Наиме, они су објавили две вести. Једна вест је била да свештеници нису дозволили екипи њихове телевизије да уђе у порту храма у Србобрану, а друга да је обављен помен жртвама Рације. На ову прву вест на њиховом сајту, немојте ме држати за реч, било је око 350 коментара. На другу вест није постојао ниједан коментар! То довољно говори о њима и онима који их прате. То је једно. Друго, обе вести су објављене истог тренутка, односно нису дали предност жртвама, па онда да поставе проблем који су имали, већ су обе вести објављене у истом минуту. Наравно, после тога су клеветању наше епархије, епископа и свештенства посветили дане и дане свог програма. Али, то је њихова ствар. Да не дужим много о њима, јер мислим да не уопште заслужују да се тиме бавимо. Они су небитни што се тиче живота наше Цркве. Народ је то добро осетио, у шта сам се лично уверио. У том тренутку ја сам био само један од свештеника који је добио благослов да са њима разговара и представља Епархију бачку тојест Цркву. То није моја лична заслуга, нити неки нарочити подвиг, већ је све било по благослову, да се са њима разговара и тако је учињено. Тако ће бити и убудуће и то им је речено. У храмове и порте Епархије бачке они, као представници медија, немају шта да траже. Као верници су увек добродошли. Чак и као грађани, ако и нису верници, могу да дођу у храм. Али, као представници медија који је заправо приватна компанија, која чак није ни регистрована у Србији, немају шта да траже. Али то је нека сруга тема. Можда би најкраћи и најбољи одговор, који је требало да дам на Ваше питање, био:“Према свецу и теропар!“ То је стара изрека из наших манастира, верни народ је разуме и то је довољно. *Архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, је приликом Литургије на празник Светог Нектарија Егинског (22.11. 2020.), одржао сјајну беседу, инспирисану горепоменутом књигом Владике Иринеја, у којој је пружио поуке народу како треба живети у овим околностима, да бисмо живот на земљи провели стваралачки и завредили Царство небеско. Беседа је одушевила све учеснике сабрања, као и многе који су је слушали преко радија. Јасно је, народ вапије за охрабрењем… С тим у вези, као свештеник, теолог и свестрани интелектуалац, како видите улогу свештенства данас? Који су највећи мисионарски изазови? Најпре бих поздравио оца Филипа Јаковљевића и братију у Ваљеву. Свештеник данас, као и увек уосталом (нису данас много различита времена у односу на она која је Црква преживела), мора да буде сведок истине, Христов сведок, сведок Цркве. Мора да буде неко ко брани свој народ. Не можемо да дозволимо да будемо први који ће подлећи разним пропагандама. Наше је да проповедамо Христа. Наше није да водимо политику, да се бавимо стварима којима се људи у свету баве. Наше је да људе приводимо спасењу, водећи најпре рачуна о сопственом животу, као примеру вернима. Свако од нас се, живећи у комунистичком и посткомунистичком периоду, борио са својим страстима, са неким „бившим човеком“, „старим Адамом“ у себи. У моменту када смо постали Христови примили смо на себе велику обавезу, а то је да сведочимо Христа, без обзира на то да ли је у питању неко ко је примио свештенички чин или неко ко је из редова верног народа Божјег. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. То је једно. Друго, не можемо себи да дозволимо да нам неке ствари које нису у вези са Црквом буду важније од оних које су у Цркви. Постоји тенденција да се све што је у вези са духовним животом релативизује. Примера ради, често чујемо: пост, богослужење, молитвено правило, дела милосрђа, све је то добро, али има још неких ствари изван цркве и не може се све свести на потребе црквеног живота… треба мало и живети. Наравно да има и других ствари и разуме се да је човеку потребан и неки одмор или хоби. Али, оно што је за Цркву, то мора бити прво и ништа не може бити важније. Не могу свештенику бити важнији, на пример тренутни резултати у Премијер лиги или домаћем првенству (иако и сам волим спорт) од тога да ли је припремио беседу за предстојећи празник или недељу, организовао нешто што је потребно у храму и парохији, посетио болесника итд. Дакле, не можемо Христу претпоставити ништа! Када све то завршимо, а тада нам преостаје веома мало, можемо да се посветимо и неким другим стварима које нису уско везане за нашу службу. Сад је некако модерно да човек има што више информација. Ако си информисан онда си и паметан и популаран, па још ако си на неком YouTube каналу, небо ти је граница. А заправо, све те информације и ако служе нашој гордости подгревању нашег ега, нису и не могу бити у служби Цркве. Зато нас, на крају крајева, олако могу удаљити од Цркве. И нас и оне којима проповедамо. Зато морамо бити опрезни без обзира што другима понекад изгледамо старомодно. За наше породице је то свакако одређени терет, али ми смо ту да заједно сведочимо Христа. Мислим да беседа оца Филипа, коју сте поменули, као и многих других свештеника које можемо чути преко епархијских сајтова, јесу беседе које надграђују сваког слушаоца. Да се надовежем на Ваше питање, можемо рећи да у ово време које сада тече, док чекамо избор епископа у Ваљеву и новог патријарха, медији све више ,,подгревају” јавност. Политика с једне, медији са друге стране… Волео бих када би људи могли да схвате да у Цркви не може и не сме да буде поделе и раздора. Не можемо се делити на Павлове и Петрове. Ми смо Христови и нема поделе. Ако схватимо да сваки „камен“, посебно на друштвеним мрежама које су препуне свега и свачега — јер неко има симпатије према неком епископу или члану Цркве, а према неком нема —, који се баци према било коме у Цркви погађа читаву Цркву, и то људи морају да разумеју. Оно што Цркву не изграђује, то је разграђује. Дакле, не може неко, макар у најбољој жељи и намери, да у медијима или на друштвеним мрежама издигне једног или више епископа изнад свих других, разуме се по сопственом критеријуму, и говори или објави нешто ружно о неком другом или другима и притом буде уверен да је тако помогао Цркви. Само је одмогао и допринео онима који руже Цркву. То људи морају да схвате! Медији неће никада. Они живе од тога да направе хаос, јер су ту своји на своме. Они који се баве политиком у том хаосу убирају ситне поене за једнократну употребу. Њих неки далекосежни моменат не занима много. Њихова логика се креће од избора до избора и све је у служби кампање, а кампања, као што знамо, траје непрестано. Ми никада не можемо тако да се понашамо. Ми смо позвани да своје срце уздигнемо горе, ка Небу, ка Христу. Да на земљи пригрлимо једни друге. Да не постоји међу нама било каква разлика, која би нас суштински раздвајала. Наравно, свако има право на своје мишљење, своју реч и свој приступ проблему. Али, суштински ми не можемо бити различити. Зато је мој апел да то што чујемо преко медија и што видимо на друштвеним мрежама никако не дотиче наша срца, него да се смиримо. То је најважније – смирити се, молити се Богу да нам подари патријарха и архијереје на упражњеним епархијама и да заједно, као брат са братом, можемо да наставимо да живимо у љубави и јединству вере. *Малочас смо у разговору поменули 79. годишњицу Рације у Бачкој. Замолила би Вас да Ваше завичајце мало подробније упутите у тај историјски догађај… Град Ваљево је синоним за страдање у Великом рату, што га чини важном страницом страдалне српске историје, а његово становништво врло саосећајним са свим жртвама. Хвала Вам на овом питању, јер је заиста за нас то веома важно, као и за читав српски народ. Ми смо олако пристали на неке подвале и подметање неистина, полуистина, фраза из периода после 1945. године. Једна од таквих подвала је и та да се оно што данас називамо „Новосадском рацијом” и ,,Рацијом у Јужној Бачкој“ потпуно склони из јавног говора, заташка и понеким шапатом преноси с колена на колено. Улога Цркве је одувек била таква да је чувала историјско сећање на жртве тог великог погрома, који се догодио 1942. године, од 4. јануара до краја тог месеца. У Чуругу, месту удаљеном 40 км од Новог Сада, на обали Тисе, започета тзв. Рација. Кад чују „рација“, у Ваљеву могу да помисле да је то нека полицијска акција опкољавања села или засеока и злогласних делова града у потрази за неким бегунцима, пљачкашима или преступницима било какве врсте. То је заправо један еуфемизам који је потурен од стране мађарске окупационе војске, која је то учинила да би прикрила злочин који су испланирали. Они су под изговором ,,рације” извршили невиђени покољ српског, јеврејског и ромског становништва. Страдали су у појединачним случајевима и људи других националности: Словаци, Русини, Хрвати, Мађари, чак и Немци. Нису страдали систематски, у смислу да су убијани као припадници свог народа, него под одређеним околностима – неко је био жртва неких пљачкашких хорди, неко је храбро, не желећи да напусти своје суседе и пријатеље, отишао на губилиште са њима заједно. Иначе, то је била добро организована војно–полицијска акција мађарских окупационих снага, која је реално започета априла 1941. приликом уласка мађарских окупационих снага у Југославију. У првом налету тада су страдала 32 села у Бачкој, која је била њихова окупациона зона. Срем је био предат тзв. „Независној држави Хрватској“, а остало је контролисала Немачка. Дакле, Бачка је била њихова интересна зона из више разлога. Један од разлога је реваншизам и за 1848. и за 1918. коју су у којима се били поражена страна. Одлуком краља, овде су насељени добровољци-солунци. Прва наредба када су Мађари упали у Југославију априла 1941. године била је та да сва лица која су ту досељена, а немају боравиште пре 31. октобра 1918. године, одмах напусте земљу. Дали су им два дана. Један правац је ишао преко Петроварадина према Београду, а други преко Сремске Митровице у тадашњу НДХ. Никада није до краја утврђено колико је жртава било. Помињу се бројке само на основу оних пријављених држављана, али је број много већи. Од неких 3-4 хиљаде, колико имена постоји, па до 7 – 8 хиљада људи на територији Бачке убијених за само месец дана. Али, треба рећи да је то само једна епизода у погрому српског народа у Бачкој, који је страдао и пре и после Рације. Жртве су заиста велике. Овде у Новом Саду се то посебно обележава, зато што је већи град. Али, на територији читаве области јужне Бачке је било стравичних злочина. Тог јануара месеца температура је достизала преко 20 степени испод нуле. Људи су, претходно мучени, пребијани, сакаћени, па убијани. Као што је у Јасеновцу било зверског мучења и бацања у Саву, овде су Србе „у наручје“ примали Дунав и Тиса, у том тренутку залеђени. Људи су бацани под лед, неки чак и живи. Стравична су сведочанства. После рата 1945. године прављена је анкетна комисија комунистичких власти, ради утврђивања злочина окупатора и свега што се заправо догодило. Они су узели изјаве од сведока, записали и то све постоји. Али су зарад лажног братства и измишљеног јединства сва та сведочанства била под велом тајне и о томе се није смело говорити. Ми правимо изложбу о Чурушким мученицима која ће бити отворена 21. јануара 2021. у Архиву Војводине. Хоћемо да прикажемо фотографије људи како су изгледали пре хапшења и смрти, да их приближимо широј јавности. Да покажемо да су то били обични породични људи, мање или више успешни, али да нису били никакви припадници војних или паравојних формација. Обични грађани, паори, адвокати, лекари, свештеници, учитељи, службеници, занатлије… Иначе, сваке године организујемо неке културне догађаје који се тичу Рације. Подсећамо непрестано грађане, подстичемо културу сећања и морамо још много тога да урадимо. Данас сам разговарао са градоначелником Новог Сада, г. Милошем Вучевићем. Договорено је да ће Град Нови Сад до 2022. године, када обележавамо 80. година Рације, започети изградњу Меморијалног центра жртава тог погрома на територији Бачке и да ће, ако Бог да, наша деца која о томе не знају ништа или веома мало, не само из ових крајева него из целе Србије, моћи да се упознају са размерама овог злочина. По броју жртава и бруталности, то је већи злочин него што је био злочин над ђацима и грађанима у Крагујевцу, у Шумарицама. Ми смо генерација која је обилазила Шумарице. Ишли смо чак и на Кадињачу, а о овакве ствари нисмо знали. Време је да се то зна и да се, наравно, увек то чини из једног узвишеног идеала, а то је идеал памћења. Не злопамћења, које је грех, него памћења, које је хришћанска врлина. Наравно, ту је и подвиг праштања. Ако не знамо потпуно историју, не можемо потпуно ни опростити. Када се потпуно зна све и када је све отворено и откривено, онда је лакше и опростити. Ускоро ће бити објављена и књига. Могли бисмо да направимо промоцију када прођу Ковид-забране. Наша идеја јесте да причу о страдању Срба у Бачкој проширимо на простор читаве Србије, да што више људи зна и онда ће се све остало само од себе развијати. *Ми у Ваљеву смо обележили годишњице почетка и краја Великог рата, као и Ваљевске болнице, планетарно познате по страдању и хуманости нашег народа. Зарад културе сећања, али и нас самих, не би ли по узору на жртве тог тешког времена постали бољи људи. Оче Владане, рекосте да ћете доћи да са нама поделите причу о Рацији. Дакле, чекајући Вас у нашем Ваљеву, замолила бих да упутите неку поруку слушаоцима Радија Источник и верном народу Епархије ваљевске… Док говоримо о овој теми, падају ми на памет речи нашег владике (Епископа Иринеја), које су негде интерпретиране као речи Светог Владике Николаја. Наиме, када га је г. Драгослав Бокан (писац и редитељ) питао: ,,Шта је највећи српски грех?“, он је рекао: ,,Нестрпљење.“ На бази тога, мислим да би требало да чинимо супротно – да будемо стрпљиви. Ово све што нам се дешава ће проћи. Ништа на земљи није вечно, па ни вируси и проблеми са којима се суочавамо. Све се то превазиђе уз Божју помоћ, ако је човек стрпљив и има поверења у Бога. Не само веру, већ и поверење да је Бог онај Који све наше недостатке допуњује и све наше ране исцељује. Да ће и ово исцелити, да ће се свет прочистити и да ћемо моћи да дишемо пуним плућима и да, што је најважније, у свој живот примимо Христа, ако већ до сада то нисмо учинили. Он је ту, стоји крај врата нашег срца и куца, само очекује од нас да му отворимо и ми будемо спремни за Њега, а то ћемо бити кроз љубав према Њему и кроз љубав према ближњима. Свако да Господа прими у себе кроз своју личну молитву и долазак на Свету Литургију, кроз пост, причешћивање и светотајински живот уопште. То није ништа тешко, иако можда некоме тако звучи, јер је Бог Онај који нам пружа помоћ и води нас у нашем животу. Имајмо поверења у подршку Божју и нека нам Он подари Своју благодат да издржимо у свему, јер његове су речи: ,,Без мене не можете чинити ништа”! разговарала Јадранка Јанковић Извор: Радио Источник
  11. Version 1.0.0

    82 downloads

    Панајотис Христу ТАЈНА БОГА - ТАЈНА ЧОВЕКА
  12. Кад народи измене морал, онда измене и памет, да би говорили у одбрану свога разврата. Теше се поквареним мислима – и оно што је болест кажу да је здравље. На улици се веселе, а срце њихово је тужно. Улица и кафана постају школа. А новине енциклопедија те школе. Та школа надвладава све остале школе – и њен морал зароби све писмене људе. Мир и благост немају куда да им уђу у душу. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. То им улази у речник, у граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све. Одвратна бљувотина нити може да стоји у души, нити може да нахрани душу, већ је само мучи. Добар човек сија Божијом добротом, а псовач се јавља из псовачке тамнице. Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Кад не можете у дому Божијем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Бог у кући? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај". Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Научити их шта је грех. Замолити их да се исповеде. Замолити их да се макар са две речи моле Богу: „Боже, помози ми!” Замолити их да се клоне зла. Замолити их да не мрзе суседе. Замолити их да чувају образ и поштење. Замолити их да чувају пост као очи у глави. Ко год се одели од Бога, њега земаљске бриге и греси почну притискати и гурати у мрак, а нема већег мрака него мислити само о ономе што се очима види. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу. Ма колико човек да отпадне од Бога, кад чује реч Божију, то дубље залази у његову опијену душу неголи ма која сласт његовог греха. У молитвама које Црква са правом прописује да се читају пре него што се причестимо, каже се да је Света Причест огањ који спаљује у нашој души скривене и паклене помисли, злобу и завист, гнев и мржњу и масу мрачних болести од праоца Адама. Кад су те паклене мане на својој души осећали свети људи, који су се молитвом, даноноћном молитвом чували од свакога зла, колико више ми, у доба индустрије неморала, морамо неморал скидати са душе помоћу опаљујућег огња, помоћу Светог Причешћа. Господе, поврати Србе. Они ти овако несретно греше тек после 1880. године и знају да теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Ми јесмо пропали земаљски, али ти не дај да пропаднемо занавек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци. Спасавајте се у Христу, који чујете, видите и памтите. Свети Јаков (Арсовић) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. Епархија бихаћко-петровачка објавила је 4. јануара 2021. године текст Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Г. Сергија "Предбожићно размишљање о Христу и нама", који преносимо у целини у наставку. Господ је створио свет, све у свету, а на крају и самог човека. У том истом свету, који је Бог љубављу створио за нас, да би нас смртне приближио Себи Бесмртном, родио се и Он – Исус Христос. Бог се родио као Човек, као један од нас, а да притом, ни на трен, није престао бити Бог. Господ, захваљујући Којем постоји све што постоји, родио се у пећини витлејемској, а не у раскошном двору, родио се у слами, а не у свили. У свету који је Сам створио за нас, Он Који нам је дао постојање, родио се у сопственој творевини, међу онима који не би ни постојали да није било Њега и Љубави Његове. Богочовек, Исус Христос, у својој спасоносној мисији, пружио нам је образац живота, давши нам воду од које нећемо ожеднети, а Јуда (као човек један од нас) Га је издао. Људи су му судили, а затим су Га и распели. Бирајући између Вараве и Христа, пали човек је изабрао Разбојника, а Син Јединородни се испео на Голготу да испуни вољу Очеву и оно што су пророци пророковали. Господ је као Писац који је осмислио јунаке, оживео их на хартији, те је ради љубави према њима пожелео да и сам уђе у ту исту књигу коју је Сам створио, да би јунаци били вечни. А онда када је ушао, када је Својим јунацима донео ново светло, они су Га убили. Немојмо никада заборавити и непрестано се опомињимо. Људи су издали Оног Који нам је дао постојање, људи су распели на Крсту Онога који је Својом Речју све створио! А Он је трпио и претрпио сав ужас људске зависти, гордости, палости и сваког другог наталоженог зла, молио за све нас са Крста, да би, опет, нас ради, сишао у адске дубине и пружио руку спасења нашим праоцима, а потом, у дан недељни, васкрсао – давши нам, Собом, прилику за вечност! Рођење таквог Спаситеља ми и данас ишчекујемо, Рођењу таквог Христа ми се и данас радујемо, јер је Он више заволео нас него што смо ми икад волели себе. Због тога Га, познајући Га срцем вере, називамо Богом Љубави. Издали смо Оца, распели Родитеља, унизили Творца да бисмо узвисили себе, а Он нас је и даље љубио и љуби, желећи нам само једно – заједницу са Њим у вечности! Док је света и века нећемо бити у стању да као људска врста, да као заједница (каква-таква) умних и верујућих, искажемо довољно покајних речи, молитви и дела којима ћемо, у име свих – од Адама до данас, затражити, опет и изнова, да нам Господ опрости, јер, ваистину, нисмо знали шта чинимо. Господе, Оваплоти се у нашем срцу, Роди се у нашој души, да би спрао оно исто зло због Којег смо Те распели, не препознајући у Теби Исуса – Спаситеља свих и свега, Христа Помазаника, Оца Истине, Истину саму, Љубав и Милост Очеву", поручио је Епископ Сергије. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  14. Радосни празници породице као мале Цркве: Дјетињци, Материце, Оци и Божићни празници, којима се унапријед радујемо, ове године су у сјенци туге због одласка нашег Митрополита, без чијег присуства их први пут прослављамо. Без нашег духовног оца и архипастира, који се на Оце увијек дријешио својом очинском љубављу, ћемо прославити и Божић, који је и рођендан нашег Митрополита. Звучни запис емисије Отац Мирчета Шљиванчанин је на топао и потресан начин евоцирао своје успомене на нашег блаженопочившег Митрополита, кога је упознао на Жабљаку још као дијете и, како рече, све примио из његове руке: и крштење и рукоположење. “Митрополит Афилохије је вратио Црној Гори Христа а Црну Гору Христу“- каже отац Мирчета. ,,Набрајање предака нас веже за темељ и коријен као и чување људских вриједности“- казао је, између осталог, отац Мирчета Шљиванчанин парох подгорички тумачећи зачало из Светог Јеванђеља на тридесету недјељу по Педесеници, на почетку овонедјељног издања емисије ,,Питајте свештеника“. ,,Господ показује да је Спаситељ свих људи и да изабраност није дата рођењем већ су припадници Божијег народа сви који се одазову на Господњи позив, подсјећа отац Мирчета. Након уводног дијела емисије у коме је говорио о томе како православни Хришћани на најбољи начин да припреме своја срца да се у њима роди Богомладенац Христос и о лијепим Божићним, народним обичајима, отац Мирчета је одговарао на остала питања наших слушалаца. У овој емисији смо премијерно, на таласима Радија ,,Светигора”, чули и нову пјесму наше Данице Црногорчевић која носи назив ,,Кроз живот и смрт” са новог албума ,,Весели се српски роде” који је у припреми. Текст за пјесму написао је њен супруг ђакон Иван Црногорчевић, музику потписује Даница а аранжман Александар Ковачевић. Извор: Радио Светигора
  15. “Господе, подизао си пастире свакоме стаду, а пастири су ложили огњеве за своја стада, да се стада не замрзну на врлетном друму историје. Док Свечовек, Син Јединородни, не разбукта огањ велики и не позва сва стада да се греју. Гле, како се дубоко крију сви племенити метали, очи дубине земаљске! Како ли си тек Ти скривен под пепелом земље, најплеменитији камене!“ Свети Николај Жички, Молитве на језеру Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Фељтон "Живот у Христу" посвећен је блаженопочившем поглавару Српске Православне Цркве Његовој светости патријарху српском Иринеју, који од 22. новембра 2020. лета Господњег, почива у крипти Светосавског храма на Врачару. Живот 45. наследника трона Светог Саве био је овенчан Православљем у Васкрслом Христу. О значајним јубилејима "1700.година Миланског едикта", "Осамсто лета СПЦ", празницима које је патријарх српски величао са верујућим народом са сверадосним поздравима "Христос се роди!", "Бог се јави!", "Христос Васкрсе!" и другом у получасовној документарној емисији КУП-а. Фељтон "Живот у Христу" потписују аутор Биљана Савић, монтажер Марија Аранђеловић и редитељ Драгица Гачић. Извор: РТС
  17. Version 1.0.0

    9 downloads

    Панајотис Христу ТАЈНА БОГА - ТАЈНА ЧОВЕКА
  18. Version 1.0.0

    18 downloads

    Панајотис Христу СВЕТА ГОРА АТОНСКА
  19. Епископ бачки Иринеј: „Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом.” Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Преображења Господњег, у среду, 6/19. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки г. Иринеј је говорио о значају празника Преображења Господњег. „Данашњи велики Господњи празник познат је као празник Преображења Господњег. Христос је Оваплоћени Бог Који је постао човек и ушао у нашу историју да би спасао човека, да би уништио триптих зла – грех, смрт и ђавола – да би нас вратио у првобитно стање чистоте и боголикости, али и да би нам подарио и више од тога, а то је управо вечно блаженство, вечна радост и искуство вечног гледања Бога, вечне заједнице са Богом. Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење, које није обично, физиолошко виђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем, који се не даје свакоме, него онима који истински љубе Бога. Зато сви свети кроз историју Цркве имају ово исто искуство виђења Христа у слави, које су имали апостоли на гори Тавору. Данас се у празничним песмама наглашава да је догађајем Преображења Господ Исус Христос хтео да охрабри Своје ученике да схвате шта је Његово добровољно страдање за живот света, и да покаже зашто је Он дошао на земљу – да донесе Царство Божје. У догађају Преображења Христос показује праву људску природу – ону за коју је намењен човек и на коју je призвано свако људско биће. Зато је Он дошао на земљу да се преобрази, не ради Себе, него ради нас људи; да буде, како је рекао свети старац Јустин Ћелијски, Живи Подсетник ученицима и људима на шта су призвани, шта је циљ нашега живота и нашега пребивања у Цркви Божјој – да постанемо једно са Њим, и да то искуство непосредне заједнице са Христом у светлости нетварној буде садржај нашег живота кроз сву вечност. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом. Овај празник је не само подсетник или указивање на смисао нашег живота, него и непресушни извор духовне, благодатне снаге – силе Духа Светога, без које не можемо проћи кроз двери вечнога живота. Нека би Преображени Господ помогао свима нама да се наше биће, наша срца, наше душе, наше савести увек преображавају на путу добра, врлине, љубави и свега онога што нас чини учесницима у гледању славе Божје у Личности Христовој”, рекао је владика Иринеј. После заамвоне молитве, епископи Иринеј и Исихије су – према устаљеном и благословеном поретку – освештали нови род винове лозе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. “Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави – онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44). Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати … и убијен бити, и трећи дан … устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама. Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Aзъ Есмь“. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. “ Свети Софроније Нови Есекски, О молитви Извор: Епархија жичка
  21. Убеђени у своју победу над светом, хришћани првих векова нису жалили своје животе и проливену крв. Из земље натопљене крвљу хришћанских мученика расла је Црква Христова показујући својим непријатељима до данашњег дана да је непобедива јер своју моћ црпи од Бога – неисцрпног извора којим се свака немоћ и непријатељ побеђујe. Пример такве борбе и непобедивости Цркве можда је најлепше исказан у лику дивних светитеља које слави ивањички храм – Светог цара Константина и царицу Јелену, које десница Господња изабра за сасуд Божанске славе и победе. Светом Архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, протојереј Крстивоје Милуновић, јереј Бојан Милошевић, старешина цркве Светог Ахилија у Ариљу, протојереј Рашко Стјепановић, јереј Александар Стјепановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Иван Ћурчић. Својим појањем најсветију службу цркве украсили су протопсалт Иван Трајковић и монахиње Манастира Ковиље. Након прочитаног Јеванђеља, поучавајући верни народ Епископ Јустин истакао је значај цара Константина и његове мајке царице Јелене за васцели хришћански свет. Поред живота у Истини највећи дар Цркви је тај што је после триста година цар Константин својим указом у Милану 313. године дао слободу хришћанима. Такође, сазвао је и Први Васељенски сабор у Никеји 325. године који је осудио Аријеву и многе друге јереси и извитоперености вере. То је јако битно за живот Цркве, јер није свеједно како верујемо. Царицу Јелену поред тога што је родила Константина, Бог је удостојио да у Јерусалиму нађе Часни Крст на којем је разапет наш Спаситељ Исус Христос. Честитавши славу, Преосвећени Владика беседу прожету Духом истине завршио је подсећајући нас управо на обећање Христово дато апостолима. Оно се односи на празник који ишчекујемо – на Педесетницу. Крепљени силом Божијом све можемо у Христу који нам силе даје. А те силе Христос нам даје кроз Ризницу добара – Светог Духа у коме треба да се радујемо и без кога нам је немогуће задобити врлине потребне за спасење. Отпојавши похвалне песме и пререзавши славски колач у част равноапостолних царева Константина и Јелене, одслужен је помен пострадалим војницима и полицајцима који своје животе часно положише за своју домовину у ратовима од 1991–1999. године. Својим присуством почаст су им одали представници града, Министарстава одбране и унутрашњих послова, као и породице и пријатељи пострадалих. Свечана славска трпеза послужена је у хотелу „Парк“. Старешина ивањичке Цркве протојереј Синиша Раденковић се у пригодној беседи захвалио на указаној љубави и доделио захвалнице донаторима за предан рад и пожртвованост за ивањичку Цркву и парохијски дом који се адаптира. На крају, изразио је захвалност Епископу на радости и благослову Божијем који је сишао на нас његовим доласком. Извор: Епархија жичка
  22. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука!
  23. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука! View full Странице
  24. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
×
×
  • Креирај ново...