Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христос'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 91 results

  1. Ових дана је у медијском центру пажње поново Северна Кореја. Поред медијских нагађања о њиховој економији, сиромаштву/богатству, војној техници и сл. написаћу шта ми је интересантно са верског гледишта, као хришћанског верника. Ових неколико ствари су веома интересантне: ЗЛАТАН КИП Ким Ил Сунга у Пјонгјангу. Из путописа једног Хрвата, а и из других извора, свако ко дође у С. Кореју МОРА се поклонити испред огромног позлаћеног кипа оца нације Ким Ил Сунга. Он сам је за живота наредио његову изградњу. Свако ко је читао Писмо, истраживао га зна за причу о пророку Данилу и вавилонском цару Навуходоносору. Пагански цар Вавилона(симбола паганизма и отпадништва, богоборства, и слика будућег сатанског царства на Земљи) издао је исту наредбу. Наредио је прављење огромног кипа самог себе од злата. Такође је сваки становник Вавилона морао да му се поклони као божанству. У супротном следила је смртна казна. (Данило 3.). РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА у С. Кореји. Време се у тој држави рачуна од године рођења Ким Ил Сунга. Исто као сто хришћани, боље речено скоро цели цивилизовани свет, време рачуна од рођења Исуса Христа. Имају такође и своју посебну временску зону... KУЛТ СЛИКЕ Ким Ил Сунга. Слике и кипови владара у С. Кореји су на нивоу икона божанства, прави култ. Поготову оне Ким Ил Сунга. Поред тога што се налазе готово у свим просторијама и на ударним јавним местима, што је била пракса у свим комунистичким државама, оне Сунгове се носе као беџеви на оделу. Сваки грађанин их носи осим кад ради неке теже послове. А разлог је тај да не би случајно упрљао слику и трпео последице. И ово неодољиво подсећа на чисто верску праксу, односа према иконама, чак и јаче. ПРАЗНИК "ДАН СУНЦА" је највећи празник којим се обележава дан рођења Ким Ил Сунга. Празник са потпуно истим именом постојао је у паганском Риму, са тиме да се Сунце као божанство славило у свим паганским народима. Дан непобедивог Сунца је у Римском царству био велики празник који се прослављао 25. децембра. Хришћанство је тај празник преобратило у Божић, Дан Христовог рођења, јединог правог Победиоца и Извора Живота, Створитеља свега па и тог Сунца којег су пагани обожавали као бога. Медјутим, пагански владари воле себе да упоређују са Сунцем. Тако су некада Југословени певали и Титу "наше сунце". У С.К. култ је усавршен . БЕСМРТНОСТ ВЛАДАРА КИМ ИЛ СУНГА. Иако је давно умро, Ким Ил Сунг је и даље званични председник С. Кореје, његов дух влада земљом. Из овога, поред осталог, видимо да та држава није атеистицка у досовном смислу. Она је више антитеистицка док владар постепено заузима место божанства, а комунистичка партија место Цркве. Ми знамо да Божији Свети Дух влада, а не дух обичног смртника. ЧУДА КОЈА СЕ ДЕШАВАЈУ СА ВЛАДАРИМА. Народу С. Кореје се сервирају приче о разним чудима која прате рођење, живот па и смрт владара. Разни феномени у природи, код животиња итд. Наши народи су такође имали бајковите приче везане за Тита, али ни приближно исте као оне за севернокорејске владаре које се могу прочитати на нету да их не наводимо овде. Опет изједначавање са правим Владарем чије су рођење, живот и телесна смрт пратила разна чуда. ТИТУЛА "ОТАЦ" за Ким Ил Сунга. Ким Ил Сунг је у С. Кореји назван "Отац нације". Певају му познату песму која се са енглеским преводом може погледати на YТ-у под насловом: Тханк Yоу Фатхер Ким Ил Сунг, Хвали ти Оче Ким Ил Сунг. Комунистички владари су генерално волели да се зову оцима, не само из поштовања, него као зачетницима и родитељима народа, а нису то били, творцима новог времена и нове епохе. Ово су само неке главне ставке које сам успео да приметим и увидим невероватну сличност, невероватан покушај изједнацавања обичних људи и председника са Богом. Једну вековну, миленијумску тежњу безбожних и богоборних људи да себе изједначе са Богом, не са било којим Богом, него са хришћанским Богом пе свега, са Исусом Христом. То се као што знамо увек завршавало лосе. Са милионским жртвама и патњама народа, тлачењем и мучењем људи. Али хвала Богу, скоро сви такви режими су пали, а народи знали да се брзо врате Богу Створитељу. Пашће и режим у С. Кореји.
  2. Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима: – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила! Питам их: – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»? – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом… – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу? – Па ништа… Једном су ми испричали: – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца! – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца? – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио! – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!». Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима. Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду. Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру? – Хајде за Мном (Јн. 21, 19). Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара: – Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном? Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже: – Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила? Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао: – Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток? Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам: – У праву си, опрости ми. Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?». Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те. Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку. Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић ПРАВОСЛАВИЕ
  3. "ПУТОВАЛА САМ У ЈЕРУСАЛИМ И ТАМО ВИДЕЛА СТАРЦА" Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима: – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила! Питам их: – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»? – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом… – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу? – Па ништа… Једном су ми испричали: – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца! – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца? – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио! – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!». Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима. Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду. Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру? – Хајде за Мном (Јн. 21, 19). Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара: – Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном? Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже: – Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила? Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао: – Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток? Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам: – У праву си, опрости ми. Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?». Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те. Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку. Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић ПРАВОСЛАВИЕ View full Странице
  4. Пасхални тропар:Христос васкрсе из мртвих,смрћу смрт погазии онима у гробовима Живот дарова. View full Странице
  5. Траке ће бити раздељене широм московских намесништава и цркава, као и у образовним установама, болницама и сиротиштима под надзором Московске Патријаршије. Ове године траке ће бити раздељене у градовима Кемерово, Калуга и Ставропољ. -Васкршња трака је једноставан и ненаметљив начин да се пошаље порука становницима метрополе о најважнијем хришћанском празнику. Људи нису увек спремни да разговарају са мисионаром или да узму информативни материјал, али сваки пролазник може да примети свилену траку и прочита речи васкршњег поздрава на њој. Можда ће ово бити нечији први корак ка упознавању православља - први корак ка сусретању с Христом, изјавили су организатори. Као и претходних година, траке су штампане уз подршку штампарије Шамта, која је обезбедила део материјала на добротворној основи. Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | English
  6. Масовна мисионарска кампања Васкршња трака ове године ће почети на Велику суботу и наставиће се током Светле недеља. Чак 50 хиљада сатенских трака носе речи Светог Серафима Саровског Радости моја, Христос васкрсе! и биће уручене, почевши од тренутка када Московљани иду да им се благослове пасхалне корпе током дана на Велику суботу. Ову манифестацију пету годину за редом организује Комисија за мисионарство и катихизацију Московског епархијског савета. Траке ће бити раздељене широм московских намесништава и цркава, као и у образовним установама, болницама и сиротиштима под надзором Московске Патријаршије. Ове године траке ће бити раздељене у градовима Кемерово, Калуга и Ставропољ. -Васкршња трака је једноставан и ненаметљив начин да се пошаље порука становницима метрополе о најважнијем хришћанском празнику. Људи нису увек спремни да разговарају са мисионаром или да узму информативни материјал, али сваки пролазник може да примети свилену траку и прочита речи васкршњег поздрава на њој. Можда ће ово бити нечији први корак ка упознавању православља - први корак ка сусретању с Христом, изјавили су организатори. Као и претходних година, траке су штампане уз подршку штампарије Шамта, која је обезбедила део материјала на добротворној основи. Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | English View full Странице
  7. Творите милостињу. Дајте милостињу. О, када бисте знали!...И Влахуца каже: «милост је свеколико Свето Писмо!» То је нешто највеће могуће. Јер тада значиш да љубиш. И, гле, значи васпитање. Човече, ако каже: «Примићете сто пута онолико», не бој се да ћеш осиромашити. Хоћеш ли да се обогатиш? Дај! Али шта, зар гледамо да се обогатимо? Боли ме срце за убогога. Не боли ли те срце за њега, уопште? Био сам затечен пред једним просјаком, који је био без ногу, на улици. И овај је очекивао да изврнем џепове, без шале. Али ја нисам имао ништа. Десило се да немам ништа. Ишао сам пешице, нисам имао новца ни за такси. И рекао са му: «Брате, немој се љутити, немам ништа, али ти дајем топлу руку!» - «О, оче, тако што ми нико није дао!» И рекох себи: «Снашао сам се! Победио сам!» Е, хоћу да вам кажем: не будите равнодушни. И не чекајте да их сретнете. Тражите их. Тражите их, јер нашавши њих, нашао си себе. Записао си се тамо, горе. Не може те заборавити Спаситељ, не може те заборавити када твориш такву милостињу. И откидајте од себе по сваку цену. Сад, милостиња не значи само да вадиш из торбе; имаш пријатеља који пати, који не знам ти шта, који је тужан: «Што си тужан? Што си тужан?» И тешиш га. И не остављаш га уопште. И значи да си учинио милостињу према њему. И дајеш му корисну реч: «Остави, море, што је умро отац, остави, мили, јер зна Бог. Немој се исцрпљивати. Хајде да будемо спокојни, хајде да га помињемо, да му помогнемо тамо (јер можемо да му помогнемо, сходно свом живљењу)». И пошто сте ми искали корисно слово, испричаћу вам причицу. Неки ученик је био љут што га његов отац, који је био на самртничкој постељи, није благословио, да би се и он спасао. Речи благослова који беху примила сва остала браћа биле су ове: «Спашавај се!» И рекли су оцу: «Гле, ученику ниси рекао корисно слово». – «Позовите га овамо». И онда му је отац рекао као што вам и ја сада казујем: «Спашавајте се! Спашавајте се!» IZVOR
  8. Version 1.0.0

    58 downloads

    Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника, Каленић (pdf)
  9. Објављено у парохијском листу храма Светога Саве на Врачару, "Светосавац" бр. 49. „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши“ (Јн 8, 11) Која је разлика узмеђу јеванђеоског човекољубља и белосветског хуманизма? Наизглед, ове две речи су сличне, а често се и поистовећују. Опасност управо лежи у томе: у замени јеванђеоског човекољубља белосветским хуманизмом и претварање хришћана у хуманисте. Прво је оригинал, а друго безуспешна копија и фалсификат. Хуманизам није јеванђеоско човекољубље, па тако ни хришћани нису белосветски хуманисти. Позната прича о каменовању блуднице из Јеванђеља по Јовану, помаже нам да разграничимо оригинал од фалсификата. Шта су хтеле окупљене јеврејске старешине са кемоном у руци? Хтели су да изврше Закон. Никакво зло они нису имали на уму. Блудница је по Мојсијевом Закону морала бити каменована. Окупљене јеврејске старешине су праслика данашњих хуманиста. Хуманизам почива на јуридичкој принципијелности. Права човека су дефинисана кроз те принципе. Хуманизам је имитирање човекољубља. То није љубав према човеку већ љубав према принципима који су „у тренду“. Отуда постоје разни хуманизми које се ругају један другоме и који се не подносе, не подносе међусобне „трендове“. Но, оно што је свим хуманизмима заједничко јесте да би сваки од њих жртвовао човека ради принципа. У хуманизму никада нису трпели принципи човека ради. Увек је трепео човек ради принципа. Тако, иако је наизглед човекоцентричан, хуманизам није љубав према живом човеку. То је љубав према идеологији човештва, љубав према апстрактним особинама од којих се тка замишљени идеални човек одређене епохе и њеног тренда. Хуманистички борци за људска права не боре се за човека као човека, већ за тренд, за идеје и схватања која су „у моди“. Зато хуманизам није човекољубље већ идеологија. Шта је хтео Христос у јеванђеоској причи? Хтео је да спаси човека. Управо то Христово спасавање блуднице представља право човекољубље. Погледајмо дубине тог човекољубља како бисмо истакли јасне границе разликовања од његовог сурогата, белосветског хуманизма. Зашто блудница није осуђена? Прво, због недостојности самих судија. На то указују Христове речи упућене јеврејским старешинама: „Који је међу вама без греха нека први узме камен и баци на њу.“ (Јн 8, 7). Но, то је само површина испод које се крије дубина тајне човекољубља. Та површина, као какав талас који удара на савест судија, служи да растера оне који нису кадри да зароне у дубине човекољубља. Запљуснути, након ових Христових речи, таласом сопствене савести, стари хуманисти су се разишли. Нико не осуди блудницу. Бучни талас на површини растерао је бучне, површне и недостојне људе. Настала је тишина, баш као што су и дубине тихе. Пред блудницом је стајао достојни Судија. „Ни ја те не осуђујем,“ рекао је. Овде је тајна човекољубља. Христово неосуђивање је опроштај. Нема тог хуманизма који ће човеку опростити грех. Хуманизам не опрашта, он наплаћује. Коликогод хуманистички проповедници причали о људским правима и слободама, нема тог кривца који се огрешио о хуманистичке принципе а коме су хуманисти опростили. Не само да не прашта непожељна дела и особине, већ хуманизам људе жигоше њима чак и када им наплати кривицу. Лопов остаје запамћен и жигосан као лопов и након одслужене казне и без обзира на његово искрено покајање, са многим последицама по његов даљи друштвени положај. И поред казне и покајања, он остаје да носи терет окајаног и наплаћеног греха. Крене ли да некако организује свој живот у друштву, тражиће му „уверење да није осуђиван“. Само један грех и само једна осуда у хуманизму, заувек одузима то „уверење“ као улазницу у круг „нормалних“. Суд хуманизма неповратно мења само биће човеково. Зато хуманизам није човекољубље. Зато што само биће човека идентификује са његовим особинама, па чак и када оне више не постоје. Никада се хуманизам није одрекао свога камења и каменовања. Никада се није одрекао своје потребе да остави ожиљак и рану на човеку. Није се одрекао потребе да рана постане биће, да постане сами човек. Хуманизам и човекољубље су тако далеко као што су казна и опроштај далеко једно од другог. Јер, када Бог, Човекољубац прашта, он брише грех из човека, као да га никада није било: „Безакоња његова што их је учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће.“ (Јез 18, 21). Шта је даље рекао Човекољубац? Рекао је: „Иди, и од сада не греши више.“ Ово значи да опроштај подразумева покајање. Бог ће увек опростити, ако буде имао коме. Зашто је за опроштај потребно покајање? Зато што опроштај није насиље, није казна. Опроштај је дар једне слободе другој слободи: дар слободе Божије слободи људској. А дар је дар, само када постоје двоје: онај који дарује и онај који дар прима. Покајање је прихватање опроштаја. Прихватање опроштаја, пак, јесте познање и прихватање да постоји грех. Ту је почетак мудрости. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Човекољубље је слобода, а хуманизам је принципијелност. Слобода и принципијелност никада не иду заједно. Слобода је љубав и хтење, а принципи су узде и морање. Човекољубље прашта и порађа врлину у слободи. Хуманизам не прашта. Будући да не прашта, њега ни покајање не интересује. Хуманистичко „иди, и од сада не греши више“ није опроштај греха већ отпуст осуђеника и претња новом робијом. Хуманизам тражи „исправно понашање“ милом или силом – најамништвом и надом у добру плату или страхом од казне. Зато човекољубље има синове, а хуманизам робове и најамнике. Врлина и „исправно понашање“ нису исто. Врлина је у славу човека и живота – у славу живог, конкретног човека. „Исправно понашање“ је у славу опстанка система, у славу опстанка идеје, у славу опстанка „тренда“. Врлина је живљење човека, истинитог човека. „Исправно понашање“ је живљење принципа и дресирање човека. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Није, мада постоји белосветски труд да се хришћанско човекољубље претвори у хуманизам, а хришћани у хуманисте. Хуманистички проповедници покушавају да на место хришћанских врлина потуре своје принципе исправног понашања, те да хришћанство и хришћане доведу у „тренд“. Тако је хуманизам произвео хришћанске хуманисте. Шта говоре хришћански хуманисти? Позивају се на Христа, али како? Понављају „ни ја те не осуђујем“, али никада не говоре „иди, и од сада више не греши.“ Хришћански хуманисти су љубав заменили толеранцијом. То „толерантно“ „ни ја те не осуђујем“ није опроштај човеку. То је игнорисање и незаинтересованост за човека. Толеранција је умеће да се игнорише. Толеранција је окретање леђа и разлаз две слободе. Љубав је нешто сасвим друго. Љубав је сусрет две слободе, окретање лица к лицу. Љубав је и вапај за окренутим леђима и брига за другог. Зато хришћане не треба учити хуманистичкој толеранцији, већ Христовој љубави. Хришћани нису позвани да трпе и игноришу грешнике. Они су позвани да их воле. Но, хришћани треба да знају да се љубав према грешнику веома лако претвара у плагијат, у хуманистичку толеранцију, онда када се „ни ја те не осуђујем“ раздвоји од „иди, и од сада више не греши.“ Љубав према грешнику није и не сме бити повлађивање греху. Узалуд је љубити гладног и уморног, а не дати му храну и починак. Љубав треба до породи живот а не смрт. Хришћани имају одговорност према животу и према победи живота. Тек то је право човекољубље. Како ће хришћани развити овај Христов етос човекољубља? Тако што ће се по свему угледати на Христа. Прво, да буду слободни као и Он. То значи да љубе не тражећи разлог своје љубави. Само онда када буду потпуно слободни да прихвате човека онаквог какав јесте, са свим његовим врлинама и манама, хришћани ће волети попут Христа. Све док буду волели само врлинске људе, оне који су им „по мери“, хришћани неће престати да буду исто што и идеолози и хуманисти. Наставиће да обожавају принципе и идеје и зарад њих биће увек спремни да се одрекну живога човека. А какво то „добро“ може победити ако изгубимо живог човека? Где је „добро“ ако немамо човека? Дакле, испуњење овог „ни ја те не осуђујем“ лежи у слободном, безусловном прихватању човека, грешника. Како ће хришћани испунити ово друго, „иди, и од сада више не греши “? Како ће своју љубав према грешнику учинити плодотоврном, оном која рађа покајање? Ову поруку човекољубља хришћани требају да упућују првенствено својим беспрекорним животом. Да буду „светлост свету“ (Мт 5, 14). Тек тада могу упутити и братски савет „иди, и од сада више не греши.“ Хришћани требају да остану смирени и истрајни у чекању покајања, као што је отац чекао свог блудног сина (Лк 15, 11-32). То је тајна човекољубља. Љубав према грешнику, али не и релативизација греха и мирење са „трендом“. Хришћани данас можда више но икад стоје пред искушењем да човекољубље поистовете са јаловим хуманизмом. Такође стоје и пред искушењем да се претворе у насилнике и инквизиторе. Први, као јалови хуманисти, за своју паролу узимају „ни ја те не осуђујем“, а други, као казнена инквизиција, покушавају да наметну оно „иди, и од сада више не греши.“ Оба ова искушења располућујући Христово човекољубље праве сурогат љубави и сурогат правде. Та два сурогата хришћанства воде коначној пропасти човека. Оно што ће хришћанско човекољубље сачувати од белосветског хуманизма и мрачне инквизиције, јесте изговарање и живљење Христових речи јединствено и до краја: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши.“ Александар Милојков
  10. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар - октобар/2011 Љубав и аскеза – за једну онтолошку етику (III) „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што и ја вас љубих, да и ви љубите једни друге.“ (Јн 13, 34) „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн 15, 13) Нема Православног хришћанства без љубави и подвига (=аскезе). Љубав и подвиг су крила која човека подижу Богу. Без једног од њих, хришћанин је сакат, неспособан да се одвоји од земље и прашине. Љубав и подвиг су рођаци. На почетку, подвиг порађа љубав, а касније, када се љубав роди она порађа подвиг. Како то? Тешко је данашњем човеку да схвати шта је то љубав и шта значи љубити. Онако како схвата постојање (онтологију) и онако како постоји, тако човек схвата и љубав. А човек постоји и схвата постојање под бременом првородног греха. Тај први грех човеков јесте самољубље и страх од другог. Праотац Адам је одбацио Другог (=Бога), сакрио се од њега (Пост 3, 8) и учинио своје и постојање света самодовољним и самообјашњивим. Тако, желећи живот, човек је промашио циљ и изабрао смрт. У тој својој првородној заблуди, живећи тако што постепено умире, покушавајући да живот одбрани од смрти, порађао је и многе друге грехове. Први од њих је Каиново братоубиство. За њим и многи други греси, кроз читаву историју човечанства. Суштина сваког од њих је страх од другог, заштита властитог сопства, властите „хемије“. Други као Бог и други као човек, више нису извор нашег људског постојања. Они су постали наш пакао. Јер, они су сметња нашем сосптву, задовољству наше властите „хемије“. Уместо личности (=идентитет, постојање које извире из односа, из заједнице), људи су постали индивидуе. „Мислим, дакле постојим“ (Cogito, ergo sum) је та онтологија првородног греха. Уместо овог Декартовог „мислим“ можемо ставити било који други глагол и добићемо онтологију индивидуалности, онтологију ослушкивања властите „хемије“. Таква саката онтологија, онтологија смрти, породила је сурогат љубави. Љубав је изједначена са самољубљем. Она се данас чак може и научно доказати као одређени биолошки процес и хемијска реакција у човековом организму. „Десила се хемија“, кажу „заљубљени“ људи. Љубав, заправо јесте труд да се изазове та пријатна хормонска реакција која радује властито сопство. Човеку се само чини да је таквој љубави циљ заједништво, имање другог крај себе. Други је ту само објекат који служи за подстицање „пријатне хемије“ у нама. Оног тренутка када то није кадар да учини, други постаје пакао од ког треба заштити властито сопство, властиту „хемију“. Зато су нашим „љубавима“ потребни „уговори“, правна средстава која нас штите једне од других, који нам помажу да останемо „своји“, у „заједници љубави“. И зато такве „заједнице љубави“ трају само дотле док не буде „угрожено“ индивидуално сопство, властита „радосна хемија“. То је логика „овога света“, логика адамовског греха. Таквој логици је незамислива љубав као слобода која иде и до границе крста, до границе страдања „за пријатеље своје“. Слобода која иде тако далеко, бесконачно, да се љуби свако ко је други, па и радикално други – као што је непријатељ. То је, свакако, лудост деци Адамовој, сапричасницима његовог промашаја. Крст, па и најмањи, јесте граница разлаза, јер угрожава сопство, властиту „радосну хемију“. Зато је права, оригинална љубав, којој учи свето Православље подвиг. Љубити значи бити подвижник, аскета. Тој љубави, том правом начину постојања који је живот вечни, поучио је човечанство Нови Адам – Господ Исус Христос. Но, није лако попети се до те истине постојања, до те праве, оригиналне љубави. То је висока гора обожења. До такве љубави стиже се преко крста, преко подвига. Човек се рађа и бива светом око себе васпитаван оном адамовском самољубљу, сурогату љубави. Стога, правој се љубави ваља учити, вежбати све док се Други (=Бог) и други (=човек) од пакла и угрозитеља властитог постојања не преобразе у конституент без кога нема ни самог властитог постојања. Све док се индивидуа не преобрази у личност и док се постојање од „хемије“ не преобрази у постојање као заједницу. Зато је и пут ка правој љубави опет подвиг. На том путу ка свеврлини љубави, ваља се научити врлинама покајања, послушања, трпљења, праштања, смирења, кротости. Учити се треба свему овоме, ношен крилима молитве и поста, под благословом Мајке Цркве. Никако сам. Јер, смисао подвига и јесте да човека излечи од самоће, од самодовољности и да га уведе у право постојање, у заједницу са Богом и ближњима. Православни подвиг није платонистичко презрење тела. Ако пост човека не доведе до кротости и смирења, Свети Јован Златоусти са правом пита: „Зашто си тело мучио?“ Зар је тело лоше? Гле, па Син Божији узе наше тело да буде заувек његово. И не беше му тело наше гадно, већ га прослави уздижући га са десне стране славе Очеве. Зар нас неће у телима нашим и васкрснути у последњи Дан? Зар и Црква није Тело? Зар се не причешћујемо Телом и Крвљу Христовом? Зато, ако пост не порађа врлине, зашто мучимо тело? Не, никако хришћански подвиг није презрење тела. Он је пре васпитавање душе, поправљање човекове воље. Хришћански подвиг није затварање у себе самог, већ вежбање у иступању из себе, из своје самодовољности, своје „хемије“, свог самољубља. Пост је драгоцено средство у том вежбању, јер управо он „удара“ на ту онтологију индивидуалности, на онтологију „хемије“ коју хранимо кроз стомакоугађање. Пост није само умеће одрицања већ и умеће давања. Зато је пост неодвојив од милосрђа. Пост је неодвојив и од смирења, благости и кротости. Ниједна од ових врлина није видљива у индивидуи. За милосрђе, смирење, благост и кротост потребан је други човек наспрам нас, потребно је постојати као личност. Хришћанске врлине не виде се у подвижнику самом по себи. Његове врлине виде се у радости ближњег његовог. Све ово показује да је смисао хришћанске аскезе заједница, љубав према Богу и љубав према ближњем. На почетку, када се од роба, преко најамника преображава у сина, хришћанин се са муком вежба овим врлинама. То је онај пут где подвиг порађа љубав. Мукотрпан је то и дуг пут, где се човек учи имању и прихватању Бога и другог човека, учи се да постоји као личност. На почетку га за Бога и ближњег вежу страх и мука, као што роба држе бич и узде. Како напредује у свом подвигу, човек увиђа да му је корисно бити са Богом и људима, па као какав трговац, најамник почиње да добро добрим плаћа, да љуби ближње а мрзи само непријатеље своје. Но, када досегне до љубави, до слободе синовства, када почне да воли „без разлога“, када почне да воли зато што хоће а не зато што мора, онда се ствари окрећу у другом смеру. Подвиг престаје да буде горки лек, васпитање које води до љубави. Сада сама љубав порађа врлине које су некада биле степеници ка њој. Горки лекови који водише до оздрављења постају слатки и радосни плодови здравља. Покајање, послушање, трпљење, праштање, смирење, кротост постају живљење љубави, дела љубави. Врлине пређашњег подвига престају да буду саме по себи циљ, ономе ко је досегао љубав. Јер, љубав која је прави и потпуни циљ, сада порађа врлине. Онај ко њу не досегне, узалуд се трудио. Његови су подвизи само горки лекови који не доносе излечење. Само „звоно које јечи и кимвал који звечи“. Чак и да има „веру да горе премешта“. Чак и ако „ тело своје да да се сажеже“. Чак и ако „разда све своје имање“, „ако љубави нема ништа је“ (1 Кор 13, 1-3). Љубав је мајка свакој врлини. До ње се долази подвигом, властитим трудом и благодаћу Божијом. Иако је она крај пута и смисао хришћанске аскезе, она није крај подвига. Сама љубав је подвиг. Подвиг над подвизима, божански подвиг. Јер, „љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје...“ (1 Кор 13, 4-8). Ако је љубав оваква, каквом је сведочи свети апостол Павле, онда волети значи волети човека као човека, без тражења мотивације за љубав у његовим особинама. Јер, они који траже мотивацију и оправдање своје љубави, имају љубав „цариника“ и „незнабожаца“ (Мт 5, 46-47). Такви су данашњи „морални елитисти“, савремени „цариници и фарисеји“. Они траже утемељење, оправдање своје љубави у категоријама добра и зла које је креирала њихова свест или какав лажебог кога су пројектовали. Њима нису битни људи, већ те њихове идеје добра и зла, њихови принципи. То је сурогат љубави који би сатро човека ради принципа. А хришћани нису позвани на сурогат љубави, већ на праву, оригиналну, божанску љубав. Зато је хришћански етос несводив на пуки, принципијелни морализам. Позив на праву љубав је позив на обожење, на светост: „Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.“ (Мт 5, 45). Љубав је, заправо, досезање истине нашег постојања. То је подвиг преображаја од адамовске онтологије индивидуалности до обожења и онтологије личности. Љубав је разбијање илузије „Cogito, ergo sum“ (=осећам себе, дакле постојим) и познање да је истина „Волим и вољен сам, дакле постојим“. „Љубав која не тражи своје“ је једина права љубав. То је љубав која се поистовећује са слободом. Раздвојити грех од грешника. Клонити се греха, а човека грешника волети по сваку цену, па и по цену властитог крста. Љубав која није спремна на крст није љубав. То је хришћански, јеванђеоски етос, хришћанска онтолошка етика. Александар Милојков
  11. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај - јун/2011 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) Шта је онтологија а шта етика? Школски речено, онтологија се занима бићем, постојањем као таквим. Трага за одговором на питање: шта јесте? Етика се, пак, бави питањем исправног деловања, питањем добра и зла. Етика трага за одговором на питање: шта чинити? Онтологија и етика – питање постојања и питање добра, имају ли додирних тачака или су, пак, у сукобу? Има ли смисла бити добар, без одговора на питање о оном „бити“? Не нуду ли управо тај одговор о „бити“ и одговор на питање о добру? Није ли истинско добро управо постојање, оно „бити“? Може ли, дакле, једна права онтологија дати одговор и на питање које поставља етика? За нас хришћане не само да може, већ онтологија једино може да расветли и етику – одговор на питање шта јесте, даје одговор и на питање шта чинити. Погледајмо. На питању шта јесте никла је античка философија. Онтологија је, заправо, прва фислософија. Свет који је у сталном покрету и променама изнедрио је из човека питање: шта стварно јесте иза свих ових промена? Нешто мора постојати што увек јесте, што се не мења, не нестаје, иначе не бисмо могли говорити о знању, о тврдњи, о истини. Не бисмо могли тврдити да нешто јесте, ако то нешто има почетак, трајање и крај. Постојање мора имати утемељење, неко константно јесте које му гарантује истинитост. За древне пресократовце, оно што јесте била је сама материја. За Талеса вода, за Анаксимена ваздух, за Анаксимандра, пак, нека недоређена материја из које све потиче и све јој се враћа – apeiron. Питагора је суштину свега постојећег видео у бројевима, Платон у иделаним формама или идејама а Аристотел у врстама. По Платону је, на пример, било могуће говорити да човек јесте, иако људи умиру, зато што постоји вечна идеја човека. Човек на земљи је само слика те вечне идеје. Као такав, човек на земљи нема истинито постојање, није он тај који јесте већ је то идеја човека, која остаје и после његове смрти. Аристотел је истину постојања видео у врстама. Тако, иако појединачни људи умиру, ипак опстаје људска врста. Захваљујући тој врсти која опстаје, могуће је тврдити да човек јесте. Како код Платона, тако и код Аристотела, појединачна бића су занемарена у корист општости, била та општост вечна трансцедентна идеја или, пак, апстрахована врста. То опште, које је непролазно, је оно што стварно јесте, истина постојања, а не појединачна бића која настају, трају и нестају. Чини се да савремени човек истину постојања схвата слично Аристотелу. Савремени човек се помирио са чињеницом да појединачни људи, конкретне личности морају умирати, па је све своје снаге уложио у очување „човечанства“. Конкретни људи, личности, имају задатак да својим кратким постојањем хране ту општост која се зове „човечанство“. „За добробит човечанства!“ постао је поклич који гони на прегалаштво. Човек, личност у савременој онтологији, вреднован је таман колико и цепаница дрвета чији је задатак да храни вечни пламен – док не изгори и док је не замени друга цепаница, а њен пепео не развеје ветар. Очито, да када се интересује за питање истине бића, за истинско јесте, да се пред онтологију поставља проблем смрти. Од Платона до савременог човечанства, тај проблем је „решен“ бегом у општост а занемаривањем појединачног, конкретног. Општост не умире. Умире само појединачно. Умиру Петар, Јован и Марко, али опстаје човечанство. Зато је општост истина бића, а појединачно је само феномен, појава – цепаница која храни пламен општости. Онда није за чуђење што је данашњи човек презрео онтологију и што је све своје снаге усмерио на уређење те бесмртне општости, како би је учинио што бољом. Из онтологије која је истину бића нашла у општости никла је и етика која претендује на општост, претварајући се у скуп општих начела које човечанство треба да учине морално бољим. Своје интелектуалне напоре човек је усмерио ка проналажењу тих општих начела добра. Авај!, човек у томе није успео. Кроз историју су ницале многе етике и људи су се сукобљавали, а и данас се сукобљавају, намећући једни другима своја начела добра. Руководили су се људи, стварајући етику, нечелом праведности. Авај!, ни око појма праведности људи се нису могли сложити. Тако, многе су „правде“ удариле једна на другу, сејући смрт за собом. Из овог безнађа човечанство је прибегло страху и награди као начину наметања етике. Том логиком су настајале религије и државе. У првом случају, начела добра су пројектована на Бога. Заправо људи су направили богове од својих начела добра. Страх од божије казне и нада на добру плату постали су пут наметања етичких норми. У другом случају државни закони и страх од репресивног државног апарата постали су мотив за поштовање етичких норми, преточених и имплементираних у саме државне законе. Свет је постао свет робова и најамника. Имајући „божанску“ или „световну“ етику као гарант заштите једних од других, људи су наставили да буду само индивидуалне цепанице које хране ватру човечанства. На овај или онај начин људи су дресирани да буду добри и тако добре смрт их је претварала у гориво властите врсте. Врста је опстала! Кога је још брига што су Петар, Јован и Марко мртви? Њихова је дужност била да буду добри, да раде за добробит човечанства! Они су постојали због човечанства, а не човечанство због њих! Имајући потпуно другачије поимање онтологије, хришћанство се не може помирити са овом и оваквом етиком. Питање шта чинити, када је хришћанство у питању, неодвојиво од питања шта јесте. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије. Хришћански етос се не може свести на скуп начела, заснованих на људској логици, логици „овога света“. „Царство моје није од овога света“, каже Господ (Јн 18, 36). Љубити непријатеља заиста је непојмљиво са етичког становишта. Питање добра појмљиво је само ако правилно схватимо истину постојања – ако схватимо онтологију. За хришћанство проблем смрти није решив постојањем трансцедентних идеја или опстанком врсте, већ васкрсењем мртвих. Проблем смрти није решив ни бесмртношћу људске душе, јер душа није човек већ део човека. Хришћанство интересују Петар, Марко и Јован, а не апстрактно човечанство, онострани свет Платонових „идеалних реланости“ или свет бесмртних душа. Бити жив, постојати, у хришћанској онтологији, сасвим је нешто друго у односу на напред наведено. Бити жив, постојати значи бити личност. То значи, бити конкретан и непоновљив идентитет који извире из односа са другим личностима. Постојати значи волети и бити вољен. Тај сплет чини личност постојећом, чини да неко конкретан јесте: Петар, Марко или Јован. Волим и вољен сам, дакле постојим. То је хришћанска личносна онтологија, онтологија која истину бића не види у безличној општости, већ у постојању конкретног и непоновљивог – у Петру, Марку и Јовану. Постојање је дар (=вољен сам) и даровање (=волим). Идентитет (=постојање) извире из односа, из заједнице. Све ван тога је смрт, илузија и апстракција. Ипак, иако људи постоје као личности, дајући једни другима идентитет у заједништву, нису у стању да превладају проблем смрти конкретног и непоновљивог човека. Ближњи као други којима дарујемо љубав и ближњи као други који нама дарују љубав, чине нас личностима али, авај!, не и истинитим личностима, не личностима са оним истинским јесте. Смрт нас нужно кида из тих односа и разара оно јесте које је извирало из наших односа са ближњима. Авај!, наше личности су само феномени које смрт гаси и утапа их опет и опет у општост која нас надживљава. То говори да хришћанска личносна онтологија није само „хоризонтална“, него истовремено и „вертикална“. Хришћанска онтологија је, дакле, крстолика. Није довољно да само волимо ближње и да нас они заволе. Ваља нам да нас заволи Бог и да ми заволимо Њега. Ваља нам изграђивати свој идентитет не само са другима (=ближњима) него и са Другим (=Богом). Управо тај Други дарује нам идентитет који не пролази, идентитет који заиста јесте. Личност без тог Другог представља првородни грех. Адамов грех не представља никакав морални преступ већ једну погрешну онтологију, промашај постојања. На тај грех опомиње и Господ у једном свом, некима веома чудном казивању: „Ако неко долази мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). И опет говори: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“ (Мт 12, 38-39). Како то да нас Господ учи „мржњи“ према ближњима, ако је рекао да су две највеће Заповести љубити Бога и љубити ближњега свога? (Мк 12, 30-31) И не само ближње, него и непријатеље нам је Господ заповедио да љубимо (Мт 5, 44). Не, никако ове речи господње нису контрадикторне. Господ је љубав према Богу учино неодвојовом од љубави према ближњем. Он говори против љубави према ближњем и према животу, без љубави према Богу. Зашто? Зато што таква љубав, таква личност не може победити смрт. О ту се замку саплео праотац Адам. То је заправо човеков пад, та крња, непотпуна личност људска која се темељи само на заједници са другима (=са ближњима и створеним светом), без заједнице са Другим (=Богом). Човек није спознао истинито добро. А шта је истинито добро? То је управо истинито постојање, како то објашњава Свети Атанасије Велики: „Оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла.“ Дакле, добро није неко пуко моралисање већ је добро исто што и бити, заиста бити, вечно бити. Човек је, како даље Свети Атанасије каже, „злоупотребио и само име добра“, што значи да је човек погрешно схватио постојање, зато је и помислио да „уживање представља истинско добро“. Уживање као идентитет који извире из односа са створеним светом – љубав према другима, без љубави према Другом, јалови егзистенцијализам. Таква личност не може надвладати границе своје створености, јер „све што има почетак мора имати и крај“, закључује Свети Атанасије. Пут да човек заиста постоји јесте да узме „крст свој“, односно да неодвојиво љуби Бога и ближње своје. Човек је призван да све своје односе са створеним светом, са другима, унесе у однос са Богом, са Другим. Ту истину сведочи Света Литургија: сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо (=Тајна Христова, о којој смо говорили у прошлом броју Православног Мисионара). То је крстолики идентитет, оно заиста бити. Људима ваља познати ову Истину која ослобађа (Јн 8, 32). То је познање добра: познати истинско, вечно постојање. То је и једини пут победе над злом, које је, заправо, непостојање. Етика је зато немоћна у борби против зла, јер корен зла лежи у страху од смрти, у погрешном постојању (=у онтологији). Сва зла и морална изопачења која човек чини, чини у покушају да се оствари, да се идентификује, да постоји. Свет неће постати боље место за живљење тако што ће му се наметати морална начела, већ тако што ће му се помоћи да реши проблем смрти, проблем хоризонталне, крње људске личности. Никакав морални елитизам неће нам помоћи да победимо смрт. Јер, смрт није Божија казна због моралног прступа, па да сада треба да „добрим владањем“ умилостивимо разгневљеног Бога, како би преиначио своју пресуду. Смрт је наша природа и не можемо је превладати јер смо у праоцу Адаму одбацили Другога (=Бога). Свети Атанасије то јасно каже, у вези Адамовог промашаја: „Па шта је онда Бог требало да постане или да учини у вези са тим? Да захтева од људи да се покају због свог преступа?...Али, покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења. Наиме, када би постојало само прегрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно.“ Да ли ово значи да нам не требају покајање, добра дела, врлине, подвиг? Боже сачувај! Ово значи да човек има првенствено проблем праотачког промашаја, проблем смрти, која је генератор свих наших потоњих изопачења. То даље значи да је хришћански етос неизводив из било каквих начела, макар их назвали божанским или људским. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије, из познања истине нашег постојања (=Тајна Христа). Такав етос „није од овога света“, зато је многима чудан, чак и многим хришћанима. И човек неће престати да се чуди и да се буни против таквог етоса све док га буде мерио логиком „овога света“, логиком крње личности која није познала оно истинско бити (=Тајна Христа). Све док не познају ту Истину, људи ће наставити да се копрцају у свом моралном елитизму, наставиће да намећу етику једни другима и тако „добри“ наставиће да умиру. (наставиће се) Александар Милојков
  12. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2011 Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику „Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27) „Јер нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6) Човек је круна Божијег стварања. Не само што је једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“ крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света. Какве нам истине говори „Савет Божији“ који претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак, постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје, садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ. Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света. Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде све што је постало“ (Јн 1, 3). Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови, наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању, Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина свога и благодејствовањем Духа Светога. Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека – „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“. И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте, осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример). Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег. Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима. Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина. Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности. Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу. Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем. Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег, на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност, вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска, сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо Источника бесмртности и да, тако, пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Ово је, дакле, значење возглављења свега створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви, на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости. Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“. Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини. Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем, освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да будемо и заједничари воље Његове. Да све и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“ значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“, коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од лицемерног утопизма. (наставиће се) Александар Милојков
  13. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2010 Три иконе будућег века За хришанско монаштво се каже да је настало у IV веку. Међутим, то је само делимично тачно. Тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређење и организацију монаштва и монашког живота у Цркви. Монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака Цркве. Тачније, монаштво постоји у Личности и етосу Богочовека, Господа Исуса Христа, оснивача Цркве. Први Монах у Цркви је сам њен Оснивач. Монаштво није само пуки подвиг једне вере, већ тајанствена пројава истинитог човека. Који је то човек? То је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од Бога предзамишљено, назначење човека. Човек по вољи Божијој, будући обожени човек – то је монах. Тај се етос опитује у три завета које монах даје приликом свог пострига и које као монах касније живи. То су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине. У тим заветима крије се тајанствени етос новога човека. У њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“. Три завета су три иконе будућег века. Та три завета први је на Себе узео први Монах у Цркви, Господ Исус Христос. Тим трима заветима је Господ, Нови Адам, излечио три ране непослушања старог Адама. Новог Адама Дух Свети одвео је у пустињу да буде искушан од ђавола, баш као некада старог Адама и Еву у Едемском врту. Након четрдесетодневног поста, Кушач пред Господа излази са првом кушњом: „Ако си Син Божји, реци да камење ово постану хлебови.“ (Мт. 4, 3). Нови Адам на то одговара: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4). То је први завет, завет уздржања. Тим заветом излечује се човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом. Јер, ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт. Човеку је нужно да се нахрани Речју Божијом, како би заиста био жив. Реч Очева, Син Божији је зато и постао човек – да сваки који од Његовог Тела и Крви окуси више не умире него да има живот вечни. Завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака. Коликогод деце родио неки човек, он никада неће родити себе. Човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно ушта смрт директно удара – конкретну људску личност. Тако, први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота: хране и сексуалности. Монах тиме сведочи да су Тело и Крв Христова „право јело и право пиће“ (Јн. 6, 55). Сведочи и да право обесмрћење није обесмрћење безличне људске врсте, већ обесмрћење људских личности, синова и кћери Божијих који се не жене и не удају „јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења.“ (Лк. 20, 36). Попевши Господа на врх јерусалимског храма, Кушач пред Њега ставља и другу кушњу: „Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе, и узеће те на руке...“ (Мт. 4, 6). Нови Адам на то одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.“ (Мт. 4, 7). То је други завет, завет послушности. Овим заветом излечује се непослушност старог Адама, његово кршење Божије воље и заповести. Због таквог преступа Адам је задобио вољу супротну вољи Божијој, постао је противник Божији, те је тиме себе и своје потомство одвојио од Живота и уселио у живот привидни и лажни. Таквом Адамовом одлуком човек је постао биће за смрт. Рађање човека постало је, заправо, почетак умирања. Јер, природно, чим се човек роди он почиње да полако умире. Смрт није само тренутак када се душа одваја од тела. Смрт је процес, који може трајати дуже или краће: „У зноју лица свога јешћеш хелб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи.“ (Пост. 3, 19). Нови Адам је, одбијајући да неповерљиво испитује и куша Божију вољу, излечио људску вољу од сатанске, противприродне побуне. Људска воља је поново постала природна и сагласна са вољом Божијом. Тој природној вољи је Господ поучио род људски дајући му образац молитве: „Оче наш... нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...“. Хтети оно што Бог жели није умањење човека и његове воље, већ управо потпуно остварење и обожење човека. Узимати вољу Божију за своју вољу, значи хтети живети, хтети радовати се и хтети љубити другог. Признање воље Божије је и признање праве слободе и одрицање оне илузије да се слобода може остварити насупрот њеног Извора. Одрицање Бога и Његове воље као извора слободе, значи одлазак у ропство нужности. Човек који живи супротно вољи Божијој бива заробљен нужностима своје створене природе. Једна од најгорих природних нужности је сама смрт. А онај ко је смртан, може ли бити слободан? Не, јер смртник не може а да не умре, хтео то или не хтео. Бити слободан, пре свега, значи бити жив, постојати и моћи слободствовати. Нема слободе у греху, смрти и небићу. Та излечена природна воља човекова је истински будући човеков етос. Послушање које монаштво даје свом духвном оцу и руководитељу, као свој други завет, представља предокус и икону оне будуће и праве слободе, где је човек сав себе предао Богу и где је Бог сав Себе предао човеку, „да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 15) . Попевши Га, потом, на високу гору, показавши Му сва „царства овога света и славу њихову“, Кушач је пред првог Монаха поставио и треће искушење: „Све ово даћу теби ако паднеш и поколниш ми се.“ (Мт. 4, 9). Господ је на то одговорио: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.“ (Мт. 4, 10). То је трећи завет, завет сиромаштва и добровољног одрицања од богатстава и славе пролазног света. Тај завет излечује човеково идолопоклонство. То идолопоклонство није се огледало само у поклоњењу лажним боговима, него и обоготворавању материје и пролазних ствари на други начин. Човек је направио идоле од материјалног богатства, од пролазне људске почасти, достојанства, славе и друштвеног угледа. Све је то постало смисао човековог живота, чему се он поклања служећи том идолу свим својим моћима и умећима. Одрицање од таквих мера вредности, као трећи монашки завет, није презрење материје као такве, нити пак презрење људског знања и труда да овај свет учини лепшим и бољим местом за живљење. Тај завет је одсецање аутономности тих вредности и њихово право и једино одређење у односу са Богом. Несабирање блага на земљи већ на небу (Мт. 6, 19-20), јесте једно истинско богаћење у сиромаштву. То сиромаштво није пуко немање колико је невезивање за богатства и славу пролазног света.Такав завет је једно истинско ослобођење човека. Монах не осећа презир према богатству, знању и слави овога света. То би била јерес манихејства. Знајући да такве вредности нису зле по себи, већ да се могу искористити како на зло тако и на добро у овом кратком животу, монах их не презире већ остаје према њима смирен. То је управо и Христос учинио, кушан овим трећим искушењем: није проклео земаљаска блага већ је остао смирен и окренут према оном највећем благу на небу – поклоњењу Богу Оцу. Јер, то највеће благо је извор и свих осталих блага и радости. Одсецањем Бога као највећег блага, човек је у обмани јер ће убрзо остати и без блага која су Божијом руком дата човеку – смрт ће га нужно одвојити од њих. Такво поимање вредности живота је као када би се човек окрепљивао и радовао бистрој и хладној води каквог потока, а оградио и одбацио његов извор. Такав поток убрзо пресушује и наивни човек остаје жедан. Поглед на свет и његово вредновање у односу са Богом је истина будућег, обоженог човека. Трећи монашки завет, који одсеца славу и богатство овога света као идолатрију, представља трећу икону будућег људског етоса. Садашњи сиромаси јесу богаташи будућег века. Завети уздржања, послушности и сиромаштва јесу три стуба хришћанског православног монаштва. Свој узор и инспирацију имају у првоме Монаху, Новом Адаму – Господу Исусу Христу, Који је образац и истина сваког човека. Као такви, они превазилазе важење само за монахе. Ти завети представљају прозор у гледање будућег, обоженог и обесмрћеног човека. И брачни човек, са својим брачним специфичностима живљења, може окусити ове три богочовечанске врлине, три иконе будућег века. Кроз Господа Исуса Христа, као првог Монаха али и првог Женика невесте Цркве, ове три иконе дате су као мера правог и богољубивог људског етоса. Јер, по речима Светог Јована Златоустог, брак и монаштво су две падине једног и истог брда. Те две падине воде ка једном и истом врху – на високу гору обожења и обогочовечења. Александар Милојков
  14. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ новембар-децембар/2008 Христови „таланти“ и самопознање (Мт 25, 14-30) „Спознај самога себе!“ Можда би се овим древним аполонским позивом, који је као какво светло био водиља античке грчке мисли, могао објаснити и смисао Христове приче о талантима из Матејевог Еванђеља. Ко су слуге које су умножиле добијене таланте и чуле радосни позив „уђи у радост господара свога“ и ко је лењи слуга, који је закопао и затим вратио један добијени таланат, без икаквог добитка, те чуо страшне речи тог истог господара „баците га у таму најкрајњу, онде ће бити плач и шкргут зуба“? Ова сликовита Христова прича заправо показује реалност човековог живота. И не само да показује, она и указује на његов истински смисао, а то је: „Спознај самога себе“. Шта би друго могли бити таланти него дарови дати човеку које он у себи треба да открије. Пред тим се трагањем човек налази врло рано у свом животу, већ можда при одабиру средње школе, факултета или свог каснијег занимања. Заиста те човекове склоности, таланти или језиком наше цивилизације речено таленти, нису нешто што човек сам себи стиче, већ оно што сам у себи открива. „Спознај самога себе“, носи један императив који говори да је човек слободно, па самим тим и одговорно биће. Са даром тала(е)ната, стога стоји и позив за одлуку и одговор на питање: шта чинити? Та одлука и одговор директно утичу и на начин постојања и дају одговор на питање: ко сам ја? Животна срећа и задовољство („улажење у радост господара свога“) и животни очај и промашај („тама најкрајња, где је плач и шкргут зуба“) јесу (не)налажење тог свога ја. Шта значи (не)наћи своје истинско ја, односно (не)спознати самога себе? Одговор на ово питање заиста није далеко од животне реалности. Налазимо га свакодневно, било у свом или искуству неког другог. Откривање својих склоности, те њихово правилно развијање кроз образовање и њихова правилна употреба кроз обављање конкретне делатности, предуслов су за самоостварење и срећан живот. Често ћемо чути: „Jа сам срећан јер се бавим послом који волим, послом у коме сам пронашао себе.“ Тако, музичком таленту највеће ће благо бити бављење музиком, научном - науком, дару језика слатко ће бити говорити многе језике. Међутим, дар као дар по себи још не значи ништа уколико га не откријемо, прихватимо, заволимо као свој и што је најважније употребимо га. Неупотреба талента, његово „закопавање у земљу“, заборав и немар, равни су немању дара, а самим тим и немању смисла. Човек који себе није нашао у животу, који ради оно што није његово истинско ја, заиста је окусио „таму најкрајњу“ и његов живот је ништа друго него „плач и шкргут зуба“. Неналажање и неспозанање себе је оно што савремена медицина назива депресијом. Тај окус бесмисла и животне промашености јесте окус пакла: „мој живот је промашај“, „мој живот нема смисла“, „за мене нема наде“. Са друге стране, животни промашај огледа се и у загледању у туђе тала(е)нте, те тражењем свог идентитета у њима. „Ја желим исто као и он. И то тако желим, да он више не буде он, већ да све његово буде само моје.“ Завист је заправо тражење свог идентитета у неком трећем лицу. Она (завист) то не чини никада у другом, у ти, јер завист нема храбрости да говори другом, што ће рећи да завист нема храбрости да буде истинско ја. Завист није личност, јер личност захтева ти, она просто нема храбрости да постоји. Завист је негација личности, пут у самодеструкцију и укидање властитог ја. Колико сам само пута и сам пожелео да запевам за појницом као неки од моје браће, дивно, као славуј. Толико сам желео тај тала(е)нат, а никада нисам имао храбрости да брату кажем: добро је то што радиш, диван је тала(е)нат твој. Не, мој брат је тада увек био он, никада ти. Гледао сам га издалека и хтео да узмем његов тала(е)нат, његово ја. Желећи тај тала(е)нат, који немам, заборављао бих на онај који имам. Тада обично не бих радио ништа. То „ништа“ је заиста „најкрајња тама“, то „ништа“ је непостојање, нестанак властитог ја. „Спознај самога себе“, пронађи један, два или пет таланата у себи, значи и познај своје моћи. То значи не потцењуј, али ни не прецењуј себе. Ако си добио два таланта не чини као да имаш један, али се ни не надимај као да имаш пет. Мудрост живота је не да отимаш оно што немаш, не да будеш оно што ниси, већ да умножиш оно што имаш, те да тако осетиш оно што стварно јеси...и да се радујеш. Гордост је једнако ружна као и лажна скромност и лицемерје. И једно и друго су незнање себе самога, и једно и друго су лаж. „Спознај самога себе“, „уђи у радост господара свога“, значи покажи своје ја другом. Својим даровима буди ти његовом ја, али и пусти нека његови дарови буду ти твоме ја. То значи буди личност, буди човек и бићеш срећан. А срећа то је истина, а истина то је постојање, а постојање то је личност, а личност то сам ја у којем је увек уткано и твоје ти. Тако, највеће самопознање јесте познање да је човек биће заједнице. Само у заједници има смисла развијати своје склоности и дарове: бити лекар другоме, писати другоме, певати другоме, градити другоме, чинити другоме свако добро којим Господ дарује човека, талантом који као злато сија у свакоме од нас. Јер, други је тај који вреднује наше дарове, који их осећа, који нам помаже да те дарове изнесемо на видело дана. Заиста, чему најузвишенија уметничка дела, ако нема никога да им се диви? Чему најгенијалнија научна открића, ако никоме не користе, а на крају, чему и сам Рај небески, ако у њему нема никога? Онда то и није Рај, то је пустиња и пакао. Само заједница чини да сви наши појединачни дарови имају смисла и само заједница чини склад међу њима. Само у заједници један, два и пет таланата не противрече један другоме, не завиде један другоме, већ творе једно истинско постојање. У таквом постојању, ономе са пет таланата неопходан је онај са два и онај са једним, јер и његових пет немају смисла без једног и без два, као и обрнуто. Како то апостол Павле каже: „Јер и тијело није један уд него многи...Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све био слух, гдје је мирисање?...А ако би сви били један уд, гдје је тијело?...А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; И који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част.“ (1 Кор, 12, 14-23) То Тело је Тело Христово, Црква Божија, а удови то смо ми у вези једни са другима и са Главом тога Тела, Господом Исусом Христом. У Цркви се један, два и пет таланата показују истински као потреба, а не као лични хендикеп. Таланат као дар, па макар он био један једини, никако не може ни бити хендикеп. Тај један може да буде и бива неопходна спона функционисања оних два или пет. Човеков задатак је да те таланте открије у себи и да их умножи. Јер таланти су као семе засејано у човеку које треба заливати да би из њега израсло мноштво цветова. Било таланата један, два или пет, пред њима стоји исти задатак и ако се човек самоспозна, резултат тих таланата је увек мноштво: два, четири и десет. Но, један, два или пет увек имају смисла и вредности у вези једни са другима, никада немају вредност сами за себе. То је истина постојања, заједница која је Црква Божија. У њој не само да откривамо властито ја у односу са ти свога ближњег, што нас и чини да постојимо, већ и са Ти свога Створитеља и Спаситеља Господа нашег Исуса Христа, што чини и да вечно постојимо. А вечно постојање...то је истина коју треба познати. „Спознај самога себе!“, „јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“(Лк 17, 21) Александар Милојков
×
×
  • Create New...