Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христос'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 136 results

  1. “У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих. Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео. Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности… Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази… Свети Јустин Ћелијски, Срна у изгубљеном рају Извор: Епархија жичка
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је на додјели диплома овогодишњој генерацији матураната Богословије Светог Петра Цетињског пожелио да наставе да се баве богословљем. “Али не само богословљем као науком, него богословљем као животом. То је оно што је елементарна ствар”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је у питању наука која постаје живот. “Ако је живот, онда је то право. То важи и за вас, нове богословце, а и за нас који смо неки наводно старији богословци. Богословље без живота, без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у понашању, оно није богословље”, рекоа је Владика Амфилохије. Владика је пожелио и њима и њиховим наставницима да наставе свето Божје дјело ове црквено-просветне установе. “Ово је најстарија школа у Црној Гори, па и мало шире. И ова богословија је темељ универзитета црногорског. Он је рођен из ове богословије, односно из Богословско-учитељске школе која је била овдје на Цетињу”, подсјетио је он. Подсјетио је да је школа била укинута 1945. године. “Па су нам узели и ову зграду – Биљарду Његошеву, која је била зграда богословије, отели су је. Сад овим законом припремају да отимају све храмове и све зграде. То је смисао овога закона. И то је смисао бунта овога народа против тога”, рекао је Владика. Нагласио је да носиоци власти сада Цркву оптужују да се бави политиком. “Међутим, тим законом угрожено је биће и достојанство Цркве, а отпор томе сад проглашавају политиком. Црква је на распећу Христа распетога, али је Христос и васкрсли Христос”, рекао је Владика. Казао је да и цетињски богословци то доживљавају на Цетињу. “И вас овдје су – раније можда мало више него сад – малтретирали неки безумници. У вријеме кад смо обновили богословију, 1992. године, овдје су нас напали и оптужили. Јово Капичић, творац Голог отока ме је тада напао да ме је неко овдје послао. А то су после понављали стално, од мога устоличења. А мене је послала Црква Божија, Господ ме је послао, једини који ме је послао и који ме подржава по мјери мога служења Господу”, нагласио је он и додао да “нада нема више ни у кога до у Бога и у своје руке”. Подсјетио је и на Његошеве стихове “надање се наше закопало на Косово, у једну гробницу”, и да би предсједник Србије морао да схвати да је на Косову закопано наше надање, а не безнађе. “Ови наши овдје су већ у безнађу, ови који су признали непостојећу државу и одрекли се тиме Црне Горе. Ја сам рекао и овом господину који је на власти да је он издајник Црне Горе. Издао је краља Николу, издао је крв оних који су ослобађали Косово и Метохију 1912. године. Али, то је његова прича, а ова наша је мало старија и непролазнија. Она је у име Христа Господа, вјечна прича. То је распеће и васкрсење – живот Цркве и оних који су у Цркви”, поручио је Митрополит Амфилохије на додјели диплома овогодишњој генерацији матураната Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На дан празника Вазнесења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ Господин Силуан, служио је Свету Архијерејски Литургију у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати, уз саслуживање високопречасног протојереја-ставрофора Ђуре Ђурђевића и ђакона Милоша и прислуживање ипођакона Вељка. У својој беседи Епископ је истакао да нас данашњи јеванђелски одељак поучава да човек не може сагледати Бога и Божије присуство у свету, када су бура и метеж пре свега у њему, а затим и око њега. Зато је Христос најпре утишао метеж и буру срца његових ученика рекавши им „Мир вам,“ да би могли да се припреме и уђу у тајну свега онога што се односило на Његов живот међу њима и на оно што тек треба да дође. Кључни моменат је када се каже да им Христос отвори ум да могу да спознају писма. Не може се правилно тумачити, спознати и преносити Јеванђеље, ако није ум отворен благодаћу Божијом и зато не треба да се чудимо када посматрамо разна друштвена јеванђеља које се проповедају у сврху материјалне добробити човека. У мору разних интерпретација и праваца, једино опстаје и корача Христос кроз Свето Православље и проповеда и објављује се у свету кроз Свето Православље. Без благодати Божије и смиривања немира и отварања нашег ума и срца, ми не можемо исправно тумачити појаве око себе и свет у коме се налазимо. Господ Христос на данашњи дан открива светим апостолима и свима нама, како Свети Василије Велики говори, да је човек биће коме је наређено да постане Бог. То је дефиниција човека, а не да постане славан за овај свет, са што више богатстава и заљубљен у себе тражећи славу од људи, јер све је то пролазно. Господ је био 40 дана са ученицима по Васкрсењу, да их утврди и припреми за мисију које треба да се прихвате, а која ће настати у Јерусалиму о Педесетници, и проширити се и захватити цео свет – ево и до овог континента. Утврдивши ученике, повео их је на Маслинску гору и опростио се са њима, благосиљајући их и потврђујући обећање о доласку Утешитеља, који ће их научити и утврдити у свему. Дух Свети је Мистагог, које уводи све нас верне у тајну живота хришћанског. Христос је одлазећи у слави на небо, преко анђела подсетио апостоле на даљу мисију и на обећање да ће поново доћи, исто као што се вазнео у слави, да суди живима и мртвима. Нека и нас Господ утврди да изађемо из греховног мрака и наших погрешних усмерења како би се успињали ка путу Његовом, путу вечном, путу јединог истинског смисла АМИН! Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  4. На Спасовдан, 28. маја 2020. године, када мештани Трпиње славе храмовну славу, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Евхаристију у Вазнесењском храму у Трпињи. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Војислав Николић. Овогодишња кума храма била је госпођа Јована Микановић са породицом. За следећу годину кумство је преузела госпођа Милица Миловановић. Епископ Херувим беседио је о важности Празника Вазнесења Господњег и Домостроју спасења људског рода. Целу беседу можете прочитати у наставку: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и данашње сабрање на овом светом месту где смо саучесници Тајне Вазнесења Господњег. Ово је још један дан у историји људског рода који се имао збити да би човеку био омогућен живот у Христу, у Цркви Божјој и да би се испунио целокупан Очев Домострој спасења. Тајна Вазнесења сабрала нас је под сводове овога храма да осетимо пуноћу љубави и милости Божје. Христос страда, васкрсава и вазноси се на Небо показујући славу и милост према људском роду. Христос се вазноси на Небу да би човеку омогућио да кроз Тајну покајања и светотајински живот у Цркви Божјој може имати заједницу са својим Творцем. Благодат Светога Духа коју добијамо на светој Тајни крштења устостручена је у светотајинском животу Цркве, а дарови које смо добили у Цркви имају своју пуноћу. Данас смо окусили свету Тајну Причешћа. Ова Тајна нас да директан начин кроз Тело и Крв Христову везује са Господом. Нема лепше Тајне ни бољега лека од ове Тајне браћо и сестре. У данима којима смо прошли било је питања да ли је ова Тајна извор заразе. Много векова је прошло и још ће много векова проћи и нико се из те Чаше неће се заразити, јер је Причешће оно Божанско и вечно. Било је много већих зараза, од колере до куге, Црква Божја је вршила исту Тајну, на хлебу и вину савршавала Свету Тајну Евхаристије и нико никада није био заражен. То је та љубав и милост Божја, чудо Божје које се непрестано излива пред људским родом. То је Тајна Живота. Сви ми данас очекујемо да нам се деси неко чудо не би ли бисмо постали верујући народ. То чудо имамо сваке недеље пред очима свакога од нас, кроз свету Тајну Евхаристије. Не треба нам веће чудо, драга браћо и сестре, него да будемо саучесници те Тајне и тога Чуда. То је највеће чудо које је Господ оставио човеку, да би кроз Њега, кроз ту бању Витезду ми добили исцелење душе и тела. Кроз ово Чудо добијамо заједницу са својим Творцем, са Христом. У Христу човек може да чини чуда, тада он постаје чудотворац јер своје тело, своју природу уподобљава своме Творцу. Човек предаје грешну природу са жељом да постане безгрешна да би задобио благодатне дарове који нас везују за живот вечни. То предокушавамо заједно окупљени у Телу и Крви Христовој, у заједници. Данас смо сви једно у Христу, сви смо браћа и сестре. Окушамо ту љубав и милост која је васкрсла за целокупни род људски. Васрксла је да имамо љубави једни према другима, а не да бисмо се мрзели и да једни другима не бисмо могли гледати у очи. Христос је васкрсао да би раширио љубав међу нашим родом. Васкрсао је да бисмо ми победили своју телесност и свој грех и да би обитавајући у Његовом наручју и Његовом загрљају били достојни те Тајне и Домостроја нашега спасења. Зато Христос васкрсава и зато се вазнео на Небо. На крају целокупне Тајне Домостроја спасења је Света Педесетница, долази Дух Утешитељ да бисмо осетили пуноћу љубави Очеве која се излила пред целокупним људским родом. Људски род увек следи неку странпутицу, удаљује се од Бога и свога почетка. То смо могли да видимо и кроз ову пандемију. Човек се удаљио од Бога и постао себичан, себе је градио надчовеком. Нема, браћо и сестре, овде на земљи надчовека. Христос је Свечовек и Надчовек. Ако живимо ван те истине тада творимо недела која су, хвала Богу, сада иза нас. Чинимо да заробимо целокупно човечанство, да завлада метеж и нељубав. Ако имамо на уму да је Христос Свечовек и да је творевина дело Божје, а да смо ми круна те творевине, онда не можемо чинити таква дела. Ту треба да влада равнотежа и љубав, хармонија. Нажалост, видимо супротно од тога. Зато треба непрестано да се враћамо у Цркву Божју, да будемо следбеници Тајне Христове. Онда ћемо се са тога Извора увек напајати истинама љубави и милости Божје. У Цркви се изграђује љубав, изграђују се милост и нада. У Цркви нема мржње, нико о њој не проповеда. Две највеће Божје заповести су у контексту љубави коју је Господ оставио човеку. Тако треба да живимо и да се владамо почевши од нас свештеника, па до народа Божјега. Ми свештеници смо огледало како треба да се влада и понаша. Ако смо ми супротно од онога што треба онда ће и паства да следи тим путем. Надамо се да ћемо превазићи сва искушења и да ће благи Господ бити свима нама Сапутник и Путеводитељ, Пут, Истина и Живот како то и треба да буде. Живи и благословени били! Амин. Након одслужене Литургије уприличено је послужење за све присутне, као и трпеза љубави у трпињском парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. Умировљени протојереј-ставрофор Љубисав Аџић началствовао је Светом Литургијом на Спасовдан у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву уз саслужење више свештенослужитеља , појање певнице и молитвено присуство великог броја верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је истакао да је Спасовдан празник спасења свих људи, а не само узношење Господа Исуса Христа. Тог дана је Христос напустио своје ученике и то је дан растанка, али оно што је уследило јесу бројна страдања, ужаси на земљи. „Црква не празнује одлазак Христов, сва радост извире у Његовим речима да је он свуда и да све испуњава“, подвукао је отац Невен. Извор: Радио Источник
  6. „Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву. Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег. Извор: Радио Источник
  7. У Недељу слепога, 24. маја 2020. године, када Црква прославља светог Кирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и ђакони Војислав Николић и Предраг Јелић. Светој Литургији је присуствао начелник Општине Ердут господин Југослав Весић. Служен је парастос блаженопочившем епископу Лукијану (Владулову), првом епископу Епархије осечкопољске и барањске. Епископ Херувим осветио је славска обележја поводом славе даљског културно-уметничког друштва. Епископ Херувим поучио је народ у својој богонадахнутој беседи: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги начелниче Општине, нека је на здравље и на спасење наше сабрање овде у Саборном храму у Даљу. Налазимо се у Недељи слепога. Ово је недеља у којој по Васкрсењу Христовоме у којој свако од нас преиспитује своје духовно стање. У данашњем времену сви смо слепи, не онако како смо данас чули у Јеванђељу, него поред здравих телесних очију постајемо духовно слепи. Имамо духовно слепило јер не желимо да живимо по заповестима Божјим и по Христовом Јеванђељу, не желимо да будемо сведоци Тајне која се десила ради нас и ради нашега спасења, а то је управо Васкрсење Христово. Морамо бити верујући народ, народ који зна да проживљава Тајну Васкрсења, ту се налази Тајна љубави која нам увек треба отварати очи да знамо да је Христос увек међу нама. Христос је у свађама и тескобама и мукама увек ту, Он је наша нада, утеха и љубав. Многа су времена прошла у недаћама и тескобама, али је наш народ знао да на крају тога мрачног тунела постоји светлост за коју смо данас чули у Светом Јеванђељу, а то је Светлост Христова. Светлост Христова обасјава пут свакоме од нас. Обасјавала је пут незнабошцима да би дошли до познања Истине Христове. Данас је Јеванђеље отворено целокупноме човечанству, али човечанство не познаде Христа. Човечанство се одвојило од Христа и влада мржња и метеж, баш као што је настао комплетан метеж у месецима који су за нама. Нисмо познали праву суштину вере. Често пута је дошло до пометње у односу према вери, према Причешћу и према свему ономе што је свето и што чини део живота сваког хришћанина. Све вредности које су нас водиле у Цркву Божју довеле су се у питање, вредности које су нас крепиле вером, надом и љубављу. Али смо сви ми знали да на крају тога тунела стоји васкрсли Христос Којег слави целокупно човечанство које није видело да је Христос ту међу нама. Зато су метежи, зато су ратови, зато су свађе и међусобна нетрпељивост. Христос је васкрсао љубав за човечанство. Ако је Христос васкрсао љубав за човечанство па ко сам ја да не волим, да мрзим, да немам љубави према другоме. Без обзира на то које је он расе, боје коже и остало… Ми смо пре свега браћа и сестре у Христу. Христос је Родитељ свима нама. Сви се причешћујемо из једне Чаше. Употребљавамо Христову љубав за све и свашта, али ако немамо суштинске љубави, онакве љубави какву нам је Господ Бог оставио и због које љубави је васкрсао, онда немамо те Силуанске бање о којој смо данас чули. Неће душа да се купа у Силуанској бањи ако немамо Христа у душама и срцима нашим. Нажалост, често међу нама та љубав Христова усахне. Одемо за материјалним стварима превиђајући ону духовну страну живота. Наравно да једно и друго треба да има своју синтезу и равнотежу, али не можемо нон-стоп срљати ка материјалном и пролазном а занемаривати вечне вредности које Црква Божја проповеда. То су вера, нада и љубав. Испуниле су се у Тајни Васкрсења Христовога, добиле су своју пуноћу и чврстину. То се збило да би човечанство било омивено управо оном љубављу којом је и слепи човек из данашњег Јеванђеља био омивен – љубављу Христовом. И ми данас требамо да се купамо у тој Силуанској бањи, да једни друге волимо и да имамо љубави, да једни другима можемо погледати лицем к лицу. Не треба да влада мржња и неразумевање него љубав. Онда смо народ светосавски, народ светога Саве који ходи путем Јеванђеља Христовог, путем Оваплоћене и Васкрсле Истине. Нека је срећан и благословен данашњи дан који нас је овде сабрао. Сабрала нас је љубав и милост Божја на првом месту. Поменули смо првог епископа ове Епархије, блаженопочившега епископа Лукијана, јер је годишњица његовог упокојења. Епископ Лукијан се трудио овде у горим временима него што су ова данас. Носио је бреме и крст Христов и ходио је путем Јеванђеља у могућностима времена у којем се налазио. Нека је данас срећан слава нашем културно-уметничком друштву и нека их Бог благослови у њиховом раду. Нека буду прави ревнитељи и чувари традиције, чувари наше вере и богате културе која обогаћује целокупну цивилизацију. Народ смо који не треба да се стиди свога језика и своје културе. Богати смо. Стога нека су благословени и нека је благословен њихов рад, да се КУД умножи са подмлатком који ће носити бреме нашег крста који овде носимо. Живели! Нека сте срећни и благословени. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  8. Господ Христос, предвечни Бог, Онај који одувек постоји и који никад није престао да постоји, пред крај свог земаљског живота је упитао своје ученике: Шта људи говоре ко сам ја? Не поводећи се за мишљењем оних који су били далеко од Господа и који су у Њему видели само једног од пророка, апостол Петар је, у име апостолског хора, тада рекао: Ти си Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16). За овакве речи Учитељ га је похвалио: Тијело и крв не открише ти то (Мт. 16, 17). Исповедање апостола Петра уследило је након многих чуда које је Христос учинио, а пре Његовог спасоносног Распећа. На Тајној Вечери, која је објавила и чудо Новог завета и тајну саможртвеног Страдања, исти апостол се заклео на верност Господу, којој, показало се убрзо, није остао доследан. На истој Вечери, „када се славни ученици просвећиваху“, у Јуду по залогају уђе сатана (Јн. 13, 27). По Васкрсењу, пак, ученицима се Христос јављаше у другом обличју (Мк. 16, 12), и свима им се отворише очи ума и срца и познаше га (упор. Лк. 24, 31), као Истину, Пут и Живот (Јн. 14, 6). Од тада, занавек, приступајући Господу у Причешћу верни исповедају да је Он „ваистину Христос Син Бога живога“. Целосни однос с Господом Христом подразумева веру у Његову целосност, веру у то да Он никада није престао бити то што јесте, да је увек исти, јуче, данас и у вијекове (Јевр. 13, 8). А од вере у то да ли је сачувао непроменљивим оно што је примио, зависи наше спасење, што потврђује св. Максим Исповедник говорећи да Он „чудима показује да остаје непроменљив као што je био и пре, а у Страдању показује да чува непроменљиво оно што je примио“.[1] Због оних којима речи св. Максима нису довољно убедљиве, треба појаснити: како Логос, као предвечни Бог, постаје човек и ако постаје добровољно, да ли и страда добровољно? Потребно је одговорити и на следећа питања: да ли је морао да умре или је умро својевољно, будући да је блажене Ено­ха и Или­ју (1. Мојс. 5, 24; 4. Цар. 2, 11) „пре­нео у дру­гу вр­сту жи­во­та, другачијег од онога у трошноме телу, не ме­ња­ју­ћи њи­хо­ву при­ро­ду, него мењајући владање и управљање у складу са природом“?[2] Да ли је Логос своје тело оставио пошто је умро и да ли је дошло до Његовог „разоваплоћења“ или је и у гробу био са својим телом? Да ли га је сачувао нетљеним или је, супротно речима псалмопесника (Пс. 15, 10), Светац видео труљење? Како, напослетку, протумачити мисао св. Кирила Александријског да је „нестрадални Логос пострадао телом“[3] и богодолично прихватити тајну Христовог страдања? Учење отаца Цркве о Страдању Христовом и Његовој живоначалној смрти јесте својеврсно распеће за људску логику, од кога ће многи, попут војника који су под Крстом Христовим, одустати тражећи очигледне доказе да је Он Син Божији. Римски војници су позивали Христа да сиђе са Крста (Мк. 15, 30), пошто су били „охоли разумом“ и нису се удубљивали у тајну Христовог Страдања, хотећи да приграбе само оно што је спољашње знање (његов хитон), али без Њега. Као „подсмевачи“ и „ругачи“ Распетог, они су хулили на Њега, јер за њих Христос има значај само ако им доноси „нечасни добитак“. Међу оне који су се усколебали умом, јер нису могли да разапну своје рационалне моћи и да се свим бићем предају умном созерцању тајне Христове смрти, спадају и сви који су прекрили ум копреном страха (римског и јудејског), како не би телесним очима видели Бога распетог на Крсту, који иде у сусрет смрти и умире. Њима ће, помоћ стићи, када горким сузама, као апостол Петар, принесу жртву покајања и поверују не само умом, него и срцем, да је Христос заиста Син Божији. И постаће слични капетану Лонгину који се мислима уздигао до голготске висине распећа, одвојивши се од замки разума (војника њему подређених), и као целосан ум (над онима који су били под његовом влашћу), исповедио да је распети Логос, уистину Син Божији (Мт. 27, 54). Христа на Крсту „сотник познаде као Бога, иако је био умртвљен“,[4] и мада је видео Његове крваве ране, као спољашње знаке трулежности и наступ смрти, он се није поколебао, већ је поверовао у распетог као Сина Божијег, препознавши у Њему Победитеља смрти и трулежности. Такав ум се покајањем (кога оличава распети разбојник који признаје свој грех) и љубављу (оличену у св. Јовану Богослову који остаје веран до краја), исповедајући премудрост и силу Распетог, присаједињује Христу. Тајна Крста јесте тајна савршене љубави Бога према човеку, оне љубави која је нашла одговор у потпуном састрадавању Његове Мајке, која, од почетка тајне Оваплоћења, у девственом срцу чуваше све ријечи новога живота (Лк. 2, 19), па и оне да ће јој мач пробости душу, да би се откриле помисли многих срца (Лк. 2, 35). Тајну Христовог Распећа сазнају они који ради љубави неизмерне, жртвују све што имају, све мисли које их везују за земно, који „своју тугу утапају у дубину своје вере“[5] који „ум приклањају Богу, а очи земљи“ и који с постојаном надом у „јутарњим бдењима“, излазе Сунцу правде у сусрет, као што су то учиниле жене мироносице, како би примили миро Божије благодати и обгрлили Христу ноге, приготовљујући мисли на пут Мира. У сенци Крста не остају, дакле, они који су испуњени непоколебљивом вером у Господа, јер целим бићем ходе за Јагњетом и Свештеником Новог завета, благовестећи тајну победе над смрћу, објављену Васкрсењем Његовим. Сјединивши ум и срце и пошто умом осећају, а срцем мисле, мистагози Христовог Страдања постају причасници благодати новог живота, тако што их Логос уводи у најприсније јединство са собом, у овом веку, и у тајну вечног постојања, у Будућем веку. Страдање, животворна смрт Христова, а не разоваплоћење „Сваки човек се освећује тачним исповедањем вере“,[6] којем је основ правилно разумевање Христовог Страдања, управо крајеугаони камен изворног благочешћа и литургијског служења, јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор 11, 26). Тајна Христове смрти је, с друге стране, камен спотицања за неутврђене у вери, зато што је одувек било и биће „хришћана“ који су Христову смрт схватили као Његово разоваплоћење, као одступање Логоса од Његовог тела, не и од Његове душе.[7] У Лепоријевом Томосу исправљења (Libellus emendationis seu retractionis) стоји да je „приликом (Христове) крсне смрти земно тело, Бог по неопходности, привремено оставио, и не само Бог, него чак и сопствена душа, која je била сједињена са Богом“.[8] Учење о Христовом тренутном разоваплоћењу прихватили су писци тзв. Карлових књига (Libri Carolini).[9] При оваквом уверењу у вези с Христовом смрћу остали су до данас протестанти који не прихватају Господа Христа за истинског, него благодатног Сина Божијег, сматрајући и себе равним Њему. Учење о разоваплоћењу Логоса имплицитно води до тезе да Христово тело не може бити спасоносно, баш као што ни тело обичног човека, од Бога остављеног, не може бити носилац живота. Супротно томе, сходно литургијском Предању знамо да, „није само Господња душа била задржана у аду, као душе других светаца”,[10] који су сишли у ад пре Његовог доласка, него ни тело никада није било одвојено од Логоса. Тајна смрти Христове у Литургији је овако исказана: „У гробу телесно, у аду душом као Бог, у Рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, неограничени“.[11] Никада, па ни у смрти, дакле, не долази до разоваплоћења Логоса, јер Црква, сећајући се Његове животворне смрти, пева за тридневно положеног Христа у гроб да је „Жизан во гробје“. Душа Христова је, према учењу св. Јована Дамаскина, упркос томе што је по месту била одвојена од тела, „ипостасно уједињена са Богом посредством Логоса“.[12] Следујући оваквој вери, у Причешћу примамо целог и живог Христа, а то потврђује и пракса додавања топле воде („топлоте“) у евхаристијску чашу пред Причешће. Православно објашњење овог чина састоји се у томе да „топлота“ представља присуство Духа Светог у Христовом телу у сваком тренутку Његовог живота, па и у смрти. Расправи у вези с овом темом била је вођена још у 11. веку и постала је камен о који су се спотакли представници римске катедре,[13] што је, између осталог, био један од разлога отцепљења римске епископије од православне Цркве, уједно и један од узрочника раскола.[14] Криптоплатонизам на плану христологије подразумева извитоперена поимања у домену антропологије. Конкретно, учење о разоваплоћењу Христовом води идеји о разоваплоћењу човека, те отуда није нимало случајно што је Тома Аквински тврдио да је учешће верних у Богу могуће „кроз божанску суштину, која се уједињује са њиховим интелектом“,[15] те да ће остварење јединства с Богом бити могуће тек после смрти, када се душа одвоји од тела.[16] Због погрешног поистовећења Божије енергије и суштине, којим се одбацује постојање и деловање божанских енергија према свету, учење Аквинског искључује удео верних у божанској енергији, те преостаје само њихово учешће у „створеном подобију“, тј. у тварним енергијама.[17] Таквим приступом тајни јединства Бога и човека оспорава се благодатни енергијски однос између њих, чиме се доводи у питање и смисао Христовог Оваплоћења, које није остварено створеним енергијама, већ бесемено, не од жеље телесне, не од жеље мужевљеве (Јн. 1, 13). Јединство Божанске и људске природе у Логосу догодило се на надприродан начин – силом Вишњег (Лк. 1, 35), Духом Светим. То су исте божанске енергије којим је Логос у гробу био у заједници са својим телом, а у којима имају удела сви који се причешћују Његовим Телом. Западни теолози, нарочито у доба схоластике, нису могли да појме како две различите суштине или природе (нетварна и тварна) имају заједнички начин постојања, као ни како тварна природа задобија божански начин постојања у Евхаристији у којој се одвија тајна ипостасног јединства верних с Христом. Божанска и људска природа у Христу постоје несливено и нераздељиво, тако да Логос, примајући људску природу остаје Бог, а човек примајући благодатне енергије у јединству с Њим, иако обожен, остаје човек. У Богочовеку Христу, савршеном Богу и савршеном Човеку, због савршеног јединства двеју природа, остварена је размена својстава, па је могуће рећи да Син Човечији сиђе са неба (Јн. 3, 13), и би распет Господ славе (1. Кор. 2, 8). Верни се, другим речима, примајући Христово Тело и Крв, у Литургији причешћују живим Богом, али то не значи Божијом суштином, него божанским енергијама. Хришћани се, дакле, не причешћују тварним енергијама, „контемплацијом Бога посредством тварних енергија“, пошто у Евхаристији не примају тело и крв обичног човека, што би била својеврсна антропофагија, него Тело и Крв Сина Божијег. Учење о разоваплоћењу Христа неминовно води идеји разоваплоћења Његове Цркве и светотајинског живота у њој. Одвајање тела Христовог од Логоса подразумева и одвајање верних, као Тела Његовог, од Његове Главе. Црква постоји само тамо где веза између Главе и Тела није прекинута и где су верни у јединству са Богом преко благодатних и живоносних енергија. Супституција нетварних енергија тварним онтолошки није могућа, јер се на тај начин Бог посматра као биће лишено живота. Ако Бог нема нестворене енергије којима делује у свету, онда је и непостојећи. То је почетак атеизма. Говорећи о односу суштине и енергије, св. Максим Исповедник је нагласио да и Божанској и људској природи сапостоји дејство, јер „без њега нема ни природе“.[18] Богословље усмерено против божанских енергија довело је свет до амбиса огољеног хуманизма. Оно је узрок настанка свих теолошких „изама“, почев од деизама, па до свих савремених варијанти антитеизма. Нетрулежност и трулежност Поред учења о разоваплоћењу Христовом, угрожавању истинског доживљаја целовитости Христа допринело је и учење о трулежности тела Логоса. Питање страдалности и трулежности Христове људске природе поставили cу најпре монофизити, следбеници Севира Антиохијског. Јулијан Халикарнаски, вођа екстремних монофизита, био je зачетник тзв. афтартодокетске јереси чија je основна идеја била да je тело Христово непропадљиво (ἄφθαρτον), да не подлеже трулежности, штавише, ни непорочним страстима (ἀδιάβλητα πάθη). Назив афтартодокети су добили од севиријанаца који су сматрали да учењем о непропадљивости Христове људске природе присталице Јулијана обнављају докетизам.[19] Заузврат, јулијанисти су севиријанце називали фтартолатри (φθαρτολάτροι), јер су били у убеђењу да ce присталице Севира клањају трулежној материји, тј. пропадљивој природи Христовој.[20] Победа над труљењем, према афтартодокетској теорији, није задобијена у неком тренутку Христовог живота, него je унапред дата у самом Оваплоћењу.[21] Целокупно библијско Предање и учење отаца Цркве наглашава нетрулежност Христовог тела као услов обнове првосазданог Адама и васцелог људског рода, као и спасења целог света. Она је разлог због којег је Господ саздао људски род, јер Бог створи човјека за нетрулежност u сазда га сликом сопствене вјечности (Прем. Сол. 2, 23). Ово је назначени циљ стварања твари, која се после пада нашла под дејством трулежности, тако да жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији (Римљ. 8, 19) да је ослободе од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Римљ. 8, 21). Велики Александринци, св. Атанасије и св. Кирило, усмерили су своје богословске напоре у правцу помирења онога што je наизглед било непомирљиво – нетрулежности и смрти. За разлику од докета, који су све оно што je Христос заиста доживео, све Његове људске „непорочне страсти“ (глад, жеђ, умор и др.), схватили само као привид или фантазију, оци Цркве су их разумели као потврду реалности Христовог тела и као Његово вољно примање последица греха првих људи. Св. Атанасије, неприкосновени богословски ауторитет и за православне и за монофизите, у делу О Очовечењу Логоса, објаснио је да „Логос који je бесмртан и Син Очев, није могао да умре. Да би могао умрети, узео је на Себе тело како би оно, поставши заједничар Логоса Који je над свима, постало способно и да умре за све и да остане непропадљиво, управо због Логоса који у њему обитава“.[22] Св. Максим je истоветну идеју исказао на следећи начин: „Христос пo ипостаси није смртан ни бесмртан, нити je немоћан или свемоћан, видљив или невидљив, створен или нестворен, већ je Он ово прво no природи, a друго no ипостаси“.[23] Пројаву пропадљивости и смрти, св. Атанасије доводи у везу с ипостасном одлуком, са преступом, указујући да су прародитељи „у самом почетку изумели злобу и навукли на себе смрт и пропадљивост“.[24] Људи су, дакле, грехом и одвајањем од Бога пројавили да су „по својој природи пропадљиви“, али су, „благодарећи заједници са Логосом, надвладали оно што je пo природи“.[25] Позивајући се на већ наведено библијско сведочанство (Прем. Сол. 2, 23), св. Атанасије је тврдио да је људској природи, иако сазданој ни из чега, намењена непропадљивост, да je човек предодређен за божански начин постојања у заједници с Новим Адамом – Христом, који cвe ново твори (Откр. 21, 5). Сличност између првог и Новог Адама јесте управо у нетрулежности – предназначеном обрасцу постојања, а разлика међу њима je у томе што je Адаму, сазданом у својој ипостаси, била својствена благодатна непропадљивост, a Христу је својствена нетрулежност због Логоса који у Њему обитава, с којим je истоветан пo ипостаси. Ипак, реч je о истом својству, с тим да je код Адама оно, због слабе ипостасне везе с Логосом, изгубљено, с обзиром на то да оно што je било потенцијално (ἐν δυνάμει), није (п)остало делатно (ἐν ἐνεργεία). Адам je могао сачувати непропадљивост, која му je дата, да je сачувао делатну благодатну заједницу с Богом. To што он није учинио, учинио је Нови Адам, који никада није нарушио целовитост своје људске природе, јер je увек у јединству с Оцем. Непропадљивост Христове људске природе долази до пуног израза у тренутку Његове смрти. Управо ce тада, према тумачењу св. Кирила Александријског, испуњава псаламско пророчанство: нећеш дamu дa Светац Твој види труљење (Пс. 15, 10).[26] „Тело Христово, сјединивши ce пo ипостаси са самим Логосом, иако ce није одвојило од природне смртности, ипак je, у ипостасном јединству са Логосом, било животворно”.[27] Христова људска природа пo домостроју спасења била je страдална, али никада, ни у гробу,[28] нити пo Васкрсењу, није била пропадљива и таква je остала у све векове. Православни богослови, дакле, трулежност доводе у везу са тварношћу, a нетрулежност с учешћем у нетварној благодати. „Пропадљивост има двојаки смисао; означава све људске страсти: глад, жеђ, напор, ране од клинова, смрт, другим речима, раздвајање душе од тела. У том смислу, Христово тело називамо трулежним, јер je све поменуто својевољно узео на себе. Пропадљивост, међутим, подразумева растављање тела на елементе из којих je састављено, као и његово ишчезавање, што многи називају труљењем. Такву врсту пропадљивости тело Господње није искусило“.[29] Сходно учењу св. Прокла Цариградског, „Сам (Емануил), који je Бог, постао je човек и спасао нас оним што je био, а страдао оним што je постао“.[30] Коначни резултат и једног и другог јесте наше ослобођење и обожење. На тај начин св. Прокло стоји на линији исповедања Христа потврђеног на Петом васељенском сабору 553. године, које je било уперено против свакога који „каже да je једно Бог Логос који je чинио чуда, а друго Христос који je страдао“.[31] Према учењу Цркве исказаном у Синаксару на јутрењу Велике Суботе, Христос Спаситељ „горе на престолу, и доле у гробу“[32] телесно се уселио у гроб, „с Божанством које је било тесно сједињено са телом“, али пошто „натприродно беше са Оцем и Духом, као Бог неограничен, а беше свуда“, нимало „Божанство не страдаше у гробу, као ни на Крсту“. И „тљеније (φθορά) Господње тело претрпе, то јест раздвајање душе од тела; али никако трулежност (растљеније, διαφθορά), тј. распадање тела и удова, тј. њихово потпуно губљење“.[33] Црква пева и ове стихове: „Смрћу смртно и погребом трулежно претвараш, јер нетљено твориш богодолично, обесмрћујући што си примио, јер тело Твоје не виде трулежи, Владико, нити душа Твоја чудесним начином у Аду би остављена“.[34] View full Странице
  9. Господ Христос, предвечни Бог, Онај који одувек постоји и који никад није престао да постоји, пред крај свог земаљског живота је упитао своје ученике: Шта људи говоре ко сам ја? Не поводећи се за мишљењем оних који су били далеко од Господа и који су у Њему видели само једног од пророка, апостол Петар је, у име апостолског хора, тада рекао: Ти си Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16). За овакве речи Учитељ га је похвалио: Тијело и крв не открише ти то (Мт. 16, 17). Исповедање апостола Петра уследило је након многих чуда које је Христос учинио, а пре Његовог спасоносног Распећа. На Тајној Вечери, која је објавила и чудо Новог завета и тајну саможртвеног Страдања, исти апостол се заклео на верност Господу, којој, показало се убрзо, није остао доследан. На истој Вечери, „када се славни ученици просвећиваху“, у Јуду по залогају уђе сатана (Јн. 13, 27). По Васкрсењу, пак, ученицима се Христос јављаше у другом обличју (Мк. 16, 12), и свима им се отворише очи ума и срца и познаше га (упор. Лк. 24, 31), као Истину, Пут и Живот (Јн. 14, 6). Од тада, занавек, приступајући Господу у Причешћу верни исповедају да је Он „ваистину Христос Син Бога живога“. Целосни однос с Господом Христом подразумева веру у Његову целосност, веру у то да Он никада није престао бити то што јесте, да је увек исти, јуче, данас и у вијекове (Јевр. 13, 8). А од вере у то да ли је сачувао непроменљивим оно што је примио, зависи наше спасење, што потврђује св. Максим Исповедник говорећи да Он „чудима показује да остаје непроменљив као што je био и пре, а у Страдању показује да чува непроменљиво оно што je примио“.[1] Због оних којима речи св. Максима нису довољно убедљиве, треба појаснити: како Логос, као предвечни Бог, постаје човек и ако постаје добровољно, да ли и страда добровољно? Потребно је одговорити и на следећа питања: да ли је морао да умре или је умро својевољно, будући да је блажене Ено­ха и Или­ју (1. Мојс. 5, 24; 4. Цар. 2, 11) „пре­нео у дру­гу вр­сту жи­во­та, другачијег од онога у трошноме телу, не ме­ња­ју­ћи њи­хо­ву при­ро­ду, него мењајући владање и управљање у складу са природом“?[2] Да ли је Логос своје тело оставио пошто је умро и да ли је дошло до Његовог „разоваплоћења“ или је и у гробу био са својим телом? Да ли га је сачувао нетљеним или је, супротно речима псалмопесника (Пс. 15, 10), Светац видео труљење? Како, напослетку, протумачити мисао св. Кирила Александријског да је „нестрадални Логос пострадао телом“[3] и богодолично прихватити тајну Христовог страдања? Учење отаца Цркве о Страдању Христовом и Његовој живоначалној смрти јесте својеврсно распеће за људску логику, од кога ће многи, попут војника који су под Крстом Христовим, одустати тражећи очигледне доказе да је Он Син Божији. Римски војници су позивали Христа да сиђе са Крста (Мк. 15, 30), пошто су били „охоли разумом“ и нису се удубљивали у тајну Христовог Страдања, хотећи да приграбе само оно што је спољашње знање (његов хитон), али без Њега. Као „подсмевачи“ и „ругачи“ Распетог, они су хулили на Њега, јер за њих Христос има значај само ако им доноси „нечасни добитак“. Међу оне који су се усколебали умом, јер нису могли да разапну своје рационалне моћи и да се свим бићем предају умном созерцању тајне Христове смрти, спадају и сви који су прекрили ум копреном страха (римског и јудејског), како не би телесним очима видели Бога распетог на Крсту, који иде у сусрет смрти и умире. Њима ће, помоћ стићи, када горким сузама, као апостол Петар, принесу жртву покајања и поверују не само умом, него и срцем, да је Христос заиста Син Божији. И постаће слични капетану Лонгину који се мислима уздигао до голготске висине распећа, одвојивши се од замки разума (војника њему подређених), и као целосан ум (над онима који су били под његовом влашћу), исповедио да је распети Логос, уистину Син Божији (Мт. 27, 54). Христа на Крсту „сотник познаде као Бога, иако је био умртвљен“,[4] и мада је видео Његове крваве ране, као спољашње знаке трулежности и наступ смрти, он се није поколебао, већ је поверовао у распетог као Сина Божијег, препознавши у Њему Победитеља смрти и трулежности. Такав ум се покајањем (кога оличава распети разбојник који признаје свој грех) и љубављу (оличену у св. Јовану Богослову који остаје веран до краја), исповедајући премудрост и силу Распетог, присаједињује Христу. Тајна Крста јесте тајна савршене љубави Бога према човеку, оне љубави која је нашла одговор у потпуном састрадавању Његове Мајке, која, од почетка тајне Оваплоћења, у девственом срцу чуваше све ријечи новога живота (Лк. 2, 19), па и оне да ће јој мач пробости душу, да би се откриле помисли многих срца (Лк. 2, 35). Тајну Христовог Распећа сазнају они који ради љубави неизмерне, жртвују све што имају, све мисли које их везују за земно, који „своју тугу утапају у дубину своје вере“[5] који „ум приклањају Богу, а очи земљи“ и који с постојаном надом у „јутарњим бдењима“, излазе Сунцу правде у сусрет, као што су то учиниле жене мироносице, како би примили миро Божије благодати и обгрлили Христу ноге, приготовљујући мисли на пут Мира. У сенци Крста не остају, дакле, они који су испуњени непоколебљивом вером у Господа, јер целим бићем ходе за Јагњетом и Свештеником Новог завета, благовестећи тајну победе над смрћу, објављену Васкрсењем Његовим. Сјединивши ум и срце и пошто умом осећају, а срцем мисле, мистагози Христовог Страдања постају причасници благодати новог живота, тако што их Логос уводи у најприсније јединство са собом, у овом веку, и у тајну вечног постојања, у Будућем веку. Страдање, животворна смрт Христова, а не разоваплоћење „Сваки човек се освећује тачним исповедањем вере“,[6] којем је основ правилно разумевање Христовог Страдања, управо крајеугаони камен изворног благочешћа и литургијског служења, јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор 11, 26). Тајна Христове смрти је, с друге стране, камен спотицања за неутврђене у вери, зато што је одувек било и биће „хришћана“ који су Христову смрт схватили као Његово разоваплоћење, као одступање Логоса од Његовог тела, не и од Његове душе.[7] У Лепоријевом Томосу исправљења (Libellus emendationis seu retractionis) стоји да je „приликом (Христове) крсне смрти земно тело, Бог по неопходности, привремено оставио, и не само Бог, него чак и сопствена душа, која je била сједињена са Богом“.[8] Учење о Христовом тренутном разоваплоћењу прихватили су писци тзв. Карлових књига (Libri Carolini).[9] При оваквом уверењу у вези с Христовом смрћу остали су до данас протестанти који не прихватају Господа Христа за истинског, него благодатног Сина Божијег, сматрајући и себе равним Њему. Учење о разоваплоћењу Логоса имплицитно води до тезе да Христово тело не може бити спасоносно, баш као што ни тело обичног човека, од Бога остављеног, не може бити носилац живота. Супротно томе, сходно литургијском Предању знамо да, „није само Господња душа била задржана у аду, као душе других светаца”,[10] који су сишли у ад пре Његовог доласка, него ни тело никада није било одвојено од Логоса. Тајна смрти Христове у Литургији је овако исказана: „У гробу телесно, у аду душом као Бог, у Рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, неограничени“.[11] Никада, па ни у смрти, дакле, не долази до разоваплоћења Логоса, јер Црква, сећајући се Његове животворне смрти, пева за тридневно положеног Христа у гроб да је „Жизан во гробје“. Душа Христова је, према учењу св. Јована Дамаскина, упркос томе што је по месту била одвојена од тела, „ипостасно уједињена са Богом посредством Логоса“.[12] Следујући оваквој вери, у Причешћу примамо целог и живог Христа, а то потврђује и пракса додавања топле воде („топлоте“) у евхаристијску чашу пред Причешће. Православно објашњење овог чина састоји се у томе да „топлота“ представља присуство Духа Светог у Христовом телу у сваком тренутку Његовог живота, па и у смрти. Расправи у вези с овом темом била је вођена још у 11. веку и постала је камен о који су се спотакли представници римске катедре,[13] што је, између осталог, био један од разлога отцепљења римске епископије од православне Цркве, уједно и један од узрочника раскола.[14] Криптоплатонизам на плану христологије подразумева извитоперена поимања у домену антропологије. Конкретно, учење о разоваплоћењу Христовом води идеји о разоваплоћењу човека, те отуда није нимало случајно што је Тома Аквински тврдио да је учешће верних у Богу могуће „кроз божанску суштину, која се уједињује са њиховим интелектом“,[15] те да ће остварење јединства с Богом бити могуће тек после смрти, када се душа одвоји од тела.[16] Због погрешног поистовећења Божије енергије и суштине, којим се одбацује постојање и деловање божанских енергија према свету, учење Аквинског искључује удео верних у божанској енергији, те преостаје само њихово учешће у „створеном подобију“, тј. у тварним енергијама.[17] Таквим приступом тајни јединства Бога и човека оспорава се благодатни енергијски однос између њих, чиме се доводи у питање и смисао Христовог Оваплоћења, које није остварено створеним енергијама, већ бесемено, не од жеље телесне, не од жеље мужевљеве (Јн. 1, 13). Јединство Божанске и људске природе у Логосу догодило се на надприродан начин – силом Вишњег (Лк. 1, 35), Духом Светим. То су исте божанске енергије којим је Логос у гробу био у заједници са својим телом, а у којима имају удела сви који се причешћују Његовим Телом. Западни теолози, нарочито у доба схоластике, нису могли да појме како две различите суштине или природе (нетварна и тварна) имају заједнички начин постојања, као ни како тварна природа задобија божански начин постојања у Евхаристији у којој се одвија тајна ипостасног јединства верних с Христом. Божанска и људска природа у Христу постоје несливено и нераздељиво, тако да Логос, примајући људску природу остаје Бог, а човек примајући благодатне енергије у јединству с Њим, иако обожен, остаје човек. У Богочовеку Христу, савршеном Богу и савршеном Човеку, због савршеног јединства двеју природа, остварена је размена својстава, па је могуће рећи да Син Човечији сиђе са неба (Јн. 3, 13), и би распет Господ славе (1. Кор. 2, 8). Верни се, другим речима, примајући Христово Тело и Крв, у Литургији причешћују живим Богом, али то не значи Божијом суштином, него божанским енергијама. Хришћани се, дакле, не причешћују тварним енергијама, „контемплацијом Бога посредством тварних енергија“, пошто у Евхаристији не примају тело и крв обичног човека, што би била својеврсна антропофагија, него Тело и Крв Сина Божијег. Учење о разоваплоћењу Христа неминовно води идеји разоваплоћења Његове Цркве и светотајинског живота у њој. Одвајање тела Христовог од Логоса подразумева и одвајање верних, као Тела Његовог, од Његове Главе. Црква постоји само тамо где веза између Главе и Тела није прекинута и где су верни у јединству са Богом преко благодатних и живоносних енергија. Супституција нетварних енергија тварним онтолошки није могућа, јер се на тај начин Бог посматра као биће лишено живота. Ако Бог нема нестворене енергије којима делује у свету, онда је и непостојећи. То је почетак атеизма. Говорећи о односу суштине и енергије, св. Максим Исповедник је нагласио да и Божанској и људској природи сапостоји дејство, јер „без њега нема ни природе“.[18] Богословље усмерено против божанских енергија довело је свет до амбиса огољеног хуманизма. Оно је узрок настанка свих теолошких „изама“, почев од деизама, па до свих савремених варијанти антитеизма. Нетрулежност и трулежност Поред учења о разоваплоћењу Христовом, угрожавању истинског доживљаја целовитости Христа допринело је и учење о трулежности тела Логоса. Питање страдалности и трулежности Христове људске природе поставили cу најпре монофизити, следбеници Севира Антиохијског. Јулијан Халикарнаски, вођа екстремних монофизита, био je зачетник тзв. афтартодокетске јереси чија je основна идеја била да je тело Христово непропадљиво (ἄφθαρτον), да не подлеже трулежности, штавише, ни непорочним страстима (ἀδιάβλητα πάθη). Назив афтартодокети су добили од севиријанаца који су сматрали да учењем о непропадљивости Христове људске природе присталице Јулијана обнављају докетизам.[19] Заузврат, јулијанисти су севиријанце називали фтартолатри (φθαρτολάτροι), јер су били у убеђењу да ce присталице Севира клањају трулежној материји, тј. пропадљивој природи Христовој.[20] Победа над труљењем, према афтартодокетској теорији, није задобијена у неком тренутку Христовог живота, него je унапред дата у самом Оваплоћењу.[21] Целокупно библијско Предање и учење отаца Цркве наглашава нетрулежност Христовог тела као услов обнове првосазданог Адама и васцелог људског рода, као и спасења целог света. Она је разлог због којег је Господ саздао људски род, јер Бог створи човјека за нетрулежност u сазда га сликом сопствене вјечности (Прем. Сол. 2, 23). Ово је назначени циљ стварања твари, која се после пада нашла под дејством трулежности, тако да жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији (Римљ. 8, 19) да је ослободе од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Римљ. 8, 21). Велики Александринци, св. Атанасије и св. Кирило, усмерили су своје богословске напоре у правцу помирења онога што je наизглед било непомирљиво – нетрулежности и смрти. За разлику од докета, који су све оно што je Христос заиста доживео, све Његове људске „непорочне страсти“ (глад, жеђ, умор и др.), схватили само као привид или фантазију, оци Цркве су их разумели као потврду реалности Христовог тела и као Његово вољно примање последица греха првих људи. Св. Атанасије, неприкосновени богословски ауторитет и за православне и за монофизите, у делу О Очовечењу Логоса, објаснио је да „Логос који je бесмртан и Син Очев, није могао да умре. Да би могао умрети, узео је на Себе тело како би оно, поставши заједничар Логоса Који je над свима, постало способно и да умре за све и да остане непропадљиво, управо због Логоса који у њему обитава“.[22] Св. Максим je истоветну идеју исказао на следећи начин: „Христос пo ипостаси није смртан ни бесмртан, нити je немоћан или свемоћан, видљив или невидљив, створен или нестворен, већ je Он ово прво no природи, a друго no ипостаси“.[23] Пројаву пропадљивости и смрти, св. Атанасије доводи у везу с ипостасном одлуком, са преступом, указујући да су прародитељи „у самом почетку изумели злобу и навукли на себе смрт и пропадљивост“.[24] Људи су, дакле, грехом и одвајањем од Бога пројавили да су „по својој природи пропадљиви“, али су, „благодарећи заједници са Логосом, надвладали оно што je пo природи“.[25] Позивајући се на већ наведено библијско сведочанство (Прем. Сол. 2, 23), св. Атанасије је тврдио да је људској природи, иако сазданој ни из чега, намењена непропадљивост, да je човек предодређен за божански начин постојања у заједници с Новим Адамом – Христом, који cвe ново твори (Откр. 21, 5). Сличност између првог и Новог Адама јесте управо у нетрулежности – предназначеном обрасцу постојања, а разлика међу њима je у томе што je Адаму, сазданом у својој ипостаси, била својствена благодатна непропадљивост, a Христу је својствена нетрулежност због Логоса који у Њему обитава, с којим je истоветан пo ипостаси. Ипак, реч je о истом својству, с тим да je код Адама оно, због слабе ипостасне везе с Логосом, изгубљено, с обзиром на то да оно што je било потенцијално (ἐν δυνάμει), није (п)остало делатно (ἐν ἐνεργεία). Адам je могао сачувати непропадљивост, која му je дата, да je сачувао делатну благодатну заједницу с Богом. To што он није учинио, учинио је Нови Адам, који никада није нарушио целовитост своје људске природе, јер je увек у јединству с Оцем. Непропадљивост Христове људске природе долази до пуног израза у тренутку Његове смрти. Управо ce тада, према тумачењу св. Кирила Александријског, испуњава псаламско пророчанство: нећеш дamu дa Светац Твој види труљење (Пс. 15, 10).[26] „Тело Христово, сјединивши ce пo ипостаси са самим Логосом, иако ce није одвојило од природне смртности, ипак je, у ипостасном јединству са Логосом, било животворно”.[27] Христова људска природа пo домостроју спасења била je страдална, али никада, ни у гробу,[28] нити пo Васкрсењу, није била пропадљива и таква je остала у све векове. Православни богослови, дакле, трулежност доводе у везу са тварношћу, a нетрулежност с учешћем у нетварној благодати. „Пропадљивост има двојаки смисао; означава све људске страсти: глад, жеђ, напор, ране од клинова, смрт, другим речима, раздвајање душе од тела. У том смислу, Христово тело називамо трулежним, јер je све поменуто својевољно узео на себе. Пропадљивост, међутим, подразумева растављање тела на елементе из којих je састављено, као и његово ишчезавање, што многи називају труљењем. Такву врсту пропадљивости тело Господње није искусило“.[29] Сходно учењу св. Прокла Цариградског, „Сам (Емануил), који je Бог, постао je човек и спасао нас оним што je био, а страдао оним што je постао“.[30] Коначни резултат и једног и другог јесте наше ослобођење и обожење. На тај начин св. Прокло стоји на линији исповедања Христа потврђеног на Петом васељенском сабору 553. године, које je било уперено против свакога који „каже да je једно Бог Логос који je чинио чуда, а друго Христос који je страдао“.[31] Према учењу Цркве исказаном у Синаксару на јутрењу Велике Суботе, Христос Спаситељ „горе на престолу, и доле у гробу“[32] телесно се уселио у гроб, „с Божанством које је било тесно сједињено са телом“, али пошто „натприродно беше са Оцем и Духом, као Бог неограничен, а беше свуда“, нимало „Божанство не страдаше у гробу, као ни на Крсту“. И „тљеније (φθορά) Господње тело претрпе, то јест раздвајање душе од тела; али никако трулежност (растљеније, διαφθορά), тј. распадање тела и удова, тј. њихово потпуно губљење“.[33] Црква пева и ове стихове: „Смрћу смртно и погребом трулежно претвараш, јер нетљено твориш богодолично, обесмрћујући што си примио, јер тело Твоје не виде трулежи, Владико, нити душа Твоја чудесним начином у Аду би остављена“.[34]
  10. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, 14. маја 2020. године у крипти Спомен-храма Светога Саве на Врачару, молебан Молебан Пресветој Богородици за подршку нашим епископима, свештенству и нашем верном народу у Црној Гори, служио је Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан. Владици је саслуживало братство Светосавског Храма на Врачару, као и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог Архангела Михаила у Београду. Како је пренела агенција "Спутњик", на молебану се сабрало око стотинак верника, а директан пренос службе се могао пратити благодарећи ТВ "Храм" АЕМ и на страници "Спутњик"-а.
  11. -Ктиторска слава у свештеној обитељи манастира у Лелићу- Недеља Светих жена мироносица и празник Преноса моштију Светог Владике Николаја литуријском свечаношћу обележени су у манастиру Лелић, задужбини Лелићког Златоуста и његовог оца Драгомира Велимировића. Светом Литургијом началствовао је старешина манастира, игуман Георгије, уз саслуживање свештенства из Ваљева и архимандрита Филимона, игумана манастира Каона. По Светој Литургији одслужен је помен блаженоуснулом Епископу ваљевском Г. Милутину и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су обитељ манастира Каона, браћа и сестре парохије у Цириху и Савез српских студената из овог швајцарског града. Будући да је ктиторска слава ове године услед ванредног стања знатно скромније прослављена, они ће имати част домаћина и за наредну годину. Свете жене мироносице, које су пратиле Господа Христа, предано Му служиле и биле крај Њега у тренуцима распећа на Голготи, Црква у данашњем дану посебно прославља. Оне нас позивају да и ми нашу душу,ум и срце пренесемо на Голготу – на Велики петак, да будемо крај крста Христовог. Ако то будемо чинили, непомјаник који нас лажима обмањује одступиће од нас. Учешћем у Светој Литургији и Светој тајни причешћа, бићемо заједно са мироносицама, а Христос ће бити у нама, казао је у празничној проповеди архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, протонамесник Филип Јаковљевић. Данашње прослављање жена мироносица поклопило се са празником духовног горостаса Светог Владике Николаја, који је током читавог земаљског века народ приводио Христу, а данас то чине његове свете мошти и дела саткана од непролазне мудрости и љубави Божје. Данас би нам Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве, појаснио зашто је тешко бити Србин у овим тешким и страхом обавијеним временима. Српски национализам је рам у коме је икона Христова, дом у коме је Христос домаћин, брак у коме је Христос благословитељ, село и град у којима је Христос начелник. То је држава у којој је Христос цар. То је уметност у којој је Христос чаробност, школа у којој је Христос учитељ. То је Црква у којој је Христос првосвештеник. Српски национализам је, каже Свети Владика Николај, борба у којој је Христос војсковођа, страдање у коме је Он главни страдалник. То је мука у којој се Христос мучи кроз невину децу. Мрак, у коме је Христос једина свећа. То је робовање, које је издрживо једино са Христом. Српски национализам је устанак против неправде с барјаком Христовим. То је победа са певањем „Христос воскресе“ – поучавао је отац Филип Јаковљевић на темељу мудрих речи Владике Николаја. Српски национализам је молитва до последње сузе и последње капи зноја, жртвовање свог имања и себе сама, верност и чистота Христа ради. Срећа у браку и друштву, у колиби и на престолу. Срећа у оба света у име Христа Бога. Ове речи Светог Владике Николаја данас су насушно потребне свугде где Срби живе и служи се Света Литургија. Данас њоме началствује Свети Владика Николај и подсећа нас на то да је тешко бити Србин, али Србин који је са Христом ничега се ни на једном путу не плаши, закључио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина, позвавши све Србе да ове речи пројављују уз помоћ молитава Светих жена мироносица и свих светих у Царству небеском. Наш живот у Богу и спасење зависи од наших могућности да Богу благодаримо, јер све што смо од Бога добили велики је дар. Суштина нашег живота јесте да дар прихватимо и Богу благодаримо. Зато је свака наша Света Литургија управо благодарење, део је поздравног слова архијерејског намесника првог ваљевског, протонамесника Дарка Ђурђевића. Посебно то треба да буде овај свети дан у коме треба да оставимо по страни све наше проблеме, недоумице и страхове, наше грехе и нас саме. Јер, постоје празници који наткриљују и надилазе нас саме и све око нас. Дани, у којима је центар у Богу и са Богом. Такав је дан Васкрсења Христовог, такав је и данашњи дан у коме благодаримо Господу и Владики Николају који су нас сабрали данас овде – рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић. По благослову лелићког игумана Георгија, он је упутио речи благодарја Епископу шабачком и администратору Епарије ваљевске Г. Лаврентију, са чијим благословом Црква у Ваљеву живи и узраста. Благодарност, истакао је отац Дарко Ђурђевић, припада и нашем блаженоупокојеном Владики Милутину, који нас је увек учио да идемо стопама Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. У име свештенства, отац Дарко Ђурђевић заблагодарио је игуману Георгију и његовој братији, чуварима моштију и завета Светог Владике Николаја, што браћу свештенике и све намернике раширених руку и отвореног срца увек дочекују. Такође, благодарје је упућено и архимандриту Филимону, игуману манастира Каона, којим је, али и Лелићем као некадашњим метохом каонским, управљао драги нам Владика Милутин, затим свештенослужитељима, и верном народу, који се са љубављу и вером окупио око кивота Светог Владике Николаја. Извор: Епархија ваљевска
  12. Васкрсење Христово је победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом, то је пролеће за душу људску. Једна васкршња песма дивно каже: “Данас Христос као сунце засија из гроба, данас грану пролеће у душама нашим”. Васкрсење је празник радости, наде, и живота. У Саборном храму у Крагујевцу са почетком у 6 часова, уз појање Васкршње стихире: “Воскресеније Твоје Христе Спасе”... и брујање звона Саборног храма, уз упаљене свеће, отпочело је свечано Васкршње јутрење које је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством саборног храма, радосним песмопојем васкршњег канона: “Васкрсења је дан, просветимо се људи...”. По завршеном јутрењу, уз речи Васкршњег тропара: “Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова”, почела је света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Пресовештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење братства Саборног храма, ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” протојереја – ставрофора Зорана Крстића, и архијерејског намесника крагујевачког Рајка Стефановића. Васкршњу посланицу је прочитао јереј Слободан Савић. Свим православним верницима честитамо најсветији и најрадоснији празник Васкрсења Христосвог уз радосни поздрав: Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Извор: Епархија шумадијска
  13. Уредник насловне стране портала Поуке.орг
  14. „Не бојмо се и променимо се“, поручује у својој надахнутој беседи ђакон Ненад Вујасиновић, произнетој у храму Свете Петке у мелбурнском насељу Рокбенк, на Велику Среду 15. априла 2020. године, у Митрополији аустралијско-новозеландској, која је објављена на фејсбук страници ове Митрополије. Ђакон Ненад каже: „Нећемо да причамо о Великој среди због Јуде. Јуда је своје давно завршио. Већ због тога што се у Јуди Искариотском, како каже Свети Ава Јустин - налази помало од свачије наше душе. Звучни запис беседе Да није тако били бисмо безгрешни јер смо кроз Јуду сви ми пали, сви смо Христа издали, ђавола пригрлили и зато смо и подложни смрти. И баш ових дана кад се сећамо те издаје, наше велелепне богомоље широм света присилно постају катакомбе због страха од заразе. Свакако да прописане и препоручене мере у вези са санитацијом у том смислу треба да примењујемо и то не само сад када је пандемија, већ и иначе. Али, имам осећај да се враћамо два миленијума уназад у претконстантиновску епоху, с том разликом што су се у том периоду шачици верних супротстављали и Цркву гонили пагани, односно многобошци тражећи од хришћана да поред Христа прихвате и друге њихове тзв. богове. Док данас Цркву на много суптилнији начин гоне безбожници, антитеисти, богомрсци, којима је изгледа и овај један наш Бог много. Но то не треба да нас смућује јер како је тада, тако и данас Црква бескомпромисно сведочи – све за Христа, Христа ни за шта! А што се тиче нашег друштва у коме живимо очито је да кроз наратив, који нам се одавно намеће са свих страна, Црква се масовно схвата не као само Тело Христово већ као некаква институција лишена суштинског значаја; не као болница за душу и за тело којој хрле да се лече већ као место на коме се наводно можемо заразити. И неки међу нама тај став прихватају. Да ли је Црква огледало света или прозор у Царство Небеско? Да ли је Црква вирусом заражено тело овога света или је Црква пречисто животодавно Тело Господа Нашега Исуса Христа? Лако падамо на овом тривијалном питању, браћо и сестре, спремно се одричемо личне слободе, слободе загарантоване сваким законом, укључујући и слободу вероисповести, а све из страха од смрти. Да ли нам је то, браћо и сестре, обљутавила со Јеванђеља? Зар то није Јудина издаја у нама? Зар тако због погрешно артикулисаног страха од смрти не бежимо од Христа, јединог Победитеља над смрћу? Видите ли у какав нас апсурд непријатељ човека тера користећи несразмеран страх? То је издаја, издаја о којој галаме ових дана утихнула црквена звона док нас ова Велика Среда опомиње да страдање које тек следи на подвиг, на крст, на телесну смрт, која нас све, пре или касније, чека, и од које не треба да страхујемо. О којој нам и сам Господ својим вољним страдањем сведочи напомињући још – Не бојте се оних који могу тело да вам погубе већ оних који могу душу да вам погубе! Ова Велика Среда нас опомиње на смрт душевну, а не телесну. На смрт коју ово наше преплашено друштво апстрахује до екстрема. Смрт се у овом нашем друштву склања под тепих, па тако нема потребе да се о њој бринемо нити да се окрећемо ономе који је победио за нас. Но шта ћемо кад се смрт однекуд изненада појави, кад изрони, кад са свих екрана симултано загрми? Како онда да је не видимо? Како онда да је ставимо под тепих? Онда се питамо шта се ово дешава? Питамо се шта је, уствари, истина? Окрећући се од Христа који је једини Пут, Истина и Живот – ми губимо увид у то шта је или ко је то истина и баш зато и једино зато живимо у времену у коме се све релативизује, почевши од истине. Дешавања око саме пандемије короне постају ријалити шоу чија рекордна гледаност превазилази све остале досадашње видове масовне лоботомије заједно. Све нас ово упућује да станемо, да погледамо другим очима, да се променимо, да се покајемо, да променимо своје путеве и видимо како је благ Господ. Допустио је ову невољу да нам отвори очи да бисмо видели да без Њега не можемо ништа, да не можемо да се сакријемо чак ни од овог сићушног вируса, а камоли од већег и јачег непријатеља ђавола. Господ је допустио да нас нападне страх на нашу корист, да постанемо свесни да смо смртни телом, да је смрт душевна стално надвијена над нама и да нас прати где год се ми склонили. Човек данашњице има жељу да учи, да ради на себи, да се труди ако ће му то донети материјалну корист, статус у друштву или макар неко тренутно задовољство или насладу. Но нема жељу да се подвизава, нема жељу да се мења да би постао бољи другом човеку и да би тако постао бољи самоме Богу. Нема жељу за променом властитог идентитета, како каже Свети Апостол Павле – да не живи више он већ да живи Христос у њему. Та промена, на грчком – метаноја, оно је што ми подразумевамо под истинским кајањем, мада је за то још бољи наш стари термин преумљење. Зато што не радимо вредно и континуирано на свом спасењу, зато што смо лењи или једноставно не знамо или смо заборавили како да се искрено кајемо, зато нема где друго да завршимо него у раљама смрти. Проблем је у томе што је избор наш. Само наш! Не јадикујем ја над Јудом, браћо и сестре, већ над нама који идемо истом странпутицом, који у властиту пропаст корачамо кад год допуштамо нашој себичности, нашим интересима да надвладају и да одређују наш однос како према ближњем тако и према Богу. Тако постајемо Јуда нашег доба, издајници који грле ђавола, а издају Бога. Издајеш Бога кад си среброљубац, блудник, клеветник, гневљивац, лажљив, псовач, себичан, ако оговараш, ако љубави немаш према ближњему, ако немаш макар базичног обзира према ближњем, кад стављаш корист изнад правде, кад стављаш тренутна задовољства изнад племенитих дела. Сваки тај преступ, био он нашим делима, речима или макар мислима, свака та издаја ближњег је издаја Христа. То је тај пут Јудине издаје не само Бога већ и човека, пут самоиздаје. Други пут је покајнички. Не може човек да се приближи Богу ако се не покаје, ако се не промени. Сугерише Свети Ава Јустин – довољно је да сагледамо сву људску историју од Велике Среде до Великог Петка и да се ту нађемо. Кад сагледамо све своје речи, мисли, дела као кроз лупу недела којима је човек благог Бога издао, изругао, ишамарао, испљувао, ишибао, осудио, разапео, усмртио – наћи ћемо се у том распону од та три срамна дана. Кад таквим очима погледамо на себе, критички, без улепшавања, онда смо спремни да се покајемо, да се променимо и такви да се, попут блудног сина у оној јеванђељској причи преобратимо и тако Богу вратимо. И онда такви преобраћени, преумљени – не речима већ делима, примивши Христа вратићемо се Господу. Пустимо да кроз наше поступке Христос проговори. Није свако зло за зло, кажу наши стари. Ова духовна криза, коју неки зову пандемија, сито је и решето којим се раздваја жито од кукоља, јагањци од јаради. Ово је прилика којом нас Господ гласније него иначе позива да ставимо прст на чело, да пажљиво изаберемо којим путем да кренемо јер, како каже Свети владика Николај – сваки дан не свиће ни за шта друго но да човек изабере, да одабере којим путем да крене, да ли да пригрли Христа или ђавола. Ово је зато одлична прилика да заблистамо пред Христом! Да заблистамо у нашем односу према ближњем, којем смо потребнији сада него икада раније. Не бојте се, ја сам с вама, каже Господ. Не дајмо да нас овај надувани, диспропорционални, вештачки конструисан страх скрене са правог размишљања, да нам скрене пажњу с онога што је главно: љубав према другима и преко њих – љубав према Богу! Тек кад будемо у другима видели Христа, упркос њиховим манама, тек тада ћемо бити у могућности да пригрливши ближњега, преко њих и заједно с њима, пригрлимо и самог Христа. А кад смо с Христом, чега да се плашимо? Не бојмо се и променимо се!“, закључује ђакон Ненад Вујасиновић. Извор: Радио Слово љубве
  15. Његово Блаженство патријарх румунски Данило упутио је поруку наде друштву које живи у страхом од пандемије вируса короне, док је 12. априла 2020. у историјској капели своје патријарашке резиденције Божанском Литургијом прославио славни Улазак Исуса Христа у Јерусалим. Румунски патријарх је напоменуо да су многи људи који остају код куће поштујући рестриктивне мере власти, обузети страхом од болести или чак смрти. Патријарх се помолио Господу Исусу Христу „да нам помогне да се уздигнемо изнад превеликог страха од болести и да ојачамо у вери и добрим делима, у делима милосрђа и у помагању онима којима је то потребно“. „Немојмо много размишљати о себи, већ више о потребама других“, позвао је Његово Блаженство наглашавајући да на тај начин „осећамо како благослов Спаситеља Исуса Христа улази у нашу душу“. Патријарх Данило је упутио снажан апел хришћанима да се моле Господу, који је ушао у град Јерусалим, „да и Он уђе у наше душе и куће, које су ових дана постале породичне капеле, и да одржавају молитвени контакт са парохијском црквом“. „Овиме показујемо и то да је Христова победа над смрћу и страдањем победа Његове жртвене љубави.“ У својој проповеди патријарх Данило је набројао духовна значења празника Христовог уласка у Јерусалим. Рекао је да победа над Лазаровом смрћу предназначује свеопште васкрсење, како је исказано у празничном тропару. Цветна недеља је предсказање Исусове победе над његовом смрћу васкрсењем трећега дана. То је такође предсказање Христовог уласка у небески Јерусалим после васкрсења. Патријарх Данило је указао на цвеће које се обично носи на палминим или врбовим гранчицама на Цвети, рекавши да оно представља цвеће вере и духовно цвеће Великог поста набрано молитвом, постом, кајањем и добрим делима. Цвети су „празник светлости и радости и позива нас да Исусу принесемо цвеће наше вере и поста“. На крају своје проповеди патријарх Данило је честитао свима који на Цвети обележавају свој имендан, пожелевши им добро здравље, мир, Божју помоћ, радост и да постану цвеће праве вере, радости и наде. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин началствовао је Светом Литургијом Пређеосвећених дарова у Храму Покрова Пресвете Богородице на празник Светог Прокопија Декаполита. Приликом Литургије свештенство првог и другог архијерејског намесништва ваљевског приступило је Светој тајни исповести, коју су обавили архимандрити Михаило (Биковић) и Данило (Јокић), старешине манастира Јовања и Плужац. Поучно литургијско слово о љубави, другом имену за Бога, произнео је протонамесник Александар Вучај, парох друге обреновачке парохије. Реч љубав је за православне хришћане и презвитере Цркве Христове много више од речи. Љубав је Бог – надсуштаствена Тројица, Христос Логос, начин живота и постојања. Љубав је Црква Духа Светога, сваки човек у њој, али и ван ње. Христолика и духоносна љубав свештеничке службе јесте достојанство и неизрецива част скупо плаћена Христовом крсном жртвом и крвљу хиљада свештеномученика и исповедника. Као таква јесте залог и талант, који ће нам Господ тражити у дану своме, беседио је протонамесник Александар Вучај. То крсно бреме изискује од нас непрестано и свакодневно преиспитивање наше људске и свештеничке савести, да бисмо засијали Духом Светим пред људима и Црквом Христовом. Мера наше хришћанске савести јесте Богочовек Христос. Аршин сваке наше речи, дела и живота, јесте љубав и то распета. Љубав која не тражи своје. Љубав која пати и која се радује са сваким човеком. То је љубав која води у васкрсењски живот, развејава таму, људски очај и безнађе, отвара очи пред лицем Христовим и води у радост вечности – део је сјајне проповеди протонамесника Александра Вучаја. Обраћајући се са братском љубављу свештенству из Ваљева, у коме је и сам некада службовао, отац Александар Вучај истакао је да не смеју дозволити да „губе људе у бесмислу светске стихије“, будући да их служба обавезује да „лове људе у мреже љубави, божанског живота и човекољубља“. Јер, нагласио је он, сваки човек је микрокосмос, икона Божја гладна и жедна љубави, а свештеници су призвани да својим јеванђељским животом, трудољубљем и жртвом, сваког човека приведу за трпезу Господњу да се у Духу Светом зарадује и загрли победитеља смрти, Господа Христа. Посебан осврт, својеврстан вапај, отац Александар Вучај учинио је на велики проблем нашег друштва – масовни одлазак младих људи из земље, позвавши браћу свештенике да проповедају „да се не живи само о хлебу, већ и од сваке речи која излази из уста Божјих“. Сведочите им љубав према Српској Цркви и отаџбини, које су нам у залог оставили Свети Симеон и Сава! Проповедајте им живога Христа као смисао живота. Молите се за њих или бар од оних неумољивих тражите реч да тамо далеко неће заборавити ко су, своју веру и свој идентитет – поручио је протонамесник Александар Вучај. У завршници проповеди, протонамесник Вучај је подсетио на страдање наше Цркве у земљама региона, истакавши колоне верника у Црној Гори, који бране светиње упркос некада лошим временским условима, као изливе љубави Божје и благодати. Из највећих страдања ницали су најлепши хришћански цветови, који су пустињу света бојили најлепшим бојама, а ваздух пунили миомирисом Духа Светога. Љубав једина остаје и ван ње ништа не постоји, закључио је отац Александар Вучај. По завршетку исповести, у парохијском дому Покровске цркве Епископ Милутин одржао је братски састанак са свештеницима. Извор: Радио Источник
  17. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је, у Недељу Православља 08. марта 2020. године, светом Архијерејском Литургијом у крипти Спомен-Храма Светог Саве на Врачару уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског Г. Стефана, викара Његове Светости Патријарха Иринеја. Звучни запис беседе Патријарха Иринеја Звучни запис беседе проте Стојадина Павловића Благословом Патријарха Иринеја литургијску омилију на прочитано Јеванђељско зачало произнео је протојереј – ставрофор Стојадин Павловић истичући да када „бранимо иконе онда бранимо Реч Божију, а како се она брани показује нам данашње Јеванђеље“. Због тога је ова недеља „први испит, прва провера да ли можемо према Христу да се односимо као што су се према Њему односили Натанаил и Филип и остали апостоли“. Извор: Радио Слово љубве
  18. На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос. Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота. Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован. У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство. Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље. Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  19. "Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија." (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере) Монотелитизам је, најкраће речено, погрешно учење чији су поборници су веровали да Христос поседује само једну вољу. Ово учење у основи вуче порекло од монофизитизма, такође погрешног учења по коме оваплоћени Син Божији поседује само једну природу, божанску, у којој се његова људска природа истопила. Зашто је ово све важно. Наиме од самог почетка Црква је живо и оптино доживљавала Христа као истинитог Сина Божијег, Бога који је као човек живео међу људима, пострадао, умро и васкрсао и кроз кога, као прворођеног из мртвих, имамо наду вечног живота као чланови његовог Тела - Цркве. У Духу Светоме Апостоли су познали пуноћу истине, тајне Христове и Божијег промисла спасења света. Будући да је Црква све више улазила у контакт са јелинском цивилизацијом, почели су да се јављају покушаји како да се веровање Цркве хармонизује или чак подреди јелинској философији или врати у оквире јеврејског (фарисејског) размишљања о Богу. Тако су настале прве јереси. Јеврејски начин размишљања за грчку и римску интелигенцију било изгледао је нелогичан и прост, и хришћани, а међу њима све више и образованих у јелинској философији, били су стално пред изазовом како да покажу да оно што они верују није нешто што је инфериорно у односу на јелинску мудрост, већ да је то сама истина Божија којој је требало привести и незнабошце. У тим настојањима неки су користећи тадашњу философију покушавали да изразе истине вере новим језиком, али неки су, пак, подлегли интелектуалном искушењу и покушали су логиком јелинске философије објасне истину Христову прилагођавајући предање Цркве принципима незнабожачке философије. Црква је препознавала та погрешна учења и у борби са њима велики јерарси и богослови Цркве користећи све више терминологију јелинске философије морали су да докажу неисправност ових учења и уједно да потврде истину вере коју Црква у пуноћи чува од самог почетка. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. и Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. бавили су се превасходно одбраном божанства Христовог, тј. веровања да Христос није неко посебно људско створење надахнуто Богом, већ сам предвечни Син Божији. Најупрошћеније објашњено, јелински ум није могао да појми да је Бог један, а истовремено и Тројица. Зато је од Арија, па даље преко других његових следбеника мање или више екстремно развијано учење по коме је Христос као Син Божији прворођени од све творевине и да није савечан Богу Оцу, да је било када га није било, како је говорио Арије. У Цркви је постојало чврсто предање које још није било сасвим јасно терминолошки изражено да је Бог Један али „Јединица у Тројици и Тројица у Јединици”. Отац не би био вечно Отац да нема савечног Сина и Духа Светога. Бог Отац је Узрок постојања Свете Тројице. Из Њега се Син рађа у вечности и из Оца вечно исходи Дух Свети и Сином се даје у времену. Син се, пак, рађа у времену од Духа Светога и Марије Дјеве и постаје Христос - помазаник Божији, Месија. У борби против Аријанаца православни оци су коначно успели да саборски одбране истину да су Отац и Син вечносушни (присносушни)тј. да вечно поседују исту суштину, природу. Међу њима нема подређености по природи, док је по ипостасним односима тј. односима међу божанским личностима - Отац вечни извор и Сина и Духа Светога. Зато је, посебно на хришћанском истоку постојала чврста вера да је Бог један зато што је Отац један, као што је Бог један зато што су и Отац и Син и Дух Свети исте суштине, природе. Ова истина је коначно тријумфовала у Никејско-Цариградском Символу вере, који и данас читамо у црквама. Међутим, убрзо су се појавиле нове недоумице, како да се разуме од древних времена чувана истина да је Христос и Бог и човек. Зато је после прва два велика Сабора у четвртом веку, на којим је саборно потврђено и догматски утврђено његово божанство, почетком петог века постављено питање како разумети Христа као човека. Ово питање решавано је посебно на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу 431. и Четвртом Васељенском, Халкидонском Сабору 451. године. Трећим Сабором доминирала је борба са несторијанском јереси, а Четвртим борба са монофизитима. Обе ове јереси прихватале су са свој начин да Христос има обе природе, и божанску и људску, али су погрешно разумевале њихов однос у Његовој личности (ипостаси). Несторијанци, из Антиохијске школе, нису једноставно тврдили да је Христос био само човек који је обожен, већ су веровали да су две природе, божанска и људска само лабаво повезане у Христу и посебно у каснијој фази, да су у Христу сједињене две ипостаси, Божанског Логоса и човека Христа које се налазе у међусобном прожимању (перихорези). За православну традицију Христос је увек био Бог, Син Божији, али је постао човек, остајући једна, јединствена и непромењена личност (ипостас) Бога Логоса. Он се очовечио, али није постао човечија личност (ипостас). Погрешно схватање несторијанаца је посебно запамћено у веровању патријарха цариградског Несторија да је Богородица заправо Христородица (Несторије је после и повукао ово учење, али није никада у потпуности напустио основне поставке свог учења). Он је тврдио да је Марија родила човека Христа, а не Бога који је вечно рођен и једносуштан Оцу. Грешка је била у томе што Пресвета Дјева није родила природу већ личност (ипостас) која је постојала предвечно као Бог Логос и пре рођења у телу, али који је од ње ипостасно примио људску природу тј. учинио је саставним делом своје личности постајући човек, али остајући Бог. Монофизитизам, својствен Александријској школи, ишао је у другу крајност. Ни они нису сасвим негирали да Христос има две природе, али су по њиховом учењу (најкраће речено) две природе смешане у једну природу (што је учио нпр. Евтихије), говорећи да се Христова човечја природа растворила као кап меда у мору. Зашто су ове две христолошке јереси биле опасне? Несторијанство - због тога што Христос није виђен као једна конкретна ипостас и личност Бога Логоса, него као својеврсан спој две личности. По њима Бог није постао вечно и непромењено човек. Ако се сам Бог није заиста родио у телу, и страдао нас ради, и умро и васкрсао нас ради, него је то све учинио човек Христос губи се сама суштина спасења јер смрт је побеђена управо зато што је Богочовек пострадао на крсту. Божанска природа је нестрадална али будући савршено и хармонично сједињена са човечијом у једној личности Бога Логоса, што ће бити дефинисано на Халкидонском сабору, Бог Логос је могао и да се роди и пострада, али смрт није имала власт над њим, јер је онај који је био распет на крсту био и онај који је створио свет као предвечни Син Божији. Човек Христос био би само још један трагични страдалник у неизмерној трагедији палог човека који чека избављење. С друге стране проблем са монофизитизмом је у томе што ако је божанска природа у Христу потпуно прогутала његову човечју природу дело спасења опет није могуће јер победа Христова није само у томе што је Бог победио смрт, већ што је то учинио будући по свему човек као и ми осим по греху. Најкраће и најпростије речено код несторијанаца је у први план дошао човек Христос, а код монофизита Христос као Бог. И једна и друга јерес нису могле да разумеју тајну Богочовека Христа. Зато је Халкидонски Сабор 451. године богомудрим речима објаснио јединство две природе у свом чувеном оросу: „Дакле, следујући божанственим оцима, сви ми једногласно учимо да би требало исповедати Једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, као Савршеног по Божанству, и Њега истог Савршеног по човештву; истинитог Бога и Њега истог истинитог човека: из разумне душе и тела, као Једносуштног Оцу по Божанству и Њега истог једносуштног нама по човештву. Подобног нама у свему, осим у греху. Пре свих векова рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега истог, ради нас и ради нашега спасења рођеног по човештву од Дјеве Марије Богородице. Једног и истог Христа, Сина Господа Јединородног, познаваног у две природе, несливено, неизмењиво, нераздељиво, неразлучиво. Притом разлика природа не ишчезава у сједињењу, и у толико још и више чува се особеност сваке природе, спојених у једно Лице и једну Ипостас. Учимо да треба исповедати неразрезивим или разликованим на два лица, него као једног и истог Сина јединородног, Бога-Логоса, Господа Исуса Христа. Како су од почетка о њему говорили пророци и како нас је учио сам Господ Исус Христос, и како нам је предао символ отаца наших.“ Након Халкидона изгледало је да је проблем решен и да се у Цркву коначно вратио мир, али монофизитизам је наставио да делује у промењеним формама, посебно у источним деловима империје, у Јерменији, Сирији, Египту. Пети васељенски сабор 553. године у Цариграду и Шести 680-681 године бавили су се управо рефлексијама христолошких проблема из петог века. Не идући претерано у детаље, за наш преглед је најважнији управо Шести Сабор јер је на њему осуђена јерес монотелитизма - веровање да Христос има две природе али једну вољу. Будући да је то питање посебно везано за Св. Максима Исповедника, подсетимо се кратко овог дела црквене историје. Наиме, пораз монофизитизма на Халкидонском сабору показао се само као привремени тријумф Цркве јер они који нису могли и хтели да прихвате халкидонску формулу као израз вековне вере Цркве, поставили су тезу да иако су две природе сједињене у Христовој личности, његово дејство (енергија) је једна. То је тзв. моноенергизам који ће, како ћемо видети, био претеча монотелитизма. Тако је учио јеретички патријарх Сергије Цариградски из времена цара Ираклија 610 године. Одмах се мора рећи да је ово учење било мотивисано политичким разлозима јер је император Ираклије желео да врати Јермене који су нагињали монофизитизму црквеном јединству и самим тим учврсти стабилност империје. Моноенергизам требало је да буде нека врста компромиса. У почетку је било резултата. Ираклије је желео да добар број хришћана Сирије и Египта који су се још противили Халкидонском Сабору, такође учврсти у политичкој и црквеној вези са престоницом Царства. Сергије Цариградски, под притиском цара, Кир Александријски и Атанасије Антиохијски тако су постали поборници погрешног учења о једној богочовечанској енергији (дејству). Томе се оштро супротставио Софроније, који је убрзо постао патријарх Јерусалимски. Хонорије папа римски није разумевао озбиљност проблема и чак у једном тренутку сложио да моноенергизам није противан православљу. За Софронија моноенергизам није било ништа него ишчадије монофизитизма јер енергија, дејство је својствена природи и природа без своје енергије није целовита и аутентична природа. Ако је Христос имао само једну енергију онда је био или Бог или човек, а појам богочовечанска енергија подразумева мешање природа у једну нову, што је осуђено на Халкидону и страно је Православљу. Ако Христос није у потпуности истински Бог али и у потпуности истински човек, онда се доводи опет под знак питања тајна спасења, резоновао је православно Св. Софроније. Видећи да постоји отпор овом погрешном учењу, посебно у монашким круговима, Ираклије са патријархом Сергијем у журби да сачувају царство од дезинтеграције јер је отпор Халкидону коришћен од сиријских и египатских сепаратиста, 638. године објављују документ звани Ектесис, тј Изложење о двије природе у Христу и једној богочовечанској вољи. Избегавајући проблем моноенергизма овај несрећни документ је актуелизовао још једну и опаснију јерес монотелитизам. Наиме, Ектесис забрањује даљу расправу да ли је Христос поседује једну или две енергије (дејства), већ се објављује да иако поседује две природе има једну вољу. На Истоку империје овај документ је доживео подршку. Наиме монофизити, као и монотелити су Халкидонску формулу доживљавали као покушај да се умањи значај божанства у Христовој личности и веровали су да се барем прихватањем учења једној вољи Богочовека Христа штити Христова личност од диофизитизма Халкидона. Св. Софроније се упокојио пре појаве овог новог учења па је и Јерусалимска патријаршија убрзо дошла у руке поборника монотелетизма. Сергија је у Цариграду заменио патријарх Пир, ватрени монотелита и близак пријатељ цара Ираклија. Изгледало је да ће Ираклије са источним патријарсима који су били склони овом компромису успети да зацели поделе у Цркви, па макар и на погрешан начин. Међутим, Рим је остао на православним позицијама. Након смрти папе Хонорија и доласком папе Северина 640. год Ектесис је осуђен, а наредни папа Јован IV јавно је и саборски осудио учење монотелетизма чиме је настао озбиљан раскол између православног Запада и Истока који је био готово потпуно под контролом јеретичких јерараха. Наравно, било је много отпора јереси на Истоку, али јерархија је била верна Цару и заблуделим патријарсима. Политички интереси царства које је било у дефанзиви били су у том времену јачи од свести о важности очувања православља. Каже се да је сам Ираклије издахнуо увиђајући колико је ова у суштини политичка ујдурма направила зла у Цркви. Али раскол се наставио и после смрти Ираклија. Овде долази на сцену Св. Максим исповедник који био рођени Цариграђанин, али који је важан део живота провео у манастиру у Северној Африци где је започео одлучну борбу против јереси монотелитизма, најпре убедивши афричке епископе да га осуде на свом сабору, а потом подстичући и Рим да се одлучније супротстави јереси указујући на њену погубност. Видећи колико несреће ово наноси Царству, које је већ пред надирућим муслиманима изгубило Сирију и Палестину и да Египат и Северна Африка полако иду истим путем, седамнаестогодишњи цар Констанс II, иначе потпуно неупућен у богословску позадину проблема, издаје нови царски едикт тзв. Типос тј. Образац (вере) са наредбом да се престане са расправама да ли је Христос имао једну или две енергије или једну или две воље и да се сви врате позицијама које су постојале пре ове контроверзе. Али сат се није лако могао вратити уназад. Папа Мартин I у Риму на Латеранском Сабору 649. године осуђује и Ектесис и Типос и тражи од цара да недвосмислено и отворено одбаци јерес монотелитизма и повуче свој Типос. Наравно, цар одбија да се повуче и шаље свог егхарха у Рим који је након неуспелог убеђивања ухапсио папу и спровео га у Цариград где је био заточен и мучен због "кршења царских наредби", а потом протеран да би на крају умро у мукама прогонства. Св. Максим је такође спроведен у Цариград, где му је након неуспелих убеђивања од стране јеретика одсечен језик и десна рука. На крају је и он послан у прогонство у данашњу Грузију, где је и умро од последица мучења и злостављања. Видећи да се спор ни после мученичког страдања великих исповедника Мартина и Максима не смирује, цар сазива Сабор у Цариграду 680-681. године који је после прихваћен као Шести Васељенски Сабор. У међувремену, губитком територија на којима је отпор Халкидону био најјачи (Сирија, Египат) које долазе под муслиманску власт, православни јерарси успевају коначно да саборски осуде монотелитизам као јерес јер ово погрешно учење умањује пуноћу Христове и човечанске и божанске природе. Саборски оци су богомудро закључили да Христос поседује две природе воље, две природне енергије (дејства), несливене, неизмењиве, нераздељиве, неразлучне. Притом су осуђени главни поборници ове јереси и прослављени корифеји православља који су се борили против ње, укључујући Св. Максима Исповедника. Међутим и Шестим Сабором христолошки проблеми нису сасвим нестали из живота Цркве. Последњи Седми Васељенски Сабор 787. у Цариграду такође се бавио још једном јереси која је у позадини имала христолошки проблем, али прикривено. Реч је о иконоборству по којем, између осталог, Христова божанска природа не може да се изрази иконографски јер је невидљива. Али будући да се на иконама представља не природа него ипостас, личност Христова, који је заиста рођен и живео међу нама, борци за православље су устали против ове јереси која негира реалност оваплоћења Христовог и заправо представља још једну рефлексију монофизитизма. Овим сабором завршена је епоха великих Васељенских Сабора који су догматски потврдили и савршено изразили пуноћу православне вере, која је предата Цркви од Самог Христа Духом Светим, прека апостола и њихових ученика и до дан данас утврђује Цркву Православну у пуноћи истине. Ове расправе нису биле интелектуалне расправе које немају додира са свакодневним животом хришћана. Ово је погрешно мишљење неупућених, јер све истине које је Црква саборски потврдила суштински су важне за наше спасење које бива у Христу. Погрешно учење (јерес) нарушава заједницу са Христом и самим тим доводи под знак питања наше спасење и наш вечни живот у Богу. Зато је Црква Православна вековима била крајње бескомпромисна према сваком покушају мењања или релативизовања истине зарад привремених политичких и других циљева. Ово је јако важно да разумемо у нашем времену у коме такође постоје тенденције да се истине које је Црква вековима сачувала релативизују у име „дијалога“ са неправославнима у коме су неки спремни да на страну ставе учења из прошлих векова само да би остварили јединство свих хришћана. Из целокупне историје Васељенских Сабора видимо да је управо овакав приступ био осуђен од стране Цркве и Црква која је водила дијалог, али ради привођења истини оних који су са ње скренули, никада није водила дијалог у циљу компромиса под сваку цену. Св. Максим Исповедник својим богословским радом али и својом жртвом за истину православља против јереси дао је неизмеран допринос Цркви и зато га славимо као једног од највећих отаца и учитеља Цркве. Његовим молитвама Господ да нас укрепи да останемо верна чада Цркве за коју је он живео до мученичког страдања сваким атомом своје снаге. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  20. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на Богојављење, данас, у недјељу, 19. јануара, са свештенством Свету архијерејску литургију у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима. Током Свете службе Божје Преосвећени Епископ је рукоположио у чин ђакона о. Михаила (Пајовића), сабрата Манастира. Празник Крштења Христовог, Богојављење, сабраном вјерном народу честитао је владика Јоаникије. Звучни запис беседе „Господ Исус Христос, примајући крштење на ријеци Јордану, устројавао је наше крштење , наше обновљење, препорођење, просвјетљење, очишћење. Све што бисмо говорили било би мало у односу на оно што је Господ учинио. Пјевамо у црквеним пјесмама, када се Христос крштавао у Јордану, и о Јовану Претечи који Га је први препознао и први казао ко је Он: Гле, јагње Божје које узима на себе гријехе свијета“. „Анђели Божји, који су пратили Христа, небеске силе, херувими, серафими и Свети Јован Крститељ заједно су славили Христа Који је својим доласком на ријеку Јордан и примањем крштења, примио, заправо, и наше понижење, наше гријехе на себе; својим погружењем у ријеку Јордан изобразио свој Крст, своју смрт, своју жртву и свој погреб, јер је вода символ живота, а пучина, често, и символ смрти“, бесједио је Његово преосвештенство. Излазећи из Јордана, Христос је назначио своје Васкрсење и побједу над смрћу. „То није обичан символ да се сјетимо, него се ријека Јордан устрашила од Његовог присуства јер је осјетила свог Творца, а Он је њу освећивао да би та вода била наше обновљење, наше очишћење и извор новог живота за све нас“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. По његовим ријечима Богојављење је велики празник, по значају раван Рођењу Христовом или другим Господњим празницима. „Зато имамо свенародна сабрања у нашим храмовима и на нашим ријекама. Обновили смо обичај, који је сигурно некада био на ријеци Лиму, на српском Јордану како су га назвали, и треба да се подсјетимо данас оне пјесме: Од извора до увира Лима седамдесет манастира има, па није чудо што је наш чувени научник А. Дероко, тридесетих година прошлог вијека, писао студију „На светим водама Лима“, а међу светињама и манастирима, посебно, је обрадио Ђурђеве Ступове“, подсјетио је владика. Он је истакао да је Лим света вода која нас напаја и која нас, нарочито, на овај дан очишћава. „Спремамо се да заједно идемо у литију на Лим, да освештамо нашу ријеку која нам живот даје и да се тако освешта наш живот и наше живљење, наша дјела, рад и мисли. Тамо ћемо имати дивни обичај погружење крста у Лим и наши младићи и дјевојке, као и на другим мјестима, ће да пливају за крст. Важно је учествовати у том дивном обичају. Није то обично такмичење, него свечаност за све који дођу на Лим, за оне који пливају и оне који су присутни“, оцијенио је Епископ. Указао је да се навршила 801 година од када се упокојио ктитор овог манастира жупан Првослав, Немањин синовац, чији се гроб налази у Ђурђевим Ступовима. „Ево, 800 година, непрестано, траје молитва код гроба нашег ктитора. Да ли има икакве јаче и увјерљивије легитимације, икаквог документа, папира коме припада ове светиња, у којој је установљена стара Будимљанска епископија?! Зна се, Свети Сава је овдје поставио првог будимљанског Епископа Јакова и ово је епископско сједиште од Светог Саве до дана данашњег које има своју историју, има своје записе, а најјачи запис је, управо, гроб и кости жупана Првослава, који је ову цркву намијенио, не било којој држави или власти, него Богу живоме и служби Божјој, подигао задужбину за своју душу“. „Безуман је свако ко би хтио да преправља његово завештање и да ову цркву, после 800 година, прекњижава. Видимо да тог безумља има, нажалост, а нарочито се показало приликом доношења оног нечасног акта, који је лицемјерно и лажно назван Закон о слободи вјере, а то је закон о прогону вјере православне. То види цио свијет, само не наше власти, али, видјеће и они, прије или касније“, оцијенио је Његово преосвештенство владика Јоаникије. Данас је своју славу прославила пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, којом руководи о. Милош Цицмил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Свето јеванђеље по Матеју, зачало 6 (Мт 3, 13-17), описује крштење Господа Христа на реци Јордан, које обавља последњи међу старозаветним и први новозаветни пророк Свети Јован Крститељ. О смислу и порукама овог великог догађаја у хришћанској историји и прослављању празника Богојављења, у емисији „Сведочења“ говорио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“. Звучни запис разговора Извор: Радио Источник
  22. Ј О В А Н ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Рођење Господа Исуса Христа је историјски догађај који је истовремено обрадовао и небо и земљу, али и узнемирио многе у Израиљу и Римској империји. Анђели и пастири славе Га у Витлејему, мудраци са Истока, пратећи звезду водиљу, путују ка Јерусалиму, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се доласка праведног судије. А ми верујући радујемо се овом празнику безмерне љубави Божије, јер нам се на данашњи дан у граду Давидову роди Христос Господ (Лука 2, 11), Емануил, што ће рећи: са нама је Бог (Матеј 1, 23). Ову велику Тајну оваплоћења Бога Логоса, скривену од постања векова (Јован 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији у божићној химни мира и љубави: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Придружују им се мудраци са Истока, сабирајући небо и земљу, анђеле и људе, све народе земаљске око Богомладенца Христа у Цркву Бога живога: Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог. Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ (2. Коринћанима 6, 16). Божић нас непрестано подсећа да размишљамо о свему што је Господ Исус Христос учинио за нас, својим рођењем и животом међу нама, па страдањем, васкрсењем, вазнесењем и све до пребивања у Цркви након силаска Светог Духа на апостоле. Увек нас овај празник позива на живот у којем је Господ Исус Христос средиште. Велика је радост сваког човека када се Христос усели у његово срце. Добро је то за појединца, али и за оне који су у његовој близини, јер и они бивају удостојени радости која долази од блискости са Христом. Ако је неко, на пример због лењости, ускратио себе блискости са Господом, и његов ближњи је на губитку. Због овога, увек, а посебно данас на Божић, замолимо Господа Исуса Христа да се усели у нас и постане смисао сваког човека, сваке породице, сваке заједнице чији је заштитник данашњи празник. Овај смисао Божића захтева од нас да се споменемо сваког човека, да га прихватимо као брата, нарочито ако је он у руднику, у хладној кући, за празном трпезом или у невољи и муци. Заједништво Божића треба да нас води у заједницу вишег реда, када се у Цркви молимо једни за друге када се сједињујемо са Христом у светом причешћу. На ово нас, најпре, позива Богомладенац Христос. Божић је велика тајна, али се она открива свакоме по мери вере и труда за сопствено спасење и спасење ближњих. Овај пут не тражи сазнавање небеских тајни и онога што је скривено, што се односи на имагинарну будућност. Најпре веруј и испуњавај заповести, очисти своје срце и занемари баналност радозналости. Тако се, независно од наших нагађања и слутњи, не случајно, догодило и Оваплоћење Исуса Христа. Божић је дело промисла Свете Тројице када нам се Бог открио по мери нашег узраста, наше вере. Ако је Васкрс најјаснији хришћански празник, Божић је најнепосредније доживљен. И зато је Рождество најдубља инспирација у свим областима духа и цивилизације. Прорoштва Старог завета то на сваком месту истичу, док Нови завет непревазиђено јасно потврђује. Разјашњавају га свети Оци и богослови, о њему узвишено певају химнографи и мелоди, да би га најаутентичније доживела народна побожност у сећању, богослужењу и обичајима. То је неописива и неисцрпна ризница – од века скривене тајне – која постаје свечовечански, васељенски посед, али и сваког човека, сваке душе понаособ. Дух света и ово наше доба одвајају и удаљују човека од суштине празника, па се празничне манифестације најчешће одвијају изван његовог светотајинског смисла и тако заборављамо црквени садржај и смисао Божића. Али, за оне који желе и воле да духовно доживе Божић, и истовремено очисте своје срце узвишеним и чистим стиховима богослужбених химни, долазак Божића представља једини смисао данашњице. Жељно ишчекују поруку анђела: Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову (Лука 2, 11), иза које следи спасоносна химна: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Тада ширимо своје срце, без оклевања и помисли сумње, па подржавамо пастире, препознајемо глас анђела и Божију поруку и хитамо да се поклонимо великом Богу, неометани од даха нашег времена. Рођење Христово најјасније се очитава у срцу човечијем, на шта превасходно указују Оци Цркве, као на пример Свети Максим Исповедник: “Слово Божје, Које се тада родило у телу у Витлејему, рађа се духом драговољно, из човекољубља, код оних који то желе. И постаје одојче и себе уобличава у њима кроз врлине. И појављује се онолико колико зна да то може да види онај ко Њега прима… Гледајући са мудрошћу силу тајне, апостол Павле каже: Исус Христос је исти јуче и данас и у векове векова, јер познаје да је тајна увек нова и никада не застарева када се у уму доживљава.” Христос се непрестано и свуда рађа. Рађа се и у мраку наших страсти и у ћутању човековог срца. И ми не можемо знати са колико вапаја и кроз какву борбу и агонију пролази човеково срце да би се у њему родио Христос. Битка се води и дању и ноћу. И нико не може да зна стремљења човекове душе, његову молитву: Господе Исусе Христе, дођи и усели се у нас, не може да зна ону чудесну тајну што се свршава у човеку благодаћу Христа који се рађа. Од дана историјског Христовог рођења па све до данас, многи Божији изабраници постадоше светитељи. Они су одувек били смерни поклоници Христови који су непрестано, уз болну борбу, подвиг и молитву, чистили пећину свог срца да би били рођени од Христа и христоносци. Они сами, њихово стремљење, њихов живот и њихов пример показују нам пут и начин на који треба да доживљавамо ово натприродно чудо, отварају нам врата и радост раја унутар пећине. Божићни тропар почиње стихом Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Отац Александар Шмеман ове речи тумачи на следећи начин: Рођење Христово омогућава просвећење разума јер је обасјало свет светлошћу. И људски разум, пре или касније, окренуће се извору разума и светлости, окренуће се Богу који је дошао у свет ради човековог спасења. А најважнију поруку Божића слушамо сваки дан у цркви кроз анђелску песму: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Данас, више него икад, потребни су мир на земљи и добра воља међу људима и народима! Мир на земљи и добра воља међу људима вечити је вапај и неба и земље. Упитаће неко, какав мир, каква воља и међу каквим људима? Црква увек одговара – јеванђељски, Божићни, Божански Мир који се роди у Витлејему јудејском. Мир само доноси новорођени Богомладенац Исус Христос. Он сам јесте Мир Божији међу нама. Препознајемо Га, прихватамо Га и нека Он постане наш Мир у немиру овог света! Добру вољу међу људима доноси овај Божански Мир. Данашњи недостатак добре воље у свету, па и међу нама хришћанима, показује одсуство Мира Божијег међу нама. Да бисмо имали мир међу собом, неопходно је најпре успоставити лични мир са својим Богом, нашим Богом. Помиримо се са Њим кроз покајање, кроз вапај апостола Петра: Господе, спаси ме! Онда ћемо лако, као деца Божија, као народ Божији, као браћа и сестре, успоставити и добру вољу и мир међу собом. Ми се увек молимо Богу Мира за мир у отаџбини нашој и у целом свету, за мир међу нама. Ширећи мир, потврђујемо да верујемо у Бога Мира. И не заборавимо да мир зависи од сваког појединца. Зато нас Свети апостол Павле и опомиње: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Римљанима 12, 18). Мир започиње у човеку, па се шири на друштво. Али и немир почиње у човеку да би се раширио на друштво. Свети владика Николај се питао како народи излазећег сунца имају мир, а народи залазећег сунца – немир? Дошао је до одговора да су разлог решена и нерешена питања живота. Сви желе мир, али мира никад мање, ни у душама нашим, ни у целом свету. Живимо у времену када су праве вредности обезвређене и омаловажене, у времену када, нажалост, зло потире добро, када немир надвладава мир. Људи данас много говоре и пишу о миру, настоје да се мир усели у људе, али њега је све мање и мање у људима. Зашто човек данашњице нема мира у себи и око себе? Последица је то мишљења да мир треба да дође сам од себе и да земља и овај свет могу донети прави мир и спокојство. Међутим, мира нема без Бога, јер је Спаситељ у свом Јеванђељу рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје (Јован 14, 27). Када човек јеванђељске истине доживљава са радошћу у Господу, када све своје бриге молитвом и мољењем преноси на Њега, онда у душу силази Мир Божији који превазилази сваки ум. То је мир који ум људски ни замислити не може, а камоли остварити и доживети човек без Бога. Прави мир долази од осећања вечне истине, од осећања Бога живога, истинитог и бескрајно човекољубивог. Тај и такав мир доноси нам Божић и Богомладенац Христос. Славећи Божић морамо знати колико нас Бог воли и да је Бог, који је све створио, постао човек због нас, да се због нас родио и дошао у овај свет. И зато је Божић права прилика да човек постане бољи. Божићна радост долази да дā меру и смисао животу сваког искреног хришћанина. Нажалост, овај смисао ће изостати ако се удаљавамо од себе и настојимо да за наше нехришћанско живљење изговор тражимо у манама другог, у недостацима ближњег. Замолимо Богомладенца Христа да нам помогне да препознамо у себи просвећеност мудраца, чистоту Јосифове вере, радост пастира који су угостили Богомладенца Христа. Угостимо и ми Христа вером, љубављу, милосрђем, поштењем и добортом. Поклонимо Му се, јер је изволео да се роди као један од нас, а све због нас и ради нашег спасења. Поклонимо Му се због Његове неизмерне љубави према свему створеном, а нарочито према човеку. И радујмо се и ове године Новорођеноме у нади да ће да загреје срца наша и да ће снагом моћи своје помоћи да се у душама нашим рађа оно што је богоугодно, што је добро, честито и постојано, да ће се у нама зацарити Мир Божији, Правда Божија, Љубав Божија. Са овим мислима и молитвама Богомладенцу Христу, драга наша децо духовна, и са жељом да вам свима Божић донесе радост и утеху, мир и љубав, да нас Божић сабере једне са другима, поздрављамо вас сверадосним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2020. година! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом, Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...