Претражи Живе Речи Утехе

Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/

Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. Uvek tu sliku možemo imati pred sobom kroz naš odnos sa već odraslim rođenim detetom gde osim ljubavi nikakava druga uslovljavanja ne postoje. Na mnogo mesta Gospod kroz Jevanđelje nam crta da je to identičan odnos.. npr. "kad vi, budući zli, znate davati dobro deci svojoj kud neće više otac vaš nebeski vama.." Samo je ljubav sveza ličnosti i ništa drugo pod kapom nebeskom, nikakva prisila, uslovi i ne znam šta sve ne. Pa tako kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta! To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. S toga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Ništa manje o tome da Bog sebi vezuje ruke svedoči i događaj, (veličanstvena praslika neuslovljene slobode ljudi), kada se Jakov rvao sa Gospodom (ili Anđelom Božijim – svejedno)! Očigledno je tu da je Gospod prilagodio svoju svemoć ljudskoj snazi; sveo se na borca iste kategorije sa Jakovom ..baš kao u današnjem boksu. On je to učinio samim stvaranjem čoveka! I tek tako, sveden na našu meru, težinu, snagu i fizička pravila, stupa u borbu sa čovekom. Njegova je želja da On pobedi ali na žalost svih nas pa i na moju ... često smo jači od Njega. Previše često i toliko surovo da je On u mnogima od nas još jedva živ. Nad tim treba plakati.. i molim svetogorce da me oplakuju. Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljenu dušu: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod, kako već rekoh gore, u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! I jedni i drugi pojma dakle nemaju da njihovi postupci po čovečijoj prirodi imaju teološku dimenziju. Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera nema veze sa Pravoslavljem, rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga "na neko nebo" nejasno kakvo; udaljava Ga i u budućnost i u prošlost... svugde osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. Gospod ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! Ti zakoni su energije Božije. I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Evo i dokaza iz Jevanđelja: Gospodar daje različite talente pristavu; nekom deset, nekom pet .. i što je najvažnije.. On odlazi negde! Ne znamo gde ali vidimo da nam je dao u ruke neke vrednosti! Na nama je dalje šta ćemo sa time da radimo! Isti taj jevanđelski segment kaže da se Gospodar prijatno iznenadio kada je onaj sa deset talenata zaradio još deset i onaj sa pet još pet! Nema dakle govora da je On ko zna odakle upravljao postupcima ovih ljudi. Što se samog rađanja tiče u tom svetu gde je Gopodar otšao daleko, mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju ili bitiju, Njegovoj uslovno rečeno vegetativnoj energiji koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Pre će biti (duboko verujem svetim ocima) da su te energije razumne sile i činovi koje su poslušne Gospodu kao što Ga i Sunce sluša pa greje redom sve bez razlike! Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jednog od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno ovim, daleko bilo, ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološka lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što prethodno rekoh i što je tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to nikada ne čini) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima. Nije se uopšte promenio u svojoj prirodi. Rođen ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha Svetoga na Pedesetnicu) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. (Msm, kako da se i ne potrese sve?! Onaj koji zna broj svih atoma u Kosmosu jer ih je sam tu postavio hodio i hoda pored nas! Ko da se ne smrzne i potrese?) Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo bez Duha Svetog poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz Njegovih usta i poznanje toga budi nadu u večnost. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt koja je još imala validnu vlast nad čovekom, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života, nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli (jer po suštini nisu Život već stvorena bića) a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao ljudsko biće da On umesto ljudi, a ipak čovek, siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. To je bila najveća i najvažnija šahovska partija od kako je sveta i veka u kojoj je Gospod morao da, spontano i bez nameštenih scenografija u okvirima pune slobode, izmami od satane ubistvo na Krstu! S obzirom, kako posredno poručuje Spasitelj, da đavo ne želi samom sebi da razori i razdeli carstvo ("ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo") Gospod je morao nekako da, šahovskim rečnikom rečeno "žrtvom dame" iznudi od čovekoubice smrt Života i da sve to vreme ovaj podli pali anđeo ne skapira s kim ima posla. Da, ..niko u ono vreme nije mogao da zna ko je Hristos u jednoj od svojih priroda! To danas znamo zahvaljujući Crkvi i Duhu Svetom bez kog nije moguće ni Anđelima ni ljudima da prepoznaju u Hristu Boga niti da kažu "Hristos je Gospod" ... o đavolima da ne pričam! Oni su apsolutni slepci za Ipostas Sina u Bogočoveku. Uostalom ne kaže li sam Gospod: "Kome ja hoću otkriću"? Evo šta kažu i Apostoli kada je Isus utišao buru i talase na moru? "Ko je ovaj da ga i more i vetrovi slušaju"?! Iz ovoga se vidi da oni suštinski ne shvataju da je pred njima sam Tvorac koji još uvek tada prikriva svoju prirodu da se đavo ne bi dosetio i odustao od Isusove smrti. Otkriva se samo trojici učenika na "Preobraženje" ali čujte šta im kaže: "Ne govorite nikome o ovome što ste videli"! Život je morao da umre neprepoznat od đavola i to sam Gospod kaže: "Ja sam i došao za čas ovaj"! Za smrt! Nešto više sam o tome, kol'ko Bog dade, teoretisao u blogovima. "Sudbina ne postoji.." i "Kritika na tekst Predodređenost i sudbina ne postoje.." Kroz držanje tih pravila počevši od deset zapovesti ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu šahovsku strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle obostrana saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Kapernaumu Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna u svetlu te ljubavi. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč tj. Sin znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo roščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među Anđelima i drugim nebeskim silama. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega se podrazumeva: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama ali ne to što Život tako hoće već što je osobina čovekovog podobija da bez međusobne ljubavi sam otpada od smisla, razuma, Duha blagosti. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa. (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Posvećeno svoj familiji, kolegama, nedavno upokojenoj majci Mariji .. I Gospode, radi sirotinje, radi nevinih ne radi mene .. radi milosti svoje podigni danas mišicu svoju na ovo zlo koje se nadvilo nad Srbijom.

http://www.pravoslavie.ru/english/102739.htm

Драга Браћо и Сестре у ГОСПОДУ, Поздрављајући Вас сверадосним поздравом наше свете вере, поуздане наде и вечне љубави наше МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Молитвено Вам желим изобиље небоземних благослова Божјих, најпре добро и крепко здравље, обиље радости и напредак у свему часном и богоугодном, а све у заштити наших Светиња. Година која је за нама показала нам је да је дар здравља, уз живот, најдрагоценији дар Божји. Желимо вам да вазда будете здрави и прави, увек с људима које волите. Срећно и благословено ново 2021. лето доброте Господње! Ваши искрени доброжелатељ, Слободан из Зајечара. 1255267966_SrecanBozic.mp4