Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христом'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У недељу пред празник Рождества Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, коју називамо недељом светих отаца, 2. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог славног и добропобедног великомученика и чудотворца Георгија у београдском насељу Лештане. У овај недељни дан када савршавамо молитвени спомен на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. Према богослужбеном правилу, након светописамских читања Епископ Јустин је произнео недељну омилију, у којој је указао на значај поука које Црква износи пред нас у овај дан Господњи када из Матејевог Јеванђеља слушамо родослов Господа нашег Исуса Христа. У данашњу недељу прослављамо све праоце, оце и прамајке Господа нашег Исуса Христа, објављујући и овим Јеванђељем које смо чули, и богослужбеним химнама и песмама, да се Христос заиста рађа и постаје један од нас, рекао је Епископ хвостански г. Јустин. Данашњи празник је празник нашег сродства са Христом, јер показује да је Христос био праунук, унук, брат наш, човек као и ми што смо људи, који је дошао нас ради и ради нашега спасења, иако је био превечни Бог и Син Божији, Он долази на ову земљу да би нас спасао, а то управо и значи Његово име, закључио је Епископ Јустин. Извор: Телевизија Храм
  2. Поводом прве годишњице од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја (1930-2020), у суботу 20. новембра 2021. године, када савршавамо молитвени спомен на света 33. мученика пострадала у Метилини и Преподобног Лазара Галисијског, Његова Светост Патријарх српски Г Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Предстојатељу Српске Цркве саслуживали су њихова преосвештенства епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа аустријско-швајцарског Андреја, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Поред многобројног верног народа и чланова породице блаженопочившег Патријарха Иринеја светој Литургији молитвено су присуствовали господин Никола Селаковић, министар спољних послова у Влади Републике Србије и Господин Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је милозвучно појање мешовитих хорова храма Светог Саве под уметничким руводством Катарине Станковић. После заамвоне молитве, Патријарх Порфирије је служио годишњи парастос свом претходнику на Светосавском трону, блаженопочившем Патријарху Иринеју. Након литургијског отпуста, Патријарх Порфирије је поучио сабране надахнутом беседом чинећи осврт на лик и благословено дело блаженопочившег Патријарха Иринеја, који је мудро и ревносно водио лађу Српске Цркве од јануара 2010. до новембра 2020. године. Помолили смо се за покој душе Патријарха Иринеја који је први поглавар чији су земни остаци положени у крипту храма Светога Саве, рекао је Патријарх Порфирије и наставио: Оно што је Свети Сава утемељио преносило се преко свих патријараха, па све до Патријарха Иринеја. У његовом делу све је било јединствено, један човек, један народ, једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ, нагласио је Његова Светост. Патријарх Иринеј је једно био са народом, као што је једно био са Христом, закључио је Патријарх Порфирије говорећи о свом претходнику на Светосавском трону, и додао: Када говоримо о Патријарху Иринеју у његовој личности постају најјасније Спаситељеве речи "По томе ће познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом" (Јн. 13. 35). Молитве за покој душе 45. поглавара Српске Православне Цркве настављене су и на месту његовог погреба, служењем малог помена. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈНИ БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, СВЈАТЈЕЈШИ ВЛАДИКО И ОЧЕ НАШ ИРИНЕЈЕ! Извор: Телевизија Храм
  3. У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатско Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријаха српског Г. Порфирија служио је Свету Архијерејску Литургију у храму који је посвећен Нерукотвореном образу Господа нашег Исуса Христа у Зуцама. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживао је изабрани Епископ мрачански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. У својој поучној беседи после прочитаног Светог Јеванђеља, изабрани Епископ Сава је између осталог рекао, без Христа ништа не бива, без обзира на нашу вољу и напоре које улажемо, без Христа благодат не делује ни код Апостола ни у Цркви, само са Христом може да се деси чудо исцељења духовних и телесних рана. Извор: Телевизија Храм
  4. Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. маја 2021. године, на Васкршњи уторак свету архијерејску Литургију у храму Световаведењске обитељи у Београду.
  6. Након тематског дела јануарско-фебруарског 377. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Госпођом Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором из Београда. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Јелена Антић: За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно *Будући да сте себе предали у службу Цркви реците нам како доживљавате настанак једна иконе. Сликање једне иконе пре свега представља дар Божији, како за самог иконописца, тако и за Цркву или појединце који ће се пред њом молити Богу. Зато иконописац треба да приступи сликању са богобојажљивим трепетом, уз молитвени труд. Сликање иконе позива онога ко је слика да се утврди у молитви и да се труди да живи врлинским животом. Тада сликање иконе мења оног ко је слика, а сама икона мења онога ко је посматра. Бог је свакога од нас створио по свом лику и подобију како нас учи Реч Божија, због тога се сваки човек остварује у пуноћи својих потенцијала као икона Христова. Стога видим настанак иконе као део процеса нашег узрастања у Христу, како самих иконописаца, тако и молитвеника који се пред иконама моле. *Према основним начелима хришћанског етоса уметност над уметностима је успињање на светотајинској и световрлинској лествици, тако да долазимо до истине да је иконописање својеврсна служба и неодвојиво је од хришћанског живота у свеукупности. Замолио бих Вас да наше читаоце упознате са иконописањем као службом. Хришћанска вера нам, за сагледавање нашег сопственог живота и стварности која нас окружује, нуди перспективу која подразумева постојање наднебеског света и надвременске реалности Царства Божијег. То виђење човека као бића које је створено за вечност даје једном иконописцу и смелост и инспирацију. Наравно, ово је могуће само уз помоћ Божију. Када иконописац успе у томе да пренесе амбијент Царства Божијег у оквирима свог уметничког дела, тада то не можемо разумети као нешто његово, већ као дар од Бога. Наша вера је мртва без дела која је потврђују. Иконописац на делу исповеда своју веру ставивши свој таленат првенствено у службу Богу. На тај начин он служи читавој Цркви. Иконопис није само сликарство у оквиру кога се сликари надмећу својим умећем. Сликајући Господа, Пресвету Богородицу и све Свете, иконописац се учи животу у нади на Други Долазак Христов. Уједно, трудећи се на том свом путу он и себе мења, а уједно и оплемењује и умирује душе многих који долазе у додир са његовим радом. Управо се у томе огледа служба једног иконописца. *Шта подразумева рестаурација? Рестаурација у уметности подразумева потпуно обнављање оштећених споменика културе, било да се ради о оштећењима која су настала услед дотрајалости самих споменика или услед физичких и хемијских утицаја. Консервација се односи на максимално очување обновљених или сачуваних споменика културе у циљу њиховог што дужег века трајања. Сачувани споменици културе могу бити споменици у виду папира, у виду штафелајне или зидне слике (фреске), споменике у виду мозаика, или у виду споменика од камена. Рестауратори и консерватори се на терену баве очувањем набројаних споменика културе. Такође, постоје и институције - библиотеке, музеји и заводи за заштиту културне баштине који такође имају своја рестауратоска и консерваторска одељења. *Драга Јелена, будући да се бавите калиграфијом, упознајте нас са појмом калиграфија и како ви доживљавате исти. Реч калиграфија је грчког порекла и односи се на уметност лепог писања, код нас се користила и реч краснопис. Калиграфија је у себи садржала и сликани део у виду илуминација, минијатура и иницијала. Код нас се она развија са појавом писмености (X век). Битно је напоменути да је тада била неопходна, јер није постојао други вид бележења и умножавања било ког текста. Људи тога времена јако су се трудили и око најситнијих детаља, упркос томе што је израда калиграфије трајала доста дуго. Најлепше су се украшавале књиге за Богослужење, управо због узвишености њихове намене. Постојала су два писма Уставно и Континуирано. Уставно се користило за бележење свечаних текстова, док је Континуирано писмо било мање свечано. Данас, у овом брзом и модерном свету, калиграфија за мене представља једну од лепих уметности. Она је у прилици да промовише и популаризује дубоке и суштински важне текстове. Она може да комуницира са публиком приближавајући им неке од текстова са којима се никад нису сусрели, истовремено ненаметљиво оплемењујући им душу. Молитве и различити поучни текстови исписани на најлепши могући начин теше, преображавају, и дају наду посматрачу. *Шта повезује иконопис, калиграфију и рестаурацију? Све три наведене области црквене уметности: иконопис, калиграфија и рестаурација, имају сличне узвишене циљеве о којима сам говорила. Истовремено и приступ коме теже црквени уметници им је заједнички, а то је стварање кроз одрицање од самовоље и послушно и смирено прихватање ауторитета наших претходника. Стварање кроз послушност у иконопису се односи на поштовање канона. На првом месту за иконописца је изображавање личности светога, тј. етоса којим је живео и због кога сматрамо да је прослављен у Царству Божијем, те због чега за нас он представља модел хришћанског живота. Притом, печат самог иконописца треба да буде на последњем месту. Калиграфија на првом месту треба да истиче значај и смисао текста који је исписан и да нам приближи његову дубину, као и да нас научи да стремимо вишим идеалима. Рестаурација нас уводи у свет претходног ствараоца. Таленат рестауратора је у томе да што боље осети свет уметника чије дело обнављамо и да му служи, опет због виших циљева лишавајући се сопственог сликарског изражавања. Све три наведене дисциплине су потврда талента за оног уметника који је научио да ради на себи, који је научио да се смири пред задатком који се од њега тражи и да радећи на својој унутрашњости напредује и у ликовном смислу. *У каквом су односу икона и Литургија? Сама Литургија је икона на више начина. Прво Литургија је икона Царства Небеског по структури саме заједнице: у самој Литургији имамо Епископа који символизује Христа, свештенике који символизују Апостоле, ђаконе који символизују Анђеле, верни народ у Цркви који символизује Свете и вернике сабране око Христа. Литургија је такође и икона Тела Христовог по Светом Апостолу Павлу. Тако смо сви ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, уједно и удеоници тог Тела чија је Глава сам Христос. Икона има и употребну функцију у Богослужењу, будући да ми иконе осветљавамо светлошћу свећа и кандила, кадимо их и целивамо, носимо у литије итд. Тако, поштујући иконе, ми градимо лични однос са Личношћу која је изображена на њима. Такође, и сам храм је једна јединствена икона. То је сасвим очигледно када данас уђемо у Храм Св. Саве на Врачару, који је сада у потпуности живописан мозаиком. Храм је блистави пример у томе како сваки храм можемо да доживимо као само Царство Небеско, у коме су Пресвета Богородица, сви Анђели и Свети, као и народ Божији сабрани око Христа. *У духу претходног питања шта бисте рекли о савременом човеку и иконопису? Човек изразито визуелно доживљава свет који га окружује. Међутим, савремена цивилизација често злоупотребљава човекову подложност утицају слике, те смо преко телевизије, филма, телефона итд. бомбардовани различитим визуелним садржајима. Та пријемчивост за визуелни доживљај указује на чињеницу да је икона неопходна савременом човеку. Она је прозор у Вечност, како се често каже теологија за неупућене. Једна икона говори хиљаду језика, те помоћу ње верници али и они који то нису могу да приме и разумеју истине хришћанске вере. Она привлачи својом једноставношћу, искреношћу и својим аскетским приступом сликарству. Све претходно наведено указује на чињеницу да је она контраст свету који нас свакодневно окружује, што је чини изузетно занимљивом за савременог посматрача. Икона за нас представља оприсутњење вечности односно оностраног. У наш видокруг она доводи сегмент вечности, и гледајући је ми се поучавамо. Она Јеванђеље у бојама које нас истовремено упућује на молитву и на живот у Христу. *Шта Вам се чини као најважније за нас савремене вернике? Ми савремени хришћани, као и толике генерације хришћана пре нас, морамо улагати труд у то да еванђелске и предањске идеале покајања и истрајне молитве непрестано враћамо у центар свога живота. Сви смо свесни тога да појам греха у саврменој цивилизацији представља нешто готово неприхватљиво, нешто што и ми сами често избегавамо. Савременом човеку чини се да је свака врста уживања и слободе нормална. Међутим, Свето Писмо и црквено предање, ако у њих мало загребемо, видећемо да постоји много тога што нас може одвести у вечну пропаст. Зато основна духовна хигијена од нас тражи да сагледавамо своје поступке и да се за оне који нису у складу са Еванђељем искрено покајемо. То овога може да нас доведе само ако промишљамо о свом вечном спасењу. Истрајност у молитви подразумева да се наша молитва не завршава оног момента кад се завршила Света Литургија на којој смо присуствовали једном недељно, већ да молитва постане наше дисање. Трудимо се да у сваки моменат нашег живота удахнемо речи молитве, опет бивајући непрестано свесни долазећег будућег Суда и Царства Божијег. *Како утиче молитвени живот на једну савремену породицу? Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? Порука за ваше читаоце била би крајње једноставна: сви треба да се трудимо да пронађемо своје инспирације за духовни живот. Не треба да се бавимо лошим причама које могу само да ране наше душе и да нас заведу па да помислимо да узрастамо тако што се бавимо нпр. туђим грешкама. За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно. Разговор водио: катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 51-54) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Животни пут свих хришћана је хођење за Христом на голготу и саваскрсавање са Њим! У недељу 12. по Педесетници, 17/30. августа 2020. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог мученика Мирона, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у Ветернику предстојао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитери Борислав Милић и Предраг Билић, протонамесници Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и презвитер Лазар Мајсторовић. Својим ангелским служењем благољепију сабрања допринео је ђакон ветерничког храма Мирослав Стојановић. После прочитаних светописамских чтенија, речима надахнуте омилије сабране је поучио прота Миливој, тумачећи еванђелску перикопу о бремену богатства. По новозаветној димензији, сваки онај који се апсолутно посвети Господу Богу, зна се куда иде са Њим – иде са Њим на голготу, јер и Господ Христос је проповедајући своју науку отишао после тога на голготу, на крсно страдање, и то је пут којим сваки хришћанин иде, истакао је прота. Хришћани се управо у Причешћу и кроз Причешће лече од свих болести, од свих зараза, јер је Причешће Лек бесмртности који је потребан овоме свету и човеку, закључио је прота Миливој, осврнувши се на доскорашње нападе на Цркву. Уведени у дужност нови свештенослужитељи – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Жабаљ – У недељу 12. по Педесетници, 30. августа 2020. лета Господњег, и молитвеног празновања Светих мученика Мирона и Патрокла, у храму Светога Николаја у Жабљу...
  8. Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, говорећи о празнику Васкрсења Христовог, каже да нам је данас више него икад потребно смирење да бисмо прихватили новонасталу ситуацију изазвану пандемијом корона вируса и ванредним стањем које је из тога произашло. „Са Христом у себи прихватимо наметнуте околности!“, поручује отац Александар који саветује вернике да, упркос нормалним људским осећањима страха и бриге, потраже себе, али не да се самоокују безумним страхом, него да се окрену себи, Богу, људима поред, молитви која ће се претворити љубав, а само љубав може развејати све бриге и страхове. Са оцем Александром разговарала Јадранка Јанковић. Извор: Радио Источник
  9. У оквиру новог семестра Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, 15. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, др Владан Таталовић одржао је предавање на тему Са Христом у пустињи, посту и молитви. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. С обзиром да су Великопосна богослужења покајничког карактера кроз који провејава радосна туга, покајање и исповест су интегрални делови поста којим се верници припремају за најрадоснији хришћански празник – Васкрс. Протонамесник Живојин Кнежевић, парох Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву, каже да покајањем човек показује колико је моћан самим тим што признаје своју грешку. „Кад смо са Христом, ми смо јаки“, каже отац Живојин који додаје да хришћанство није само поштовање прописа, већ уподобљавање Христу. Исповест је друга страна покајања, за коју отац Живојин каже да је веома важна и да човек треба што чешће да се исповеда и да се искрено каје за своје грехове. „Молите се непрестано, богослужења су слика Царства Небеског, њихов предукус“, поручује отац Живојин који кроз дивне примере из хришћанске традиције објашњава шта су покајање и исповест. Извор: Радио Источник
  11. Ако желимо да будемо истински хришћани и друге научимо да то буду, треба да их доведемо да се заједно са нама сусретну са Христом, а то се догађа у цркви на Светој Литургији. „Дођи и види“, како Филип из Витсаиде каже Израиљцу Натанаилу након што је сусрео Господа Христа у Јудеји. Овај догађај описан је у Светом јеванђељу по Јовану (Јн 1, 43 – 51). Шта нам све поручује ова прича, чији су главни актери Господ Христос и потоњи Му апостоли, у емисији „Сведочења“ појаснио је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски. Извор: Радио Источник
  12. У уторак 28. јануара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и г. Владан Степовић. Чтецирали су вероучитељи г. Марко Гаљак и г. Борко Богићевић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је у беседи рекао: “Драга браћо и сестре, Бог из ничега ствара свет а из таме изводи светлост, и тако Бог чини непрестано. И за ову светлост, о којој говори свети апостол Павле, можемо да поставимо питање, шта је то светлост? О којој то светлости апостол Павле говори? Он говори браћо и сестре, да је светлост сам Господ Исус Христос. Он који обасјава свакога човека који долази на свет, јер је Он сам рекао: “Ја сам светлост свету, који за мном иде неће никада ходити по тами”. Дивна је ово поука која нам говори ако идемо за Христом, онда ће у нама све бити светло, онда у нама неће бити таме зато што светлост управо протерује таму. Ако идемо за Христом, и ако Христа имамо у себи, наш ће ум, наше срце, воља, цело наше биће браћо и сестре биће у светлости. У Христовој светлости. Јер је само та Христова светлост која прогони таму из нас самих, прогони таму из нашег ума, из нашег срца, из наше воље, значи Христос прогони таму из читавог нашег бића. Али да би светлост Христова била у нама, онда морамо браћо и сестре да верујемо у ту светлост”, поручио је између осталог у беседи Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  13. Када на дан празника Крштења Господњег, Богојављења, погледаш на велике масе људи које се слежу у православне храмове и око њих, на гомиле које долазе по свету воду, чини се да готово читав свет верује и иде за Христом. Али, када се дељење богојављенске воде заврши, схваташ да велики број тих људи заправо не иде за Христом, него само за светом водом... У навечерје Богојављења и на сам празник Богојављења савршава се велико водоосвећење. У додиру са пречистим Телом Христа Спаситеља и очишћена од сваке нечистоте, водена стихија је добила способност да буде сместилиште Божанствене енергије. У Цркви се то освећење продужава у времену. Сваки верујући има код куће тзв. “богојављењску водицу”, свету водицу. Током године, она се не квари, свежа је, чиста и пријатна, и то је чудо благодати Божије, у које се може свако осведочити. Крштењска света вода поседује велику целебну силу, али њено деловање зависи од човекове вере.
  14. У 28. недељу по Духовима Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под вођством магистра Маје Басараб. Апостола је читао Дејан Томовић, а отац Слободан се окупљеном и вјерном народу обратио бесједом након што је прочитао Свето Јеванђеље. „У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево полако се приближавамо великоме празнику, рођењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Поклањамо се тој великој и Светој тајни оваплоћења Сина Божијега које је пројава велике љубави Божије према свакоме од нас. Господ из љубави према нама постаје један од нас, долази међу нас, рађа се од Пресвете Дјеве као мало дијете, смирава се, унижава себе добровољно, да би нас пале узвисио и једном заувјек обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека. Велика и Света тајна за коју велики учитељи Цркве и велики Патријарх цариградски Фотије каже да када год размишља о тој великој и светој тајни да му се у глави занебеса. Тој великој и Светој тајни ми се поклањамо. Осјећамо ту љубав Божију која грије срца наша и зато увијек и кажемо да је најрадоснији празник Божић – Рођење Христа Богомладенца. Данас се налазимо у недељи Светих праотаца. Иначе у току читавога Божићнога поста ми у молитвеним химнама, у свакодневним службама, помињемо Свете пророке старозавјетне који су објављивали изабраном народу Божијем вољу Божију. Који су најављивали долазак обећанога Спаситеља. И ова данашња јеванђелска прича, а Господ је често говорио кроз приче, открива нам велику и Свету тајну и открива нам судбину цијелога свијета и човјечанства. Дакле она говори и о судбини изабраног народа Божијег, старозавјетне Цркве Израиља, који су били први позвани на ову вечеру о којој Господ овдје говори. Вечеру Сина Божијега, вечеру незалазнога Царства небескога. А пророци Божији и Свети праоци које данас прослављамо, били су ти који су позивали народ на ту трпезу Господњу, трпезу Царства небескога. И видимо шта се десило, да су они који су у срцу своме на мјесту које припада једино Богу живоме ставили било шта друго, било да је то иметак, било да је то неки други идол који су поставили на мјесто које само Богу припада, ти су се показали недостојни да буду званице на тој вечери. И видимо читајући Свето писмо да су многи остали изван те вечере. Да нису прихватили позив. Да су презрели господара који их је позвао на ту вечеру. Да су Христа презрели. Спаситеља свога и Спаситеља цијелога свијета. И да је добар дио тога изабранога народа, коме је та Света и велика тајна прво била откривена, да су нажалост отпали. А Господ онда позива своје слуге да изађу на путеве, на раскршћа и да покупе и хроме и богаље и слијепе и све које затекну. И да му се напуни дворана гдје је спремљена вечера. И тако се и десило. Те слуге господареве које су отишле по раскршћима и путевима јесу апостоли Христови који су отишли на све четири стране свијета и проповиједали Јеванђеље Христово и опет на ту исту вечеру позивали све народе овога свијета. И заиста се напунила дворана. А та дворана јесте Црква Христова. Напунила се људима из свих земаљских народа, а Црква Божија раширила се по читавој васељени. И сви они који су познали Христа као свога Спаситеља, који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, који су се миропомазали и добили на себе печат Духа Светога, су постали нови изабрани народ Божији – нови Израиљ. И сви народи овога свијета позвани су за ту трпезу и за ту вечеру. Али, видимо да и данас, као и тада, многи опет на мјесто које Богу припада постављају разне идоле и њима се клањају умјесто Богу живоме, и тако бивају и они изван те благословене трпезе, изван вечере Господа и Бога нашега. И наш народ који је од давних времена постао хришћански народ, кроз сву своју историју имао је оне који су остали вјерни овоме позиву, остали вјерни вјери Светих апостола, остали вјерни вјери својих отаца и праотаца. И остали у окриљу Цркве Христове. И остали за овом благословеном трпезом. А било је и оних који су остајали глуви на овај позив и тако себе учинили недостојнима да буду званице на овој благословеној и спасоносној светој трпези. И тако је бивало кроз историју, тако је видимо и данас. И данас има људи из нашега народа чији су преци кроз вјекове били одани Цркви Христовој, били одани вјери Светих апостола, били увјек спремни да се одазову на позив за ову благословену и свету трпезу, да их има и данас коју су у своје срце на престо који припада једино Богу живоме, поставили разне идоле. Неко је поставио, као у овој јеванђелској причи, своје богаство, неко је поставио разне пролазне идеологије, неко је ставио нацију, неко државу…. Било какав идол да се постави на престо срца нашега који једини Богу припада, кренули смо путем пропасти и путем погибије и духовне смрти. Видимо нажалост и данас, ево у ове свете дана којима се увијек радујемо и са радошћу их ишчекујемо, да је та наша радост мало помућена ових дана због несретних и тужних збивања око изгласавања овога срамнога закона који атакује на Цркву, на њену имовину, на њене светиње. Али, сви они који су атаковали на Цркву… знамо како су прошли кроз сву историју. Тако ни данашњи богоборци немају се чему надати ако не дођу разуму, ако се не опамете, ако своје срце и свој ум не просвијетли им се покајањем. Дај Боже да тако буде! А ако не буде, проћи ће као и сви богоборци кроз историју, чија се имена помињу само по злу. Црква Божија, по ријечи Господњој: „Ако мене гонише и вас ће гонити“, пролазила је кроз сву историју кроз периоде гоњења, и ријетки су били они периоди кад је био мир и благостање. Кроз те периоде страдања кроз које је Црква пролазила само је из њих увијек излазила јача и снажнија, јер је сазидана на тврдој стијени вјере и ко је на ту стијену покушао да удари о њу се и разбио, а Црква Божија остала је чврста и непоколебљива. Тако и ми да се у ове дане, у ово вријеме нових искушења не препаднемо, него да будемо чврсти и истрајни у својој вјери. Да будемо сложни, јединствени. Да слушамо глас наших отаца и архијереја, и њихов благослов да слушамо. Да се никога не бојимо и не плашимо, јер ако смо са Христом онда је и побједа наша и вјечно спасење је само у Њему и кроз Њега. Данас је драга браћо и сестре још један велики и дивни празник, а то су Материце. Празник свих мајки. У ове дане пред Божић увијек нас Света црква подсјећа колико је важно да чувамо своју породицу која је Црква у малом. Прошле недеље прославили смо Дјетињце. Данас је празник свих мајки. Свим мајкама које су у овоме храму данас сабране и онима које из било којег разлога нису могле доћи, које су остале у својим домовима честитамо данашњи празник. Послије имена Божијег, нема љепшега имена које са толиком топлином и љубављу изговарамо као што је име мајке. По ријечи пјесника срце мајке, сваке мајке, је срце Богомајке. Нико тако не пружа човјеку тако топлу љубав, послије љубави Божије, као што мајка пружа своме дјетету. Дар материнства јесте нешто најљепше што је Господ дао нама. Утроба мајке јесте радионица живота. Ту се зачиње нови живот. И кроз тај дар родитељства, очинства и материнства, ми смо сарадници Божији у стварању свијета. Тај дар материнства, очинства, родитељства, да чувамо, да његујемо. Увијек на овај свети дан морамо да поменемо да морамо чувати и његовати светињу живота. Зашто то увијек помињемо? Јер се поред свих других слабости и грехова и мана које су се међу нама умножиле, јако је присутан и даље један велики гријех. То је гријех чедоморства. Има на жалост и даље много мајки које у својим утробама убијају своју дјецу. То је велики гријех. Крв те невино убијене дјеце вапије ка небу. Морамо томе стати на пут. Оно што је Господ благословио да се зачне у утроби мајке, нови живот, то треба да се роди и да се са љубављу одгаја и васпитава. Јер ће се управо рађањем, васпитавањем и подизањем своје дјеце са љубављу, мајке пред Господом оправдати и ући у радост Царства небескога. Не смијемо презрети тај дар. Од момемнта зачећа у утроби мајке то мало сићушно биће, то је комплетан човјек. То је нова личност. И нико нема право да томе човјеку одузима живот. Значи, једини ко живот даје и ко га опет к себи узима јесте Бог. Немојмо то да радимо. И ако чујемо међу собом да неко о томе прича, или да то оправдава, требамо као хришћани да посвједочимо да је то гријех. Да је то гријех који вапије ка небу и због којега гријеха сви испаштамо и као појединци и као народ. Јер кроз тај страшни гријех, а он се чини….имамо на десетине хиљада сваке године те пострадале дјеце, тако да ми сами себе на жалост сваке године један нови Јасеновац направимо. Немојмо то да радимо. То је велики гријех. Него да чувамо светињу живота, да чувамо светињу материнства и очинства, да чувамо светињу брака, да чувамо светињу породице. На то нас позива данашњи празник. На то нас позива и следеће недеље празник Светих отаца, празних свих очева. На то нас позива празник, велики, који је пред нама. Рођење Богомладенца Христа, Спаситеља нашега, Спаситеља цијелога свијета. Свим мајкама нека је срећан и благословен празник. Да их Господ све благослови. Све наша мајке. Да их утврди и њих и све нас у вјери, у трпљењу, у љубави и у свакоме доброме дјелу, по којима ће нас Господ признати и препознати као своје и удостојити нас да и ми будемо учесници ове свете благословене вечере. Вечере Царства небескога на коју Господ призива све и свакога. Нека сте сви Богом благословени. Амин.“ Велики број вјерног народа који је данас молитвено боравио на Светој служби сјединио се са Господом причешћујући се Светим тајнама. У приптрати храма своје рукодјеље на продају изнијеле су чланице Кола српских сестара и дјеца са вјеронауке. Сав приход од продаје ићи ће као помоћ за старе, болесне и сиромашне грађане Бара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка
  16. У недјељу Светих отаца Седмог васељенског сабора, 19. по Духовима, 27. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву – Свету Петку, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јереј Мирослав Михаиловић пивски парох и јерођакон Зосима. Током Литургије узношене су и молитве за данашње свечаре, нарочито из племена Бјелопавлића, који Свету Петку прослављају као небеску заштитницу. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач, који су у славу Божију, а у част Свете Петке коју прослављају као крсну славу, принијели јеромонах Владимир и брат Жељко, послушник у острошкој обитељи. Потом се, надахнут ријечима Светог Јеванђеља сабранима обратио о. Владимир, који је тумачећи причу о мудрим и лудим дјевојкама које су стражиле и чекале Женика Христа, казао да је то прича која треба добро да нас замисли. – Ова прича говори да није довољно само имати одређене врлине. Дјеве у овом Јеванђељу су душе људске, а то су оне које нису грешне, него неразумне. То су оне душе које су имале одређене врлине, али им је нешто недостајало. За нешто су биле ускраћене, што их је учинило недостојнима Царства небеског. Христос говори да су мудре дјевојке имале упаљене свјетиљке и да су са собом имале уља, а друге неразумне дјевојке су исто имале свој свјетионик, али нису имале уља са собом. Имале су дјевственост, упаљени свјетионик, односно знак да је Христос присутан у срцу њиховом односно вјера, али шта је то уље, које је овдје од најважнијег значења? То је постојаност у вјери – казао је о. Владимир и нагласио да само они који имају све то су истински и прави хришћани. Христос је живот, казао је о. Владимир и нагласио да само животом са Христом и у Христу људи могу да се надају спасењу. – Из ове приче је јасно да не само да грешник неће ући у Царство небеско, него ни половичан праведник неће ући у Царство небеско, онај који се задовољава само дјелимично, донекле. Зато што Бог није дјелимично себе дао. Дао је себе цијелога, дошао на овај свијет, постао човјек, жртвовао се на крсту, дао нам себе као храну да до краја вијека и свијета једемо Њега, пијемо Њега, потпуно нам се предао и зато Он има право да тражи од нас да и ми будемо стално са Њим, да не будемо инстант хришћани, да немамо инстант потребу за Богом, него сталну, свакодневну потребу за Христом који је живот наш – казао је о. Владимир честитајући сабранима Петковдан. О. Сергије је потом честитао славу о. Владимиру и брату Жељку, као и свим свечарима, нарочито Бјелопавлићима, и подсјетио да је то племе дало много људи који данас служе Цркви својој. – Славимо Свету Петку која је себе поставила са те стране са које је Господ. Она је својим животом, свим својим срцем и умом, себе Христу Богу принијела, али не само саму себе, него и сав живот свој и све своје. Па ево и ми смо њени, ми који је данас прослављамо, који је се сјећамо и који њено молитвено заступништво призивамо. Нарочито приноси оне које је прослављају, а то је цијело племе Бјелопавлића. Честитамо им и желимо да их Бог благослови, да наставе даље да буду вјерни Господу Богу своме, своме племену, роду и народу, као што су и до сада били – истакао је о.Сергије. Извор: Манастир Острог
  17. Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, у понедељак 30. септембра, лета Господњег 2019. године. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј Славиша Илић, јереј Иван Антонијевић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су Владан Степовић и Марко Гаљак. Звучни запис беседе Наша света Црква прославља свете мученице: Веру, Наду, Љубав и мајку им Софију, које су пострадале у Риму за време цара Адријана у другом веку. По прочитаном одељку из Јеванђеља по Марку, Преосвећени Владика Јован произнео је беседу, тумачећи појам слободе у нас хришћана: “Шта је то слобода Христова, браћо и сестре? Од греха и смрти. Слобода која живи управо том вечном истином, љубављу Божијом. И зато је Христова слобода, једина истинска слобода. Једино Христова слобода ослобађа. Човекова слобода не може да ослободи човека од њега самога, па га не може ослободити од других неслобода. Све такозване слободе су назовимо слободе, ако нису слободне од греха. Може ли човекова слобода да ослободи од греха? Никако. Може само Онај који је изнад греха, а то је Господ Исус Христос. Чим човек робује неком греху, неким лошим својим особинама, страстима, тај није слободан. Он је роб, роб је онога што је у њему. Та слобода није слобода, јер његова човекова слобода заробљава, ако живи у греху и у сластима. Зато апостол Павле каже: “Све ми је слободно, али ми није све на корист”. Све ми је слободно, али нећу да ма какво зло овлада мноме”. Преосвећени је направио разлику између људске и Божије слободе: “Зашто човекова слобода не може да ослободи човека? Јер га поробљава у смрт, а све оно што се одваја од Христа, одваја се од оне праве слободе која човека може да ослободи. Ко може ослободити човека од греха, смрти? Нико осим Исуса Христа. Једино је слобода Христова, јача и од смрти, и од греха и од свих наших слабости, и свих наших недаћа. Све што је Господ Христос учинио за нас, учинио је да нас ослободи од робовања свега онога што нас одваја од Бога а онда и од самих себе. Зато нам апостол Павле поручује: “Стојте чврсто у слободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити”. Значи грех је ропство, и много теже ропство него овоземљаско. То је ропство које стално траје, и у ономе свету. И све оно што је у истини Христовој то је у правди Божијој. Једном речју, када се свим срцем, умом и душом живи у Светој Цркви Христовој и по учењу Цркве и по слушању Цркве, е то је та слобода. Дакле, у Цркви не можемо живети по нашој слободи, и произвољном схватању, него се живи по оној слободи која је у Цркви. Која је то слобода? Христова, јер је Христос глава Цркве. Црквом управља Дух Свети, зато је Црква непогрешива, и зато човек хоће да унесе због своје отуђености од Бога, немир својом слободом. Управо због тога се и данас јављају лажни пророци, учитељи, и неки духовници који хоће Цркву да ослободе. Од кога? Од Христа. Говорио сам: Одвојити Христа од Цркве, Христос није Христос. Одвојити Цркву од Христа, Црква није Црква. Зато они данас говоре о некој “слободној цркви”, а заправо говоре о поробљеној цркви. Зато што себе стављају на ту слободу, а не држе се оне слободе Христове. Нема две истине, као што нема две Цркве. Једна је саборна апостолска Црква, једна је истина, а то је Христос. Ко је у Христу, он је у истини. Ко се само позива на Христа а не живи том истином, он је заиста роб и мученик”. На крају беседе, Преосвећени је истакао да се човек треба ослободити самога себе: “Браћо и сестре сваки човек који не живи истином Христовом, он живи својом истином, а то значи он обмањује себе, заварава себе и зато се служи неистином, и зато хоће истину да помакне да на то место постави неистину. Такав човек увек се позива на истину, али не на Христову, него на своју. Зато је много лепше и узвишеније бити слободан него бити роб. А ми не можемо да се ослободимо себе без Христа и Његове Истине, браћо и сестре. Да се молимо да нас Господ ослободи прво од нас самих, јер ми себе поробљавамо неистином, баш онако као што се молио свети Владика Николај: “Господе ослободи мене од самога себе”. Јер ако се човек не ослободи тих погрешних хтења и греха, ако се не ослободи себе да Христос уђе у њега, онда је он испуњен својом слободом и неистином. Нека нам Господ помогне, да нас ослободи, да нам помогне да се ослободимо од самих себе, својих навика. Бог вас благословио”. По заамвоној молитви, Преосвећени је поделио нафору верном народу и свој очински благослов. Извор: Епархија шумадијска
  18. У четвртак, дана 29. августа 2019. године, када мештани Габоша обележавају свој Заветни дан, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у габошком парохијском храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох маркушички, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преосвећени Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље наше сабрање овде у Габошу где прослависмо заветни дан овога села. Сабрала нас је благодат Светога Духа која нас увек сабира и даје нам пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста, ако живимо у благодати Божјој која нам је дана тада смо у благодатној заједници врлине и послушања. Послушање у духовном смислу, драга браћо и сестре, јесте веће од поста и молитве. Код Пресвете Богородице чије Успење смо јуче прославили можемо видети послушање када је прихватила Божји позив да буде она изабрана Жена кроз чију ће се утробу у свет уселити Спаситељ наш Господ Исус Христос. Видимо колика је послушност Пресвете Богородице, а са друге стране Христова послушност према Богу Оцу и Светоме Духу, јер Он долази да се разапне за свакога човека и спасе целокупно човечанство. Из свега овога знамо колико нас Бог воли и колика је Његова љубав. На овом се изграђује та велика врлина послушности. Морамо живети у послушности и благослову Божјем, следити пут Јеванђеља. Требамо да следимо тај пут и живимо начином живота који су по пустињама и гудурама земаљским посведочили монаси првих векова, остављајући своју телесност и распињући се за Христа и Цркву Његову. Таква љубав треба да се изграђује међу људима, таква љубав треба да буде према Цркви Божјој. Треба да се изграђује љубав из које се рађа послушност, врлина, нада и истина. То је прави пут нашега живота, Тајна којом требамо да ходимо у овом животу. Не требају нас замућивати лажна учења и лажне послушности које нас одвраћају од Цркве Божије и не воде нас никуда. То нас води у провалију, у вечно ништавило. Ако не живимо у заједници са Црквом тада смо индивидуалци без благодати, без благодатног дара Светога Духа на које нас упућује Јеванђеље. Тај пут није лак. Трновит је и омеђен разним животним искушењима. Та искушења требамо да превазилазимо, да нас изграђује љубав. Искушења не могу да буду трајна ако човек живи у заједници љубави Божје. Ако се човек причешћује и живи благодатним животом лако превазилази искушења. Човек у Цркви проналази наду и свој пут у оном духовном смислу. Наша душа и разум лутају, траже лакше путеве који нас најчешће одводе у индивидуалност, далеко од Цркве Божје и дешава се да човек пропада. Црква Божја је увек ту да пружи руку, јер човеку је дат онај најлепши цвет – цвет покајања. Ако смо кроз покајање поново ушли у благодатну заједницу Цркве знамо да смо на благословеном путу наде и истине која је у Господу нашем Исусу Христу. Господ Исус Христос се распиње за свакога од нас, даје се свакоме од нас. Као што сам напоменуо, тај пут никако није лак. Он са собом носи различита животна искушења, али ми не треба да посустанемо. Искушења нас не требају одвратити од Цркве Божје, јер Црква Божја није изграђена на делу само једног човека. Да је тако Црква не би ове године славила 800 година свог постојања. Црква је изграђена на Христу који је Глава Цркве и има своју вечну категорију – благодат Светога Духа. Благодат Светога Духа нас је и данас окупила овде да прославимо име Божје, да прославимо Заветни дан овде у Габошу, да се помолимо Господу да нас укрепи и умножи. Да ово село живи благодатним животом који проповеда наша Црква, да ходи путем светога Јеванђеља којим су живели наши свети угодници од светога Симеона и Саве који су нас изграђивали у миру. А мир је Христос, драга браћо и сестре! Ако се у Христу смирујемо Христом ћемо ходити, Христа ћемо носити. Христа сусрећемо на свакој Литургији примајући Тело и Крв Христову. Тако обнављамо заједницу и остајемо на путу истине, наде и вечнога живота. Велика је радост данас бити овде и видети вас овде окупљене око Цркве Божје, око Олтара Божјега. Нека је благословен данашњи дан и сви који сте сабрани, ваше породице, домови и њиве! Нека сте благословени и срећни од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  19. У уторак, 20. августа 2019. године, када наша Црква слави преподобног мученика Дометија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесници Александар Јовановић и Александар Сенић, као и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Након прочитаног јеванђељског зачала у којем Господ заповеда да љубимо једни друге, Епископ Јован говорио је присутнима о најважнијој хришћанској врлини – љубави. Владика је у својој беседи истакао следеће: “Браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, на првом месту оно што ће нам остати упечатљиво јесте то да Јеванђеље највише говори о љубави Божијој према човеку, и да човек на то треба да одговори богољубљем и човекољубљем. То нам говори да све што нам је Бог дао јесте дар Божији. Најосновнија култура је да човек на сваки примљени дар узврати уздарјем и зато наша љубав не би требала да буде себична, него да буде таква да воли човека онаквог какав јесте. Наше је да ми живимо вером, да би тај други, видевши мој и твој живот у вери, и сам се окренуо вери. Сваки хришћанин треба да воли сваког човека, без обзира на то какав је тај човек. Човеку треба да укажемо на његов грех, свакако, али то не значи да треба да га мање волимо због тог греха. Пре него што скренемо пажњу човеку на његов грех, ми морамо проверити шта је са нашим грехом. Сваки човек који је отуђен од љубави он је отуђен од Бога и сваки онај који је задобио љубав задобио је и Бога. Зато Господ управо нама говори да љубимо и волимо једни друге. Човек који не воли Бога он не воли ништа што је божанско и не воли ни човека који живи љубављу Божијом. Зато су кроз историју и прогонили оне који су веровали у Христа. Савршена љубав је да волимо оног који нас не воли, да му покажемо да је мржња опасно зло, да мржња измени разум човеков да човек у тој мржњи мисли да и када зло чини да у ствари добро чини. Ми хришћани треба да се молимо да нас Бог ојача у љубави, јер само човек љубави ће волети. Свети оци нас уче да покријемо грех брата свога па ће Господ и наш грех покрити. Како настаје зло? Свети оци кажу да зло настаје тако што горчина рађа гнев, гнев рађа љутину, љутина рађа вику, а онда из вике настаје хула. Зато будимо са Христом, да би Христос био са нама”. Извор: Епархија шумадијска
  20. „Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном пути никада не срести живога Христа Спаситеља… Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави… Истину треба волети не зато што је она корисна и утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да бисмо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво.“ Г. Флоровски
  21. Као и о другим својим делима, Мишел Уелбек и у новом роману „Серотонин“ (Booka, 2019, превод Владимир Д. Јанковић) представља свет у ком цивилизација (од)умире тихо, без драме, институције се распадају а међуљудски односи су непостојећа категорија. Европом управљају елите које реалне интересе људи претпостављају идеолошким пројекцијама о слободном тржишту и општој законодавној регулацији, а просечан припадник средње класе је, и поред свести о сопственом егзистенцијалном неуспеху, и даље у власти догми о индивидуалним слободама схваћеним у виду хедонизма и егоизма. Роман својим суморним и растрзаним ходом представља живот човека сведеног на биолошко постојање, док је култура, лишена способности да осмисли људски живот на равни која би превладала такав облик постојања, лаж и још један представник света ког је – без могућности да га се ослободимо осим самоубиством – најбоље подстаћи, свако према својим могућностима, на самоуништење. Крик због неправде које систем чини грађанима који би да живе послују у складу са здравим економским и моралним принципима, као и могућност и оправданост оружане побуне против таквог система, такође се у овом роману не показују као решење, јер ни за то више нема ни снаге, ни енергије, а у крајњој линији ни солидарности потребне за заједничку борбу и заједнички отпор. Спремност за жртву замењена је помиреношћу са смрћу, са њеном неминовношћу и коначношћу, смрћу која је, ипак и у основи – упркос свим културним и цивилизацијским дометима – победила. „Серотонин“ не спада у боље Уелбекове романе, а његова стилска и структурална недотераност озбиљно доводи у питање репутацију издавача какав је „Фламарион“. Тема човека подвлашћеног медикаментима и сопственом хормоналном структуром, на пример, иако важна, знатно успешније је обрађена у – рецимо – роману „Дама из Санторинија“ Исидоре Бјелице, где је третирана у озбиљном односу према „Књизи о Јову“ и њеним исходом у закључку да су „људски критеријуми погрешни“. Тако и закључак романа, последња два пасуса у којима се коначно осмишљава патња главног јунака, а ваљда – требало би – и наша преовлађујућа читалачка досада, делују као наметнути, накнадно дописани, без органске везе са целином романа и без катарзичког дејства. Ти пасуси су, ипак само по себи вредни и упућују на тежњу врхунске литературе да назначи нешто иза кринке овог видљивог и тужног света, обаћајући се човеку не као апстракцији него целовитом и смислотворном бићу. Љубав је ту наведена као доказ да у нама постоји нешто више од биолошког, да је она пре свега глас Божији и сведочанство о томе да Бог брине о сваком од нас, а Христов позив и Христова жртва су виђени као покушај да се људи призову свом истинском назначењу, да коначно отопле своја окамењена срца и заволе једни друге, такви какви су и такве какви су, па да ваљда заволе и Бога, одговарајући на његов позив. Ова књига би хтела да буде један од таквих знакова, о Божијој бризи о нама и нашој одговорности према њој, и само ако је тако схватимо – макар и као неуспела – остаје вредна читања. Извор: Теологија.нет
  22. Потрага за смислом постојања (разговор са Христом Јанарасом) Дарко Р. Ђого Христо Јанарас У једном од својих интервјуа, на питање новинара зашто је толико књига написао на тему религије, хеленски философ и теолог Христо Јанарас је одговорио: „ниједну нисам написао о религији.“ „Па о чему јесте?“ – упитао је новинар. „О потрази за смислом“ (για την αναζήτηση νοήματος) – одговорио је Јанарас. Када је професор Христо Јанарас 2009. године посјетио Београд и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, поводом објављивања српског превода његове, како сам каже „темељне књиге“ Личност и ерос, настао је овај краћи разговор са великим хришћански мислиоцем. Ваша књига Личност и ерос преведена је на српски језик. Како Вам се та књига чини данас? То је била Ваша докторска дисертација? – Заправо, не у потпуности. Прва „рука“ прва три поглавља књиге представљала су моју докторску дисертацију. Не бих ништа измијенио у њој данас. Свакако, послије ње су се појављивале друге књиге. Рецимо, разликовање између личности и природе, значај слободе личности, покушао сам да проширим као тему и на друге просторе људског постојања, на простор политичког и друштвеног живота. Постоји једна моја књига која се зове Рационализам и друштвена пракса (Ορθός λόγος και κοινωνική πρακτική). Или, на примјер, на простор економије (друга моја књига носи назив Стварно и имагинарно у политичкој економији (Το πραγματικό και το φανταστιώδες στην πολιτική οικονομία). Али и све касније књиге – Изрециво и неизрециво (Το ρητό και το άρρητο), Предлози једне критичке онтологије (Προτάσεις κριτικής οντολογίας) јесу књиге које суштински обасјавају аспекте ове прве књиге. Она (Личност и ерос) је једна основна, базична књига. А она је отворила један нови простор за дијалог православне теологије са Хајдегером… – Не толико са Хајдегером… Можда не само са Хајдегером? – Можда би било боље рећи да је она теолошке проблеме поново вратила на један онтолошки ниво. Дакле, она се преплела са дугим током философске мисли и поново третирала проблем смисла постојања. Мислим да је то веома важно. Ми често говоримо о теологији као о нечему саморазумљивом. А она представља потрагу за смислом постојања. Зато она није књига о Хајдегеру него књига која говори како је у западној мисли, укључујући ту и Хајдегера, у западној онтологији, рјешавано питање смисла постојања. Када сам је писао нисам имао ниједну другу тежњу (τάση). Једна од највећих тема Личности и ероса био је проблем смрти. Како Вам се данас чини тај аспект књиге? Интересантно је да сте пронашли једну херменеутику смрти према којој смрт није само нихилујућа (μηδενιστική), него може да буде и остварење еросног? Шта о томе мислите данас? – Посљедња књига коју сам написао носи наслов Загонетка зла (Το αίνυγμα του κακού) и у њој се бавим и проблемом смрти. Мислим и вјерујем да је једина херменеутика смрти она коју даје апостол Павле када говори: „и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“ (Рим 14, 8). Она нема ни теоретско, ни идеолошко значење. „Бити Господњи“, предати се Господу, значи живјети цјелокупну еросну перипетију као излажење из себе. И тада, ако изаемо из себе, као што каже Павле, ако и умремо, са Христом ћемо бити. Сматрам да се само тако може превазићи страх од смрти, и сама смрт. А то је врло битно питање за човека, не само данас. Питање смрти јесте питање смисла. Зато сам сматрао да је немогуће говорити о онтологији без одговора на питање о смрти. Још једна тема „Личности и ероса“ која и данас има велики значај за теолошку мисао јесте слобода. Зашто је та ријеч толико присутна у Вашој теологији? Које је њено значење? Да ли је отачка самовласност потпуно једнозначна слободи? – Да, слобода је врло важна тема зато што она представља раздјелницу између словесног (λογική) и бесловесног постојања (άλογη ύπαρξη). Она је најзначајнији елемент човјекове иконичности. Бити „по икони“ значи имати слободу. И да: самовласно (αυτεξούσιο) значи слободно. Наравно, помало се промијенио смисао ријечи: данас када кажу „слобода“, људи обично подразумијевају једну могућност безграничног бирања. Слика слободе данас јесте супермаркет: уђеш и бираш. Тачније: мислиш да бираш. Твоји избори су, међутим, ограничени и одређени. Заправо, истинско значење слободе је оно у отачкој теологији: човјек не може бити слободан док се не преда. Са другим човјеком стојиш у односу што значи да не можеш да бираш шта у његовој личности желиш, а шта не. Зато се истинска слобода остварује у односу, а не у могућности бирања као таквој. Господине професоре, често се поставља питање западног утицаја на православну културу и теологију. Шта мислите. Шта ће се у будућности десити са православном културом и теологијом? – Не знам. Уопште не могу да дам било какав одговор. Само Божија Љубав може да окрене ствари на другачији ток. Овако како тренутно иду, све сугерише једно отуђење, један фалсификат. Али не чини ми се да ће се то десити са теологијом. Можда и сама теологија нађе снаге да окрене ствари. * * * Христо Јанарас (1935) јесте један од водећих православних мислилаца данашњице, философ и богослов чије су књиге већ деценијама незаобилазно штиво свакога ко жели да се упозна са хришћанством и православљем на дубок и аутентичан начин. Рођен је у Атини, гдје је одрастао и гдје је започео своје теолошке студије. Од дјетињства бива укључен у рад и постојање Богословског братства Зои , што је одиграло значајну улогу у његовој каснијој опозицији начелима богословских братстава, пијетизму, морализму, идеологизму и било ком облику тоталитаризма. Студије наставља у Бону и на Сорбони, гдје се упознаје са европском философијом, која остаје трајно једна од тачака његове хришћанске философије: нарочито дубок утицај оставља сусрет са дјелом Мартина Хајдегера и Фридриха Ничеа, које у готово свим својим дјелима узима за дубоке свједоке коначних домета отуђења европске културне и философске традиције од онтолошких преокупација Хеладе и отачке теологије. Његове књиге Личност и ерос и Слобода морала представљају најдубље и најпревођеније књиге које је православна мисао дала у ХХ вијеку. Поред њих, у библиографији овог свестраног мислиоца налазимо књиге из политичке економије, културологије, политикологије. Међу њима се нарочито издвајају теолошки лирично Тумачење на Пјесму над пјесмама (Σχόλιο στο Άσμα Ασμάτων ) као и књига мемоара Прибјежиште идеја (Καταφύγιο ιδεών), потресно свједочанство о животу, идеологијама и проналаску смисла изван готових одговора и наметнутих питања. http://teologija.net/potraga-za-smislom-postojanja-razgovor-sa-hristom-janarasom/
  23. Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html
  24. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу... Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html View full Странице
  25. Беседа о великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној «Господе опрости им, јер не знају шта раде!» – то је била последња молитва велике кнегиње Јелисавете, пре него што ју је прогутала црна провалија напуштеног рудника. Она је свесно ишла ка том бездану и категорички је одбила да напусти Русији, када је завладало безакоње. Она је ишла за Христом и њене духовне очи су пратиле светлост Васкрсења, која је блештала у провалији. Шта ју је довело у далеку уралску варошицу Алапајевск, која ће постати њена Голгота – њу племкињу, странкињу? Шта ју је предало у канџе непознатих људи, које је покретала демонска злоба? Њихови животни путеви се никако нису могли укрстити. Видела је те људе први и последњи пут у животу. Она се сусрела с њима само зато да би они над њом извршили пресуду, њој непознатног суда. Али то је све било расуђивање људи. А Божије расуђивање? За Бога је то био суд људски: за Бога, или против Бога. И велика кнегиња Јелисавета, бивша протестанткиња, која је примила православље у својој новој отаџбини и заволела православну Цркву и Русију «чак и до смрти», одговорила је злу. Како год да јој је пресудило разуздано, безумно зло, она је примила то као пресуду с Небеса, као могућност која јој је послата, како би на делу потврдила смисао читавог свог живота. Љубав према Богу и љубав према људима, био је истински смисао њеног живота, и љубав је довела велику кнегињу на крст. И њен крст је порастао и присајединио се Крсту Христовом и то је била њена награда. Велика кнегиња је изгубила супруга, настрадао је од злонамерне руке терористе. Сопственим рукама она скупља то што је остало од човека кога је волела, и носећи у срцу бол страшног губитка, иде у тамницу да посети злочинца, с Јеванђељем у рукама, како би му дала опроштај и окајаног привела Христу. Цео њен потоњи живот у Русији био је саткан од милосрђа и служења Богу и људима. Велика кнегиња је окупила сестринство и основала Марто-Маријински манастир. Пратила је пример ове две јеванђељске сестре и служила је свим бедним и убогим. Она је у то дело уложила сва своја средства, дала је све без остатка, и саму себе је томе посветила све до краја. Њена љубав према људима била је узвраћена љубављу других према њој. Монахиња Варвара, која је помагала својој матушки великој кнегињи у све дане њеног служења, није пожелела да је остави ни у њеном последњем подвигу страдања. И она је украсила мученички венац својим самоодрицањем и самопредањем. У тешкој 1917. години, када је царовао метеж, када се рушило устројство некадашње Русије, када су се спремали да убију цара и самим тим руску државност, када су богохулници дигли руку на све што је свето и пуцали чак и на зидине Кремља, велика кнегиња Јелисавета је писала да је управо у том трагичном тренутку осетила у којој мери је Православна Црква заиста једина права Црква Господња. «Осећала сам тако дубоку жалост према Русији и њеној деци – писала је она – која у овом тренутку не знају шта чине. Зар то онда није болесно дете... Желим да узмем на себе његово страдање, да га научим да трпи, да му помогнем... Света Русија не може погинути. Али Велике Русије, авај, више нема. Потпуно је срушена Велика Русија, неустрашива и беспрекорна.» И из развалина и згаришта Русије, из бола читавог народа, из небројених њених страдалника чује се глас свете жртве, која окрепљује живот: «Света Русија и православна Црква, којој врата ада неће одолети – живе и живеће и даље, више него икада пре.» Те речи је написала у предвечерје свог страдања. «Уверена сам – наставља она – да је Господ који кажњава, исти онај Господ који и воли.» Ето мере њеног духовне величине, ето мере њене исцрпљености. Она је већ сама добровољно постала жртва, и Господ је прихватио њену жртву за Русију, коју је она толико волела. И не би имали никакве власти над њом, ти џелати који су се појавили ниоткуда, да им то није дато с Небеса. Сви који су били са великом кнегињом Јелисаветом, живе су бацили у окно рудника, осим једног који им се успротивио. Нису умрли истог трена. Још дуго су мештани, из дубина земље, служали Херувимску песму. А велика кнегиња је и тамо, у њиховој братској гробници, наставила дело Божије – својим апостолником је превила главу једног од повређених, који је био уз њу. Када су кроз три месеца после смрти мученика нашли место њиховог упокојења, видели су да је велика кнегиња лежала на дубини од 15 метара, држећи икону Спаситеља на прсима, којом је била благословена у дан када је примила православље. Праведници вечно живе! Руски новомученици су оне жртве, које је очекивала Васељенска Црква – они су допунили број убијених зарад Речи Божије. И ко зна, колико ће још трајати то «мало» апокалиптично доба, у ком овоземаљска Црква сазрева за Суд Божији, који ће се осветити свим живима на земљи за проливену крв праведника? С руског Александар Ђокић Архимандрит Јован (Крестjанкин) 18 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/105201.htm
×
×
  • Креирај ново...