Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христовом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Заиста, Христос је Посредник, чијим посредовањем до нас доспеше сва добра која нам је Бог даровао; или, боље рећи, која нам увек даје. Јер, Христос није посредовао само једанпут засвагда и све нам предао, а затим то посредовање напустио, него увек посредује, и то не речима и молитвама, као што то чине свештеници, него делом. А којим то делом? Тиме што нас сједињује са Собом и што нам Собом предаје Своје благодати у складу с тим колико је свако од нас достојан и колико је очистио себе. 2. Као што светлост и сама од себе пружа могућност за гледање, па кад ње нема, тада нема ни гледања, тако и сједињење са Христом треба увек да буде у душама, наравно, уколико желе да живе и да нађу покоја. Наиме, ни око не може видети без светлости, нити у душама може бити истинског живота и мира без Христа; јер само је Он Тај Који нас спријатељује са Богом, Који нам пружа тај мир. А без тога мира постајемо непријатељи Божији, и нема никакве наде да постанемо причасници Његових добара. 3. Према томе, ко се од самог почетка није сјединио са Христом, или се сјединио али није остао сједињен, тај је још увек непријатељ и туђинац божанским добрима. 4. Заиста, шта је то што је спријатељило Бога са човечанском природом? Свакако чињеница да је Свога љубљенога Сина видео као човека. Тако се Он мири са сваким човеком уколико овај поседује обличје Јединороднога и носи Његово Тело, и уколико се види да је једнога духа с Њим. Без тога сваки човек је, сам по себи, онај стари човек, непријатељ Богу – човек који нема ништа заједничко са Богом. 5. Дакле, ако треба да верујемо да душе кроз молитве свештеника и кроз приношење свештених Дарова задобијају упокојење, треба онда најпре да верујемо да то бива на начин на који је човеку једино могуће наћи покоја. Који је то начин, то је већ речено: да се спријатељимо са Богом и да не будемо непријатељи Његови. Како то постићи? Тако што ћемо се сјединити са Богом ишто ћемо постати једнога духа са Његовим љубљеним Сином, Који је једини по вољи Оца. То је могуће остварити кроз свештену Трпезу, која је, као што смо својим речима и показали, заједничка и живима и умрлима. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  3. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке View full Странице
  4. Импресивно је задржати поглед на сваком углу слова Јеванђеља. Порука Јеванђеља није једнодимензионална и не може се применити искључиво само на један контекст, па чак ни на само један век живљења. Добро је читати критички, али још боље је читати отвореног срца. Онда почиње жуборење Другог да се емитује у твојој свести. Увиђаш начине како Сам Бог размишља. Ако ти каже. Ако можеш. Без великих очекивања и големе имагинације. Данас бих се задржао на анализи Христовог прања ногу ученицима. Неки аутори преводе тај чин као исказ љубави какав је већ постојао код Јевреја. Сада треба ући у суштину тог геста. Данас је људима тешко и руковати се. Погледати један другог. Јавити се један другом. Ако сусрета и има – недостаје дубина. Људи се не осећају. Ако се и осећају – често се не разумеју. Дакле, проблем је увек исти: љубав и однос. Само где има љубави може бити односа. Да ли је сваки не-однос губитак љубави? Не, јер се негде сусрет једноставно није догодио, па тиме ни могућност за однос. Да ли је сваки однос производ благодатног уплива? Не, јер неки се могу волети и без љубави према Богу. Вратимо се Христовом гесту. У њему можемо сагледавати колико ми не чинимо способним себе ни за минимално. У данашње време, у ери овакве културе и менталитета, такав гест би се сматрао за подсмех. Свештеницима би, рецимо, било испод части да перу ноге својим верницима или један другоме. Наравно, само правимо хипотетичко поређење. Не мора нужно неки стари јудејски обичај да преживи у неком другом веку и свету где више нема места макар за сећање. У време оно саблазан је остала на нивоу да Бог уопште може постати човек. Идемо даље. Христос не исказује љубав само у овоме чину. Он то чини свим Својим свештенодејствима од тренутка Оваплоћења до Вазнесења, и не престаје да чудодејствује и благодатно изненађује од централне тачке Литургије до данашњих дана. Није, дакле, ниједан акт или чудо претежније јер се у свим огледа деловање Тројице. Зато би било неумесно, примера ради, истицати важност прања ногу од Тајне Вечере. Имају исту тежину. Као што рече један егзегета: „Свуда где се Исус креће – тамо је Црква!“. Занимљива је реакција апостола Петра. Кад мало боље погледамо, он се свуда нешто буни. За све има неки коментар или „бољи предлог“. Није то нужно од његове дрскости или незнања, мада ово друго не треба превидети, јер ученик Петар и апостол Петар немају исти ниво богопознања. Пре ми се чини да од његове безазлене присности коју осећа према Христу тако смело говори, приговара или даје сугестије. А видимо да га сваки пут Христос „поклопи“ другом аргументацијом која не одговара курсу размишљања које у том моменту има ученик Петар. У светлости његовог противљења да му Христос опере ноге, можемо видети реакцију свакога од нас. Срамота доминира. Осећање недостојности. Отимање од Христа пред величином сопствене обнажености. Можда пре жеља да ми оперемо ноге Христу као она које је сузама својим и косом опрала ноге Његове, или као што је, са друге стране, Јован Претеча желео да Христос пре њега крсти неголи он Њега. Али, гле парадокса: то није Божија воља!!! Христос каже Петру: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. Експлозиван моменат. Чудне речи. И Петар се одмах саглашава. Ово је мистичан богослужбени моменат. Ево Цркве на делу! Бог Први показује иницијативу. Не чека да Њему дођу већ Он иде ка њима. Он први клечи. Први се савија и припрема воду и убрус. Нема асистента осим Оца и Духа. Кенозис, очишћење и одуховљење. Све три врлине Духа на једном месту у овом акту Богочовека. Логично би било наступити другачије, али Бог жели овако. Не демонстрира неку власт бахатог ауторитета, већ топлосрдачно, као када родитељ купа своју децу. Као да Христос жели да каже Петру и свима Петру налик: „Не опири се, пусти да Ја преузмем; не осећај се непријатно; не противи се због згрожености над собом!“. У суштини, одмах смо разоружани човекољубљем. Или прихваташ или не прихваташ. Нема трећег пута. Имати удела са Богом значи постати Му налик; облагодити себе прихватањем Његове љубави и еманацијом исте за друге око себе; једноставније речено: учествовати у Њему Самом. Ако сматрамо да наша воља, или наш грех (а није свака воља израз греха) немају „право“ да нас Бог „опслужује“, онда својој вољи и греху дајемо већу важност и стварност неголи Самом Богу. Наравно, треба да остане присутно осећање скромности да се од охолости не би Бог претварао у дежурног конобара а Црква кафаном разбојничком. Дакле, и пре него што смо приступили Путиру, а приближи смо се прљави, неочишћени, Он је Тај који нас удостојава, припрема и чисти. Себи посвећује. Ако смо недостојни – немамо удела са Њим. Ако нас не очисти – немамо пријатељство Његовог Духа. Ако смо Га примили а кажемо да нисмо достојни да имамо удела са Њим, онда Га одричемо; пљујемо на окушану реалност Његовог присуства; шутирамо посуду из које је хтео да нас опере. Велике речи: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. Зар је то мало? Прљав си по својој вољи, још те други купа? Бити удостојен додира? Не противити се чак и када би скромност хтела другачије? Не опирати се чак и када величина греха жели да сакрије величину Његове љубави? Треба ово искуство лагано апсорбовати и освестити. Удео са Богом значи постати Његовој нарави налик. Бити преплављен светлошћу у којој Он Сам живи. Нема уцене. Постоји предуслов само до оне границе докле се пита слобода. Уцена не пита слободу. Предуслов није исто што и уцена. Определити се може само онај ко је слободан. Уцењен не може да бира. Онај који позива – призива у веће остварење слободе од познате. Усисавање Другим уноси у вртлог где смер ветра не иде час на једну страну добра а час на другу страну зла, већ једино у недвосмерној усмерености ка Једино Добром. Не може се бити близу светлости а не постати светлост, као што се ниједна ствар не може видети ако није обасјана. Овде се очишћење и освећење преплићу. Оно што се чисти уједно постаје освећено. Овде можемо да се опростимо од морализма. Зато ни покајање не треба да паралише човека већ да га узноси у Стварност која превазилази не само недостатке већ и постојање свега знаног у целини своје најкрасније велелепности. Толико је узвишена Тајна Христове присности са нама. Удео са Њим. Ако је шта/ко очишћено – грех више нема постојање. Ако је шта/ко освећено – улази у вечно постојање. А Бог је отишао још даље од прања ногу, чак и од смрти на крсту. Умањио је Своје обличије изменивши се једном заувек у човека. Толико је велика Његова неизмењива љубав. И ово треба сагледавати… Никола Ђоловић Извор: Теологија.нет
  5. Налазимо се пред једном од најскандалознијих реакција Исуса Христа. Он улази у Јерусалимски храм заједно са ученицима. Не одушевљава се тако наивно красотом и запремином храма као његови ученици. Не само зато што види будућу расутост тог храма, већ првенствено зато што унутар њега не затиче амбијент и поредак који не одговара карактеру храма. Христос наступа видно агресивно. Долази до инцидента. Можда некоме ова кованица боде очи, али ако „агресивност“ заменимо дефиницијом/одредницом „светог беса“, нећемо ублажити овај појам. Зато узалуд покушавамо да „одбранимо“ Христа од присуства гнева јер морамо да ућемо у Његове мотиве. То ће рећи да није сваки гнев саткан од греха. Овде се можемо делимично (не и потпуно) опростити од свето-аскетских инсистирања на одстрањивању страсти као што је гнев, јер Христос први, овим поступком, долази у конфронтацију и клинч. Сада морамо да уђемо у Христов поглед. Да кроз Његове зенице уђемо у суштину. Замислимо се. Позиционирајмо се. На пример, улазимо у своју парохијску цркву а унутар ње затичемо са једне стране шталу (волове, овце, итд.), а са друге стране мењачнице (какве данас видимо на сваком кораку). Целој овој слици можемо додати кич угравиран у разне скупоцене бројанице, флаше, иконе, итд., за које један свештеник мудро рече да представљају „својеврсну јерес“. Дакле, простор, одређен и посвећен, за време молитве је десакрализован, маргинализован и удаљен од своје првобитне намене. Храм је постао вашар, циркус, „пијаца“ каже Христос. (Шта ли би тек рекао за данашњи институционализам цркве а да опет Он Сам не заврши пред синедрионом?) Христос је поражен призором. Сигурно је да не глуми изненађеност и да је и пре уласка, или ако одемо даље, чак пре оваплоћења, знао амбијент у каквом се стању храм налази са унутрашњим дихотомијама. Намерно бира радикалан наступ. Узима бич. Није то наивна сцена. Бог држи бич. Не држи нож. Бич кажњава, нож убија. Није дошао да убије већ да спаси – Он то наглашава на другом месту. Неко ће, можда, опет „бранити“ Христа да никога није ударио бичем него да је претио. Ипак, бич је бич. Пред нама је узбуђени Бог. (Не смемо се трудити да Га идеалистички оперишемо од ових учитавајућих појмова као да их је Он недостојан, јер је ипак узео нашу природу на Себе, премда је јасно да није узео грех већ смртну природу. Зато кажемо да је „узбуђен“, али ако би рекли „изнервиран“ не би погрешили, нити бисмо Његово божанско достојанство умањили. Именовања која су ближа нашој палој природи немају за циљ да обесвете Богочовека већ да доведу до дубљег сагледавања онога што нам је блиско). Али вратимо се догађају. Бог у месу, Богочовек, бичује људе и стоку. Преврће столове. Сигурно је да диже тон и виче. Можда ће неко сада „бранити“ Христа како је посреди педагошка норма као што родитељ кажњава своје дете. Како год. Пред непријатном смо ситуацијом. Наизглед сцена, мимика тела, делује веома бахато. Данашњи борци за људска права и заштиту животиња би се одмах потрудили да овакву „примитивност“ Богочовека санкционишу реакцијом надлежних власти. Христа би оптужили за ремећење мира, вандалско понашање према људима и животињама (мада не треба бити наиван, јер је ту наравно било реч о животињама намењеним за жртвоприношење – само правимо поређење у савременом маниру). Најпре, Његову „анархичност“ са претурањем столова као ремећење богослужења или рушење споменика од националног значаја и културе. Не улази се, дакле, у мотиве. Не мари се за Његову резигнацију постојећим стањем храма. Примат узима изграђени имиџ, поредак интереса који одговара већини. Христос као да намерно иде на то да све окрене против Себе зарад неискварених, неискомпромитованих, вредности. Ипак, Христос љуби Свој храм као што свако од нас љуби свој дом. Како би се ми онда понели да угледамо неког странца ко се без нашег знања или одобрења иживљава у нашем дому дуги низ година током нашег одсуства? Онда је Христова реакција сасвим разумљива. То пак не значи да ми имамо то право. Ипак је ово становиште Богочовека. Осим ако није реч о јуродивом баруту који је само Богу знан код оних који су изабрали модус лудих ради Христа? У овом Христовом сукобу са трговцима не можемо назрети неки дипломатски однос, бонтон, помирљивост, љубазност да замоли, сугерише присутнима да напусте светилиште са својим навикама. Овде нема оног хришћанском манира да се слобода другог поштује ни у наговештају. Христос не кокетира ради добитка макар то била и сврха врлине. Људи су се ту одомаћили. Присвојили простор. Размазили на позицијама тадашње црквене елите које болују од комплекса несмењивости. Храм се третира као курва уместо као мајка. Христос зна да мора наступити оштро. Да је пред Њим безосећајан и бестидан нараштај одвикнут, уосталом као можда и данашње (де)генерације, да им било ко/шта приговори. Он не бежи од последица, јер три године говори да ће бити убијен. Иде, дакле, свесно у смрт. Зашто би онда презао од конфликта? Овде није реч о некој прасковитој моралној поруци како Он не жели да се компромитује. Имамо и данас таквих моралних гиганата који нису без пожртвованог значаја за своје идеологије. Христови мотиви су уперени у димензију еклисиологије. Иде даље од морала – у радикалну светост отворене есхатологије, јер где је Он ту је и место не само љубави, него и суда. Он жели чисту Цркву. Цркву коју је Себи посветио. Цркву у којој ће Он, Отац и Дух деловати са другим љубећим слободама. Овде то не затиче. Не само у спољашњем хаосу већ најпре улазећи у унутрашње хаосе људи који за ту светост нити знају, нити маре. Зато негодује. Наступа кочоперно. Овај моменат је веома близак другој Христовој реакцији која носи исте мотиве: „Дошао сам да бацим огањ на земљу и како бих волео да се већ запалио“. А ово је речено за благодат, не за неко религиозно лудило, која ће се сукцесивно расути по свим црквама у свету (што опет не значи да је Божије присуство и деловање детерминисано само унутрашњим деловањем Цркве јер границе цркве нико не познаје). Ревност и ишчекивање се у Христовим мотивима укрштају много пре замаха бичем. Проблем је, дакле, што је храм претворен у „пећину разбојничку“. Што није донео очекивани плод на унутрашњем нивоу. Христос брине о његовој хигијени јер споља је храм био богато декорисан а изнутра пун разних трговачких и неморалних типологија. Ова слика треба да нас опомене како на спољашњу лепоту храма и тела, тако и на унутрашњу лепоту храма и душе. Иконички екстракт. Некоме полен, некоме отров. У овом догађају не смемо да будемо на страни оних „који знају боље владање од Христовог поступка“. Можемо донекле извести и есхатолошки приступ да ће Он тако истерати оне који немају долична одела за Јагњетову Свадбу како је већ пророковао. Мада овај призор делује помало узнемирујућ, или недостојан Бога који показује ниво адреналина у месу, ипак, не можемо ништа – ту је. Бог то може. Чини. Има право. Родитељ је свих народа. Нико не сме да Га ухвати за руку и стопира. Мада је занимљиво да не одбацује опоненте. Можда нам је Бог много сличнији него што Га, због апофатичког савршенства које Му свакако доликује, чинимо себи недоступним, уз, наравно, доста антропоморфног ризика да не пренагласимо само човеколику природу у Њему. Његово иступање (које би сигурно у случају ког другог осудили или саботирали) није бес ради беса, не бес као циљ. Тврдоглава и неосетљива срца често само нешто болно може пренути из чамотиње самозадовољства. Христос је изабрао овај начин, али од њега није створио правило да тако ми не бисмо тлачили једни друге. Ипак, Његов замах бичем је оставио опомену да Он није равнодушан. Да још увек посматра трговце. Јер, тргујемо са свим са чиме умемо убијајући односе и пре него што су пустили клице. Тргујемо највише тим одмеравањима колико волимо и колико нам је неко нешто дужан. Наравно, постоје и трговине свештеним обредима ако тарифа узима превагу над благодатним реализимом Цркве. Али, ако смо узели неко поуку из свега, бич смисла нас је ошинуо, и још увек шиба, да у свему негујемо критички став и да пазимо на своју трговину, јер „којом мером меримо тако ће нам се мерити“. А када се једном ослободимо стега трговачких односности, онда ћемо из себе бичем воље протерати недостатке и срушити идоле, па дозволити Духу да очисти наш унутрашњи храм. Никола Ђоловић Извор: Теологија.нет О Христовом истеривању трговаца из храма TEOLOGIJA.NET Налазимо се пред једном од најскандалознијих реакција Исуса Христа. Он улази у Јерусалимски храм заједно са ученицима. Не одушевљава се тако...
  6. Свето јеванђеље по Матеју, зачало 59, (14, 22 – 34) говори нам о чуду ходања по води које Господ Христос чини, показујући Својим ученицима да је све могуће уколико имамо снажну веру. Поуке ове приче слушаоцима Радија Источник приближио је протођакон Бранимир Терзић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Извор: Радио Источник РадиоИсточник-RadioIstočnik | Протођакон Бранимир Терзић гост „Сведочења“ RADIOISTOCNIK.INFO
  7. На празник Свете Марије Магдалине, а у седму недјељу по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија. Началствовао је Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић), а саслуживали су му старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић и старјешина Саборне Цркве у Сарајеву и професор Богословског факултета у Фочи протојереј-ставрофор Владимир Ступар. Бесједио је владика Атанасије, након што је отац Владимир прочитао Свето јеванђеље. „Ево дана спасоноснога, дана васкрснога, дана директнога свједока васкрсења Христовог, данас празноване Свете Марије из Магдале на обали Генисаритског језера. Она је ишла за Господом са мајком Божијом и другим женама мироносицама. И постала је, ево чули смо, сведок васкрсења Христовог. Света Марија је била она која је отишла у Рим Тиберију цару и понијела црвено јаје и рекла му Христос Васкрсе!. Јаје је симбол живота. И тако је почело да се у Ускрсу јаја црвена, како кажу наши Врањанци, масте. Она је дакле ту праксу васпоздрављања Васкрса увела, и зато њу прослављамо као жену мироносицу.“ Владика је истакао да су жене мироносице, како је говорио Свети ава Јустин, осветлале образ: „Поједини су и апостоли побегли. Петар се одрекао иако се заклињао. Али жене мироносице на челу са Мајком Божијом остале су верне. Она је била прва међу њима , како у дивној беседи о Богородици говори Свети Григорије Палама.“ Пожелио је срећан празник свим сведоцима Васкрсења, а нарочито мајкама. „Мајкама које одгајају дете у страху Божијем, а то је у страхопоштовању пред тајном живота и пред тајном Творца. Није то страх као паника, него једно дивно осећање трепета. Као кад дете иде на испит, као кад невеста излази на венчање. Као кад узимате на руке дете, осећате једно страхопоштовање. Е то је страх Божији. Почетак мудрости је страх Божији, каже премудри Соломон. Учите децу страху Божијем, како је Свети Сава говорио. И како је Господ пре тога говорио, да будемо сви као деца. Он се једино у историји човечанства обраћао деци. И зато, јер је знао да шаљући свако дете у свет, Он манифестује, признаје, исповеда своју веру у човека. Кажемо у једном прокимену: Господ се зацари, у лепоту се обуче. Та лепота је људска природа коју је Он примио од Свете Богородице и прославио је још више. “ Бог воли људску природу, поштује је. И зато је постао човек, тј. Богочовек: „И да знамо, кад смо по Лику Божијем саздани, по Лику Христовом, да имамо достојанство. И да буду деца наша достојанствена, и да буду васпитана у страху Божијем. Свака мајка је свештеник, свештеноучитељ и вероучитељ своме детету. Нека су благословене мајке, али и нека су благословене жене мироносице. Оне су осветлале образ већма него апостоли.“ Након Светог причешћа присутнима се обратио отац Слободан који се захвалио владици Атанасију што је данас служио у Саборном храму Светог Јована Владимира и све присутне позвао на заједничко сабрање у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У крипти Храма Светог Евангелисте и Апостола Марка на Ташмајдану архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета, одржао је 06. децембра 2018. године предавање на тему "У сретање Рођењу Христовом". Архимандрит Стефан је говорио о празнику Ваведења и о догађајима који су се десили пре и за време догађаја Рођења Христовог. Звучни запис предавања
  9. Оци кажу да се кад читаш о свецу он моли за тебе. Ни на који други начин се не може објаснити оно што се с човеком дешава кад чита „Пасху Краснују“ – књигу о убијеним мученицима, оцу Василију, Трофиму и Терапонту. Он има осећај да је већ наступила Светла седмица, да су у свим храмовима отворене Царске двери, да лаким ногама иду радосне литије и срећни као никад, људи подижу лица ка небу како би кап свете водице пала и на њих – и звоне, звоне звона по целој отаџбини. – Христос воскресе! – Воистину воскресе! Двојица монаха – отац Трофим и отац Терапонт – убијени су на звонику кад су подизали руке ка небу како би звонили овом најлепшом од свих звоњава – васкршњом. Отац Василије је убијен нешто касније, у дворишту: чуо је звона за узбуну уместо уобичајене васкршње звоњаве и похитао је браћи у помоћ. „Први је био убијен монах Терапонт. Пао је, прободен мачем кроз цело тело, али нико није видео како се то десило. Кажу да је у радној свесци монаха остала последња забелешка: „Ћутање је тајна будућег века.“ И као што је на земљи живео у тиховању, тако је као тихи Анђео отишао у будући век. После њега ка Господу се винула душа монаха Трофима, који је такође убијен ударцем у леђа. Монах је пао. Али већ убијен – смртно рањен – он ваистину „воста из мертвих“: уз помоћ конопаца довукао се до звоника и зазвонио је за узбуну, покрећући звона већ мртвим телом и истог тренутка павши мртав. Волео је људе и у самој смрти је устао у заштиту обитељи, дижући манастир на узбуну. Звона имају свој језик. Јеромонах Василије је у то време ишао у скит да исповеда, али је кад је чуо звоно за узбуну кренуо у правцу звона – у сусрет убици.“ „Ово човеку тешко пада чак и после многих година – крвљу натопљена Оптина и крик младог искушеника Алексеја који се откида са сузама: „Браћа су убијена! Браћа!“ – пише у својој књизи Нина Павлова. Она дуго није хтела да се прихвати овог посла – тако и почиње њена изванредна књига, која Христовом љубављу може да отопи и најледеније срце: „Почећу од признања, од којег аутора обузима стид: дуго сам се противила благослову стараца одбијајући да пишем књигу о оптинским новомученицима, због једног јединог разлога – то превазилази моју меру, изнад мене је.“ Данас, након што је после првог издања прошло пар деценија, Нина Александровна каже исто то: „Увек сам говорила и говорим – то није моја књига. Прво чак нисам хтела ни да је потпишем, али у мартирологији нема анонимног, плашљивог сведока. То је сведочанство и ја сам сведок.“ Аутор књиге „Пасха Краснаја“ негира своје ауторство: „Молила сам се, плакала сам на гробу оца Василија: „Оче, ја сам нико и ништа, – а он је био мајстор речи – нека будем свирала у твојим рукама, сам напиши, сам учини!“ Све је ишло преко њих – то апсолутно није моја заслуга.“ Сјајна списатељица, четврт века живи у Оптиној пустињи. Никад се нисмо видели, сад разговарамо телефоном – зовем из Москве, – али њен глас звучи као глас најрођенијег човека. Молим је да исприча како је писана „Пасха Краснаја“. „Добила сам благослов – требало је испунити ово послушање, – прича Нина Александровна. – А показало се да је послушање веома тешко и ту сам пролила мноштво суза. Јер, монашки живот је сакривен, тајни живот.“ Испоставило се да је најтеже прикупити материјале о животу отаца. Ово прикупљање она пореди с тим као што се лепе комадићи крхотина разбијене грчке амфоре – један има један фрагмент, други нешто друго. Понаособ ови комадићи не значе много, али ако се сакупе у целину на крају ће настати драгоцени орнамент и подићи ће се крајичак завесе над монашким животом. „Они желе да будемо јединствени у љубави“ „Све време сам одлазила на гробове новомученика… Ево, срећем код гробова игумана Тихона, начелника скита. – Оче, нема никаквих података о оцу Терапонту. Испричајте ми нешто. – Нина, било би ми драго да испричам, али ни сам ништа не знам. Сећам се само да је у трпезарији, код улаза, седела једна бака и плела чарапе. Терапонт јој је пришао и упитао: „Да ли је плетење тешко?“ – „Уопште није тешко. Хоћеш да те научим?“ Не знам шта је било после.“ Идем даље. Срећем ходочасника из Доњецка – Серјожу Каплана. Он прича да му је отац Терапонт исплео и поклонио чарапе које носи само о празницима кад иде у цркву. Идем даље – према храму. Наилазим на Серјожу Лосјева – сад већ покојног, – он је радио на послушању у Оптиној, био је резбар. Серјожа прича како је Терапонт тражио чиме би се бавио како би нешто радио с Исусовом молитвом. Био је у Дивејеву, – тамо су блажени плели чарапе бавећи се Исусовом молитвом, код њих је „плести“ управо и значило „молити се“. И отац Терапонт је покушао да плете, али сви моле за чарапе, – а свакоме ко тражи треба дати, – па је касније прешао на дуборез… И тако, док сам ишла од гробова до храма, склопила се цела прича. Никад нисам имала никаква виђења, али ме је обузело ватрено осећање, – како нас наши новомученици воле! Они желе да се сви окупимо као комадићи оне разбијене вазе, – и да будемо јединствени у љубави. Понекад ми се људи захваљују на књизи, али сам ја сама захвална – за оно искуство које сам стекла радећи на њој. Наравно, често кажемо: „Бог није Бог мртвих, већ Бог живих.“ У Бога су сви живи. Разумом то схватамо, а срце ћути. А овде је постојало живо искуство општења с новомученицима кад сам материјале и податке добијала углавном од њих. Навешћу неколико примера. Монаси су по својој природи јако добри људи. Кад сам почињала да радим у издавачком оделењу манастира, отац економ ме је упитао како да ми помогне и одмах сам одговорила да ми је потребан велики катанац за амбар како бих закључала све рукописе и не би их давала монасима. Зато што треба дати ономе ко тражи. Тако су писма оца Нектарија – оригинали! – нестала из манастира, као и дневник оца Василија. Неко је дневник добио на поклон. Шаљемо писма у све крајеве земље, али ништа не можемо да нађемо. И дошла сам једном на гроб оца Василија да се пожалим са сузама: „Оче, о чему да пишем ако нема материјала? Не могу да нађем ни ваш дневник.“ Одједном, трчи човек. Бос – био је један такав ходочасник, помало јуродив, – носи неку свеску, чита у ходу. Притрчава ми, пружа: „За Вас!“ То је био дневник оца Василија.“ „Оче Терапонте, одговори на писмо!“ „Још један догађај. Игуман Филип – он је добио благослов да ми помаже – и ја смо две године слали писма у она места где је пре манастира живео и радио отац Терапонт. Чак сам увек у писмо стављала коверат с повратном адресом. И – никаквог одговора. И одједном долази писмо – из Ростова, од католика. Полуписмено писмо, хвалисаво: ја сам, пише он, привео оца Терапонта Богу, ја сам га поучавао, позовите ме у Оптину пустињу, ја ћу руководити вашим радом. Непријатно писмо. Ипак, треба одговорити. Седам. Кад одједном маче ухвати писмо и побеже с њим. Ухватила сам маче, узела сам писмо. Поново седам да одговорим. А лето је, прозор је отворен… Дуну ветар и однесе ово писмо, трчала сам за њим по читавој башти. Укратко, недељу дана сам се мучила – никако не могу да одговорим. А треба да одговорим. Дошла сам на гроб код оца Терапонта и љутито рекла: „Оче Терапонте, име ти је слуга – а Терапонт се преводи као „слуга“, – ево, одговори, молим те, на ово писмо, ја сам се већ намучила.“ И стављам писмо на гроб. И у тај мах се иза мојих леђа појавила монахиња Љубав из Ростова, чита адресу на коверти и каже: „О, па то је од Феђе-грбавца!“ И прича како Феђа-грбавац никад није привео о.Терапонта Богу, – он је већ био у Оптиној кад су Феђу премамили католици. И Феђа се погордио – почео је све да учи и обраћа. Монахиња Љубав је добро познавала оца Терапонта и кад му је јавила да је Феђа прешао код католика, он се веома забринуо: „Јао, права је то невоља, мати, немојте оставити Феђу!“ И кад је дошла следећи пут донео јој је књиге с расуђивањима светих отаца о католицизму – специјално их је изабрао: „Мати, пожалите Феђу. Помозите му!“ Ето, такав је био одговор на писмо. „Живи су, помажу“ „Већ сам завршавла књигу кад смо једном остали без воде, – раније смо узимали од комшије, из бунара испред капије, а овог пута је он, неверујући човек, неочекивано направио поклопац и ставио је катанац на бунар. Хидрант је далеко – треба да се иде километар. Па, кофу донесеш за чај и за чорбу, а како да опереш судове и веш? Дошла сам на гроб код оца Трофима, па се жалим: „Оче Трофиме, остали смо без воде, шта да радим?!“ Враћам се с гроба – у сусрет ми иде отац економ, игуман Доситеј. „Нина, – каже, – код нас у газдинству геолози буше и траже воду и кад заврше код нас послаћу их код тебе.“ – „Оче, али немам пара!“ – „Нема везе, наћи ћеш.“ Истог дана, до вечери, геолози су код мене пронашли воду, узели су јако мало новца, и опет – мало чудо: код других су воду нашли на дубини од тринаест метара, седамнаест, па чак и двадесет. А овде су на само седам и по метара дошли до подземног језера на каменом платоу. Најчистија вода! И кад је комшија носио узорке у Москву, у лабораторији су се чак зачудили – одакле? Тако чисту воду одавно нису видели. А сутрадан ми је игуман Антоније рекао: „Нина, спроведи воду у кућу док температура није пала испод нуле.“ – „Оче, па где да нађем толико новца?“ – „Ми смо сад купили цеви за Фроловски храм, санитарије, донеће и теби. Са временом ћеш вратити, платићеш, а ако не – узми у славу Христа.“ Ускоро сам у кући имала водовод, туш и сав градски комфор. И то јако личи на Трофима – то је био човек-ватра. Сећам се следећег догађаја. Стојимо поред храма и један монах замишљено расуђује: „Требало би да направим у келији полицу за иконе. Али где да нађем иверицу, и уопште – како се те полице праве?“ Трофим каже: „Сад ћу да дођем!“ Отрчао је некуда и већ пола сата касније овај монах је имао направљене полице у келији. Све је радио одмах, радосно.“ „Иди, добри мој“ „Прошло је двадесет година. А срце свеједно плаче, зато што је велика реткост срести духовника као што је отац Василије,“ – каже Нина Александровна. „Одлично се сећам првог утиска који је на мене оставио отац Василије. Чини ми се да је била 1989. година. Оптина је разорена, а у обитељи претежно живе мирјани. По дворишту шетају краве, козе, а свиња се таре боком о ћошак храма. Међутим, највећа невоља за нас је у то време била продавница железнице која се налазила у једном од братских конака. Од времена Кагановича железничари су носили униформу и били су добро снабдевени. И унаоколо влада несташица, а у овој продавници се у време Горбачовљевог закона о забрани пића продаје вотка. Из читаве околине људи журе у Оптину и око продавнице се води битка. Много смо претрпели. Сећам се како сам се пожалила игуману Ипатију: „Оче, опет ови алкохоличари!“ А он ми одговара: „Па како можете тако да говорите о људима?“ Наравно, није лепо некога осуђивати, али ево сцене испред продавнице. Млади тракториста, оптински мештанин, већ је купио флашу, попио је и покушава да поново уђе у продавницу. Одгурују га, не пуштају и на крају почиње озбиљна туча после које је лице трактористе већ крваво. Тракториста се нерадо умио водом из водовода, а отац Василије је у међувремену седео код манастирске капије, дочекивао је ходочаснике. Заправо, капије још није ни било – ту су се налазила брвна – и он је седео на овим брвнима. Прилази тракториста, седа поред њега, разговарају о нечему. Пролазим и чујем: „Оче, зашто руше храмове? Коме они сметају?“ И тако миро разговарају као да још пре само један трен није ни било агресивног кавгаџије-пијанице. Тракториста је био једини хармоникаш у нашем оптинском селу и убеђена сам у то да је управо њему отац Василије касније посветио песму: Месец је светле зраке слао на нас Манастир је био пун ноћног мира Кад мештанин-хармоникаш у тај час Поче по диркама руком да пребира. Устадох сам на стази пустој Сузе опекоше очи и мени. Боже, како личи на глас Твој Овај зов љубави усамљени. У овом наизглед пропалом човеку отац Василије је видео образ Божји и чуо је овај усамљени зов љубави. Он је волео људе оном неизрецивом љубављу каквом нас, грешне, воли Исус Христос. Сећам се следећег догађаја. Мој син, иако се крстио пре мене и у прво време је био усрдан у подвизима, одједном је престао да одлази на исповест и дуго времена се није причешћивао. Чак сам се плашила да ће се потпуно удаљити од Цркве. У Оптиној је исповедао један свештеник који је дошао однекуд, народа код њега скоро да није ни било и погурала сам сина да иде код њега. Гледам – већ је отишао од налоња, а свештеник каже: „Зашто да трошим време на њега? Сам каже да није спреман ни за исповест, ни за Причешће“. Поред је исповедао отац Всилије и ја сам буквално завапила: „Оче, узмите сина на исповест.“ Оно о чему су говорили испред налоња је тајна исповести. Али гледам, мој син је одједном заплакао, и оцу Василију су се појавиле сузе у очима. Управо тад је почело Причешће. А отац Василије је загрлио сина и рекао му: „Иди, иди, добри мој.“ И син је отишао да се причести, стално погледајући на оца Василија са сузама радосницама у очима. Прикупљајући материјал за књигу распитивала сам се вероватно код двеста људи и многи су говорили да је исповест код оца Василија као повратак блудног сина у Очев загрљај.“ „Код оца Василија су долазили јако тешки људи“ „Отац Василије није волео да поучава, говорио је мало и био је шкрт на речима и најчешће је говорио врло једноставно: „Па, шта ће ти то? То није твоје.“ Међутим, људи у стању окамењене безосећајности су се топили поред њега, почињали су да се отварају, да разобличавају оне срамотне поступке које раније нису смели да признају. Истовремено су плакали и радовали се. Како човек да не плаче ако пад нема граница, ако човек једе из истог корита са свињама? И како да се не радује, ако се за тебе, последњег грешника, отвори Очински загрљај, а Бог је љубав и само љубав? Чак су и свештеници знали за ово својство јеромонаха Василија, дешавало се да кажу скрушено: „Слушај, ја не могу да изађем с тобом на крај. Иди код оца Василија.“ Код оца Василија су ишли врло тешки људи. Ево типичне слике – испред налоња оца Василија чека се ред, а мало даље се тискају они којима је тешко да дођу на исповест – због страха, срамоте или других искушења. Отац Василије се одликовао оном необичном танкоћутношћу, јер је могао изненада да се окрене према таквом стиснутом човеку и да каже: „Шта има код тебе? Дођи овамо.“ Управо они, ови људи су касније говорили да је исповест код оца Василија повратак блудног сина у Очев загрљај. Било је, на крају, и оних којима је тешко да приђу Причешћу. На моје очи је један такав болестан човек – живео је при Оптиној – после исповести код оца Василија кренуо ка Причешћу… и одједном је побегао из храма. А отац Василје га је стигао и загрливши, повео ка Путиру. Нажалост, ови немоћни и болесни људи су после очеве смрти отишли из Оптине, јер без подршке оца Василија више нису могли да испуне захтеве манастирског живота. „Све што имамо треба да дамо Господу“ Преподобни Нифонт, Кипарски епископ, је писао: „На земљи ће бити светаца до свршетка света. Међутим, у последњим годинама ће се сакрити од људи.“ А монашки живот о.Василија, о.Трофима и о.Терапонта је био толико скривен да нико није могао чак ни да помисли да међу нама живе свеци док нису почела чуда и исцелења по њиховим молитвама. Међутим, проницљиви људи су ипак примећивали да је главни подвиг њиховог живота – подвиг покајања. Отац Василије је, на пример, писао у дневнику: „Исусова молитва је покајање. Стална Исусова молитва је стално покајање.“ Често су га људи питали: „Оче, а шта је главно?“ – „Главно је да се свој крст донесе до краја. Без крста нема Христа.“ Сећам се да сам једном упитала свог старца, архимандрита Адријана (Кирсанова): „Оче, научите ме – како да живим.“ Он ме је погледао и рекао: „А ти гледај куда иду Христове ноге. И иди за Њим.“ А Христове ноге воде на Голготу. И живот тројице оптинских мученика је био корачање за Христом без освртања све до оне њихове смртне Голготе. Није случајно што је отац Василије писао у дневнику: „Милост Божија се даје на дар, али треба да дамо Господу све што имамо.“ За монахе старе Оптине се говорило да пред Господом иду на врховима прстију. И отац Василије је имао такав свештени страх пред тајнама Божјим да је кад му се једна моја познаница пожалила да не стиже да прочита јутарње правило зато што треба да дâ сину доручак, а онда да трчи на посао, с трепетом рекао: „А да ли смо достојни да изговоримо само Име Господа?“ Нисмо достојни. И још је писао у дневнику да је човеку пријатно да се вежба у врлинама – то нас чини већима у сопственим очима. Међутим, много је теже не ласкати себи и ићи путем самопрекоревања и покајања. Отац је био смирен, покајник. „То ја, Господе, грешим“ „Само једном сам видела оца Василија у гневу. Служба се већ била завршила, али је неки човек који је допутовао са стране, замолио о.Василија да поразговара с њим. И стоје они тако код налоња, а иза леђа оца Василија једна изузетно врла парохијанка – у црној сукњи до пета, с тешким бројаницама и црном марамом „у намргођеном стилу“ – разобличава монахе, који данас нису онакви какви треба да буду. Монах, ето, треба да избегава жене, а отац Трофим дуго разговара с њима. А монах Трофим је био сушта чедност, дадиљао је и одгајио на својим рукама две млађе сестре и навикао је да се брине о сестрама у манастиру. Тако их је и називао: „Сетрице моје, сестрице!“ Дама је гласно осуђивала оца Трофима, а отац Василије се одједном окренуо према њој и рекао јој је гневно: „Па ко сте ви да осуђујете монахе?“ Судбина ове жене је била таква да се удаљила и скоро је потпуно отишла из Цркве, оставила је тешко болесног мужа, мењала је момке. А десет година касније је дошла у Оптину – офарбана, очерупана, с „јеж“-фризуром. О својим падовима ми је сама причала, упитавши зачуђено: „Зар је отац Василије све то предвидео?“ И додала је скрушено: „Па ко сам ја да осуђујем монахе и да било кога осуђујем?“ Сам отац Василије никога није осуђивао. Ако је у његовом присуству неко почињао да оговара он је ћутке устајао и одлазио. О људским греховима је знао више од других пошто је много тога слушао на исповести. Али како је састрадавао с овим немоћним, несрећним људима! Чак је написао тропар: Вјем, Господи, вјем, јако бијеши всјакаго сина, јего же пријемлеши, обаче не имам сили слези сдержати, јегда зрју наказујемих чад Твојих; прости, Господи, и терпјеније с благодаренијем даруј. (Знам, Господе, знам да бијеш сваког сина којег примаш, али немам снаге да задржим сузе кад видим Твоју кажњену децу; опрости Господе, и даруј трпљење и благодарење.) „Да ли су потребни звонари?“ „Сећам се другог дана после Васкрса. На звонику је постављен нови под – јер је све било заливено крвљу, а звонари су били причесници тог дана, њихова крв се помешала са Христовом Крвљу, зато су тако брижљиво скидали струготине и постављали под. Али, звонари су убијени и звона су ћутала. Дан је био тмуран. Небо су покрили облаци. Промичу кишица и снег. Око звоника испод немих звона стоји велика ћутљива гомила. И како је тешко на души! Зашто ћути Русија, која чини се, није ни приметила трагедију у Оптиној? Једне новине много и детаљно пишу о ситној чарки у Африци, а о убиству у Русији – ни речи. Зато су се друге новине отворено ругале – православни су се, веле, понапијали на Васкрс и поклали су се. Било је и горих гадости – срамота ме је чак и да се сетим. Господе, па у Русији се никад није играло на гробовима, а сад се игра без стида! Не само то, двоје централних новина се чак заступило за убицу, јер му друштво није пружило моралну подршку, а његова душа је лутала. Како то сад подсећа на ситуацију с „Пуси Рајт“ кад су за главне пострадале, достојне сажаљења, проглашене управо светогрднице и кад су културни радници ватрено похитали да их бране. Посебно ме је запањила позиција једне такве заштитнице која себе назива православном и која је прстом припретила Цркви: каже, ако неко почне да је прогања због тако смелог наступа, – цитирам дословце – „ја ћу прећи у другу вероисповест“. Неће умрети за своју веру, као што су то чинили мученици, већ ће је заменити нечим комфорнијим. Два дана су ћутала оптинска звона. А ми смо киснули на киши и погружено стајали поред звоника не примећујући како људи испуњавају манастирску порту. И одједном се гомила размакла. Од капије је летећим кораком ишао млад монах – по нечему је личио на Трофима, имао је исте огромне плаве очи, светлу дугу косу и исти познати брз Трофимов корак. Монах је веома журио и крочивши на звоник упитао је нему гомилу: „Да ли су потребни звонари?“ И ударио је у звоно! И одмах су на звоник нагрнули људи – испоставља се да су сви манастири послали своје најбоље звонаре! Оптина је звонила четрдсет дана без престанка. И због нечега сам се тада изненада сетила оног познатог смоленског звонарског бунта кад су после револуције бољшевици запосели и затворили храм, а у заводима и фабрикама прогласили штрајк. Завијале су фабричке сирене, пиштале су локомотиве – и народ је трчао према цркви. И ево шта се десило. Утрчавао је на звоник звонар, звонио је и падао од метка. Затим је, прекрстивши се, истрчавао из гомиле следећи: „Господе, благослови!“ И такође је ишао на смрт за своју веру. „Истина се радује кад за њу умиру,“ говорио је преподобни Севастијан Карагандински. И била нам је дата радост због истине кад су по молитвама оптинских мученика наши нарођенији, ближњи и даљњи, стицали веру у Господа нашег Исуса Христа.“ О једној грешки „Више пута су ми људи говорили да се убијена оптинска браћа не могу називати новомученицима, пошто још нису канонизовани. Слажем се да не треба. Али, ево лекције из мартирологије – у стара времена није постојао чин за канонизацију мученика, и они су били прибрајани збору светих на основу акта о мучеништву потписаног од стране сведока. Али, у данашње време то некако није уобичајено. И зато се ја као сведок мученичке смрти оптинске браће осећам растрзано између најстаријих и најновијих канона. Не осећам се растрзано се само ја. Чак и тако познати пастири наше Цркве као на пример, протојереј Александар Шаргунов „греше“ и кажу: „То су новомученици.“ И такве грешке су по промислу, јер канонизацији увек претходи народно поштовање. Тако је било и с преподобним Серафимом Саровским који је дуго пре канонизације у народу поштован као светац. Исто се дешава у Оптиној пустињи, у коју долазе људи из целе Русије како би се помолили на гробовима оптинске браће и замолили их за помоћ. О томе како људима помажу јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт данас говоре многи. Да, они још нису канонизовани, али многи имају врло тачан осећај да их је Господ већ прославио.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Осамнаестог априла навршава се двадесетпет година од страшног и нарочитог дана кад су у Оптиној пустињи мученичку крв пролила тројица монаха – убијени оци Василије, Терапонт и Трофим. Уочи овог датума Нина Павлова († 25.10.2015.), аутор књиге „Пасха Краснаја“, нам је у интервјуу из 2013. године испричала нешто о томе како је настајала ова књига и о помоћи коју људи добијају по молитвама новомученика. Оци кажу да се кад читаш о свецу он моли за тебе. Ни на који други начин се не може објаснити оно што се с човеком дешава кад чита „Пасху Краснују“ – књигу о убијеним мученицима, оцу Василију, Трофиму и Терапонту. Он има осећај да је већ наступила Светла седмица, да су у свим храмовима отворене Царске двери, да лаким ногама иду радосне литије и срећни као никад, људи подижу лица ка небу како би кап свете водице пала и на њих – и звоне, звоне звона по целој отаџбини. – Христос воскресе! – Воистину воскресе! Двојица монаха – отац Трофим и отац Терапонт – убијени су на звонику кад су подизали руке ка небу како би звонили овом најлепшом од свих звоњава – васкршњом. Отац Василије је убијен нешто касније, у дворишту: чуо је звона за узбуну уместо уобичајене васкршње звоњаве и похитао је браћи у помоћ. „Први је био убијен монах Терапонт. Пао је, прободен мачем кроз цело тело, али нико није видео како се то десило. Кажу да је у радној свесци монаха остала последња забелешка: „Ћутање је тајна будућег века.“ И као што је на земљи живео у тиховању, тако је као тихи Анђео отишао у будући век. После њега ка Господу се винула душа монаха Трофима, који је такође убијен ударцем у леђа. Монах је пао. Али већ убијен – смртно рањен – он ваистину „воста из мертвих“: уз помоћ конопаца довукао се до звоника и зазвонио је за узбуну, покрећући звона већ мртвим телом и истог тренутка павши мртав. Волео је људе и у самој смрти је устао у заштиту обитељи, дижући манастир на узбуну. Звона имају свој језик. Јеромонах Василије је у то време ишао у скит да исповеда, али је кад је чуо звоно за узбуну кренуо у правцу звона – у сусрет убици.“ „Ово човеку тешко пада чак и после многих година – крвљу натопљена Оптина и крик младог искушеника Алексеја који се откида са сузама: „Браћа су убијена! Браћа!“ – пише у својој књизи Нина Павлова. Она дуго није хтела да се прихвати овог посла – тако и почиње њена изванредна књига, која Христовом љубављу може да отопи и најледеније срце: „Почећу од признања, од којег аутора обузима стид: дуго сам се противила благослову стараца одбијајући да пишем књигу о оптинским новомученицима, због једног јединог разлога – то превазилази моју меру, изнад мене је.“ Данас, након што је после првог издања прошло пар деценија, Нина Александровна каже исто то: „Увек сам говорила и говорим – то није моја књига. Прво чак нисам хтела ни да је потпишем, али у мартирологији нема анонимног, плашљивог сведока. То је сведочанство и ја сам сведок.“ Аутор књиге „Пасха Краснаја“ негира своје ауторство: „Молила сам се, плакала сам на гробу оца Василија: „Оче, ја сам нико и ништа, – а он је био мајстор речи – нека будем свирала у твојим рукама, сам напиши, сам учини!“ Све је ишло преко њих – то апсолутно није моја заслуга.“ Сјајна списатељица, четврт века живи у Оптиној пустињи. Никад се нисмо видели, сад разговарамо телефоном – зовем из Москве, – али њен глас звучи као глас најрођенијег човека. Молим је да исприча како је писана „Пасха Краснаја“. „Добила сам благослов – требало је испунити ово послушање, – прича Нина Александровна. – А показало се да је послушање веома тешко и ту сам пролила мноштво суза. Јер, монашки живот је сакривен, тајни живот.“ Испоставило се да је најтеже прикупити материјале о животу отаца. Ово прикупљање она пореди с тим као што се лепе комадићи крхотина разбијене грчке амфоре – један има један фрагмент, други нешто друго. Понаособ ови комадићи не значе много, али ако се сакупе у целину на крају ће настати драгоцени орнамент и подићи ће се крајичак завесе над монашким животом. „Они желе да будемо јединствени у љубави“ „Све време сам одлазила на гробове новомученика… Ево, срећем код гробова игумана Тихона, начелника скита. – Оче, нема никаквих података о оцу Терапонту. Испричајте ми нешто. – Нина, било би ми драго да испричам, али ни сам ништа не знам. Сећам се само да је у трпезарији, код улаза, седела једна бака и плела чарапе. Терапонт јој је пришао и упитао: „Да ли је плетење тешко?“ – „Уопште није тешко. Хоћеш да те научим?“ Не знам шта је било после.“ Идем даље. Срећем ходочасника из Доњецка – Серјожу Каплана. Он прича да му је отац Терапонт исплео и поклонио чарапе које носи само о празницима кад иде у цркву. Идем даље – према храму. Наилазим на Серјожу Лосјева – сад већ покојног, – он је радио на послушању у Оптиној, био је резбар. Серјожа прича како је Терапонт тражио чиме би се бавио како би нешто радио с Исусовом молитвом. Био је у Дивејеву, – тамо су блажени плели чарапе бавећи се Исусовом молитвом, код њих је „плести“ управо и значило „молити се“. И отац Терапонт је покушао да плете, али сви моле за чарапе, – а свакоме ко тражи треба дати, – па је касније прешао на дуборез… И тако, док сам ишла од гробова до храма, склопила се цела прича. Никад нисам имала никаква виђења, али ме је обузело ватрено осећање, – како нас наши новомученици воле! Они желе да се сви окупимо као комадићи оне разбијене вазе, – и да будемо јединствени у љубави. Понекад ми се људи захваљују на књизи, али сам ја сама захвална – за оно искуство које сам стекла радећи на њој. Наравно, често кажемо: „Бог није Бог мртвих, већ Бог живих.“ У Бога су сви живи. Разумом то схватамо, а срце ћути. А овде је постојало живо искуство општења с новомученицима кад сам материјале и податке добијала углавном од њих. Навешћу неколико примера. Монаси су по својој природи јако добри људи. Кад сам почињала да радим у издавачком оделењу манастира, отац економ ме је упитао како да ми помогне и одмах сам одговорила да ми је потребан велики катанац за амбар како бих закључала све рукописе и не би их давала монасима. Зато што треба дати ономе ко тражи. Тако су писма оца Нектарија – оригинали! – нестала из манастира, као и дневник оца Василија. Неко је дневник добио на поклон. Шаљемо писма у све крајеве земље, али ништа не можемо да нађемо. И дошла сам једном на гроб оца Василија да се пожалим са сузама: „Оче, о чему да пишем ако нема материјала? Не могу да нађем ни ваш дневник.“ Одједном, трчи човек. Бос – био је један такав ходочасник, помало јуродив, – носи неку свеску, чита у ходу. Притрчава ми, пружа: „За Вас!“ То је био дневник оца Василија.“ „Оче Терапонте, одговори на писмо!“ „Још један догађај. Игуман Филип – он је добио благослов да ми помаже – и ја смо две године слали писма у она места где је пре манастира живео и радио отац Терапонт. Чак сам увек у писмо стављала коверат с повратном адресом. И – никаквог одговора. И одједном долази писмо – из Ростова, од католика. Полуписмено писмо, хвалисаво: ја сам, пише он, привео оца Терапонта Богу, ја сам га поучавао, позовите ме у Оптину пустињу, ја ћу руководити вашим радом. Непријатно писмо. Ипак, треба одговорити. Седам. Кад одједном маче ухвати писмо и побеже с њим. Ухватила сам маче, узела сам писмо. Поново седам да одговорим. А лето је, прозор је отворен… Дуну ветар и однесе ово писмо, трчала сам за њим по читавој башти. Укратко, недељу дана сам се мучила – никако не могу да одговорим. А треба да одговорим. Дошла сам на гроб код оца Терапонта и љутито рекла: „Оче Терапонте, име ти је слуга – а Терапонт се преводи као „слуга“, – ево, одговори, молим те, на ово писмо, ја сам се већ намучила.“ И стављам писмо на гроб. И у тај мах се иза мојих леђа појавила монахиња Љубав из Ростова, чита адресу на коверти и каже: „О, па то је од Феђе-грбавца!“ И прича како Феђа-грбавац никад није привео о.Терапонта Богу, – он је већ био у Оптиној кад су Феђу премамили католици. И Феђа се погордио – почео је све да учи и обраћа. Монахиња Љубав је добро познавала оца Терапонта и кад му је јавила да је Феђа прешао код католика, он се веома забринуо: „Јао, права је то невоља, мати, немојте оставити Феђу!“ И кад је дошла следећи пут донео јој је књиге с расуђивањима светих отаца о католицизму – специјално их је изабрао: „Мати, пожалите Феђу. Помозите му!“ Ето, такав је био одговор на писмо. „Живи су, помажу“ „Већ сам завршавла књигу кад смо једном остали без воде, – раније смо узимали од комшије, из бунара испред капије, а овог пута је он, неверујући човек, неочекивано направио поклопац и ставио је катанац на бунар. Хидрант је далеко – треба да се иде километар. Па, кофу донесеш за чај и за чорбу, а како да опереш судове и веш? Дошла сам на гроб код оца Трофима, па се жалим: „Оче Трофиме, остали смо без воде, шта да радим?!“ Враћам се с гроба – у сусрет ми иде отац економ, игуман Доситеј. „Нина, – каже, – код нас у газдинству геолози буше и траже воду и кад заврше код нас послаћу их код тебе.“ – „Оче, али немам пара!“ – „Нема везе, наћи ћеш.“ Истог дана, до вечери, геолози су код мене пронашли воду, узели су јако мало новца, и опет – мало чудо: код других су воду нашли на дубини од тринаест метара, седамнаест, па чак и двадесет. А овде су на само седам и по метара дошли до подземног језера на каменом платоу. Најчистија вода! И кад је комшија носио узорке у Москву, у лабораторији су се чак зачудили – одакле? Тако чисту воду одавно нису видели. А сутрадан ми је игуман Антоније рекао: „Нина, спроведи воду у кућу док температура није пала испод нуле.“ – „Оче, па где да нађем толико новца?“ – „Ми смо сад купили цеви за Фроловски храм, санитарије, донеће и теби. Са временом ћеш вратити, платићеш, а ако не – узми у славу Христа.“ Ускоро сам у кући имала водовод, туш и сав градски комфор. И то јако личи на Трофима – то је био човек-ватра. Сећам се следећег догађаја. Стојимо поред храма и један монах замишљено расуђује: „Требало би да направим у келији полицу за иконе. Али где да нађем иверицу, и уопште – како се те полице праве?“ Трофим каже: „Сад ћу да дођем!“ Отрчао је некуда и већ пола сата касније овај монах је имао направљене полице у келији. Све је радио одмах, радосно.“ „Иди, добри мој“ „Прошло је двадесет година. А срце свеједно плаче, зато што је велика реткост срести духовника као што је отац Василије,“ – каже Нина Александровна. „Одлично се сећам првог утиска који је на мене оставио отац Василије. Чини ми се да је била 1989. година. Оптина је разорена, а у обитељи претежно живе мирјани. По дворишту шетају краве, козе, а свиња се таре боком о ћошак храма. Међутим, највећа невоља за нас је у то време била продавница железнице која се налазила у једном од братских конака. Од времена Кагановича железничари су носили униформу и били су добро снабдевени. И унаоколо влада несташица, а у овој продавници се у време Горбачовљевог закона о забрани пића продаје вотка. Из читаве околине људи журе у Оптину и око продавнице се води битка. Много смо претрпели. Сећам се како сам се пожалила игуману Ипатију: „Оче, опет ови алкохоличари!“ А он ми одговара: „Па како можете тако да говорите о људима?“ Наравно, није лепо некога осуђивати, али ево сцене испред продавнице. Млади тракториста, оптински мештанин, већ је купио флашу, попио је и покушава да поново уђе у продавницу. Одгурују га, не пуштају и на крају почиње озбиљна туча после које је лице трактористе већ крваво. Тракториста се нерадо умио водом из водовода, а отац Василије је у међувремену седео код манастирске капије, дочекивао је ходочаснике. Заправо, капије још није ни било – ту су се налазила брвна – и он је седео на овим брвнима. Прилази тракториста, седа поред њега, разговарају о нечему. Пролазим и чујем: „Оче, зашто руше храмове? Коме они сметају?“ И тако миро разговарају као да још пре само један трен није ни било агресивног кавгаџије-пијанице. Тракториста је био једини хармоникаш у нашем оптинском селу и убеђена сам у то да је управо њему отац Василије касније посветио песму: Месец је светле зраке слао на нас Манастир је био пун ноћног мира Кад мештанин-хармоникаш у тај час Поче по диркама руком да пребира. Устадох сам на стази пустој Сузе опекоше очи и мени. Боже, како личи на глас Твој Овај зов љубави усамљени. У овом наизглед пропалом човеку отац Василије је видео образ Божји и чуо је овај усамљени зов љубави. Он је волео људе оном неизрецивом љубављу каквом нас, грешне, воли Исус Христос. Сећам се следећег догађаја. Мој син, иако се крстио пре мене и у прво време је био усрдан у подвизима, одједном је престао да одлази на исповест и дуго времена се није причешћивао. Чак сам се плашила да ће се потпуно удаљити од Цркве. У Оптиној је исповедао један свештеник који је дошао однекуд, народа код њега скоро да није ни било и погурала сам сина да иде код њега. Гледам – већ је отишао од налоња, а свештеник каже: „Зашто да трошим време на њега? Сам каже да није спреман ни за исповест, ни за Причешће“. Поред је исповедао отац Всилије и ја сам буквално завапила: „Оче, узмите сина на исповест.“ Оно о чему су говорили испред налоња је тајна исповести. Али гледам, мој син је одједном заплакао, и оцу Василију су се појавиле сузе у очима. Управо тад је почело Причешће. А отац Василије је загрлио сина и рекао му: „Иди, иди, добри мој.“ И син је отишао да се причести, стално погледајући на оца Василија са сузама радосницама у очима. Прикупљајући материјал за књигу распитивала сам се вероватно код двеста људи и многи су говорили да је исповест код оца Василија као повратак блудног сина у Очев загрљај.“ „Код оца Василија су долазили јако тешки људи“ „Отац Василије није волео да поучава, говорио је мало и био је шкрт на речима и најчешће је говорио врло једноставно: „Па, шта ће ти то? То није твоје.“ Међутим, људи у стању окамењене безосећајности су се топили поред њега, почињали су да се отварају, да разобличавају оне срамотне поступке које раније нису смели да признају. Истовремено су плакали и радовали се. Како човек да не плаче ако пад нема граница, ако човек једе из истог корита са свињама? И како да се не радује, ако се за тебе, последњег грешника, отвори Очински загрљај, а Бог је љубав и само љубав? Чак су и свештеници знали за ово својство јеромонаха Василија, дешавало се да кажу скрушено: „Слушај, ја не могу да изађем с тобом на крај. Иди код оца Василија.“ Код оца Василија су ишли врло тешки људи. Ево типичне слике – испред налоња оца Василија чека се ред, а мало даље се тискају они којима је тешко да дођу на исповест – због страха, срамоте или других искушења. Отац Василије се одликовао оном необичном танкоћутношћу, јер је могао изненада да се окрене према таквом стиснутом човеку и да каже: „Шта има код тебе? Дођи овамо.“ Управо они, ови људи су касније говорили да је исповест код оца Василија повратак блудног сина у Очев загрљај. Било је, на крају, и оних којима је тешко да приђу Причешћу. На моје очи је један такав болестан човек – живео је при Оптиној – после исповести код оца Василија кренуо ка Причешћу… и одједном је побегао из храма. А отац Василје га је стигао и загрливши, повео ка Путиру. Нажалост, ови немоћни и болесни људи су после очеве смрти отишли из Оптине, јер без подршке оца Василија више нису могли да испуне захтеве манастирског живота. „Све што имамо треба да дамо Господу“ Преподобни Нифонт, Кипарски епископ, је писао: „На земљи ће бити светаца до свршетка света. Међутим, у последњим годинама ће се сакрити од људи.“ А монашки живот о.Василија, о.Трофима и о.Терапонта је био толико скривен да нико није могао чак ни да помисли да међу нама живе свеци док нису почела чуда и исцелења по њиховим молитвама. Међутим, проницљиви људи су ипак примећивали да је главни подвиг њиховог живота – подвиг покајања. Отац Василије је, на пример, писао у дневнику: „Исусова молитва је покајање. Стална Исусова молитва је стално покајање.“ Често су га људи питали: „Оче, а шта је главно?“ – „Главно је да се свој крст донесе до краја. Без крста нема Христа.“ Сећам се да сам једном упитала свог старца, архимандрита Адријана (Кирсанова): „Оче, научите ме – како да живим.“ Он ме је погледао и рекао: „А ти гледај куда иду Христове ноге. И иди за Њим.“ А Христове ноге воде на Голготу. И живот тројице оптинских мученика је био корачање за Христом без освртања све до оне њихове смртне Голготе. Није случајно што је отац Василије писао у дневнику: „Милост Божија се даје на дар, али треба да дамо Господу све што имамо.“ За монахе старе Оптине се говорило да пред Господом иду на врховима прстију. И отац Василије је имао такав свештени страх пред тајнама Божјим да је кад му се једна моја познаница пожалила да не стиже да прочита јутарње правило зато што треба да дâ сину доручак, а онда да трчи на посао, с трепетом рекао: „А да ли смо достојни да изговоримо само Име Господа?“ Нисмо достојни. И још је писао у дневнику да је човеку пријатно да се вежба у врлинама – то нас чини већима у сопственим очима. Међутим, много је теже не ласкати себи и ићи путем самопрекоревања и покајања. Отац је био смирен, покајник. „То ја, Господе, грешим“ „Само једном сам видела оца Василија у гневу. Служба се већ била завршила, али је неки човек који је допутовао са стране, замолио о.Василија да поразговара с њим. И стоје они тако код налоња, а иза леђа оца Василија једна изузетно врла парохијанка – у црној сукњи до пета, с тешким бројаницама и црном марамом „у намргођеном стилу“ – разобличава монахе, који данас нису онакви какви треба да буду. Монах, ето, треба да избегава жене, а отац Трофим дуго разговара с њима. А монах Трофим је био сушта чедност, дадиљао је и одгајио на својим рукама две млађе сестре и навикао је да се брине о сестрама у манастиру. Тако их је и називао: „Сетрице моје, сестрице!“ Дама је гласно осуђивала оца Трофима, а отац Василије се одједном окренуо према њој и рекао јој је гневно: „Па ко сте ви да осуђујете монахе?“ Судбина ове жене је била таква да се удаљила и скоро је потпуно отишла из Цркве, оставила је тешко болесног мужа, мењала је момке. А десет година касније је дошла у Оптину – офарбана, очерупана, с „јеж“-фризуром. О својим падовима ми је сама причала, упитавши зачуђено: „Зар је отац Василије све то предвидео?“ И додала је скрушено: „Па ко сам ја да осуђујем монахе и да било кога осуђујем?“ Сам отац Василије никога није осуђивао. Ако је у његовом присуству неко почињао да оговара он је ћутке устајао и одлазио. О људским греховима је знао више од других пошто је много тога слушао на исповести. Али како је састрадавао с овим немоћним, несрећним људима! Чак је написао тропар: Вјем, Господи, вјем, јако бијеши всјакаго сина, јего же пријемлеши, обаче не имам сили слези сдержати, јегда зрју наказујемих чад Твојих; прости, Господи, и терпјеније с благодаренијем даруј. (Знам, Господе, знам да бијеш сваког сина којег примаш, али немам снаге да задржим сузе кад видим Твоју кажњену децу; опрости Господе, и даруј трпљење и благодарење.) „Да ли су потребни звонари?“ „Сећам се другог дана после Васкрса. На звонику је постављен нови под – јер је све било заливено крвљу, а звонари су били причесници тог дана, њихова крв се помешала са Христовом Крвљу, зато су тако брижљиво скидали струготине и постављали под. Али, звонари су убијени и звона су ћутала. Дан је био тмуран. Небо су покрили облаци. Промичу кишица и снег. Око звоника испод немих звона стоји велика ћутљива гомила. И како је тешко на души! Зашто ћути Русија, која чини се, није ни приметила трагедију у Оптиној? Једне новине много и детаљно пишу о ситној чарки у Африци, а о убиству у Русији – ни речи. Зато су се друге новине отворено ругале – православни су се, веле, понапијали на Васкрс и поклали су се. Било је и горих гадости – срамота ме је чак и да се сетим. Господе, па у Русији се никад није играло на гробовима, а сад се игра без стида! Не само то, двоје централних новина се чак заступило за убицу, јер му друштво није пружило моралну подршку, а његова душа је лутала. Како то сад подсећа на ситуацију с „Пуси Рајт“ кад су за главне пострадале, достојне сажаљења, проглашене управо светогрднице и кад су културни радници ватрено похитали да их бране. Посебно ме је запањила позиција једне такве заштитнице која себе назива православном и која је прстом припретила Цркви: каже, ако неко почне да је прогања због тако смелог наступа, – цитирам дословце – „ја ћу прећи у другу вероисповест“. Неће умрети за своју веру, као што су то чинили мученици, већ ће је заменити нечим комфорнијим. Два дана су ћутала оптинска звона. А ми смо киснули на киши и погружено стајали поред звоника не примећујући како људи испуњавају манастирску порту. И одједном се гомила размакла. Од капије је летећим кораком ишао млад монах – по нечему је личио на Трофима, имао је исте огромне плаве очи, светлу дугу косу и исти познати брз Трофимов корак. Монах је веома журио и крочивши на звоник упитао је нему гомилу: „Да ли су потребни звонари?“ И ударио је у звоно! И одмах су на звоник нагрнули људи – испоставља се да су сви манастири послали своје најбоље звонаре! Оптина је звонила четрдсет дана без престанка. И због нечега сам се тада изненада сетила оног познатог смоленског звонарског бунта кад су после револуције бољшевици запосели и затворили храм, а у заводима и фабрикама прогласили штрајк. Завијале су фабричке сирене, пиштале су локомотиве – и народ је трчао према цркви. И ево шта се десило. Утрчавао је на звоник звонар, звонио је и падао од метка. Затим је, прекрстивши се, истрчавао из гомиле следећи: „Господе, благослови!“ И такође је ишао на смрт за своју веру. „Истина се радује кад за њу умиру,“ говорио је преподобни Севастијан Карагандински. И била нам је дата радост због истине кад су по молитвама оптинских мученика наши нарођенији, ближњи и даљњи, стицали веру у Господа нашег Исуса Христа.“ О једној грешки „Више пута су ми људи говорили да се убијена оптинска браћа не могу називати новомученицима, пошто још нису канонизовани. Слажем се да не треба. Али, ево лекције из мартирологије – у стара времена није постојао чин за канонизацију мученика, и они су били прибрајани збору светих на основу акта о мучеништву потписаног од стране сведока. Али, у данашње време то некако није уобичајено. И зато се ја као сведок мученичке смрти оптинске браће осећам растрзано између најстаријих и најновијих канона. Не осећам се растрзано се само ја. Чак и тако познати пастири наше Цркве као на пример, протојереј Александар Шаргунов „греше“ и кажу: „То су новомученици.“ И такве грешке су по промислу, јер канонизацији увек претходи народно поштовање. Тако је било и с преподобним Серафимом Саровским који је дуго пре канонизације у народу поштован као светац. Исто се дешава у Оптиној пустињи, у коју долазе људи из целе Русије како би се помолили на гробовима оптинске браће и замолили их за помоћ. О томе како људима помажу јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт данас говоре многи. Да, они још нису канонизовани, али многи имају врло тачан осећај да их је Господ већ прославио.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. 18. априла навршава се двадесетпет година од страшног и нарочитог дана кад су у Оптиној пустињи мученичку крв пролила тројица монаха – убијени оци Василије, Терапонт и Трофим. Уочи овог датума Нина Павлова († 25.10.2015.), аутор књиге „Пасха Краснаја“, нам је у интервјуу из 2013. године испричала нешто о томе како је настајала ова књига и о помоћи коју људи добијају по молитвама новомученика. Оци кажу да се кад читаш о свецу он моли за тебе. Ни на који други начин се не може објаснити оно што се с човеком дешава кад чита „Пасху Краснују“ – књигу о убијеним мученицима, оцу Василију, Трофиму и Терапонту. Он има осећај да је већ наступила Светла седмица, да су у свим храмовима отворене Царске двери, да лаким ногама иду радосне литије и срећни као никад, људи подижу лица ка небу како би кап свете водице пала и на њих – и звоне, звоне звона по целој отаџбини. – Христос воскресе! – Воистину воскресе! Двојица монаха – отац Трофим и отац Терапонт – убијени су на звонику кад су подизали руке ка небу како би звонили овом најлепшом од свих звоњава – васкршњом. Отац Василије је убијен нешто касније, у дворишту: чуо је звона за узбуну уместо уобичајене васкршње звоњаве и похитао је браћи у помоћ. „Први је био убијен монах Терапонт. Пао је, прободен мачем кроз цело тело, али нико није видео како се то десило. Кажу да је у радној свесци монаха остала последња забелешка: „Ћутање је тајна будућег века.“ И као што је на земљи живео у тиховању, тако је као тихи Анђео отишао у будући век. После њега ка Господу се винула душа монаха Трофима, који је такође убијен ударцем у леђа. Монах је пао. Али већ убијен – смртно рањен – он ваистину „воста из мертвих“: уз помоћ конопаца довукао се до звоника и зазвонио је за узбуну, покрећући звона већ мртвим телом и истог тренутка павши мртав. Волео је људе и у самој смрти је устао у заштиту обитељи, дижући манастир на узбуну. Звона имају свој језик. Јеромонах Василије је у то време ишао у скит да исповеда, али је кад је чуо звоно за узбуну кренуо у правцу звона – у сусрет убици.“ „Ово човеку тешко пада чак и после многих година – крвљу натопљена Оптина и крик младог искушеника Алексеја који се откида са сузама: „Браћа су убијена! Браћа!“ – пише у својој књизи Нина Павлова. Она дуго није хтела да се прихвати овог посла – тако и почиње њена изванредна књига, која Христовом љубављу може да отопи и најледеније срце: „Почећу од признања, од којег аутора обузима стид: дуго сам се противила благослову стараца одбијајући да пишем књигу о оптинским новомученицима, због једног јединог разлога – то превазилази моју меру, изнад мене је.“ Данас, након што је после првог издања прошло пар деценија, Нина Александровна каже исто то: „Увек сам говорила и говорим – то није моја књига. Прво чак нисам хтела ни да је потпишем, али у мартирологији нема анонимног, плашљивог сведока. То је сведочанство и ја сам сведок.“ Аутор књиге „Пасха Краснаја“ негира своје ауторство: „Молила сам се, плакала сам на гробу оца Василија: „Оче, ја сам нико и ништа, - а он је био мајстор речи – нека будем свирала у твојим рукама, сам напиши, сам учини!“ Све је ишло преко њих – то апсолутно није моја заслуга.“ Сјајна списатељица, четврт века живи у Оптиној пустињи. Никад се нисмо видели, сад разговарамо телефоном – зовем из Москве, - али њен глас звучи као глас најрођенијег човека. Молим је да исприча како је писана „Пасха Краснаја“. „Добила сам благослов – требало је испунити ово послушање, - прича Нина Александровна. – А показало се да је послушање веома тешко и ту сам пролила мноштво суза. Јер, монашки живот је сакривен, тајни живот.“ Испоставило се да је најтеже прикупити материјале о животу отаца. Ово прикупљање она пореди с тим као што се лепе комадићи крхотина разбијене грчке амфоре – један има један фрагмент, други нешто друго. Понаособ ови комадићи не значе много, али ако се сакупе у целину на крају ће настати драгоцени орнамент и подићи ће се крајичак завесе над монашким животом. „Они желе да будемо јединствени у љубави“ „Све време сам одлазила на гробове новомученика... Ево, срећем код гробова игумана Тихона, начелника скита. - Оче, нема никаквих података о оцу Терапонту. Испричајте ми нешто. - Нина, било би ми драго да испричам, али ни сам ништа не знам. Сећам се само да је у трпезарији, код улаза, седела једна бака и плела чарапе. Терапонт јој је пришао и упитао: „Да ли је плетење тешко?“ – „Уопште није тешко. Хоћеш да те научим?“ Не знам шта је било после.“ Идем даље. Срећем ходочасника из Доњецка – Серјожу Каплана. Он прича да му је отац Терапонт исплео и поклонио чарапе које носи само о празницима кад иде у цркву. Идем даље – према храму. Наилазим на Серјожу Лосјева – сад већ покојног, - он је радио на послушању у Оптиној, био је резбар. Серјожа прича како је Терапонт тражио чиме би се бавио како би нешто радио с Исусовом молитвом. Био је у Дивејеву, - тамо су блажени плели чарапе бавећи се Исусовом молитвом, код њих је „плести“ управо и значило „молити се“. И отац Терапонт је покушао да плете, али сви моле за чарапе, - а свакоме ко тражи треба дати, - па је касније прешао на дуборез... И тако, док сам ишла од гробова до храма, склопила се цела прича. Никад нисам имала никаква виђења, али ме је обузело ватрено осећање, - како нас наши новомученици воле! Они желе да се сви окупимо као комадићи оне разбијене вазе, - и да будемо јединствени у љубави. Понекад ми се људи захваљују на књизи, али сам ја сама захвална – за оно искуство које сам стекла радећи на њој. Наравно, често кажемо: „Бог није Бог мртвих, већ Бог живих.“ У Бога су сви живи. Разумом то схватамо, а срце ћути. А овде је постојало живо искуство општења с новомученицима кад сам материјале и податке добијала углавном од њих. Навешћу неколико примера. Монаси су по својој природи јако добри људи. Кад сам почињала да радим у издавачком оделењу манастира, отац економ ме је упитао како да ми помогне и одмах сам одговорила да ми је потребан велики катанац за амбар како бих закључала све рукописе и не би их давала монасима. Зато што треба дати ономе ко тражи. Тако су писма оца Нектарија – оригинали! – нестала из манастира, као и дневник оца Василија. Неко је дневник добио на поклон. Шаљемо писма у све крајеве земље, али ништа не можемо да нађемо. И дошла сам једном на гроб оца Василија да се пожалим са сузама: „Оче, о чему да пишем ако нема материјала? Не могу да нађем ни ваш дневник.“ Одједном, трчи човек. Бос – био је један такав ходочасник, помало јуродив, - носи неку свеску, чита у ходу. Притрчава ми, пружа: „За Вас!“ То је био дневник оца Василија.“ „Оче Терапонте, одговори на писмо!“ „Још један догађај. Игуман Филип – он је добио благослов да ми помаже – и ја смо две године слали писма у она места где је пре манастира живео и радио отац Терапонт. Чак сам увек у писмо стављала коверат с повратном адресом. И – никаквог одговора. И одједном долази писмо – из Ростова, од католика. Полуписмено писмо, хвалисаво: ја сам, пише он, привео оца Терапонта Богу, ја сам га поучавао, позовите ме у Оптину пустињу, ја ћу руководити вашим радом. Непријатно писмо. Ипак, треба одговорити. Седам. Кад одједном маче ухвати писмо и побеже с њим. Ухватила сам маче, узела сам писмо. Поново седам да одговорим. А лето је, прозор је отворен... Дуну ветар и однесе ово писмо, трчала сам за њим по читавој башти. Укратко, недељу дана сам се мучила – никако не могу да одговорим. А треба да одговорим. Дошла сам на гроб код оца Терапонта и љутито рекла: „Оче Терапонте, име ти је слуга – а Терапонт се преводи као „слуга“, - ево, одговори, молим те, на ово писмо, ја сам се већ намучила.“ И стављам писмо на гроб. И у тај мах се иза мојих леђа појавила монахиња Љубав из Ростова, чита адресу на коверти и каже: „О, па то је од Феђе-грбавца!“ И прича како Феђа-грбавац никад није привео о.Терапонта Богу, - он је већ био у Оптиној кад су Феђу премамили католици. И Феђа се погордио – почео је све да учи и обраћа. Монахиња Љубав је добро познавала оца Терапонта и кад му је јавила да је Феђа прешао код католика, он се веома забринуо: „Јао, права је то невоља, мати, немојте оставити Феђу!“ И кад је дошла следећи пут донео јој је књиге с расуђивањима светих отаца о католицизму – специјално их је изабрао: „Мати, пожалите Феђу. Помозите му!“ Ето, такав је био одговор на писмо. „Живи су, помажу“ „Већ сам завршавла књигу кад смо једном остали без воде, - раније смо узимали од комшије, из бунара испред капије, а овог пута је он, неверујући човек, неочекивано направио поклопац и ставио је катанац на бунар. Хидрант је далеко – треба да се иде километар. Па, кофу донесеш за чај и за чорбу, а како да опереш судове и веш? Дошла сам на гроб код оца Трофима, па се жалим: „Оче Трофиме, остали смо без воде, шта да радим?!“ Враћам се с гроба – у сусрет ми иде отац економ, игуман Доситеј. „Нина, - каже, - код нас у газдинству геолози буше и траже воду и кад заврше код нас послаћу их код тебе.“ – „Оче, али немам пара!“ – „Нема везе, наћи ћеш.“ Истог дана, до вечери, геолози су код мене пронашли воду, узели су јако мало новца, и опет – мало чудо: код других су воду нашли на дубини од тринаест метара, седамнаест, па чак и двадесет. А овде су на само седам и по метара дошли до подземног језера на каменом платоу. Најчистија вода! И кад је комшија носио узорке у Москву, у лабораторији су се чак зачудили – одакле? Тако чисту воду одавно нису видели. А сутрадан ми је игуман Антоније рекао: „Нина, спроведи воду у кућу док температура није пала испод нуле.“ – „Оче, па где да нађем толико новца?“ – „Ми смо сад купили цеви за Фроловски храм, санитарије, донеће и теби. Са временом ћеш вратити, платићеш, а ако не – узми у славу Христа.“ Ускоро сам у кући имала водовод, туш и сав градски комфор. И то јако личи на Трофима – то је био човек-ватра. Сећам се следећег догађаја. Стојимо поред храма и један монах замишљено расуђује: „Требало би да направим у келији полицу за иконе. Али где да нађем иверицу, и уопште – како се те полице праве?“ Трофим каже: „Сад ћу да дођем!“ Отрчао је некуда и већ пола сата касније овај монах је имао направљене полице у келији. Све је радио одмах, радосно.“ „Иди, добри мој“ „Прошло је двадесет година. А срце свеједно плаче, зато што је велика реткост срести духовника као што је отац Василије,“ – каже Нина Александровна. „Одлично се сећам првог утиска који је на мене оставио отац Василије. Чини ми се да је била 1989. година. Оптина је разорена, а у обитељи претежно живе мирјани. По дворишту шетају краве, козе, а свиња се таре боком о ћошак храма. Међутим, највећа невоља за нас је у то време била продавница железнице која се налазила у једном од братских конака. Од времена Кагановича железничари су носили униформу и били су добро снабдевени. И унаоколо влада несташица, а у овој продавници се у време Горбачовљевог закона о забрани пића продаје вотка. Из читаве околине људи журе у Оптину и око продавнице се води битка. Много смо претрпели. Сећам се како сам се пожалила игуману Ипатију: „Оче, опет ови алкохоличари!“ А он ми одговара: „Па како можете тако да говорите о људима?“ Наравно, није лепо некога осуђивати, али ево сцене испред продавнице. Млади тракториста, оптински мештанин, већ је купио флашу, попио је и покушава да поново уђе у продавницу. Одгурују га, не пуштају и на крају почиње озбиљна туча после које је лице трактористе већ крваво. Тракториста се нерадо умио водом из водовода, а отац Василије је у међувремену седео код манастирске капије, дочекивао је ходочаснике. Заправо, капије још није ни било – ту су се налазила брвна – и он је седео на овим брвнима. Прилази тракториста, седа поред њега, разговарају о нечему. Пролазим и чујем: „Оче, зашто руше храмове? Коме они сметају?“ И тако миро разговарају као да још пре само један трен није ни било агресивног кавгаџије-пијанице. Тракториста је био једини хармоникаш у нашем оптинском селу и убеђена сам у то да је управо њему отац Василије касније посветио песму: Месец је светле зраке слао на нас Манастир је био пун ноћног мира Кад мештанин-хармоникаш у тај час Поче по диркама руком да пребира. Устадох сам на стази пустој Сузе опекоше очи и мени. Боже, како личи на глас Твој Овај зов љубави усамљени. У овом наизглед пропалом човеку отац Василије је видео образ Божји и чуо је овај усамљени зов љубави. Он је волео људе оном неизрецивом љубављу каквом нас, грешне, воли Исус Христос. Сећам се следећег догађаја. Мој син, иако се крстио пре мене и у прво време је био усрдан у подвизима, одједном је престао да одлази на исповест и дуго времена се није причешћивао. Чак сам се плашила да ће се потпуно удаљити од Цркве. У Оптиној је исповедао један свештеник који је дошао однекуд, народа код њега скоро да није ни било и погурала сам сина да иде код њега. Гледам – већ је отишао од налоња, а свештеник каже: „Зашто да трошим време на њега? Сам каже да није спреман ни за исповест, ни за Причешће“. Поред је исповедао отац Всилије и ја сам буквално завапила: „Оче, узмите сина на исповест.“ Оно о чему су говорили испред налоња је тајна исповести. Али гледам, мој син је одједном заплакао, и оцу Василију су се појавиле сузе у очима. Управо тад је почело Причешће. А отац Василије је загрлио сина и рекао му: „Иди, иди, добри мој.“ И син је отишао да се причести, стално погледајући на оца Василија са сузама радосницама у очима. Прикупљајући материјал за књигу распитивала сам се вероватно код двеста људи и многи су говорили да је исповест код оца Василија као повратак блудног сина у Очев загрљај.“ „Код оца Василија су долазили јако тешки људи“ „Отац Василије није волео да поучава, говорио је мало и био је шкрт на речима и најчешће је говорио врло једноставно: „Па, шта ће ти то? То није твоје.“ Међутим, људи у стању окамењене безосећајности су се топили поред њега, почињали су да се отварају, да разобличавају оне срамотне поступке које раније нису смели да признају. Истовремено су плакали и радовали се. Како човек да не плаче ако пад нема граница, ако човек једе из истог корита са свињама? И како да се не радује, ако се за тебе, последњег грешника, отвори Очински загрљај, а Бог је љубав и само љубав? Чак су и свештеници знали за ово својство јеромонаха Василија, дешавало се да кажу скрушено: „Слушај, ја не могу да изађем с тобом на крај. Иди код оца Василија.“ Код оца Василија су ишли врло тешки људи. Ево типичне слике – испред налоња оца Василија чека се ред, а мало даље се тискају они којима је тешко да дођу на исповест – због страха, срамоте или других искушења. Отац Василије се одликовао оном необичном танкоћутношћу, јер је могао изненада да се окрене према таквом стиснутом човеку и да каже: „Шта има код тебе? Дођи овамо.“ Управо они, ови људи су касније говорили да је исповест код оца Василија повратак блудног сина у Очев загрљај. Било је, на крају, и оних којима је тешко да приђу Причешћу. На моје очи је један такав болестан човек – живео је при Оптиној – после исповести код оца Василија кренуо ка Причешћу... и одједном је побегао из храма. А отац Василје га је стигао и загрливши, повео ка Путиру. Нажалост, ови немоћни и болесни људи су после очеве смрти отишли из Оптине, јер без подршке оца Василија више нису могли да испуне захтеве манастирског живота. „Све што имамо треба да дамо Господу“ Преподобни Нифонт, Кипарски епископ, је писао: „На земљи ће бити светаца до свршетка света. Међутим, у последњим годинама ће се сакрити од људи.“ А монашки живот о.Василија, о.Трофима и о.Терапонта је био толико скривен да нико није могао чак ни да помисли да међу нама живе свеци док нису почела чуда и исцелења по њиховим молитвама. Међутим, проницљиви људи су ипак примећивали да је главни подвиг њиховог живота – подвиг покајања. Отац Василије је, на пример, писао у дневнику: „Исусова молитва је покајање. Стална Исусова молитва је стално покајање.“ Често су га људи питали: „Оче, а шта је главно?“ – „Главно је да се свој крст донесе до краја. Без крста нема Христа.“ Сећам се да сам једном упитала свог старца, архимандрита Адријана (Кирсанова): „Оче, научите ме – како да живим.“ Он ме је погледао и рекао: „А ти гледај куда иду Христове ноге. И иди за Њим.“ А Христове ноге воде на Голготу. И живот тројице оптинских мученика је био корачање за Христом без освртања све до оне њихове смртне Голготе. Није случајно што је отац Василије писао у дневнику: „Милост Божија се даје на дар, али треба да дамо Господу све што имамо.“ За монахе старе Оптине се говорило да пред Господом иду на врховима прстију. И отац Василије је имао такав свештени страх пред тајнама Божјим да је кад му се једна моја познаница пожалила да не стиже да прочита јутарње правило зато што треба да дâ сину доручак, а онда да трчи на посао, с трепетом рекао: „А да ли смо достојни да изговоримо само Име Господа?“ Нисмо достојни. И још је писао у дневнику да је човеку пријатно да се вежба у врлинама – то нас чини већима у сопственим очима. Међутим, много је теже не ласкати себи и ићи путем самопрекоревања и покајања. Отац је био смирен, покајник. „То ја, Господе, грешим“ „Само једном сам видела оца Василија у гневу. Служба се већ била завршила, али је неки човек који је допутовао са стране, замолио о.Василија да поразговара с њим. И стоје они тако код налоња, а иза леђа оца Василија једна изузетно врла парохијанка – у црној сукњи до пета, с тешким бројаницама и црном марамом „у намргођеном стилу“ – разобличава монахе, који данас нису онакви какви треба да буду. Монах, ето, треба да избегава жене, а отац Трофим дуго разговара с њима. А монах Трофим је био сушта чедност, дадиљао је и одгајио на својим рукама две млађе сестре и навикао је да се брине о сестрама у манастиру. Тако их је и називао: „Сетрице моје, сестрице!“ Дама је гласно осуђивала оца Трофима, а отац Василије се одједном окренуо према њој и рекао јој је гневно: „Па ко сте ви да осуђујете монахе?“ Судбина ове жене је била таква да се удаљила и скоро је потпуно отишла из Цркве, оставила је тешко болесног мужа, мењала је момке. А десет година касније је дошла у Оптину – офарбана, очерупана, с „јеж“-фризуром. О својим падовима ми је сама причала, упитавши зачуђено: „Зар је отац Василије све то предвидео?“ И додала је скрушено: „Па ко сам ја да осуђујем монахе и да било кога осуђујем?“ Сам отац Василије никога није осуђивао. Ако је у његовом присуству неко почињао да оговара он је ћутке устајао и одлазио. О људским греховима је знао више од других пошто је много тога слушао на исповести. Али како је састрадавао с овим немоћним, несрећним људима! Чак је написао тропар: Вјем, Господи, вјем, јако бијеши всјакаго сина, јего же пријемлеши, обаче не имам сили слези сдержати, јегда зрју наказујемих чад Твојих; прости, Господи, и терпјеније с благодаренијем даруј. (Знам, Господе, знам да бијеш сваког сина којег примаш, али немам снаге да задржим сузе кад видим Твоју кажњену децу; опрости Господе, и даруј трпљење и благодарење.) „Да ли су потребни звонари?“ „Сећам се другог дана после Васкрса. На звонику је постављен нови под – јер је све било заливено крвљу, а звонари су били причесници тог дана, њихова крв се помешала са Христовом Крвљу, зато су тако брижљиво скидали струготине и постављали под. Али, звонари су убијени и звона су ћутала. Дан је био тмуран. Небо су покрили облаци. Промичу кишица и снег. Око звоника испод немих звона стоји велика ћутљива гомила. И како је тешко на души! Зашто ћути Русија, која чини се, није ни приметила трагедију у Оптиној? Једне новине много и детаљно пишу о ситној чарки у Африци, а о убиству у Русији – ни речи. Зато су се друге новине отворено ругале – православни су се, веле, понапијали на Васкрс и поклали су се. Било је и горих гадости – срамота ме је чак и да се сетим. Господе, па у Русији се никад није играло на гробовима, а сад се игра без стида! Не само то, двоје централних новина се чак заступило за убицу, јер му друштво није пружило моралну подршку, а његова душа је лутала. Како то сад подсећа на ситуацију с „Пуси Рајт“ кад су за главне пострадале, достојне сажаљења, проглашене управо светогрднице и кад су културни радници ватрено похитали да их бране. Посебно ме је запањила позиција једне такве заштитнице која себе назива православном и која је прстом припретила Цркви: каже, ако неко почне да је прогања због тако смелог наступа, – цитирам дословце – „ја ћу прећи у другу вероисповест“. Неће умрети за своју веру, као што су то чинили мученици, већ ће је заменити нечим комфорнијим. Два дана су ћутала оптинска звона. А ми смо киснули на киши и погружено стајали поред звоника не примећујући како људи испуњавају манастирску порту. И одједном се гомила размакла. Од капије је летећим кораком ишао млад монах – по нечему је личио на Трофима, имао је исте огромне плаве очи, светлу дугу косу и исти познати брз Трофимов корак. Монах је веома журио и крочивши на звоник упитао је нему гомилу: „Да ли су потребни звонари?“ И ударио је у звоно! И одмах су на звоник нагрнули људи – испоставља се да су сви манастири послали своје најбоље звонаре! Оптина је звонила четрдсет дана без престанка. И због нечега сам се тада изненада сетила оног познатог смоленског звонарског бунта кад су после револуције бољшевици запосели и затворили храм, а у заводима и фабрикама прогласили штрајк. Завијале су фабричке сирене, пиштале су локомотиве – и народ је трчао према цркви. И ево шта се десило. Утрчавао је на звоник звонар, звонио је и падао од метка. Затим је, прекрстивши се, истрчавао из гомиле следећи: „Господе, благослови!“ И такође је ишао на смрт за своју веру. „Истина се радује кад за њу умиру,“ говорио је преподобни Севастијан Карагандински. И била нам је дата радост због истине кад су по молитвама оптинских мученика наши нарођенији, ближњи и даљњи, стицали веру у Господа нашег Исуса Христа.“ О једној грешки „Више пута су ми људи говорили да се убијена оптинска браћа не могу називати новомученицима, пошто још нису канонизовани. Слажем се да не треба. Али, ево лекције из мартирологије – у стара времена није постојао чин за канонизацију мученика, и они су били прибрајани збору светих на основу акта о мучеништву потписаног од стране сведока. Али, у данашње време то некако није уобичајено. И зато се ја као сведок мученичке смрти оптинске браће осећам растрзано између најстаријих и најновијих канона. Не осећам се растрзано се само ја. Чак и тако познати пастири наше Цркве као на пример, протојереј Александар Шаргунов „греше“ и кажу: „То су новомученици.“ И такве грешке су по промислу, јер канонизацији увек претходи народно поштовање. Тако је било и с преподобним Серафимом Саровским који је дуго пре канонизације у народу поштован као светац. Исто се дешава у Оптиној пустињи, у коју долазе људи из целе Русије како би се помолили на гробовима оптинске браће и замолили их за помоћ. О томе како људима помажу јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт данас говоре многи. Да, они још нису канонизовани, али многи имају врло тачан осећај да их је Господ већ прославио.“ Анастасиjа Рахлина Са руског Марина Тодић 18 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/60962.htm

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...