Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх српски г. Порфирије богослужиo je данас, 14. јуна 2021. у Храму свете Тројице у Врању, поводом славе Епархије врањске, празника Преподобног Јустина ћелијског и врањског. Патријарх је између осталог казао: "Дух светости, дух Јеванђеља, дух Христов, у овом граду и у овом простору више је него препознатљив, и ево, слава Богу, тај дух живи и у вама, живи у свима нама, до наших дана, а сигурни смо да ће он бити не само тачка ослонца, него оквир и смисао живота поколења која долазе иза нас". Још је Патријарх додао: "Стабилност појединачна, породична, друштва и државе, зависи од унутарњег блага, унутарње духовности. Ми јесмо што јесмо само својим односом са Христом, а то значи уз присуство благодати Духа Светога. Нека би Бог дао да чокот наш, Господ Исус Христос, у нама увек има здраве плодоносне лозе, плодоносне врлином, добром, љубављу, смирењем и свим оним на шта нас Јеванђеље позива". Како је известила РТВ Врање, српског Патријарха г. Порфирија су испред порте градског Саборног храма у Врању дочекали Владика Пахомије са свештенством и монаштвом, градско руководство и бројни верници. Након Свете архијерејске Литургије ишла је Литија од Саборног храма до Свеправославног центра Преподобни Јустин ћелијски и врањски, где је Патријарх благосиљао славске колаче и кољива, а најуспешнијим ученицима веронауке су уручене дипломе. Како се додаје у извештају РТВ Врање, у навечерје празника посвећеног Светом Јустину (13.јуна), служено је празнично бденије у цркви Светог мученика Јустина философа и Преподобног Јустина ћелијског и врањског при родној кући Светог Аве у Врању, данас Свеправославном центру Преподобни Јустин. Епархија врањска први пут своју славу Преподобног Јустина ћелијског и врањског, прославила је 2016. године. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

Ауторски текст игумана Петра (Драгојловића): Porfirije, novi Patrijarh Srpski - apostol ljubavi Hristove - Čudo WWW.CUDO.RS Порфирије, нови Патријарх Српски – апостол љубави Христове Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и...

Нека нас Господ тајном Христове близине, показане и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашава Радосну вијест о Божјем Царству, каже се у божићној честитики загребачког надбискупа. Поводом празника Рођења Христовог – Божића, надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић упутио је честитку Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, свештенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској, у којој захваљује на честитци коју је добио од Митрополита поводом Божића, те истакао: „У божићној ноћи небо је почело куцати људским срцем Дјетета, а шутња чекања проговорила је радошћу, јер у људску се повијест и у нашу стварност спустила звијезда која у изазовима свакодневице показује исправан и сигуран пут, обасјава људску повијест те све људе позива на братско заједништво, солидарност и суосјећање с потребнима. Нека нас Господин отајством Kристове близине, очитоване и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашује Радосну вијест о Божјем краљевству. Бременитост времена у којем нам је дано живјети, усред пандемије коронавируса и потреса, са свим ограничењима и неизвјесностима, јача нас близина Божића. Kао баштиници вјере у Исуса Kриста радујемо се што је и ово наше вријеме благословљено Божјом присутношћу. Вама, Вашем свећенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској желим сретан Божић, рођење нашега Спаситеља Исуса Kриста и благословљену нову 2021. годину, испуњену Божјим благословом и божићном надом!”, поручио је кардинал Бозанић. Кардинал Бозанић: Нека нас Господ учини свједоцима свјетлости – Митрополија загребачко-љубљанска MITROPOLIJA-ZAGREBACKA.ORG Митрополија загребачко-љубљанска – Српска православна црква

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Литургијску бесједу одржао је ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Звучни запис беседе Он је рекао да се у недјељу пред Божић Црква сјећа Христових предака по тијелу. “То је блиско нашој традицији, јер је до скоро у свакој нашој кући било важно набрајање ко је од кога, до десет или петнаест пасова уназад. То је нешто што је заиста дошло из овог библијског предања”, рекао је ректор Цетињске Богословије. Рекао је да нас данашње јеванђеље о Христовим прецима по тијелу подучава да ако си на путу да у себи носиш сјеме спасења свијета, то не значи да ће ти све цвјетати. “Него ради оно што је пред тобом: ако си пастир буди пастир, ако си цар као Соломон онда буди цар, ако си вазал буди вазал и опет буди Божји слуга и моли се Богу… Свима је заједничко вјера у Бога”, казао је отац Гојко Перовић. На крају Литургије Владика Кирило је рекао да смо се имали рашта родити уколико наш живот сјединимо с вјечношћу. “Оце Христове по тијелу славимо зато што је из њиховог сјемена изникао Спаситељ свијета, који је свијету даровао вјечни живот. Тако су и наша дјеца један од образа нашег вјечног живота. Наша дјеца нам показују да се наш живот продужава и да ће она допунити то што смо ми евентуално пропустили да урадимо пред Богом”, рекао је он. Додао је да треба да се трудимо да својим животом угодимо Богу. “Али ако не испунимо све, наша дјеца ће то да допуне. То како важи за тјелесне родитеље, тако и за духовне родитеље исто важи. Ево, наш Митрополит, који нам много недостаје, он се толико трудио, радио можда за десеторицу, али се никад не може рећи да је све урађено. Његова духовна дјеца, сви ми заједно ћемо да продужимо његово дјело”, поручио је Владика Кирило. Након Литургије, Владика се, по древном обичају, одријешио дијељењем поклон пакетића за дјецу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 16. новембра 2020. године, на празник Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц свету aрхијерејску Литургију у храму посвећеном том угоднику Божјем на Бановом Брду. Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаревић и Часлав Маринковић, протојереји Витомир Костић и Драган Видовић, протођакон Стеван Рапајић, ђакон Сава Топаловић, као и чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић. Владика Стефан је преломио славске колаче који су су припремили запослени у црквеном обданишту Ђурђевак и домаћини славе г. Миљко и гђа Јованка Благојевић. Славском чину је присуствовао председник Општине Чукарица г. Срђан Коларић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком и админстратору Митрополије црногорско-приморске Господину Јоаникију Ваше Преосвештенство, драги нам брате Јоаникије, Дозволите да у име Светосавске нам цркве са Петог континента изразим најдубље саучешће Вама, благочестивом епископату, свештенству, монаштву и верном народу богомспасаване Митрополије Црногорско-приморске поводом блаженог покоја драгог нам и многовољеног Митрополита Амфилохија. Вест о његовом упокојењу потресла је све верне синове и кћери наше Светосавске цркве Петог континента. Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела, трудбеник на Њиви Господњој до последњег издисаја, сведок победе Христовог Васкрсења! Упокојио се онај који је предводио највећу духовну сеобу у новијој Црквеној историји, сеобу једног читавог народа од мрака ка светлости, од безбожја ка Христу, ка Светом Православљу. Заједно са Вама и браћом архијерејима, са свештенством и богољубивим монаштвом, са верним народом Светонемањићке Црне Горе, Митрополит је подигао не само Црну Гору на ноге и њен регион, већ и расејану српчад широм света. Његов подвиг и дело, ваше колективно исповедништво, оставило је свој неизбрисиви печат и траг на срцима свих нас, мотивишући нас да храбро у ова бурна времена исповедамо Христову победу пред светским моћницима и народима који нас окружују. Српска Православна Војинствујућа Црква је осиромашена за још једног великог витеза вере Христове, али Небо се обогати новим житељем, а ми, још једним молитвеником пред Господом! Митрополит Амфилохије, наш драги професор и вољени отац, ратовавши добрим подвигом, пао је у борби, трку своју часно завршивши, а нама пример оставивши. Царство му Небесно! Вама драги Владико желимо од Бога здравље и сваку утеху. Са вама у молитви и мислима, саосећајући, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Јединство, слога и заједнички рад верног народа, црквеног одбора, епархије и Епископа исказан је у примеру парохије коловратске, храма Светог Николаја Српског у Коловрату. Благословом Епископа милешевског г. Атанасија у понедељак 10. фебруара 2020. године у Епархијском двору у Пријепољу потписан је и реализован купопродајни уговор између Александра и Миље Крповић и Мире Глушчевић, као продавца и Епископа милешевског г. Атанасија у име Црквеног одбора храма Светог Николаја Српског у Коловрату, као купца земљишта које се граничи са постојећом портом храма у Коловрату. Овом куповином проширен је постојећи простор око храма чиме се отвара могућност за изградњу парохијског дома за потребе храма, парохијана и свештенства парохије коловратске као и даље уређење црквене порте. Комплетан износ средстава за куповину земљишта даровали су браћа Иван и Владан Матовић из Пријепоља. Да је ово заиста добар пример доброг рада Цркве Христове говори чињеница да је у реализацију овог пројекта била укључена скоро целокупна парохија на челу са парохом јерејем Небојшом Јовановићем и Црквеним одбором у саставу: Бране Петрић, Милан Баковић, Радоман Ћуковић, Предраг и Ненад Тошић, Јован Радуловић, Милинко Меловић, Мирослав и Ђорђе Љујић, Слободан Петрић, Милинко Човић, Предраг Матовић, Жељко Карача и Веселин Пејовић. У реализацији пројекта су учествовали и многи други који су пореклом из Пријепоља и Коловрата а живе на страни као и други дародавци и добри људи. Свако је на свој начин и у оквиру својих могућности помогао да до реализације овог великог пројекта дође. Неко је дао материјални прилог, неко је помогао својим личним радом, неко подстакао и подржао пројекат. И све је реализовано благословом и духовним надзором Епископа Атанасија. Са благословом надлежног епископа у плану је да се уради пројекат парохијског дома и започне његова изградња и уређење комплетне порте, чиме би се направила и уоквирила јединствена целина, на радост и понос свих православних верника Коловрата и околине, њиховог свештеника и Епархије милешевске на челу са Епископом Атанасијем. Састанак и сусрет са Епископом био је и повод да браћа Предраг и Ненад Тошић и Милан Баковић Епископу милешевском г. Атанасију у име групе поклоника уруче пригодан поклон, икону Пресвете Богородице, у знак захвалности за добијени благослов да посете Свету Земљу о Крстовдану 2019. године. Извор: Епархија милешевска

Отац Бранко: „Сачувајмо молитвени дух литија. Литија није утакмица већ миран, молитвени вход“. Звучни запис беседе „Држимо се вјере Христове, како нас је учио Свети отац наш Сава“, поручио је на почетку емисије Протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић парох подгорички говорећи о Светом оцу нашем Сави првом српском архиепископу и просветитељу. Отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на 32. недјељу по празнику Педесетнице, у којој Црква доноси причу о царинику Закхеју, нагласивши да се у овој причи показује Христова љубав према Ссвом створењу- човјеку. „Литија није утакмица. Сачувајмо молитвени дух литија. Литија је миран, достојанствен, молитвени вход“ рекао ј отац Бранко говорећи о литијама које се одржавају у црногорским градовима у знак мирног отпора против спорног Закона о слободи вјероисповијести. Отац Бранко је у наставку одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања да ли су Свети апостоли биили крштени, о крштењу, црквеном вјенчању а на молбу наших слушалаца тумачио је и поједине дјелове из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора

Поводом празника Светог Спиридона Чудотворца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму посвећеном овом светитељу Цркве Божије у Ђеновићима код Херцег Новог. Одговарали су чланови Црквеног хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да сабирање око Христа Господа и силе Његове, која просвећује и освећује, траје и наставља се кроз вјекове. „И свједоци Његови су били безбројни кроз историју. И данас их има, можда више него икада у историји, широм васељене. Нема данас мјеста на земаљском шару гдје се не сабирају људи око имена Христовога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да данас, када прослављамо Светога Спиридона, велики број хришћана Истока и Запада славе и Његово свето рођење. „И свима њима ми честитамо празник Христовога рођења, за који се, такође, и ми спремамо постом и молитвом, трудом и сабирањем око Њега и око Његовога светога имена и око оних који су били и остали Његови живи свједоци“. Рекао је да је међу њима био ,и остао његов свједок Свети Спиридон, тримитунтски чудотворац. „Једноставни пастир Цркве Божије, чобани и чувар стада, али не само бесловесних него и духовних стада кроз вјекове. Он је један од учесника оног великог сабора, првог васељенског сабора 325. године, за вријеме цара Константина. Он је својим животом, својом вјером, својом вјерношћу посвједочиоХриста Бога. И свједочи га и данас својим светим моштима“, рекао је Владика. Казао је даје Свети Спиридон велики просветитељ и учитељ Цркве Божје, један од Христових апостола који га кроз историју свједочи и проповиједа. „И они који се дотичу његових моштију, уствари се дотичу хаљина Христових. Јер, шта су друго мошти светих Божјих људи него Христове хаљине, одијело у које се Господ обукао кроз дивне своје светитеље, подвижнике и чудотворце, свете ученике своје који су кроз сву историју својим животом, својом вјером, својом надом Њега свједочили“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, ђеновићки храм Светог Спиридона је опходила славска Литија, а онда је благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају сабранима честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У хору Срба који се као мученици уписаше, и крвљу својом земљу Косовску натопише, посебно сија Босиљка, девојчица смерна. Звучни запис емисије Ово издање емисије посветили смо Светитељском лику угоднице Христове Босиљке Пасјанке. Дана 23. октобра 2019. године у Цркви Преображења Господњег у селу Пасјане код Гњилана, уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г. Теодосија, извађене су из стуба цркве мошти Свете Новомученице Босиљке. Извор: Радио Светигора

(из књиге „Трпеза Господња“, Цетиње 1996, стр. 118-124) 1. У савременој литургијској пракси причешћивање се до извесног степена издвојило у засебан чин. Оно се, наравно, у огромној већини случајева обавља на евхаристијском сабрању, али вршење Евхаристије није обавезно везано за причешћивање верних. Евхаристија се може вршити и фактички се и врши без причешћивања верних. Веома је карактеристичан детаљ из црквене праксе да се у појединим парохијама разликује „Света Литургија“ од „Свете Литургије на којој се причешћују они који су се за тај чин припремали“. У руску праксу ушао је термин „припремање“ („говеније“). Он с једне стране упућује на закључак да причешћивање захтева нарочиту припрему у виду поста и усрдног посећивања црквених служби, а с друге сведочи и да је припремање необичан чин у црквеном животу верних. Парадокс је у томе да овај, несумњиво благочастиви обичај, стоји у противречности са природом Евхаристије. Ако је негде дошло до разлаза између почетака и каснијих етапа литургијског живота, то се највише десило управо на овом месту. Фактички ми имамо Евхаристију без причешћивања верних, Евхаристију на којој се један део причешћује, а други не, док готово да не познајемо Евхаристију на којој се верни сви заједно причешћују. Наравно, то нам не даје за право да сматрамо да ово више није једна, већ три врсте Евхаристије. Евхаристија је у сваком случају једна, о чему сведочи њен јединствени чин, међутим, без сумње, стање верних на евхаристијском сабрању бива двојако: једно када се верни причешћују, и друго када се не причешћују. У древној Цркви причешћивање је представљало завршни моменат целокупног евхаристијског сабрања, моменат који се није могао оделити или издвојити у самосталан чин. Причешћивали су они који су од самог почетка учествовали у евхаристијском сабрању, а у евхаристијском сабрању учествовали су само они који су се причешћивали. Из наше литургијске праксе изостављен је моменат сабрања: ми заправо не познајемо евхаристијско сабрање у правом смислу. Евхаристија је укључена у посебно богослужење које је добило назив „литургија“. Као и свако богослужење, и ово претпоставља учешће народа, али његово вршење није строго условљено тим учешћем. Оно има потпуно самостални значај, посве независтан од учешћа народа. Евхаристија, која се савршава на литургији, претворила се у једну од Светих Тајни у Цркви, напоредо са другим Светим Тајнама. У светлости нашег савременог школског богословља Евхаристија се, као Света Тајна у Цркви, третира као сакраментални чин који за то опуномоћено лице врши над појединим вернима. Она, као и остале Свете Тајне, уопште не захтева сабрање верних као свој неопходни елемент. За разлику од Светих Тајни Крштења, Миропомазања и Свештенства, Евхаристија спада у ред Тајни које се могу понављати, а које се обављају над особама за њих приправним или онима што осећају потребу за њиховим примањем. Из овог разлога неки се за време Литургије причешћују, а други то не чине. Како показује и сам термин „причешће“, причасници постају удеоници Тела и Крви Господње, док остали верни само присуствују причешћивању. Не причешћујући се, они не узимају учешћа у Светој Тајни Евхаристије, пошто је, према речима митрополита Макарија, „Евхаристија таква Света Тајна у којој се хришћанин, под видом хлеба и вина, причешћује истинским Телом и Крвљу свога Спаситеља“!. Основна поставка древног црквеног живота доживела је атомизацију: „свагда сви и свагда заједно (на окупу)“ претворило се у супротно „нити сви, нити заједно (на окупу)“, већ свако за себе и свако посебно. 2. У Евхаристијском канону нема молитава које би могли узносити они који се не причешћују. Како је могућно учествовати у евхаристијским молитвама, које су без изузетка усмерене ка причешћивању као према своме врхунцу, са чврстом намером да се не прими причест? 0 овоме се углавном не размишља. Следећи уходану праксу, ми не осећамо сав њен евхаристијски трагизам. Претворивши Евхаристију у Свету Тајну у Цркви, догматичка мисао није била у стању да измени чин Евхаристије у складу са својим учењем. Према самом свом чину, Евхаристија остаје Трпеза Господња, на којој су особе које се не причешћују само присутне. Овај трагизам утолико је већи, уколико се има у виду да је у дубини литургијске свести остало учење о вршењу Светих Тајни од читаве Цркве. У свакој Светој Тајни Црква се моли за савршење саме те Тајне, али у Евхаристији се Црква моли за саму себе, односно за читав народ Божији окупљен са својим предстојатељем ради учешћа у Трпези Господњој. Учење о „духовном причешћивању“ не може се сматрати излазом из оваквог евхаристијског трагизма. Ово учење је нејасно и магловито. Шта значи „духовно причешћивање“? Евхаристија је „жртва духовна“ (1. Петр. 2, 5), а евхаристијско сабрање је место где Дух дејствује у нашем еону. Све се на евхаристијском сабрању савршава Духом Светим. У Духу и кроз Духа евхаристијско сабрање представља Тајну Вечеру која и даље траје, у Духу и кроз Духа долази на то сабрање Господ, и у Духу и кроз Духа ми постајемо заједничари Тела Христовог. У Духу и кроз Духа хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову. Шта онда значи „духовно причешћивање“? Оно се, без сумње, разликује од реалног причешћивања, будући да верни који се духовно причешћују не прилазе евхаристијским Даровима. Да ли је и оно пројава особитог дејства Духа? Ако је то тако, онда је духовно причешћивање изнад реалног причешћивања. Не уводимо ли, заједно са појмом „духовног причешћивања“, неку тајну „гносу“ (знање) у Цркву? Пажњу заслужује и чињеница да је идеја „духовног причешћивања“, највероватније, била уведена од Оригена, мада у нешто другачијој интерпретацији него данас. Ако се „духовно причешћивање“ посматра као некакво учешће нашега духа у Трпези Господњој, није ли то онда непотребна спиритуализација Евхаристије, која се не тиче Дарова Духа Светога? Ми и данас почињемо Евхаристијски канон оним речима којимаје у древној Цркви почињало свако евхаристијско сабрање. „Пошто буду прочитани закон и Пророци, као и наше посланице, и Дела Апостолска и Еванђеља, нека рукоположени поздрави Цркву, говорећи: „Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама“2. Благодат Господа, љубав Оца и кинонија Духа представљају услове за наше реално учешће у Евхаристији. А уколико постоји причешћивање преко нашег духа, значи ли то да оно може да замени „кинонију“ ( заједницу) Тела и Крви Господње или да је макар учини необавезном? Зашто онда Христос није установио духовно причешћивање? „Узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је Тијело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; и рече им: Ово је Крв Моја Новога Завјета која се пролијева за многе“ (Мк. 14, 2224). Учешће у Евхаристији још се мање остварује преко „антидора“. Сама идеја антидора, што буквално значи „уместо Дарова“, потпуно је неочекивана у евхаристијском животу Цркве. У VII веку Валсамон је, са својственим му помало наивним реализмом, писао да је раздавање антидора смишљено како би верни имали мотив за остајање у храму до краја Литургије. Ово је признање једног првојерарха, антиохијског патријарха, које сведочи да је упоредо са устаљивањем праксе ретког причешћивања долазило до губљења жеље да се у храму остаје до краја Литургије. „Како се чини, сагласно 8. и 9. правилу Светих Апостола и у складу са овим (тј. 2. правилом Антиохијског сабора) смишљено је раздавање антидора, рекли бисмо, ради тога да би и они који се не могу причешћивати светим и животворним Тајнама стекли потребу да чекају крај божанственог свештенослужења и да би из руку свештеника примали антидор на освећење“3. За Валсамоново објашњење тешко да се може казати да је правилно. „Агапе“, које су нестале из црквеног живота, неочекивано налазе известан израз у Евхаристији. Према Иполиту Римском, када је епископ учествовао на агапама, он би благосиљао хлеб и раздавао га присутнима. Био је то „благословени хлеб“. И антидор је благословени хлеб; и на њега се односе Иполитове речи да је то “ благословени хлеб, а не Евхаристија као Тело Господње“4. У XIV веку Симеон Солунски наводи да се антидор дели уместо причешћа, пошто нису сви верни достојни да се причесте5. Ако за Валсамонова тумачења можемо да приметимо да им недостаје историјска перспектива, премда су у бити својој правилна, тумачење Симеона Солунског потпуно је неприхватљиво. Њиме се чланови Цркве подвајају на оне достојне причешћивања и оне недостојне. Осим тога, њиме се уноси и апсолутно недопустива идеја да евхаристијски Дарови могу бити нечим замењени. 3. За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…)“. Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице „не разликујући Тијела Господњега“ реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У понедељак, 22. јула 2019. године, када наша Црква слави успомену на Светог свештеномученика Панкратија, Светог Теодора и Свете мученике гламочке и куленвакуфске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: ректор крагујевачке Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, јереј Александар Зафировић (Епархија рашко-призренска), јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/aerodrom22072019.mp3 У својој литургијској беседи на одломак из Јеванђеља по Матеју (гл.13, 10-23), Преосвећени Владика је рекао: “Господ својим ученицима каже да је њима дато да знају тајне. О каквим се тајнама тачно ради и коме су заправо ове речи упућене? Ове речи се односе на све људе који су себе лишили гордости и сујете, односе се на оне који ревнују за веру, који ревнују кроз пост, молитву, добра дела. Мало касније писац Јеванђеља каже: “Њима није дато”. Ово “њима” се односи на оне који нису у Цркви и који су далеко од Христа. Ко није у Христу како може да зна шта је у Богочовеку? Знање тајне Христове је дар, дар који се даје, али се никоме не намеће и оно се даје онима који се боре против греха, страсти и онима који чине добро. Јеванђелске речи “ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има”, значе да онај ко буде имао вере даће му се изобилно знање тајни Христових. Свако створење је створено од Бога и има дар од Бога. Наш први дар је наша душа. Да би знали тајне Христове потребно је да будемо искрени једни према другима, јер духовним очима видимо оно што телесним не можемо”. Извор: Епархија шумадијска

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ове треће недјеље часнога поста, драга браћо и сестре, поклањамо се часноме Христовоме Крсту. Као што је сам Бог у рају посадио дрво живота, тако је и у Часноме посту, Црква Божија у његовом средишту посадила Часни Крст животворни који нам открива свеукупну тајну часнога поста, водећи нас тајни Васкрса. У исто вријеме, Часни Крст нам открива и свеукупну тајну нашега живота, од Адама до данашњега дана. Часни Крст није ништа друго него је знамење Христово, знамење на коме је Господ пострадао, којим је побиједио смрт и којим је вратио човјека и људску природу оном изворном стању људске природе у којој је она била прије човјековог гријеха. Није случајно да свети оци говоре да је онај првобитни човјеков гријех у ствари било гажење светога поста, јер прва заповијест Божија била је заповијест о уздржању и о посту, била је и заповијест о благословеном употребљавању, благословеној употреби човјекове природе и благословеној употреби творевине којом је Бог обдарио човјека и у којој се човјек рађа. Гријех првог човјека је био у томе што није на благословени начин употребио творевину него је погазио заповијест Божију, није се уздржао, него је успоставио погрешни однос према творевини, према самом себи и на тај начин се отуђио од Бога, отуђујући се од заповијести Божије која је била пут човјеков, која је била путоказ човјеку како и на који начин да живи, и како и на који начин да се односи према Богу, и на који начин да се односи према творевини Божијој. Часни Крст поново нас враћа у ту равнотежу, успоставља се истински однос преко њега са живим Богом и преко Часнога Крста се успоставља живи и прави однос према творевини Божијој. Онај који носи часни Крст Христов, он се сараспиње са Христом да би од њега и кроз њега задобио живот вјечни. Он заједно са Христом умире, умире за страсти, за богоотуђеност, умире за све оно што нас отуђује од заповијести Божије, од воље Божије и у исто вријеме присаједињује се свему ономе што Бог дарује онима који њега љубе. Тајна часнога Крста је тајна неизрециве Христове љубави према нама и неизрециве и дубоке наше љубави према Њему, и према Оцу нашем и Оцу Његовом Небеском. Преко Крста ми се враћамо Богу, јер преко Крста ми се сараспињемо Христу који нас је вратио и помирио са Богом и присајединио поново Божијој љубави и Божијој вољи. Зато је Црква у срдину поста и поставила Часни Крст да нас утврди у светоме посту. Свети пост који није ништа друго него је управо наше распињање са Христом, наше припремање за његово Васкрсење, али у исто вријеме и наше васкрсавање и избављење од свега онога што нас отуђује од Христа и што нас отуђује од Воље Божије. Црква зна да смо ми слабашни људи да смо немоћни људи, зато нас подсјећа на пучини великога поста, подсјећа нас да имамо тврђу, да имамо Христа, да имамо Његов Часни Крст, и да тим Часним Крстом успијевамо да истрајемо до краја светога поста. Кажу свети оци, као што цар прије него што долази шаље испред себе своје знамење које свједочи да његов долазак, тако и Црква Божија и Господ испред свога Васкрсења славнога, шаље нам часни Крст, своје знамење, које нам предуказује на Његов долазак и на Његово славно Васкрсење. Зато се и клањамо Часноме Крсту и прослављамо Његово свето Васкрсење. Тајна Часнога Крста јесте дакле, тајна уздржања, одрицања од везаности за оно што је пролазно, и што је ништавно, и непрекидног нашег везивања за оно што је вјечно и што је непролазно. Та тајна Часнога Крста, она нам се открива кроз свеукупно Божије Откривење, од времена праотаца наших Аврама, Исака и Јакова до пророка Мојсија, до оног догађаја када је он ставио дрво у ону горку воду коју народ изабрани лутајући по пустињи није могао да пије. Када је Мојсије ставио дрво у ту горку воду (а дрво је било символ Часнога Крста ), онда се горка вода ( а према томе и горчине људскога живота у будућности ), претвара у питку воду. Крстом, људски живот добија прави истински смисао. Часни Крст је симболизовала и она змија која је била на распећу, и коју, када су Јевреји ( изабрани Божији народ ) гледали, избављали су се од свих опасности. Часни Крст је симболизован и у оном чину на који је позвао Бог Мојсија пророка када му је рекао: "Изуј обућу са ногу својих, јер мјесто на коме стојиш је свето мјесто", што значи одрећи се од везаности за оно што је тјелесно, што је пролазно, што је само овога свијета, и погледати у Купину Неопалиму, утврдити се благодаћу Божијом и свјетлошћу Божијом која ће нам открити закон Божији и заповијест Божију. Велики је Часни Крст и његова тајна је велика, и зато и пјевамо да је Крст сила и знамење , да је Крст спасење. Наша два брата нови презвитер Цркве Божије, отац Петар Петровић и наш ђакон Далибор, и они су данас поново потврдили своју вјерност Часноме Крсту, примили су на себе свети дар, један презвитерства а други ђаконства, што значи примили су на себи Часни Крст и прихватили поново оно што су прихватили у тајни крштења, да узму Крст Хрситов на себе, да се одрекну себе, да узму Крст свој и да иду са Господом, да се у току читавог свог живота сараспињу са Господом, да живе сагласно Његовој вољи, Његовим заповијестима, да свједоче Његову благу вијест, да пале светионик славе Божије, тамо гдје је обиталиште Божије, да буду живи свједоци живога Христа који је са нама и који је међу нама и који је васкрсао из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Нека Господ њих утврди у ношењу светога и Часнога Крста, нека Господ и нас просвијетли силом животворнога Крста свога, да би се удостојили да прославимо и Његово славно Васкрсење и да га славимо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Српска Православна Црква

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у недељу 7. априла 2019. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви.

Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служуио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља он је рекао да је сва историја Цркве Христове у знаку гоњења и прогоњења, страдања и распећа. Звучни запис беседе „Распеће Христово се продужава кроз вјекове. Само Господ знаде колико је оних који су за Христа, за име Христово, за вјеру праву, Божју вјеру пострадали од архиђакона Стефана, па онда редом, до наших времена. Ми данас помињемо једног таквог страдалника. То је српски патријарх Гаврило Рајић, који је заиста мученички пострадао убијен од Турака у Бруси. Не зна се гдје је његово свето тијело, али, ево га, запамћеног и у памћењу народа Божјег и Цркве Божје и запамћеног, прије свега и изнад свега, у вјечном Божјем царству“, рекао је Митрополит цдрногорско-приморски. Додао је да је он један од најзначајнијих архиепископа пећких кроз историју. Подсјетио је данас прослављамо и друге мученике – Евстатија и преподобног мученика савјести Никодима Тисманског који је живио у вријеме Светога цара Лазара Косовског и Стефана Високог. „Он је један од најзначајнијих духовника тога времена, који је мкирио Цркву Божију, мирио нашу помјесну Цркву српску са Цариградском црквом, јер међу Црквама некад дође до неспоразума због људских слабости и људских мана. Као што је и у ово наше вријеме дошло између Цариградске и Московске цркве, до неспоразума поводом поступка Цариградског патријарха, који није прикладан и који је и за њега катастрофалан, а у исто вријеме и за јединство Цркве Божије, Цркве православне“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да се Никодим Тисмански с правом сматра оснивачем православног монаштва у Румунији. „Подвизавао се и овдје код нас, у светињама нашим до моравске Србије, па је онда прешао тамо. И ево, памти се данас и не само тамо гдје се подвизавао, него се и другдје“, казао је Владика. Владика је казао да је мучеништво одрицање од себе, свога самољубља и саможивости. „И приношење себе на дар живоме и вјечноме Богу, јер немамо града који овдје остаје, него чекамо град који ће доћи, како се каже у посланици. Све што овдје бива на земљи, све што градимо на земљи – данас јесте, а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је синоћ у манастиру Војнић у првине ангелског лика обукао послушницу ове монашке обитељи Златку. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополиту су саслуживали, ректор богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Онуфрије Савић и ђакон Душан Биговић. За пјевницом су појали и у олтару чтецирали ученици IV разреда. После прочитаног одјељка из апостола и јеванђеља, Митрополит Амфилохије је бесједио о великом учитељу Цркве Православне, Јовану Златоустом, који је изабрани међу изабранима, и својим животом и дјелима, који је читавим својим бићем свједочио пут Христов. Владика је у бесједи поучио сабране монахе, ученике и вјерни народ о светитељу, поручивши ученицима, да се у свом животу угледају на овог великог јерарха Цркве Христове и да неко из ове генерације настави изучавање јелинског језика, како би се превела сва дјела Светог Јована Златоустог са грчког на српски језик. Митрополит Амфилохије ће данас освештати и пререзати славски колач у трпезарији Цетињске богословије и присуствовати слави вицематураната, са гостима богословије, чији је разредни старешина професор мр Слобо Станишић. Извор: Радио Светигора