Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христов'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван "сином громова", пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он "ученик кога љубљаше Исус". Повезана вест: Лик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо. После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије; једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он" заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес. Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу. Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога. Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче. Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу. У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан. Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове. Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом. Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен. Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: "отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро. Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти. На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва. Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим. И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен. Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га. После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса. Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа. Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим. Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се. У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим. После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: "зове те Јован", ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком. У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху "оцем слободе". Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби. У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. - Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. - Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. - Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. - Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. - И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. - Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. - Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје. Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се. Житије Светог Јована Богослова у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота
  3. Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић. -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста? Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима. Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ. Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима. Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом. Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће. -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт? У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…" Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалне побожности. -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста? Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника? Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника? На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона: „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона) „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона) Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука? Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење, да се непрестано угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина: Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија за Светигору; разговор је водио главни и одговорни уредник протојереј Никола Пејовић, 4. септембар 2021. љета Господњег Уважени гледоци и слушаоци, помаже Бог! Имамо велику радост да је са нама ових дана Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Ваша светости, помаже Бог, добро дошли и благословите. Бог вам помогао! Бог све нас да благослови молитвама свих светих са црногорских простора којих није мали број од оснивања ове епархије, дакле од времена Светог Саве. Све да нас Господ Бог благослови молитвама светих својих. Ви сте овде били чест гост у претходних 20 година, нити је Црна Гора вама непознаница нити сте Ви странац Црној Гори, али нам данас доносите патријарашке благослове. Изабрани сте и за наследника Светога оца Саве чији отац је управо одавде, из Подгорице, а ваши свети претходници посјећивали су Црну Гору и доносили благослов и учествовали у свим нашим духовним радостима које смо овдје имали. Само да подсјетим да је Ваш претходник светопочивши патријарх Иринеј за десет година своје патријарашке службе чак 15 пута посјетио Црну Гору и то је за нас заиста увијек била радост и позив за још чвршће заједништво у љубави Христовој. Шта за Вас као Патријарха српског значи ова посјета? Као и за све моје претходнике, велики је благослов да дођемо у Црну Гору, њене светиње, да се Богу молимо у тим светињама, радост је да се сретнемо са лепотом Црне Горе, која је толико шаролика, има и брда и планина и тврдог камена, али има и дивних бистрих река, долина и море. Дакле, све оно што је Бог створио као простор у којем човек има могућност да кроз природу, кроз творевину Божју, препозна свога Творца, Црна Гора у себи носи. Али пре свега, и изнад свега, и то не само сада него одувек, од најранијих времена кад бих долазио у Црну Гору, највећу радост ми је пружао сусрет са дивним људима који живе овде у Црној Гори, пре свега са хришћанима православнима, али и са другим људима, независно од тога да ли су верници или не, па чак и независно од тога да ли себе дефинишу као припаднике овога или онога народа. У сваком случају душа човека са ових простора јесте душа која носи у себи дубоку тајну, у најмању руку чежње за смислом, за лепотом живота, за пуноћом. Ми који верујемо у Христа знамо да све то постоји у Христу и у том смислу сусрећући се са људима из Црне Горе увек препознајемо живога Бога у њима, који или чије семе сигурно ће пре или касније заблистати. И на крају крајева, и вечерашњи мој доживљај некако ми јасно и чврсто и снажно управо то и сведочи – да је народ Црне Горе Христов народ и да је то народ Цркве Христове и оно што, ево додаћу, чини ми се да је била и мисија блаженопочившега митрополита Амфилохија, а њу наставља и садашњи нови Митрополит, то је да у Христу сви можемо бити једно и да смо позвани да будемо браћа. Уколико ја на пример Вас не осећам као свога брата, а издајем се или мислим да сам Христов ученик, онда са мном нешто није у реду или обрнуто, ако Ви мене не доживљавате као свога брата у Христу, а ја без обзира на можда и неспоразуме и различитости, Вас видим као свога брата у Христу, ја сам добитник, а ви заправо губите. Губимо у суштини и један и други јер би много боље било да у заједници, па нека буде и тих различитости, имамо Христа не само као спону него као и свој контекст, као оквир унутар којега јесмо, постојимо и крећемо се. Дакле, за мене је долазак у Црну Гору пре свега велики благослов и дар од Бога јер могу да сретам људе из Црне Горе и Србе, и Црногорце, и муслимане, и Хрвате, и Јевреје и многе друге, и да у тој различитости заправо видим присуство благослова Божјег на овој светој земљи. Ако је која Епископија наше помјесне Цркве свједочила распеће и васкрсење Христово, то је била ова Светосавска, Зетска и потоња Црногорско-приморска. Поменули сте вечерас у бесједи духовну пустош на коју је наишао митрополит Амфилохије и 30 година његовог епископског сијања по тој њиви која је увијек, како је он то сам говорио, била само запретена оним тајнама безбожништва које су се овдје нагомилале деценијама. Како ви видите ту улогу блаженопочившег Митрополита у цјелокупној обнови духовног живота у Црној Гори? Митрополит Амфилохије јесто један од апостола наших времена заједно са неколико других великих отаца наше Цркве, пре свега његове духовне браће, међу којима је блаженопочивши Владика херцеговачки Атанасије, Владика бачки Иринеј. То су деца Светога Јустина и духа Светога владике Николаја. И као што је, не само у Црној Гори него и пре доласка у Црну Гору, успео да сведочећи живога распетог и васкрслог Христа, буди веру у многим људима, пре свега у Београду, али и где год би ходио и где год се налазио. А онда када је дошао у Црну Гору, као изданак ове земље, ових простора светих, познавајући душу овога човека, а исто време и распећа кроз које је пролазио овдашњи човек у не тако давној прошлости, он је читавог себе распео са овим народом, уградио се у биће овога народа, али не на, ако смем да кажем, биолошкој основи него на камену темељцу који се зове Христос. И зато је из тог камена темељца, из тог семена вере, коју је посејао блаженопочивши Митрополит на ове просторе, никло духовно дрво са безбројним плодовима. Ми добро знамо колико је свештеника било после Другог светског рата и до доласка митрополита Амфилохија овде, колико је монаха било, колико живих манастира је било, колико храмова. Знамо колико је тога порушено, колико је свештеника побијено, да је изгледало на сваки начин да ће овде једанпут засвагда вера бити искорењена. Напротив, десило се нешто сасвим супротно и то се види у овом народу. Плодови, који су резултат Митрополитовог деловања, његове молитве пре свега, јесу овај живи народ, манастири препуни монаха, мноштво свештеника, обновљени храмови. Овај храм овде у Подгорици – храм Васкрсења Христовога, једном речју, као да симболише све оно што је Митрополит чинио, а то је заправо васкрсење самога Господа, који је овде био распет, делом и подвигом и молитвама покојног митрополита Амфилохија. Дакле, тешко да би неко могао да каже да је реч о истој земљи, да је био пре 40 година овде и да је дошао данас. Сасвим сигурно у духовном смислу те речи, не би успео да препозна ту земљу, а немојте ми замерити ако ћу рећи, да то не буде на гордост хришћанима овде у Црној Гори, имам утисак да је вера, ако уопште можемо веру поредити код једних и код других, у овом тренутку у овом народу живља, снажнија него у неким другим просторима, не само на којима живи наш народ него уопште када говоримо о просторима не само православних него и читавог хришћанства. Овде је вера жива и делатна, и тај точак се, према мом мишљењу, не може вратити уназад. Он може само да осваја срца нова, и нова срца нових људи, и у том смислу напросто сигуран сам, да ће Црна Гора у временима које нам предстоје, бити духовно снажна, јака и у потпуности духовно обновљена. Вечерас сте нам открили Ваше дугогодишње познанство и пријатељство са новоизабраним митрополитом Јоаникијем, шта Вас је натјерало, да тако кажемо, да га предложите за наследника митрополита Амфилохија? Пре свега да кажем да поред владике Фотија са којим сам ишао у основну школу, заједно смо одрасли, касније кроз средњу школу па на факултет, митрополит Јоаникије је међу епископима човек кога најраније и најдуже познајем. Наиме, још док смо били студенти, он је студирао философију, ја сам студирао археологију на Философском факултету у Београду, обојица смо становали у Студентском граду. Ја сам био у соби број 41, сећам се у Првом блоку, у којој је заједно са мном становао и сада отац Драган Станишић, који је такође студирао философију. Тако да се једна група младића из Црне Горе окупљала и код нас у соби, али смо били и у другим собама. За разлику од неких других, који су дошавши у Београд видели прилику да иду по великом граду на разне забаве, ми смо се окупљали и, да кажем сада са ове дистанце гледано, доста наивно размишљали, разговарали о Богу, али у ствари имали искрено потребу за смислом постојања, искрену потребу заправо за свим оним што носи у себи Господ наш Исус Христос. И онда некако спонтано почели смо да пратимо предавања на Богословском факултету и ту смо срели поменуте оце, ја лично сећам се да сам после једног предавања митрополита Амфилохија осетио дубоку потребу да упишем Теолошки факултет или боље рећи спознају, да је мој пут у ствари тај пут, а не пут којим сам ишао до тада. Дакле, познавао сам митрополита Јоаникија из тих времена и већ тада сам упознао човека на којег сам у потпуности могао да се ослоним, човека крајње честитог и поштеног. И наравно после кроз студије на Теолошком факултету, кроз живот у Цркви још боље смо се у Христу упознали. И зашто и како он као Митрополит?! Па напросто, он је био као од Бога дат за то место и за мене није постојала никаква дилема ко је тај који треба да наследи на трону Светог Петра Цетињског блаженопочившег митрополита Амфилохија. То је за мене био митрополит Јоаникије и он је једногласно акламацијом на мој предлог изабран, али да га нисам ја предложио неко би га други сигурно предложио и он би опет био акламацијом, једногласном одлуком Сабора за то место прихваћен. Сигурно да му неће бити лако и ови дани то свjедоче, често нас оптужују као Српску Цркву, нарочито овдје једним дијелом у Црној Гори, да смо ми пропагатори и они који на неки начин спроводе једну идеолошко-политичку, можемо слободно рећи, и националистички политику. Како Ви одговарате на те оптужбе и која је заправо политика Цркве? Одговарати таквим људима мислим да је депласирано и да је то промашај, зато што ти људи добро знају да то није истина, да наша Црква, Црква Христова, Православна Црква, па и Српска Православна Црква и овде и другде, јесте Црква која се не бави никаквим политикама. По себи Црква не може бити ни страначка, ни неко ко подржава једну опцију против друге. Црква је саборна, она је организам који не само да има места за све него је по својој природи организам који грли сваког човека, и нарочито онога који има нешто против ње. Дакле, немамо ми ту шта да одговоримо, ми знамо да то није истина. Овде је конкретно реч о замени теза и ја наравно не бих могао да кажем са које стране дувају ти ветрови који имају потребу за поларизацијама, за сукобима, да би онда остваривали своје интересе. Али, у сваком случају ту постоје, према мом мишљењу, различити фактори, и домаћи и страни, који у Цркви виде непријатеља за систем вредности по којима живи модерни човек који је изван Бога и против Бога. Тај систем вредности, који нам намеће овај модерни свет, он не може да поднесе, не може да изнесе, да истрпи јеванђелски систем вредности. Сам Господ је рекао: Па пре вас су мене омрзли, да мене воле и вас би волели или обрнуто. Значи Христос као истина, као критеријум, као параметар на којем се ми темељимо и у коме се ми огледамо истовремено је и критика извитоперена у систему вредности по којем живи модерни, либерални, са отвореним тржиштем, свет. Погледајте само шта се дешава, не само овде код нас него свугде у свету, где неко сеје најстрашније зло, спреман да жртвује не само једнога човека него читаве народе, али он направи такав систем вредности помоћу којег објасни своме човеку да је то исправно, да је то правилно. Дакле, ако се погрузиш у Христа, онда ти не можеш опстати у Христу уколико не саображаваш и себе и своје биће Христовој заповести у љубави, да љубиш Господа Бога читавим својим бићем, својим срцем, умом, и ближњега свога као самога себе, а притом мој ближњи је сваки човек. За систем вредности овога света постоје позитивни и негативни, за систем вредности овога света на основу тих параметара позитиван и негативан, такозвани или самопрозвани позитиван оправдано може да елиминише у потпуности онога кога је он прозвао негативним. Према томе, одвело би нас далеко да улазимо у анализе и онога што се дешава овде. Нама не преостаје друго, чини ми се да не треба да се губимо у разним тим информацијама и дезинформацијама, што смо информисанији утолико смо конфузнији. Ми треба да поједноставимо ствари и да се распети са Христом, гледајући у Његове васкрсење, молимо Богу за сваку душу. Ми не можемо пристати на то да постојимо ми и они, за нас су сви – ми. И не можемо пристати на то да имамо непријатеље без обзира на то како су они према нама опходе. Него Христом оплемењени, љубављу Његовом, сваки човек је наш брат па и ако се он у односу на нас поставља непријатељски, нека он види са Господом о томе кад дође време, а ми ћемо хтети испружених руку и отвореног срца и њих својом молитвом да загрлимо. Постоји безброј људи, у то сам потпуно уверен, и овде у Црној Гори, који и несвесно, ко зна како заведени управо у недостатку ових човекољубивих, универзалних хришћанских, јеванђелских вредности иду странпутицом. И што му више отвараш срце, што му више показујеш љубав, њему то више смета, али ми не можемо одустати. Пре или касније љубав све покрива, како каже апостол Павле, или љубав Христова надразумна. Дакле, љубав нема логике, љубав значи волим те таквог какав јеси и само у истраној молитви за читав свет, али пре свега за наше непосредне ближње, ја сам сигуран да ће и ово овде бити краткога даха. Нека буде свако ко шта хоће, нека се декларише или у попису изјашњава како се осећа, али нека прихвати и поштује и другога да има ту слободу. Апелујем на православне хришћане да се тако понашају, нека буду оно што јесу, нека се декларишу онако како мисле да треба да се декларишу, али нека прихвате и другога у његовој слободи. Само смо тада Христови. У исто време оно што су показале литије овде, тај величанствени духовни, саможртвени подвиг литија, подвиг љубави кроз литије показао је и доказао, и то треба да нам буде принцип, да не можемо пристати да нам неко узме душу. Ми нећемо никада посегнути насиљем против онога ко хоће да нам узме душу, али напросто молитвом, постом, праштањем, благом речју и јаким аргументима покушаћемо да покажемо, па на крају да докажемо, да душу не може нико да нам узме и да на то никада нећемо пристати, а да у исто време у нашој Цркви – Цркви Христовој – има места и за црног и белог и жутог, има места за све могуће опције, за све могуће погледа на свет, само уколико систем вредности тих погледа на свет није супротан Јеванђељу. Ваша Светости, имао бих још много тога да Вас питам и да разговарам са Вама, али заиста је вријеме које сте издвојили за наше гледаоце драгоцјено у овој згуснутој агенди коју имате у овој дводневној посјети, па ми остаје да Вам захвалим и на Вашој посјети и на дивним ријечима испред Саборног храма Христовог Васкрсења и на овој вечерашњој поуци, која ће сигурно имати одјека код оних који имају уши и који имају очи, а њима је и упућена, па се надамо да ће ова посјета бити оно што и Ваша жеља, мир и радост у Духу Светоме. Хвала вам и благословите. Хвала вама и нека Господ благослови све људе који живе у Црној Гори. Ја се молим за све, независно ко је ко, управо то, како рекосте, за мир, разумевање, љубав и јединство у ономе у чему можемо бити једно. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У недељу 1. августа 2021. године, на празник Светог деспота Стефана, свeтом архијерејском Литургијом прослављена је слава касарне „Никола Пашић“ у војној капели у Зајечару. Литургијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион уз саслужење протонамесника Зорана Голубовића, војног свештеника Ивана Ганића и архиђакона Илије, док је на литургијске прозбе одговарао ђакон Урош Памучар за певницом. Епископ тимочки је у беседи пожелео свој христољубивој војсци снагу и веру у свим искушењима која их задесе призвавши на њих благослов Господњи, а команданту 31. пешадијског батаљона потпуковнику Лазару Калату, који је из здравствених разлога био одсутан, пожелео је брзо оздрављење. Владика је такође похвалио изглед параклиса и труд свих оних који се о њему брину. Овогодишњи домаћин славе био је мајор Бојан Ћирић а гост је био заменик команданта 3. бригаде копнене војске пуковник Драган Антић. Извор: Епархија тимочка
  6. После Свете Литургије коју је служио у Недељу мироносица у Манастиру Тумане, где је беседио у самом Храму (линк ка снимку је испод), и након послужења у манастирском конаку, Патријарх српски Порфирије се обратио верном народу са терасе конака многобројним поукама, међу којима и речју да је Црква Православна - Црква Христова, да Она не дели људе по нацијама, те да "Онај ко је Христов, он воли сваког човека". У наставку сабрања у Туману, Патријарх је благословио присутни народ и обратио се са терасе конака истакавши да је без молитве, истинске, праве, и без Свете Литургије, немогуће решити своје проблеме - "Мир духовни није психолошки мир. Мир духовни је мир са Богом, братом, другим људима, мир са творевином и мир са собом" и подсетио на речи које отварају Небеса: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног. Пресвета Богородице, спаси нас!" Патријарх је указао да је нашој деци, као и свима, потребна нежност, љубав, разумевање, да је потребно да љубав покажемо најпре у нашим у породицама, и да доводимо децу у храм. Важан је национални идентитет. Али узалуд је он, ако нема вере, ако нема духовног идентитета, додао је Патријарх.
  7. Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг. Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину. Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат. Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца. Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас. Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета. Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу. Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу. Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања. Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот. (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић. -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста? Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима. Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ. Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима. Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом. Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће. -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт? У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…" Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалне побожности. -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста? Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника? Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника? На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона: „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона) „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона) Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука? Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење, да се непрестано угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина: Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско. Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања. Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа. Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота. Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени. Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме. Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин. Свети Јован Дамаскин "Тачно изложење православне вере" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Поуке.орг - инфо

    Крст Христов

    Часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Но, благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Крста. Данас прослављамо празник Крстовдан. То је у ствари празник проналажења часног крста, његовог уздизања, што је и на синоћњем бденију када смо износили крст, била символика управо тог уздизања. Крстовдан је празник када се слави још један догађај, повратак часног крста из Персије у Јерусалим. Верујем да знате, да је часни крст пронашла мајка светог цара Константина Великог, царица Јелена. Повратак крста Христовог у Јерусалим јесте, када је један цар персијски (Хозроје) узео крст и однео у Персију (614. год.) и цар Ираклије после 15 година проведених у Персији вратио је крст у Јерусалим (628. год.). Ако говоримо о символу крста, видећемо да је све у знаку крста, а да се крст не може из вертикале добро сагледати. Крст ако хоћемо да сагледамо, морамо да клекнемо пред њим. А то значи, морамо да се смиримо. И када је цар пренео, вратио, крст у Јерусалим, био је одевен у царске одоре, у царску круну и порфиру, али није могао да га понесе, учинио му се много тежак, покушавао је, упирао се, давао све своје снаге и није га могао ставити на раме и да га узнесе на Голготу, односно у Јерусалим. Притом, надлежни епископ приђе му и каже: Царе, ни Онај који је разапет на крсту није разапет у порфири, него ако хоћеш да узнесеш крст, скини то царско обележје па се смири пред крстом и тако ћеш га узнети, и тако је и било, браћо и сестре. Диван пример како треба пред крстом да стојимо, диван пример како треба крст да схватимо. Ми обично када помислимо на крст, схватамо да је крст једино символ страдања, вероватно због тога што знамо да је на њему страдао наш Спаситељ Господ Исус Христос. Но, у овом свету заиста крст јесте страдање, али у ствари, он није једино символ страдања. За нас хришћане крст је победа, крст је сила, слава, крст је васкрсење. А у васкрсење не можемо да идемо без страдања, без искушења, без ношења крста свога. Када ми носимо свој животни крст у смирењу, онда се управо тај часни крст Христов дотакне нашег крста, па нам даје силу, даје нам снагу да изнесемо часно, поштено и достојанствено крст свој на Голготу, да би преко Голготе и ми ушли у Васкрсење Христово, али и у наше васкрсење. Зато је часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Зато благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Крста. До страдања Христовог, крст је био символ мучења и страдања, на њему су само разапињани највећи злочинци, а нажалост, род људски узвратио је на љубав Христову, када Га је прозвао да је највећи злочинац. А Он грехе наше узе на себе и узнесе на крст. Крст је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Отуда сво смирење, мука, бол, смрт, што је преузео Христос на себе, управо се врхуне у крсту. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље, сажима се у крсту. Зашто? Зато што је Он на крсту победио смрт. Зато и певамо, смрћу смрт уништи, тиме је у ствари, нашу смрт Господ Христос учинио својом, а својим Васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова. Зато када целивамо крст имајмо ово на уму, на крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли, безграничном љубављу, чак и у часу када га ми распињемо својим неделима. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, ту своју расејану децу, који смо се расејали по свету, срушио непробојни зид који нас је делио и саздао у себи новога човека, како то лепо каже апостол Павле. Још је крстом Господ Исус Христос очистио и осветио небо и земљу и ваздух, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу, кажу Свети оци. На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности, а пут на небо се иде преко крста Голготе и васкрсења, ми у ствари узлазимо у Царство небеско, у царство Бога Оца, Сина и Духа Светога. Све ово бива уколико се у овом свету боримо против нашег егоизма, против наше злобе и пакости, против наше гордости. Гордост нам не да, да у смирењу приђемо крсту. Да је Господ имао у себи гордости, зар би Он дао себе за нас. Не, Он је гордост заменио љубављу, Он је гордост заменио смирењем и зато нас Господ ничим није тако загрлио, до управо страдалном љубављу, крстоваскрсне љубави. На крсту Господ је открио себе као јединог доброчиниоца и Спаситеља, Избавитеља и Животодавца целог универзума, целог света и космоса. Крстом је осујетио ђавола, осујетио је његове методе и заблуде, моћ и власт, коју је ђаво имао над људима, како то дивно каже преподобни Јустин Ћелијски. Зато је крст тајна љубави Божије, не тајна мучења, него тајна жртвене и самопрегорне љубави. Љубав је увек жртва, али радосна жртва. То је оно што разликује бол, од туге овоземаљске. Вера није насиље, вера није механизам, она није држање људи у неком грчу, како су то често приписивали нама хришћанима, у неком страху, претњама или чак и у обећањима. Вера је слободни принос, дар срца, љубави Богу и човека ослобађајућем га чини. То је тајна крста и у исто време тајна љубави Божије. Крст је тајна која је саздала Цркву. Али је крст у исто време и суд, зато је Господ рекао са крста, сад је суд овоме свету. Крст је то мерило наше, где смо, шта смо, какви смо, како живимо. И зато, нека би нас Часни Крст оснажио, орасположио, укрепио, а он нам управо то чини, ако ми загрлимо крст, као што је Господ преко крста загрлио нас. Наш народ, је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос помогао је српском народу да преброди и петвековно ропство, помоћи ће нам да пребродимо и ова искушења и невоље које нас сналазе. Да победимо и ово што се догађа и збива са најсветијом српском земљом, Косовом. Помоћи ће нам да победимо себе, али неће нам помоћи ако претходно не испразнимо из себе, ако не испразнимо то наше људско надимање, ту нашу злобу, где појединац мисли да је све и всја. Док се не испразни наш егоизам, наша себичност, наша самовоља, неће се уселити крстоваскрсна љубав. Зато данас, поклонимо се часном крсту и замолимо Господа, као што нас је преко крста ујединио, сјединио, да нам да опроштај грехова и да нам помогне да носимо свој животни крст. Епископ шумадијски Јован Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. У четвртак 28. маја 2020. године у манастиру Вратна прослављена је храмовна слава Вазнесење Господње – Спасовдан. Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, а саслуживали су архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Нико Туфегџић, свештеник у пензији, протосинђел Симеон (Николић), сабрат манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. Славски колач Епископ је преломио са породицом Леповић, овогодишњим домаћинима славе. У празничној беседи Епископ Иларион је нагласио да други долазак Христов неће бити тако нечујан као први већ ће бити у слави са анђелима, тада ће Господ доћи као судија а не као непознати новорођени младенац у пећини. Господ нам дарује да се пре тог страшног тренутка окупљамо у Цркви Његовој, јер свака света Литургија јесте невидљиви силазак Христов са анђелима. Он је присутан кроз свето Причешће које је извор живота, рекао је владика. Потом је свима окупљенима пожелео да не буду плашљиви и површни у вери, већ да се труде да буду храбра војска Христова. Извор: Епархија тимочка
  12. У крсној цркви архијерејског дома града Кишињева, познатијој као Митрополитска црква, петог септембра хиљаду деветсто девете године, послије свечаног акатиста, први пут сам се попео на високу црквену катедру, са које сам се гласом који је дрхтао од треме обратио својом пастирском бесједом кишињевској пастви. Тога дана Архијереј није због болести бесједио, а народ је научен на бесједе у таквим данима и не би схватио зашто се на катедри не појављује бесједник. Братија Митрополије је мене наговорила да ”нешто кажем” и ја, потпуно неспреман, без концепта сам изашао да бесједим. Пространи храм је био препун, преовладавали су интелектуалци. У мене је било уперено стотине очију, био сам нов, никоме познат човјек и сви су, сасвим природно, са нестрпљењем чекали да чују новог проповједника. У прекрасном блиставом храму се зацарила гробна тишина. Учинило ми се чак да се зауставило и трепетно свjетлуцање кандила. Свечана ситуација и образовани слушаоци, и њихова напета пажња су учинили то да је моје лице покрио хладни зној, постао сам као беживотан. Пожелио сам да се што прије окренем, покријем лице рукама и са стидом сиђем са катедре и сакријем се иза високог иконостаса, aли то нијесам урадио. Подигао сам ниско спуштени поглед, суочио се са оним што слиједи и ријешио: овај народ овдје није дошао из пуке радозналости и не би због тога сатима ту стајао - он тражи истину, а истина је увијек сама по себи проста и природна. И ја ћу,иако неуким језиком, њима говорити истину и они ће истину схватити. Брзо сам се надахнуо, у души ми је неки глас понављао: „Говори! Говори!“. Тај унутрашњи глас је ободрио моје снаге и повратио ми дах који је био заустављен. Најзад осјенивши се крсним знамењем, почео сам своју прву проповјед... ”Саосјећање, осјећај сажаљења, елементарно осјећање љубави према ближњему, заповијест Христова: ”жеднога напој, гладнога нахрани”, не дају ми право да ћутим, и ја ћутати не могу. Та осјећања ме нагоне да вас благочестиви слушаоци, гласно и упорно молим да пружите руку помоћи онима који су осуђени на страдања, који обијају прагове туђих кућа, трпећи гоњења и ругања гомиле, који су погођени својом судбином, за које живот није њежна мајка, него зла маћеха, који на путу карте живота немају ниједну свијетлу тачку, нити ишта радосно нити ишта пријатно. Пружите, понављам, руку помоћи онима који су судбином кажњени, које је заборавио свијет и људи, који ћутке са хришћанским трпљењем носе свој крст, пијући свакодневно, свакога часа, свакога минута своју горку чашу страдања. Завршивши своју бесједу, сишао сам са високе катедре и кренуо у олтар. На солеји ми је пут преградио официр средње класе, којем је могло бити око четрдесет година. Сложивши своје руке за благослов, он је изустио: ”Хвала вам, баћушка, за дивну бесједу и љубав према сиромасима. Бесједите чешће и тјешите несрећнике”. Касније сам сазнао да је овај официр мој земљак - поријеклом са Балканског полуострва - само са обала Црног мора, а ја са обала Јадранског. Рекли су ми да је он основао прихватилиште за сиромахе. После три дана, осмог септембра, добио сам од њега следеће писмо: ”Ваше високопреподобије, многоуважени баћушка! Нека је слава и хвала Богу за све. Прекјуче и јуче сам добио пуно поклона у намирницима и у новцу. Захваљујем Вам се за Вашу подршку. Раније ми нијесу посебно радо поклањали. Потребно је свакоме појединачно напомињати. Молим Вас да ме благословите кад да дођем код Вас у Митрополију. Од све душе Вам желим свако добро и најглавније здравље, душевни мир и спасење. Молим Вас да се помолите за мене. Спасавајте се, спасите и мене. Искрено Вас поштујем И.Г.К.... Ова личност ме је заинтересовала. Одмах сам му одговорио, замоливши његовог курира да сачека док ја напишем писмо. Мој одговор је био кратак. Написао сам му: ”Ваша високоплеменитости! Са осјећањем живе радости журим да одговорим на Ваше драго писмо. Са нестрпљењем Вас чекам код себе, сво вријеме ћу бити кући. Са искреним према Вама расположењем и уважавањем, Ваш јеромонах Мардарије”. Деветог септембра, послије часова, цијели дан нијесам излазио из келије, са нестрпљењем сам чекао официра који ће бити мој први познаник у Кишињеву. Дуго се није јављао. Најзад, око седам сати увече, кад је већ наступио први сумрак, а испред моје келије се зачули кораци и звук мамуза, знао сам да је он и изашао сам му у сусрет. Ушавши у келију пошао је према келијском иконостасу пред којим је учинио три земна поклона и прекрстио се. Ми смо се као стари другари цјеливали, сјели и започели разговор. Самом себи нијесам вјеровао да је ово војник. Знао сам да већина војних лица чита Толстоја, Ренана, Ничеа, или савремене антирелигијске писце. Познавао сам, истина, и такве који су долазили у цркву једном недјељно, али нијесу показивали неки религијски занос као мој сабесједник. Центар нашег разговора било је доброчинство. Он је мени говорио, између осталог о дому за немоћне старице и старце града Кишињева. На крају разговора он ме упита хоћу ли моћи доћи у дом, што сам радо прихватио. Договорили смо се да другога дана у два сата заједно посјетимо прихватилиште. Десетог септембра, тачно у десет минута до два, чекао сам га на вратима Митрополије, гдје је кроз пет минута стигао. Падала је ситна јесења киша, са црквеног крова кроз олуке су се сливали мали потоци, заливајући суву земљу. Са напором се попевши на невелику кочију, он је нешто наредио полицајцу који је ту стајао. Са звоника градске саборне цркве је одзвонило два сата. Кренули смо на десно Александровом улицом, скренули лијево улицом Пушкина и спустили се у доњи дио града. Тротоари старих улица су били пусти. На вратима многобројних трговина стајале су групе Јевреја. Била је тишина, само су жубори поточића и звонца вагонета нарушавали ћутање и тишину. Наша кочија је јурила кривудавим улицама. Недалеко од Вазнесењске цркве, на углу Ивановског сокака, на улазу у невелику бијелу кућу смо се зауставили. Са врата се огласило кућно звоно. Врата су се затресла, отворила се и старица распуштене сиједе косе, опирући се на штап, нас је пропустила. Ушли смо у предсобље. До мене је допирало пјевање симпатичних старачких гласова, пјевање пуно поезије и умиљења. То су пјевале старице. Ја сам разумио ријечи: гдје нема болести, ни туге, ни уздисања, него гдје је живот бесконачни (вјечни)”. Тога часа сам схватио да оне некоме поју панихиду завршавајући: Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих... Ми смо, кроз уски ходник, кренули према њима. Први сам ја ушао и стао иза свих да својом појавом не бих пореметио духовно стање старица. Једна од њих, стојећи испред свих је читала: Једини си Ти бесмртан који си створио и саздао човјека, а ми смо земни и од земље створени, и у исту ћемо земљу отићи, као што си Ти, Створитељу наш заповиједио и рекао ми: земља јеси и у земљу ћеш отићи, куда сви ми људи одлазимо. Све оне су, клекнувши на кољена, продужиле да пјевају: умјесто надгробног ридања пјевајмо пјесму алилуја, алилуја, алилуја. У лијевом углу прилично простране собе висило је десетак икона, пред којима је треперило неколико кандила и свијећа. У средини се издвајала икона Христа Спаситеља. Испред икона је био налоњ на коме су биле положене двије невелике књиге. У једној су записана имена свих умрлих добротвора. Непосредно по завршетку панихиде почео је молебан Сладчајшем Исусу Христу и Мајци Божијој. У другој књизи су имена свих живих добротвора и за њихово здравље се служи молебан. Док је трајала панихида и молебан старице су често плакале, често су се крстиле и благосиљале добре дародавце. Тако оне свакодневно свршавају молитве за своје добротворе. И ја сам пожелио да се заједно са њима молим и молио сам се са сузама. Кад се све завршило И. Г. се њима обратио ријечима: ”Здраво старице". "Здраво, наш храниоче” чуло се у један глас. Затим је мене представио старицама које су редом, држећи у рукама црне монашке бројанице, прилазиле за благослов. Њих је било око двадесет, друге болесне и немоћне, лежале су приковане за постељу. Изнад одра сваке од њих је висила икона Христова. Све смо их обишли са ријечима утјехе. На крају куће у одвојеној соби је лежала слијепа католкиња - Пољакиња. Чувши да сам православни свештеник затражила је благослов. Одбио сам је, рекавши да ја нијесам католички свештеник. ”Пред Христом сте ви једнаки, ви имате једнаку власт коју вам је дао Христос - да благосиљате и забраните, отпуштите и свежете”. Тада сам и ја схватио да у хришћанском милосрђу нема ни Јудеја, ни Јелина, ни православног, ни католика. Тада сам се први пут срео са ужасима болести и немоћима људским. Све оне плачу и крсте се. Међу њима има племкиња, малограђана, учитељица, војних лица и разних других занимања, али све оне једнако јецају и у тихом кутку завршавају своје земаљско путовање. Овдје сам видио велика дјела хришћанског милосрђа. Тамо сам нашао тихи кутак Христов. Он, кога одсвуда прогоне тамо је нашао кутак гдје би склонио Своју главу. Сви који су натоварени и који страдају, по Његовој ријечи, су Његова браћа, Његова дјеца и ко прихвати оне који су натоварени и који страдају, прихватио је Самог Христа. Одлазећи од њих обећао сам да ћу долазити код њих, посјећивати овај тихи кутак Христов, и да ћу им бити блиски човјек. У шест сати увече И. Г. ме повео у Митрополију јер није било времена да идемо код њега. Затим смо се сваке суботе сретали у благочестивом и гостољубивом дому породице војника М.... у Кијевској улици. Ишао сам код њега довољно често. Између нас се родила братска љубав и оданост. При сваком нашем сусрету смо говорили о тихом кутку Христовом. Разматрали смо шта би могли предузети да би се поправило сиромаштво прихватилишта које траје већ дуже вријеме. Не једном смо се оглашавали у бесједама и у штампи. Поклони су долазили периодично, како кад. Бивало је да мјесецима нема прилога, поготово је то учестало последње године кад је пола Кишињева напуштено. На позив: ”Не заборављајте старице”, који је штампан бесплатно и љубазношћу штампарске редакције ”Друга”, нико није обраћао пажњу. У болници Гербоветске Општине, деветнаестог марта 1912. године, пет дана пред Пасху, добио сам следеће писмо: ”Драги оче Мардарије! Приближава се Христово Васкрсење, празник љубави и свепраштања, а рад прихватилишта је у критичком положају. Претходних година пред Светом Пасхом свакодневно су ми се јављало и у прихватилиште стизало стотине прилога разних производа и новца. А сада у ове свете дане, несрећне старице су готово сасвим заборављене. За њих радосни празних Свете Пасхе неће бити радостан. Добро би било да ти у новинама напишеш чланак у коме би се обратио друштву за помоћ прихватилишту које је у нужди. Ако ти дозволи здравље, напиши што прије да би до четвртка изашло у новинама... итд.” Ово писмо ме је потпуно ражалостило. Хтио сам много да урадим али нијесам могао ништа, јер сам лежао у болничкој соби Гербоветске Општине. ”Драги Вања, одговорио сам му двадесет првог марта, како сам прикован за болесничку постељу немогуће ми је да пишем за новине. Ово писмо пише твој бивши колега П., а ја диктирам. Тешко ми је што чујем да наше драге старице неће обрадовати благочестиви приложници за предстојеће празнике Свете Пасхе. Сам предузми нешто да би оне осјетиле радост будућег празника. Ја шаљем молитвене жеље да би Господ скренуо погледе имућних на сиромашно стање милих наших старица; да рука која даје не оскудијева; да би они који траже Христа путевима богато обасутим ружама, у весељу, радости и вјечном задовољству нашли Њега у океану немаштине и јаука, врелих суза и ужаса живота, нашли и добили Њега тамо на крају Кишињева у Његовом тихом кутку...” Драги читаоче! За мене неће бити веће радости од те ако се ти, прочитавши ово неколико страница, сјетиш немоћних старица и свих таквих са којима се судбина сурово поиграла, који се умјесто топлог кутка стискају у хладним полуразрушеним кућама, који су кочећи се од студени и трпећи мученичку глад спремни проклети богате и имућне и сво окружење и саме себе. Сјети се њихове тешке судбине. Глад,хладноћа, голотиња, унутрашња страдања - то је њихова судбина, то су руже којима је посут њихов животни пут, то су цвјетови са којима се сусрећу свако јутро и вече. Огледни се, драги читаоче, на њихова блиједа испијена лица, на њихове главе и руке које се тресу као сјенке некога другог нама невидљивог свијета. Зар је то људски живот? Није и није! Несрећници! Живот њихов пун је страдања, одрицања, моралних мучења, жалости, болести. Они немају друга коме би повјерили своје јаде, своја страдања. На животном путу они не сусрећу саосјећајног човјека који би им се љубазно осмијехнуо и својим топлим сажаљењем загријао њихову душу. Ко ће утолити њихову физичку глад? Ко ће топлим саучешћем отјерати њихове мрачне мисли? Ко ће њежношћу и љубазношћу загријати њихова хладна срца и душе? Ко? Ко? Ко, ако не ти, љубазни читаоче? Кад осјетиш потребу за блискошћу, Христа не тражи на радосним и веселим мјестима и гозбама. Не, тамо га нећеш наћи. Не иди тамо гдје људи усхићени варљивом срећом препуњавају тргове, баште и позоришта. Не иди тамо! Тамо Га нећеш наћи! Иди тамо на крај Кишињева, Он тамо има тихи кутак. Иди тамо, тамо ћеш се са Њим срести, тамо ћеш Га наћи кад унесеш зрак свјетлости у тамни безнадежни живот бивших жена и мајки. А кад видиш човјека - ближњега свога, који је у мучном тражењу истине и Бога сишао са правога пута, и у сумраку опасних лутања без компаса и свијетла тражи лик Христов, спасавај га од погибије и пропасти, поведи га тамо гдје Христос у јауцима обитава, покажи му тихи кутак Христов. Поведи тамо и све пале који су оптерећени бременима гријеха и оне који лутају под притиском лажи и зла и све који се кају због учињених љутих грехова - поведи их у тихи кутак Христов и нека се тамо искупљују дјелима милосрђа. Ти, богати и имућни, одазови се на зов и тугу оних који страдају, пружи им руку помоћи, не пролази равнодушно поред њих, јер у том случају, ни тебе на Страшном Суду неће препознати Господ Христос, нити ће те примити у вјечне обитељи. Ти који тражиш Господа Христа у прашуми сујетног живота иди код несрећних и оних који страдају, од њих ћеш научити вјеру и трпљење. Иди и спусти се у доњи дио града и тамо ћеш наћи тихи кутак Христов. Ући ћеш у скромну, али чисту и пријатну просторију гдје ћеш видјети дивна дјела милосрђа учињена у име завјета Христовога. То је тај тихи кутак Христов којега сам ја прије три године нашао. То је тај тихи кутак Христов у Кишињеву. Брошура „Тихи Кутак Христов“, штампана је 1912. године у Кишињеву, и сав приход од књиге био је намијењен да се преда на корист дома за немоћне старице. ЈЕРОМОНАХ МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ Са руског језика превео Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре Манастир Острог Свети Доситеј Загребачки и Оданије Рождества Христовог, 13. јануара 2019. год. (Преузето из часописа Светигора, број 277, васкршњи број, април 2019.) Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  13. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије. „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили. „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он. Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима. „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога. „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 5. октобра у 19:00 часова предавање на тему: "Свети Василије Острошки - друг Христов", одржао је протопрезвитер Арсеније Радовић. Извор: Манастир Острог
  15. У уторак, 3. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог апостола Тадеја, свету мученицу Васу са децом њеном, као и свештеномученика Рафаила Шишатовачког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељ Марко Стевановић и ученици крагујевачке Богословије, а чтецира је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Присутним верницима Владика Јован протумачио је јеванђељску причу о призиву првих ученика Христових. “Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ Исус Христос позвао двојицу првих својих ученика да иду за њим, а то су двојица браће - Петар и Андреја. Када их је Господ позвао, они су одмах оставили свој посао рибарски и пошли за Христом. За нас је овде посебно важно да видимо њихову вољу да оставе све ради спасења, јер онај који остави све ради спасења добија много више. Овде нас апостоли уче како треба живети од рада, да треба зарађивати поштено хлеб свој, а не јести хлеб са туђих леђа. Лењ и неодговоран човек једе хлеб са туђих леђа. Наш народ знао је често да говори да је најслађа кора хлеба не она која се украде од другог, него она кора хлеба коју човек стекне у зноју лица свога. Позив Христов никад се није односио само на апостоле, него и на сваког човека, на сваког хришћанина. Бог сваког позива, а на човеку је да се одазове или одбије тај позив. Када човек одбије позив Бога, он онда прихвата позив оног другога који ремети хармонију, ред и поредак и све оно што је Бог устројио. Бог мери наш труд, наше време и Он нас увек позива преко Цркве, Јеванђеља и богослужења. Ако нисмо добили позив, учинимо да будемо позвани, тражимо, јер је Господ рекао ко тражи и ко куца њему се отвара. Врата раја затворена су само за оног човека који их сам затвори. Бог стално позива сваког човека, само што човек мора да “прочачка уши”, јер су нам уши затворене од наше гордости, сујете и овога света. Замолимо Господа да нас призове, да нас препозна као своје. Ради човека и људи Бог се оваплотио, страдао и васкрсао, стога замолимо Бога и потрудимо се да препознамо шта је од чега вредније у животу. Тражимо оно што је вредније, а шта је вредније? Управо оно што је Господ рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Нека нам Господ помогне да идемо за Њим. Ништа нам не вреди што смо се крстили, ако ништа од тога не примењујемо у својим животима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  16. Доносимо звучни запис петог предавања из циклуса духовних сусрета суботом, одржаног 24. августа 2019. године у манастиру св. великомученика Георгија у Ћелијама код Лајковца. Беседио је настојатељ ове светиње Епархије шумадијске јеромонах Доситеј, а тема предавања била је „Мирис Христов“. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве
  17. На празник Преподобномученице Параскеве Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 8. августа, са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у у Спичанском пољу, у Сутомору. Света Петка је храмовна слава ове светиње и уједно слава Сутомора. Данас су током Литургије крштени и миропомазани нове луге Божије: брат Мирослав и сестра Радмила. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Високопреосвећени је казао да је диван и чудесан Бог у свему што постоји: „Диван је Бог у цвијету који ниче у пољу, светој маслини чијим уљем се хранимо, дјечјем оку, у сунцу које нас грије, а које је симбол Њега као Сунца правде вјечнога и непролазнога и Његове Божанске свјетлости. Диван је Бог у свим створењима и небеским и земаљским, диван је у човјеку створеном по образу, лику Божијем, а најдивнији је управо у светима Својим у којима се открива пуноћа Божанског присуства и дејства – у светим Божијим људима.“ Митрополит је казао да су се свети Божији људи кроз вјекове служили Богу. У њих се Господ уселио и они су се одазвали ријечи Божијој: Будите Свети као што је Свет Отац ваш који је на небесима. „Светост је Божанско својство и човјек је призван да постане причасник те светости“, рекао је владика и додао да то постаје онда када прими Бога у себе – Божију љубав, истину, доброту и мудрост. Даље је појаснио да је Христос примио човјечанску природу, постао као један од нас и учинио нас синовима и кћеркама свјетлости вјечне и непролазне, дарујући људској природи тај дар Божанске светости: „Најдивнији међу светим Божијим људима су они који су попут Христа себе жртвовали за Бога, ближње и народ свој. То су свети мученици и мученице“, нагласио је Митрополит и казао да су такви и свети које данас прослављамо: Света Параскева Римљанка, Свештеномученик Ермолај и са њиме пострадали мученици који су спаљени за вријеме цара Максимилијана, затим Мојсеј Угрина…. Подсјећајући на житије Свете Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Митрополит Амфилохије је казао да се Христос распео за нас и жртвовао себе а Преподобномученица Параскева се попут Њега жртвовала за Господа и ближње своје, остајући вјерна Христу Господу. „Својим рођењем и подвигом, животом она свједочи да заиста у Цркви Божијој, Цркви Христовој, нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, ни Србина ни Хрвата ни Црногорца, ни Кинеза ни Јапанца, него смо сви једно, сви смо један Христос Господ Бог наш.“ Постајемо једно са Господом примајући Његову светост, доброту и мудрост, исповједајући истину и ходећи за Њим, поучавао је владика. Примајући вјечне Божанске дарове, жртвујући земаљско царство, богатство, здравље за оно што је вјечно већ овдје на земљи задобијамо Царство вјечно и непролазно. „Силе земаљске данас јесу а сјутра нијесу, иако се чине као да су непролазне“, казао је владика и додао да је све земаљско пролазно и земљи се враћа. Једино оно што је освештано Силом и љубављу Божијом, што ходи за Њим који је пут истина и живот, који прима у себе Христа Бога у Светој тајни причешћа, Светој тајни крштења и другим Светим тајнама тај постаје и остаје вјечан и неполазан. Говорећи о крштењу и миропомазању, владика је казао да су се у Христа данас крстили и примили у себе тајну Свете Троијице – Бога љубави нови хришћани: Мирослав и Радмила. „Опредијелили се за вјечну непролазну Божанску љубав и у исто вријеме примили на себе печат дара Духа Светога животворнога, који је душа Цркве Божије, који оживљује све и сва а нарочито људско крштено и миропомазано биће. Они су примили залог вјечнога и бесмртнога живота, од смртних постала су бесмртна биће Богом освећена и Божанском светињом и свјетлошћу обасјана“, рекао је владика. Високопреосвећени је казао да и ми додирујући се Христа, примајући Њега, причешћујући се Христа Господа, Тијела и Крви Његове, постајемо једно са Њим и исцјељујемо се од смрти и пролазности, ослобађамо се од демонске силе и гријеха. На крају Свете службе Божије Митрополит Амфилохије је честитао славу свима сабранима у овој светињи, као и браћи римокатолицима који у овом храму имају олтар и помолио се да се једнога дана тај раскол међу браћом, та рана дубока која траје скоро 10. вјекова, зацијели. „Сви земаљски народи су призвани да буду један Христов народ. Зато је Христос Себе жртвовао и тражи од земаљских народа, не да жртвују друге себе ради и својих интереса, већ да жртвују себе за ближње своје“, рекао је Високопреосвећени и додао да тек када то схвате, земаљски народи ће пребродити своје расколе и поклања и у Европи и шире. Нагласио је да је из мржње из Првог и Другог свјетског рата рођена садашња мржња која се пројавила бомбардовањем наше државе и народа, отимањем Косова и Метохије од стране злочинаца који су стид и срам честитог албанског народа. „Преподобномученица Параскева је показала како се постаје члан тога Божијега народа. Жртвовањем себе за Бога, љубав и правду Божију, а не жртвовањем других за себе, као што су урадили, на срамоту хришћанске Европе, европски народи у 20. вијеку, најзлочиначкијем вијеку у историји човјечанства, који се наставља и у 21. вијеку. Дај Боже да Христос поново буде једини Бог коме се клањају, не само ми, него сви европски и земаљски народи, да кроз Њега и у Њему постанемо сви једно и заједно, и у времену и у вјечности, у тајни Цркве Христове – једне Свете католичанске и апостолске“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски у Сутомору. Након тога Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је освештао славске приносе, а потом је заједничарење у Христа распетога и васкрслога настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Улазак Христов у Јерусалим - Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице. Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. У трећу недељу Часног поста, 31. марта 2019. године, у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Футогу, презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник је одржао предавање на тему: Крст Христов ‒ победа над смрћу. Ово је треће предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка реализовала у току Васкршњег поста.
  21. У Крстопоклону недељу, дана 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Поповцу. Архијереју су саслуживали протојереј Александар Вукадиновић, парох поповачки, протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој Литургијској беседи Архипастир се речима утехе и љубави обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан. Крстопоклона је недеља и васцело Православље се данас сећа крсне Жртве, и песмама слави Крст. Човеку је дато да кроз Крст Христов може да доживи Тајну Васкрсењу. У старом времену распињање на крст је била најстрожија казна за злодела. Христовим страдањем крст постаје средство нашега спасења, даје нам се могућност да осетимо тајну страдања и мученичког живота која нам омогућава да схватимо значај Васкрсења. У недељама кроз које смо у овом посту прошли славословили смо тајну Цркве, победе Христове и народа Божијега. Данас у овој недељи која је, можемо рећи, на средини Часног поста сећамо се тајне Крста која нас треба охрабрити да предстојећи ток поста проведемо у жртви и љубави и да созерцавамо тајну Васкрсења. Часни пост нас припрема за тајну живота у Цркви – тајну вечнога живота. Тајна Васкрсења Христовог отворила нам се кроз Његово Страдање, а испунила се и данас на светој Евхаристији. Свакоме од нас је омогућено да приступи тој тајни примајући Тело и Крв Христову. Ту је тајна Живота и Васкрсења, у тој тајни налази се целокупни Домострој нашега спасења. Ношењем крста ми се преображавамо и више нисмо безнадежан народ, него нам се даје нада и отварају нам се врата Раја. Једино кроз крст и Страдање Христово, које ћемо доживети у Страсној недељи, можемо схватити да је то једини пут ка Спасењу – пут којим сваки човек треба да прође. Можда нећемо страдати физички као Господ Исус Христос, али у духовном смислу ми свакако пролазимо Голготу. На Литургији говоримо ”Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Управо кроз свету Четрдесетницу требамо очистити душу и срце како бисмо у данима Васкрсења видели тајну Христову - самог Живог Бога и осетили енергије Божије које нам се дају. Распињући се ми дајемо себе другоме, тада показујемо ону Љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Грешни смо људи, странствујемо Богу у овоме свету, не знајући свој пут и не познајући свој циљ. Господ Исус Христос нам открива тај циљ и даје нам усмерење ка преображају нашег бића. Преображајем нашега бића задобијамо чисто срце и гледати духовним очима – како каже аскетска литература. Свети оци су чистили тело и душу како би могли видети Бога. Мноштво је примера дивних угодника Божјих који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну голготског страдања да би видели Живог и Делатног Бога. Бог их је на крају овог земног живота овенчао венцем вечне славе. Као народ Божји, иако су времена тешка и малобројна је наша заједница овде у Поповцу, требамо да носимо Крст Христовог Страдања. Ни једно време у којем смо живели није било лако, али када смо носили Христов Крст знали смо којим путем ходимо – путем преображења и путем наде. Нада никада не сме да ишчезне, Христос Син Божји улева нам наду и даје снагу да носимо свој крст. Није било лако ни нашим прецима који су на овим просторима били пре нас, али су знали своје и градили су овако велелепне храмове. У Цркви Божијој осетили су ту наду и остајали су на овим просторима. Знамо да су времена тешка, наш народ се осипа са ових простора, али верујемо и надамо се да ће доћи нека боља времена и да ћемо се надом и ношењем крста задржати овде и сведочити тајну Васкрсења и Оваплоћења. Требамо превасходно да схватимо да једни са другима морамо да живимо раме уз раме, да морамо носити бреме једни другима јер је то заповест Божија. Често се у нашим селима догађа да комшија са комшијом не прича, брат са братом не прича и влада мржња и нетрпељивост. Морамо да будемо народ Божји, народ Христов. Ако смо народ Божји ми носимо крст Христов и не можемо гледати мане у делима свога брата и комшије. Онда ћемо знати да смо на правом путу, на путу Васкрсења. Онда има наде за овај крај, за наш опстанак на овим просторима. Стога нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Поповцу који свакако треба да буде пример да у заједници можемо да опстанемо и да живимо, да једни другима носимо бреме и тескобу живота. Једне друге да волимо оном љубављу којом Бог љуби овај свет. Нека сте благословени! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  22. Немањићка задужбина у Тавни данас је била посебно почаствована посјетом нашег Архијереја Господина Фотија. На дан када празнујемо Преподобну Меланију Римљанку и Светог Доситеја Загребачког Исповедника, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслуживање умировљеног Епископа Константина(Ђокића), архимандрита Лазара(Кршића) духовника свете обитељи манастира Тавна, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Пејчића, архијерејског намјесника угљевичко-јањског, Цвике Мојића и Љубомира Ђокића, свештеникâ, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Младена Јовића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије Преосвећени Владика,поучио је присутне о потреби свих да приступају Светим тајнама исповијести и причешћа. Такође је говорио и о чудесном спасењу Богомладенца Христа и Светог Јована Крститеља у Иродово вријеме, када је страдало 14000 младенаца Витлејемских. ''Избеглиштвом у Египат као мало дете, почиње Христов пут страдања, али не само Христов него и свих оних који су са Њим и уз Њега.'' После евхаристијског славља, Игуманија Марта са сестринством ове свете обитељи, уприличила је заједничку трпезу љубави за све присутне, када је Епископ Фотије добио дар од високопреподобне мати Марте и сестринства на молитвено сјећање данашњег светог дана. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  23. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  24. У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора
  25. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је Цркви Светог Николе у селу Бољевићи-засеок Забес у Вирпазару, служио Свету архијерејску литургију и обавио мало освећење овог обновљеног храма. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора View full Странице
×
×
  • Креирај ново...