Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'храма'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 263 results

  1. Слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке на Кошутњаку торжествено је прослављена 31. октобра 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвећеног Владику, који је први пут у својству архијереја походио велелепни храм Светог Луке и у њему принео бескрвну жртву, дочекали су старешина храма јереј др Никола М. Гаврић и братство: протојереј Драган Ђокић, јереј Миодраг Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Током свете Евхаристије Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Милан Виленица и Мирослав Стикић, протојереји Никола Трајковић, Александар Петровић, Витомир Костић, Невенко Сукур и Раде Јовић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић. Својим умилним појањем, славску архијерејску Литургију улепшали су чланови знаменитог хора гђе Дивне Љубојевић, хора храма Светог Луке и Српски православни појци. Домаћиини храмовне славе ове године су били гђа Хаџи Цвијета Ђорђевић и г. Горан Живковић, док су се исте части и дужности за идућу годину прихватили г. Ненад Терзић и његова благочестива породица. Извор: Српска Православна Црква
  2. Слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке на Кошутњаку торжествено је прослављена 31. октобра 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвећеног Владику, који је први пут у својству архијереја походио велелепни храм Светог Луке и у њему принео бескрвну жртву, дочекали су старешина храма јереј др Никола М. Гаврић и братство: протојереј Драган Ђокић, јереј Миодраг Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Током свете Евхаристије Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Милан Виленица и Мирослав Стикић, протојереји Никола Трајковић, Александар Петровић, Витомир Костић, Невенко Сукур и Раде Јовић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић. Својим умилним појањем, славску архијерејску Литургију улепшали су чланови знаменитог хора гђе Дивне Љубојевић, хора храма Светог Луке и Српски православни појци. Домаћиини храмовне славе ове године су били гђа Хаџи Цвијета Ђорђевић и г. Горан Живковић, док су се исте части и дужности за идућу годину прихватили г. Ненад Терзић и његова благочестива породица. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Поред 160-годишњице Саборног храма Свете Тројице у Врању обележени су и јубилеји: 180 година од почетка рада на подизању првобитног храма Свете Тројице у Врању, 10 година од велике обнове Саборног храма и 140 година од ослобођења Врања од петовековног турског ропства. Поводи за светковање су бројни, а циљ један - да се подсетимо Врањанаца који су своје молитве, сузе, надања, очајања и веру уградили у сваки камен Саборног храма, као и да наставимо светлу традицију наших предака. Обележавање 160-годишњице од изградње и освећења Саборног храма Свете Тројице у Врању почело је 20. октобра 2018. године свечаном академијом у препуном Саборном храму. Академија, чији је аутор био г. Драган Тадић, одржана је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а под покровитељством Црквене општине Врање и старешине Саборног храма Високопреподобног Архимандрита г. Методија (Марковића). Академију су својим појањем отвориле монахиње из манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском и монахиња Јелена, намесница манастира Светог Пантелејмона у Лепчинцу. У културно-уметничком делу програма наступили су свештеник Арсеније Арсенијевић и теолог Небојша Мастиловић (група Пирг), Дечји хор Музичке школе Стеван Мокрањац из Врања по диригентском управом Александре Савић, етномузиколог Ивана Тасић, као и наратори Мирољуб Стојчић, Марија Станковић и познати глумац Драган Станковић, који су изабраним текстовима представили богату историју и прилике у којима се налазио Саборни храм и цео врањски крај. Програм академије водио је свештеник Синиша Пиљановић. На крају академије, присутнима се обратио и Епископ врањски г. Пахомије, који је истакао не само личну радост, него радост и целе пуноће Епархије врањске и свих сабраних на академији поводом великог јубилеја. Епископ Пахомије је позвао присутне да следе пример својих предака који су преко уградње себе у свети Саборни храм градили и пут ка Царству Небеском, ка вечном животу. Велика годишњица, како за Епархију врањску, тако и за све житеље Врања, настављена је 21. октобра 2018. године литургијским сабрањем којим је у Саборном храму, у присуству великог броја верника, началствовао Епископ врањски г. Пахомије, уз саслужење свештеника Арсенија Арсенијевића, старешине Вазнесењске цркве у Београду, свештеника Бобана Стојковића, професора Српске православне богословије у Нишу, архимандрита Методија (Марковића), старешине Саборног храма у Врању, и бројног свештенства и монаштва Епархије врањске. После читања Јеванђеља, пригодном беседом верујућем народу обратио се свештеник Бобан Стојковић. По завршетку свете Литургије, епископ Пахомије је поздравио присутне вернике и честитао јубилеј. Епископ је благосиљао славски колач и жито који су припремљени поводом обележавања велике годишњице. После богослужења, у сали Црквене општине Врање трпезу љубави су припремили Црквена општина Врање, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија при Свеправославном друштву Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски и вероучитељи и катихете из Врања и околине. Прослави 160-годишњице од изградње Саборног храма Свете Тројице у Врању присуствовали су чланови Српско-руског удружења Крсни ход, који су на путу ка Грчкој, а у повратку са Косова и Метохије, вернима у Врању на поклоњење донели икону Светог цара Николаја Романова и Светог мученика кнеза Лазара Косовског. После трпезе љубави, епископ Пахомије је члановима Крсног хода даривао икону Светих сурдуличких мученика. Моштима Светих сурдуличких мученика, које је Епископ заједно са иконом даривао свештеницима Арсенију Арсенијевићу и Бобану Стојковићу, верници ће моћи да се поклоне и у Вазнесењској цркви у Београду, као и у цркви Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Извор: Српска Православна Црква
  4. Свечаном академијом и евхаристијским слављем обележено је 160 година од освећења храма Свете Тројице у Врању. Поред 160-годишњице Саборног храма Свете Тројице у Врању обележени су и јубилеји: 180 година од почетка рада на подизању првобитног храма Свете Тројице у Врању, 10 година од велике обнове Саборног храма и 140 година од ослобођења Врања од петовековног турског ропства. Поводи за светковање су бројни, а циљ један - да се подсетимо Врањанаца који су своје молитве, сузе, надања, очајања и веру уградили у сваки камен Саборног храма, као и да наставимо светлу традицију наших предака. Обележавање 160-годишњице од изградње и освећења Саборног храма Свете Тројице у Врању почело је 20. октобра 2018. године свечаном академијом у препуном Саборном храму. Академија, чији је аутор био г. Драган Тадић, одржана је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а под покровитељством Црквене општине Врање и старешине Саборног храма Високопреподобног Архимандрита г. Методија (Марковића). Академију су својим појањем отвориле монахиње из манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском и монахиња Јелена, намесница манастира Светог Пантелејмона у Лепчинцу. У културно-уметничком делу програма наступили су свештеник Арсеније Арсенијевић и теолог Небојша Мастиловић (група Пирг), Дечји хор Музичке школе Стеван Мокрањац из Врања по диригентском управом Александре Савић, етномузиколог Ивана Тасић, као и наратори Мирољуб Стојчић, Марија Станковић и познати глумац Драган Станковић, који су изабраним текстовима представили богату историју и прилике у којима се налазио Саборни храм и цео врањски крај. Програм академије водио је свештеник Синиша Пиљановић. На крају академије, присутнима се обратио и Епископ врањски г. Пахомије, који је истакао не само личну радост, него радост и целе пуноће Епархије врањске и свих сабраних на академији поводом великог јубилеја. Епископ Пахомије је позвао присутне да следе пример својих предака који су преко уградње себе у свети Саборни храм градили и пут ка Царству Небеском, ка вечном животу. Велика годишњица, како за Епархију врањску, тако и за све житеље Врања, настављена је 21. октобра 2018. године литургијским сабрањем којим је у Саборном храму, у присуству великог броја верника, началствовао Епископ врањски г. Пахомије, уз саслужење свештеника Арсенија Арсенијевића, старешине Вазнесењске цркве у Београду, свештеника Бобана Стојковића, професора Српске православне богословије у Нишу, архимандрита Методија (Марковића), старешине Саборног храма у Врању, и бројног свештенства и монаштва Епархије врањске. После читања Јеванђеља, пригодном беседом верујућем народу обратио се свештеник Бобан Стојковић. По завршетку свете Литургије, епископ Пахомије је поздравио присутне вернике и честитао јубилеј. Епископ је благосиљао славски колач и жито који су припремљени поводом обележавања велике годишњице. После богослужења, у сали Црквене општине Врање трпезу љубави су припремили Црквена општина Врање, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија при Свеправославном друштву Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски и вероучитељи и катихете из Врања и околине. Прослави 160-годишњице од изградње Саборног храма Свете Тројице у Врању присуствовали су чланови Српско-руског удружења Крсни ход, који су на путу ка Грчкој, а у повратку са Косова и Метохије, вернима у Врању на поклоњење донели икону Светог цара Николаја Романова и Светог мученика кнеза Лазара Косовског. После трпезе љубави, епископ Пахомије је члановима Крсног хода даривао икону Светих сурдуличких мученика. Моштима Светих сурдуличких мученика, које је Епископ заједно са иконом даривао свештеницима Арсенију Арсенијевићу и Бобану Стојковићу, верници ће моћи да се поклоне и у Вазнесењској цркви у Београду, као и у цркви Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Владике су се у овоме Храму, који су 2103. године освештали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу Патријарсима цариградским Вартоломејем, московским Кирилом и нашим Иринејем, помолили да Бог укријепи јединство Цркве Божије у читавом свијету. Митрополит Амфилохије је честитајући празник пожелио да Бог подари мир и разум нашим Патријарсима који треба да буду чувари јединства Цркве Божје православне. Истакао је да је Храм Христовог Васкрсења јединствен управо по томе што су га освештали Патријарси цариградски, московски и наш српски, као и други поглавари помјесних Православних Цркава и да је свједочанство тога јединства . „Нека би та сила сачувала јединство Цркве Божје, Цркве православне у читавом свијету а посебно нека би подарила мир нашим Патријарсима цариградском и московском, нарочито цариградском, да чува мир, јер првенство није у власти у Цркви Божјој, него у служењу. И Господ је рекао да није дошао да влада него да служи и да себе принесе за живот свијета тако и они који су Његови, било да су патријарси, било да су епископи или презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни, овдје су да служе а не да им се служи. То је оно што је правило и духовни закон Цркве Божије од апостолских времена до данас“, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је велики знак што смо у овом храму, на овај празник освећења посебно данас кад треба сви да се молимо за јединство православља и помолио се да Бог нас и наше смирење сачува у јединству и благослову: „Велики је знак био оно освећење храма. Сви смо осјетили неки чудесан благослов Божији кад су овдје били Патријарси васељенски, московски и многи други. Дакле, тога да се сјећамо и да се молимо тако сви скупа за јединство, благослов, за мир православља и овдје у Црној Гори.“ Митрополит Амфилохије је изразио задовољство што на овај празник освећања храма имамо двије радости: прва што је са нама нови Епископ захумско-херцеговачки Димитрије – Паштровић. Друга радост је што је у ђакона произведен професор Лека Вујисић, што представља обнову свештеничког служења тог братства из Мораче – Прекобрђа. Подсјетио је да је ово братство дало велики број изузетних људи, а у исто вријеме велики број свештеника међу којима посебно мјесто припада Михаилу Вујисићу потоњем ректору Цетињске богословије која је затворена 1945. године о обновљена деведесетих година. У литургијској проповједи Преосвећени владика Димитрије је захвалио Митрополиту и оцима, што су га позвали на овај велики и радостан дан подјсећајући да је и сам узрастао овдје, у животу Цркве Митрополије црногорске, а онда отишао у Херцеговину и тамо се у манастиру Тврдош замонашио . Честитајући славу, владика Димитрије је казао да она подсјећа на ону славу Небеску, славу Христа Господа којој треба да тежимо: „Вама је слава овога храма празник освећења – годишњица освећења храма и опет је то праобраз нашега живота хришћанскога који је увијек тежња ка преображењу као освећењу. Ми смо као она стријела, кажу Свети оци, која је испаљена и која је увијек стреми ка Господу. Не можемо да станемо, јер ако станемо одмах ћемо пасти и то ће бити крај нашег хришћанског живота. Зато, каже Свети Григорије Богослов, да нас Христос- ријеч Божја не жели затворене саме у себе, да нас жели свагда покретне, лако покретне, свагда новостворене.“ Подсјетио је да Свети Григорије Богослов каже оно што су многи оци говорили, ако паднеш устани, али и додаје, ако успијеваш, у смислу ако живиш хришћанским животом, колико можеш, колико Бог даје, онда још повећај. Објаснио је владика да нам Свети Григорије Богослов представља ту нашу тежњу, чежњу, вољу за освећењем и обновљањем, за тиме да наш лик заличи на онај праобраз по коме смо створени – који је сам Христос Господ Спаситељ наш: „То данас прослављамо и то је радост.“ Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је најбоље што ми можемо да дамо као Црква је да будемо хришћани. „Свети Никола Кавасила каже да је највише што можеш да учиниш за ближњега твој хришћански живот, да живимо као хришћани. Исто тако да будем права, истинска Црква да узрастамо у заповијестима Божијим, у љубави према Богу. И онда ћемо бити знак свима и овдје на нашем микроплану у Црној Гори и знак свима у Православљу да је само љубав према Господу једини пут и да је наше стремљење ка томе једини смисао хришћанског живота“, закључио је Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави. Домаћин овогодишње славе био је Радош Кастратовић, а кумови славе за следећу годину су Радош и Влатко Иванишевић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова Миланског едикта-слободе хришћанаства Када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Поводом петогодишњице освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештанство Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије са свештенством и вјерним народом служили су данас, 7. октобра Свету архијерејску литругију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владике су се у овоме Храму, који су 2103. године освештали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу Патријарсима цариградским Вартоломејем, московским Кирилом и нашим Иринејем, помолили да Бог укријепи јединство Цркве Божије у читавом свијету. Митрополит Амфилохије је честитајући празник пожелио да Бог подари мир и разум нашим Патријарсима који треба да буду чувари јединства Цркве Божје православне. Истакао је да је Храм Христовог Васкрсења јединствен управо по томе што су га освештали Патријарси цариградски, московски и наш српски, као и други поглавари помјесних Православних Цркава и да је свједочанство тога јединства . „Нека би та сила сачувала јединство Цркве Божје, Цркве православне у читавом свијету а посебно нека би подарила мир нашим Патријарсима цариградском и московском, нарочито цариградском, да чува мир, јер првенство није у власти у Цркви Божјој, него у служењу. И Господ је рекао да није дошао да влада него да служи и да себе принесе за живот свијета тако и они који су Његови, било да су патријарси, било да су епископи или презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни, овдје су да служе а не да им се служи. То је оно што је правило и духовни закон Цркве Божије од апостолских времена до данас“, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је велики знак што смо у овом храму, на овај празник освећења посебно данас кад треба сви да се молимо за јединство православља и помолио се да Бог нас и наше смирење сачува у јединству и благослову: „Велики је знак био оно освећење храма. Сви смо осјетили неки чудесан благослов Божији кад су овдје били Патријарси васељенски, московски и многи други. Дакле, тога да се сјећамо и да се молимо тако сви скупа за јединство, благослов, за мир православља и овдје у Црној Гори.“ Митрополит Амфилохије је изразио задовољство што на овај празник освећања храма имамо двије радости: прва што је са нама нови Епископ захумско-херцеговачки Димитрије – Паштровић. Друга радост је што је у ђакона произведен професор Лека Вујисић, што представља обнову свештеничког служења тог братства из Мораче – Прекобрђа. Подсјетио је да је ово братство дало велики број изузетних људи, а у исто вријеме велики број свештеника међу којима посебно мјесто припада Михаилу Вујисићу потоњем ректору Цетињске богословије која је затворена 1945. године о обновљена деведесетих година. У литургијској проповједи Преосвећени владика Димитрије је захвалио Митрополиту и оцима, што су га позвали на овај велики и радостан дан подјсећајући да је и сам узрастао овдје, у животу Цркве Митрополије црногорске, а онда отишао у Херцеговину и тамо се у манастиру Тврдош замонашио . Честитајући славу, владика Димитрије је казао да она подсјећа на ону славу Небеску, славу Христа Господа којој треба да тежимо: „Вама је слава овога храма празник освећења – годишњица освећења храма и опет је то праобраз нашега живота хришћанскога који је увијек тежња ка преображењу као освећењу. Ми смо као она стријела, кажу Свети оци, која је испаљена и која је увијек стреми ка Господу. Не можемо да станемо, јер ако станемо одмах ћемо пасти и то ће бити крај нашег хришћанског живота. Зато, каже Свети Григорије Богослов, да нас Христос- ријеч Божја не жели затворене саме у себе, да нас жели свагда покретне, лако покретне, свагда новостворене.“ Подсјетио је да Свети Григорије Богослов каже оно што су многи оци говорили, ако паднеш устани, али и додаје, ако успијеваш, у смислу ако живиш хришћанским животом, колико можеш, колико Бог даје, онда још повећај. Објаснио је владика да нам Свети Григорије Богослов представља ту нашу тежњу, чежњу, вољу за освећењем и обновљањем, за тиме да наш лик заличи на онај праобраз по коме смо створени – који је сам Христос Господ Спаситељ наш: „То данас прослављамо и то је радост.“ Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је најбоље што ми можемо да дамо као Црква је да будемо хришћани. „Свети Никола Кавасила каже да је највише што можеш да учиниш за ближњега твој хришћански живот, да живимо као хришћани. Исто тако да будем права, истинска Црква да узрастамо у заповијестима Божијим, у љубави према Богу. И онда ћемо бити знак свима и овдје на нашем микроплану у Црној Гори и знак свима у Православљу да је само љубав према Господу једини пут и да је наше стремљење ка томе једини смисао хришћанског живота“, закључио је Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави. Домаћин овогодишње славе био је Радош Кастратовић, а кумови славе за следећу годину су Радош и Влатко Иванишевић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова Миланског едикта-слободе хришћанаства Када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Руси са посебним потребама били гости храма Свих Светих на В. Пијеску Од ИН4С 04/10/2018 Пише: Протојереј Јован Пламенац Црквена заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара прошле године је угостила дјецу са посебним потребама и њихове пратиоце из Херцеговине, укупно тридесет. Ова црквена заједница је мала, на богослужења се сабира у малој дрвеној цркви, коју је сама направила, својим рукама и својим средствима. Она је на остацима цркве с почетка 4. вијека, чији процес обнове је започет. Трошкови боравка на Великом Пијеску гостију из Херцеговине подмирени су средствима која је сабрала црквена заједница при храму Свих Светих. Дао је ко је колико могао. Највећи терет, ипак, поднијели су Мијо и Нада Шћепановић у чијим апартманима, недалеко од цркве, су гости смјештени и у чијем дому је припремана храна за њих, гдје су и обједовали. Видјевши колико је среће приуштила својим гостима из Херцеговине, црквена заједница са Великог Пијеска одлучила је да сваке године, крајем туристичке сезоне, по истом моделу, организује сличну акцију. Планирала је да за ову годину позове сиромашну дјецу са Косова и Метохије, из енклава. А онда, зимус, на одмор на Велики Пијесак, дошли су Виктор и Ала Гавришев, љекар и професорица музике из Москве. Чули су звона са цркве и дошли на Литургију. На обједу након службе испричали су о готово нестварном подухвату првенствено протојереја Леонида Царевског и свештеник Лава Аршакјана, који, поред још неких садржаја, при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову у Подмосковљу, воде бригу о Дому слијепоглувих и Образовно-рехабилитационом центру за аутистичне особе. Крштење на Великом Пијеску Позив дјеци са Косова и Метохије одложен је за наредну годину. Тридесеторо слијепих, глувих и аутистичних из Пучкова на тиватски аеродром слетјело је 26. септембра. На путу ка Великом Пијеску, свратили су на Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Већ наредног дана, на Крстовдан, домаћини су их одвели у манастире Дајбабе, Ждребаоник и Острог. У Ждребаонику их је дочекао Митрополит Амфилохије, посветивши им обиље пажње и љубави. Острошко братство им је припремило ручак. У повратку, обишли су Саборних храм Христовог васкрсења у Подгорици. Наредна три дана искористили су за боравак на плажи, обилазак Бара и посјете богослужењима. Током Литургије у недјељу 30. септембра у храму Свих Светих крштена је Марија Урусова. Она једина у групи није била крштена. У понедјељак 1. октобра имали су посебан угођај крстарења Скадарским језером. У манастиру Старчева горица, својим подвижничким духом, дочекао их је јеромонах Григорије, почаствовавши их разним плодовима његових воћњака и баште, зготовљених на његов начин. Аутистични, глуви и нијеми Алексеј, који лијепо слика, на броду је написао: „Ја нећу да се вратим у Москву“. Слабовиди Алексеј „кормилари“ бродом Дан пред повратак у Русију, били су гости Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Дочекали су их старјешина Храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и свештеник Александар Орландић. Етно група Дарови Светог Јована Владимира извела је пригодни програм, а потом су они показали како умију да пјевају и играју. Дом слијепоглувих у Пучкову је образовно-рехабилитациони комплекс, у којем његови штићеници уче Брајево писмо, рад на рачунару (уз помоћ посебне опреме), вјештине самоопслуживања, оријентације у простору и друштву, занате и друго. Слепоглуви људи не живе у Дому стално, већ долазе на обуку у трајању од 1–2 мјесеца. Овај Дом до сада је оспособио више од 500 слијепоглувих особа из цијеле Русије. На Храму у Бару Образовно-рехабилитациони центар за аутистичне особе одржава редовну наставу која обухвата терапеутске вјежбе, цртање, рукодјеље иглом… Ове двије иституције при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову функционишу без државног учешћа, прилозима добротвора, појединаца и организација. Са њиховим штићеницима раде волонтери, који имају своје породице и своје послове, и који су по правилу високообразовани. Како плодови њиховог труда и молитви изгледају у пракси било је упечатљиво видљиво ових дана у Црној Гори. Живе у огромној љубави која прелива на људе са којима су у додиру, са лакоћом, некако мекано, помажући једни другима и међусобно се удопуњујући. Они функционишу као савршена заједница, као примјењена Литургија. Слијепи и глуви играју уз музику, аутистични се радују заједничкој игри… Они осјећају вибрације и простор око себе и одлично се сналазе, што сами што уз спонтану помоћ оних око себе. Свјетлана, избјеглица из Лугањска, волонтер, машински инжењер, све вријеме прстима, „знаковним језиком“, Лени која не чује и слабо види, која је непосредно уз њу, објашњава што људи око њих говоре и раде: на излету, у колима, за ручом, па и на Литургији. Маша истовремено прстима невјероватно брзо „типка“ по прстима Љубе која нити види нити чује, преносећи јој оно што њој „говори“ Елена, и тако обје постају активни чланови колетива. Са опроштајне вечери У дому Шћепановића сваке вечери било је весело. Једне вечери сви, и гости и домаћини, прославили су Димин рођендан. Посебно весело било је посљедње вечери, на којој су размијењени и дарови. Гости из Пучкова су за вријеме свог седмодневног боравка на Великом Пијеску израдили прелијепу таписерију коју су подарили домаћици Нади. Долазак слијепоглувих и аутистичник из Пучкова на Велики Пијесак показао је како на добру узраста добро. Малој црквеној заједници великог срца при храму Свих Светих да буду ваљани домаћини обилно су помогли Српско културно друштво Слово љубве, Стево Ђуровић из Вирпазара и Национални парк Скадарско језеро. При повратку са крстарења, на отвореном језеру, по таласима, броду на којем су били гости из Русије пришао је чун који је возио Врањинаш Улићевић и његова ћерка је у њега убацила повеликог крапа. Била је то филмска сцена. Улићевићи убацују крапа у брод Непосредно пред повратак у Русију, гости су својим домаћина уручили коверту са прилогом који су сакупили између себе. Био је то дар који је било веома тешко примити и – немогуће одбити. На тој љубави и 1700 година старим темељима узрасти ће храм Свих Светих и уз њега Центар који ће имати посебну мисију помагања људима у њиховом духовном, културном, моралном и биолошком животу.
  12. Руси са посебним потребама били гости храма Свих Светих на В. Пијеску Од ИН4С 04/10/2018 Пише: Протојереј Јован Пламенац Црквена заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара прошле године је угостила дјецу са посебним потребама и њихове пратиоце из Херцеговине, укупно тридесет. Ова црквена заједница је мала, на богослужења се сабира у малој дрвеној цркви, коју је сама направила, својим рукама и својим средствима. Она је на остацима цркве с почетка 4. вијека, чији процес обнове је започет. Трошкови боравка на Великом Пијеску гостију из Херцеговине подмирени су средствима која је сабрала црквена заједница при храму Свих Светих. Дао је ко је колико могао. Највећи терет, ипак, поднијели су Мијо и Нада Шћепановић у чијим апартманима, недалеко од цркве, су гости смјештени и у чијем дому је припремана храна за њих, гдје су и обједовали. Видјевши колико је среће приуштила својим гостима из Херцеговине, црквена заједница са Великог Пијеска одлучила је да сваке године, крајем туристичке сезоне, по истом моделу, организује сличну акцију. Планирала је да за ову годину позове сиромашну дјецу са Косова и Метохије, из енклава. А онда, зимус, на одмор на Велики Пијесак, дошли су Виктор и Ала Гавришев, љекар и професорица музике из Москве. Чули су звона са цркве и дошли на Литургију. На обједу након службе испричали су о готово нестварном подухвату првенствено протојереја Леонида Царевског и свештеник Лава Аршакјана, који, поред још неких садржаја, при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову у Подмосковљу, воде бригу о Дому слијепоглувих и Образовно-рехабилитационом центру за аутистичне особе. Крштење на Великом Пијеску Позив дјеци са Косова и Метохије одложен је за наредну годину. Тридесеторо слијепих, глувих и аутистичних из Пучкова на тиватски аеродром слетјело је 26. септембра. На путу ка Великом Пијеску, свратили су на Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Већ наредног дана, на Крстовдан, домаћини су их одвели у манастире Дајбабе, Ждребаоник и Острог. У Ждребаонику их је дочекао Митрополит Амфилохије, посветивши им обиље пажње и љубави. Острошко братство им је припремило ручак. У повратку, обишли су Саборних храм Христовог васкрсења у Подгорици. Наредна три дана искористили су за боравак на плажи, обилазак Бара и посјете богослужењима. Током Литургије у недјељу 30. септембра у храму Свих Светих крштена је Марија Урусова. Она једина у групи није била крштена. У понедјељак 1. октобра имали су посебан угођај крстарења Скадарским језером. У манастиру Старчева горица, својим подвижничким духом, дочекао их је јеромонах Григорије, почаствовавши их разним плодовима његових воћњака и баште, зготовљених на његов начин. Аутистични, глуви и нијеми Алексеј, који лијепо слика, на броду је написао: „Ја нећу да се вратим у Москву“. Слабовиди Алексеј „кормилари“ бродом Дан пред повратак у Русију, били су гости Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Дочекали су их старјешина Храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и свештеник Александар Орландић. Етно група Дарови Светог Јована Владимира извела је пригодни програм, а потом су они показали како умију да пјевају и играју. Дом слијепоглувих у Пучкову је образовно-рехабилитациони комплекс, у којем његови штићеници уче Брајево писмо, рад на рачунару (уз помоћ посебне опреме), вјештине самоопслуживања, оријентације у простору и друштву, занате и друго. Слепоглуви људи не живе у Дому стално, већ долазе на обуку у трајању од 1–2 мјесеца. Овај Дом до сада је оспособио више од 500 слијепоглувих особа из цијеле Русије. На Храму у Бару Образовно-рехабилитациони центар за аутистичне особе одржава редовну наставу која обухвата терапеутске вјежбе, цртање, рукодјеље иглом… Ове двије иституције при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову функционишу без државног учешћа, прилозима добротвора, појединаца и организација. Са њиховим штићеницима раде волонтери, који имају своје породице и своје послове, и који су по правилу високообразовани. Како плодови њиховог труда и молитви изгледају у пракси било је упечатљиво видљиво ових дана у Црној Гори. Живе у огромној љубави која прелива на људе са којима су у додиру, са лакоћом, некако мекано, помажући једни другима и међусобно се удопуњујући. Они функционишу као савршена заједница, као примјењена Литургија. Слијепи и глуви играју уз музику, аутистични се радују заједничкој игри… Они осјећају вибрације и простор око себе и одлично се сналазе, што сами што уз спонтану помоћ оних око себе. Свјетлана, избјеглица из Лугањска, волонтер, машински инжењер, све вријеме прстима, „знаковним језиком“, Лени која не чује и слабо види, која је непосредно уз њу, објашњава што људи око њих говоре и раде: на излету, у колима, за ручом, па и на Литургији. Маша истовремено прстима невјероватно брзо „типка“ по прстима Љубе која нити види нити чује, преносећи јој оно што њој „говори“ Елена, и тако обје постају активни чланови колетива. Са опроштајне вечери У дому Шћепановића сваке вечери било је весело. Једне вечери сви, и гости и домаћини, прославили су Димин рођендан. Посебно весело било је посљедње вечери, на којој су размијењени и дарови. Гости из Пучкова су за вријеме свог седмодневног боравка на Великом Пијеску израдили прелијепу таписерију коју су подарили домаћици Нади. Долазак слијепоглувих и аутистичник из Пучкова на Велики Пијесак показао је како на добру узраста добро. Малој црквеној заједници великог срца при храму Свих Светих да буду ваљани домаћини обилно су помогли Српско културно друштво Слово љубве, Стево Ђуровић из Вирпазара и Национални парк Скадарско језеро. При повратку са крстарења, на отвореном језеру, по таласима, броду на којем су били гости из Русије пришао је чун који је возио Врањинаш Улићевић и његова ћерка је у њега убацила повеликог крапа. Била је то филмска сцена. Улићевићи убацују крапа у брод Непосредно пред повратак у Русију, гости су својим домаћина уручили коверту са прилогом који су сакупили између себе. Био је то дар који је било веома тешко примити и – немогуће одбити. На тој љубави и 1700 година старим темељима узрасти ће храм Свих Светих и уз њега Центар који ће имати посебну мисију помагања људима у њиховом духовном, културном, моралном и биолошком животу. View full Странице
  13. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српког г. Иринеја, освештао је 3. октобра 2018. године темеље храма Свете Тројице на Пашином брду у Београду. Саслуживали су архијерејско намесник други београдски протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, старешина храма Свете Тројице протојереј-ставрофор Милан Топић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Борјан Антић и Вукашин Теофиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Стефан Петровић у молитвеном присуству многобројног верног народа. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Поводом 70 година од оснивања Црквене општине Бирмингам и 50 година од освећења цркве Светог кнеза Лазара у Бирмингаму, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваће 7. октобра 2018. године светом Литургијом у велелепном храму познатом као Бирмингамска Лазарица. Звучни прилог Радија Глас Епархије нишке Његовој Светости Патријарху саслуживаће архијереји из више помесних Православних Цркава: Архиепископ Велике Британије г. Григорије, румински Архиепископ г. Марко, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископи британско-скандинавски г. Доситеј, нишки г. Арсеније и аустријско-швајцарски г. Андреј. Овим поводом, ексклузивно за Радио Глас Епархије нишке говорио је старешина цркве Светог кнеза Лазара протојереј-ставрофор Ненад Поповић, који је најавио програм обележавања значајних јубилеја. У петак, 5. октобра 2018. године, планиран је дочек Високопреосвећених и Преосвећених Архијереја. У вечерњим часовима биће служена доксологија у храму, после чега ће се одржати други по реду Фестивал православне духовне музике, на коме ће, поред осталих, наступити и Црквено-певачка дружина Бранко из Ниша, хор Лазарица, вокални ансамбл Поларис, хор Мозаик и грчки хор Свети Андреј. Другог дана прославе, у суботу 6. октобра 2018. године, планиран је дочек Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Уследиће сусрет патријарха Иринеја са бискупом Јонатаном Гудолом, изаслаником Архиепископа кентерберијског, и посета катедрали у Ковентрију, граду-побратиму Београда. Протојереј-ставрофор Ненад Поповић посебно је најавио свету патријараршку Литургију у недељу, 7. октобра 2018. године, и помен ктиторима и приложницима, оснивачима и утемељивачима светог храма Бирмингамске Лазарице. У поподневним часовима планирана је свечана академија на којој ће бити приказан документарни филм о цркви Лазарици у Бирмингаму и богат културно-уметнички програм. У изјави за Радио Глас Епархије нишке, протојереј-ставрофор Ненад Поповић је подсетио на богат историјат храма, чврст православни дух српских породица које су већ трећа или четврта генерација у Великој Британији, које се нису одрекле свог порекла и чији најмлађи уче српски језик и веронауку у Бирмингамској Лазарици. Најтиражније енглеске новине, попут „Daily Time“ и „Daily Mail“, често објављују приче о Бирмингамској Лазарици називајући је скривеним драгуљем Енглеске. Први српски православни храм сазидан у Великој Британији у периоду од 1965-1968. године по нацрту архитекте проф. Драгомира Тадића осликао је г. Душан Михајловлић из Београда. Извор: Српска Православна Црква
  15. Поводом 70 година од оснивања Црквене општине Бирмингам и 50 година од освећења цркве Светог кнеза Лазара у Бирмингаму, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваће 7. октобра 2018. године светом Литургијом у велелепном храму познатом као Бирмингамска Лазарица. Звучни прилог Радија Глас Епархије нишке Његовој Светости Патријарху саслуживаће архијереји из више помесних Православних Цркава: Архиепископ Велике Британије г. Григорије, румински Архиепископ г. Марко, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископи британско-скандинавски г. Доситеј, нишки г. Арсеније и аустријско-швајцарски г. Андреј. Овим поводом, ексклузивно за Радио Глас Епархије нишке говорио је старешина цркве Светог кнеза Лазара протојереј-ставрофор Ненад Поповић, који је најавио програм обележавања значајних јубилеја. У петак, 5. октобра 2018. године, планиран је дочек Високопреосвећених и Преосвећених Архијереја. У вечерњим часовима биће служена доксологија у храму, после чега ће се одржати други по реду Фестивал православне духовне музике, на коме ће, поред осталих, наступити и Црквено-певачка дружина Бранко из Ниша, хор Лазарица, вокални ансамбл Поларис, хор Мозаик и грчки хор Свети Андреј. Другог дана прославе, у суботу 6. октобра 2018. године, планиран је дочек Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Уследиће сусрет патријарха Иринеја са бискупом Јонатаном Гудолом, изаслаником Архиепископа кентерберијског, и посета катедрали у Ковентрију, граду-побратиму Београда. Протојереј-ставрофор Ненад Поповић посебно је најавио свету патријараршку Литургију у недељу, 7. октобра 2018. године, и помен ктиторима и приложницима, оснивачима и утемељивачима светог храма Бирмингамске Лазарице. У поподневним часовима планирана је свечана академија на којој ће бити приказан документарни филм о цркви Лазарици у Бирмингаму и богат културно-уметнички програм. У изјави за Радио Глас Епархије нишке, протојереј-ставрофор Ненад Поповић је подсетио на богат историјат храма, чврст православни дух српских породица које су већ трећа или четврта генерација у Великој Британији, које се нису одрекле свог порекла и чији најмлађи уче српски језик и веронауку у Бирмингамској Лазарици. Најтиражније енглеске новине, попут „Daily Time“ и „Daily Mail“, често објављују приче о Бирмингамској Лазарици називајући је скривеним драгуљем Енглеске. Први српски православни храм сазидан у Великој Британији у периоду од 1965-1968. године по нацрту архитекте проф. Драгомира Тадића осликао је г. Душан Михајловлић из Београда. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је 30. септембра 2018. године, на празник Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овим Божјим угодницама у земунском насељу Нова Галеника. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Честитајући велики празник свима који се труде и раде у овој установи, као и онима који привремено бораве у њој, прота Владан, секретар владике Иринеја, говорио је о Божјој икони у сваком човеку и о потреби пресаздавања сваког од нас. Ова сцена коју смо чули у Јеванђељу, где Христос стоји распет између два разбојника - један са леве а други са десне стране, на неки начин подсећа на свакодневно одигравање духовне борбе у нама самима. Свако од нас је то у животу макар једном осетио, а врло често то осећамо свакога дана, да је онај део наше душе и нашега бића који понекада вуче на ону лошу страну, у непрестаној борби са другим делом нашег бића који нас призива на добро и који представља глас Божји у нама, представља нашу савест. Једини начин да у нама победи глас Божји, да победи наша савест над нашим слабостима и нашом склоношћу ка греху, јесте да се чврсто држимо Крста Христовог, навео је отац Владан. Такође, секретар Епископа бачког је истакао да је покајање предуслов за такав подвиг прихватања Крста Христовог. Ми, данас овде сабрани, представљамо Цркву Божју. Нисмо сабрани с једне стране оних који су на овом месту силом закона и избором свог занимања, или нас који смо овде послани у име Цркве, него смо сви заједно Црква Божја, брат до брата. Тако треба да се односимо једни према другима, јер је и то начин прихватања Крста у овом свету, да страдамо једни за друге, да састрадавамо једни са другима, да помогнемо једни другима, да окренемо главу ка свом ближњем а не од њега, и да прихватимо бол, патњу и тугу онога који стоји поред нас. На данашњи празник треба да се присетимо Онога Који је на Крсту био распет и Који је својим непријатељима узвратио не силом којом је могао у том тренутку, него љубављу и молитвом за њих. Таква љубав коју Бог излива на свет, коју излива на човека, јесте позив и призив свима нама да кроз ту љубав сагледамо себе и своје грешке, свој погрешан начин живота, своје заблуде, и да кроз то сагледавање дођемо до личног покајања и почнемо да мењамо најпре себе, а онда и читав свет, поручио је отац Владан. Литургији су присуствовали запослени Окружног затвора на Клиси са својим управником г. Милетом Јандрићем, као и г. Дејан Царевић, директор Управе за извршење кривичних санкција при Министарству правде Републике Србије. После свете Литургије, на платоу испред храма извршен је чин благосиљања славског колача и кољива. Овом чину су присуствовали протопрезвитер Милан Малинић, парох при храму на Клиси, презвитер Глигорије Марковић, духовник у Централном затвору у Београду, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и управници свих затвора у нашој земљи. Честитавши славу, протопрезвитер Бранко Ћурчин је истакао да, за двадесет и пет година његовог служења и пастирске мисије у затвору, овакав величанствен молитвени скуп којем присуствују представници Града и званичници институција Новог Сада, није био уприличен. Имајмо увек на уму да је слобода духовна категорија, јер човек може да буде на слободи а да буде у свом сопственом затвору. Вера је та која нам даје слободу. Наше опредељење нека увек буде добро – добро мислимо, добро желимо и добро ће нам бити, казао је отац Бранко, који је управнику Окружног затвора у Новом Саду уручио икону Светог Николе – дело људи који су на издржавању казне. Такође, иконе су дариване и затвореницима који су уложили љубав и труд на уређењу храма за данашње празновање. Присутнима се обратио г. Дејан Царевић који је честитао славу свечарима и изразио наду да ће, као што је Цар Константин уз помоћ Крста победио у великим и наизглед изгубљеним биткама, и сви делатници и сатрудници у Окружном затвору добити битку за изгубљене душе уз помоћ Часног Крста. Господин Царевић је најавио да ће састанак свих управника затвора у Србији и свештенослужитеља у тим установама бити одржан 1. новембра 2018. године у Нишу. Затвор у Новом Саду основан је почетком 20. века са седиштем у Дунавској улици, а 1986. године дислоциран је на Клису, где се и данас налази. Просечно се у овом затвору налази око 150 осуђеника, 200 притворених и 20 кажњених у прекршајном поступку. Извор: Радио Беседа
  18. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, у четвртак, 27. септембра 2018. године, у храму Воздвижења Часног Крста у новосадском Окружном затвору, свету Литургију је служио протопрезвитер Владан Симић. Присуствовали су протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма на Клиси, протонамесник Ненад Стојшић, парох при храму на Телепу и презвитер Селимир Вагић, војни свештеник. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Честитајући велики празник свима који се труде и раде у овој установи, као и онима који привремено бораве у њој, прота Владан, секретар владике Иринеја, говорио је о Божјој икони у сваком човеку и о потреби пресаздавања сваког од нас. Ова сцена коју смо чули у Јеванђељу, где Христос стоји распет између два разбојника - један са леве а други са десне стране, на неки начин подсећа на свакодневно одигравање духовне борбе у нама самима. Свако од нас је то у животу макар једном осетио, а врло често то осећамо свакога дана, да је онај део наше душе и нашега бића који понекада вуче на ону лошу страну, у непрестаној борби са другим делом нашег бића који нас призива на добро и који представља глас Божји у нама, представља нашу савест. Једини начин да у нама победи глас Божји, да победи наша савест над нашим слабостима и нашом склоношћу ка греху, јесте да се чврсто држимо Крста Христовог, навео је отац Владан. Такође, секретар Епископа бачког је истакао да је покајање предуслов за такав подвиг прихватања Крста Христовог. Ми, данас овде сабрани, представљамо Цркву Божју. Нисмо сабрани с једне стране оних који су на овом месту силом закона и избором свог занимања, или нас који смо овде послани у име Цркве, него смо сви заједно Црква Божја, брат до брата. Тако треба да се односимо једни према другима, јер је и то начин прихватања Крста у овом свету, да страдамо једни за друге, да састрадавамо једни са другима, да помогнемо једни другима, да окренемо главу ка свом ближњем а не од њега, и да прихватимо бол, патњу и тугу онога који стоји поред нас. На данашњи празник треба да се присетимо Онога Који је на Крсту био распет и Који је својим непријатељима узвратио не силом којом је могао у том тренутку, него љубављу и молитвом за њих. Таква љубав коју Бог излива на свет, коју излива на човека, јесте позив и призив свима нама да кроз ту љубав сагледамо себе и своје грешке, свој погрешан начин живота, своје заблуде, и да кроз то сагледавање дођемо до личног покајања и почнемо да мењамо најпре себе, а онда и читав свет, поручио је отац Владан. Литургији су присуствовали запослени Окружног затвора на Клиси са својим управником г. Милетом Јандрићем, као и г. Дејан Царевић, директор Управе за извршење кривичних санкција при Министарству правде Републике Србије. После свете Литургије, на платоу испред храма извршен је чин благосиљања славског колача и кољива. Овом чину су присуствовали протопрезвитер Милан Малинић, парох при храму на Клиси, презвитер Глигорије Марковић, духовник у Централном затвору у Београду, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и управници свих затвора у нашој земљи. Честитавши славу, протопрезвитер Бранко Ћурчин је истакао да, за двадесет и пет година његовог служења и пастирске мисије у затвору, овакав величанствен молитвени скуп којем присуствују представници Града и званичници институција Новог Сада, није био уприличен. Имајмо увек на уму да је слобода духовна категорија, јер човек може да буде на слободи а да буде у свом сопственом затвору. Вера је та која нам даје слободу. Наше опредељење нека увек буде добро – добро мислимо, добро желимо и добро ће нам бити, казао је отац Бранко, који је управнику Окружног затвора у Новом Саду уручио икону Светог Николе – дело људи који су на издржавању казне. Такође, иконе су дариване и затвореницима који су уложили љубав и труд на уређењу храма за данашње празновање. Присутнима се обратио г. Дејан Царевић који је честитао славу свечарима и изразио наду да ће, као што је Цар Константин уз помоћ Крста победио у великим и наизглед изгубљеним биткама, и сви делатници и сатрудници у Окружном затвору добити битку за изгубљене душе уз помоћ Часног Крста. Господин Царевић је најавио да ће састанак свих управника затвора у Србији и свештенослужитеља у тим установама бити одржан 1. новембра 2018. године у Нишу. Затвор у Новом Саду основан је почетком 20. века са седиштем у Дунавској улици, а 1986. године дислоциран је на Клису, где се и данас налази. Просечно се у овом затвору налази око 150 осуђеника, 200 притворених и 20 кажњених у прекршајном поступку. Извор: Радио Беседа View full Странице
  19. Саслуживали су архијерејски намесници за Источну и Средњу Аустрију протојереј Драган Бирташевић и јереј Славиша Божић, протојереји-ставрофори Ненад Михајловић, Драго Вујић и Јова Лазаревић из Коцељеве, протојереј Гајо Гајић, јереј Миљан Антић, јеромонах Петар и јерођакон Павле из манастира Тумана. У својој беседи, владика Андреј поучио је вернике, који су се у великом броју сабрали у храму о значају и улози Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. На крају службе, Владика је захвалио свештенству храма за труд који улажу у мисију Цркве и свима који су дали свој допринос свечаној прослави празника. Настојатељ протојереј-ставрофор Петар Пантић захвалио је епископу Андреју на непрестаној бризи око унапређења црквеног живота у парохији, а затим и свима који су својим доласком показали велику љубав према Богородичином храму и празнику. Особито је захвалио монасима из манастира Тумане који су Богородичином храму донели мошти светитеља на поклон. После Литургије приређен је ручак за Епископа, свештенство, верни народ, госте који су допутовали из Коцељеве и Крупња, као и за академског сликара Сретеновића, који је Епископу подарио свој уметнички рад у пастелу Манастир Ковиљ. Чланице Кола српских сестара при храму поклониле су епископу Андреју велики убрус у везу који су ручно израдиле. Слава храма Пресвете Богородице у Бечу свечано је прослављена у недељу 23. септембра 2018. године. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, у раним јутарњим часовима верни народ из Беча, али и из других делова Аустрије и отаџбине, сабрао се испред Саборног храма Светог Саве у 3. округу, одакле су предвођени свештеницима кренули у литију кроз град, певајући тропаре, духовне песме посвећене Богородици и молитве. Бројни пролазници благонаклоно су и са великим поштовањем поздравили учеснике литије који су носили крст, иконе и по једну икону Свецарице у чију се част поворка и упутила према храму Рођења Пресвете Богородице у 16. округу, где су их дочекали свештеници са народом. Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Јово Лазаревић, парох у Коцељеви, уз саслуживање архијерејског намесника за Источну Аустрију протојереја Драгана Бирташевића, протојереја-ставрофора Драга Вујића, протојереја Александра Лапина и Гаја Гајића, протонамесника Александра Станковића, јереја Филипа Милуновића, Драгана Будака и Миљана Антића, јеромонаха Петра Богдановића и јерођакона Павла из манастира Тумане. Отац Јово је одржао беседу, у којој је указао на потребу духовне обнове која започиње у храму, али и потребу свенародне обнове и рађања потомства, које треба да се научи да сачува веру и све трајне вредности, које су им оставили преци. На крају Литургије и опхода око храма, као центра свенародног живота, освећен је и преломљен славски колач. Протојереј-ставрофор Петар Пантић, старешина храма, захвалио је овогодишњим колачарима, породицама Пере Гавриловића, Новице Мићановића, Јелене Антић и Мануела Ненадића, за велики труд око припремања црквене славе, као и за везену плаштаницу коју су поклонили храму. Потом је представио нове колачаре за 2019. годину и захвалио г. Драгану Гркињићу који је храму поклонио велику икону Пресвете Богородице на платну, која ће убудуће красити олтар. Приређен је славски ручак, током кога су гости уживали у програму етно-групе „Бамби“. Извор: Српска Православна Црква
  20. На празник Рођења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј началствовао је евхаристијским сабрањем у Богородичином храму у Бечу. Повезана вест: Госпојински сусрети у Богородичином храму у Бечу Саслуживали су архијерејски намесници за Источну и Средњу Аустрију протојереј Драган Бирташевић и јереј Славиша Божић, протојереји-ставрофори Ненад Михајловић, Драго Вујић и Јова Лазаревић из Коцељеве, протојереј Гајо Гајић, јереј Миљан Антић, јеромонах Петар и јерођакон Павле из манастира Тумана. У својој беседи, владика Андреј поучио је вернике, који су се у великом броју сабрали у храму о значају и улози Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. На крају службе, Владика је захвалио свештенству храма за труд који улажу у мисију Цркве и свима који су дали свој допринос свечаној прослави празника. Настојатељ протојереј-ставрофор Петар Пантић захвалио је епископу Андреју на непрестаној бризи око унапређења црквеног живота у парохији, а затим и свима који су својим доласком показали велику љубав према Богородичином храму и празнику. Особито је захвалио монасима из манастира Тумане који су Богородичином храму донели мошти светитеља на поклон. После Литургије приређен је ручак за Епископа, свештенство, верни народ, госте који су допутовали из Коцељеве и Крупња, као и за академског сликара Сретеновића, који је Епископу подарио свој уметнички рад у пастелу Манастир Ковиљ. Чланице Кола српских сестара при храму поклониле су епископу Андреју велики убрус у везу који су ручно израдиле. Слава храма Пресвете Богородице у Бечу свечано је прослављена у недељу 23. септембра 2018. године. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, у раним јутарњим часовима верни народ из Беча, али и из других делова Аустрије и отаџбине, сабрао се испред Саборног храма Светог Саве у 3. округу, одакле су предвођени свештеницима кренули у литију кроз град, певајући тропаре, духовне песме посвећене Богородици и молитве. Бројни пролазници благонаклоно су и са великим поштовањем поздравили учеснике литије који су носили крст, иконе и по једну икону Свецарице у чију се част поворка и упутила према храму Рођења Пресвете Богородице у 16. округу, где су их дочекали свештеници са народом. Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Јово Лазаревић, парох у Коцељеви, уз саслуживање архијерејског намесника за Источну Аустрију протојереја Драгана Бирташевића, протојереја-ставрофора Драга Вујића, протојереја Александра Лапина и Гаја Гајића, протонамесника Александра Станковића, јереја Филипа Милуновића, Драгана Будака и Миљана Антића, јеромонаха Петра Богдановића и јерођакона Павла из манастира Тумане. Отац Јово је одржао беседу, у којој је указао на потребу духовне обнове која започиње у храму, али и потребу свенародне обнове и рађања потомства, које треба да се научи да сачува веру и све трајне вредности, које су им оставили преци. На крају Литургије и опхода око храма, као центра свенародног живота, освећен је и преломљен славски колач. Протојереј-ставрофор Петар Пантић, старешина храма, захвалио је овогодишњим колачарима, породицама Пере Гавриловића, Новице Мићановића, Јелене Антић и Мануела Ненадића, за велики труд око припремања црквене славе, као и за везену плаштаницу коју су поклонили храму. Потом је представио нове колачаре за 2019. годину и захвалио г. Драгану Гркињићу који је храму поклонио велику икону Пресвете Богородице на платну, која ће убудуће красити олтар. Приређен је славски ручак, током кога су гости уживали у програму етно-групе „Бамби“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо видео запис празничног вечерњег богослужења, свечане литије улицама Града Зајечара и Свете Архијерејске Литургије поводом славе Саборног храма и славе Града Зајечара. Празнична богослужења предводио је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион уз молитвено учешће Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића), као и учешће мноштва свештенослужитеља Богом чуване Епархије тимочке. View full Странице
  22. После вечерњег богослужења, под сводовима Богородичине цркве, хор Антифон и гостујући хор при Алмашком храму Свети Стефан Дечански, извели су неколико композиција духовне музике, под уметничким руководством диригената Милице Грубишић и Светлане Грујић. Светом Литургијом на сам дан Празника, 21. септембра 2018. године завршене су духовне свечаности Госпојински дани. Извор: Радио Беседа
×
×
  • Create New...