Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'храма'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 339 results

  1. ПРОТЕСТ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКE Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши са својим свештенством и групом верника служили су јуче мису на остацима православног Саборног храма Светог Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху, директор приштинског Завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине. Тим поводом Епархија рашко-призренска је објавила саопштење за јавност. Епархија рашко-призренска је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (Института за археологију) на том средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности Српске Православне Цркве. Наиме, недавно су поред рашчишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма. Наиме, на храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Светог Николе детаљно су представљени у монографији Црква Свeтог Николе - Катедрала Новог Брдаархеолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Та вредна књига у pdf формату доступна је на https://d.pr/free/f/34iYBL Информативна служба Српске Православне Цркве 03 / 08 / 2019
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. октобра 2019. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Покровском храму у Београду. Саслуживали су протојереји-ставрофори Стеван Станковић, старешина храма у пензији; Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; Драгослав Стикић, старешина цркве Лазарице на Звездари; Споменко Грујић, старешина Богородичне цркве у Батајници; и Милош Мићић, старешина цркве Светог Илије у Миријеву; протојереј Верољуб Глишић; јереји Игор Лукић, парох цркве Светог Јована Владимира на Медаку; Димитрије Вељковић, старешина цркве у Врчину; и Марко Максовић, парох при храму Светог Василија Острошког; протођакони Томислав Милановић и Радомир Перчевић, као и ђакони Бранислав Кеџић и Урош Стојановић. Храмовној слави присуствовао је и представник Римокатоличке цркве Светог Антуна, викар самостана Леополд. У цркви препуној благочестивог народа Његова Светост се обратио пригодном беседом. Уследила је литија око храма током које је освештана новоподигнута чесма у порти храма. Преломљен је славски колач г. Слободана и гђе Милице Пешић из Београда, који су приредили славски ручак у Парохијском дому. За следећу годину кумство су преузели г. Лазар и гђа Гордана Симеуновић из Београда. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У суботу, 12. октобра 2019. године, када наша света Црква прославља преподобног Киријака Отшелника, освештан је темељ храма Успења Пресвете Богородице у Кљајићеву и извршен је чин побадања крста. На велику духовну радост житељâ Кљајићева, чин освећења извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Свечаном чину је присуствовала и градоначелница Сомбора, госпођа Душанка Голубовић, са сарадницима. У својој беседи, поред осталог, Преосвећени владика Исихије казао је да је велика радост житељâ једног села, какво је Кљајићево, да после више деценија добију православни храм. Протонамесник Бранислав Спасојев, надлежни парох, заблагодарио је Епископу мохачком, свештеницима и верном народу Божјем, који су се одазвали позиву и својим присуством увеличали духовну радост. Отац Бранислав је замолио владику Исихија да, у име свих сабраних, захвали Епископу бачком за духовну бригу житељâ Кљајићева и за благослов за ово богоугодно дело. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. На дан када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, 26. септембра/9. октобра, житељи Бача свечано су прославили своју храмовну славу. Молитвено сабраније започело је бденијем којим је началствовао презвитер Негослав Бељански, парох из Српског Милетића. На дан Празника, свету Литургију служио је протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, уз саслужење свештенства и ђаконства из оџачког, врбашког и новосадског намесништва, а у присуству верног народа из општине Бач. У својој беседи после читања јеванђелског одељка, прота Душан осврнуо се на значај и улогу светог апостола Јована Богослова, истакавши велику љубав коју је поседовао, одупирући се свим недаћама и искушењима са вером и надом у Васкрсење и живот вечни. Након заамвоне молитве извршен је трократни опход и помен упокојеним парохијанима, ктиторима и приложницама храма у Бачу, а потом су и благосиљани славски дарови – колач и жито. Овогодишњи црквени кум, господин Сретко Кајганић са породицом, храму у Бачу дароваo je владичански трон. Залог кумства за следећу годину преузела је госпођа Милена Бабић Трајић. По завршетку славских богослужења приређене су трпезе љубави. Настојатељ храма Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова у Бачу, отац Предраг Делић, захвалио је братству Епархије бачке и парохијанима на љубави и труду, пожелевши свима срећан и благословен празник и храмовну славу. После вечерњег богослужења, испред храма приређен је богат културно-уметнички програм у ком су наступали ђаци из Oсновне школе Вук Караџић у Бачу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. -Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици- Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Повезана вест: Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи: ,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити. Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела." Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена: ,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност." Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај. ,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане будућности.'' Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици: ,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав. Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове. Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио. Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија. Он је додао да оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу: ,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он. ,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина. Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  6. Светом архијерејском литургијом, коју ће са свештенством и вјерним народом служити викарни Епископ диоклијски г. Методије, у суботу, 5. октобра биће прослављена шеста годишњица од освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Света служба Божија почеће у 8 часова. Протопрезвитер Предраг Шћепановић о 6. годишњици освећења Храма Христовог Васкрсења (радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Барски Саборни храм Светог Јована Владимира молитвено је данас, 25. септембра, прославио трећу годишњицу од када је освећен, крштен и миропомазан светом руком јерусалимског Патријарха Теофило III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божије и тако постао један од најзначајних мјеста не само у Црној Гори него и шире. Свету архијерејску литругију са свештенством служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је након прочитаног јеванђељског зачала казао да је тог 25. септембра прије три године, поводом освећења Саборног храма у Бару и великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, у Црну Гору први пут дошао и служио Свету службу Божију Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III: „Први пут у историји, дошао је из Светога града Јерусалима велики патријарх да служи заједно са нашим патријархом Иринејем, са Архиепископом Тиране и све Албаније Анастасијом и представницима свих осталих помјесних Цркава из читавога свијета. Велики догађај који остаје у памћењу овога града и његових грађана, запамћен овом великом, дивном светињом која је све љепша. Она сија и сабира у себе не само Баране, него и многе људе који долазе да посјећују овај древни град и његову најдивнију грађевину – Свети храм, који је подигнут благодарећи дивним приложницима који су уградили себе у опредјељење за вјечно, непролазно Божије Царство.“ Високопреосвећени Митрополит је подсјетио да данас поред трогодишњице освећења овога светога храма посвећеног Светом Јовану Владимиру, обиљежавамо завршетак празновања Рођења Пресвете Богородице, која је родила Христа и Својим рођењем благословила сву дјецу која се рађају на овој земљи, освештавши Тајну рађања нових људи Својом материнском силом и благодаћу. Прослављамо и један број Светих мученика који су у древна времена (3-4. вијек) живот свој жтрвовали за истину и правду Божију, за Бога љубави: Свети свештеномученици Автоном и Корнут, епископ Иконијски, Свети мученик Јулијан са четрдесет другова, Преподобни Данил Тасоски, Свети мученици Македоније, Татијан и Теодул. Нагласио је владика да се сваки дан сјећамо неких од таквих Божијих угодника: „Дивно памћење Цркве Божије на те изузетне људе древних времена који су жртвовали све што су имали, и свој живот, да би остали вјерни Богу љубави. Жртвовали су себе на начин на који је Христос себе жртвовао за спасење свијета. Нијесу тражили да им се служи, као што ни Он није тражио да Му служе, него су све пролазно, земаљско жртвовали за оно што је вјечно, непролазно, за оно што се језиком Свете књиге Божије назива Царство небеско.“ Владика је говорио и о Светом Јовану Владимиру, чије су мошти сачуване чудом Божијим, а које се данас налазе у Елбасану, Албанији. Први који је о томе писао, почетком 90-тих година, био је о. Јован Пламенац тадашњи новинар, бесједио је владика. „Нека би Господ, просвјетлио свјетлошћу истине Своје све житеље Бара и нека би ова светиња била светионик свима, и нама и онима који долазе и сабирају се у њој и око ње. Богу нашему, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме, нек је слава и хвала у вјекове, вјекова, амин“, поручио је на крају свог слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије, Високопреосвећени је благословио и додијелио високо одликовање наше Митрополије орден Светог Јована Владимира г. Валентину Евгенијевичу Елбеку из Санкт Петербурга приложнику највећег звона на барском Саборном храму. Архипастирску захвалницу Митрополит Амфилохије је додијелио Тахиру Алибашићу из Бара који је, вјеран својим прецима, бранио темеље древне цркве у Заљеву коју су покушали да је затрпају и да граде зграде на њеном мјесту. Архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић захвалио је Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и свима сабранима који су се окупили да прославе трећу годишњицу освећења ове светиње. Своја сјећања на то како је бранио светињу у Заљеву са окупљенима је подијелио Тахир Алибашић из Бара. Захвалио се Митролиту на одликовању, али и позиву да присуствује овом дивном догађају, истичући да се његова душа одморила слушајући Литругију. На високом одликовању које му је додијељено захвалио се Валентин Евгенијевич Елбек. Сабрање у барском Саборном храму је настављено уз хришћанску трпезу љубави. * * * * Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година, а који годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња овог највећег православног храма у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2, почела је Саборног храма почела је 2002. године. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Епископ Иринеј: „Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, и то је једини рецепт и модел за нас Православне данас.“ Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења преподобног Јустина Поповића, у манастиру Ћелијама код Ваљева, 22. септембра 2019. године, освећена је троолтарна црква посвећена Светоме Сави, светом мученику Јустину Философу и преподобној Марији Египћанки. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије саслуживали су Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који је началствовао светом архијерејском Литургијом која је служена након освећења наведеног храма у манастиру Ћелијама. Митрополиту су саслуживали и Архиепископ берлински и све Немачке г. Марко (Руска Загранична Црква), као и Преосвећена господа епископи: врањски Пахомије, шумадијски Јован, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Атанасије и Јован, свештенство и монаштво више епархија Српске Православне Цркве. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је казао да је преподобни Јустин Ћелијски духовни горостас који је на јединствен начин тумачио реч Божју и Јеванђеље. Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богослов. Он је те две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Звање и изабраност, свадбено рухо и радост свадбе Сина Божјега, он је посведочио свим својим бићем и свим богонадахнутим делима које је написао и оставио свима нама на назидање и спасење. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, и то је једини рецепт и модел за нас Православне данас. Преношење његових светих моштију у овај дивни храм, храм који је он завештао и за којим је чезнуо, велики је догађај и можемо га слободно назвати Празником Преноса моштију светога аве Јустина. Ми нисмо неки људи који се сећају давних личности и догађаја, који се сећају онога што је написано у Јеванђељима или у житијима светих, него смо њихови савременици у Цркви, нарочито на светој Литургији. Ми нисмо они који се сећају – макар и са најдубљим поштовањем и љубављу – лика и подвига светога аве Јустина. Ми смо и сада његови савременици, он је и сада са нама, и сада нас поучава, и сада нас Господ кроз њега облагодаћује и води ка обожењу. Тако ће бити и убудуће, навео је владика Иринеј. Епископи бачки г. Иринеј и мохачки Исихије допутовали су у Ваљево у суботу, 21. септембра 2019. године, где их је, у храму Покрова Пресвете Богородице, дочекао Епископ ваљевски г. Милутин са свештенством Епархије ваљевске. У часној пратњи Владике Иринеја налазили су се и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, јеромонах Харитон, сабрат Светоархангелског манастира у Ковиљу и ђакон Александар Билић, службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. У част осам векова самосталности Српске Православне Цркве, поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 22. септембра 2019. године са почетком у 8 часова у манастиру Ћелијама код Ваљева извршиће се освећење триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и Преподобне Марије Египћанке - заветног храмаПреподобног Јустина Ћелијског. Својим наследницима Ава је оставио завештање да објаве његова дела, с тим да приход иде у Фонд Светог Јована Златоустог с циљем да се у манастиру Ћелијама подигне триолтарни храм у част Светог Саве (централни олтар), Светог мученика Јустина Философа (јужни олтар) и Преподобне Марије Египћанке (северни олтар). Жеља Преподобног аве Јустина почела је да се остварује када је архитекта проф. Предраг Ристић урадио пројекат храма. Године 2007. на месту некадашњег воћњака у присуству дванаест епископа освећени су темељи. Градња је настављена 2008. године. Године 2019. у потпуности су завршени и унутрашњи радови. Житије Преподобног оца Јустина Новог Ћелијског Овај чудесни благовеститељ Јеванђеља Христовог, Преподобни отац наш Јустин, родио се лицем на празник Благовести, 25. марта 1894. године, у Врању. И зато му на крштењу, родитељи Спиридон и Анастасија, дадоше име Благоје. Живе и темпераментне природе, хитар и жустар, Благоје одраста у крилу једне угледне, грађански отмене, али пре свега хришћанске и веома побожне породице. Све до деде му, свештеника Алексе, породица Поповића била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. Још као дечак, Благоје је са родитељима често одлазио код Светог оца Прохора Чудотворца у Пчињски манастир, у близини Врања. Додир са православним богослужењем, као и дубока побожност и молитвеност мајке Анастасије, трајно ће утицати на формирање духа младог Благоја Поповића. Мудрољубив, гладан и жедан божанског и људског знања, пре свега човекопознања и богопознања, млади Благоје – Јустин уписује деветоразредну београдску Богословију Светог Саве (1905–1914). За професора, и свог вечног надахнитеља, има горостасног Николаја (Велимировића). Он одмах примећује овог небески даровитог младића, будућег богослова светоотачке величине и узлета, али и ствараоца аутентичног књижевног израза и песничког надахнућа. Поред богословског, он овде стиче и најшире светско образовање, следујући тако великим Оцима Цркве. Жудећи душом за вечно живим Христом, у њему се све јасније уобличава жеља за примањем светог монашког лика. Изашавши са Богословије, по избијању Првог светског рата, Благоје бива узет у српску војску, у чету младих болничара. Делећи злу и страшну судбу свога народа, крајем 1915. године, са војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније све до Скадра. Чврст и непоколебљив у својој одлуци да Цркви служи у монашком лику, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, двадесетогодишњи Благоје прима монашки постриг у православној цркви у Скадру на Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, узевши монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог христоносног двоименог светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа. Тадашња Влада пребацује бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су повучени назад у Енглеску. У Енглеској Јустин студира теологију на Оксфорду. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где остаје до 1921. године, положивши све потребне испите. На истом Универзитету Јустин је касније стекао докторат на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920. године, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једног од краћих долазака из Грчке у Србију. Од октобра 1921. године Јустин ради као наставник Светог Писма Новог Завета, а затим Догматике и Патрологије у Карловачкој богословији. Православном светоотачком методологијом обогаћује образовни богословски програм уносећи низ плодотворних новина, потискујући овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922. покреће Хришћански живот – часопис за хришћанску културу и црквени живот, истинољубиво и храбро критикујући све лоше појаве јавног и црквеног живота. Од 1930. до 1932. године Јустин борави у Поткарпатској Русији, где заједно са епископом Јосифом Цвијовићем успешно мисионари, враћајући отачкој вери насилно поунијаћене православце, обновивши тако Мукачевску епархију. Црква му нуди епископски чин. Не сматрајући се достојним тако велике и важне службе, смирени монах Јустин то одбија. Године 1934. Јустин постаје доцент на Богословском факултету Универзитета у Београду. Са групом интелектуалаца, међу којима је био и философ Бранислав Петронијевић, 1938. године учествује у оснивању Српског философског друштва. По успостављању комунистичке власти у Југославију 1945. године, отац Јустин је, уз још двеста професора, прогнан са Београдског универзитета. Потом је ухапшен и затворен. Из затвора, где је тамновао заједно са својим духовним чедом јеромонахом др Василијем (Костићем), пуштен је 1946. године на молбу патријарха српског Гаврила (Дожића), који се у то време вратио из логора Дахауа. Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских, верских и грађанских права, по позиву игуманије Саре, отац Јустин 1948. године долази у женски манастир Светих Архангела у Ћелијама, где отпочиње свој живот у заточењу, живот страшног исповедничког благослова, који ће трајати све до блаженог уснућа. Уједно, ово је и најплодоноснији период у животу оца Јустина како на пољу писања и превођења, тако и на пољу духовничко пастирске службе. Једину жељу да свакодневно служи свету Литургију мати Сара радосно прихвата. Ћелијски заточник је говорио више страних језика: грчки, руски, немачки, енглески... У Ћелијама се бавио превођењем са различитих светских језика. Приредио је 12 томова Житија светих – за сваки месец у години по једну књигу. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегезе обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије. Целокупни опус оца Јустина броји око 40 томова. Иако је састрадавао са српским народом и са Српском Црквом, у својим беседама није штедео ни народ ни Цркву. Није се плашио да каже и укаже на недостатке. Грмео је понекад гневом праведника, не плашећи се да ће тим гневом повредити ризу Цркве Христове, већ је знао да ће је њиме сачувати и очувати. Године су пролазиле а отац Јустин није смањивао подвиг већ је удвостручио молитве за српски народ. Неговао је врлину поста. Петком се потпуно уздржавао од хране, такође и целе прве недеље Великог поста. Често је на себе налагао и додатне постове. Живео је до краја строгим испосничким животом, у којем су му следовале ћелијске сестре. Изобиловао је сузама, молитвеним уздасима, вапајима ка Христу. Безбројна су чуда која је Преподобни отац наш Јустин још за живота сатворио. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама има се много рећи. Јустин је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, Авини ученици и остали поштоваоци... Ава Јустин – духовник монахињама и свем побожном свету, учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“, непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је ради њега страдало од комунистичких власти. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је богомудро поучавао, о чему сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелијама, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, ава Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Нарочито је значајна духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, нарочито за искрено тражећу и истине жедну интелигенцију, омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама, иако је настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на светим Литургијама на стотине имена која су му слали у писмима, или лично доносили верујући са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Отац Јустин је се упокојио у исти дан када је и рођен – на празник Благовести, 7. априла (25. марта) 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних Грка, Руса, Француза – јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. Убрзо по уснућу аве Јустина насликано је на десетине икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској и Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Забележена су чуда на његовом гробу и по његовим молитвама. Канонизација аве Јустина Име архимандрита Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева званично је унето у Диптих светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године. По одлуци Сабора, литургијски спомен Преподобног Јустина Ћелијскога слави се 14/1. јуна. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве. Дана 14. јуна 2010. лета Господњег у манастиру Ћелије код Ваљева, спомен Преподобног оца Јустина Ћелијског први пут је литургијски прослављен после уношења Авиног имена у диптих светих. Пренос моштију аве Јустина У години 2014. Епархија ваљевска прославила је два јубилеја – 120 година од рођења и 35 година од престављења у Господу Преподобног Јустина Новог Ћелијског. На празник посвећен ави Јустину, 14. јуна 2014. године, његове мошти су извађене из гроба и положене у манастирски храм у Ћелијама. Хиљаде верника из целе Србије, земаља региона, као и Грчке, Русије, Сирије, Немачке, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Аустралије и других крајева света походило је манастир Ћелије на празник Преподобног аве Јустина како би поделило свечарску радост обитељи поводом Преноса моштију новопросијавшег српског светитеља, који је три деценије као духовник, научник, проповедник – речју, свестрани хришћански прегалац – стварао у тој светињи. Литургијском прослављењу, уз Патријарха српског Иринеја предстојавао је велики број епископа не само из Српске Православне Цркве већ и из Кипарске, Грчке и Руске Православне Цркве, уз свештенике и монахе из целога света. О 120-годишњици рођења, 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног оца Јустина извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење његових светих моштију у стару манастирску цркву Светих Архангела. „Отац Јустин је већ на први поглед изгледао као светац. Једноставно, носио је нешто светачко у себи на сваком месту. Ћелијске сестре су годинама крај себе имале свеца, који је привлачио себи бројне православце, али и припаднике других вероисповести, који би после разговора са њим примали Православље. Код њега у речнику има речи којих нема ни у једном језику. Због тога имамо потешкоћа када га преводимо на стране језике. Али, Господ нам помаже да их превазиђемо како бисмо свим народима донели чисто Православље“, беседио је том приликом на српском језику ћелијским поклоницима Архиепископ берлински Руске Заграничне Цркве Марко. „Ава Јустин нас сабира неколико десетина година у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија и Јован Претеча учи нас правом речју, каткад строгом да нас опомене и врати на прави пут – пут Христов. А има ли другог пута којим можемо поћи осим Христовог, светосавског, пута оца Јустина и других Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и сестре, што нам је у ово тешко време подарио владику Николаја и аву Јустина и друге свете из рода нашег, поручио је Патријарх српски Иринеј. Кратак историјат манастира Ћелије Тачно време настанка манастира Ћелије није сасвим познато. Према историјским подацима потиче из средњег века, а предање оснивање манастира везује за име краља Драгутина. У доба дугог и тешког турског ропства манастир је рушен и паљен, и опет обнављан. У 18. веку манастир је имао значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб налази у порти манастирске цркве) били су међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи Рувим, који је мученички пострадао за Христа. У 19. веку у Ћелијама је основана Основна школа – међу првим школама у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је касније Свети владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и потом Ћелије целог живота носио у срцу. Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928. године када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир. Манастирска црква Светих Архангела лежи на узвишењу које се диже са дна котлине. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом. Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Кубе је деветострано у част светих девет анђелских чинова, а дозидано је 1936. године. Због бурних историјских догађаја који нису поштедели манастир и његове светиње, од старих црквених вредности мало је тога сачувано. У манастиру се налази остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престоном иконом из 1816. године. Сачувана је и икона Сабора Светих Архангела из 1790. године, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Манастир чува Хаџи Рувимов престони крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем, и још неке старе крстове сличне израде. Од старих сасуда сачуван је један путир из 1833. године. Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале богослужбене књиге из 18. века. Најстарија књига је Божественаја скрижаљ из 17. века, коју је купио црногорски Владика Данило Петровић када је 1715. године био у Русији. У манастиру Ћелије се чува Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу. Порта старе цркве ограђена је каменом оградом. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни налази се гробни знамен Преподобног оца Јустина Ћелијског. Гроб Аве Јустина у манастиру Ћелије постао је духовни темељ манастира који носи епитет „бисер у руци Божјој и парче Раја на земљи“. Захваљујући Преподобном ави Јустину, манастир ужива велики углед у целом православном свету. Аудио директан пренос освећења и свете архијерејске Литургије из манастира Ћелије, пратите на таласима радија "Источник": http://radioistocnik.info Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 15. септембра 2019. године светом Литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су архимандрит Филимон из манастира Каоне, протонамесник Милутин Илић, јереји Драган Кирић и Љубиша Јовановић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић, као и чтечеви Милош Шарић и Милош Стаменковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Живадина Протића, братства храма и благочестивог народа престонице. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Празник Преноса моштију Светог Александра Невског свечано је прослављен светом Литургијом коју је, у храму посвећеном том великом руском светитељу у Београду, служио Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, проф. др Владимир Вукашиновић и Вајо Јовић; јереји Арсеније Арсенијевић, Владимир Марковић и Ненад Величковић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић, Александар Секулић и Бранислав Кеџић и чтец Милош Стаменковић. Богослужење је умилним појањем украсио хор храма Светог Александра Невског под руководством Јелене Анастасије Тонић. Са домаћином храмовне славе г. Милутином Баштовановићем, његовом породицом и верним народом Његово Преосвештенство је, после литије око храма и читања Јеванђеља, преломио славски колач. Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан и старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић поздравили су високе госте: академика Матију Бећковића, секретара Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Гаврила Грбана, директора Прве београдске гимназије г. Александра Андрејића и многобројни верни народ. Извор: Инфо служба СПЦ
  12. Храмовна слава и заветина села Слатина код Бора, празник Успенија Пресвете Богородице – Велика Госпојина, ове године је нарочито свечано прослављена у овом малом месту, како литургијским сабрањем, тако и пратећим садржајима којима је литургијско славље и празновање продужено током дана. Село Слатина удаљено је око 7 км. од Бора, а помиње се још у 15.веку у турским пописима. После ослобођења ових крајева од турске власти, у другој половини 19. века, Слатина је као велико и богато село, постала својеврсно седиште читавог среза. Слатинска школа једна је од најстаријих у овом крају, а храм Успенија Пресвете Богородице саграђен је 1860 год. и освећен већ 1861. за време столовања Епископа неготинског Герасима. У то време, овај храм је сабирао мештане свих околних сла која нису имала своје Богомоље. На дан празника свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени епископ Иларион. . Верни народ Слатине, Бора и околине испунио је храм, један од највећих у Епархији тимочкој и радосно дочекао свог Епископа. Литургијско сабрање започело је литијским опходом око храма и, затим светом архијерејском Литургијом на којој су Његовом Преосвештенству саслуживали протојереј Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски и пароси борски: протојереј Миленко Бајић,протонамесник Милорад Филиповић, јереј Дарјан Комненовић, старешина овог светог храма протојереј Саша Степановић и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. Литургију је својим појањем украсио хор зајечарског Саборног храма под вођством диригентице Наташе Јовановић. Ове године домаћини славе су били одборници Црквене општине слатинске са старешином храма. Након резања и ломљења славског колача, епископу Илариону је, поводом петогодишњице архијерејског служења уручен пригодни поклон – икона Пресвете Богородице Јерусалимске, коју су са Свете Горе Атонске донели Дамјан Станојевић и Ненад Јовановић, чланови Црквеног одбора из Слатине. Честитајући славу колачарима и целокупном сабрању, Владика се бираним речима захвалио свима и потом пригодним речима поучио верни народ: „… Празник Успења Пресвете Богородице, односно Њеног упокојења, не обележава се са жалошћу, већ са радошћу, јер су Њено пречисто тело и душа узнети на небо, а њен гроб је остао празан; она се пред престолом Васкрслога Сина Свога моли за све нас… овај храм је украшен у свему год, али највећи украс јесте ви, драга браћо и сестре јесте број људи сабраних у овоме светом храму који су учествовали у најсветијем делу у коме човек може учествовати, а то је света Литургија…“ – истакао је, између осталаог у својој поуци владика Иларион. Саборно празновање је настављено пригодним послужењем у порти храма, које је припремио црквени одбор, као и трпезом љубави у сали слатинског Дома културе. Саставни део празновања Велике Госпојине у Слатини су традиционални спортски турнир, затим изложба пчеларских производа, као и велики Сабор песме и игре, који је ове године окупио знатан број фолклорних друштава, који су песмом и игром улепшали овај велики празник. Извор: Епархија тимочка
  13. Четврти међународни Фестивал средњовековне музике „Медимус“ одржан је од 23. до 25. августа 2019. године у Призрену. Фестивал је најзначајнија манифестација из области музичких уметности у протеклом периоду и одржава се у изузетном амбијенту Атријума средњовековног храма Светог Спаса (14). век. Фестивал се одржава у организацији Пријатеља манастира Св. Архангела и дома културе из Грачанице уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије, ТВ Храма и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског Теодосија, који је свечано и отворио овогодишњи фестивал. По речима директора Бојана Бабића фестивал "Медимус" је међународног карактера и да ове године има пет учесника, који, између осталог, долазе из Мађарске и Грчке. „Ту је и комбиновани међународни фестивалски ансамбл, у којем су чланови из Словеније, Немачке, људи из Србије“, наводи Бабић. Фестивалски програм започео је наступом ансамбла „Медимус“, који је осмишљен као неки рудимент неке будуће летње школе. Након њих наступили су прве вечери уметници из мађарског састава "Музика профана". У суботу 24. августа певао је на далеко познати Грчки византијски хор из Атине (који је познат по свом дугогодишњем оснивачу и хоровођи, покојном Ликургу Ангелопулосу), а затим ансамбл „Ренесанс“ из Београда, који ове године слави пола века постојања. Последње вече фестивала 25. наступио је ансамбл „Хипербореа“ са једним визатијско-уралско-руско-црноморским програмом. Значај овог фестивала је велики не само за преостале Србе у Призрену и на Косову и Метохији већ за читаву културну јавност Србије и посебно овог региона. Идеја покретача овог фестивала јесте да се у јединственом амбијенту атријума средњовековног храма Св. Спаса у Призрену подно древне Каљаје која је својевремено била и престоница цара Душана звуцима средњовековних инструмената, костимима, песмом и игром оживи атмосфера средњовековног српског двора у Призрену који је угошћавао бројне музичке групе из целе Европе, као што је то био обичај на средњовековним дворовима. Истовремено, намера организатора јесте да се овим промовише европски и светски карактер средњовековне српске православне културе која је сачувана на овим просторима и презентује град Призрен као град у коме кроз уметност и културу припадници различитих народа могу да нађу заједнички језик. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  14. На празник Успења Пресвете Богородице, свету Литургију у најстаријем Богородичином храму у Новом Саду служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У беседи након прочитаног јеванђелског одељка, прота Миливој поучио је присутне да је неопходно нашу наду полагати на молитвено заступништво Пресвете Богородице пред Господом. У почетку црквене године прослављамо њено Рождество, а на крају године прослављамо њено Успење, њену овоземаљску смрт. То довољно говори колико поштовање Пресвета Богородица ужива, и дужни смо да је свагда призивамо у својим молитвама, да она свагда буде наша заступница и молитвеница пред Престолом Свевишњега Господа Бога, поручио је архијерејски намесник новосадски први. Након заамвоне молитве извршен је трократни опход око храма, а потом су – у присуству многобројних верника – благосиљани славски дарови поред Крста у порти храма. Залог кумства од овогодишње куме Тијане Марковић преузео је господин Алекса Ајџановић. У оквиру прославе храмовне славе, помен оснивачима, свештенослужитељима, ктиторима и парохијанима Светоуспенског храма ће бити служен у четвртак, 29. августа, у порти наведене новосадске цркве, са почетком у 9 часова. Братство Светоуспенског храма организовало је манифестацију под називом Госпојински дани, у оквиру које ће – од празника Успења Пресвете Богородице до празновања Рођења Богомајке – бити уприличена предавања и изложбе. Приређено је и посебно штампано издање – билтен Радосни весник, који је посвећен 800-годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  15. Црква Успења Пресвете Богородице у Сакраменту (Калифорнија) по 67. пут, прославила је своју храмовну славу а у оквиру обележавања јубилеја 8 векова аутокефалности Српске православне цркве. Храмовна слава прослављена је три дана раније како би верни народ у што већем броју могао да прослави славу свога Храма заједно са својим епархијским архијерејем, Владиком западно америчким г-дином Максимом. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ бихаћко-петровачки Сергије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: западно америчког Максима, захумско-херцеговачког Димитрија и стобиског Давида, као и бројног свештенства и свештеномонаштва Епархије западно америчке. Епископи су у порти Храма Успења Пресвете Богородице дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила. Епископи су у порти Храма Успења Пресвете Богородице дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила. Уследила је свечана литија око Храма а потом и чин освећења и ломљења славског колача. Након што су се сви верници послужили житом и добили парче славског колача - уследила је трпеза љубави за све парохијане. Осим српских верника, ова Парохија за своје чланове има и православне других народности: руске, украјинске, румунске, бугарске и друге. Сви они су учествовали у овом јубилеју. Извор: Телевизија Храм
  16. Храм Свете Тројице у граду Ресистенцији, чију је изградњу покренула најмлађа епархија Српске Православне Цркве, епархија Буеносајреска и Јужнo-централноамеричка, а по благослову тадашњег администратора епархије Митрополита Амфилохија, почео је да добија своје контуре. Наиме, овај храм чији пројекат у себи садржи као идејну основу триконхос древног храма на Златици – Подгорица, а који потписује локални архитекта Алехандро Рогановић (један од потомака митрополита Илариона Рогановића), гради се на земљишту које је Српској Православној Цркви донирало Министарство образовања провинције Ћако и то на предлог градоначелника града Ресистенције, г. Хорхеа (Ђорђа) Капитанића. Декрет о додели земљишта за изграду цркве Свете Тројице је потписао гувернер провинције Доминго Пепо, пре нешто више од годину дана, и то на опште задовољство многобројних потомака наших исељеника из Црне Горе и Србије, као и удружења која окупљају потомке Грка, Украјинаца, Руса, Бугара и Антиохијаца. У самом одбору за изградњу храма, а на чијем се челу налази Његово Преосвештенство, Епископ Буеносајрески, јужно и централно амерички, г. Кирило, налазе се поред локалног пароха, протојереја Бранка Станишића, и представници свих горе поменутих националних удружења. Њихов заједнички сан је да се у престоници провинције Ћако, након деценија несупелих покушаја, сазида храм у коме ће моћи да се крштавају, причешћују, венчавају и сахрањују, као оно што су одувек били, потомци православних хришћана, који су стицајем околности остали дуго времена ускраћени за могућност да припадају словесном стаду Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, Цркве Православне. У њиховом заједничком раду, у коме нема никаквих подела по националном принципу, актуализована је истинска и исконска идеја Цркве, а то је да сабира и уједињује народ Божији, водећи га ка једином истинитом, вечном и непролазном царству, а то је Царство Божије. Гал.3,28 ”Нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више мушког и женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу”. Оно што свакако треба похвалити, јесте однос државе Аргентине према црквама и верским заједницама, а то је однос потпуне посвећености државе да помогне и олакша не само изградњу храмова, већ и њихово одржавање. Са тим у вези треба похвалити и најављене олакшице у висини од 50 посто, на плаћање струје, воде и комуналија, и то за све цркве и верска удржења у читавој провинцији Ћако. Посебну радост за све православне вернике нашег порекла је и најава градоначелника Ресистенције, г. Капитанића, да ће ускоро бити изведени радови на асфалтирању и осветљењу улице у којој се гради црква Свете Тројице, те да ће она ускоро поносно носити име Николе Тесле, највећег научника који је наш народ подарио свету. Одбор за изградњу храма Свете Тројице позива све људе добре воље, да се укључе у изградњу ове светиње и да помогну молитвено и материјално, како би се овај пројекат привео крају, а на славу Свете Тројице, Једнога у Тројици, Господа и Бога нашега, Оца, Сина и Светога Духа. 1 Пет.2,5 “И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа” Заинтересовани за помоћ у изградњи, могу се обратити писменим путем на адресу електронске поште: parroquiaortodoxasantatrinidad@gmail.com или на адресу Епархије буеносаијреске и јужно-централноамеричке: spc.buenosaires@gmail.com Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У Недељу десету по Духовима, у храму светог Пантелејмона у београдском насељу Миријево, са благословом Патријарха Иринеја, свету Литургију је служио Епископ канадски др Митрофан (Кодић), уз саслужење јереја Јована Јефтенића и Стефана Зарембе из Руске Заграничне цркве, као и ђакона Николе Мићаковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи (аудио је на крају вести) је Владика Митрофан истакао лепоту ове цркве у изградњи поручивши да је лепота храма пре свега у вернима који долазе на ово свето место молитве где се Богу обраћамо за помоћ за своје невоље, али и за невоље других људи, и где благодаримо Богу за све што долази од Њега. Владика је истакао љубав као врхунску врлину, као и кротост и смирење по којима смо слични светим људима, док је за веру казао да је она стуб нашег бића, те да је само човек са вером - прави човек. Након свете Литургије у крипти храма светог Пантелејмона уприличена је трпеза љубави заслугом свештеног братства и верног народа. Извор: Радио Слово љубве
  18. Престони празник Саборног храма Преображења Господњег у Загребу прослављен је вечерњим богослужењем уочи празника које је служило свештенство Саборног храма и Светом архијерејском Литургијом којом је на сам празник началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије. Његовом Високопреосвештенству су саслуживали архимандрит Стефан (Поњарац) из Епархије британско-скандинавске, јереј Душан Андрић из Фоче, јереј Дејан Мандић из Копра, јерођакон Атанасије (Вујовић) из Митрополије црногорско-приморске и братство Саборног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После прочитаног Јеванђеља беседио је Митрополит Порфирије. “Славећи Христове празнике, празнике Пресвете Богородице и Светих, ми откривамо смисао и значај тих празника за нас и за наше спасење, јер сви догађаји из Христовог живота који се славе у Цркви нису ништа друго него пројава и потврда љубави Божије према нама људима. То је пројава љубави Божије и бриге Његове за спасење свих људи без изузетка, али исто тако и за остварење смисла читаве творевине. У догађају Преображења Господњег открива се смисао нашега постојања. Наиме, Бог је дошао у свет и узео на себе потпуну људску природу, а сада, успевши се на Гору Тавор, будући Бог, али у људској природи, ту природу преображава. С једне стране Бог узима на себе нашу природу да би је нераскидиво сјединио са собом, али та природа у јединству и у заједници са Богом позвана је да буде преображена. У догађају Преображења Бог нам показује где је наше порекло и одакле смо ми. У тој светлости Он заправо показује наше будуће стање, наше преображено стање и преображену природу. У исто време показује да је та будућност већ овде са нама, једноставно речено, да оно што је наше назначење и наш циљ, односно оно што нас чека треба, већ овде и сада, да буде наше искуство. Kорен нашег постојања није овде у историји него, по речима апостола Павла, чекамо град који ће доћи, Горњи Јерусалим, Царство Божије које нам је дато да га већ овде и сада кроз Цркву живимо. Зато је наша лична Гора Тавор, место на коме ми доживљавамо печат и круну свога преображаја, управо света Литургија. Она је почетак и крај. Храм није напросто место где ми долазимо и молимо се за наше духовне и личне потребе. То је место где се служи света Литургија и где се ми причешћујемо Телом и Крвљу Христовом и тако постајемо сутелесници и сукрвници Христови, постајемо део Његовог тела, али истовремено постајемо једно и међусобно“. Празнична радост увећана је и Светом Тајном рукоположења. Током свете Литургије Митрополит Порфирије је у свештени чин ђакона рукоположио Александра Лукића, дипломираног теолога из Горњих Смртића. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  19. Празник Светог Преображења Господњег у Требињу прослављен је радосно, како и доликује, у цијелом граду. Свечаности су организоване кроз све институције града, и може се рећи да је свако ко је био присутан могао осјетити радост празника и слогу свих грађана у заједничкој намјери да овај велики празник што боље прославимо. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У недељу 18. августа домаћини Херцеговине су организовали још један успјешан Сајам меда и вина гдје су гостима и домаћима понудили и послужили своје најбоље производе. Културни центар и Музеј Херцеговине су у част празника организовали пригодне изложбе о животу Светог владике Николаја и научника Михаила Пупина, као и сликарке Милене Шотре Гаћиновић. Празнично бденије окупило је братство Саборног храма, бројни народ и госте. Након празничног бденија у Саборном храму, за културно забавни програм постарао се Полицијски оркестар МУП-а Републике Српске концертом на Тргу Слободе. Празнично јутрење и Света архијерејска литургија били су главни догађај славе града. Светом литургијом је началствовао епископ Диоклијски Методије Остојић, уз саслужење епископа ЗХиП Димитрија и бројног свештенства из свих крајева свијета. Велики литургијски сабор увеличан је рукоположењима тврдошких монаха Теофила у чин ђакона и ђакона Антонија у чин јеромонаха. По освећењу грожђа и славског колача услиједило је полагање цвијећа на Споменик браниоцима Требиња, а у порти храма организован је пригодан културно умјетнички програм. Свечаност празника обиљежена је и свечаном сједницом Скупштине Града Требиња. Градоначелник Мирко Ћурић дочекао је званице у Културном центру. У раним вечерњим сатима у Музеју Херцеговине изведена је монодрама првака зрењанинског позоришта Јовице Јашина уз учешће хора Светог Серафима Саровског. Празнично вечерње је крунисано свечаном литијом улицама града којом је началствовао наш епископ Димитрије. Велику част и благослов за наш град је учинила посјета епископа Будимљанско Никшићког Јоаникија и епископа Диоклијског Методија који су молитвено благословили наш град у свечаној литији заједно са бројним придошлим свештенством. У свечаној литији учествовали су и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик, народни посланици Скупштине Републике Српске, као и бројни гости из културног и јавног живота Републике Српске, Србије и Црне Горе. Надахнутим бесједама вјерном народу обратили су се епископи Методије и Димитрије. Након завршетка свечане литије, за коју многи тврде да је највећа и међу најсвечаније организованим до сада, бројну младост и љубитеље музике обрадовао је концерт Калиопи на Тргу Слободе. У литији су учествовали сва спортска и културна друштва града, бројни хорови, а величини и љепоти сведоче бројне фотографије и одушевљење свих који су имали част да присуствују и узму учешћа у свечаности празника Светог Преображења Господњег. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  20. У навечерје празника Преображења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, у недељу 18. августа 2019. године, у храму посвећеном том великом Господњем празнику на Жабљаку, служено је свечано вечерње богослужење. Празничну радост својим присуством и молитвеним учешћем увеличали су Њихова Преосвештенства надлежни Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Епископ рашко-призренски г. Теодосије, који је поводом традиционалног Преображењског сабора на Жабљаку стигао у пратњи свештенослужитеља, професора и ђака Призренске богословије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празничну вечерњу службу служио је отац Хризостом, игуман манастира Црна река из Епархије рашко-призренске. Петохлебницу је благословио владика Теодосије. У молитвеном сабрању је учествовало монаштво из неколико манастира и верни народ Жабљака. Архипастирским словом обратио се Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије, поздрављајући речима срдачне добродошлице госте Преображењског сабора на Жабљаку, нарочито епископа Теодосија, који је са братством Шибалић, домаћин славе. -Благодаримо нашем драгом владици Теодосију, који нам је и раније долазио, а посебно нам је драго што је довео овдје професоре и ученике Призренске богословије, што је са њим дошао и игуман манастира Црна река, те што смо овако лијепо на Жабљаку, на високом Дурмитору, започели прославу овог великог, свенародног, свехришћанског празника, који је празник Божје свјетлости, Божје милости, Божјег промишљања о свима нама, казао је Владика. -На празник Преображења Христовог прослављамо Божанску свјетлост која се јавила из Христовог лица и Христових хаљина, а то за нас хришћане значи да је наша вјера свијетла. Ако нам је вјера свијетла, онда треба да су нам и дјела свијетла, мисли, намјере и све што чинимо да чинимо у славу Божју, призивајући Божју свјетлост која нас кријепи, просвећује, очишћује и укрепљује на свако добро дјело. Ваше Преосвештенство, владико Теодосије, добро нам дошао! Добро дошао у свој стари завичај. Ми хришћани треба да памтимо, за нас су то важне ствари, мјесто одакле потичемо и одакле потичу наши преци. Ваши преци су одавде са Дурмитора, а у доба Карађорђевог устанка су прешли у ослобођену Србију. Хвала Богу, те се везе нијесу покидале и захваљујући Вашој љубави те ћемо везе да ојачамо и обновимо, нагласио је владика Јоаникије који је свима пожелио срећан наступајући празник Преображења Христовог, да буде на здравље домаћинима славља, братству Шибалића, који су ове године са владиком Теодосијем предузели велику обавезу да дочекају и угосте народ после свете службе. -Нека вас Бог награди за вашу љубав и доброту, нека Господ да снаге нашем драгом владици Теодосију да на Косову и Метохији носи свој крст, као и до сада што га је јуначки, храбро, светосавски, светолазаревски носио. Нека га кријепе молитве Светог кнеза Лазара, Светог краља Стефана Дечанског. Свето је наше Косово и сви ми, када долазимо у косовско-метохијске светиње, код наших Срба, код нашег страдајућег народа на Косову и Метохији, ми се њиховом вјером укрепљујемо и њиховим примјером храбримо, поручио је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Светом архијерејском Литургијом, коју су служили Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и рашко-призренски Теодосије, традиционалном литијом и благосиљањем славског колача и грожђа прослављен је празник Преображења Господњег, који је крсна слава града и жабљачког Саборног храма. Преосвећеним Епископима Јоаникију и Теодосију саслуживало је свештенство и свештеномонаштво епархија Црногорско-приморске, Будимљанско-никшићке и Рашко-призренске. Празничном богослужењу присуствовао је, у великом броју, верни народ жабљачког краја са којима и гости тог живописног града под Дурмитора. Литургију су појањем пратили професори и ученици Призренске богословије, а светом причешћу приступили бројни верници. Уследила је свечана свенародна литија кроз Жабљак, коју су предводили Владике са свештенством. Уз певање тропара и читање светог Јеванђеља, празнична литија верног народа уз молитвени ход се вратила се ка Саборној цркви. Празник Преображења Господа и Спаса нашег Исуса Христа честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије: -Данашњи празник, празник Божје свјетлости вјечне, коју је Христос донио у овај свијет, њоме загријао наша срца, просвијетлио је наше умове и душе, испунио том свјетлошћу и вјером наше биће, испунио га љубављу да љубимо Бога и једни друге. Ево, данас, великог празника, велике радости; посебно нам је драго што је са нама овдје, али не као гост, него као домаћин наш драги Епископ рашко-призренски Теодосије, заједно са својим рођацима Шибалићима, Дурмиторцима. Он је ове године домаћин славе на Жабљаку, са братом Гораном Шибалићем и осталим рођацима, а довео нам је професоре и ученике Призренске богословије те су нам ово богослужење овако лијепо украсили. Донио нам је благослов и мирис Косова и Метохије, мирис светиње, мирис косовских божура, мирис своје љубави су нам донијели. Зато од срца благодаримо драгом владици Теодосију и његовим рођацима, који су се потрудили око данашњег славља, јер тиме се утврђује наше заједништво. -Преци Епископа рашко-призренског Теодосија, отприлике у Карађорђево доба, напустили су ове крајеве, придружили се великом Вожду у ослобађању Србије и тамо остали. Из тог корјена имамо нашег драгог Владику рашко-призренског. То је велики благослов, велики је то благослов и за ово мјесто да се обнове везе међу браћом, да ова граница, која је вјештачки постављена не подијели браћу и да их не раздијели, а видимо да многи раде на томе. Ко то безумни свијет ради да завађа један те исти народ и да га дијели! То се намјерно ради, али, надамо се, да нико неће моћи браћу да подијели, никаква граница, никаква ријека, никакви неспоразуми, који привремено настају, али и пролазе. Те неспоразуме највише разгони данас владика Теодосије на Косову и Метохији, па и овдје код нас, истакао је епископ Јоаникије, поздрављајући Владику рашко-призренског г. Теодосија речима срдачне добродошлице. Архипастирском беседом обратио се и епископ Теодосије, заблагодаривши епископу Јоаникију, свештеницима, монаштву и мештанима Жабљака и Дурмитора, који су учествовали у светој Литургији, да заједно, у радости Божјој, у светлости Преображењској, прославе један од најрадоснијих празника наше Цркве: -Данас се Преображење слави широм света, али посебан је осећај славити Преображење овде на Дурмитору, другом Тавору. Знамо из Светог писма, светог Јеванђеља како је Господ, пред своје спасоносно страдање, узео три вољена ученика Петра, Јакова и Јована и повео их ноћу на гору Тавор, да би се заједно помолили Богу. Повео их на високу гору Тавор да би свима нама показао да је потребно трудољубље у нашој вери, потребан је подвиг, потребно је да нашу веру потврдимо делима, а подвига нема без љубави Божје. Господ је изабрао гору Тавор да би се ту преобразио у слави својој, да би показао ученицима својим, а преко њих и нама, Цркви својој, да је Он Бог, показао је онолико колико су они могли тада да приме божанску светлост и славу своју. На гори Тавору високој да би тиме показао и нама да ми морамо из низине да се попењемо на висину, да оставимо оно свакодневно, житељско, пролазно и да се очима вере, наде и љубави Божје уздигнемо и ми на гору Тавор ка богопознању, да би се ту сусрели са живим Богом и примили божанску нетварну светлост, беседио је владика Теодосије. -Кроз многе нам невоље ваља проћи у овом животу да би наследили живот вечни. Овде на овим просторима народ је пролазио своју голготу и даље је пролази. На нашем Косову и Метохији, одакле долазимо, такође, наш верни народ пролази своју голготу, али не очајава зато што је Господ са нама. Господ допушта страдање да би били ближи Њему и да би се кроз страдање очистили и припремили за Њега, али нас Господ не оставља, већ је рекао да ће бити са нама у све дане и нашег страдања, наших невоља, туге, али и радости. Они који страдају за име Божје, сви ти мученици, и они бивају обасјани божанском светлошћу, а из рода нашег, као што је бивало и на овом светом месту где стојимо, било је наших предака, који су се држали истине и правде Божје, положили су свој живот за Бога, за отачаства и нас потомке њихове, да би ми данас били то што јесмо, именом, презименом и крсним знамењем. И ми, браћо и сестре, да не посустанемо, да нам Господ дометне вере и храбрости да ходимо путем којим су они ишли за Христом, да и ми оставимо те вечне вредности нашим потомцима, поручио је Епископ рашко-призренски Теодосије који је захвалио владици Јоаникију, свештенству, монаштву и верном народу Црне Горе на братској љубави и подршци коју пружају Косову и Метохији и њима који данас тамо живе. -Немамо никог ближњег, немамо никог пречег од вас, јер сте с нама у све дане, нарочито у дане страдања, што сте потврдили 1999. и 2004. до данашњег дана. Ми то никада не заборављамо. Како рече Владика Јоаникије: Не може нас нико поделити. Како може неко поделити оно што је недељиво, а данашња света Литургија, свето причешће и данашњи празник чини да ми будемо то тело недељиво и да нас као такве Господ позна и призна за своје, казао је владика Теодосије. У име Црквене општине Жабљак добродошлицу је пожелио г. Свето Шљиванчанин који је подсетио на јубилеје које ове године Епархија прославља: 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 20 година архипастирског служења владике Јоаникија: -Нашем духовном оцу владици Јоаникију честитамо јубилеј са молитвеном жељом да нам још много година служи у здрављу и сваком добру, јер под његовим духовним руководством осјећамо се сигурни и радосни као дјеца поред доброг родитеља, који мудро, сигурно и домаћински управља нашом светосавском епархијом. Данашњи велики празник нас обавезује да кажемо, онако како су наши преци након боја на Шаранцима завјетно, крвљу и знојем изградили свете храмове Преображења Господњег овај овдје на Жабљаку и онај на Шаранцима у Кршу, као и остале светиње овог краја, да и ми у ово смутно вријеме не можемо, нити смијемо дозволити да их ико присваја и скрнави. И данас, на Жабљаку, на Преображењском сабору, понављамо да се завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, бранити и обнављати своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака. Неће наслиједити славу они који дијеле, слава чека оне који сабирају и мире. Надлежни парох Миливоје Јововић уручио је епископима Теодосију и Јоаникију на дар панагије. Преломљен је славски колач домаћина славе братства Шибалића заједно са Преосвећеним Епископом г. Теодосијем. Део славског колача и обавезу да буде домаћин славља идуће године преузео је г. Миленко Митровић. Освештано је и благосиљано грожђе које је дељено народу. У наставку је уприличено црквено-народно весеље и трпеза љубави коју су, у порти Парохијског дома, организовали Црквена општина Жабљак и братство Шибалића. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. Налазимо се пред једном од најскандалознијих реакција Исуса Христа. Он улази у Јерусалимски храм заједно са ученицима. Не одушевљава се тако наивно красотом и запремином храма као његови ученици. Не само зато што види будућу расутост тог храма, већ првенствено зато што унутар њега не затиче амбијент и поредак који не одговара карактеру храма. Христос наступа видно агресивно. Долази до инцидента. Можда некоме ова кованица боде очи, али ако „агресивност“ заменимо дефиницијом/одредницом „светог беса“, нећемо ублажити овај појам. Зато узалуд покушавамо да „одбранимо“ Христа од присуства гнева јер морамо да ућемо у Његове мотиве. То ће рећи да није сваки гнев саткан од греха. Овде се можемо делимично (не и потпуно) опростити од свето-аскетских инсистирања на одстрањивању страсти као што је гнев, јер Христос први, овим поступком, долази у конфронтацију и клинч. Сада морамо да уђемо у Христов поглед. Да кроз Његове зенице уђемо у суштину. Замислимо се. Позиционирајмо се. На пример, улазимо у своју парохијску цркву а унутар ње затичемо са једне стране шталу (волове, овце, итд.), а са друге стране мењачнице (какве данас видимо на сваком кораку). Целој овој слици можемо додати кич угравиран у разне скупоцене бројанице, флаше, иконе, итд., за које један свештеник мудро рече да представљају „својеврсну јерес“. Дакле, простор, одређен и посвећен, за време молитве је десакрализован, маргинализован и удаљен од своје првобитне намене. Храм је постао вашар, циркус, „пијаца“ каже Христос. (Шта ли би тек рекао за данашњи институционализам цркве а да опет Он Сам не заврши пред синедрионом?) Христос је поражен призором. Сигурно је да не глуми изненађеност и да је и пре уласка, или ако одемо даље, чак пре оваплоћења, знао амбијент у каквом се стању храм налази са унутрашњим дихотомијама. Намерно бира радикалан наступ. Узима бич. Није то наивна сцена. Бог држи бич. Не држи нож. Бич кажњава, нож убија. Није дошао да убије већ да спаси – Он то наглашава на другом месту. Неко ће, можда, опет „бранити“ Христа да никога није ударио бичем него да је претио. Ипак, бич је бич. Пред нама је узбуђени Бог. (Не смемо се трудити да Га идеалистички оперишемо од ових учитавајућих појмова као да их је Он недостојан, јер је ипак узео нашу природу на Себе, премда је јасно да није узео грех већ смртну природу. Зато кажемо да је „узбуђен“, али ако би рекли „изнервиран“ не би погрешили, нити бисмо Његово божанско достојанство умањили. Именовања која су ближа нашој палој природи немају за циљ да обесвете Богочовека већ да доведу до дубљег сагледавања онога што нам је блиско). Али вратимо се догађају. Бог у месу, Богочовек, бичује људе и стоку. Преврће столове. Сигурно је да диже тон и виче. Можда ће неко сада „бранити“ Христа како је посреди педагошка норма као што родитељ кажњава своје дете. Како год. Пред непријатном смо ситуацијом. Наизглед сцена, мимика тела, делује веома бахато. Данашњи борци за људска права и заштиту животиња би се одмах потрудили да овакву „примитивност“ Богочовека санкционишу реакцијом надлежних власти. Христа би оптужили за ремећење мира, вандалско понашање према људима и животињама (мада не треба бити наиван, јер је ту наравно било реч о животињама намењеним за жртвоприношење – само правимо поређење у савременом маниру). Најпре, Његову „анархичност“ са претурањем столова као ремећење богослужења или рушење споменика од националног значаја и културе. Не улази се, дакле, у мотиве. Не мари се за Његову резигнацију постојећим стањем храма. Примат узима изграђени имиџ, поредак интереса који одговара већини. Христос као да намерно иде на то да све окрене против Себе зарад неискварених, неискомпромитованих, вредности. Ипак, Христос љуби Свој храм као што свако од нас љуби свој дом. Како би се ми онда понели да угледамо неког странца ко се без нашег знања или одобрења иживљава у нашем дому дуги низ година током нашег одсуства? Онда је Христова реакција сасвим разумљива. То пак не значи да ми имамо то право. Ипак је ово становиште Богочовека. Осим ако није реч о јуродивом баруту који је само Богу знан код оних који су изабрали модус лудих ради Христа? У овом Христовом сукобу са трговцима не можемо назрети неки дипломатски однос, бонтон, помирљивост, љубазност да замоли, сугерише присутнима да напусте светилиште са својим навикама. Овде нема оног хришћанском манира да се слобода другог поштује ни у наговештају. Христос не кокетира ради добитка макар то била и сврха врлине. Људи су се ту одомаћили. Присвојили простор. Размазили на позицијама тадашње црквене елите које болују од комплекса несмењивости. Храм се третира као курва уместо као мајка. Христос зна да мора наступити оштро. Да је пред Њим безосећајан и бестидан нараштај одвикнут, уосталом као можда и данашње (де)генерације, да им било ко/шта приговори. Он не бежи од последица, јер три године говори да ће бити убијен. Иде, дакле, свесно у смрт. Зашто би онда презао од конфликта? Овде није реч о некој прасковитој моралној поруци како Он не жели да се компромитује. Имамо и данас таквих моралних гиганата који нису без пожртвованог значаја за своје идеологије. Христови мотиви су уперени у димензију еклисиологије. Иде даље од морала – у радикалну светост отворене есхатологије, јер где је Он ту је и место не само љубави, него и суда. Он жели чисту Цркву. Цркву коју је Себи посветио. Цркву у којој ће Он, Отац и Дух деловати са другим љубећим слободама. Овде то не затиче. Не само у спољашњем хаосу већ најпре улазећи у унутрашње хаосе људи који за ту светост нити знају, нити маре. Зато негодује. Наступа кочоперно. Овај моменат је веома близак другој Христовој реакцији која носи исте мотиве: „Дошао сам да бацим огањ на земљу и како бих волео да се већ запалио“. А ово је речено за благодат, не за неко религиозно лудило, која ће се сукцесивно расути по свим црквама у свету (што опет не значи да је Божије присуство и деловање детерминисано само унутрашњим деловањем Цркве јер границе цркве нико не познаје). Ревност и ишчекивање се у Христовим мотивима укрштају много пре замаха бичем. Проблем је, дакле, што је храм претворен у „пећину разбојничку“. Што није донео очекивани плод на унутрашњем нивоу. Христос брине о његовој хигијени јер споља је храм био богато декорисан а изнутра пун разних трговачких и неморалних типологија. Ова слика треба да нас опомене како на спољашњу лепоту храма и тела, тако и на унутрашњу лепоту храма и душе. Иконички екстракт. Некоме полен, некоме отров. У овом догађају не смемо да будемо на страни оних „који знају боље владање од Христовог поступка“. Можемо донекле извести и есхатолошки приступ да ће Он тако истерати оне који немају долична одела за Јагњетову Свадбу како је већ пророковао. Мада овај призор делује помало узнемирујућ, или недостојан Бога који показује ниво адреналина у месу, ипак, не можемо ништа – ту је. Бог то може. Чини. Има право. Родитељ је свих народа. Нико не сме да Га ухвати за руку и стопира. Мада је занимљиво да не одбацује опоненте. Можда нам је Бог много сличнији него што Га, због апофатичког савршенства које Му свакако доликује, чинимо себи недоступним, уз, наравно, доста антропоморфног ризика да не пренагласимо само човеколику природу у Њему. Његово иступање (које би сигурно у случају ког другог осудили или саботирали) није бес ради беса, не бес као циљ. Тврдоглава и неосетљива срца често само нешто болно може пренути из чамотиње самозадовољства. Христос је изабрао овај начин, али од њега није створио правило да тако ми не бисмо тлачили једни друге. Ипак, Његов замах бичем је оставио опомену да Он није равнодушан. Да још увек посматра трговце. Јер, тргујемо са свим са чиме умемо убијајући односе и пре него што су пустили клице. Тргујемо највише тим одмеравањима колико волимо и колико нам је неко нешто дужан. Наравно, постоје и трговине свештеним обредима ако тарифа узима превагу над благодатним реализимом Цркве. Али, ако смо узели неко поуку из свега, бич смисла нас је ошинуо, и још увек шиба, да у свему негујемо критички став и да пазимо на своју трговину, јер „којом мером меримо тако ће нам се мерити“. А када се једном ослободимо стега трговачких односности, онда ћемо из себе бичем воље протерати недостатке и срушити идоле, па дозволити Духу да очисти наш унутрашњи храм. Никола Ђоловић Извор: Теологија.нет О Христовом истеривању трговаца из храма TEOLOGIJA.NET Налазимо се пред једном од најскандалознијих реакција Исуса Христа. Он улази у Јерусалимски храм заједно са ученицима. Не одушевљава се тако...
  22. Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши су са својим свештенством и групом верника служили јуче мису на остацима православног саборног храма Св. Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху директор приштинског завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине http://www.drita.info/2019/08/02/u-shenua-dita-e-diaspores-ne-novoberd/ Епархија Рашко-призренска већ је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (института за археологију) на овом средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности СПЦ. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n Наиме недавно су поред рашћишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма. Наиме, на овом храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Св. Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Св. Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Ова вредна књига у ПДФ формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL Поводом најновијег провокативног служења мисе на темељима православног храма у Новом Брду Епархија Рашко-призренска објавила је с благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епархија Рашко-призренска је дубоко разочарана овим очигледним чином злоупотребе духовне и културне баштине СПЦ и то на локалитету који су основали и градили средњовековни српски владари, што је забележено у бројној стручној и историјској литератури, како домаћој тако и страној. Сачувани артефакти камене пластике са натписима из храма св. Николе јасно показују о чијој је цркви реч. Служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска озбиљно нарушава до сада прилично коректне међуверске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Беседе које су се могле чути на јучерашњој миси нимало не доприносе изградњи међуверских односа Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће засигурно морати да покрене ово питање у контакту са надлежним представницима Ватикана. Недалеко од наше православне цркве налазе се такође остаци средњовјековног римокатоличког храма познатог као Сашка црква Пресвете Богородице коју су уз сагласност српских владара у Средњем веку подигли и користили Саси рудари и дубровачки трговци. Сасвим разумно питање јесте зашто се римокатолички бискупи са својим верницима нису окупили на остацима некадашње своје цркве него су то учинили на темељима саборног храма новобрдских српских православних митрополита. Епархија Рашко призренска ће од надлежних међународних и локалних институција тражити заштиту локације храма Св. Николе од даљих злоупотреба, међу којима је и недавно подизање стубова које је урађено без стручне експертизе и без сагласности СПЦ, која је непходна за све активности у специјалним зонама по законима Косова. Приштинске власти су већ озбиљно критиковане због непоштовања верских права СПЦ у најновијем извештају америчког Стејт Департмента што само сведочи да и ова најновија провокација није изузетак. Дато у Епархији Рашко-призренској 2. августа 2019. год.
  23. У литургијској радости многобројног народа Божјег, парохија Светог пророка Илије у Мерилвилу свечано је прославила свог патрона и заштитника. Том приликом освећен је завршени фрескопис Саборног храма. Евхаристијско сабрање предводио је Преосвећени Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин, уз саслуживање архијерејског намесника чикашког протојереја-ставрофора Недељка Лунића, протојереја-ставрофора Марка Матића, протојереја Радована Јаковљевића и старешине Саборног храма Александра Новаковића, протођакона Милована Гогића и ђакона Ненада Јаковљевића. Иако је Саборни храм Светог пророка Илије по лепоти и величини импозантан, његова лепота употпуности се пројавила у литургијској радости када су верујући људи са децом приступили Чаши спасења и примили лек бесмртности. Велику и искрену радост свих присутних верника и свештенства употпунило је освећење фрескописа Саборног храма који својом лепотом подгрејава и буди срце сваког верника на молитву. Заиста, велико дело је учинио познати фрескописац Милован Белошевић, који је заједно са својим сарадницима уз вишегодишње напоре, привео крају дело вечне радости и оставио духовни печат свим верницима који ће свој духовни мир налазити у тајни иконе. Прелепи духовни догађај улепшали су чланови црквеног хора при Саборном храму умиљатим гласовима и мелодичним духовним песмама. Протојереј Александар Новаковић, старешина Саборног храма, захвалио је епископу Лонгину на духовној подржци и поверењу које је имао у фрескописце као и своје епархиоте да могу привести крају једно вечно и непролазно дело. Посебну захвалност упутио је прегаоцима дела фрескописа г. Давиду Максимовићу и г. Милораду Стојићу који су учинили све што је било потребно да се фрескописање Саборног храма употпуности заврши и остави у наслеђе генерацијама верника који долазе. Епископ Лонгин је освештао фрескопис Саборног храма и у надахнутој беседи захвалио свим верницима који су помогли фрескописање поучивши народ сабрани о светом Јеванђељу и потреби да се мисија живе вере преноси на генерације које долазе. Заиста мноштво духовних мисли и поука које су извирале из надахнуте беседе епископа Лонгина биле су прави духовни мелем и радост за сваког присутног верника у Саборном храму Светог пророка Илије. После свете Литургије, епископ Лонгин са многобројном децом, верницима и свештенством чикашког намесништва, благословио је славско жито, преломио славски колач и пожелео свим присутним срећну и благословену крсну славу. Извор: Српска Православна Црква
  24. У порти храма св. Пророка Илије у београдском насељу Миријево, у суботу 3. августа 2019. године одржан је први "Фестивал вина". У питању је био мали допринос братства храма на челу са старешином, протојерејем-ставрофором Милошем Мићићем, обележавању 185. годишњице постојања и активног парохијског живота ове светиње, али и својеврстан дар парохијаним и прилика да се упознају са лепотом и квалитетом манастирских и породичних винарија, као и са музичким стваралаштвом неколико ансамбала. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поред Патријаршијске винарије из Сремских Карловаца, винарија манастира Хиландар, Студеница, Буково, Тврдош, Суково и других, посетиоци фестивала имали су прилику да пробају и купе и одабрана сортна вина из породичних винарија Матаљ, Темет, Петровић и других, али и да уживају у музицирању Небојше Мастиловића и Владимира Антића, појању Србских Православних Појаца и вокално-инструменталном наступу Ансамбла "Соларт". Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...