Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'хоће'.
Found 29 results
-
У недељу 22. по Педесетници, 21. новембра 2021. године, у дан када богослужбено савршавамо свештени спомен на Сабор Светог Архангела Михаила, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском Саборном Светоархангелском храму. У духу празничног торжества поводом прослављања престоног празника овог знаменитог београдског храма, Његовој Светости саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће верног народа Божјег. Подржавајући ангелско служење које собом носи непрестано славословље и величање Имена Тројединог Бога, на патријарашкој Литургији једним устима и једним срцем на литургијске прозбе одговарало је Прво београдско певачко друштво, које је основано давне 1853. године. Након прочитане јеванђелске перикопе о богаташу и убогом Лазару, као и након празничног јеванђеља које се према богослужбеном поретку произноси на празник Сабора Светог Архангела Михаила, Патријарх српски Порфирије је поучио сабрану литургијску заједницу двоједином омилијом обједињујући поуке недељног и празничног зачала. Господ подсећа да требамо да слушамо Његове апостоле, јер ко слуша Његове апостоле, слуша сâму реч Господњу. Другим речима, ко слуша јеванђеље Христово које проповеда Црква, тај је послушан Богу и тај нема потребе за неким спољашњим доказима, за чудима која понекад насилно производе површну веру код људи, истакао је Патријарх Порфирије у својој надахнутој омилији. Говорећи о значају вере у хришћанском животу Предстојатељ Српске Цркве је указао на једине истинске и праве основе на којима би требала да почива наш вера која је према учењу Апостола Павла "основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Бог хоће дубљу веру, Бог хоће срце човеково, јер Бог је по својој природи Љубав, и Он је позвао нас људе да се у љубави са Њим загрлимо, а то значи у слободи која је веће чудо од свакога чуда, поучио је Његова Светост. Након заамвоне молитве освештани су славски приноси - колач и кољиво, поводом престоног празника ове древне београдске светиње под чијим свештеним сводовима се више од 175. година приноси бескрвна жртва за живот света и спасење. Подсећамо, у навечерје престоног празника Саборног Светоархангелског храма свечано празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, о чему смо известили у вести под насловом: Епископ хвостански Јустин служио свечано празнично бденије уочи славе Саборног Светоархангелског храма. * * * Светоархангелски Саборни храм у Београду грађен је од 1837. до 1840. на месту старог храма из 1728. године, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликован у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Светоархангелски Саборни храм у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајан је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У храму се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у храм сахрањени су земни остаци Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Извор: Телевизија Храм -
Епископ топлички Јеротеј: Бог воли све људе и хоће да им помогне
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Вазнесењској Цркви у Београду. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ Јеротеј се обратио верном народу надахнутом беседом у којој је истакао: "Бог воли човек, чак и када човек иде против Њега, јер Бог нема непријатеља, за Њега су сви пријатељи. Он воли све људе и хоће да им помогне. И због тога када човек неће добровољно да ради на себи, да буде врлински, да буде добар, онда му Бог шаље разноразна искушења, како би омекшало то његово отврдло срце и постало обрадиво, тако да то семе може да падне и да се прими, да проклија, и род донесе." У наставку Епископ Јеротеј је закључио: "Треба да се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да вршимо врлине, а да бежимо од страсти, да бисмо и ми постали као они људи чија срца су обрадива земља и које после дају плодове." Извор: Телевизија Храм -
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ -
АЛБАНЦИ РАДЕ ПО РЕЦЕПТУ ЂУКАНОВИЋА И УСТАША: Хоће да створе свог Мираша Дедеића! 22. 06. 2021. ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић изјавио је данас да ће на КиМ покушати, као и у Црној Гори, да праве православну цркву када им не буде успело лажно присвајање косовског културног наслеђа. - Што се тиче косовског наслеђа на коме они инсистирају, то је нешто о чему су кренули да говоре у том смислу госпође Олбрајт и Клинтон, које су веома утицајне. Али, плашим се да ће они у будућности када буду видели чврстину и снагу наше Цркве на терену и одлучност српске државе, ићи на нешто слично као у Црној Гори и покушаће, као са Мирашом Дедеићем у ЦГ, формирање православне цркве на Косову - рекао је Вучић у Скупштини Србије. Каже да су то покушали и у Хрватској током Другог светског рата, када су измислили хрватску православну цркву. Вучић додаје да постоји документ када су 420 Срба из Каменова код Карловца покатоличили у једном дану и дали им усташке симболе. То су њихови планови и у то нема никакве сумње. - Тако и за КиМ, видећете већи утицај породице Гаши него свих Немањића и њихових потомака у изградњи манастира било где на КиМ, и то је оно што албанска деца уче. И по том питању без подршке међународне заједнице тешко да ћемо моћи било шта да сачувамо, ма колико се борили - казао је Вучић. https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1009638/albanci-rade-receptu-djukanovica-ustasa-hoce-stvore-svog-mirasa-dedeica -
Протонамесник Александар Р. Јевтић: Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Живе речи ТВ: "Где Бог хоће побеђује се поредак природе" - Велики благослов острошке светиње
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У навечерје празника свете великомученице Марине, 29. Јула 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Горњег манастира Острога пето издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гости пете емисије били су протосинђел Сергије (Рекић), намесник острошке светиње; протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић. Музички део емисије ангелским гласом употпунила је млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Ова јединствена емисија која је реализована у окриљу кивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, почела служењем акатиста великом острошком чудотворцу који су на платоу испред Горњег Острога служили протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки и јерођакон Роман, сабрат острошки, уз милозвучно појање Бранке Зечевић и острошких појаца. Свети Василије је био старатељ око Цркве и светиње Божије, чувар и проповедник праве вере, крсто-васкрсне вере којом је као човек и светац Божји узрастао, руководећи своју паству ка радости Царства небеског, истакао је отац Драгослав у беседи после акатиста. Након две музичке композиције које је извела наша гошћа, на самом почетку разговора отац Сергије је изнео основне детаље о историјату острошке светиње уз посебан нагласак да је све у овој небоземној светињи стављено у службу Литургије и непрестаног узношења молитвеног вапаја и славопоја Господу који је диван у светима својим, а најдивнији у Светом Василију. Вођени примером из житија светог Василија Острошког, да је он као дечак Стојан са великом побожношћу приступао светом храму гледајући у богослужењу истинско васпитање, отац Сергије је поучио о правилном приступању моштима. Сусрет са светитељем и његовим моштима увек је нов и непоновљив, зато је важно да са побожношћу приступамо светињи носећи у срцу своме молитву, истакао је намесник острошке светиње. Надовезујући се на тему приступања моштима, отац Драгослав је са гледаоцима поделио своја искуства са дежурства крај кивота. Према речима пароха паштровско-тудоровићког ово је посебна духовна школа крај кивота, човек доживљава нову спознају васцеле творевине и увек нова и непоновљива духовна искуства. Отац Сергије је у наставку говорио на тему чуда и чудотворства поучивши све да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере. У духу ове изузетне теме отац је изнео неколико личних сведочанстава о исцељењима која су се благодаћу Божјом и љубављу светог Василија догодила у острошкој обитељи. Литије су велики благослов Божији и чудо светог Василија, јасно се осети да литије у одбрану светиња руководи свети Василије као пастир и верни молитвеник пред Господом, нагласио је отац Сергије. Пред крај емисије отац Сергије је одговарао на питања која су поставили наши гледаоци Раде Булајић, управник Архива и Ризнице манастира Острог; Јулијана Поповић, професор биологије из Подгорице, као и Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену. Јерођакон Роман је милозвучни појањем величанија светом Василију острошком крунисао део емисије који смо посветили разговору са оцима Сергијем и Драгославом. Емисија је закључена премијерним извођењем песме "Светиње". Пре извођења ове предивне песме Бранка Зечевић је поделила са гледаоцима како се пројавила њена љубав према појању. Према сведочанству ове младе и успешне уметнице појање је јединствени израз служења Богу и народу. Нашој сестри Бранки желимо пуно успеха у даљем раду! Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу из острошке светиње и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи". Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Живе речи -
Хоће ли поново карантин и нове мере против коронавируса?
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
? -
На дан када славимо рођендан Цркве Божије, силазак Светог Духа на Апостоле, Његово Преосвештенствo Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву. Епископ је служио уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине Светотројичног храма протојереја-ставрофора Јована Ђорема, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоја Санда, протонамесника Марка Петровића, војног свештеника јереја Владимира Благојевића, протонамесника Мирољуба Попадића, јереја Владимира Јовановића, протођаконâ Александра Грујовића и Милутина Балтића. Уз мноштво благоверних Краљевчана био је и градоначелник Краљева г. Предраг Терзић са својим сарадницима, припадници Војске и Полиције, представници многих предузећа и културно-уметничких друштава, као и многи други. Да радост празника буде већа, потрудио се и хор “Свети Архиђакон Стефан“ из Краљева. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља уследила је беседа Владике Јустина, у којој је нагласио да се на данашњи дан извршио домострој Спасења. Господ је ниспослао Духа Светога, у виду огњених језика на своје ученике, апостоле. Данас нас је Дух Свети сабрао у овај храм, да и ми примимо Духа Светога, да се обучемо у силу са висине, јер сви ми смо приликом крштења и миропомазања примили Духа Божијег. У овоме свету је тешко опстати и бити човек. Повремено се удаљимо од Господа Бога. Данас је дан када иштемо Духа Утешитеља, Духа Истине, Духа Мудрости, да нас подржи, да нас оснажи, да нам да оружје духовно кроз Свете Тајне у Цркви Божијој. Оно је опробано. Користили су га светитељи Божији и њиме задобили светост, спасли се. Свако ко се спасао од греха, смрти и ђавола, тамо је где су свети, а ако смо тамо где су свети, онда смо и ми свети. Велика је тајна побожности, велику тајну Господ крије у Цркви Својој и свако ко хоће да проникне у ту тајну мора да буде њен судеоник. То се може само у Цркви где обитава Истинити Бог, Који је Глава Цркве. У Цркви Дух Свети чини све оно што нам је на корист, за спасење наше – поручио је Владика. Током Литургије Епископ Јустин одликовао је јереја Мирољуба Попадића чином протонамесника, а ђакона Милутина Балтића чином протођакона. Након ломљења славског колача уследила је трпеза љубави. Братство Храма Свете Тројице у Краљеву даривало је крст блаженопочившег Патријарха Павла г. Обраду Лазовићу за сав несебичан труд, који је током година учинио и још чини у Старом храму у Краљеву. Извор: Епархија жичка -
“Црква Божија је непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни. Она је сама по себи тијело Христово а они који су на власти у Црној Гори, покушавају да оно што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, присвоје, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: Не дамо светиње”, оцијенио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је служио данас, у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора, Свету архијерејску литургију у Цркви Вазнесења у Винићима под Острогом гдје су донијете мошти Светог Арсенија Сремца на поклоњење и укријепљење вјерном народу овога краја. Литургијску бесједу владика Амфилохије је почео свједочењем Христових апостола да је наша вјера заснована, како каже Свети апостол и јеванђелиста Јован, “на оно што видјесмо, што чусмо, што опипасмо, што додирнусмо рукама својим, ријеч живота, то вам свједочимо”. Апостолско свједочење потврђује и Јеванђеље које описује да је Господ послије васкрсења дошао међу апостоле и рекао “Мир вам”. Пошто су се апостоли уплашили, Господ им каже да се не плаше него да повјерују јер се оно што су говорили пророци испунило и догодило, да не буду невјерни него вјерни. И апостоли потресени, испуњени страха и радости, поклонише се Господу који им обећа да ће послати Духа Светога који од Оца исходи да их утврди и притом се Господ вазнесе на небеса. “То је наша вјера хришћанска, оно што је суштина Цркве Христове, њене вјере која се свједочи кроз вјекове. Први свједоци те вјере су били Свети апостоли који су заједно са Њим ходили, слушали Његову ријеч. Дакле, они су свједоци живога Христа од Дјеве рођенога и Духа Светога, јединосушнога Оцу кроз кога је све постало што је постало, који је ради нас и нашега спасења разапет и био погребен и васкрсао из мртвих и вазнио се на небеса и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја”, бесједио је владика. На тој вјери и истини видљивој и опипаној, од свједока живих је, како је нагласио, саграђена Црква Христова, једна света саборна и апостолска коју и ми исповиједамо данас на свакој литургији. “И живи свједоци Њега васкрслога и вазнесенога на небеса су сви хришћани кроз вјекове, нарочито свети Божији људи”, додао је Архиепископ цетињски. Како је казао у име Христово и великих догађања из Његовог живота подигнути су широм свијета величанствени храмови који су посвећени не само онима који су били Његови свједоци, него и Њему, Његовом рођењ, васкрсењу и вазнесењу. Један такав је и овај мали храм у Винићима који је живо свједочанство Христовог вазнесења овдје са нама, нашим прецима и будућим покољењима. “И тако широм васељене то свједочење о Њему је потврђено милионима оних који се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога који су се сараспели Њему, који су васкрсли и васкрсавају и задобијају тај квасац вјечнога живота бесмртнога, очекујући Његов Други долазак. И ми који смо данас овдје сабрани, такође смо се свједоци Њега распетога и васкрслога и вазнесенога на небеса заједно са овим светим храмом и Светом литургијом.” Појаснио је да Света литургија свједочи све оно што се догађало са Христосом до данас, свједочи Његово крштење, распеће и Његово васкрсење и вазнесење, и она је наставак Тајне вечере на којој је Господ установио Тајну причешћа. “И наставља Црква Божја ту Тајну вечеру до ове Литургије и до литургија које су обављаају широм свијета. Наставља се Тајна вечера Христова и увијек изнова нови свједоци Њега распетога, васкрслога и вазнесенога на свим земаљски меридијанима”, рекао је владика. Господ је својим вазнесењем прославио нашу људску природу и, како је истакао, својим рођењем људску природу од смртне претворио у бесмртну, од пролазне у непролазну, и тако се људска природа вазнела на небеса. “Сјединио је небеса и земљу Господ својим богочовјечанским чином и дјелом, и човјека учинио бесмртним, вјечним бићем и показао да човјек се рађа овдје не за смрт и ништавило и пролазност, него за бесмртност и за вјечност, вјечни и непролазни живот. Велики Божији дар и велико Божије чудо које се наставља кроз вјекове до Другога Његовога доласка. Зато се ми поклањамо Њему и прослављамо све оне кроз које се Он прославио, свете Божје људе у свим земаљским народима па и у нашем народу”, казао је на крају архипастирске поуке Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије владика Амфилохије је благосиљао и пререзао славски колач и поручио да је Црква Божија непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни а она је само по себи тијело Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Истакао је да су безбројни они који су кроз вјекове цјеливали Господа и у које се Он уселио а да међу њима посебно мјесто заузима Свети Арсеније архиепископ који је гоњен и прогоњен те се на њему остварило оно што је Христос рекао ако Мене гоне и вас ће прогонити. Подсјетивши на сва његова страдања и чудотворан пут његових моштију, Митрополит црногорско-приморски је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога, да својом љубављу, и до смрти и у смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима. “Ту вјечну љубав, боголику, христолику, богочовјечну, небеску љубав на коју нас је призвао Господ својим рођењем од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и својим распећем, васкрсењем и вазнесењем. Нашу људску природу од смртне преобразивши у бесмртну, подаривши нам тај квасац вјечнога живота кога примамо у Тајни светога причешћа Тијелом и Крвљу Господњом.” Нагласио је да је Свети Арсеније са нама да и овај град духовно обнови, морално препороди, и да посвједочи и онима који су се отуђили од Бога и Цркве Божије, који су у наша времена убијали Његове насљеднике, свештенике, свештеномонахе, мученике наших времена на челу са свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), који су Бога прославили. “Ту је присутан заједно са њима и са Момишићким мученицима, што је велики Божији дар за овај град. Ништа значајније није могло да се догоди за просвећење овога народа и града од тог мучеништва”, казао је Митрополит. Коментаришући намјеру црногорске власти да отимају светиње, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: “Не дамо светиње”, Његово високопреосвештенство се помолио да они који су на власти престану да прогоне Цркву и да се врате светињи Божијој – Цркви Божијој, која овдје постоји вјековима, да се врате љубави према Богу и правој истинској љубави једни према другима: “Да не приклањају главу ономе што је пролазно и ништавно, земаљском богатству, коме се приклањају управо зато што су се родили у једном времену и одрасли у једној идеологији која је обоготворила човјека без Бога, коме је дах у носу, и обоготворила земаљска добра, па су и они остали једино везани за та земаљска добра и то и такво обоготворење.” Владика је оцијенио да они немајући разума и мудрости покушавају да и оно што је небеско, што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, да и то присвоје себи, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници. “У Црној Гори 50-60 година су били оскрнављени наши храмови, многи порушени, претворени у штале. Порушена је и светиња на Ловћену која је била у грбу Црне Горе. Замислите ви ту Црну Гору и власт црногорску која пљује на свој грб, гази га и руши, уништава! И то наставља да ради покушавајући и друге светиње да присвоји! Коме да их даје и шта са њима да уради!” Високопреосвећени је поручио да су те светиње које покушавају да отму Христове, светиње народа Божијег који овдје живи, светиње ове Црне Горе, али оне крштене, миропомазане Црне Горе, која је ходила путем Светога Јована Владимира. “Те Црне Горе се одричући и стварајући неку нову Црну Гору, непостојећу у историји, газећи Бога и људску љубав, браћу своју, они хоће да отимају светиње. Дај Боже и њима да Бог подари разума молитвама Светог Арсенија, Вукашина из Клепаца и свих других који су Христа посвједочили и њему се прињели на дар”, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Мошти Светога Арсенија, насљедника Светога Саве, у манастиру Вазнесења ће остати до вечерње службе која ће бити служена у 17 часова, наконе чега ће бити враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 13 )
-
Ко ће све имати приступ подациме из електронских дневника, обданишта, болница? Посебно је занимљив пројекат еектронских дневника као и то где су ти подаци похрањени и коме ће бити доступни. Није ли сулудо да приватне компаније и западне службе знају све о нашој деци? Које оцене имају? Када су добили укор? Да ли су и какви таленти? Од чега болују и сл.? Па комјутераши... -
НИ НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ БИХ ПРЕПОРУЧИО ДА ПОКУША ДА ПРЕВАРИ ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ. Био сам у Подгорици на Светосимеоновској литији. Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили - Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице, певали о нашој мајци Црној Гори, Боки, Светом Василију Острошком, Карађорђевићима и Петровићима, Опленцу и Ловћену, Дечанима и Жичи. Певали смо о светом Кнезу Лазару и Косовским мученицима, али и о бесмртницима за Кошара и Мојковца. Бори се народ за своје светиње, не да их. Бори се за свој идентитет православни и српски, за своје ћирилично писмо, за свог Његоша, Марка Миљанова, за Црњанског и Андрића. Бори се за егзистенцију сопствене деце. Зна народ да није једини циљ отети црквену имовину. Прави циљ је поделити и разорити Светосавску Цркву. Зато се над лицима људи, жена, деце, стараца поносно виоре стотине и стотине тробојки. Неке су везане са крсташ барјацима символизујући вечно народно, духовно и црквено јединство Зете и Рашке, Боке и Шумадије, Херцеговине и Срема, свих наших земаља и крајева. Малициозни и злонамерни кажу да тај наш народ није црквен, да је масовношћу изненадио и свештенство у Црној Гори и политичке главаре, а ја баш мислим да су тамошњи православни Срби изразили суштинску црквеност, хришћанску љубав, пожртвовање и озбиљност. Они никога не искуљчују, без обзира на националност и политичко опредељење. Све позивају и прихватају у заједницу братства и љубави, јер је њихово опредељење да борећи се за себе, своје достојанство и идентитет бране слободу и достојанство других.. Не мало браће Хрвата, муслимана и Црногораца се одазвало. Чини ми се најважнија је озбиљност нашег народа у Републици Црној Гори. Они знају ко су, шта хоће, а шта неће ни по коју цену и припремили су се да ту цену, ако треба и плате. Стога ни непријатељу не бих препоручио да их заводи за Голеш планину и да покуша да их превари. Њихова вера, одлучност и љубав надахњују и охрабрују и мене као човека, хришћанина и епископа. Митрополит загребачко-љубљански +Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- 1
-
-
- митрополит
- порфирије:
- (и још 14 )
-
Патријарх Иринеј: Хоће да истребе Србе из Црне Горе, као са Космета!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његова светост Патријарх српски г. Иринеј оценио је да је позадина црногорског закона о слободи вероисповести да се истребе Срби из Црне Горе, као са Косова и Метохије. Патријарх Иринеј је најоштрије осудио изјаву црногорског министра одбране Предрага Бошковића који је рекао да је Закон о слободи вероисповијести искориштен да би се против Црне Горе повео крсташки рат. „Ту нема коментара, они то стално причају. Заклањају оно што им је намера – да ослабе Цркву, да ослабе народ и да се ослободе Срба, као и Албанци са Косова. Позадина закона је да се истребе Срби из Црне Горе“, рекао је Патријарх за Курир. Патријарх је поручио да ће српски народ наставити да се бори, да излази на литије и изразио наду да ће Уставни суд имати разумевања. Бошковић је односе са Србијом оценио као најлошије од обнове црногорске независности, те навео да протестне литије „немају никакве везе са законом, већ је намјера да се Црна Гора представи као српска држава којој би се поништила независност изгласана на референдуму 2006. године“. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
(СПУТЊИК) Мапа храмова и реликвија које Подгорица хоће да отме СПЦ
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Политика
Предложеним законским текстом чини се правно убиство свих цркава и верских заједница, упозоравала је Митрополија црногорско-приморска јавност Црне Горе у августу 2015. године, када је на светло дана изнета прва верзија контроверзног Закона о слободи вероисповести. Скоро пет година касније исти закон је изазвао најдубљу друштвену кризу у Црној Гори у њеној новијој историји, пишу „Новости“. Заједничка црта радне верзије спорног прописа из 2015. и закона усвојеног у црногорској Скупштини у драматичној ноћи између 26. и 27. децембра 2019, јесте огољени удар на статус и имовину Српске православне цркве. Несхватљивом упорношћу и доследношћу у кршењу права, па и здравог разума, власт је прогурала акт који више од месец дана изазива бунт десетина хиљада грађана. Против оваквог закона изјаснили су се готово сви — Српска православна црква, остале верске заједнице, Руска и Васељенска патријаршија, Венецијанска комисија, небројени домаћи и страни правни стручњаци... Међутим, све то није довољно да режим сагледа све опасности и ризике његове примене, да га повуче и отвори дијалог о његовом унапређењу. © ФОТО : НОВОСТИ Мапа храмова које Подгорица хоће да отме СПЦ А све је почело у лето 2014, када је министар за људска и мањинска права Црне Горе Суад Нумановић формирао радну групу за израду акта који је требало да замени стари закон о правном положају цркава и верских заједница из 1977. године. Архијереји Српске цркве и правни тимови Митрополије црногорско-приморске, очекивано, енергично су се успротивили намери законописца да одступи од начела одвојености државе и Цркве, али и да отворено конфискује црквену имовину. Спорна је била и обавеза регистрације, као и низ других чланова противних међународним нормама, Уставу Црне Горе и постојећим законима. Нацрт је послат Венецијанској комисији, да би после више од две године, делимично, али не и суштински измењен, поново био изнет пред црногорску јавност. Истинског дијалога и јавне расправе о његовим решењима — није било. © ФОТО : МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА Синод СПЦ Црква је текстом који је крајем године постао званични законски предлог, доведена у ситуацију да доказује оно што је вековима уназад било неспорно — да је пуноправни власник својих храмова, цркава, манастира, конака, имања... Историчари и стручњаци за канонско право виде јасан континуитет права својине Српске цркве од средњег века до данас. О томе говоре многобројне задужбине Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића широм Црне Горе. У прошлости Цркве уочава се јасна правна веза која сведочи да су црквеноправни субјекти — парохије, цркве, епархије, манастири одувек били власници своје имовине, односно да црквена добра никада нису била државна имовина. Доказа за то је прегршт — од Манифеста краља Николе из 1895. године, преко акта Митрофана Бана из 1910, до небројених судских пресуда и докумената државне власти из претходних деценија. У доказивању наводног права да спроведе „враћање на старо“, режим у Подгорици потеже за тобожњом аргументацијом из паучине дубоке прошлости. Своје мотиве темељи, између осталог, и на одлукама црногорске Народне скупштине, која је на Цвети 1868. извршила дефинисање државне, црквене и имовине владара. Вешто се притом избегава и једноставан закључак, да је и ово тело уважило чињеницу постојања добара чији је власник Црква. © SPUTNIK / ДЕЈАН СИМИЋ Доњи манастир Острог Познаваоци црквене прошлости истичу да нема јасних доказа да је имовина Српске цркве икада била у државној својини. Аутори неславног закона, у покушају узурпације добара, повукли су црвену линију на 1918. години, коју монтенегринска историографија узима као датум почетка наводне српске окупације и прекида црногорске државности. Међутим, нова краљевина је преузела већину прописа из претходне државе, па црквена имовина ни за њу није била упитна. Чак и комунистички режим, иако строго идеолошки обојен, није дирао у неприкосновено право верских заједница. То се види и по томе што је после 1945. године опустошену Митрополију црногорско-приморску аграрном реформом, национализацијом и конфискацијом лишио свих добара која нису била неопходна за богослужења, односно издржавање свештеника и монаха. Правна природа храмова, цркава и манастира није била спорна чак ни комунистима, што је свој коначни исход добило у Закону о правном положају цркава из 1977. године. Архијереји, свештеници и правни тимови Митрополије црногорско-приморске који воде вишегодишњу борбу за своју цркву и њене светиње, упозоравају и на још један аспект црквене кризе у Црној Гори — она је генерална проба за сличну операцију која ће бити изведена на Косову и Метохији. Уколико трансфер својине са Цркве на државу успе у Црној Гори, истим путем ће кренути и власти у Приштини, којој је СПЦ већ дуго трн у оку. Апсурд је да Црква бољу правну заштиту ужива на КиМ, међу Албанцима, али то не искључује будуће покушаје њеног подржављења или проглашавања за културно добро тзв. Косова. © SPUTNIK / НЕБОЈША ПОПОВИЋ Верници СПЦ на Цетињу Иако притиснут невиђеним незадовољством верника, али и мирним изражавањем њиховог протеста, режим у Подгорици не одустаје од примене скандалозног прописа. Државни органи имају рок од годину дана да попишу имовину која долази под удар закона и припреме се за прекњижбу. Црква је у међувремену најавила жалбу Уставном суду Црне Горе, од кога с правом очекује да контроверзни акт стави ван снаге. Ренесанса изградње храмова Контраверзе око будућег статуса СПЦ долазе на врхунцу епохе незапамћеног црквеног градитељства у Црној Гори. Нови и обновљени храмови и цркве успешно су испунили празнину коју су за собом оставиле комунистичке, атеистичке власти. У Митрополији црногорско-приморској истичу да је за три деценије обновљено чак око 600 храмова, да су изграђени и многи нови сакрални објекти. У овом кругу је и подгорички Храм Христовог васкрсења, који се сматра саборним храмом верника у Црној Гори. По лепоти и монументалности истиче се и трећи храм у центру Берана, посвећен Светом Симеону Мироточивом. Круна црквеног градитељства свакако је недавно завршени и освећени Саборни храм Светог Јована Владимира на Тополици, у Бару, који се убраја међу најимпресивније православне храмове у свету. Сваки трећи у литијама Масовне протестне литије верника у Црној Гори рођене су спонтано, као израз незадовољства свештенства и верника усиљеним усвајањем спорног закона у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године. Рођене су после позива који је Митрополија црногорско-приморска, само дан после драматичне вечери у подгоричкој Скупштини, упутила верницима — да се окупе и помоле Богу и Богородици за мир и разум у Црној Гори. Број окупљених је већ прве вечери премашио сва очекивања. © ФОТО : ВЛАДИМИР ПАВИЋЕВИЋ Литија у Подгорици Литије су се из Подгорице и са севера Црне Горе прелиле и у друге крајеве земље, а затим и државе региона. Подршка је из дана у дан расла и бујала. Васојевићи, Кучи, Братоножићи, Пипери, Бајице, Паштровићи, Грбљани, Бокељи, иако раздвојени, сви заједно из вечери у вече слали су јединствену поруку — Не дамо светиње! Протестна окупљања своју кулминацију доживела су почетком фебруара, када је на литијама пребројано више од 200.000 учесника — трећина свих становника Црне Горе. Кључне правне примедбе на Закон Написан и усвојен једнострано, без истинске јавне расправе и учешћа СПЦ; Прекида вишевековни правни субјективитет Митрополије и осталих епархија које делују у Црној Гори; Крши међународне конвенције и домаће законе о имовини; Суспендује велики број прописа, уводи правну несигурност; Својину Цркве не оспорава у редовном судском поступку, већ директно законом и у управном поступку; Нема правних лекова, а терет доказивања својине је на власнику; Закон дискриминише одређене категорије грађана — вернике СПЦ; Не поштује и не примењује препоруке Венецијанске комисије. Најважније реликвије Друштвена превирања услед црквене кризе која већ месецима тресе Црну Гору и намера власти да загосподари имовином Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија, отворили су и питање будуће бриге над драгоценим реликвијама које оне чувају. Цетињски манастир чува неколико светиња које се сматрају најдрагоценијим у читавом православном свету. То је пре свега рука Светог Јована Крститеља, којом је крштен Исус Христос, као и честица Часног крста Господњег, на коме је Христ био разапет. У седишту Митрополије чувају се и мошти Светог Петра Цетињског, епитрахиљ Светог Саве, круна српског краља Стефана Дечанског (којом се крунисао и црногорски краљ Никола Петровић 1910. године), као и штап првог црногорског владара Ивана Црнојевића из 15. века. -
Митрополит Амфилохије: Сви који хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. фебруара, у Недјељу о митару и фарисеју, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У току Литургије крштена је и миропомазана нова слушкиња Божија Јована, коју је Митрополит благословио и пожелио да се угледа на Светог Јована Крститеља и Светога Јована Златоустога, и да је Бог благослови да цијели живот проведе у страху Божијем, вјери и љубави и да задобије вјечно и непролазно Царство Божије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије своју архипастирску бесједу почео је ријечима Светога апостола Павла: Сви који хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени, која се и на њему остварила као и на свим осталим Христовим ученицима. „Сви су били гоњени и прогоњени, управо зато што су свједочили Христа распетога и васкрслога“, бесједио је владика и подсјетио да су сви апостоли за Христа пострадали, само се природном смрћу упокојио Свети Јован Богослов. У знаку тога распећа за Христа, али и живљења за Христом, је и Света тајна крштења коју је данас на диван празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, примила мала Јована сараспета са Христом у Светој тајни крштења, погружена, гдје умире стари и рађа се нови човјек саздан по лику и подобију Божијем, казао је, између осталог, Митрополит и додао: „Онај који се крштава сараспиње се са Христом, и умире заједно са Њима да би задобио дар вјечнога и непролазнога живота Христовим васкрсењем и Христом васкрслим.“ Казао је да је рођење од мајке рођење за овај пролазни живот, а рођење у Тајни крштења рођење Духом Светим животворним за вјечни и непролазни. Нагласио је да се душа оног који се крштава испуњава Духом који је Дух вјечнога Оца од кога исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо, а којим дише све што дише и живи све што живи. „Тај Свети Дух се уселио у новокрштену Јовану и она је од смртнога постала бесмртно, вјечно биће, рођена Духом животворним вјечним за непролазни и вјечни живот. Два су рођења: тјелесно од мајке и духовно од Духа Светога и воде у Тајни крштења. Кроз задобијања печата дара Духа Светога запечаћује се новокрштени печатом дара Духа Светога животворнога и Дух Свети је онај који га испуњује, води, руководи и узводи у вјечни и непролазни божански живот.“ Архиепископ цетињски је истакао да је један од таквих дивних Христових ученика, великих светитеља и просветитеља и страдалника, Свети Јован Златоуст чију Литургију служимо сваког празника и недјеље. Подсјетио је да данас празнујемо пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, гдје је као изгнаник умро, назад у Цариград гдје је раније као патријарх управљао Црквом. Наиме, тридесет година од упокојења Светог Јована Златоустог, његов ученик Прокл замолио је тадашњег цара Теодосија млађег да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима није дао покренути с мјеста све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај и за себе и за своју мајку Евдоксију, која је протјерала светитеља. Народ Цариграда је радосно дочекао мошти светитеља, а многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. „Дивни Божији угодник, велики мудрац, највећи бесједник у историји Цркве Божије. Нашега владику Николаја су по њему називали Златоусти, јер је био изузетно обдарен од Бога, а надахнут Светим Јованом Златоустим, те је оставио дивне бесједе о Христу Господу, Мајци Божијој и Цркви Божијој“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру. Вјерни који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето причешће. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 8 )
-
Мапа храмова и реликвија које Подгорица хоће да отме СПЦ
тема је објавио/ла Ignjatije у Актуелна дешавања у СПЦ
Мапа храмова и реликвија које Подгорица хоће да отме СПЦ RS.SPUTNIKNEWS.COM Предложеним законским текстом чини се правно убиство свих... -
Има око 2 године. У кући је веспитан, миран, са другим псима се слаже. Чипован је, кастриран, послушан и пун љубави, умиљат. Ако неко жели да га удоми нека нам се јави.
-
Владика Јован: Господ хоће да нас одмори од нас самих!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона. (Гал, 5. 22-23) Звучни запис беседе Његово Преосвештенство, Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеородрому. У понедељак, двадесет и други по Духовима, наша света Црква прославља преподобну Анастасију Римљанку, преподобног Аврамија Затворника, и преподобног Аврамија Ростовског. Преподобна Анастасија беше пострадала као мученица за време цара Декија, док је преподобни Аврамије Затворник мирно уснуо у Господу крајем четвртог века у својој седамдесетој години. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин Јован Прокин, професор у богословији, Милан Јеличић, Илија Арсенијевић, Марко Станишић. У данашњем Јеванђељу по Матеју, Господ Христос се обраћа неверним Јудејима и говори им да је: “Све мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити” (Мт. 11, 27-28). Тумачећи овај одељак Светога Писма, Преосвећени Владика је говорио о односу правилног размишљања и молитве. Да би се разумеле ове речи Божанске, треба да Бог да Духа Светога човеку. “Све што је Господ рекао ученицима односи се на читав свет, а посебно на хришћане. Господ је данас рекао: “Све је мени предао Отац мој, и зато нико не зна Сина до Оца, нити Оца ко зна до Сина и ако хоће Син коме да открије”. Зашто то каже Господ? Јевреји и многи други народи сумњали су да је Господ Христос Син Божији. Он тиме хоће да каже да је Он рођени Син Оца. И баш зато што је рођени од Оца, и Њему припада све оно што му Отац даје. Шта је Бог Отац дао Сину? Све. На првом месту дао му је да суди живима и мртвима. Поента и порука Јеванђеља је да овде видимо да Бог Отац открива тајне неба и земље, тајне и овога и онога света, а Син открива Оца. И зато што је Господ, Бог Отац дао Богу Сину, и зато Христос каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и обремењени и ја ћу вас одморити”. Овде Господ више мисли на јеврејски народ, иако је Христос дошао ради Израиљског народа, зато што су они били оптерећени и уморни Законом, и држали се само Закона. А тај Закон није био довољан да спасе. Зато онај који се држао само Закона, био је роб и греху и Закону”. Владика је истакао погубност греха за човеков живот: “Грех је тај који заиста смара и замара човека. Грех га оптерећује. Ако узмемо у односу на наш свакодневни живот, ако носимо цео дан џакове, ми ћемо бити уморни. Али од тога можемо сести и лећи мало. Ко је уморан од греха? Онај који се саживео са грехом. Њему је све уморно, јер је оптеретио и срце и ум, и своје биће. Вера му је ослабила, а савест му се помрачила. Зато Господ говори: “Дођите који сте натоварени и уморни”. Хоће Бог да нас одмори од нас самих. Ми смо сами себи највеће оптерећење, како каже Свети Владика Николај: “Господе, спаси мене од себе самога”. Човек треба да буде свестан свога греха, оно што кажу свети оци: “да нас грех заболи”, браћо и сестре. Све док нас грех не заболи нећемо га осетити, као што не осећамо органе док нас не заболе. Тражимо лека, а тај Лек је Господ Исус Христос. Он је наш највећи Лекар. Неки свети оци кажу да Господ свакоме од нас каже: куда идеш, коме идеш, зашто? Дођи к мени, Ја сам тај Лекар Који ће те исцелити. Нико нас не може утешити као Бог, јер нам нико не може опростити грех осим Бога. Зато нас Господ позива и каже: „Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен и наћи ћете покој души својој”. Заиста док се човек не покаје његова душа није у миру. Зато што је душа боголика и богочежњива. Наша душа вапије Богу иако смо је ми обзидали зидом нашега тела. Господ не тражи од нас да ми занемаримо своје тело, али треба свему да дајемо коме колико треба... Шта је то јарам Христов? Зашто се волови стављају у јарам? Да би им јарам држао правац. Да не скрену са пута, да се не отисну, и онај и кола и онај који је на колима. Кад каже: „Узмите јарам мој”, Господ мисли на смирење и кротост, који су нам неопходни да бисмо живели хришћанским животом. Најбољи пример смирења је Господ. У смирењу се узе живот Његов. Мучили га и приковали за Крст, а Он у смирењу”. На крају је Преосвећени закључио своје обраћање вернима следећим речима: “Да Господ није страдао ми не би били избављени браћо и сестре. Да Господ није страдао и васкрсао, за нас би била затворена врата Раја, не би нам било спасења. Шта је та кротост? То је да кротак човек у било каквим невољама, не ропће на Бога ни на другога. Кротак је човек онај који се измири са сваким човеком. То “опрости” је толико велико да када каже Богу и човеку “опрости” онда он највише личи на Бога. Да се помолимо Господу да нам дода смирења и кротости, да нам дода да знамо да се молимо. Да нам Господ дода да знамо да верујемо. Зато треба да проверавамо и своју веру и своју молитву. Ваља се браћо и сестре испуњавати и слушати Јеванђеље, и Јеванђеље претворити у живот. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска -
Митрополит Амфилохије у "Око магазину": Ово је први пут да атеиста хоће да прави цркву!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, митрополит црногорско-приморски је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. "Признајем да нисам способан да употребим благу реч, некад из мене избије Динарац и човек, али знам која је мера људског понашања", рекао је једном приликом митрополит Амфилохије. Рођен као Ристо Радовић у близини Манастира Мораче, говорио је - васпитаван сам уз гусле и приповедања о чојству и јунаштву. Kада је из Баната дошао на Цетиње 1990. године, причао је - тада је мало ко овде знао ко је Свети Петар Цетињски, а сви су у кућама имали слике Јосипа Броза. Kада су га 2000-их видели као новог патријарха српског, рекао је - неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати. Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, Амфилохије је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. У разговору за РТС митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорио је о иницијативи врха црногорске државе и Закону о слободи вероисповести, о Милу Ђукановићу, Момиру Булатовићу, Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, о своје три деценије на Цетињу. Извор: РТС-
- 2
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 9 )
-
Презвитер др Оливер Суботић: Хоће ли (и могу ли) машине заменити људе?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Одговор на питање постављено насловом овог округлог стола ће се разликовати у зависности од претходно усвојених антрополошких премиса и начелног става у погледу човекове природе. За оне који прихватају материјалистички поглед на свет одговор на питање хоће ли и, уопште, могу ли машине заменити људе можe бити позитиван, с обзиром да у том гледишту човек преставља само телесну, материјалну компонетну, затворени систем у оквиру кога се дешавају бројни хемијски и физички процеси које називамо разменом материје и енергије. Ако би то било све што је човек, онда би га заиста могли прецизно дефинисати, а самим тим и потпуно симулирати уз помоћ концепта вештачке интелигенције. Преостало би једино време и рад за развијање технологије за тако нешто. Међутим, уколико прихватимо теистичко (и њему блиска полазишта) и сходно томе у човечије биће укључимо и духовну компоненту, схватићемо да је немогуће да заменимо човека машином, ван улажења у било какве даље етичке импликације таквог покушаја. Духовна компонента бића у теистичком, а поготово хришћанском виђењу света, је сама по себи неограничена и није подложна смештању у ограничене категорије класичног математичко-логичког и уопште дискурзивног начина размишљања. Погледајмо на конкректном примеру како се прихватање једног од наведених ставова одражава на ову проблематику. У књизи која је повод овог уваженог скупа се наводи смела прогноза водећег британског футуролога Ијана Пирсена, да ће у наредних 30 година смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског мозга бити пренет у меморију рачунара. Ако разматрамо критички, приметићемо да се ова футуристичка изјава суштински заснива на рационалистичким поставкама које нису ништа инвентивније од оне коју је још вековима раније поставио Рене Декарт (који је центар људског бића такође поставио у мозак) и да се очигледно ослања на материјалистичко виђење човека (сводећи га на функције мозга и ништа више). Са том изјавом се сигурно неће сложити припадници Бергсонове философије који ће истаћи чињеницу да се интуиција не може сместити у рачунарски алгоритам, ван улажења у даље расправе, док ће егзистенцијали на овакве прогнозе једноставно одмахнути руком. А тек би православни хришћани имали шта да критикују код таквог приступа, крајње површног у свом свођењу човека на само један део једне компоненте (материјалне) његовога бића. Технологија свакако помаже човеку у отклањању неких материјалних ограничења и проширује његове могућности и функције, што није спорно, осим у случајевима који повлаче друштвено-етичке дилеме. А међу основне етичке дилеме спада и питање у којој мери ће технологија потиснути човека на маргину, колико ће њен развој утицати на друштвене односе и да ли ће довести до трансформације особина људскости? На ово се питање не може дати прецизан одговор уколико не размотримо проблематику става према технологији као таквој. У овом погледу постоје четири различита доктринарна приступа. Најчешће присутан став је да технологија сама по себи нема инхерентно постављене циљеве (вредносна неутралност технологије), те да њен развој зависи и у потпуној је контроли самог човека (непостојање аутономије технологије). То је тзв. инструментални приступ који данас заступа прогресивистичка школа мишљења. Иако делује веома логично, овај приступ је ипак површан. Ко би могао да каже да је, рецимо, технологија оружја за масовно уништење живе силе нешто вредносно неутрално? То је апсолутно немогуће јер је сам концепт оружја за масовно уништење такав да је јасан по свом почетном вредносном усмерењу и инхерентно постављеном циљу. Може се тај циљ правдати националном безбедношћу, стратегијом нукеларног одвраћања и сличним разлозима који покушавају да пронађу „добру“ употребу, али истина остаје: нуклеарно оружје се не може посматрати као вредносно неутрално. Управо указујући на ове граничне проблеме, инструментални приступ је темељно прокритиковао Мартин Хајдегер средином прошлог века, са својом онтолошком критиком технологије. Нажалост, желећи да до краја оповргне површност инструменталне тезе, Хајдегер је отишао у другу крајност и постао зачетник правца који заступа апсолутну вредносну опредељеност технологије и њену аутономност у погледу испуњења циљева који су јој иманентни. Ову врсту технолошког песимизма многи класификују као технолошки детерминизам, али истински детерминистички приступ се појавио знатно раније, као што је то одлично у својој класификацији различитих технолошких приступа показао Ендрју Финберг, и карактеристичан је за класични марксизам који (иако држи до вредносне неутралности технологије) у складу са својим погледом на развој друштва и друштвених односа фактички заступа тезу о аутономном развоју технологије. Таква теза, међутим, није достојна слободног, а поготово мислећег човека, који не жели да капитулира пред ставом да је неслободан када је реч о усмеравању технолошког развоја. Остаје да размотримо и четврту теорију која је, чини нам се, најближа правом путу, а то је критичка теорија технологије. Она полази од тога да технологија није аутономна у свом развоју, што ће рећи да човек итекако има могућност одређивања алтернативног циља. Тиме се јасно указује на слободу усмеравања технолошког развоја од стране човека. Са друге стране, овај приступ полази од тога да технологија није вредносно неутрална, односно да у себи има постављену вредносну матрицу у смислу циљева који су јој инхерентни, с обзиром да не постоји технологија сама по себи, већ само примењена, имплементирана технологија. Чини нам се да би овај приступ био прихватљив поготово уколико га проширимо додатном тезом о „слабо“ и „јако“ концептуално везаним технолошким решењима. О чему је реч? Примера ради, нож би био рудиментарно и слабо концептуално везано технолошко решење, што ће рећи да у том случају можемо говорити о постојању широке могућности усмеравања циља и употребе у на различите начине. Међутим, у случајевима сложених и концептуално јако везаних решења већ постоји страховито изражена почетна вредносна матрица у смислу инхерентно постављеног циља, чиме је сужен опсег његовог преусмеравања. Поред наведеног примера оружја за масовно уништење, такав је пример са системима тоталног надзора становништва – чињеница да је у питању концепт који носи суштински гледано тоталитарни карактер имплицира јаку почетну вредносну усмереност тог технолошког решења, ма колико се оно уводило зарад безбедности и сличних разлога. Мада и у овако чврсто везаним технолошким концептима постоји могућност накнадног преусмеравања инхерентно постављених циљева, то је знатно теже него код слабо концептуално везаних решења. То је разлог да у погледу технологије увек детаљно испитујемо њихову концептуалну страну, процењујемо из етичког аспекта њену вредносну матрицу и задржимо здрав критички став према њеној имплементацији уколико она нарушава темељна цивилизацијска начела. И да закључимо: машине не могу нити ће заменити човека, ма колико да узнапредују у својој сложености и ма колико футуролози износили невероватна предвиђања – човекова духовна компонента је несместива у било шта ограничено, па макар то био и најсавременији супер-компјутер. Са друге стране, колико ће технологија успети да у свом наметљивом ходу истисне људскост и уништи здраве међуљудске односе, па чак и само друштво као такво, зависиће од степена критичке свести према њеном развоју, испитивању концептуалне стране технолошких решења и напору ка активном усмеравању технолошких циљева. А на развијању те критичке свести у нашем друштву заједно треба да раде припадници академских институција са једне стране и аутентичне духовне институције попут Цркве са друге. Извор: ЦЕПИС -
Митрополит Амфилохије: Атеисти хоће да отму цркве и поклоне их секти!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је у интервјуу за ТВ Нови, да ће се Тројичиндански сабор одржати како би исцијелио отимачину и располућеност друштва. Он је додао да је запањен изјавама предсједника Мила Ђукановића. Амфилохије сматра да црногорска власт покушава да убије појам љубави на Тројичиндански празник. –Тај сабор и постоји да све подсјети како отимање није добро и да ту нема разума. Он није ништа друго него манифестација призивања љубави према богу и подстицај за нас који смо на земљи, на љубав на исцељење од мржње, на исцјељење од безбожништва, рекао је он. Он је поновио да „атеистичка власт жели да одузима црквену имовину“. –Можда планира да је поклони некој својој секти коју сама ствара. Гдје је било у историји да се то ради и то је први пут. Комунисти су имали толико памети па нијесу стварали своје цркве. Ови њихови насљедници хоће цркве да стварају, појаснио је он. Митрополит Амфилохије наглашава да је изненађен изјавама предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. –Сретали смо се у Храму васкрсења, сретали смо се са љубављу и зато сам запањен због његових изјава, рекао је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
* Флора и Мирослав Дамјановић са ћерком Све више мушкараца из Жупе и Александровца своје животне партнерке проналази у околини Тиране и Скадра. За мање од 10 година, у Расинском округу склопљено близу 200 мешовитих бракова НА територији Расинског округа је за мање од 10 година, према неким проценама, склопљено близу 200 српско-албанских бракова. Албанских снаја раније је највише било у општини Брус, а младе из Албаније у последње време све чешће доводе младожење из Александровца. Мало је недостајало па да у александровачком селу Горњи Ступањ домаћинство Јовановић, које је требало да наследе рођена браћа Зоран (45) и Драгутин (41), остане пусто и без наследника. Старији Зоран је зато одлучио да послушао савет пријатеља и животну партнерку потражио у околини Тиране. – Имао сам девојака, али је углавном био проблем што су се двоумиле око живота на селу – сведочи, за „Новости“, Зоран Јовановић. – Годину дана сам се мучио сам са собом и размишљао. Нисам био сугуран какве ће реакције да буду. Када сам преломио и отишао, на крају и упознао будућу тазбину, видео сам да су то нормални људи, које, као и нас, муче исти проблеми. Миу (30) је довео у Жупу 10. новембра 2012, а венчали су се 13. јануара наредне године. Каже да је више од 150 радозналаца продефиловало кроз њихов дом да види у то време прву Албанку у селу. Венчање је обављено у оквиру популарне ТВ емисије, а судбоносно „да“ изговорили су и његов брат Драгутин и Мирјана, такође млада из Албаније. – Имамо складан брак, нисмо разменили ни пет лоших реченица – уверава нас Зоран, док покушава да се „одбрани“ од синова Ђорђа (4) и Михајла (2). – Миа је сама пожелела да промени веру. Лепа Албанка прича да се одмах загледала у Зорана, а да је прихватила православље јер мисли да жена треба да прати свог човека. – Нисам се никада покајала што сам дошла – каже нам Миа. Њена заова Мирјана (38) каже да јој је на почетку било мало теже, док није савладала српски језик. * Драгутин и Мирјана Јовановић – Дошла сам међу добре људе, и наравно да ми је добро – каже насмејана Мира, мајка трогодишње Јасмине и Матеје, који тек треба да напуни годину дана. Иначе, обе снаје редовно виђају своју родбину. Браћа Јовановић раде у фабрици „Вино Жупа“, а код куће послују с воћем. Од сточарства су одустали. Слична занимања прфеовлађују и у другим жупским селима где има албанских снаја, у Суботици, Ратају, Осрецима, Злегињу… Село Гаревина, са 100 домаћинстава, има четири младе из Албаније. Флора (36) из скадарског краја је једна од њих. Удала се за Мирослава Дамјановића (40), ауто-механичара у „Југопревозу“ у Крушевцу. Имају ћерку Нину од две и по године и ишчекују принову. – Мој пријатељ из Криве Реке се оженио Албанком. Тако сам и упознао Флору, јер су биле другарице – открива нам Мирослав. – У почетку је многима било необично, али више није. * Зоран и Миа Јовановић са децом Флора каже да је њена сестра удата у селу Швране код Крушевца и да јој једино смета што је процедура добијања српског држављанства скупа и мукотрпна. – Бавимо се воћарством, али ове године нисмо имали среће због суше. Тако је то на селу, једне године буде мраз, друге град, треће нас мучи цена откупа – каже Флора. ПРЕВОДИЛАЦ ПОУЗДАНО знам да се нико од чланова родбине будуће младе није пожалио када су дошли да провере у коју породицу долази њихова девојка, а разлози за удају су углавном економске природе – објашњава Радоје Радић, један од ретких овлашћених судских преводилаца албанског језика. – Око 70 одсто девојака које дођу у Србију да се удају су католикиње, док су остале муслиманске вере. С временом науче и навикну се на српске обичаје. МНОГО ДЕЦЕ ПРВИ бракови са држављанкама Албаније почели су у Алексадровцу почетком 21. века. Најчешће су се на тај корак одлучивали старији младићи из сеоских средина, који супругу нису могли да нађу на нашим просторима. – Код нас је склопљено у протеклом периоду око 25 бракова, а рођено је од 30 до 40 деце – каже Зоран Малетић, матичар из општине Александровац, где се годишње обави од 80 до 100 венчања. – Посебних процедура што се тиче склапања брака са држављанкама Албаније нема, то се чини као у случају било које друге стране држављанке. Судски тумач присуствује уколико не знају добро наш језик. Новости http://vidovdan.org/2017/08/10/kad-nece-srpkinje-na-selo-hoce-albanke/
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, чиме је почело редовно великопосно братско сабрање свештенства Протопрезвитеријата бококоторског и херцегновског. У литургијској бесједи на крају богослужења, Владика је рекао да је у Цркви Божјој све у знаку часнога и животворнога крста. Подсјетио је да ову недјељу прослављамо као крстопоклону и клањамо се животворноме крсту. „А то јесте смисао и биће Цркве Божије: Христос распети и васкрсли. И сви они који су Његови и који су се крштавали и крштавају у Његово име, они се Њему сараспињу, узимају на себе крст Његов и кроз распеће задобијају тајну вјечнога васкрсења и вјечнога живота“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је Црква Божја распињана и гоњена кроз сву историју. „Ево, погледајте шта се данас догађа на Михољској Превлаци. Михољска Превлака је светиња која је саграђена у вријеме цара Константина, саграђена је на моштима једног древног хришћанског мученика пострадалог од онога, како га је народ запамтио – проклетога цара Дукљанина“, подсјетио је он. Говорећи о историјату Михољске Превлаке, о њеним мучеништвима и разарањима, он је нагласио да никоме није сметало и не смета што је она оскрнављена подизањем бунгалова на њеним рушевинама, као ни то што су јој име украли и претворили је у Острво цвијећа. „Ред би било да нам и ова државна власт помогне у обнови те светиње, а не да нас спречава и да подигнемо ову крстионицу, која је тамо подигнута, која је наставак оне крстионице из времена цара Константина. Ова крстионица није ништа друго него покушај обнове те крстионице да би се кроз њу и преко ње обновила и Михољска Превлака“, казао је он. Додао је да Митрополија црногорско-приморска деценијама моли и тражи да сама, без финансијске помоћи државе, обнови превлачку светињу. „Не дају нам ови такозвани заштитници културних добара. Шта они штите – културна добра или културне рушевине? Културна добра су она која се обнављају, која васкрсавају, која се ревитализују… То је правило било кроз вјекове, и на истоку и на западу. Само овдје код нас, ево, не дозвољавају да се обнови та светиња. А даће Бог“, поручио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да духовни потомци комуниста, који јесу отимали црквену имовину, али не и храмове, сада хоће да отимају и храмове. „Обезбожена држава, секуларна држава, она сада први пут у историји хоће да отима храмове и хоће да их присвоји да постану државни храмови. То не спада у нормалне приче, али је овдје код нас то чињеница. Ја се у Бога надам да ће Господ, који је распет за нас и за наше спасење, Црква Божја и свети Божји људи, који су сараспињани Христу кроз вјекове, нама помоћи и уразумити ове људе који у 21. вијеку покушавају да руше светиње“, рекао је Владика. Подсјетио је да је својевремено, на пријетњу да ће бити срушена црква Свете Тројице на Румији употребио „тешку, али светопетровску“ ријеч: Ко срушио цркву на Румији, да Бог да срушио њега часни крст. „Као и онај који срушио крстионицу на Превлаци, да Бог да часни крст њега и његово потомство срушио и уништио. Ја понављам те ријечи. Јесте да су тешке, али ја морам да поновим те ријечи Светога Петра Цетињскога“, поручио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић Фото: Јован Д. Радовић Митрополије Црногорско-приморска 03 / 04 / 2019 -
Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој (Мк. 9,34)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Трећа недеља поста назива се Крстопоклоном, јер се тада прославља Часни крст и духовни плодови крсне смрти Спаситеља. Ове недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претрпљена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим. Изношење крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење крсту уз појање: Кресту Твојему. Ово поклоњење крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: Стопи моја направи по словеси Твојему... и у петак после отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја... Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи. Значај крста Христовог за оне који се подвизавају постом Црква је објаснила у богослужбеним песмама. Попут олисталог дрвета које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење за завршетак овога дела. Крст Христов, као знамење победе над смрћу, припрема нас за радосно прослављање Победника над адом и смрћу. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог који нам се приближава. Осим прослављања Часног крста на коме је Господ смирио Себе до смрти, у богослужењу ове седмице поста се изобличује и фарисејска гордост а похваљује се смиреност цариника. Извор: Српска Православна Црква -
Да ли ће то бити Цркви на корист? Сумњам! Највероватније је да ће опасти духовни ниво и благодатни имунитет на саблазни и стихије овог века у конкретној Помесној Цркви. Занимљиво је каква ће бити реакција грчког монаштва, Атона, на ову одлуку? Осим тога, оваква одлука може представљати „поклон“ разноразним лажним ревнитељима и расколницима у њиховом сукобу с Патријархатом и општецрквеним јединством. Дај Боже да се ништа слично не деси. Осим тога, после сваког кршења канона, као и после нарушавања воље Божије све људе који их прекрше – који примењују и прихватају ову дозволу – очекују патње као извесне спасоносне епитимије ради уразумљивања и исправљања. На пример, смрт попадије и њен одлазак из породице нису случајни. Увек треба тражити духовне разлоге за то. Човек треба да издржи велико и страшно искушење и да буде духовно поштен пред Богом, Црквом и самим собом. Боље је да смирено оде у пензију, да по благослову обавља било које црквено послушање осим свештенодејства, да не искушава епископа и милостиво дуготрпљење Господа. Бог ће за такво поштовање црквених правила увек дати благодатну духовну утеху. У супротном случају пре или касније последице могу задесити самог свештеника или његову децу и унуке. Мислим да је узрок доношења овакве одлуке брзо уништавање институције породице на Западу које се дотакло и породица свештенослужитеља, посебно оних које се више заснивају на либералним вредностима него на традиционално духовним. Ево мишљења псковопечерског старца архимандрита Јована (Крестјанкина) о рукополагању мирјана који се налазе у другом браку: „Што се тиче Н. могу само да се зачудим, јер каноне нисам писао ја, већ су их писали свети оци. А нама грешнима није дато ни да расправљамо о њима, ни да их мењамо. А ево шта тамо пише о свештенослужитељима: ‘Богу је потребна чиста жртва.’ Други брак се забрањује служитељу олтара. Никакву улогу не игра то кад је био ожењен, пре или после уцрквљења. И да ли је у првом браку био венчан или није такође није од суштинске важности за решавање овог питање. Главно је то што има другу жену, а то значи да он не може постати служитељ престола Божијег. Човек који се налази у другом браку може бити само црквенослужитељ, а нипошто не може бити свештенослужитељ.“ Са сигурношћу се може рећи да би архимандрит Јован био категорично против овакве одлуке Константинопоља и да никога од клирика који су постали удовци или које су жене оставиле не би благословио да ступи у овакав брак, не би га одобрио и не би саветовао такав поступак. Извор: Православие.ру -
Мислим да треба да сачекамо објављивање званичних докумената и званичан коментар Богословско-канонске комисије и Светог Синода наше Цркве на ову новину како бисмо могли да донесемо коначне закључке. Црквена правила су прекршена. То може довести до тога да ће се у јурисдикцији Константинопољског патријархата наћи огроман проценат оваквих свешенослужитеља. Да ли ће то бити Цркви на корист? Сумњам! Највероватније је да ће опасти духовни ниво и благодатни имунитет на саблазни и стихије овог века у конкретној Помесној Цркви. Занимљиво је каква ће бити реакција грчког монаштва, Атона, на ову одлуку? Осим тога, оваква одлука може представљати „поклон“ разноразним лажним ревнитељима и расколницима у њиховом сукобу с Патријархатом и општецрквеним јединством. Дај Боже да се ништа слично не деси. Осим тога, после сваког кршења канона, као и после нарушавања воље Божије све људе који их прекрше – који примењују и прихватају ову дозволу – очекују патње као извесне спасоносне епитимије ради уразумљивања и исправљања. На пример, смрт попадије и њен одлазак из породице нису случајни. Увек треба тражити духовне разлоге за то. Човек треба да издржи велико и страшно искушење и да буде духовно поштен пред Богом, Црквом и самим собом. Боље је да смирено оде у пензију, да по благослову обавља било које црквено послушање осим свештенодејства, да не искушава епископа и милостиво дуготрпљење Господа. Бог ће за такво поштовање црквених правила увек дати благодатну духовну утеху. У супротном случају пре или касније последице могу задесити самог свештеника или његову децу и унуке. Мислим да је узрок доношења овакве одлуке брзо уништавање институције породице на Западу које се дотакло и породица свештенослужитеља, посебно оних које се више заснивају на либералним вредностима него на традиционално духовним. Ево мишљења псковопечерског старца архимандрита Јована (Крестјанкина) о рукополагању мирјана који се налазе у другом браку: „Што се тиче Н. могу само да се зачудим, јер каноне нисам писао ја, већ су их писали свети оци. А нама грешнима није дато ни да расправљамо о њима, ни да их мењамо. А ево шта тамо пише о свештенослужитељима: ‘Богу је потребна чиста жртва.’ Други брак се забрањује служитељу олтара. Никакву улогу не игра то кад је био ожењен, пре или после уцрквљења. И да ли је у првом браку био венчан или није такође није од суштинске важности за решавање овог питање. Главно је то што има другу жену, а то значи да он не може постати служитељ престола Божијег. Човек који се налази у другом браку може бити само црквенослужитељ, а нипошто не може бити свештенослужитељ.“ Са сигурношћу се може рећи да би архимандрит Јован био категорично против овакве одлуке Константинопоља и да никога од клирика који су постали удовци или које су жене оставиле не би благословио да ступи у овакав брак, не би га одобрио и не би саветовао такав поступак. Извор: Православие.ру View full Странице
