Претражи Живе Речи Утехе

“У име свих љекара и здравствених радника хтјела бих да се захвалим Митрополији црногорско приморској на прилогу у виду два респиратора која су у овом периоду епидемије коронавируса добродошла нашем здравственом систему”, изјавила је начелница пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе др Јелена Боровинић Бојовић гостујући вечерас у четвртој епизоди серијала Интернет литије. Говорећи о дјеловању короне вируса на човјеков респираторни систем др Бојовић је истакла да је проблем код овога вируса који припада широј фамилији Корона вируса тај, што се први пут јавља код људске популације на коју је пренешен са животињског свијета. “Као свака нова болест или нови вирус и овај тренутни представља неминован изазов за глобални здравствени систем”, казала је начелница пулмолошке клинике. Она је навела и то да је додатни проблем тај што се симптоми јављају индивидуално и да им је потребан период од 3-4 до 14 дана. “Период инкубације односи се на тренутак када вирус уђе у човјеков организам до појаве првих симптома. Битно је навести и постојање асимптомата, то јест особа код којих су симптоми минимални али који су такође потенцијална опасност за друге људе и околину. Због тога је битан период самоизолације у трајању од 14 дана.” Када је у питању примјена респиратора она се користе у најтежим случајевима којих има у процентима 5-6% а који захтијевају вјештачко дисање посредством респиратора. “Оно што је јако битно за нас јесте да се број обољелих држи на пристојном нивоу како се здравствени систем не би затрпавао. Огромни прилив пацијената представља проблем не само за наш већ и за сваки здравствени систем у свијети јер у таквим ситуацијама није могућа квалитетна пажња и опхођење према обољелима. За сада наше здравство посједује довољан број респиратора али свакако бих још једном апеловала на јавност да се придржавају превентивних мјера издатих од стране Националног координационог тима”, истакла је на крају разговора др Јелена Боровинић Бојовић начелница пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вјерни народ Херцег Новог сабрао се вечерас на молебану Пресветој Богородици у цркви Вазнесења Господњег на Топлој. Молебан је служио протојереј Предраг Шћепановић, парох подгорички, који је и предводио вечерашњу литију. По завршеној молитви вјерници су у литијском входу кренули до цркве Светог архангела Михаила на Тргу херцега Шћепана, који је и вечерас био премали да би се на њему окупили сви учесници литије. Ријечима бесједе испред храма на Белависти окупљенима се обратио отац Предраг. „Доносим вам благослов и хук града Подгорице и 100 000 учесника свештене литије. Из града Подгорице гдје је рођен отац Светога Саве, Свети Симеон Мироточиви. Из Подгорице китне перјанице, једнога града велике вјере али и велике галаме и отпадништва од вјере јер је Подгорица 1953. била град са највише атеиста у тадашњој Црној Гори”, рекао је отац Предраг. Он је подсјетио на велика страдања Подгорице у бомбардовањима током Првог и Другог свјетског рата, као и на то да је Подгорица град који је 46 година носио туђе име, заборављајући на своје светиње. У том контексту, он се запитао има ли смисла да неко ко дође из града Подгорице говори Новљанима који су вјековима постојано чували своју вјеру и традицију говори о постојаности и чврстини вјере. „Ја сам вечерас видио овдје вјеру чистију од планинских извора и јачу од громова. Пролазећи овим свештеним улицама осјетио сам да се радују душе ваших предака”, рекао је он. Коментаришући ријешеност народа Божијег у Црној Гори у намјери да сачува своје светиње, он је казао да се ове зиме овдје догодило свештено чудо. „Када су нас отписали и када су мислили да ће зима бити дуга и тешка и сњеговита и када ће овај безакони закон проћи лако, догоди се свештено чудо. Свети отац Василије Острошки слава му и милост, који нас сабра у граду Никшићу у источној Херцеговини, видје да у овоме народу има Христове соли па пусти дар са Неба, али када видје онолики народ који се сквасио до голе коже да неће одустати, посла Свети Василије ово предивно вријеме и овај предивни народ каквог данас на земаљском шару нигдје нема”. Подсјетивши на ријечи Светог Петра Цетињског: „ Кажу оно што знају и чине оно што знају, а не знају шта чине”, он је прокоментарисао наводе оних који кажу да народ у литијама стоји под туђим барјаком. „Кажу да смо под туђим барјаком, да је тробојка туђи барјак, а краљ и књаз Црне Горе Никола је сахрањен под том тробојком”, казао је свештеник Шћепановић и додао да се требамо подсјетити и 1948. године и изгласавања Резолуције Информбироа. „И данас нас неко враћа у ’48. годину. Ови старији могу да се сјете како је у јуну ’48. сво руководство Црне Горе било за резолуцију Информбироа, а онда су у јулу ’48. као курјаци гонили оне који су били вјерни мајци им Русији. Ево и данас нас пребројавају исти они који су се под тробојком заклињали за заједничку државу, а данас ми њима треба да доказујемо колико волимо ову земљу, а сви су наши животе дали за њу”, казао је отац Предраг. „Хвала вам за љубав, достојанство и постојанство јер се у Херцег Новом налазимо на мјесту нашег опстанства и постанства и слушамо оне ријечи које ових дана одзвањају небесима: НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ”, закључио је протојереј Предраг Шћепановић. Након оца Предрага сабранима су се обратили и млади људи који су у овим свештеним литијама препознати као подгоричка господа. „Младости нека нам ријечи буду попут молитве. Морамо знати за шта се боримо, а боримо се не само за себе него и за нашу дјецу, за боље сјутра, за нека будућа покољења. Баш као и наши стари који данас више нису међу нама. Зато је гријех одбацити прошлост. Зато је гријех одбацити нечије прошле борбе јер су оне биле за нас данас. То бар сада знамо. Црна Гора држи час демократије Европи. Неко вам брани да будете оно што јесте и покушава да приватизује ваше последње уточиште. Нема на то право! Зато ово и јесте борба за слободно друштво. Лоша времена рађају добре људe, а добри људи се по добру познају и само они могу донијети промјену”, казала је Љубица Симоновић, студент Филолошког факултета. Новљане је на крају поздравио Миливоје Брковић Брџа. „Подгорица је васкрснула у Христовој љубави. Подгорица је жива свијећа међу свим свијећама. Подгорица је уз раме Херцег Новом. Уз раме свим нашим градовима у којима се уз најљепшу православну вјеру брани прошлост али и будућност наше Црне Горе, Боке и Брда. Брутални напад на нашу Српску православну цркву пробудила је младост Црне Горе. Вјеровали су да су уплашили младе људе, да су створили неког новог човјека, да су нам неком политичком хирургијом одстранили сјећање и понос. Мислили су да ће наше последње ријечи ућуткати хапшењем. Мислили су да су у наша срца уселили страх, а отуда из наше душе јурнуле су ријечи храбрости, тробојне радости на најљепшим тробојним барјацима под којима је умирала Црна Гора али ево под којима се и родила из пепела”, казао је Брџа, чије су ријечи поздрављене бурним аплаузом уз громогласни поклич – НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је коментаришући предлог председника Александра Вучића, да ће Србија помоћи да се плати порески дуг који власти Црне Горе траже од Српске Православне Цркве у Црној Гори, да је од срца захвалан председнику Србије, али да га моли да сваки динар који Србија може да одвоји оде на Косово и Метохију. Он је у за Радио Београд 1 рекао да су приче о томе да Српска Православна Црква не плаћа порез „морбидне лажи“, које неће имати успеха. „Хвала нашем добром председнику Србије, ја бих њега молио то што има, да да неком, да до последњег динара да за Косово“, рекао је Митрополит Амфилохије. Како је додао, није случајно што се на литијама бране светиње и уједно певају песме о Косову. „Овај народ је органски битно везан јер зна да је Косово наше вековно огњиште, и Србије и Црне Горе и свега нашег народа и треба Косово сачувати, бранити, рекао Његово високопреосвештенство. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Цетињском манастиру данас је служена Света архијерејска литургија, којом је началствовао Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ каракаски и јужноамерички Јован, са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Након Свете литургије, Митрополит Амфилохије је поздравио господина Владимира Гојковића, селектора ватерполо репрезентације Црне Горе, носиоца ордена златног лика Светог Петра Ловћенског Тајновидца, честитавши на бронзаној медаљи. Такође је поздравио и његовог оца Никшу, који је такође присутан, а који је носиоц ордена Светога Краља Милутина. Митрополит је селектору Гојковићу и цијелој репрезентацији „која је прославила и себе и цијелу Црну Гору“, како је рекао, додијелио икону Свете Богородице Филеримске. Благосовио је цијелу репрезентацију, пожељевши да их штити мајка Божија, те да нам доносе медаље и побједе са будућих такмичења. Селектор Владимир Гојковић, захвалио се у име репрезентације на части и указаној пажњи, изразивши задовољство што је био присутан на данашњем литургијском сабрању, нагласивши да му подршка и благослов Цркве много значи, као и цијелој ватерполо репрезентацији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици- Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић. Звучни запис беседе Владике Методија Повезана вест: Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи: ,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити. Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела." Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена: ,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност." Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај. ,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане будућности.'' Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици: ,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав. Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове. Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио. Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија. Он је додао да оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу: ,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он. ,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина. Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Публициста Јован Маркуш: „Има, хвала Богу, Цетињана који се држе Светопетровске Црне Горе. Не треба се бојати. Потписивање петиције против предлога закона о слободи вјероисповијести и увјерења је елементарно људско право а самим тим и вјерско“. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Око Цркве Христове и стожера православља у Црној Гори Цетињског манастира грађена је и држава Црна Гора, а ако Бог да ту ће се и очувати и сачувати око сједишта наше Митрополије и нашег Митрополита Амфилохија. Светородна лоза Петровића стварала је државу Црну Гору, на Цетињу сабирала вјерни народ и главаре око Цетињског манастира. Сада је код нас, нажалост ситуација много другачија. Држава у 21 вијеку покушава да ствара неку своју цркву, поричући осмовјековно постојање Српске православне Цркве на овим просторима. Кажу да ни Цетињани нису више оно што су били а ми смо сигурни да у дубини своје душе јесу судећи по оним народним ријечима гдје је текло и капаће. Због свега овога разговарали смо са рођеним Цетињанином публицистом Јованом Маркушем некадашњим градоначелником црногорске престонице. Г. Маркуш, као неко ко је овдје свој на своме, ко је свој живот посветио Митрополији црногорско-приморској и неко ко сакупља и чува многе податке о обнови наше Митрополије посебно од доласка нашег Митрополита Амфилохија на њен Трон наовамо, говорио је о предлогу закона о слободи вјероисповијести и увјерења који предлаже наша Влада, а видимо да и Венецијанска комисија оспорава у многим тачкама. Наш народ, хвала Богу, увелико потписује петицију против овог предлога закона, а свједоци смо да је Тројичиндански сабор окупио велики број вјерника, што све говори о томе какав је тај предлог у ствари. Г. Маркуш је између осталог одговарао на питање чије су наше Цркве у Црној Гори ако не припадају једној и јединој православној Цркви у Црној Гори, Митрополији црногорско-приморској односно Српској православној Цркви, о обнови наше Митрополије и њеног процвата како материјалног, тако и духовног посебно у последњих 21. годину од доласка нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, на шта нас обавезује Вучедолска битка чију 143 годишњицу данас обиљежавамо и позива све оне који то до сада нису урадили да потпишу петицију против спорног закона о слободи вјероисповијести и увјерења. Он каже да се не треба бојати да је потписивање петиције елементарно људско право а самим тим и вјерско. Извор: Радио Светигора

Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Генерација 1971. из Богословије Света три Јерарха у Крки прославила 48 година од завршетка школовања. На дан Праведног Јова, 19. маја 2019. године, у цркви Светог апостола Матеја светом Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије у молитвеном присуству школских другова, Епископа бањалучког г. Јефрема и канадског г. Митрофана. Саслуживали су протојереји-ставрофори Живорад Павловић, Михаило Марјанац и Петар Јованчевић; старешина цркве Светог апостола Матеја, отац Слободан Чавка, као и протођакони Слободан Вујасиновић и Радојица Жагран. Током торжествене Литургије празничну проповед произнео је Епископ канадски г. Митрофан: -Христос васкрсе! Ваша Преосвештенства, високопречасни и часни оци, драга браћо и сестре. Чули сте данашње свето Јеванђеље, а ја хоћу само да се надовежем на две ствари. Прва је: Господе, немам човека; друга је: Иди, не греши. Једног великог лекара, хришћанина, упитали су која је највећа болест данашњег времена, да ли рак, да ли можда срчани удар, или друге неке болести, а лекар је одговорио: највећа болест савременог човечанства јесте усамљеност. Људи не маре једни за друге. То је стварност. Отиђите у старачке домове, па ћете видети колико има мајки које ће се пожалити да их синови и кћерке нису посетили, а ни пријатељи, кумови, ни родбина ни познаници. Отиђите у сиротишта, па ћете видети колико их обилазимо. Довољно је видети само овде у Звечанско у Београду,, па ћемо видети колико има деце напуштене. Погледајте велике градове Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго… а да не говоримо и о нашем Београду. Видећемо колико дечице напуштене има и да на улици живе. Отиђите у болнице па ћете видети колико има напуштених и немоћних који чекају макар неког да им каже Добар дан, Помози Бог или Како си. -Данашње Јеванђеље истина говори о човеку који је био 38 година болестан и који је рекао: Немам човека, а није знао да има човека, боље речено Богочовека, безгрешног и свемоћног – Господа Исуса Христа. Господ му се није одмах открио већ му је рекао да узме одар свој и крене. Човек је то учинио, поверовао је у Господа нашег. Када поверујемо у Господа, онда ћемо доћи до правог познања наше грешности и знати да је Он једини који нас може исцелити од душевних и телесних немоћи и опростити нам сагрешења наша. Зато, драга браћо и сестре, било када да смо у невољи, не заборавимо да имамо Бога уза се. Не заборавимо да имамо свете и праведне људе и жене који се увек Богу моле за нас, као што је данас Свети страдални и праведни Јов, који је можда најочигледнији пример страдања, али и трпљења. Праведни Јов је изрекао ону дивну мисао: Знам да је жив мој Искупитељ и да ћу у последњи дан стати над прахом, очи моје видеће Бога, а не очи другога, беседио је В>ладика и додао: -Имамо и нашега Светог Саву чији спомен данас празнујемо. Учио нас је да идемо путем Христовим, да идемо путем Богочовека. Нека би дао Бог да сви који смо данас дошли, дођемо до личног познања себе и својих душевних и телесних немоћи, и да увек прибегнемо Богу. Да молимо опроштај сагрешења наших , као што се молимо у дивној молитви коју нам је Господ оставио: ...И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Теби нека је слава Боже, сада и увек, и у векове векова. Амин. Благоверни народ Сурчина је имао особиту част да угости генерацију 1971. из Богословије Света Три Јерарха у Крки. Било је лепо видети како окупљени школски другови, уз служавшче проте Живорада Павловића, Михаила Марјанца и Петра Јованчевића, протојереји-ставрофори Крстан Дубравац (некадашњи професор Карловачке богословије), Мирко Шипка из Суботице, Лука Босанац (Епархија славонска), проте Гојко Шуваја и Милорад Ановић из Баната, Илија Проле из Бачког Јарка, заједно са вернима узносе молитве Господу. Песме славе и хвале Господу појао је Мешовити хор Свети Роман Слаткопојац при храму Светог апостола Павла у Петроварадину. За певницом, којом је руководио проф. Карловачке богословије г. Никола Ерцег, појали су свештенослужитељи. После Божанске Литургије обратио се домаћин сабрања Епископ сремски Василије: -Прошло је 48 година од завршетка нашег школовања у Крчкој богословији Света Три Јерарха. Желео сам да се окупимо, ми колико нас је остало, овде у овоме новом и величанственом храму, да се помолимо Богу заједно са вама и да узнесемо Господу благодарност за све оно што нам је дао, да заблагодаримо за снагу и моћ, здравље и љубав са својим народом на свим просторима где моја браћа, Преосвећене владике Митрофан и Јефрем, и сви наши свештенослужитељи који су данас овде, дејствују,као што то чинимо и ми на подручју Епархије сремске. Несвакидашњем литургијском сабрању и јединственом школском часу присуствовали су архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић, протојереји Душко Ђеорђић и Страхиња Голијан, пароси сурчински; свештенослужитељи Мирослав Вујић из Епархије банатске, Јеремија Старовлах из Архиепископије београдско-карловачке, ктитори и приложници, сарадници и пријатељи цркве Светог апостола Матеја. После Литургије, радост је настављена у окриљу храма који је у даљој изградњи. Продужено литургијско сабрање било је прожето разговором и сећањем на школске дане у Крчкој богословији чија се химна разлегла из грла присутних: Најстарија српска школа Три Јерарха по имену одолева вековима времену и невремену. Четири века ту се уче православни богослови не гаси се никад свећа коју Господ благослови. Владике је многе дала, игумане, свештенике, и тако ће, Богу хвала, наставити у векове. Све док река Крка тече, док се земља - земљом зове, одгајаће Три Јерарха православне богослове. Верни су имали прилику да поздраве отачаствене архијереје наше Свете Цркве и свештенослужитеље из далека. За своју генерацију, домаћин, Епископ сремски г. Василије уприличио је свечани ручак. Свештенство архијерејског намесништва земунског потрудило се да у свему буде достојно и службе и гостопримства. Извор: Српска Православна Црква

Братство Светоархангелског манастира на Михољској превлаци захвалило се данас свим полицајцима који су одбили наређење да руше Крстионицу. „Овим путем желимо да се захвалимо свим припадницима полиције Црне Горе који су одбили да учествују у рушењу наше светиње, као и онима који су учествовали у походу на нашу светињу али нису хтјели да уђу насилно на манастирско имање“, објављено је на фејсбук страници Манастира. Најтоплије молитве и најдубље поштовање, наводи братија, прате оне који су због ове ситуације изгубили или напустили посао, али и задобили нешто много веће, „што ће се открити свима нама када напустимо овај привремени живот, и дођемо пред Бога Оца“. „Хвала свима који су ради свештеног страха и поштовања светиње чојствено и као прави наследници црногорског достојанства сачували свој витешки образ. Христос је међу нама“, наводи се у саопштењу Манастира Михољска превлака и вјерног народа.

Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор

„Хвала Бошњацима, јер очевидно нијесу ови заслужили да Његоша славе на тај начин. Хвала им и гдје чули и гдје не чули“, рекао је Митрополит Амфилохије на крају Свете архијерејске литургије коју је јутрос служио са свештенством у Лаври Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. Он је додао да је Његош велики и без тога да га таквим проглашавају садашњи црногорски властодршци. „Он је сам себе узвеличао до небеса. И Бог га је узвеличао. Сам је то записао и захваљивао Богу што га је душом и тијелом украсио над милионима“, казао је Владика. Владика је додао да Брозова идеологија није ништа друго до наставак муратовско-мехметфатиховске идеологије. „Она је оскрнавила Ловћен, посјекла утробу Ловћену. То је нешто најстрашније што се догодило у Европи -. да цјеломудрену, невину планину, Богом посађену ту, оскрнаве. То је исто као да, Боже сачувај, копаш по мајчиној утроби, да копаш дијете из њене утробе. Исто се то догодило са Ловћеном“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Он је подсјетио да је тада срушена прва црква посвећена Светом Петру Цетињском. „Одрекли се, дакле, Светог Петра Цетињског, његове вјере, његовога часнога крста, његовог законика. А његов законик почиње ријечима: У име Оца и Сина и Духа Светога. Имао је тридесет и три члана, онолико колико је Господ година живио на земљи“, казао је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да они који су рушењем цркве на Ловћену погазили аманет Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца сада хоће да га проглашавају празником црногорске културе. „Зато, браво Бошњацима. Нисте ви достојни да славите њега. А ако заиста хоћете да га славите, онда прво обновите цркву његовога стрица, његову задужбину на Ловћену и вратите га назад у његову црквицу. Овако ви нијесте достојни да га славите. Ко сте да сте, свака вам част, али нијесте достојни да га славите“, закључио је Митрополит Амфилохије. Рајо Војиновић http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-hvala-bosnjacima-sto-su-njegosa-zastitili-od-nedostojnih-da-ga-slave/