Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'феномен'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом. (Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима "друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице). 1. ЕЛЕМ, он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање: "Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?" и да би сам себи одговорио овако: "Наравно да немам", чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: "По њиховим правилима, немаш". За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин - Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији - иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља и противник религије као такве? Да ли он зна да је максима "брат је мио које вере био" настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник - православни, али и инославни - прихвата и атеисту као брата или сестру, мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију. Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти. Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој "српскости" није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске православне цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини. 2. ЗАТИМ надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а у ствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошери муслиманским халал док се руга православним "поповима", а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива "рахметли" уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима. Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа - изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха - који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално "без обзира на веру и нацију", и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сам-самцит или у пратњи малог броја свештеника, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију, ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила. Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани "судија васељене" проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу малтене од речи до речи): "Ако је цена за стварање некакве велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале". Такође је говорио да сви народи бивше Југославије - и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци - имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!). Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомоља него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом... Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores! 3. ДОЛАЗИ следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, "православна џамахирија", зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница, а нарочито се жив поједе што држава помаже црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милиона, стотине милиона... Питамо се: Шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милиона, или стотине милиона? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца. Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: Да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас-Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална), римокатоличке и протестантске "џамахирије" или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим. 4. ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је "индивидуални осећај комуникације са вишим принципом", "индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу", односно "пред неумитном коначношћу". Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав "осећај комуникације" и овакво "трагање" постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживања Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији, да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског - у суштини атеистичког - мисаоног искуства. Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма религија на грчком језику и јесте култ, богопоштовање, збир богослужбених радњи и речи). Најпре поставља питање: "...Шта раде попови, шта је њихово занимање?" (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане...) На своје питање даје и одговор, конгенијалан самом питању, па каже да "поповско" занимање није ништа друго до "произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора". Овом "дефиницијом", темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно - пуцањ у празно. Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није "занимање попова": то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сам нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: "Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требало да учи". Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једанпут годишње божићни тропар "Рождество Твоје...", и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теолога постати неизбројив. Следствено и логично, овај велики теолог "нема ништа против Бога", у којег иначе и не верује, али зато има "против његове земаљске администрације", то јест против "попова" (а зашто, понављам, не и против хоџа, рабина, лама и шамана?). Даље, за "поповско произвољно тумачење" лошег превода Светог писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је "тумачење" заиста "произвољно", али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог - зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког - који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, нека ми се ово не узме за грех, сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, "произвољно тумачење" није само тумачење "лошег превода", што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење "текста непознатог аутора". Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка спис већег броја аутор, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала "у даху" него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања "фирме" у коју њен "газда" читаве "две хиљаде година није свраћао". (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је "газда", Црква Његова је "фирма", свештеници су "портири" који довикују: "Само ви оставте паре нама!", а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: "Сад, ми се правимо блесави". На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!) 5. ИМА у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисера. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао,"све религије везао ланцима и бацио у најдубље море". Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској православној цркви. Тако он зна да она данас форсира "архитектуру рашко-призренску" (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ "рашко-призренску"!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку е да би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке. Даље, он зна и која се зграда прави "најбрже на свету": то је "храм Српске православне цркве". Онда пита: "А знаш како?", па славодобитно одговара: "Само срушиш минарет". Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле "директно жалио" на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој "жалби" почивши патријарх само "потписан", а да ју је писао "овај Иринеј бачки". Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне. А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности... него и врхунски повјесничар, па ће нам се "само касти": свега тога никад није било на Цетињу - вазда црногорском, никада српском - све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак: "Како је било, видећемо; како ће бити, видели смо". Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о "десанту" извршеном "да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу". Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле "досманлије", са Чанком или без њега, не треба толковати). Врхунац представља Чанков коментар о "заклињању у Косово" у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: "Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову". Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави "републику" (на арапском "џамахирију"; његова омиљена реч). 6. ОДАВДЕ па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства. Једном приликом пита свештеник удбаша: "Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт." На те речи добија следећи одговор: "Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити." Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука. Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он - из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда - решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним "прича се" или "рекла-казала", па стога и наглашава да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке - крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе - него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство ("попове") и тако даље. Поставља се интригантно питање: Који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању "по указаној потреби", при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сам. Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника - Тесла, Пупин и Миланковић - заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим "случајним Србима". Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући немали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења. Рекох и душу спасох. Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић)
  2. ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом. (Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима "друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице). 1. ЕЛЕМ, он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање: "Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?" и да би сам себи одговорио овако: "Наравно да немам", чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: "По њиховим правилима, немаш". За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин - Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији - иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља и противник религије као такве? Да ли он зна да је максима "брат је мио које вере био" настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник - православни, али и инославни - прихвата и атеисту као брата или сестру, мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију. Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти. Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој "српскости" није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске православне цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини. 2. ЗАТИМ надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а у ствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошери муслиманским халал док се руга православним "поповима", а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива "рахметли" уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима. Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа - изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха - који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално "без обзира на веру и нацију", и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сам-самцит или у пратњи малог броја свештеника, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију, ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила. Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани "судија васељене" проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу малтене од речи до речи): "Ако је цена за стварање некакве велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале". Такође је говорио да сви народи бивше Југославије - и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци - имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!). Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомоља него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом... Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores! 3. ДОЛАЗИ следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, "православна џамахирија", зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница, а нарочито се жив поједе што држава помаже црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милиона, стотине милиона... Питамо се: Шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милиона, или стотине милиона? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца. Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: Да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас-Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална), римокатоличке и протестантске "џамахирије" или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим. 4. ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је "индивидуални осећај комуникације са вишим принципом", "индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу", односно "пред неумитном коначношћу". Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав "осећај комуникације" и овакво "трагање" постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживања Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији, да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског - у суштини атеистичког - мисаоног искуства. Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма религија на грчком језику и јесте култ, богопоштовање, збир богослужбених радњи и речи). Најпре поставља питање: "...Шта раде попови, шта је њихово занимање?" (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане...) На своје питање даје и одговор, конгенијалан самом питању, па каже да "поповско" занимање није ништа друго до "произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора". Овом "дефиницијом", темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно - пуцањ у празно. Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није "занимање попова": то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сам нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: "Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требало да учи". Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једанпут годишње божићни тропар "Рождество Твоје...", и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теолога постати неизбројив. Фото Танјуг Следствено и логично, овај велики теолог "нема ништа против Бога", у којег иначе и не верује, али зато има "против његове земаљске администрације", то јест против "попова" (а зашто, понављам, не и против хоџа, рабина, лама и шамана?). Даље, за "поповско произвољно тумачење" лошег превода Светог писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је "тумачење" заиста "произвољно", али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог - зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког - који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, нека ми се ово не узме за грех, сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, "произвољно тумачење" није само тумачење "лошег превода", што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење "текста непознатог аутора". Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка спис већег броја аутор, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала "у даху" него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања "фирме" у коју њен "газда" читаве "две хиљаде година није свраћао". (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је "газда", Црква Његова је "фирма", свештеници су "портири" који довикују: "Само ви оставте паре нама!", а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: "Сад, ми се правимо блесави". На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!) 5. ИМА у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисера. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао,"све религије везао ланцима и бацио у најдубље море". Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској православној цркви. Тако он зна да она данас форсира "архитектуру рашко-призренску" (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ "рашко-призренску"!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку е да би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке. Даље, он зна и која се зграда прави "најбрже на свету": то је "храм Српске православне цркве". Онда пита: "А знаш како?", па славодобитно одговара: "Само срушиш минарет". Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле "директно жалио" на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој "жалби" почивши патријарх само "потписан", а да ју је писао "овај Иринеј бачки". Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне. А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности... него и врхунски повјесничар, па ће нам се "само касти": свега тога никад није било на Цетињу - вазда црногорском, никада српском - све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак: "Како је било, видећемо; како ће бити, видели смо". Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о "десанту" извршеном "да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу". Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле "досманлије", са Чанком или без њега, не треба толковати). Врхунац представља Чанков коментар о "заклињању у Косово" у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: "Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову". Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави "републику" (на арапском "џамахирију"; његова омиљена реч). 6. ОДАВДЕ па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства. Једном приликом пита свештеник удбаша: "Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт." На те речи добија следећи одговор: "Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити." Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука. Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он - из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда - решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним "прича се" или "рекла-казала", па стога и наглашава да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке - крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе - него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство ("попове") и тако даље. Поставља се интригантно питање: Који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању "по указаној потреби", при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сам. Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника - Тесла, Пупин и Миланковић - заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим "случајним Србима". Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући немали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења. Рекох и душу спасох ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА: Владика Иринеј у ауторском тексту за "Новости" поводом говора мржње Ненада Чанка WWW.NOVOSTI.RS ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26...
  3. О подкастима се код нас прича последњих годину или две, а прича о њима заправо траје више од две деценије. Али прво, хајде да разјаснимо шта је то подкаст. У питању је аудио садржај доступан за преузимање са интернета који можете слушати када и где и колико желите. Дакле, примарни формат је аудио, а пратећи видео је дошао касније као прилагођавање тренду фаворизовања видео садржаја кроз алгоритме друштвених мрежа и вртоглаве популарности Youtube-а. Аудио је важан и зато што га је лако репродуковати на разним уређајима, заузима мало простора и брзо се преузима, слабо троши батерију. У том смислу, подкаст нас негде враћа у време говорног радио програма, али у формату који је „за понети“. Важан је и из угла аутора, јер спушта улазну баријеру и продукцијске трошкове. Довољно је одвојити новца за један мало бољи ручак у ресторану или викенд ван града, и већ ћете имати почетну опрему сасвим довољну да можете да почнете са причањем прича.
  4. · Високопреподобни оче, повод за наш поновни сусрет је намера да још једну од значајних тема расветлимо у разговору са вама као свештеним лицем: то су пандемије и вакцина, о којима се и даље у јавности расправља на узнемиравајући начин. Објавили смо мишљење лекара – др Марио Пеицхев, на основу личног сведочења некога које спасавао животе током пандемије, лично се уверавајући не само у високу стопу морталитета, већ и немоћи многих својих колега да се супроставе трагичној кончини. Желимо да разговарамо са вама о хришћанском погледу на пандемију. Почнимо са овим: какво би требало бити хришћанско гледиште о употреби лекова за лечење? Да ли хришћанство одбацује лечење болести људског тела? · Нама, хришћанима, мера за све је Свето писмо. Тамо, у Светом Јеванђељу, видимо самог Спаситеља како у земљи припрема лек којим ће помазати очи слепцу, и он прогледа. Пазите, потпуно је прогледао тек након другог помазања. Мислим да је пример више него јасан. Даље, у Апостолу читамо да је дар лечења долази од Светог Духа. Бог је снисходљив према људским слабостима и одговара на наше молбе да повратимо изгубљено здравље, иако смо ионако осуђени на смрт. У предању наше свете Цркве имамо Св. Бесребренике који су својој људској медицинској вичности додали моћ молитве и зато се називају врачима (лекарима) и чудотворцима. Ово је православно хришћанско схватање медицине. Несумњиво је присутан Божји благослов. · Прошле године, у претходном интервјуу, са вама смо се дотакли тајне причешћа, који се више не поставља, и чини се да је разјашњен. Појавио се нови проблем – вакцине. Да ли вакцинација омета хришћански живот и спасење човека? Да ли хришћанин напушта Цркву ако жели да се вакцинише, да ли је то на било који начин повезано са исповедањем његове вере? · Да бисмо били сигурни да нећемо склизнути у индивидуална схватања, најсигурније је придржавати се Црквеног предања, „старине“. Вакцине се у медицинској пракси користе више од 250 година. За ову четвртину миленијума ниједном Синоду или Црквеном сабору није пало на памет да их одбаци као нешто што стаје на пут спасења. „Бунт према вакцинисању“ је модеран феномен са коренима у окултним и езотеријским учењима, саставни је део New Age погледа на свет. Стога, савесни православни хришћани морају да избегавају таква осећања на сваки могући начин. То је тема сујеверја.
  5. Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту “страха од непознатог.“ Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазe до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке. Саборност и хришћански етос Литија Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Као такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама – једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да “гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу “опште ствари.“ Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа. Народ који литијски саборује сваког четвртка и недјеље показује једно велико трпљење и позитивну упорност у супротстављању безакоњу које аткује на оно што чини његов идентитет. Свакодневно се на оне који “молебанишу и литијаше“ одапињу стријеле из правца анти-литије, при чему из сваког покушаја дезавуисања литије постају бројније, а народ све одлучнији. У томе се најочигледније очитује сила праштања и хришћанског трпљења. Недавно је један посланик владајуће партије јавно саопштио свој доживљај СПЦ у Црној Гори као реликта прошлости који, ето, треба да изумре, па су по томе свештене литије трзаји умируће Цркве која се грчевито бори да се бар кроз покушај остваривања какве-такве теократије, сачува у животу. Чест наратив владајуће гарнитуре је да су литије заправо својеврсни покушај враћања црногорског друштва и државе у средњи вијек. Иако би можда и било благотворно да се поједине тековине средњег вијека оваплоте у садашњем друштву, овдје се никако не ради о томе. Ради се о сусрету или судару постмодернистичког свјетоназора са надвременом и свевременом тајном Цркве, непознате и стране просвијећеним секуларистима. Недавно је, гостујући у једној телевизијској информативно-политичкој емисији, црногорски књижевник Балша Брковић окарактерисао Цркву као ретроградну институцију која, потпуно истовијетно као овдашња власт, коријене има у ратним 90-тим. Све то уз веома познате наративе о томе како је СПЦ “окупаторска“ Црква која је “отела“ аутокефалну црногорску цркву и та отимачина је оваплоћена у виду садашње Митрополије црногроско-приморске. Оно што је готово по правилу заједничко наступима политичара и интелектуалаца критички настројених према Цркви јесте – исповиједање атеизма. Зато је у њиховим јавним иступима све чешћа реченица: “нисам вјерник, али Црква мора тако и тако…“; “ја сам атеиста, али знам да је Црква таква и таква…“ У свом раскошном анти-клерикализму поменути Брковић исповиједа своје атеитичко убјеђење, а потом и прихватање “дисклузивног постојања Бога“` [sic], што му ваљда даје за право да се ипак упусти у коментаре теолошких и канонских питања Цркве. Догађај народа и борба за секуларизам Бројни заступници и браниоци грађанског уређења друштва често упадају у замку сопствене погрешне перцепције када о литијама говоре као некаквом средству Цркве за остварење конкретног циља. Према таквој перцепцији народ, бивајући изманипулисан од стране црквених великодостојника, слиједи некакав унапријед зацртан програм Цркве. Узрок оваквом гледању на ствари јесте искључиво “партијашки“ начин размишљања и постављања према стварности. Међутим, често и сами епископи, а и бројни свештеници изјављују да су зачуђени оволиким ентузијазмом и бројем учесника у литијама, понављајући да је ово прије свега “догађај народа“. Најљепши опис дао је владике Јоаникије рекавши да су литије “божански моменат који нас је сабрао, рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели и крв проливали.“ Одређене грађанске партије и удружења, осјећајући ваљда да имају монопол на сваку грађанску иницијативу, снажно и упорно поричу грађански карактер литија. Јер, не уклапа се грађански концепт са “гњецавом реториком“ литија (израз Балше Брковића). Не желећи да улазимо у тумачење ове Брковићеве квалификације и описа, постављамо једноставно питање: која је то организација, институција или удружење кадро да данас у Црној Гори окупи неколико десетина хиљада људи разних националности, идеолошких убјеђења, вјероисповијети и погледа на свијет, и да их поведе у шетњу градом, све уз пјесму и молитву. Непознато је такође, из ког разлога они сматрају да је и само коментарисање друштвених збивања од стране Цркве, заправо њено мијешање у политику. Нека нам одговоре ко више поштује секуларно начело одвојености Цркве и државе (што је прецизно наведено у Уставу ЦГ): Црква која настоји да буде интегрисана у правни систем у оквиру државе у којој дјелује или држава која намјерава да ствара и уређује Цркву и национализује њену имовину. Већ је сама најава предсједника државе и владајуће партије да ће радити на обнови црногорске цркве (“свиђало се то коме или не“) била довољна да видимо да ствари не стоје како треба. Касније је предсједник типовао и на нешто другачије моделе уређења “нове цркве“, вјероватно зависно од тренутног надахнућа “стручних“ савјетника. Ствар је јасна: под плаштом одбране секуларизма се у ствари крије жестока борба против Цркве и настојање да се она потисне на маргине друштвеног живота. И ма како то парадоксално звучало, управо су литије најуспјелија пројава и одбрана секуларизма којим се толико поноси (бар декларативно), не само ова, него и све западне државе. Просто речено, оволики народ није изашао на улице као гласноговорник Цркве већ управо као онај дио друштва који се противи најгрубљем мијешању државе (тј. њене власти) у поље религије и црквеног уређења. Добро би било да критичари из грађанских кругова схвате већ једном да су литије и “грађанске,“ да оне окупљају грађане ове државе, различитих националности, језика и вјероисповијести, уједињене солидарношћу у отпору и борби против безакоња и рушења уставних начела, а за правду, једнакост, слободу и истину. Једном броју аналитичара није јасно како то да актуелни проблем везан за дискриминаторски закон окупи толики број људи, а да то нису могли неки претходни: корупционашке афере, социјална неједнакост, незапосленост и сл. Одговор је јасан: народ показује да постоји нешто што надилази материјални аспект битисања. Нешто што чини неизоставну и суштинску раван човјековог идентитета, а то су заправо исте оне вриједности којим се дичила и некада хришћанска Европа: слобода, вјера у Бога, једнакост, праведност, људско достојанство и др. Зар нас Јеванђеље не учи да “не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи која излази из уста Божијих “ (Мт. 4,4). Тиме се овај народ може с правом поносити пред цијелим свијетом. Истовремено се дешава још један парадокс: наши сународници из земаља у окружењу, организујући литије у знак подршке правослованом народу у Црној Гори, сам бива подржан и охрабрен борбом истог тог народа. * * * Наши свештени ходови залог су једног будућег духовног храма – храма љубави, слоге, праведности и обнове, као задужбине коју остављамо потомцима у наслијеђе. И када једног дана ови ходови престану, њихове благодатне дарове нећемо расипати, него ћемо их умножавати у сваком нашем саборовању и суживоту са нашим ближњим. Дакле, наш литијски двиг није рушилачки, него је градитељски и покренут вјером у долазећу коначну, Христову побједу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Сви већ имамо неку свест о "црвена пилула" идеји. Овде ћу пост-овати о највећој групи (иначе и најактивнијој на интернету) коју најчешће чине младе особе мушког пола. За почетак ево нечега са тзв. алтрајт сајта: Више на: https://altright.com/2017/03/27/7-reasons-why-alt-right-men-are-the-hottest/ Сад, занимљиво је да сам узела баш овај текст за почетак, али то је зато што је очигледно да се алтрајт и редпил струје идеолошки преклапају. Оно што је заједничко обема групама је следеће: неспособност за и одбијање комуникације са неистомишњеницима, разне фобије, параноја, "Plato's cave - chosen one" (знање виших истина којих други нису свесни (с тим у вези осећај значајности за човечанство), анималистичка антропологија, колективизам (у разним облицима) и чопоративно деловање (најчешће на интернету), обожавање вође/а - било политичких или идеолошких, немогућност сагледавања ситуација/догађаја/проблема из више перспектива, конзервативизам, патријахални мајндсет, опсесивно-компулзивно бављење (internet search & share history) екстремним примерима који "раскринкавају непријатеља", ретке и краткотрајне романтичне везе. Ето мало за почетак.
  7. Мирољуб Петровић потиче из специфичне, пуританске, верске заједнице, која је против рада суботом, једења свињетине, пијења алкохола и кафе, живота у граду, папе, итд. Међутим, упркос тим својим – углавном погрешним – веровањима, ту заједницу чини претежно миран, поштен и честит свет, ком не пада на памет да друге присиљава на држање својих прописа. Али, није такав и наш Мирољуб. То дубоко несрећно, искомплексирано и – највероватније још у детињству – емоционално оштећено биће би своју мешавину метастазираног псеудопротестантизма и, накнадно накалемљеног, старозаветног зилотског јудаизма хтело да намеће огњем и мачем, што је вероватно и разлог због ког је искључен из поменуте неопротестантске заједнице. Православље, Душаново царство, теократија – све су то термини који Мирољубу служе једино за промоцију свог помахниталог ега и прикривање незајажљиве жеље за влашћу и моћи. Када каже теократија, то њему заправо значи мирољубократија. Када каже Православље, он под тим подразумева свој франкенштајновски спој мутираног адвентизма и архаичног јудаизма, а Православље је ту само ради лакшег и питкијег гутања његових помија од стране наивног народа. Да бисмо илустровали о каквом је „православљу“ код Мирољуба реч, навешћемо један цитат из његове књиге – лукаво и преварантски – насловљене као Православље за почетнике: „Све до краја историје овог света свим људима ће бити нуђено да уђу у савез са Богом (…) Треба напоменути да сам чин уласка у савез са Богом има своју обредну компоненту (…) Обред уласка у савез са Богом састоји се из три корака (за мушкарце), односно два (за жене): 1. Обрезање (ово важи само за мушкарце) 2. Приношење жртве за опроштење греха – на тачно прописаном месту које је Бог одредио. 3. Обредно купање (…) За мушкарце који живе изван Израела обрезање није обавезно, али се препоручује.“ (Мирољуб Петровић, Православље за почетнике, 69. стр.)[1] Да ли је било ком православном хришћанину потребно нешто више од овога да схвати каквим манипулацијама се овај – од месијанског синдрома оболели – човек бави? Како никоме од присутних у тим емисијама у којима Петровић све учесталије гостује не падне на памет да га пита: да ли ти прихваташ догматске одлуке васељенских сабора?; шта мислиш о иконопоштовању?; шта мислиш о позивању на молитве Богородице и светитељâ?; шта се, по теби, дешава са душом након смрти?; шта мислиш о крштавању новорођенчади?; да ли сматраш да хришћани треба да светкују суботу?; да ли верујеш у стварну Христову присутност у Евхаристији?; итд., итд. Има, изгледа, подоста оних који отприлике кажу: „Добро, он јесте мало неурачунљив и, јесте, пропагира неке јереси, али каже и доста тога тачног“. А под тим тачно, вероватно мисле на његове демагошке приче о моралу, здрављу, приватном предузетништву, животу на селу и сл. Но, да ли неко заиста мисли да лекције о моралу може да држи човек који се лажно представља као православац? И човек који, да би прикрио своју приврженост адвентистичком учењу, повремено мења имена адвентистичких писаца када их цитира и поставља њихове књиге; па му је тако Елен Вајт – Елен Блек, а Роже Морно – Роџер Норн? Надаље, да ли неко стварно сматра да је о правилној исхрани боље питати Мирољуба него неког нутриционисту? И, о каквом предузетништву може да говори човек који се бави надрилекарством и продајом „диплома“ својих дописних курсева за „лекаре природне медицине“? А, што се живота на селу тиче, да ли вам Петровић заиста делује као неко ко проводи 14 сати дневно на њиви и другим сеоским пословима, па да онда може да дели савете о томе како треба напуштати градове и ићи на село? Све његове тираде о томе како су они који раде у некој фирми „робови“ који не могу сами да се брину о себи, опет служе за храњење његове распомамљене сујете; јер он, јелте, не ради у фирми, па су самим тим сви који раде виђени за неки нижи сталеж у будућем Мирољубовом царству. Исто тако, Срби су један од најстаријих народа јер је он Србин; а да је Хрват, вероватно би био усташа и ишао на Томпсонове концерте. А негативан однос према медицини и фармацији вуче корене из верске заједнице којој је припадао; тамо многи верују да се малтене све може излечити храном и да су лекови једно велико зло, натурано од стране Новог светског поретка. Ето, то је укратко опис феномена званог Мирољуб; феномена који је укор за све нас. Јер са друштвом у ком један такав демагог, хохштаплер и опскурант може да има оволику популарност – нешто дебело није у реду. Павле Стефановић [1] А погледајмо сада и шта каже – њему омиљени – Душанов законик за јеретике: „И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.“ (Душанов законик, члан 10.) Дакле, Петровић, призивајући Душаново царство, призива сопствено жигосање по образу и изгнанство.
  8. Позната је ствар – вели нам наука коју зовемо „учитељицом живота“ – да кризна времена умеју добрано да загребу по муљу неког друштва и избаце на површину разне опскурне молере, нико-не-сме-да-вас-бије банкаре, несуђене геологе и ине, који нуде једноставна и брза решења за изузетно комплексне проблеме. У овом тексту ћемо се позабавити сада већ чувеним промотером Душановог царства, који – авај – не схвата да би у једној таквој озбиљној држави, као што је била Душанова, он евентуално могао да буде дворска луда (а и то тешко). Мирољуб Петровић потиче из специфичне, пуританске, верске заједнице, која је против рада суботом, једења свињетине, пијења алкохола и кафе, живота у граду, папе, итд. Међутим, упркос тим својим – углавном погрешним – веровањима, ту заједницу чини претежно миран, поштен и честит свет, ком не пада на памет да друге присиљава на држање својих прописа. Али, није такав и наш Мирољуб. То дубоко несрећно, искомплексирано и – највероватније још у детињству – емоционално оштећено биће би своју мешавину метастазираног псеудопротестантизма и, накнадно накалемљеног, старозаветног зилотског јудаизма хтело да намеће огњем и мачем, што је вероватно и разлог због ког је искључен из поменуте неопротестантске заједнице. Православље, Душаново царство, теократија – све су то термини који Мирољубу служе једино за промоцију свог помахниталог ега и прикривање незајажљиве жеље за влашћу и моћи. Када каже теократија, то њему заправо значи мирољубократија. Када каже Православље, он под тим подразумева свој франкенштајновски спој мутираног адвентизма и архаичног јудаизма, а Православље је ту само ради лакшег и питкијег гутања његових помија од стране наивног народа. Да бисмо илустровали о каквом је „православљу“ код Мирољуба реч, навешћемо један цитат из његове књиге – лукаво и преварантски – насловљене као Православље за почетнике: „Све до краја историје овог света свим људима ће бити нуђено да уђу у савез са Богом (…) Треба напоменути да сам чин уласка у савез са Богом има своју обредну компоненту (…) Обред уласка у савез са Богом састоји се из три корака (за мушкарце), односно два (за жене): 1. Обрезање (ово важи само за мушкарце) 2. Приношење жртве за опроштење греха – на тачно прописаном месту које је Бог одредио. 3. Обредно купање (…) За мушкарце који живе изван Израела обрезање није обавезно, али се препоручује.“ (Мирољуб Петровић, Православље за почетнике, 69. стр.)[1] Да ли је било ком православном хришћанину потребно нешто више од овога да схвати каквим манипулацијама се овај – од месијанског синдрома оболели – човек бави? Како никоме од присутних у тим емисијама у којима Петровић све учесталије гостује не падне на памет да га пита: да ли ти прихваташ догматске одлуке васељенских сабора?; шта мислиш о иконопоштовању?; шта мислиш о позивању на молитве Богородице и светитељâ?; шта се, по теби, дешава са душом након смрти?; шта мислиш о крштавању новорођенчади?; да ли сматраш да хришћани треба да светкују суботу?; да ли верујеш у стварну Христову присутност у Евхаристији?; итд., итд. Има, изгледа, подоста оних који отприлике кажу: „Добро, он јесте мало неурачунљив и, јесте, пропагира неке јереси, али каже и доста тога тачног“. А под тим тачно, вероватно мисле на његове демагошке приче о моралу, здрављу, приватном предузетништву, животу на селу и сл. Но, да ли неко заиста мисли да лекције о моралу може да држи човек који се лажно представља као православац? И човек који, да би прикрио своју приврженост адвентистичком учењу, повремено мења имена адвентистичких писаца када их цитира и поставља њихове књиге; па му је тако Елен Вајт – Елен Блек, а Роже Морно – Роџер Норн? Надаље, да ли неко стварно сматра да је о правилној исхрани боље питати Мирољуба него неког нутриционисту? И, о каквом предузетништву може да говори човек који се бави надрилекарством и продајом „диплома“ својих дописних курсева за „лекаре природне медицине“? А, што се живота на селу тиче, да ли вам Петровић заиста делује као неко ко проводи 14 сати дневно на њиви и другим сеоским пословима, па да онда може да дели савете о томе како треба напуштати градове и ићи на село? Све његове тираде о томе како су они који раде у некој фирми „робови“ који не могу сами да се брину о себи, опет служе за храњење његове распомамљене сујете; јер он, јелте, не ради у фирми, па су самим тим сви који раде виђени за неки нижи сталеж у будућем Мирољубовом царству. Исто тако, Срби су један од најстаријих народа јер је он Србин; а да је Хрват, вероватно би био усташа и ишао на Томпсонове концерте. А негативан однос према медицини и фармацији вуче корене из верске заједнице којој је припадао; тамо многи верују да се малтене све може излечити храном и да су лекови једно велико зло, натурано од стране Новог светског поретка. Ето, то је укратко опис феномена званог Мирољуб; феномена који је укор за све нас. Јер са друштвом у ком један такав демагог, хохштаплер и опскурант може да има оволику популарност – нешто дебело није у реду. Павле Стефановић [1] А погледајмо сада и шта каже – њему омиљени – Душанов законик за јеретике: „И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.“ (Душанов законик, члан 10.) Дакле, Петровић, призивајући Душаново царство, призива сопствено жигосање по образу и изгнанство. View full Странице
  9. Fenomen trolova: Sadizam i ozbiljni problemi sa psihom I pre "botova", koji su glavna pojava svake internet predizborne kampanje, bilo je "trolova". Kad čitate komentare ispod njuz sajtova vrlo često vam se sigurno dogodi da se zabezeknuto pitate da li ljudi koji ostavljaju postove imaju bilo kakvu svest o životu ili to rade namerno. I ako smo imali nedoumicu da li su to ljudi koji samo žele da se zabave ili osobe s nekim poremećajem, konačno je stigla potvrda: u pitanju su sadisti. Ozbiljno istraživanje naučnika s tri univerziteta pokazalo je da onlajn trolovi imaju ozbiljnih problema sa psihom Datum: 07/08/2017 0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+ Foto: Profimedia Da li vam se nekad dogodilo da vas je neko na nekoj društvenoj mreži, forumu, onlajn igrici ili čak na sopstvenom profilu ozbiljno iznervirao da ste poželeli da razbijete i monitor i njega? Bio je to neki suvisli, uvredljivi, niski, jadan i bedan komentar koji vam je podigao krvni pritisak na nepodnošljivo, a živce stanjio do pucanja. Svašta biste vi njemu rekli, a možda i uradili, ali u virtuelnom svetu je sve moguće, pa i da ne znate pravi identitet osobe koja vam je pošteno prodrmala kavez, ali ne i da mu pokažete svog Boga. Ukoliko je prijatelj ili poznanik još gore, ali svejedno, intenzitet nervoze je na istom podeoku. Nepristojne ljude volimo samo u istoimenom britanskom sitkomu, ali u realnosti, zbog takvih vrlo često završimo s pokidanim nervima. Iza nepristojnosti se, ponekad, krije nešto više, posebno kad imamo posla s ljudima koji imaju snažnu potrebu da nas isprovociraju ili su jednostavno samo zlobni. Hejteri umeju da budu simpatični, mada tolika negativnost ume da bude naporna, ali ova vrsta ljudi živi od toga da vas izbaci iz takta i nije joj cilj da bude simpatična. To je posebna vrsta koja se razvila i prerasla realan svet, preselivši se u virtuelni, onaj u kojem je sve moguće. Zloba ne zna za dimenzije i razliku između stvarnog i života na mreži. Ali, kako ulogovanost podrazumeva da se efekti učestvovanja u virtuelnom svetu mogu osetiti i u stvarnom, to automatski znači da će biti onih situacija zbog kojih ćete biti veseli ili neraspoloženi, ili bar besni ili iznervirani u pravom životu. To vrlo dobro znaju oni koje nazivamo trolovima, mitskim bićima iz Tolkinove bajke (i nordijske mitologije), koji u kompjuterskom svetu nisu nimalo mitski: u pitanju su korisnici kojima je jedini cilj da vam urade sve ono gore opisano - svojim komentarima, izjavama ili mešanjem u diskusiju iznerviraju, izvedu iz takta, nateraju da emotivno reagujete i pokvare i atmosferu i temu. Ova vrsta slična Mr. Smitu bavi se gerilskim ratom protiv svih normalnih i konstruktivnih korisnika i diskusija. Kad čitate komentare ispod njuz sajtova vrlo često vam se sigurno dogodi da se zabezeknuto pitate da li ljudi koji ostavljaju postove imaju bilo kakvu svest o životu ili to rade namerno. Uglavnom je, kažu stručnjaci, ovo drugo. Kao što smo rekli, jedini im je cilj da vas dovedu do ludila svojim aktivnostima. Takvi ljudi postoje i u realnosti, ali ova nova vrsta preselila se na mrežu i odatle ima više mogućnosti da nervira ostale, bez velikih posledica jer je sve uglavnom anonimno, posebno ako su u pitanju forumi i komentari. Ko su ti ljudi koji vole da, u udobnosti svog kutka, negde zamračeni ili dobro zavaljeni dok proždiru burgere i gazirane napitke, pokvare svaku diskusiju i izlude vas svojim opaskama? Psiholozi s Univerziteta Manitoba i Britanska Kolumbija u članku objavljenom u "Ličnost i individualne razlike" objasnili su patologiju trolova. I ako smo imali nedoumicu da li su to ljudi koji samo žele da se zabave ili osobe s nekim poremećajem, konačno je stigla potvrda: u pitanju su sadisti. Ozbiljno istraživanje naučnika sa tri kanadska univerziteta pokazalo je da onlajn trolovi imaju ozbiljnih problema sa psihom, i da spadaju u mračnu trijadu ličnosti (koja obuhvata psihopatiju, makijavelizam i narcisoidnost). Njihovo ponašanje najbolje se, ipak, opisuje rečju sadizam. "Njihovo ponašanje je destruktivno i remeti društveni život na internetu. Ništa drugo im ne predstavlja zadovoljstvo", navode psiholozi. Erin Bakels i dvojica kolega s Univerziteta Manitoba definišu onlajn troling kao "obmanljivo, destruktivno ili remetilačko ponašanje u socijalnom okruženju na internetu bez vidljive instrumentalne svrhe." I vrlo je jasna razlika između normalnog korisnika interneta, čak i onih koji su preko svake mere navučeni na forume i koji vole raspravu. Jer, trolovima nije cilj da budu u pravu, već da vam kontriraju, bez ikakve logike i argumenata. Za njih ne postoji ništa što može da ih ubedi da nisu u pravu. Jer, njihov pokretač je naslađivanje tuđim reakcijama. Ima ih svuda, kao bubašvaba: na blogovima, sajtovima, njuz sajtovima, forumima i četovima u igricama. Njima je svejedno gde će upasti, bitno je samo da se unese loša krv u diskusiju. Već duži niz godina koriste se i u izbornim kampanjama, jer su najbolje oružje za neočekivani upad; oni su vrlo dobro obučeni kako da vas nateraju da posumnjate u ono u šta ste do tada verovali. Najpoznatiji slučaj dogodio se pre skoro osam godina, kad je uhvaćen Tad Furtado, službenik tadašnjeg američkog kongresmena Čarlsa Basa. Tad je imao jednostavan, ali delikatan zadatak: trebalo je da se uključuje u diskusije na sajtovima i forumima Basovog protivnika, demokrate Pola Hodžsa, i da im unese sumnju u to da li su dobro izabrali. On je to činio pokazujući zabrinutost za demokrate, sugerišući da je bacanje novca podržati Hodžsa, jer je Bas neobediv. Staro dobro oružje: zavadi pa vladaj. Ako i razumemo one koji to rade za novac, ipak je za to potrebna određena veština koju nema svako od nas: treba manipulisati, strpljivo sejati sumnju, i biti pomalo makijavelista. Da je zaista u pitanju patologija, potvrdila su dva paralelna testa pomenutih psihologa s Univerziteta Manitoba i Britiš Kolumbija. Istraživači su tražili od internet korisnika da se izjasne koliko vremena provode onlajn, i da se izjasne da li komentarišu na sajtovima kao što je Jutjub. Korisnici, među kojima su bili i trolovi, dobili su mogućnost i da se izjasne o sopstvenim emocijama, pa su birali između izjava ovog tipa: "uživam kad psihički povređujem ljude na netu", "uživam da se šalim na tuđ račun i da mučim druge". Za verovati ili ne, ali trolovi su vrlo iskreno odgovarali na pitanja. "Sadizam je bio najviše povezan s trolovima, više nego bilo koja druga ocena", naveli su psiholozi u članku objavljenom u listu Ličnost i individualne razlike. Ono što hrani trolove jeste vaša reakcija, kažu stručnjaci. Što se više unesete i upecate na njihove hejterske komentare, to ćete im dati više energije, baš kao u „Ratovima zvezda" kad "mračna strana" postaje jača što joj se više prepuštate. "Ti ljudi ne osećaju kajanje kao vi i ja. Imaju sociopatske tendencije i uživaju da povređuju osećanja drugih ljudi. Oni su agenti haosa koji eksploatišu emocije i uživaju da zapale. Njihova najčešča crta je sadističko ponašanje. Što je nešto lepše i čistije, veće im je zadovoljstvo da to pokvare. Trolovi osećaju sadističku radost u tome da remete druge. Sadisti samo žele da se zabave, a internet je njihovo igralište", navodi se u studiji. Najbolja hrana za trolove jeste nečija emocionalna reakcija. Njima je draže da muče nekoga nego da učestvuju u drugim aktivnostima, bilo da su u pitanju debate ili druženje. Stručnjake najviše zabrinjava što je to mnogo više od onlajn fenomena, i što je na najpopularnijim sajtovima, pa i na pomenutom Jutjubu. Trola ćete prepoznati samo po aktivnosti, jer nema ni lik ni ime, vrlo često se kamuflira iza nekog lažnog imena (izbegava ono anoniman korisnik) ili iza nekog običnog "nika". To ne znači da je svako ko vas iznervira ili preusmeri diskusiju u nekom drugom pravcu trol. Ali, ukoliko je nerazuman i ne prihvata logiku, a nastavlja s agresijom, svađama, diskreditacijom ili nekim blagim oblikom sabotaže, yup, naleteli ste na trola. http://www.nedeljnik.rs/magazin/portalnews/fenomen-trolova-sadizam-i-ozbiljni-problemi-sa-psihom/
×
×
  • Креирај ново...