Претражи Живе Речи Утехе

Појединци из врха универзитетске управе врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ, време је да се са тим престане Вест да је проф. др Родољубу Кубату, предавачу на Православном богословском факултету (ПБФ) на предмету Стари завет, уручен отказ на факултету на основу одлуке Светог архијерејског Синода да му повуче благослов за службу учења, што је према статуту овог факултета неопходни услов за рад, била је тема и на недавној седници Сената Универзитета у Београду. Своје чуђење том приликом није крила ректорка УБ проф. др Иванка Поповић, која је и пре овог случаја медијима изјавила да би ПБФ требало да размисли о својој позицији у окриљу универзитета. Иако то није директно речено, стиче се утисак да део универзитетске заједнице, када говори о решавању питања ПБФ, жели да овај факултет измести или из окриља цркве или из окриља универзитета. Говорећи о овим питањима, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник Савета Православног богословског факултета, каже да ова тема стиче препознатљиве политичке црте у универзитетским и ширим друштвеним оквирима. „Не удубљујући се у природу благослова Светог Синода и отежавајући другима да разумеју врхунски значај овог документа за православне теологе, поједини универзитетски наставници и часници целокупан случај користе у циљу скретања пажње са других проблема који одавно постоје у животу УБ. Тако је одвећ познато да неколицина најгласнијих професора са једног факултета спочитава наводну незаконитост на ПБФ, не би ли тиме, примера ради, била прикривена чињеница да је њихова институција на државни буџет пријавила 20 одсто више запослених него што их заиста има. Како је могуће да професори који су незаконито изабрали декана свог факултета (о чему постоје писмене представке) конструишу теорије о наводној незаконитости у избору декана Богословског факултета? Појединци из врха универзитетске управе истовремено на разне начине врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ. Надам се да медијска манипулација о факултету нема за циљ обесхрабривање или недајбоже политичку злоупотребу наших студената! Правници нам упорно указују на кривичну одговорност појединаца с тим у вези. Време је да се са тим престане”, поручује у разговору за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Који је био законски основ да Синод повуче благослов професору Кубату? Иако нисам правник по струци, случај др Кубата ме је принудио да проучим референтне прописе. Стога и без заморног образлагања битних одредби могу са сигурношћу рећи да је овај поступак потпуно у складу са релевантним прописима као што су Закон о раду, Закон о високом образовању и Статут Универзитета у Београду, као и Статут и Правилник о раду Православног богословског факултета. То значи да Свети архијерејски Синод има легитимно право на давање и одузимање одобрења за службу учења на највишој теолошкој институцији која је проистекла из недара Српске православне цркве и која као саоснивач и пуноправни члан Универзитета у Београду такође у потпуности учествује у животу ове институције. Прекид радног односа др Кубата последица је губитка лиценце за рад на факултету, јер се без такозваног благослова Светог Синода не могу испунити услови за остварење радног односа и извођење наставе на факултету. Остављајући шире образложење правним експертима, изразићу и чуђење што ико помишља да је уопште могуће да црква васпитање сопственог подмлатка, будућих свештеника, епископа, вероучитеља и шире богословско-хришћанске елите препусти неком другом. Наш факултет је права светиња српског народа, материца његовог препорода! Сличну улогу имају и теолошки факултети широм света. Да институција давања и повлачења одобрења за службу поучавања није специфичност ригидних српских владика, него да има статус цивилизацијског стандарда, сведоче бројни примери европских и светских универзитета у чијим саставима такође постоје теолошки факултети и чије историје такође бележе сличне случајеве. Стога ме такође чуди што појединци у овоме виде основ и шансу за елиминацију Православног богословског факултета из академске заједнице. Такав став неодољиво подсећа на страшно полувековно доба (1952–2004) у којем је ПБФ идеолошком одлуком комунистичког режима био насилно стављен изван маргина академског живота и потпуно је супротан начелима модерног демократског друштва на чијим крилима је ПБФ (са све кључном одредбом) враћен у окриље УБ. Зато бих са жаљењем констатовао да оваква интерпретација случаја др Кубата свесно подгрева осећај непријатељства у познатим идеолошким и политичким групама, које се затим конкретизује у погледу институције Богословског факултета и православља као животног опредељења. Можете ли нам објаснити због чега је Свети архијерејски Синод донео овакву одлуку? Пре свега, читаоцима треба објаснити да Свети архијерејски Синод није некакво „небеско тело” које је светлосним годинама удаљено од атмосфере у којој живе и раде наставници и студенти Православног богословског факултета. Чланови Светог Синода су и сами били студенти исте институције на којој данас предају и студирају они који од надлежних црквених институција имају одобрење за свој ангажман. Одлука Светог Синода није донета без основа. Према закључку овог тела, њој је претходило дуготрајно антицрквено и противфакултетско деловање др Кубата, којим је преко друштвених мрежа, штампаних и електронских медија, као и на друге посредне и непосредне начине, неповратно нанета штета најважнијим институцијама и угледу Српске православне цркве. Деловање др Кубата се убрзо одразило на велики део наставног особља, а делимично и на живот студената. Чак је и нама који га дуго познајемо и који смо заиста братски чинили све, па и на личну штету, да му омогућимо живот више него достојан професора богословља (омогућивши му, на пример, да са породицом скоро деценију бесплатно станује у згради ПБФ и пруживши му прилику да на основу управљања омањим студентским домом прима још једну професорку плату у истом периоду), напредовање на катедри и бројне друге привилегије, тешко је то објаснити. Из тих разлога се Наставно-научно веће факултета скоро па једногласно обратило Светом архијерејском Синоду и затражило преиспитивање компетенција др Кубата за поседовање дозволе за рад на ПБФ. Целокупном поступку се не може оспорити ни законитост, ни демократичност. У гласању је двадесет и осам наставника затражило став Синода, док је против тога (уз др Кубата) био само један млађи колега. Наши наставници и са њима студенти јасно су показали да желе да сачувају своју светињу, Православни богословски факултет. „Не дамо светиње!” – и овде је громогласно одјекнуло. Као председник школског одбора и митрополит загребачко-љубљански, задужени сте и за Православну гимназију у Загребу. Како прoтиче школска година у условима пандемије ковида 19 у овој јединој гимназији СПЦ? Хвала вам што сте читаоце подсетили да је „Катарина Кантакузина Бранковић” једина гимназија Српске православне цркве. Заслуга за ову чињеницу не припада мени, будући да сам ову институцију затекао доласком на чело Митрополије загребачко-љубљанске пре шест година. Такође сам вам захвалан што тим поводом имам прилику да поменем свог претходника блажене успомене митрополита Јована Павловића (1936–2014), који је оснивањем ове школе и подизањем за њу изузетно модерне и функционалне школске зграде крунисао вековне просветне напоре српског народа на просторима данашње Хрватске. Што се пак текуће године тиче, настава се, према мерама Министарства науке и просвете и Завода за јавно здравство Републике Хрватске, одвија уживо. Но, ми смо за случај потребе припремили још два модела. Према једноме би се путем интернета периодично одвијао само део наставе, док би, према другоме, настава искључиво била на даљину. Искрено се молимо Богу да за тиме уопште не буде потребе. Какав је положај српске православне гимназије у хрватском образовном систему, ко су ђаци, колико је интересовање за школовање? Посебно ми је драго што ова гимназија општег типа већ петнаест година успешно функционише у оквиру државног система. У њој сваке године стаса генерација матураната, која затим успешно наставља образовање на високошколским институцијама у Хрватској, Србији и у другим земљама Европе и света. Већина ученика су православни Срби. Они кроз понуђени модел образовања изучавају и матерњи језик, ћирилично писмо, теме из националне историје, географије и уметности. Православну веронауку похађају сви ђаци, при чему они са вишим интересовањем имају прилику да се непосредније укључе у светотајински живот цркве. Овом приликом желим да истакнем и битну новину у структури новопримљених ученика. Она се види у томе што је од њих 24, који су ове године уписали први разред, тачно половина из Загреба. Иначе је број ђака из урбаних средина раније био знатно мањи, по једно или двоје у разреду. Не правећи разлику међу ученицима, ову промену најпре схватам као знак ослобађања нашег народа од страха. То је битан знак успешности гимназије и њеног преданог кадра, али и напора друштва, града Загреба, као и нас у цркви и српској заједници. Животне околности српске мањине у Хрватској током последњих деценија су биле такве да су у њима увек до изражаја долазиле речи апостола Павла упућене цркви у античком Коринту: „Бдите, стојте у вери, држите се мушки, будите јаки. Све да вам бива у љубави.” (1 Кор 16, 13) Овај позив на будно проматрање света данас је још више подстакнут духом постиндустријског друштва и глобалне културе, које заједно са професорским колегијумом настојимо да упознамо у сегменту који се тиче одрастања младих. Сетимо се и протекле годишњице „Олује”, која је ове године, осим, нажалост, уобичајене српско-хрватске поделе, донела и поделу унутар саме српске заједнице због учешћа представника српске мањине на њеном обележавању у Книну. Како да превазиђемо ове поделе и може ли и црква да помогне на том путу изградње помирења, јединства и суживота? Став цркве се најчешће не слаже са оним погледима који управљају историјом, а који, иако проистекли из просте жеље за бољитком човечанства, понекад парадоксално губе осећај за његову најбитнију димензију. Став цркве је увек и једнако, међутим, једноставан и јединствен. Порука цркве о миру и суживоту, поштовању међу људима и народима, није и не сме бити условљена променама у друштвеним и историјским процесима. Удишући ту јеванђелску заповест, и чланови цркве су позвани да на обрасцу љубави и мира успостављају комуникацију у свету. Православни Срби у Хрватској су распети између основног захтева за преображај себе и свог окружења, са једне стране, и трагичних успомена из ближе и даље прошлости, са друге. Међутим, уколико се духовни простор цркве не злоупотреби ради продубљивања подела и мржњи, него остане веран себи и разуме као истински простор праштања и љубави – у којем вечно одјекује песма са Христовог рождества: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14) – онда су перспективе суживота и међусобног обогаћивања и прожимања могуће. Одатле се сушта улога цркве на просторима Хрватске састоји у способности чувања и преображавања сећања без злопамћења, уз упирање живог погледа ка Христу као једином мерилу свега. У том осећају опште одговорности превасходно настојим да повереним верницима помогнем да живе без притисака и претњи, без страха. Исто начело примењујем и када су други у питању. Стога подстичем свако настојање које води отупљивању оштрица и помирењу Срба и Хрвата, ма колико понекад долазиле осуде и неразумевање с било које стране. Сигуран сам да су свесне и несвесне поларизације на „ми” и „они” по сваку цену директно против воље Христове, а самим тим и против човека као таквог, да служе као простор манипулације појединаца и појединих група за остварење својих сваковрсних личних интереса. Имајући то у виду, трудим се да у какофонији разних лажних, заводљивих људских умовања, ослушкујем глас јеванђеља, знајући да ће ме Христос питати шта сам ја учинио другима, а не они мени. http://www.politika.rs/scc/clanak/465256/Pokusavaju-da-eliminisu-Bogoslovski-fakultet-iz-akademske-zajednice View full Странице

Да млади прихватају свако радно место потврђује и податак да је готово половина факултетски образованих особа ангажована на пословима за које је потребна нижа квалификација од оне коју су стекли школовањем Свака пета млада особа у Србији посао је нашла преко конкурса, четвртина њих се запослила преко пријатеља и познаника, а 11 одсто захваљујући партијској књижици. Илустративни доказ тезе да млади не бирају посао јесте и податак да многи, тачније трећина зарађује радећи послове испод својих квалификација – мада су они са факултетском дипломом имали још мање среће јер готово половина тих академски образованих особа ангажована је на на радном месту за које је потребна средња школа. Више од половине младих променило би садашњи посао, пре свега због ниске зараде, лоших услова рада и несигурности радног места. Ово су само неки од бројчано најзанимљивијих података изведених из истраживања Фондације „Центар за демократију” под називом „Млади и достојанствен рад”, реализованог на репрезентативном узорку младих особа, старости од 16 до 30 година, у четири региона Србије. Истраживање које је током јула обављено у сарадњи са филијалама Националне службе за запошљавање такође је показало да 39 одсто не прима накнаду за превоз на послу, 42 одсто их не прима накнаду за прековремени рад, а готово исти проценат њих нема плаћен топли оброк. Сваки пети запослени не остварује права из социјалног осигурања, а сваком четвртом је ускраћено право на плаћено боловање или плаћен годишњи одмор. – Положај младих у Србији знатно је неповољнији од положаја осталих старосних група и далеко неповољнији од положаја њихових вршњака у земљама чланицама Европске уније. Млади веома тешко налазе посао, а када га и нађу најчешће је то посао испод њихових квалификација, привремен или повремен и слабије плаћен од оних које обављају стално запослени. Када се проглашавају технолошки вишкови млади су први „избор” послодавца, јер постоји уверење да ће се старији радници теже запослити од младих. Зато су стопе запослености младих двоструко ниже од одраслог становништва, док је стопа незапослености младих двоструко већа од стопе незапослености одраслих – каже Сарита Брадаш, психолог и ауторка овог истраживања. Додаје да посебно забрињава податак да скоро свака пета млада особа нити ради, нити је у образовном процесу. На евиденцији Националне службе за запошљавање дуже од годину дана налази се више од трећине испитаних младих, а дугорочна незапосленост највиша је међу незапосленима са највишим образовањем, који имају звање мастера или доктора наука. Готово половина најобразованијих налази се на бироу дуже од годину дана. Ова студија показала је и да су приликом уласка на тржиште рада млади најчешће ангажовани у неформалној економији. Углавном раде на црно, односно на одређено време, а велики број њих обавља привремено-повремене послове. Стопа неформалне запослености младих (од 15 до 24 године), према подацима Анкете о радној снази, у 2017. била је 30 одсто и готово двоструко већа од стопе неформалне запослености одраслих (25–54 године). Према подацима из Извештаја о трендовима на тржишту рада западног Балкана, више од половине младих било је привремено запослено. – Највише запослених на неодређено време ради у јавном сектору у Београду и Војводини, има завршене мастер или интегрисане студије (спојене дипломске и мастер студије) и мушкарци су. Последњи доступни подаци званичне статистике показују да млади имају за 20 одсто ниже месечне зараде у односу на старије раднике. Осам од десет испитаника прима зараду која је нижа од републичког просека, док петина месечно зарађује мање од минималне зараде. На тржишту радне снаге највећа је потражња за радницима који обављају једноставне и мало плаћене послове, па не треба да чуди што најобразованији одлазе – они знају да живот нема репризу – констатује наша саговорница и додаје да више од трећине запослених и незапослених испитаника планира одлазак из Србије. Висина зарада младих радника зависи од пола, образовања, региона земље у којем живе и сектора у којем раде. Половина младих који раде непријављено је у најниже плаћеној категорији, док су највише зараде оних који имају уговоре на неодређено време. Највеће плате имају запослени у Београду, док половина запослених у Шумадији и западној Србији, као и у јужној и источној Србији, месечно зарађује мање од 30.000 динара. Најниже зараде и најмање послова има у јужној и источној Србији, због чега се млади масовно селе ка великим градовима и села остају пуста. Забрињава податак да је двоструко више младих жена него мушкараца у најнижој платној категорији. Међу запосленим испитаницима тек сваки четврти је члан синдиката. Највише „синдикалаца” има међу фабричким радницима и занатлијама, следе стручњаци и инжењери, а најмање их је у трговачким и услужним занимањима. http://www.politika.rs/scc/clanak/418582/Zavrse-fakultet-a-zive-od-srednjoskolskih-poslova?fbclid=IwAR2vWixjbxMUVsRYPKcLlBNxmiPqLYKs-WTGaEdoCZZP1G3kx1urhIn1NLI

Малопре сам прочитао анализу недавно објављенога текста професора Здравка Пена о теорији еволуције од стране Андреја Јевтића. Остао сам запрепашћен како један факултетски професор, који се дуго бави академским радом, може себи да дозволи овакве авантуре као што је то професор Пено учинио. Он се очито послужио, благо речено, неакадемском методом у састављању свога текста. Да ствар буде још гора реч је о професору етике на Православном Богословском факултету! Јављају ми се два питања у вези са овим догађајем. Прво, у којој мери се плагирање прећутно толерише у српским академским круговима, и да ли делимичан узрок за овакву храброст једног професора треба тражити у тим искривљеним нормативима или је реч само о изнимном случају? И да ли ће и какве последице ово да произведе? Анализу плагијата можете прочитати овде: http://teologija.net/cas-anatomije-patologija-jednog-plagijata/

У издању БИБЛИЈСКОГ ИНСТИТУТА ПБФ и СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА изашао је из штампе ЛЕКСИКОН БИБЛИЈСКЕ ЕГЗЕГЕЗЕ, којег су приредили проф. др Родољуб Кубат и проф. др Предраг Драгутиновић. ЛЕКСИКОН оваквог садржаја и обима први пут се појављује на српском језику, а по обиму одредница, ово дело пледира да се смести у капитална богосовска дела од значаја за читаву хришћанску Васељену... На изради ЛЕКСИКОНА учествовао је велики број домаћих и иностраних стручњака (види Аутори). Лексикон библијске егзегезе (ЛБЕ) садржајно нема неки постојећи узор или образац из области лексикографије који прати и на који се ослања. Водећа идеја при изради ЛБЕ била је двострука. Прво, писању одредница није се приступало механички, у смислу да се само суво академски изложе садржаји одабраних појмова, него се у самим одредницама као и концепцији може увидети основна херменеутичка интенција. Друго, Лексикон је базично смештен у православни контекст, али не ‘православни’ у уско конфесионалном смислу, јер сами садржаји библијске поруке пружају жесток отпор таквом приступу. ЛБЕ је садржајно и концепцијски добио ‘православну арому’ тако што полази из теолошког и културолошког контекста особеног за источно-православно предање. Основна теза која је узидана у темеље Лексикона гласи: библијски текст је историјски текст, али с једне стране, то је текст који има своју историју, а с друге, то је текст који исписује нашу историју као појединаца и цркава. Схваћен на овај начин, од тренутка настанка и путујући кроз векове, библијски текст нам је данас вишеструко испосредован. Историја и теорија тих посредовања, уз уважавање „другости“ текста, тј. поштовање према библијском тексту у његовом сопственом историјском контексту, као и садашњи тренутак као моменат потенцијалне актуализације текста за савременог човека, чине окосницу Лексикона (види Предговор). Изабране одреднице: Еванђеље, Филмска интерпретација Библије, Ипонија, Историја облика, Контекстуални приступ, Нови историзам, Постколонијална херменеутика, Триод. Лексикон се може купити у Библијском институту или користити у библиотеци Института. View full Странице

На празник Света Три Јерарха, које Бугарска Црква светкује 30. јануара по новом календару као покровитеље богословске науке и богословских школа и факултета, одслужена је Божанска Литургија у капели овог Факултета. Литургијом је началствовао Mитрополит западно-средњоевропски Антоније уз саслужење више свештених лица, међу којима су били рукоположени професори овог Факултета. На Литургији је јереј Сава Кокудев, главни асистент за Систематско богословље, произведен у звање протојереја. Проповедао је Илија Николов, студент 4. године. На крају Литургије Mитрополит Антоније пренео је поздраве Патријарха бугарског и софијског Mитрополита Неофита декану Факултета професору др Александру Омарчевском, професорима и студентима, и свима „који се труде на попришту богословске науке“ и пожелео им да и даље врше апостолско дело, просветно или мисионарско. После свете службе, у амфитеатру Богословског факултета одржано је предавање на тему „Свети Иполит римски – нови подаци и тумачења“; предавао је главни асистент др Иван Илијев, лектор латинског и новозаветног грчког језика. Наиме, тог истог 30. јануара (по новом календару) Православна Црква празнује спомен на свештеномученика Иполита, папе римског, па је овим поводом др Иван Илијев представио своју нову књигу „Тумачење Иполита Римског књиге пророка Данила у старобугарском преводу“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Sta mislite o nasem skolstvu, obrazovanju? Da li su nasi djaci/studenti bolji od onih u inostranstvu? Priznajete li nase privatne fakultete?

Објављено у листу СОКО 7/2011 Крстоносни пут Православног богословског факултета Инспирацију и идејно језгро настанка српског високог школства и Богословског факултета у њему можемо назрети у идеји стварања више школе – Лицеума, 1838. године. Основан решењем кнеза Милоша, ради школовања кадра новој српској држави, Лицеј представља зачетак настанка и развоја високог школства у Србији. Овај високошколски изданак биће уобличаван законским актима и даљим интересовањем српске државе и српске политичке и интелектуалне елите. У том вихору историјских изазова и искушења, родиће се и идеја оснивања Богословског факултета. У правцу даљег развијање ове вискошколске идеје велики допринос дала је Светоандрејска скупштина. Комисија Попечитељства Просвете ставила је у разматрање питање „...оће ли богословија као особено одељење свеучилишта бити...“ Тако, теолошке науке су по први пут поменуте као саставни део будућег Универзитета, као „Школа богословска“ у оквиру „Свеучилишта“. Комисија је наведени пројекат мењала и развијала. Ипак, реализација је текла споро. Пројекти су одлагани и остављани за неко „касније време“. Оно што је заједничко свим тим идејам и пројектима јесте да је у фазама њиховог развијања, некако, идеја постојања Богословског факултета висила о концу и константно довођена у питање. Све је ишло ту и тамо тешко, а идеја високог богословског школства, чини се, ишла је најтеже. Након затишја, 1863. године покренут је нови пројекат којим би се Лицеј претворио у Универзитет. Поред Философског и Правног, овај пројекат је у састав Универзитета предвиђао и Богословски факултет. Председник комисије која је израдила овај пројекат био је ректор Лицеја Константин Бранковић. Ипак, оваква идеја није се допала министру финансија и заступнику министра просвете, Кости Цукићу. По предлогу који је он упутио Државном Савету на одлучивање, Лицеј би се претворио у Академију или Велику школу, која би садржала три факултета: Философски, Правни и Технички. Опет и опет, идеја о Богословском факултету стављена је у запећак. И не само то. Доношењем „Закона о устројству Велике школе“, 21. септембра 1863. године, ова идеја ће, за дужи временски период, бити стављена ad acta. Питање измена Закона, те везано за то и питање оснивања Богословског факултета, било је поново расправљано више пута, почев од 1869. године. Након многих предлога и покушаја измене Закона, питање оснивања Богословског факултета остало је на мртвој тачки. Разлога за то било је много: политички, економски, академски, али и недостатка праве воље да се посао доведе до краја. Тако је, рецимо, 1901. године осујећен један добар предлог Закона, тадашњег министра просвете Љубомира Ковачевића. По том предлогу Велика школа је требала да се уздигне на степен Универзитета краља Александра I. Богословски факултет био би саставни део тог Универзитета. Министар Ковачевић дао је и мишљење које афирмише постојање Богословског факултета у оквиру Универзитета. Не само потребе веронауке у школама, по мишњеу министра Ковачевића, већ и потреба да се наше свештенство изравна са свештенством других хришћанских земаља, те да успешније помогне уздизању морала код народа и заштити га од антинационалне и верске пропаганде, изискивало је постојања једне универзитетске богословске установе. Предлог није реализован и питање Богословског факултета остало је и даље отворено. После вишедеценијских мукотрпних и безуспешних покушаја, идеја стварања Универзитета и Богословског факултета у њему, коначно, почела је да се реализује почетком XX-ог века. Личност која је заслужна за то јесте министар просвете Андра Николић. По његовом предлогу Универзитет би требао да има пет факултета: Богословски, Философски, Правни, Медицински и Технички. Богословски факултет, на основу овог предлога, предвиђен је као самостална Духовна академија, „по нарочитом закону“. „Закон о универзитету“ је усвојен 19. фебруара 1905. Нажалост, то није био крај искушењима богословском високом школству. Универзитет је почео са радом само са три факултета дотадашње Велике школе. Без Техничког и, авај!, без Богословског факултета. Нажалост, ратови и недостатак кадра продужио је искушење настанка Богословског факултета за још петнаест година, све до 1920. године. Но, ни тада, као ни до тада, није све ишло глатко. Високошколско богословско образовање нашло се пред новим изазовом. Почетку рада Богословског факултета претходила је интензивна академска и политичка расправа 1919 године. Академска расправа која је започета у тадашњем листу „Демократија“, тицала се питања статуса високог богословског образовања. Наиме, требало је решити питање да ли ће богословско образовање бити организовано равноправно са осталим факултетима или, пак, као духовна академија (како је то и предвиђао „Закон о универзитету“ из 1905. године) . У овом академској расправи о статусу високошколског богсловског образовања крију се питања, подозрења и примедбе које једнако прате Богословски факултет од његовог оснивања до данас. Не само у свом настајању, него и данас у свом опстајању, Богословски факултет суочен је са противљењем идеји да богословско вискошколско образовање треба да постоји на Универзитету као факултет, равноправно са свим осталим факултетима. Противници ове идеје, који су заступали став да богословско образовање на Универзитету треба да задржи статус духовне академије, ударали су са две стране. Једни, „бранећи“ науку од Цркве, а други, „бранећи“ Цркву од науке. Тадашња универзитетска елита, оличена првенствено у појединим професорима Философског факултета, противила се да теологија добије статус факултета на Универзизтеу. Ту своју замерку правдали су чињеницом да „теолошке догме не почивају на искуству и мишљењу“ као наука, већ на „трећем извору, који рационална мисао не признаје: на откривењу“. Тиме је „брањена“ „научна прогресивност“ од „стационарне и реакционарне“ теологије, чак од теологије која је ништа друго него „обична митологија“. Није ли Богословски факултет и данас изложен оваквим псеудопросветитељским критикама и примедбама? Зар је икада са дневног академског реда скидана тема „ненаучности теологије“? Није и нитиће. Теологији данас, једнако као и те 1919. године, остаје борба против атеизације истине и против догматског рационализма – борба за разбијање монопола над истином. Теологији остаје изазов да показује своју научност, управо показујући неисцрпивост истине кроз догматски рационализам и методе појединачних научних дисциплина. Друга примедба која је упућена факултетском статусу теологије у академској, а потом и у посланичкој, скупштинској расправи 1919. године, потицало је из становишта које је веру и теологију Цркве хтело да „заштити“ од појаве „модернизма“. Наравно, и ова „брига“ за Цркву и теологију позната нам је добро и данас. Са те стране, теологија је била и остала пред изазовом да веру Цркве сачува од јаловог догматизма, примитивног сујеверја и идолопоклоног традиционализма. На ова два фронта Богословски факултет је водио битку како у фази свог настајања, тако и данас. А по свему судећи, та борба га тек очекује у будућности. Наведене академске примедбе нису прошле. „Закон о универзитету“ је промењен и Духовну академију је заменио Православни богословски факултет. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета одржана је 6. септембра 1920. године, а предавања на факултету су, коначно, почела 15. децембра. Први декан факултета био је прота Стеван М. Димитријевић, редовни професор Историје Српске Цркве. Питање професорског кадра умногоме је решено захваљујући академском кадру Карловачке богосовије и руској емиграцији. Тиме је успешно окончан мукотрпни вишедеценијски пут оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Но, то није био крај изазовима и искушењима. Свој крстоносни пут факултет је наставио и у бурним времена која су потом наступила. Први велики изазов био је Други светски рат. Факултет је током рата претрпео велике штете. Приликом бомбардовања Београда 6. Априла 1941. године, уништен је Дом студената на Косанчићевом венцу бр. 14. Настава је одмах по окупацији прекинута. Наставни кадар је стављен на расплагање и убрзо је пензионисан. Августа 1943. године факултет је избачен из зграде у улици Краља Петра бр. 2. У зграду је усељена немачка војска. Но, ни ослобођење од фашистичког терора није Богословском факултету донео спокој. Нова, револуционарна комунистичка власт, у складу са својом агресивном атеистичком философијом, није благонаклоно гледала на веру и Цркву, а самим тим ни на Богословски факултет. Наступило је време подозрења, ухођења и прогона. У првим годинама после рата факултет је формално и даље био под кровом Универзитета. Но, разлог томе није „добра воља“ приучених марксиста, већ обично политиканство. Комунистичка власт је желела добар међународни углед, те се трудила да покаже „поштовање“ верских права и слобода у тадашњој Србији и Југославији. У стварности, пак, Богословски факултет је представљао трну у оку и „стуб реакције“ владајућем богоборачком режиму. Почетком 50-их година дошло је до заоштравања односа. У склопу политике „одвајања Цркве од државе“, извршиће се и искључивање Богословског факултета из Универзитета у Београду, фебруара месеца 1952. године. Бригу о факултету преузела је Српска православна Црква, којој је факултет мученик припојен. Неправда је исправљена тек 1. јануара 2004. године. Уз подршку многих факултета Универзитета у Београду и традиционалних верских заједница, одлуком Владе Србије, Богословски факултет је враћен у окриље Универзитета, остајући и у духовном и канонском окриљу СПЦ. Православни богословски факултет Универзитета у Београду данас похађа више од 1800 студената. Наставу изводи велики број стручног наставног кадра, међу којима су и неки од наших најугледнијих архијереја. Квалитет студија недавно је потврђен добијањем сертификата. Студије су потпуно организоване у складу са Болоњским процесом. На факултету је активан и Институт за теолошка истраживања. Издају се и часописи „Богословље“, „Philotheos“ и „Стил“, као и студентски часопис „Логос“. Факултет, вољом Божијом и трудом људи у њему, наставља свој крстоносни пут. Образујући будуће свештенике и вероучитеље, који ће бити кадри да понесу бреме свога времена у коме имају нимало лак задатак артикулисања Истине „једном предате светима“. Искушења кроз која је факултет пролазио једнако су актуелна и данас. Једноставно, да би опстао, да би се одбранио од критика „бранитеља науке од вере“ и „бранитеља вере од науке“, факултет мора да буде бољи од свих осталих у свом друштву. Оно што остали ураде за осам или девет, Православни богословски факултет мора урадити за десет, да би био уважен и равноправно третиран на српском универзитетском небу. То је његов крст који мора храбро да понесе. Но, неће му бити ни први а ни последњи крстоносни пут. Александар Милојков