Претражи Живе Речи Утехе

Ево за почетак, атеизам не би био атеизам без Бога, његов категорички императив је: да Бог не постоји, када се не би бавио нечим што не постоји, ни он сам не би постојао! Дакле на један негативан начин он црпи идентитет из Бога, са друге стране према постојећем, бићу, материји, па и укупном свјету се односи позитивно. Чак подржава науку, дакле и метафизику без бога. Вјерује да има неки смисао постојања или да ћемо га некада спознати. Довршени нихилизам, се не бави Богом, он се бави структуром бића и ако безуспјешно, за разлику од атеизма негира било какву везу међу појединачним бићима (јер све су пропале, све су негирале биће), односно исповједа апсурд постојања бивствујућег. Другим ријечима историја нихилизма је историја метафизике. А атеизам ипак није филозофија него светоназор - тек једна од "божијих идеологија"

Представљамо, по нашем мишљењу, јако важну студију на тему протестантског учења и приступа књизи Православне Цркве - Библији. Прота Џон Витерфорд пише: "Зашто сви (ако је Библија довољна и без светог предања) - баптиста, Јеховин сведок, харизматик и методиста - могу да тврде да верују у оно што Библија говори а опет ни један од њих не би могао да се сложи са другим око тога шта Библија каже? Очито, ово је ситуација у којој су се нашли протестанти, и она је лоша по сваком мерилу. На несрећу, већина протестаната је вољна да за ово јадно стање ствари оптужује све сем срж проблема. Учење sola scriptura је од толиког значаја за протестантизам да је њима истоветно одрицању Бога довести то учење у питање, али као што је наш Господ рекао, "свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа" (Матеј 7:17). Ако судимо учењу sola scriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак него да је у питању дрво које се "сече и у огањ баца" (Матеј 7:19)." Од свег срца препоручујемо читање овог дела, који ће вам у многоме помоћи да испуните заповест апостола Петра: "свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде" (1 Пет. 3:15). http://www.svedokverni.org/sola-scriptura-u-praznoumlju-svome-ef-4-17-pravoslavno-preispitivanje-protestantskog-ucenja-protojerej-dzon-viterford/

Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста BY СТАЊЕ СТВАРИ on 18. АПРИЛА 2019. • Искрено се надам да ће поборници дарвинизма међу српским теолозима схватити своју заблуду и принети нелицемерно покајање Богу, како због њих самих, тако и због оних којима предају богословску науку, али и ради целог нашег благоверног народа Здравко Пено (Фото: Лична архива) ЗАЧЕЦИ И ТЕМЕЉИ ФИЛОДАРВИНИЗМА Будући да се потреси поводом дарвинизма не смирују и да виновници тог зла, како они неприкривени, тако и прикривени, не престају да „прекорачују границе отаца“, настављајући да злоупотребљавају позиције у црквеној просвети, покренут савешћу и одговорношћу коју имам у повереној ми служби учитељства, и овом приликом ћу још једном указати на хришћански став у вези с теоријом еволуције и свим њеним негативним последицама. Намера ми је да систематски, колико је то могуће, изложим кључне аспекте овог проблема, имајући понајпре у виду сотириолошки значај правилног исповедања вере. Ради тога посебну пажњу усмеравам на евхаристијски контекст проблема дарвинизма, јер се, на крају крајева, наша вера проверава Евхаристијом, како је говорио св. Иринеј Лионски. И у овом тексту окосница богословске анализе свих питања у вези с теоријом еволуције јесте богословље св. Максима Исповедника, који „из дубине векова“ освештаног богословског Предања, пророчки надахнут, нуди одговоре на саблазни, замке и недоумице којима смо сведоци у времену у којем живимо. Иако је давно превазиђен римокатолички схоластички став сходно којем је философија, а са њом и наука, слушкиња теологије (ancilla theologiae), поданички однос између ових двеју области није ишчезао. Тег подаништва пребачен је на Зaпаду одавно, а однедавно код нас, на један број теолога, који не нашаваши свој идентитет у истини вере, предност дају науци, не преиспитујући богословским критеријумима садржај који она нуди. Већ више од једног века библијском учењу о стварању света и човека супротставља се једна псеудонаучна теорија. Англиканци су њеног утемељивача – Чарлса Дарвина постхумно рехабилитовали, римокатолици су га увелико прихватили: папа Јован Павле II је 1996. године изјавио да еволуција „није само хипотеза већ доказана чињеница“. Томе учењу следује садашњи папа Франциско, насупрот његовом претходнику Бенедикту XVI, који није био склон да теорију еволуционизма третира с позитивним конотацијама. И међу православнима су се одавно већ појавили они који би да Дарвиновој теорији прокрче пут, те је још св. Теофан Затворник (1815–1894) опомињао да је „себе анатемисао сваки онај који се осећа припадником Дарвиновог учења и који тврдоглаво мудрује против Цркве“. Премда се православно богословље никада није мешало у развитак науке, као што је то много пута у историји био случај на Западу, у ставовима на основу којих се људски живот третира као средство, а не циљ, теолози су дужни да, пред лицем научне јавности, кажу своју реч. Критичко преиспитивање научних поставки заснованих на начелима онтолошког натурализма напросто је неопходно, без тенденције да се богословски приступ науци наметне. Задатак верујућих чланова једне свете, саборне и апостолске Цркве јесте сведочење истине, како оне записане у Библији, тако и оне откривене у светотајинском животу Цркве Божије, али и разобличавање сваког погрешног мишљења, посебно јеретичког. Велику саблазан међу вернима наше Цркве је изазвало недавно залагање појединих наставника и сарадника Православног богословског факултета у Београду за Дарвинову теорију и теорију еволуционизма у начелу. Наклоност ових теолога према хипотезама о постанку света и човека које је заступао Чарлс Дарвин, англикански теолог по образовању, евидентна је у њиховим речима подршке теорији еволуције изнетим у Јавном апелу, упућеном против иницијативе групе грађана да се изврши „ревизија изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“: „Без обзира на приговоре који јој (теорији евеолуције, прим. З.П.) се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Истом приликом, један од стручњака у области биологије и потписник поменуте иницијативе која је захтевала критичко разматрање наведене теорије, изјавио је да „дарвинизам и теорија еволуције не доприносе нашем разумевању биолошких система. Биологија без икаквих проблема може да функционише без дарвинистичке догме“. Притом, добро је познато да дарвинизам није пружио валидан одговор на питање порекла живота и људске врсте, нити је у стању да одгонетне порекло генетског кода, нити да објасни низ сврсисходних информација у молекулу ДНК и др. Када се само пође од ових сумарних научних чињеница, заузимање оних који предају библијску повест о стварању Адама по икони и подобију Божијем, за крајње понижавајућу антропологију и подржавање теорије о заједничком претку човека и мајмуна представља nonsense par excellence. Подршка дарвинизму међу теолозима у нас има своју генезу и последица је идејног или, још тачније, идеолошког наслеђа које је већ деценијама обележило одређене богословске кругове. Један од најгласовитијих представника „нове теологије стварања“ свакако је пергамски митрополит Јован (Зизјулас), чији је текст „Религија, наука и животна средина“, објављен у часопису Саборност, гласилу браничевске епархије: „Било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. Ово је у сагласности са веровањем да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали грчки свети оци Цркве. Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у Дарвинизму. Сама Библија говори о стварању човека у последњи дан и из природних састојака, већ постојећих. Опстанак људског бића зависи од остале природе“. Мисао митрополита Зизјуласа „да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину“, тј. да је мали свет у великом – микрокосмос у макрокосмосу, има древно јелинско порекло. Не случајно, св. Григорије Богослов је однос човека и света исказао обрнутим редоследом, рекавши да је човек „велики свет у малом“ – макрокосмос у микрокосмосу. Његов став је у складу с Христовим речима да је човекова душа претежнија од целог света, јер каква је корист човјеку да сав свијет задобије, а души својој науди (Мк. 8, 36). Зашто митрополит пергамски није навео мисао великог богослова Цркве, која му је засигурно позната, може се закључити из остатка текста. Свој став Зизјулас заснива на тези да је „људско биће органски део животињске врсте“. Треба рећи да не постоји једна животињска врста, већ много врста унутар животињског света, а човек није део тог света, него једино биће саздано по икони и подобију Божијем (1. Мојс. 1, 26), створен с циљем да обједини видљиви и невидљиви свет. Према св. Григорију Ниском, човек је по својој словесности, „брат са анђелом“. Према учењу св. Иринеја Лионског, св. Атанасија Великог и других отаца, човек је биће којему је Бог удахнуо Дух Свети, те је постао душа жива (1. Мојс. 2, 7). Његово порекло је „одозго“, а не „одоздо“, а у његовом телу, сачињеном од земље, живот није потекао из везе са земљом, већ са Духом Светим, те је постао душа жива. Човек није имао прво вегетативну (биљну) душу, затим анималну (животињску) душу, да би напослетку примио људску душу, како је тврдио Тома Аквински, претеча дарвинизма. Овај развојни процес он је ставио у временски период од четрдесет дана, чиме је одбацио библијску веру о истовременом стварању душе и тела. Човек није „последња тачка биолошког развоја“, како тврди митрополит Зизјулас, следујући дарвинистима, већ цар творевине кога Бог, на крају стварања, уводи у његово царство, дајући му власт над целокупном творевином. Он није последња карика у ланцу природе, већ прва тачка у заједници Бога и света и једино слободно биће међу свим земним створењима преко којег свет једино проналази јединство с Богом. Иако има све елементе природе у себи, човек је биће које идентитет задобија у заједници с Богом. Богом установљени поредак деловања у стварању и постојању бића, који полази од Бога, не може бити нарушен искључивањем било ког чиниоца. Стављање тела испред душе у човековом односу према твари, или пак искључивање душе из односа према творевини није својствено оцима и учитељима Цркве. Свако одвајање тела од душе и његово препуштање стихијама природе води нарушавању њиховог складно постављеног јединства, представља „смрт пре саме смрти“ и деонтологизацију људског бића. Живоносна веза између тела и Бога остварује се посредством душе, никако без ње, јер душу ствара и покреће Бог, а тело ствара Бог, а покреће га душа. Особеност постојања душе у односу на тело састоји се у томе што она има у својој природи самопокретност, за разлику од тела које то својство нема. Те особине најочигледније долазе до изражаја после смрти, када се показује да тело нема самостално бивствовање без душе, док душа има постојање и после смрти тела. Дакле, поредак стварања човека јесте следећи: Бог – душа и тело, а поредак деловања човека према свету је Бог – душа – тело. Св. Максим Исповедник говори о покретности душе и тела на следећи начин: „Оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да постоји, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно“. Кад би душу покретало тело, тада би, према учењу св. Атанасија Великог, „било сасвим природно да и она умире када се њен покретач од ње одвоји“. Душа не умире, јер тело није њен покретач, већ само градивни елемент бића, преко кога човек има заједницу са светом. Посредством тела, душа прима утиске из света, али тело не доноси никакве одлуке у вези с начином јединства са спољашњим светом. Такозвани „телесни човек“ није онај који се лишио душе, него који је своју душу потчинио телесним жељама и страстима. Дарвинистичка теза о човеку као бићу сведеном на анималне функције, на инстинкт, нема упориште у реалном искуству сваког појединачног човека, али ни људске врсте у целини. Човек је увек биће које је (и код оних који су највише угрожени на плану интелекта) изнад свих својих биолошких функција, јер поседује душу којом је отворен за горње светове, за заједницу с Богом, с анђелима и светима. За њих, као и за оне који су достигли дубоко смиреноумље, Господ Христос каже: Блажени ништи (сиромашни) духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5, 3). Такви су смирењем досегли до Горе богопознања, која је, према речима св. Григорија Ниског, „у чистој ведрини истине, избегла сваку сенку уздигнутих брежуљака злобе и са свих страна је обасјана лучама истините светлости“. На сасвим супротној страни од ништих јесу они који су своје интелектуалне дарове окренули против Дародавца Бога, самим тим и против себе. Много пута се у људској повести показало да је човеку највећи непријатељ луциферска гордост. Премда саздан од Бога, човек има слободу да се до те мере удаљи од свог Саздатеља и окрене пропадљивом свету, да му веза с Творцем постане излишна. Као такав, он се одвојио од логоса свог бића, од Божије воље о себи и налази се у неприродном (παρά φύσιν) стању и пошто странствује у овом свету, хранећи се пролазним стварима, заборавља на изобиље живота које му Бог пружа (Лк. 15, 17–19). Удаљавање од Бога таквог човека може довести до тога да буде „демон по духу“, или да сведе себе на ниво бесловесних бића, да се уподоби „мајмуну по понашању“. Но, упркос свему, он никада не губи логос бића, тј. не може променити Божију вољу о себи и постати демон или мајмун. Занемарити човекову логосност значи лишити човека оног што је најважније у њему, превидети слободу као највећи Божији дар и занемарити позвање које га чини господарем свог бића и целокупне твари. Губећи из вида богословску потку човека, митрополит Зизјулас је, супротно Христовим речима, да не живи човјек само о хљебу, него и о свакој ријечи која излази из уста Господњих (Мт. 4, 5), устврдио да „опстанак људског бића зависи од остале природе“. Ова полуистина се не може довести у везу са речима Господа Христа, којима се недвосмислено истиче узвишеност људског постојања: Душа је претежнија од јела и тијело од одијела (Лк. 12, 23). Зизјуласова замена теза долази до пуног изражаја када се његове речи ставе поред речи св. апостола Павла, да сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21). Ставове митрополита Зизјуласа заступа и епископ браничевски Игњатије, а на његов однос према Дарвиновој теорији указано је још пре петнаест година у дневном листу „Блиц“ 9. септембра 2004: „Председник Комисије Српске православне цркве за припрему програма верске наставе епископ браничевски Игњатије казао је још пре три и по године да је Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас.“ У истом напису цитиране су и речи поменутог епископа СПЦ: „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет. На то питање није ни одговарао. Он је само говорио о томе на који су начин човек и остала природа везани. И та веза не може бити страна, ни нама теолозима“. Очигледно је да је епископ Игњатије рекавши да је „Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас“ алудирао на то да је неразумевање ове хипотезе присутно у црквеним круговима. То потврђује његов исказ да Дарвинова теорија о повезаности човека и остале природе „не може бити страна ни нама теолозима“. На које је теологе притом мислио епископ браничевски? Свакако на митрополита Зизјуласа и на себе, јер на основу његових богословских мњења, од дисертације до последњих текстова, теологија на размеђу векова припада њима двојици, Зизјуласу и његовом епигону. И док је Зизјулас дао немали допринос у многим догматским темама, о некаквом значају богословља епископа Игњатија нема ваљаних разлога трошити речи. У свему што је написао он је понављач митрополита Зизјуласа, па је тако и на пољу еволуције његов spiritus movens пергамски епископ. Претходно изнете критике упућене митрополиту Зизјуласу, безрезервно се, дакле, могу упутити и на адресу епископа Мидића. Треба, међутим, истаћи да се Зизјулас и његов следбеник не поклапају у потпуности. На месту где Зизјулас завршава мисао и ставља тачку, владика Игњатије, ваљда зарад оргиналности, ставља запету и „продубљује“ оно што је његов предводник започео, а то је увек на штету овог првог. У настојању да буде инвентивнији од Зизјуласа, он иде и против самих чињеница или упркос чињеницама. Тако, епископ Игњатије у осврту о дарвинизму тврди да Дарвин није одговарао на „питање да ли је Бог створио човека и свет“. Ипак, ни по овом питању, Дарвин није, супротно мишљењу епископа браничевског, остао без сведочанства о себи. Он се бавио овим проблемом готово цео живот, дао је одговоре и у књизи Порекло врста и у спису Порекло човека. Дарвинове кризе вере биле су више правило него изузетак. У писмима сачуваним у његовој Аутобиографији постоје сведочанства и да је био „верујући“, агностик, али и неверујући: „У моју душу се полако поткрадало неверовање, тако да сам на крају постао потпуно неверујући“. Контрадикторност је Дарвина пратила до краја живота. Непосредно пред смрт, у писму од 28. 2. 1882 г. енглеском геологу Д. Мекинтошу (1815-1891), он је још увек покушавао да одгонетне питање: „Може ли бити доказано постојање спознајног [conscious] Бога на основу постојања закона природе (тј. одређене каузалности догађаја). То је сложено питање и ја сам се много задржао на њему, али нисам нашао јасан одговор“. Но, како је могао доћи до јасног сазнања онај који је рекао: „Ја лично не верујем ни у какво Откривење.“ Дакле, Дарвин је оставио иза себе довољно потврда какав је био његов однос према Богу. Но зашто би то све морао да зна владика Игњатије, који, показало се много пута, живи у уверењу да оно што он не зна, не зна ни нико други. Дарвин је, према речима протојереја-ставрофора Андреја Филипса, у својој теорији „намерно искључио Творца из својих посматрања. Њему је била туђа идеја о постојању Промисла и Бога љубави, Који интервенише у створеном свету и води га Својом руком. По њему, творевина се развила без Бога. Дарвинов је интелект био безблагодатан, без обзира на то какво је, можда, било његово срце“. Он тврди да је Дарвин „изгубио своју веру, али ми се питамо да ли је она икада и постојала, јер да ју је имао сигурно би творевину, коју је проучавао читавог живота, сагледавао у потпуно другачијем светлу: То и јесте његова трагедија – Дарвин је био жртва западњачке еволуције – еволуције атеизма“ – закључује Андреј Филипс. Мишљење епископа Игњатија да „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет“, нема неутрални карактер, јер „за оне који вером знају да такав Бог постоји, његова теорија има ограничен значај, зато што искључује кључни део слагалице“ – правилно просуђује прота Филипс. За епископа браничевског много је важније питање „на који су начин човек и остала природа везани“. У први мах, могло би се помислити да овог некритичког следбеника Зизјуласа – заступника идеје да „онтологија искључује етику“, коначно почињу да занимају и етички проблеми. Међутим, то је само привид, јер он се не бави онтологијом када је најпотребнија, када се не сме заобићи. Уместо односа Бога и света, који суштински одређује и човека и свет, епископ Игњатије истиче оно чиме се превасходно занимао Дарвин: питање односа унутар творевине, без каузалне везе с Богом. На овај начин он бежи од суштинског проблема дарвинизма. Заклањајући срамоту Дарвина, епископ браничевски крије своју сопствену, те отуда и његов закључак да Дарвиново тумачење односа између природе и човека „не може бити страно никоме“. Говорећи тако, он уствари истиче апсолутну важност дарвинизма. То је дарвинизам par excellence. Када каже да Дарвиново учење не може бити страно „ни нама теолозима“, он себе ставља у ред његових присталица. ВЕРА У СВЕТУ ТРОЈИЦУ И ДАРВИНИЗАМ Ако је Дарвину, као англиканском квази-теологу, било страно Божије Откривење и непознато учење отаца Цркве, не би се очекивало да је то случај с православним богословима који су бранили докторате на богословљу св. Максима Исповедника, св. Григорија Богослова и других отаца Цркве. Међу њима је и епископ Максим (Васиљевић), водећи еволуциониста у нас, који сматра „да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције, али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље“. Није тачна његова тврдња, и потписника Апела подршке дарвинизму да „вера у тројичног Бога који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Како ће епископ Максим објаснити Дарвинов исказ из дела Порекло човека: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“, јер ова мисао је уперена против билијске истине о стварању света по врстама (1. Мојс. 1, 11). За сагледавање проблема односа Бога према свету у стварању и расветљења тајне вере у Свету Тројицу од посебног значаја је учење св. Максима који је протумачио кључне проблеме свог времена и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених недоумица. Агностицима свих времена, савременим протестантски настројеним апологетичарима и атеистима, који или одбацују Бога или на погрешан начин говоре Његовом односу са светом, св. Максим упутио је ову мисао: „Нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“. О начину на који стичемо веру у тројичног Бога посматрањем творевине, он говори следеће: „Као што на основу постојања бића верујемо да постоји и сам надсуштаствени Бог, тако на основу разлике суштина међу бићима по врстама, сазнајемо да постоји Премудрост која је урођена Његовој суштини, која одржава бића. И опет, на основу суштинског кретања бића по врстама, схватамо да постоји Живот који је урођен Његовој суштини и који допуњује бића, стичући и појам о Светој Тројици – о Оцу и Сину и Светом Духу – кроз целомудрено посматрање творевине. Јер, вечна Божија Сила јесте Логос, као једносуштан Њему, а вечно Божество јесте једносуштни (Оцу) Свети Дух“. Недвосмислен је св. Исповедник у тврдњи да је постојање света на основу разлике суштина (природа) међу бићима по врстама темељ вере у Сина – Премудрост те да суштинско (природно) кретање бића по врстама представља основ вере у Светог Духа. Очигледно је противречје између ставова филодарвинисте епископа Максима и „прочих с њим“ и учења Цркве. Дарвин и други еволуционисти не прихватају библијско учење о стварању света по врстама, а то његови следбеници у редовима Цркве не виде или неће да виде као препреку за правилно исповедање вере. Они или одбацују библијско учење и тумачење св. Максима, или га не познају. Но, може ли неко ко не познаје учење отаца Цркве иступати у име Цркве и у име њене највеће високошколске установе? Није довољно номинално исповедати Свету Тројицу, а у самој реалности одбацивати свемоћ Тројичног Бога и не исповедати веру да су Отац и Син и Свети Дух створили свет непосредно, без еволутивних процедура. Крајње је безнадежно приклањање епископа Максима агностицизму, у покушају да мисао апостола Павла, да нико не зна шта је у човјеку до дух његов (1. Кор. 2, 11), протумачи у складу са својим дарвинистичко-агностичким поставкама. Из ових апостолских речи не треба изводити став да „сама природа односа са Богом није познатљива никоме“, како вели владика западноамерички. Мора се имати у виду да истргнутој Апостоловој мисли следе речи: Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2, 11). Када се има у виду дати контекст онда је јасно да ап. Павле не говори о односу човека према Богу, будући да прави поређење између човекопознања и богопознања. Већ у наредном стиху, противно сваком агностицизму, Апостол јасно поручује: А ми не примисмо Духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога (2. Кор. 2, 12). Изгледа да само владики Максиму није јасна „природа односа са Богом“, и поред тога што ап. Павле каже да знамо шта нам је даровано од Бога. Као хришћани исповедамо Бога и Духом Светим имамо жив однос са Њим, јер говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог, духовно духовним доказујући (2. Кор. 1, 13). На основу конкретног одломка из Посланице Коринћанима и целокупног казивања ап. Павла о телесном човеку и човеку у Духу Светом, као и на основу учења св. Максима о односу између Божијег начина постојања и постојања света, јасно је да је богопознање дар Божији. Бог познаје нас да бисмо ми Њега познали, будући да ми волимо њега, јер Он први завоље нас (1. Јн. 4, 19). Многи подвижници Духа, попут св. Григорија Богослова, св. Симеона Новог Богослова, св. Григорија Паламе, детаљно су сведочили „о природи односа с Богом“. Из аскетског искуства Цркве је више него јасно да дар богопознања не могу задобити сви, већ само они који верују Писму и његовим речима. Неприхватање библијске вере о засебном пореклу врста (1. Мојс. 1, 11) представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Није могуће исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати и веру у Божије стварање света, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Неприхватање ових истина представља грех неверовања, а тај грех, према учењу св. Максима, јесте хула на Духа Светога: „Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ВЕРА У СТВАРАЊЕ СВЕТА И ДАРВИНИЗАМ Узалудно је то што владика Максим покушава да аргументе за дарвинизам пронађе у богословљу св. Григорија Богослова, користећи његов израз ζῷον θεούμενον. Преводећи га речима „животиња у процесу обожења“, епископ Максим демонстрира своје тенденциозно уверење, а не тумачи светитељеву мисао на адекватан начин. Појам ζῷον, наиме, пре свега значи: „живо биће“, оно што је „живо, жив створ, створење“, а затим се још преводи и као „животиња“, „биљка“ и др. У контексту учења св. Григорија тачан смисао израза ζῷον θεούμενον јесте „обожено живо биће“. Овде је, дакле, реч о подметању кукавичијег јајета и замени општег појма појединачним. Није свако живо биће животиња, као што није ни биљка, ни човек. Правећи избор између више значења речи ζῷον, владика Максим преузима оно које највише одговара његовим дарвинистичким схватањима. То и јесте суштина филодарвинизма – слободно опредељење за нижу, а не вишу врсту, за анимално, а не људско порекло. Из мноштва значења речи ζῷον управо се види да је она у сагласју са библијским поимањем постојања света по врстама, будући да указује на оно што је св. Григорије свакако хтео да нагласи коришћењем овог израза – да је човек једино живо биће које се издваја од свих других као слободно створење и носилац обожења целокупног света. Било би добро да теолози дарвинисти (нарочито они који гледају друге са висине својих катедри), ставе себе у улогу чтеца и изнова, „опет и опет“ ишчитавају речи апостола Павла: сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21). Следујући учењу исказаном у књизи Постања, св. Максим Исповедник учи да цео свет и свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи и који се огледају „у одржању сталности сваке поједине врсте“. Бог није оставио могућност преласка из врсте у врсту, јер није сва жива бића саздао на исти начин. Не само биљне и животињске врсте, него и делови човековог бића, душа и тело, не могу одступити од врсте коју сачињавају као целину, јер њихов логос односа (тј. бивања према нечему) „поседује јединство по природи које нема никакав однос према нечему другоме, те стога не може да, кроз спајање с неким другим, по природи употпуни ипостас, без пропадања и без преласка у оно што није било. Наиме, оно што по себи одраније постоји, томе није природно да се мења у ипостас друге врсте“. Ако би се у обзир узела дарвинистичка претпоставка да душа или тело постају сложени, ради образовања друге врсте, онда би се, сходно учењу св. Максима, свако од њих (и душа и тело) трошило „иступајући из својих природних граница, постајући онакво какво није створено и претварајући се у оно што није било – а има ли од тога ишта неразумније?“. Да ли је, после ових речи св. Максима, јасно дарвинофилистима до каквог безумља су се срозали? Само „иступљеније из ума“ може довести до учења о „иступљенију“ једне врсте у другу. Св. Максим нас учи да одступању од логоса претходи страсност, али она није у стању да промени сталност или постојаност врсте. Уколико би било могуће да душа или тело образују неку другу врсту по природи, онда би, сагласно св. Исповеднику, и једно и друго „увек чинило оно што је својствено њиховој природи, тако да душа никада не би престала да се преоваплоћује, нити би тело престало да се преодушевљује“. Закључак који изводи св. Максим јесте да човек као целовито биће, није продукт ни „страсности“, нити природне силе „делова при њиховом узајамном спајању“, већ Божије воље о њиховом истовременом настајању. На основу овог става великог учитеља православне антропологије, лако је извући закључак да је однос човека према било којој другој врсти одређен његовим логосом бића, Божијом вољом која је непроменљива, тако да човек не може стварати никакву нову врсту ни са једним другим бићем. Логоси бића се не могу изузети од закона природе, који се пак огледају „у истоветности природне енергије сваке врсте“. За св. Максима богословље је неодвојиво од природе, зато што Бог, не препушта свет који ствара својом вољом силама стихије, него је у њему присутан и делатан посредством природних закона. Циљ држања природних закона јесте у томе да нас поучавају којој врсти човек припада и да „човек научи да не мења природни са неким другим – неприродним законом“. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, пошто се сва бића понашају или по инстинкту, или по урођеном, од Бога датом, природном закону. Проблеми настају када људи настоје да преусмере природну енергију других бића или своју сопствену енергију. Ова опасност је много већа од покушаја конструкције митолошких сирена, кентаура и различитих, генетски модификованих организама. Најкобније пошасти нашег времена управо су последице неприродног усмеравања људске енергије – хомосексуализам, и прекида те енергије, тј. прекида живота новог бића – чедоморство. Логоси бића и закони природе представљају, дакле, основне претпоставке постојања целокупне твари. Творевина логосима бића, према којима се управља, објављује свога Творца, а природним законима, васпитава човека за врлине. Свака природа може имати само једну природну енергију, те је отуда бесмислено говорити о подељености у деловању природе. Дејство у супротном правцу од природног јесте грех, јер је посреди заокрет од богоустановљеног начина употребе енергије. Погрешно усмерење природне енергије или њена злоупотреба јесу разлози зашто врлине, иако припадају природи словесних бића, нису једнако присутне и делатне код свих људи. Св. Максим говори и о „неостварењу онога што припада природи“. Следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дају онима који ће на основу вере задобити вечно добробитије, „нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“, али, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине, ни делом, ни речју. ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И ЕВОЛУЦИОНИЗАМ За разлику од Дарвина, којему је било страно Божије Откривење, теолози дарвинисти у формалном смислу прихватају и Свето писмо и Предање, али остају привржени ставовима теорије еволуције. О томе како је могуће спојити неспојиво: Божије стварање и теорију еволуције, покушавају да предоче други заступници овог новог учења о стварању. Према Христу Јанарасу, једном од заступника релативности теорије еволуције, „Црква се не плаши да ће њена истина бити окрњена тиме што наука прихвата ‘еволуцију врста’ и да човек евентуално биолошки потиче од мајмуна… Било да се ово порекло човека поклапа са биолошком појавом људске врсте или да се оно укопчава као један беочуг у ланцу еволуције свих врста, истина библијске и црквене антропологије се тиме уопште не мења“. Овом ставу се придружује и Александар Ђаковац који каже: „Са одређеном дозом смелости можемо изнети хипотезу да је еволутивни развој пре пада, представљао део промисла Божјег… Еволуција би, дакле, могла бити схваћена као начин на који Бог ствара. Само стваралаштво никако није на тај начин угрожено, него напротив оно добија дубљи смисао. Овако схваћена еволуција би могла да дâ позитиван допринос теологији, јер би јој помогла у јаснијој артикулацији њене свагда присутне спознаје да човек није биће одвојено од остале природе (творевине) него да је њен саставни део“. Јанарас, за њим и Ђаковац, потпуно релативизују питање човековог стварања, превиђајући јединственост и узвишеност његовог постанка. „Еволуција врста“ или „еволуција као начин на који Бог ствара“ подразумева постојање катаклизми или, у најмањем, несклад међу живим бићима, пре постанка човека, што је у супротности с библијском повешћу о стварању. Прелазак из врсте у врсту, настанак човека од примата, и све друго што прати теорију еволуције значи приписивање Богу оних дела која Он није учинио. Св. Максим пророчки указује на бесмисао таквих претпоставки: „Говорити да одређена бића, саобразно својим природним особеностима, нису у њима без изузетка присутна при њиховом првобитном саздавању, значи све узајамно мешати и тврдити да ниједна ствар није оно што јесте и каквом се назива. А што је најгоре, показаће се да такво тврђење нескривено садржи највећу клевету против божанске премудрости и силе“. Смелост с којом поменути теолози дарвинисти атакују на Божији Промисао и прилагођавају га еволуционој теорији, посве је беспримерна. Премештање Промисла у непојамну прошлост, у вртлоге предкосмичке биологије, представља саблажњиву илузију којом се намеће извитоперен однос између човека и твари. Према таквом схватању, заједништво човека и других бића се може заснивати чак и на претпоставци да је човеково тело било у јединству с вегетативном или анималном душом. Ако би прачовек еволуције у неком предадамовском периоду, о којем говоре ови теолози, ради јединства с биљним светом, имао вегетативну душу, која доприноси храњењу и расту, онда би, да се послужимо мишљу св. Максима, „то тело, које се храни и расте, по свом логосу очито припадало некој биљци, а не човеку. А како човек може бити отац биљци, то не могу да разумем „. Друга опција полази од тога да човек, у циљу јединства с животињским светом, може да задобије чулну душу, тј. душу неке животиње, коња или бика нпр. или, сходно дарвинистичкој верзији, мајмуна. Но, такав човек „при првобитном саздавању не би био по природи отац човеку, него… некој земаљској животињи… Има ли од овога ишта неумесније и безумније?“ – упућује реторско питање св. Максим Исповедник претечама дарвинизма и данашњим теолозима дарвинистима. Једнако неумесно или можда још неумесније је да нека земаљска животиња, у дарвинистичкој верзији – мајмунолики предак буде отац човеку. View full Странице

Предлажемо да погледате одличну и детаљну анализу бесмислица које нуди борци против технологија који шире и гурају лажна учења (јереси) везана за учење Цркве о крају света. Апсурд је што себе представљају као ревнитеље Цркве, а у суштини ревнују само за ширење својих јереси. Погледајте и пошаљите људима који су узнемирени захваљујући пропаганди ових ‘бораца’. http://www.svedokverni.org/nova-dokumenta-kao-put-ka-antihristu-video/ View full Странице

У другој емисији "Светотајинско богословље", своју пажњу посветили смо Светоотачким основама православног учења о Тајнама. У оквиру емисије указали смо да су Свете Тајне саме по себи чин који преображава, као и да без Светих Тајни не може бити истинског живота у Христу. У овој емисији дали смо одговор и ко је савршитељ Светих Тајни, а у духу Светоотачких поука подсетили смо да је погрешно ограничавање Светих Тајни на број седам. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО View full Странице

Серафим (у свету Василије Николајевич Муравјов; 1866-1949) - Исповедник, који су монашке завете дао током прогона Цркве, велики старац, удостојивши се многих дарова Духа Светога, молитвеник за сваког у тузи и патњи. Свети Серафим Вирицки Као дете, будући старац читао је житија светих и сањао о монашком животу. Али Господ је судио другачије: његов отац је умро, а уместо монашког завета Василијеу је преостало да постане хранитељ породице. Када је дете, које је маштало о монаштву дошло у лавру Светог Александра Невског чуо је од једног од стараца подвижника пророчке речи које су откриле Божији Промисао за њега: "Васја! Теби је суђено да прођеш светским путем, трновитим, преиспуњеним тугама. Учини тако пред Богом и својом савешћу. Доћи ће време, и Господ ће те наградити. „После тога читав живот Василија Николајевича у свету био је припрема за монашки живот. То је био подвиг послушности, који је трајао више од 40 година. Василије је живео под духовним руководством познатог старца Варнаве из Гетсиманског Скита, по благослову је творио Исусову молитву, и задобио дар непрекидне молитве већ у младости. По благослову оца Варнаве, Василије се оженио побожном девојком Олгом Ивановном. Господу беше угодно да овај млади подвижник прође школу живота пре него што ће се одрећи света, како би се научио да има разумевања за људе различитих класа, и помаже сиромашнима. Његове изванредне способности су омогућиле овом младићу да постане један од највећих трговаца крзном у Петрограду. Василије се одликовао невероватним талентом за милостињу и пожртвованошћу. Олга Ивановна је касније признала да је, упркос њеној доброти, њој понекад било тешко разумети свог супруга који је делио последње из куће и истовремено био неописиво срећан. Сами Бог зна колико је само просјака и сиротих од свег срца у својим ватреним молитвама спомињало његово име. Током револуције, када су многи богати Руси преносили свој капитал у иностранство, Василије Николајевич исплаћивао издашне отпремнине службеницима и поклањао манастирима сав свој иметак. Године 1920. супружници су примили монашке завете. Василије је врло брзо од почетника дошао до скхијеромонаха, духовника у Лаври. Приликом п острига у велику схиму дали су му ново име Серафим у част Светог Серафима Саровског чудотворца, кога је на сваки начин желео да опонаша током свог живота. Од 1930. године па до своје смрти, отац Серафим је живео у Вирици и тамо постао оним каквим га зна и памти сва Русија: чувени старац који је носио пророчко служење, подучава људе, теши их у тугама, лечио њихове болести, молио за читаву Русију.

Знајући који је његов стил писања и теме са којима се бави, не сумњам да је овде превазишао себе у лудилу, јер толико незнања и површности од једног доктора теологије се заиста не очекује. Али, оно шта очекујем јесте да се он придружи расколницима око Артемија, то је некако след догађаја. Нажалост, он има велику подршку, у многим слуачајевима прикривену, од стране једног броја Епископâ наше Цркве, тако да не сумњам да се многи од њих веома радују што је ово објавио, јер се и то зна да је одрђеним Епископима из СПЦ референтна страница "Борба за веру" са које и преносим овај опскурни текст вама на анализу: Са великом радошћу у Васкрслом Господу објављујемо да је наш угледни теолог и бранитељ правоверја, архимандрит др Никодим (Богосављевић) објавио своју обимну (петсто страна већег формата), уџбенички јасно и светоотачки мудро написану књигу „Против учења епископа Игнатија (Мидића)“ (http://nikodimbogosavljevic.com/), из које доносимо предговор. Свим љубитељима отачке истине и правде препоручујемо ову књигу са највећим задовољством и жељом да им она постане водич у ово смутно време. Уредништво + + + ПРЕДГОВОР „Не дајте се завести различитим и туђим учењима“ (Јев. 13, 9). Током читаве историје Православне цркве богословље има посебан смисао и улогу. Са оваплоћењем Бога Слова оно добија пуноћу откривења и са Њиме свој садржај и метод. Богочовек Исус Христос Собом објављује Оца и Духа Светога, као и заборављену истину о човеку и читавој твари. Искупивши, ослободивши и исцеливши човека, Богочовек Исус Христос, на дан Педесетнице, Духом Светим установљава Цркву, као живи Богочовечански организам, чија је Он глава, а удови Његовог Тела сви они који поверују у Њега, роде се од Бога Оца у утроби Цркве, и у њој задобијају вечни живот кроз слављање Свете Тројице и сједињење с Њом храњењем храном бесмртности – Телом и Крвљу Његовом. На празник Педесетнице Апостолима су откривене све тајне о Богу, човеку и читавој твари, онолико колико је човеку потребно и довољно да зна у овом веку. Од тог дана Апостоли зидају Цркву у читавој васељени управо на учењу које је добијено непосредно из уста Христових и допуњено откривењем Светога Духа, и записано потом од њих. Та вера у тајну вечног живота читаве твари, човека пре свих и свега, у Светој Тројици, задобијеног Домостројем Богочовека Исуса Христа и стицаног у Цркви, и јесте садржај православног богословља. А метод богословља је троједан: вера, откривење и предање: вера, поверење и верност Богу; истина је откривена и предата од Бога Истине и преда(ва)њем истине вере и побожности са поколења на поколење: једна вера, једна истина, један пут… Једна истина вере се од дана Педесетнице чува у Цркви, и богословље је чува, бди над њом, објављује је и предаје. Све је тада откривено и Бог више ништа не открива; зато нема развоја богословља нити развоја догмата; једна истина вере се изнова објављује и проповеда; не на нов начин, већ изнова. Зато је истинита и права вера она која је сагласна са вером Светих Апостола и Светих Отаца; а потврда исте вере је истоветност наше проповеди и нашег богословља са проповеђу и богословљем Светог Писма, Светих Пророка, Светих Апостола и Светих Отаца. Богословље, дакле, већ две хиљаде година бди да се у Цркви не објављује и проповеда другачије учење од учења Светог Писма, Пророка, Апостола и Светих Отаца. Критерујем за истинитост учења је отуда једностан: оно мора бити сагласно са учењем Светог Писма и светоотачким богословљем: „Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4, 4-6). Св. Ап. Павле заповеда свом ученику: „О Тимотеје, сачувај поверен ти залог“ (1. Тим. 6, 20). „Сачувај предато ти предање, које су добио од свога учитеља, као што сам ја добио од свога Учитеља“. На другом месту Ап. Павле упозорава: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). А Солуњане саветује: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15). Св. Ап. Павле је био учитељ проповедајући и подражавајући свог Учитеља. Чувар и преносилац Предања у нашем роду, у ове наше дане, био је и остао Св. Јустин Поповић, професор догматике на Православном богословском факултету. О речима упозорења Св. Ап. Павла Галаћанима, Св. Јустин говори: „Како бих се онда усудио да изврћем Еванђеље Спасово? Та то је једина Вечна Истина, једина Вечна Правда, једина Вечна Љубав, једини Вечни Живот, једина Вечна Свевредност у свима човечанским и анђелским световима. Стога: ‘проклет да буде’ и апостол, и анђео с неба, и сваки човек, и сваки створ, који ‘друкчије јави Еванђеље него што вам га ми јависмо’. Нема благослова роду људском сем у Еванђељу Христовом. Изван њега, и без њега, све само проклетство до проклетства. Јер без Еванђеља Христова: проклетство је не само грех, смрт, и ђаво, већ и цео овај свет је проклетство, и све у њему: живот, човек, сва бића и све ствари, јер се све гуши у смрти, у сатанизму, у ђаволизму: све непрестано умире у бесконачним и бесмртним мукама. Једино, једино, једино у Христу и кроз Христа Бог и Отац Небесни ‘благословио нас је сваким благословом духовним’ (Еф. 1,3), и скинуо проклетство са природе људске (ср. Гал. 3,13)“ . О речима, пак, Св. Ап. Павла Солуњанима, Св. Јустин беседи: „Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, већ све то може усвајати, примати, у своје претварати; све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светог, даје и предаје. Ту се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. А прима их, како? Вером, која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом… У Богочовечанском телу Христовом, Цркви, предање је жива благодатна сила, нови живот. Та жива благодатна сила, тај нови живот сваком верном предаје се Духом Светим кроз свете тајне. Најпре, кроз свету тајну крштења: та благодатна сила улази сва у биће хришћанина, и очишћује га, и спасава га од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. Потом, та благодатна света сила расте у хришћанину и множи се по мери његове вере и његовог труда. Расте и кроз друге свете тајне: свето причешће, свету исповест, свето масло, и остале. Та света благодатна сила грана се и цвета у души кроз разноврсне свете врлине: од ње је – јака благодатна вера, од ње – јака благодатна љубав, од ње – јака благодатна молитва, од ње – јака благодатна смиреност, благодатна кротост, од ње – јако благодатно трпљење, јак благодатни пост; од ње је свака благодатна моћ која чува човека од греха, и спасава га када падне у какав грех, и осигурава му сигурно и истрајно хођење путем спасења, и даје му снаге да радосно и свесрдно извршује заповести еванђелске, да живи по Еванђељу, да у себи израђује и изграђује идеалног човека, по обличју Онога који га је саздао, да би растући растом Божјим порастао у човека савршена, у мери раста висине Христове (ср. Кол. 3,10; Еф. 4,13). Да, хришћани чврсто стоје и држе света предања, када живе у светим врлинама, црпући за њих снаге и силе из светих тајни Цркве Христове“ . Св. Јустин Србски се Христовим Јеванђељем освештао и објавио као његов нелажни чувар, проповедник и преносилац. Он је био и заувек остао истинити и вечни чувар и баштиник Предања. „Питање Предања је питање живота и смрти, вечног живота или вечне смрти, за сваког члана Цркве Божије. Питање о Предању имало је одувек за Цркву огроман значај, зато што се и апостолат њен у свету, а тиме и само њено постојање, налази у непосредној зависности од њеног односа према Предању. Оно је и данас, може бити, важније од сваког другог питања, данас када смо вољно или невољно запали у разна беспућа различитих савремених покрета: екуменизма, хуманизма, јалових дијалога и других друштвених болести савремене нам епохе, на коју би се савршено могле применити речи светог Василија Великог да се се у њој ‘све границе Отаца помериле; сви темељи и тврђаве догмата пољуљале’“ . Ова књига се бави истраживањем какви су чувари и предавачи Предања наледници Св. Јустина Поповића, на најважнијој учитељској катедри Православног богословског факултета, катедри која се бави чувањем и предавањем православног догматског предања. При том ћемо имати на уму наведено упозорење Св. Ап. Павла, као и ово Св. Григорија Паламе: „Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно. Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима“ . Треба, дакле, да видимо да ли се на наследицима Св. Јустина остварују Христове речи: „На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји… И воле зачеља на гозбама и прва места по синагогама. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу!“ (Мт. 23, 2, 6-7). Часни пост 2017. Архим. др. Никодим (Богосављевић) Ман. Голубац