Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'упокојио'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 69 results

  1. Игуман манастира Бетаније био је до 1997 године. У то време пише бројне текстове о аскетизму, о молитви, о паганским религијама и екуменизму. Књиге архимандрита Лазара популарне су широм Русије али нису непознате ни нашим читаоцима. Благодарећи манастиру Подмаине на српски језик су приређене књиге “О тајним болестима душе“ и „Тајна исповести“. Архимандрит Лазар је сахрањен у понедељак 20. августа, у скиту који је он подигао и у коме се подвизавао. Вјечнаја памјат! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У петак, 17. августа упокојио се архимандрит Лазар (Абашидзе) верни слуга Цркве Христове и ватрени поборник чистоте Православне вере, сјајан писац и есејиста. Архимандрит Лазар је рођен 25. августа 1935 г у Абхазији. Замонашен је 1980. када прелази у Грузију у манастир Бетанија.То је први мушки манастир који је отворен у совјетско време 1978. године. Игуман манастира Бетаније био је до 1997 године. У то време пише бројне текстове о аскетизму, о молитви, о паганским религијама и екуменизму. Књиге архимандрита Лазара популарне су широм Русије али нису непознате ни нашим читаоцима. Благодарећи манастиру Подмаине на српски језик су приређене књиге “О тајним болестима душе“ и „Тајна исповести“. Архимандрит Лазар је сахрањен у понедељак 20. августа, у скиту који је он подигао и у коме се подвизавао. Вјечнаја памјат! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској Епархији, био је настојатељ манастира Милешеве и манастира Михољске Превлаке. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Заупокојену Литургију служиће Високопреосвећени митрополит Амфилохије у сриједу 27. јуна 2018. г. у манастиру Савина са почетком у 8 часова, након које ће се служити опијело, а потом и обавити сахрана земних остатака архимандрита Варнаве на манастирском гробљу. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. На дан када наша Света Саборна и Апостолска Црква прославља светог Онуфрија Великог, 25. јуна 2018. године, у манастиру Савина у Херцег Новом, упокојио се у Господу архимандрит Варнава (Гвозденовић), игуман ове свете обитељи. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској Епархији, био је настојатељ манастира Милешеве и манастира Михољске Превлаке. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Заупокојену Литургију служиће Високопреосвећени митрополит Амфилохије у сриједу 27. јуна 2018. г. у манастиру Савина са почетком у 8 часова, након које ће се служити опијело, а потом и обавити сахрана земних остатака архимандрита Варнаве на манастирском гробљу. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Отац Александар је рођен 9. септембра 1947. године у Ковиљу. У чин свештеника рукоположио га је блаженопочивши епископ сремски Макарије, 5. октобра 1969. године. Своје пастирско службовање завршио је као парох у Локу 1. октобра 2009. године, када је пензионисан. После пензионисања је живео у Доњем Ковиљу, где се и упокојио. Заупокојена Литургија биће служена у храму Светог апостола Томе у Доњем Ковиљу, у суботу, 23. јуна, са почетком у 8 часова, а опело ће почети одмах после Литургије. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче Александре! Извор: Епархија бачка
  6. У петак, 22. јуна 2018. године, упокојио се у Господу умировљени свештеник Александар Басара. Отац Александар је рођен 9. септембра 1947. године у Ковиљу. У чин свештеника рукоположио га је блаженопочивши епископ сремски Макарије, 5. октобра 1969. године. Своје пастирско службовање завршио је као парох у Локу 1. октобра 2009. године, када је пензионисан. После пензионисања је живео у Доњем Ковиљу, где се и упокојио. Заупокојена Литургија биће служена у храму Светог апостола Томе у Доњем Ковиљу, у суботу, 23. јуна, са почетком у 8 часова, а опело ће почети одмах после Литургије. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче Александре! Извор: Епархија бачка View full Странице
  7. Прота Слободан је рођен 1. фебруара 1947. г. у селу Каменаре код Крушевца, од оца Добривоја и мајке Славке, рођене Савић, земљорадника. По завршеној основној школи у родном селу, а по благослову патријарха српског Германа, уписао је Богословију Светог Саве у Београду и био примљен у свезу клира Архиепископије београдско–карловачке. Био је одличан ученик и још бољи појац. По завршеној богословији 1968. г. и одслуженог војног рока, 1970. г. оженио се Миланком Ћосић из Велике Дренове. Рукоположен је у чин ђакона 11. октобра 1970. г. у Саборној цркви у Београду, а у чин презвитера 14. октобра 1970. у Пећкој патријаршији. Патријарх Герман је оца Слободана поставио за пароха раковичког при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, где се налазио и стан за пароха. Наредне, 1971. године рођен му је син Горан, а 1973. г. други син Славиша. У Раковици није било ни мало лако за пароха. Раковица је била индустријско насеље и стециште ћелија комуниста који нису били наклоњени Цркви. Од 1945. године, када је убијен први раковички парох Недељко Стреличић, па све до 1971. г. изменило се много свештеника. Храм је био углавном закључан, а Света Литургија је служена само недељом када би неки свештеник дошао из центра града. Комунистички период није био нимало лак православном свештенику. Морало се научити и одмеравати шта рећи, јер због једне речи многи свештеници су тих година били на робији. Свештеник Слободан је умео да се носи с временом у којем је живео. А, хвала Богу, остао увек доследан Светој Цркви. При посети својих парохијана и свећењу водице о. Слободан је увек са осмехом улазио у сваки дом. Свако дете би помиловао и даривао иконицом или неким црквеним часописом. Многе дечаке је послао у богословију, и данас је више њих који су свештеници, ђакони и вероучитељи. Себе није штедео док је обављао пастирску делатност и радио на обнови храма, парохијског дома и порте. Био је сав предан раду на прикупљању финансијских средстава и материјала како би раковички храм био што лепши. Био је покретач акција у насељу да се Свети Сава прославља у школама у Раковици. Умео је да на неки спацифичан начин приволи директоре школа, знао је и да их прекори, мада му то нису замерали. Напротив, веома су га уважавали. Иначе, многе од њих он је и крстио, а и његов став и харизматични изглед остављао је утисак на све. За свој свештенички рад био је увек похваљиван и одликован. Правом ношења црвеног појаса одликован је 24. јуна 1982. г. на храмовну славу Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву. Чином протонамесника одликован је такође на дан храмовне славе 24. јуна 1989. г., а звањем протојереја 28. августа 1995. г. Највећим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, одликован је 1. априла 2007. године. Отац Слободан је својим изгледом, стасом, одмереношћу, прелепим гласом био сличан првом раковичком пароху свештеномученику Недељку. Био је прави српски свештеник, храбар, тактичан, знао је када треба да укори, а исто тако и да похвали и награди. Био је човек пун страха Божјег, увек спреман да опрости. Поуке оца Слободана биле су оне јеванђељске, а у све нас који смо га волели дубоко урезане. У скоро свакој проповеди је подсећао на покајање и праштање: „Сви идемо Богу можда за сат времена, а можда још ноћас.” То је био његов животни мото, и тако се његов живот на земљи и угасио. Изненада после поноћи 20. јуна 2018. г. отишао је Богу у наручје, окружен својом породицом, протиницом Миланком, синовима свештеником Гораном и Славишом, снајама и учићима. Склопивши очи и прекрстивши руке на груди, мирно је уснуо блаженим сном. Заупокојену Литургију служили су у храму Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, протојереј Дејан Томић, протонамесник Радослав Савовић, јереј Горан Мијаиловић и потписник ових редова. У наставку је одслужено опело проти Слободану. Опелo је служило 32 свештеника и 3 ђакона из Архиепископије београдско–карловачке, као и из других епархија, његови пријатељи и школски другови. Велики број парохијана дошао је да молитвено испрате на вечни починак блаженопочившег протојереја Слободана Годића. У име Његове Светости изјаву саучешћа породици испоручио је Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жарко Митровић, док је, погребно слово одржао свештеник Владимир Левићанин. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче наш прото Слободане. ђакон Александар Аздејковић Извор: Српска Православна Црква
  8. У ноћи 20. јуна 2018. године у 71. години живота упокојио се вољени и поштовани протопрезвитер–ставрофор Слободан Годић, старешина храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици. Прота Слободан је рођен 1. фебруара 1947. г. у селу Каменаре код Крушевца, од оца Добривоја и мајке Славке, рођене Савић, земљорадника. По завршеној основној школи у родном селу, а по благослову патријарха српског Германа, уписао је Богословију Светог Саве у Београду и био примљен у свезу клира Архиепископије београдско–карловачке. Био је одличан ученик и још бољи појац. По завршеној богословији 1968. г. и одслуженог војног рока, 1970. г. оженио се Миланком Ћосић из Велике Дренове. Рукоположен је у чин ђакона 11. октобра 1970. г. у Саборној цркви у Београду, а у чин презвитера 14. октобра 1970. у Пећкој патријаршији. Патријарх Герман је оца Слободана поставио за пароха раковичког при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, где се налазио и стан за пароха. Наредне, 1971. године рођен му је син Горан, а 1973. г. други син Славиша. У Раковици није било ни мало лако за пароха. Раковица је била индустријско насеље и стециште ћелија комуниста који нису били наклоњени Цркви. Од 1945. године, када је убијен први раковички парох Недељко Стреличић, па све до 1971. г. изменило се много свештеника. Храм је био углавном закључан, а Света Литургија је служена само недељом када би неки свештеник дошао из центра града. Комунистички период није био нимало лак православном свештенику. Морало се научити и одмеравати шта рећи, јер због једне речи многи свештеници су тих година били на робији. Свештеник Слободан је умео да се носи с временом у којем је живео. А, хвала Богу, остао увек доследан Светој Цркви. При посети својих парохијана и свећењу водице о. Слободан је увек са осмехом улазио у сваки дом. Свако дете би помиловао и даривао иконицом или неким црквеним часописом. Многе дечаке је послао у богословију, и данас је више њих који су свештеници, ђакони и вероучитељи. Себе није штедео док је обављао пастирску делатност и радио на обнови храма, парохијског дома и порте. Био је сав предан раду на прикупљању финансијских средстава и материјала како би раковички храм био што лепши. Био је покретач акција у насељу да се Свети Сава прославља у школама у Раковици. Умео је да на неки спацифичан начин приволи директоре школа, знао је и да их прекори, мада му то нису замерали. Напротив, веома су га уважавали. Иначе, многе од њих он је и крстио, а и његов став и харизматични изглед остављао је утисак на све. За свој свештенички рад био је увек похваљиван и одликован. Правом ношења црвеног појаса одликован је 24. јуна 1982. г. на храмовну славу Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву. Чином протонамесника одликован је такође на дан храмовне славе 24. јуна 1989. г., а звањем протојереја 28. августа 1995. г. Највећим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, одликован је 1. априла 2007. године. Отац Слободан је својим изгледом, стасом, одмереношћу, прелепим гласом био сличан првом раковичком пароху свештеномученику Недељку. Био је прави српски свештеник, храбар, тактичан, знао је када треба да укори, а исто тако и да похвали и награди. Био је човек пун страха Божјег, увек спреман да опрости. Поуке оца Слободана биле су оне јеванђељске, а у све нас који смо га волели дубоко урезане. У скоро свакој проповеди је подсећао на покајање и праштање: „Сви идемо Богу можда за сат времена, а можда још ноћас.” То је био његов животни мото, и тако се његов живот на земљи и угасио. Изненада после поноћи 20. јуна 2018. г. отишао је Богу у наручје, окружен својом породицом, протиницом Миланком, синовима свештеником Гораном и Славишом, снајама и учићима. Склопивши очи и прекрстивши руке на груди, мирно је уснуо блаженим сном. Заупокојену Литургију служили су у храму Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, протојереј Дејан Томић, протонамесник Радослав Савовић, јереј Горан Мијаиловић и потписник ових редова. У наставку је одслужено опело проти Слободану. Опелo је служило 32 свештеника и 3 ђакона из Архиепископије београдско–карловачке, као и из других епархија, његови пријатељи и школски другови. Велики број парохијана дошао је да молитвено испрате на вечни починак блаженопочившег протојереја Слободана Годића. У име Његове Светости изјаву саучешћа породици испоручио је Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жарко Митровић, док је, погребно слово одржао свештеник Владимир Левићанин. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче наш прото Слободане. ђакон Александар Аздејковић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. У суботу, 16. јуна 2018. Године уснуо је у Господу, архимандрит Георгије (Милошевић), игуман манастира Венчац у месту Брезовац. Архимандрит Георгије је рођен 2. марта 1938. године, од оца Уроша и мајке Софије, у месту Адашевци, код Шида. На крштењу добија име Бранивој. Основну школу завршава у родном месту, а 1962. године долази у манастир Чокешину и постаје искушеник. Био је ученик монашке школе у манастиру Преображење у Овчар Бањи код Чачка од 1963. до 1964. године. Замонашен је у манастиру Чокешина на дан манастирске славе, на Малу Госпојину 1965. године, а монашење је извршио тадашњи Епископ шабачковаљевски Господин Јован Велимировић. Монашку школу у манастиру Острог похађа од 1967. до 1969. године. Рукоположен је у чин јерођакона 4. децембра 1969. године, а у чин јеромонаха 14. децембра исте године. На предлог Игумана манастира Чокешине, бива постављен 1970. године за намесника тог манастира. На Васкрс 1979 је посетио Свету Земљу и гроб Господа Исуса Христа и тада добија титулу Хаџи. За пароха манастира Чокешина бива постављен 19. јуна 1985. године. На дан празника Лазарева Субота, 31. марта 2007. године бива унапређен у чин архимандрита, од стране Епископа шабачког Лаврентија. Епископ Јован шумадијски га причишљава 2013. године монашкој обитељи манастира Светог архангела Гаврила у Брезовцу где остаје као игуман манастира све до дана свога представљања Господу. У недељу, 17. јуна свештенство орашачког намесништва је у храму Светог архангела Гаврила одслужило Свету Литургију за покој душе блаженопочившег архимандрита, а потом у наставку је одржан парастос Епископу Сави шумадијском. Од архимандрита Георгија се у својој беседи опростио архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у понедељак 18. јуна у манастиру Венчац служио Свету Архијерејску Литургију и одржао опело над блаженопочившим архимандритом Георгијем. Његовом Преосвештенству су саслуживали архимандрит Серафин, игуман манастира Денковац, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник орашачки, архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Кусадак, протођакон Иван Гашић и ђакон Немања Искић. Светој Литургији је присуствовао велики број свештенства и монаштва и верног народа шумадијске епархије и гостију из других епархије СПЦ. Након Свете Литургије у храму Светог архангела Гаврила Његово Преосвештенство Епископ Јован је одржао опело над блаженопочившим архимандритом Георгијем уз саслуживање свог окупљеног свештенства и монаштва. После читања Светог Јеванђеља, Епископ Јован се од нашег архимандрита опростио веома дирљивом беседом. Своју беседу је започео цитатом из Светог Јеванђеља где се каже „Ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао има живот вечни“. Вера је тај живот вечни, како каже Епископ Јован, и вером и животом по тој вери, човек у себе усељава Бога који га не напушта ни после овог живота. Живот вечни је у тим људима који са вером одлазе са овога света. Ако не желимо да умремо душом, пре него ли телом, морамо да живимо Светом Тројицом. Епископ наводи још да, док смо на овом свету треба да се усавршавамо у Богу, јер истина, док смо на овом свету ми грешимо, али само на овом свету се за те грехе можемо и покајати. Онај човек који се усавршава у вери, он се усавршава у Божанској љубави, милости и у Божанском смирењу, а смирење је темељ свих врлина. Епископ је своју беседу наставио речима „Ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао, не одлази на суд, већ прелази из смрти у живот“. Епископ ове речи објашњава речима да човек који верује је победио грех, а ко је победио грех, он је победио смрт покајањем, али само искреним, исконским покајањем, а не лицемерним које се не може ни назвати покајање. Епископ је окупљене подсетио да је наш архимандрит Георгије, провео 54 године у манастирима, пре свега у манастиру Чокешина где је примио и монашки постриг, потом у манастиру Радовашница, а на послетку и у манастиру Венчац, где ће његово тело и бити сахрањено. Владика нас је позвао да се молимо Господу за душу нашег деке Георгија, како су сви волели да га зову, али не само данас, већ свакога дана. Георгије је први монах, после доста, доста година који је сахрањен на манастирском гробљу, манастира Венчац. Након чина опела, Епископ, свештенство, монаштво и верни народ је испратио Оца Георгија на последњи починак где ће остати да ишчекује свеопште Васкрсење и Други и славни Христов долазак. Извор: Епархија шумадијска СПЦ
  10. У суботу, 16. јуна 2018. Године уснуо је у Господу, архимандрит Георгије (Милошевић), игуман манастира Венчац у месту Брезовац. Архимандрит Георгије је рођен 2. марта 1938. године, од оца Уроша и мајке Софије, у месту Адашевци, код Шида. На крштењу добија име Бранивој. Основну школу завршава у родном месту, а 1962. године долази у манастир Чокешину и постаје искушеник. Био је ученик монашке школе у манастиру Преображење у Овчар Бањи код Чачка од 1963. до 1964. године. Замонашен је у манастиру Чокешина на дан манастирске славе, на Малу Госпојину 1965. године, а монашење је извршио тадашњи Епископ шабачковаљевски Господин Јован Велимировић. Монашку школу у манастиру Острог похађа од 1967. до 1969. године. Рукоположен је у чин јерођакона 4. децембра 1969. године, а у чин јеромонаха 14. децембра исте године. На предлог Игумана манастира Чокешине, бива постављен 1970. године за намесника тог манастира. На Васкрс 1979 је посетио Свету Земљу и гроб Господа Исуса Христа и тада добија титулу Хаџи. За пароха манастира Чокешина бива постављен 19. јуна 1985. године. На дан празника Лазарева Субота, 31. марта 2007. године бива унапређен у чин архимандрита, од стране Епископа шабачког Лаврентија. Епископ Јован шумадијски га причишљава 2013. године монашкој обитељи манастира Светог архангела Гаврила у Брезовцу где остаје као игуман манастира све до дана свога представљања Господу. У недељу, 17. јуна свештенство орашачког намесништва је у храму Светог архангела Гаврила одслужило Свету Литургију за покој душе блаженопочившег архимандрита, а потом у наставку је одржан парастос Епископу Сави шумадијском. Од архимандрита Георгија се у својој беседи опростио архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у понедељак 18. јуна у манастиру Венчац служио Свету Архијерејску Литургију и одржао опело над блаженопочившим архимандритом Георгијем. Његовом Преосвештенству су саслуживали архимандрит Серафин, игуман манастира Денковац, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник орашачки, архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Кусадак, протођакон Иван Гашић и ђакон Немања Искић. Светој Литургији је присуствовао велики број свештенства и монаштва и верног народа шумадијске епархије и гостију из других епархије СПЦ. Након Свете Литургије у храму Светог архангела Гаврила Његово Преосвештенство Епископ Јован је одржао опело над блаженопочившим архимандритом Георгијем уз саслуживање свог окупљеног свештенства и монаштва. После читања Светог Јеванђеља, Епископ Јован се од нашег архимандрита опростио веома дирљивом беседом. Своју беседу је започео цитатом из Светог Јеванђеља где се каже „Ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао има живот вечни“. Вера је тај живот вечни, како каже Епископ Јован, и вером и животом по тој вери, човек у себе усељава Бога који га не напушта ни после овог живота. Живот вечни је у тим људима који са вером одлазе са овога света. Ако не желимо да умремо душом, пре него ли телом, морамо да живимо Светом Тројицом. Епископ наводи још да, док смо на овом свету треба да се усавршавамо у Богу, јер истина, док смо на овом свету ми грешимо, али само на овом свету се за те грехе можемо и покајати. Онај човек који се усавршава у вери, он се усавршава у Божанској љубави, милости и у Божанском смирењу, а смирење је темељ свих врлина. Епископ је своју беседу наставио речима „Ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао, не одлази на суд, већ прелази из смрти у живот“. Епископ ове речи објашњава речима да човек који верује је победио грех, а ко је победио грех, он је победио смрт покајањем, али само искреним, исконским покајањем, а не лицемерним које се не може ни назвати покајање. Епископ је окупљене подсетио да је наш архимандрит Георгије, провео 54 године у манастирима, пре свега у манастиру Чокешина где је примио и монашки постриг, потом у манастиру Радовашница, а на послетку и у манастиру Венчац, где ће његово тело и бити сахрањено. Владика нас је позвао да се молимо Господу за душу нашег деке Георгија, како су сви волели да га зову, али не само данас, већ свакога дана. Георгије је први монах, после доста, доста година који је сахрањен на манастирском гробљу, манастира Венчац. Након чина опела, Епископ, свештенство, монаштво и верни народ је испратио Оца Георгија на последњи починак где ће остати да ишчекује свеопште Васкрсење и Други и славни Христов долазак. Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице
  11. Отац Мина (Добзеу) рођен је 1921. у једном бесарабијском селу које се данас налази у Републици Молдавији. У својој 13. години, односно 1934. године, ступио је у манастир и остао је до 1938. године, да би у једном другом манастиру провео две године као шегрт проучавајући црквено вајарство. Године 1940. ступио је у румунску војску да би после рата провео пет година у Богословији при манастиру Њамец и четири године на Богословском факултету у Букурешту. За јеромонаха је рукоположен 1955. године. Међутим, осуђен је на 11 месеци затвора 1948. године, зато што је протестовао против укидања верске наставе у државним школама. У наставку је провео пет година у кућном притвору. Након 10 година био је истеран са Богословском факултета у Букурешту и из свог манастира и ухапшен јер се противио одузимању манастирâ. У затворима је смело проповедао православну веру, због чега је још више пострадао. По његовом исказу, и по недељу дана је био изолован у ћелији без столице стојећи на земљи пуној воде. А храну је добијао у 9 часова увече, после чега му је уношен кревет да би у 5 часова ујутро био однет. Из затвора је пуштен 1974. године и одатле је отишао у манастир Светог Петра и Павла у Хусију, где је служио као игуман од 1978. до 1988. године, али је још 8 месеци провео у затвору 1978. због писама које је упућивао Николају Чаушескуу због комунистичке атеизације. После тога радио је у новоустановљеној епархији Хуси од 1996. године. Тек 2017. године одликовао га је митрополит молдавски и буковински чином архимандрита. Извор: Српска Православна Црква
  12. Велики духовник који се подвизавао од своје 13 године и који је страдао од румунских комуниста упокојио се у Господу у својој келији манастира Светог Петра и Павла у Хусију у североисточној Румунији у близини молдавске границе. Отац Мина (Добзеу) рођен је 1921. у једном бесарабијском селу које се данас налази у Републици Молдавији. У својој 13. години, односно 1934. године, ступио је у манастир и остао је до 1938. године, да би у једном другом манастиру провео две године као шегрт проучавајући црквено вајарство. Године 1940. ступио је у румунску војску да би после рата провео пет година у Богословији при манастиру Њамец и четири године на Богословском факултету у Букурешту. За јеромонаха је рукоположен 1955. године. Међутим, осуђен је на 11 месеци затвора 1948. године, зато што је протестовао против укидања верске наставе у државним школама. У наставку је провео пет година у кућном притвору. Након 10 година био је истеран са Богословском факултета у Букурешту и из свог манастира и ухапшен јер се противио одузимању манастирâ. У затворима је смело проповедао православну веру, због чега је још више пострадао. По његовом исказу, и по недељу дана је био изолован у ћелији без столице стојећи на земљи пуној воде. А храну је добијао у 9 часова увече, после чега му је уношен кревет да би у 5 часова ујутро био однет. Из затвора је пуштен 1974. године и одатле је отишао у манастир Светог Петра и Павла у Хусију, где је служио као игуман од 1978. до 1988. године, али је још 8 месеци провео у затвору 1978. због писама које је упућивао Николају Чаушескуу због комунистичке атеизације. После тога радио је у новоустановљеној епархији Хуси од 1996. године. Тек 2017. године одликовао га је митрополит молдавски и буковински чином архимандрита. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Један од водећих чланова хора Мојсије Петровић,Влада Николић,упокојио се после тешке болести... Вјечнаја памјат брате Владо
  14. Крајем рата, 19. августа 1945. године, владика талински Павле рукополаже га у чин ђакона, а фебруара 1948. владика Исидор у чин јереја и поставља за старјешину храма Св. Марије Магдалине у Хаапсалу. По личној жељи, биће управо сахрањен између ове двојице архијереја, који су га и рукоположили. Лењинградску богословију завршава у одсуству 1951. године. То му је каснијекао архипастиру много помогло у историјском раду, на ширењу православног образовања и васпитања земље Естоније. Тих година док је као клирик службовао (1951 – 1957) при Вологодској епархији, 27. фебруара 1957. године, КГБ вологодске области хапси га и одводи у притвор. На терет му из антицрквене објести стављају „антисовјетску агитацију, чување књига религиозне садржине и бесједовање са вјернима“. Маја исте године, вологодски регионални суд га осуђује, по кривичном закону, на десет година притвора. После депортовања казну служи у политичком логору у Мордовији (данас Дубравлаг). Крст и страдање му олакшава једина нада у Господа, који га је обиловао храброшћу. Тих тешких година гоњења Цркве, поред јаке вјере и рјешености у служењу Богу и роду, било је потребно баш оно што је имао митрополит Корнилије, непоколебива храброст. Тек у септембру 1960. године одлуком Врховног суда казна му је смањена на пет година, а затим је пуштен и условно. По ослобађању у новембру 1960. године враћа се у родну Естонију. Одмах је постављен за старјешину храма Св. Јована Крститеља у Талину гдје неуморно ради. Од тада креће његов нимало лак, али и плодоносан рад на Њиви Господњој. Августа 1961. на катедру естонских владика долази способни Алексиј, потоњи патријарх све Русије. Најтешње сарађујући и сатрудећи се, обојица великана Православне Цркве у цјелини много доприносе оправослављивању Естоније и ширењу Ријечи Божије. Широм земље ничу новоосноване парохије, храмови, сале и сабиралишта будућих генерација на недељним школама вјеронауке. Велељепни сводови храмова у Талину и другим мјестима остављају запањујући духовни печат на сваког поклоника. Године 1986. митрополит естонски Алексиј је изабран за митрополита лењинградског. Двије године после његовог одласка донета је одлука о рехабилитацији будућег митрополита естонског Корнилија. На првом засједању Светог Синода, 20. јула 1990. под руководством Патријарха Алексија II, изабран је за епископа талинског и викара Његове Светости Патријарха. У Псково– Печерском манастиру прима монашки постриг са именом Корнилије, а потом и чин архимандрита. Архијерејска хиротонија и устоличење је обављено у саборном храму Св. Александра Невског 15. септембра 1990. године. Чин је извршио патријарх Алексиј II, његов брат и сатрудник који му повјерава православну паствуЕстоније, епархије од изузетног значаја на рубу некадашњег Совјетског Савеза. Естонској Православној Цркви је патријарашким томосом Патријарха Алексија од 26. априла 1993. дарована самосталност у црквено–административним пословима, а Уставом јој се признаје самоуправност. Чин архиепископа Корнилије добија 1995. године, а митрополита 6. новембра 2000. године. Његова чежња ка Богу и чудесни божански магнетизам који га је цијелог живота кријепио, осјећа се и шире од граница Естоније или Русије. Молитве које је узносио над Часном трапезом више од 70 година „за све и свја“ доказ су да је Царство Божије свуда присутно, а да је митрополит био небески човјек и земаљски анђео. У 94. години живота, 19. априла 2018. године, уснуо је у Господу митрополит таљински и цијеле Естоније Копрнилије. Божидар Васиљевић Извор: Српска Православна Црква
  15. Корнилије (Вјачеслав Васиљевич Јакобс) се родио 19. јуна 1924. године у Талину (главном граду Естоније), у породици пуковника царске армије, који се после Револуције обрео у тој земљи. Од малена заволивши Господа и одлазећи у храм, већ по окончању гимназије постаје чатац у цркви Рођења Пресвете Богородице у Талину. Крајем рата, 19. августа 1945. године, владика талински Павле рукополаже га у чин ђакона, а фебруара 1948. владика Исидор у чин јереја и поставља за старјешину храма Св. Марије Магдалине у Хаапсалу. По личној жељи, биће управо сахрањен између ове двојице архијереја, који су га и рукоположили. Лењинградску богословију завршава у одсуству 1951. године. То му је каснијекао архипастиру много помогло у историјском раду, на ширењу православног образовања и васпитања земље Естоније. Тих година док је као клирик службовао (1951 – 1957) при Вологодској епархији, 27. фебруара 1957. године, КГБ вологодске области хапси га и одводи у притвор. На терет му из антицрквене објести стављају „антисовјетску агитацију, чување књига религиозне садржине и бесједовање са вјернима“. Маја исте године, вологодски регионални суд га осуђује, по кривичном закону, на десет година притвора. После депортовања казну служи у политичком логору у Мордовији (данас Дубравлаг). Крст и страдање му олакшава једина нада у Господа, који га је обиловао храброшћу. Тих тешких година гоњења Цркве, поред јаке вјере и рјешености у служењу Богу и роду, било је потребно баш оно што је имао митрополит Корнилије, непоколебива храброст. Тек у септембру 1960. године одлуком Врховног суда казна му је смањена на пет година, а затим је пуштен и условно. По ослобађању у новембру 1960. године враћа се у родну Естонију. Одмах је постављен за старјешину храма Св. Јована Крститеља у Талину гдје неуморно ради. Од тада креће његов нимало лак, али и плодоносан рад на Њиви Господњој. Августа 1961. на катедру естонских владика долази способни Алексиј, потоњи патријарх све Русије. Најтешње сарађујући и сатрудећи се, обојица великана Православне Цркве у цјелини много доприносе оправослављивању Естоније и ширењу Ријечи Божије. Широм земље ничу новоосноване парохије, храмови, сале и сабиралишта будућих генерација на недељним школама вјеронауке. Велељепни сводови храмова у Талину и другим мјестима остављају запањујући духовни печат на сваког поклоника. Године 1986. митрополит естонски Алексиј је изабран за митрополита лењинградског. Двије године после његовог одласка донета је одлука о рехабилитацији будућег митрополита естонског Корнилија. На првом засједању Светог Синода, 20. јула 1990. под руководством Патријарха Алексија II, изабран је за епископа талинског и викара Његове Светости Патријарха. У Псково– Печерском манастиру прима монашки постриг са именом Корнилије, а потом и чин архимандрита. Архијерејска хиротонија и устоличење је обављено у саборном храму Св. Александра Невског 15. септембра 1990. године. Чин је извршио патријарх Алексиј II, његов брат и сатрудник који му повјерава православну паствуЕстоније, епархије од изузетног значаја на рубу некадашњег Совјетског Савеза. Естонској Православној Цркви је патријарашким томосом Патријарха Алексија од 26. априла 1993. дарована самосталност у црквено–административним пословима, а Уставом јој се признаје самоуправност. Чин архиепископа Корнилије добија 1995. године, а митрополита 6. новембра 2000. године. Његова чежња ка Богу и чудесни божански магнетизам који га је цијелог живота кријепио, осјећа се и шире од граница Естоније или Русије. Молитве које је узносио над Часном трапезом више од 70 година „за све и свја“ доказ су да је Царство Божије свуда присутно, а да је митрополит био небески човјек и земаљски анђео. У 94. години живота, 19. априла 2018. године, уснуо је у Господу митрополит таљински и цијеле Естоније Копрнилије. Божидар Васиљевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. На истом факултету је 1962. године одбранио веома цењену докторску дисертацију под називом „Утицај исихазма на црквену политику Руса: 1328-1406“, која је и данас једно од референтних дела по питању утицаја византијског исихазма на Русе током 14. века. Још као асистент на факултету узима активно учешће и у раду Института за балканске студије у Солуну. Од 1963. до1967. године био је управник Словенског одељења овог Института, на коме је основао школу за изучавање словенских језика и установио „Билтен словенске библиографије“, поставши њен главни и одговорни уредник. На Катедри за црквену историју словенских народа и средњовековну словенску књижевност Богословског факултета у Солуну изабран је за доцента 1965. године, за ванредног професора 1968., а за редовног 1974. године. Од 1990. до 1997. био је председник управног већа Института за балканске студије из Солуна. Сенат Аристотеловог универзитета у Солуну доделио му је 1998. године титулу почасног професора. Професор Тахиаос је био дописни члан Атинске академије, инострани члан Српске академије наука и уметности (1981) и Бугарске академије наука (1989), почасни члан руских и украјинских научних института, као и почасни доктор четири инострана факултета. Научно-истраживачко поље професора Тахиаоса било је историјски и културни утицаји Византије на словенски свет. Његов обимни научни опус укључује велики број публикација на грчком, француском, енглеском, руском, српском и италијанском језику, који осветљавају многе аспекте трансмисије идеја из области историје словенских помесних православних Цркава, средњовековне књижевности и културе, црквене политике, као и кирило-методијевског предања. Аутентични научно-истраживачки допринос професора Тахиаоса на пољу проучавања миленијумског византијско-словенског наслеђа оставио је препознатив и неизбрисив печат у савременим студијама. Истовремено, његов одлазак оставља ненадокнадиву празнину на овом пољу. Као изузетан предавач, увек актуелан и провокативно интересантан, оставио је дубог траг на многе своје студенте, од којих су неки постали и његове колеге на факултету. Био је „прототип професoра“, како се умесно изразио на његовом опроштају декан Теолошког факултета у Солуну Панајотис Скалцис. Но, оргиналност и величина Тахиасовог професорског лика и дела не сагледава се само у његовом научно-истраживачком доприносу византијско-словенским студијама, већ и у његовој харизматичној личности да своја научна сазнања актуелно, аргуменатовано и убедљиво интерпретира савременом друштву. У личности универзитетског професора Антонија Тахиаоса хармонично и јединствено су уједињени ревносни научно-истраживачки дух, изузетан таленат предавача, госпоствен, племенит и великодушан карактер професора. Ако је историја учитељица живота, онда је професор Тахиаос извлачио најбоље из историје црквеног живота православних народа, нешто што је учинило не само његов рад успешним, већ и оставило поуздани залог за будућност. Својим научно-истраживачким делима Тахиаос је аутентично и аргументовано исцртао историјски беочук живота који повезује византијско-словенски и савремени православни свет. Стога и не чуди што је изврсност његовог академског лика и дела већ одавно премашила границе Грчке и постала препозната диљем словенског православног света. Са осећањем васкршње радости опраштамо се од професора Антонија-Емилијана Тахиаоса са жељом да му Васкрсли Господ подари место у Земљи Живих. Мирко Сајловић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  17. На други дан Пасхе, 10. априла 2018. године, у 87. години живота, преставио се у Васкрслом и Животодавном Господу Антоније-Емилијан Тахиаос, пензионисани редовни професор Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну. Антоније-Емилијан Тахиаос је рођен у Солуну 1931. године. После завршених основних студија на Богословском факултету у родном граду, постидипломске студије је наставио у Паризу на Сергијевом институту (Institut russe de théologie orthodoxe) и на Сорбони (Éсоlе pratique des hautes études). Ту се од 1954. до 1957.г., под руководством професора А. В. Карташова, Ј. Мајендорфа, еп. Касијана (Безобразова) и André Vaillant-а, специјализовао за историју словенских Цркава и старословенску филологију. По повратку у отаџбину и након трогодишњег одслужења војног рока, изабран је за асистента на Историјско-богословском одељењу Богословског факултета у Солуну (1961-1963). На истом факултету је 1962. године одбранио веома цењену докторску дисертацију под називом „Утицај исихазма на црквену политику Руса: 1328-1406“, која је и данас једно од референтних дела по питању утицаја византијског исихазма на Русе током 14. века. Још као асистент на факултету узима активно учешће и у раду Института за балканске студије у Солуну. Од 1963. до1967. године био је управник Словенског одељења овог Института, на коме је основао школу за изучавање словенских језика и установио „Билтен словенске библиографије“, поставши њен главни и одговорни уредник. На Катедри за црквену историју словенских народа и средњовековну словенску књижевност Богословског факултета у Солуну изабран је за доцента 1965. године, за ванредног професора 1968., а за редовног 1974. године. Од 1990. до 1997. био је председник управног већа Института за балканске студије из Солуна. Сенат Аристотеловог универзитета у Солуну доделио му је 1998. године титулу почасног професора. Професор Тахиаос је био дописни члан Атинске академије, инострани члан Српске академије наука и уметности (1981) и Бугарске академије наука (1989), почасни члан руских и украјинских научних института, као и почасни доктор четири инострана факултета. Научно-истраживачко поље професора Тахиаоса било је историјски и културни утицаји Византије на словенски свет. Његов обимни научни опус укључује велики број публикација на грчком, француском, енглеском, руском, српском и италијанском језику, који осветљавају многе аспекте трансмисије идеја из области историје словенских помесних православних Цркава, средњовековне књижевности и културе, црквене политике, као и кирило-методијевског предања. Аутентични научно-истраживачки допринос професора Тахиаоса на пољу проучавања миленијумског византијско-словенског наслеђа оставио је препознатив и неизбрисив печат у савременим студијама. Истовремено, његов одлазак оставља ненадокнадиву празнину на овом пољу. Као изузетан предавач, увек актуелан и провокативно интересантан, оставио је дубог траг на многе своје студенте, од којих су неки постали и његове колеге на факултету. Био је „прототип професoра“, како се умесно изразио на његовом опроштају декан Теолошког факултета у Солуну Панајотис Скалцис. Но, оргиналност и величина Тахиасовог професорског лика и дела не сагледава се само у његовом научно-истраживачком доприносу византијско-словенским студијама, већ и у његовој харизматичној личности да своја научна сазнања актуелно, аргуменатовано и убедљиво интерпретира савременом друштву. У личности универзитетског професора Антонија Тахиаоса хармонично и јединствено су уједињени ревносни научно-истраживачки дух, изузетан таленат предавача, госпоствен, племенит и великодушан карактер професора. Ако је историја учитељица живота, онда је професор Тахиаос извлачио најбоље из историје црквеног живота православних народа, нешто што је учинило не само његов рад успешним, већ и оставило поуздани залог за будућност. Својим научно-истраживачким делима Тахиаос је аутентично и аргументовано исцртао историјски беочук живота који повезује византијско-словенски и савремени православни свет. Стога и не чуди што је изврсност његовог академског лика и дела већ одавно премашила границе Грчке и постала препозната диљем словенског православног света. Са осећањем васкршње радости опраштамо се од професора Антонија-Емилијана Тахиаоса са жељом да му Васкрсли Господ подари место у Земљи Живих. Мирко Сајловић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Основну школу је завршио на Цетињу након чега је завршио Богословију у Раковици 1958. године. Исте године Петар уписује Богословски факултет у Београду и успешно га завршава 1962. године заједно са данашњим митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, као и са епископима шабачким Лаврентијем и захумско-херцеговачким умировљеним Атанасијем, нирбершким протојерејем Душаном Колунџићем, секретаром Кабинета Његове Светости протођаконом Момиром Лечићем, проф. Богословског факултета др Прибиславом Симићем, протођаконом Радомиром Ракићем, поч. протођаконом Станимиром Спасовићем... Паралелно са теолошким студијама, Петар је студирао и на Философском факултету у Београду. Од 1962. до 1964. године налазио се на постдипломским студијама на римокатоличком факултету у Бечу, заједно са Димитријем Калезићем, потоњим професором на Богословском факултету у Београду, и са Марком Шпановићем, потоњим ректором Богословије у Сремским Карловцима. После боравка у Бечу, проводи неколико година на Институту Светог Сергија у Паризу, где наставља своје теолошко усавршавање, а затим прелази у Бирмингам, где остаје до средине 1967. године. Средином 1967. године поч. Петар се запослио у секретаријату уреда Уједињених нација, где је радио у библиотеци све до свог пензионисања 1997. године. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у разним хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Са супругом Бернадин Господ га је благословио са двоје деце, сином Александром и ћерком Катарином. Опело Петру Пејовићу је обављено у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију код Женеве уз присуство великог броја пријатеља и значајних личности. Опелом је началствовао митрополит Јеремија (Цариградска Патријаршија) уз саслужење епископа Макарија и више свештенослужитеља, међу којима је био и потписник ових редова. С обзиром на то да је опело обављено на Велики четвртак, Висиокопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије, велики пријатељ из студијских дана и иначе, није био у могућности да отпутује и лично одслужи опело. јереј Александар Ресимић, парох женевски Извор: Српска Православна Црква
  19. У понедељак, 2. априла 2018. године, уснуо је у Господу теолог Петар Пејовић из Вевеја надомак Лозане (Швајцарска). Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Основну школу је завршио на Цетињу након чега је завршио Богословију у Раковици 1958. године. Исте године Петар уписује Богословски факултет у Београду и успешно га завршава 1962. године заједно са данашњим митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, као и са епископима шабачким Лаврентијем и захумско-херцеговачким умировљеним Атанасијем, нирбершким протојерејем Душаном Колунџићем, секретаром Кабинета Његове Светости протођаконом Момиром Лечићем, проф. Богословског факултета др Прибиславом Симићем, протођаконом Радомиром Ракићем, поч. протођаконом Станимиром Спасовићем... Паралелно са теолошким студијама, Петар је студирао и на Философском факултету у Београду. Од 1962. до 1964. године налазио се на постдипломским студијама на римокатоличком факултету у Бечу, заједно са Димитријем Калезићем, потоњим професором на Богословском факултету у Београду, и са Марком Шпановићем, потоњим ректором Богословије у Сремским Карловцима. После боравка у Бечу, проводи неколико година на Институту Светог Сергија у Паризу, где наставља своје теолошко усавршавање, а затим прелази у Бирмингам, где остаје до средине 1967. године. Средином 1967. године поч. Петар се запослио у секретаријату уреда Уједињених нација, где је радио у библиотеци све до свог пензионисања 1997. године. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у разним хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Са супругом Бернадин Господ га је благословио са двоје деце, сином Александром и ћерком Катарином. Опело Петру Пејовићу је обављено у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију код Женеве уз присуство великог броја пријатеља и значајних личности. Опелом је началствовао митрополит Јеремија (Цариградска Патријаршија) уз саслужење епископа Макарија и више свештенослужитеља, међу којима је био и потписник ових редова. С обзиром на то да је опело обављено на Велики четвртак, Висиокопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије, велики пријатељ из студијских дана и иначе, није био у могућности да отпутује и лично одслужи опело. јереј Александар Ресимић, парох женевски Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић. Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици. Бог нека му души опрости
  21. Данас у подне прешао је ка Господу јеромонах Кирило Хиландарац. Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић. Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици. Бог нека му души опрости View full Странице
  22. Чувени баптистички проповедник Били Грејем упокојио се данас у 99. години у свом дому у Северној Каролини. Rest in peace brother!
  23. Протопрезвитер Љубомир Станковић, рођен је 2. новембра 1943. године у Врбици, Општина Кладово. У чин свештеника рукоположио га је, 1. новембра 1965. године, блаженопочивши епископ нишки Јован. Пензионисан је 1. децембра 2006. године. Извор: Епархија бачка
  24. На дан празновања Светог првомученика и архиђакона Стефана, 9. јануара 2018. године, на Институту за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици, упокојио се протопрезвитер Љубомир Станковић, умировљени парох сиришки. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, прото Љубомире! Протопрезвитер Љубомир Станковић, рођен је 2. новембра 1943. године у Врбици, Општина Кладово. У чин свештеника рукоположио га је, 1. новембра 1965. године, блаженопочивши епископ нишки Јован. Пензионисан је 1. децембра 2006. године. Извор: Епархија бачка View full Странице
  25. Протонамесник Радивој Веселиновић, је рођен од оца Аврама и мајке Милице, 28. септембра 1960.године у Зеленграду, општина Обровац. Богословију је завршио 1981. године у манастиру Крки. Након погрома српског народа из Крајине, од стране хрватске војске, августа 1995. године, сели се у Србију, где упознаје Биљану Борковић са којом ступа у брак. Убрзо након склапања брака, 1996. године у манастиру Војловица бива рукоположен у чин свештеника. Своју прву службу, уз велике симпатије локалних верника, обавља у Кули, у Бачкој. У цркви светог Марка службује од октобра 1996. године до маја 2013. године. Након тога је постављен за пароха ратковачког. Извор: Епархија бачка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...