Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'угрин'.
Found 13 results
-
Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду. Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати… Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио! Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради! Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово. Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике. Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника. Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена! Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава. АКСИОС! Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном... -
За овај празник, од мене једна молба. И то уз слику коју Срби, када причају о својој историји, мислим да никада нису користили. А ево, могли бисмо сада. Зашто? Следи прича. Можда вам прија. А можда и не буде баш много пријатна ова шетња на коју вас водим. Али, ако желите, пођимо.. Као што можда знате, последњих година истраживао сам, просто из сопствене знатижеље, какви су то били људи, како су доживљавали живот, и зашто су били толико спремни да свој живот заложе за друге - војници из "Гвозденог пука" (1912. - 1918.). Написао сам и књигу. Али.. Временом су почели да ми се јављају људи и питају "Да ли је мој предак, тај и тај, био у Гвозденом пуку?!". Мислим се "Јој, па комплетни спискови нису сачувани, ал' можда имам нешто у појединачним документима које сам нашао о погинулима/одликованима, па ајд' да видимо.." Било је много неуспешних потрага, било је неколико величанствених. Ето, а данас ме један диван човек, ког не познајем, а који је и приложио нешто свог новца да би се та моја књига штампала и бесплатно делила, пита "Има ли из тог и тог села неког од Дамњановића". Ту почиње врло кратка прича у вези са фотографијом која прати ову објаву. Нашао сам 353 Дамњановића. Нема података о том неком његовом претку, али у списку који сам гледао (по мени, у питању је највећи а свакако најпотреснији подвиг прошлог Сајма књига, о чему сам писао овде: https://www.facebook.com/huddle.bre/posts/2455281994555749) .. поглед ми застане код човека који се звао Угрин Дамњановић. Сачувана су у нашем Војном архиву четири папира о њему. На једном пише - да је цивил и да је размењени ратни заробљеник. Нема података кад је и како умро у том документу. На другом, пак, пише да је редов. Дакле, можда је био млад. Прво није био у војсци, па је био. А можда је и нека грешка у једном од она два документа, па је или стварно био цивил, или све време рата војник. Али, оно главно следи у наредна два папира. Најпре пише да је 17. 9. 1917. примљен на лечење у француску допунску болницу бр. 9 у Лиону. А у последњем документу пише да је умро 2. јуна 1918., неколико месеци пред крај рата, у болници у Лиону. Али, пише још нешто о њему у том завршном чину.. Пише: "Умро у Лиону. Полудео. Сахрањен у Лиону. Опеван." И ту застанем. Из два разлога. Болница у којој је био је ова фотографија из моје објаве, "Азил де Брон" у Лиону. Потражим мало њен историјат, па нађем да су ту смештани и "сумашедши" људи, "од којих неки војници нису знали ни ко су, па лекари нису знали ни кога да обавесте о њима". И баш тад - схватим да ми данашњи не можемо ни да замислимо страхоте кроз који су нам преци пролазили јер нису хтели да робују ненормалном. Они су и одрастали тако, учећи се о слободи и из Псалтира ("Будите слободни. И нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате"). Али... Каква ли је била Голгота кроз коју је прошао овај Дамњановић, било у борби или заробљеништву, кад је због доживљеног завршио у далеком лионском азилу за "сумашедше"? То нећемо сазнати. Али сазнали смо нешто друго о човеку чије име се до ове објаве никада није појавило на Гуглу: Угрин Дамњановић, сахрањен је и - опеван. Одслужено му је опело. Неко наш је тамо био, неки свештеник. Тад су се Срби, можда је још који био, помолили за душу његову и.. кад потом? Никада? Е, па.. За неког ко се борио да бисмо ми данас знали (а знамо ли?) да ценимо слободу, за неког ко је ум изгубио покушавајући да нам то пренесе.. .. овог празника бисмо могли, за душу Угрина Дамњановића, непостојећег-на-Гуглу, а од овог трена постојећег у нашем сећању - да се помолимо. И... Може то свако. И то не само за њега, и не само за наше ближње, него и за непријатеље наше. Да се сви уразумимо. Заједно. --- (Празник је. "Бог се јави", кажу наши стари. Они су Га носили у срцима, живећи за Њега и род свој, па им се и јављао. А нама? Нама који закопавамо своје таленте? Којима гној на уста излази од пљувања других? Који смо заборавили ко смо у суштини, па (у миру!) свако гради свој Азил де Брон да у њему сконча? Небрига за свет око нас, за људе знане нам и незнане, али и заборав својих, чине нас слабијим него што можемо да будемо. А једини рат који треба стално водити је управо - са сопственим слабостима. Угрин Дамњановић је ту само да би нас на то подсетио. Бог душу да му прости. Facebook WWW.FACEBOOK.COM
-
Свештеник Угрин Поповић: Непричешћивање је једнако самоубиству!
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Лично сматрам да је проблем причешћивања у ствари проблем неречености и компромиса, који правимо као Црква, још од после Другог светског рата. Касније је тај компромис постао мерило приступа овој Тајни, и темељу Цркве, тако да је сада скоро комичних размера то да се новотарија сматра старином а старина новотаријом. Али то је опет последица једног другог компромиса, који се такође етаблирао нереченошћу. О чему се заправо ради? Ради се о недостатку логике и покушају да се оствари једна болесна мутација између Божанске љубави и људске потребе за казном. Намерно не говорим „правдом“ јер шта је праведно у томе да целу вечност испаштате за не знам ни ја каква дела у овоземаљском животу? Да ли је заиста праведно да због неког страшног и зверског сна у којем сте убили 10.000 људи вас утамниче до краја живота? Да ли би то била правда? А колико је сан у односу према нашем животу дужи, него ли што је наш земаљски живот у односу према вечности?!? Но, свакако да је тешко објаснити овај дискурс размишљања мајци која је управо примила вест да су јој сина зверски убили. Тада она склапа своје руке и гледа у небо. Очекује правду али заправо освету. Казну тих људи. У том контексту је још и Сам Јахве у Старом завету казао: „Освета је моја, ја ћу вратити!“ (5. Мојс 32:35) Више или мање, овакав приступ „правди“ настављен је и одмах иза Христа, и поред свих Његових прича о опраштању и не узвраћању на зло злим. Вероватно ако се то очекује од људи да Сам Бог може више, барем малчице, и ако такву љубав сам човек може да задобије вероватно је онда да Бог у још већој љубави пребива пошто Он јесте извор исте. Дапаче, Он је љубав! (1.Јн. 4:8) Али, где је онда запело? Запело је управо у томе јер се покушао остварити тај мутант Божије љубави и људске жеље за правдом, а управо казном! Бурне су то године биле, заправо векови а у бити миленијуми и сви они смрде на исти гареж ломаче праведности, која се изразила на Ватикану 1, где је као доктрина уведено да ће праведници моћи да уживају у посматрању мучења грешника. Да то јесте у опису „награде“ коју „праведник“ добија на „оном свету“. Намерно не помињем Исток, јер је то било нама страно, али онда је дошло „западно теолошко ропство“ од 9. века, а затим и реално отоманско ропство од 15. века. Данас, живимо микс разних степена Римокатоличке теологије, тетурајући се од Схоластике преко Ватикана 1, да би они „просвећенији“ од нас хвалили свој рационални дискурс хранећи га мрвицама од Ватикана 2. Док своју, Источну и интегрално Православну теологију, одбацујемо као „новотарију“ или још горе као „католички утицај на православне екуменисте“ или варијације на тему исте комедије, где се старо проглашава за ново, и ново за старо, а све то „посољено“ најстрашнијим паганизмима које само ова наша земља може пружити. Али вратимо се неречености! Не говори се довољно да живот који имамо нисмо заслужили, нити завредели, нити били достојни или шта год. Једноставно га имамо, и једноставно га живимо. И сада једно интерактивно питање: „Да ли би било нормално или прихватљиво, када би неко рекао: „Сада видим нисам достојан овог живота. Нисам га заслужио.“ А онда једноставно да узме пиштољ и пуца себи у главу? – да ли би то било добро? Мислим, не лаже нити преувеличава. Тачно је! Није достојан живота, никако га није заслужио, нити на било који начин зарадио. Једноставно га је добио а дефиниција ДАРА и јесте неочекивање реванша и то га суштински разликује од трговине. Заправо, то је једина разлика. Дакле, ако смо се сложили (А Црква прети паклом таквима) око тога да је овакав приступ погрешан онда заиста не видим шта је спорно око причешћивања на свакој Литургији? Што и јесте била обавеза од почетка, но то се сада сматра „новотаријом“ а, из ових или оних компромиса, то се етаблирало и нашло данас свој израз у томе да свако зна боље од свештеника. Још ако је тај свештеник образован онда се већ зна! То је плаћеник коме су католици или протестанти испрали мозак и он сада ради агенду тих страних сила. То је ЦИА и МИ 6 као и масони у светској завери која траје већ … – углавном схватили сте поенту, не морам даље да описујем тај чудесни свет таквих људи. Тужан је ово мутант тзв Божијег потраживања, који се онда злоупотребљава, па се Божија милост увек односи на самог субјекта док је Његова „правица“ резервисана за све остале који се не уклапају у виђење тог човека. Проблем је настао, и ми га сада живимо, када буквално сваки човек заузме тај дискурс промишљања о Богу и Његовом деловању према свету и човеку. Свакако то се размишљање подупире разним „учењима“ од разних „духовника“ који чешће пута имају сасвим опречна мишљења али тишина компромиса дозвољава такво стање ствари. Заправо, уврежио се једно правило! Што је „духовник“ необразованији и неугледнији, свакако морално строг и ригорозан према другима, то је он упознат више са оним што Бог хоће за свој народ. Пошто то више престаје да буде људски Бог већ постаје племенски Бог, који је космички сервисер кажњавања и претресања свачијег прљавог веша. А како нема човека а да не греши, тако та „паства“ тог „духовника“ јесте у сталном подређеном положају. Ту немоћ чешће пута та маса изражава бесом и онда сви очешљани и образовани свештеници постају непријатељи народа, страни плаћеници и шта све не. Још ако имају манжетне то се онда по себи разуме да су масони ту преузели ствар у своје руке код тих и таквих. Један мудар човек је рекао: „Ако не живиш како верујеш онда ћеш веровати онако како живиш!“ и ми већ добрих 70 година живимо у тој клопци. Решење је једноставно, као и све у осталом. Увек је једноставно. Лепота је једноставна. Љубав је једноставна. Живот је једноставан. А он је дар! Нисмо га заслужили, нити га били достојни. Па, опет га живимо. Сваки дан до смрти ћемо га живети. Били „достојни“ или „недостојни“, живи смо док не умремо. Христос је рекао: ко једе Тело моје и пије Крв моју ако и умре живеће (погледати Јн 6:22-59) нагласивши да ко не једе Тело и Крв Његову неће имати живот већ ће умрети као што су и Јевреји у пустињи јели ману и помрли. Погледајте у ствари сами! Имате очи, имате мозак. Али што је најбитније – имате срце! Но, оно не може да куца за Христа ако Га нема у близини. Христа свет није заслужио нити Га је био достојан. Ипак, Он је дошао. Пред крај Његовог живота сви су Га издали. Ипак, он је прихватио Крсну смрт као цену за многе, и ето ми се „раном његовом исцелисмо“ (Ис.53:5), као што је то најавио Исаија пророк неколико векова пре Христа. Но, оно што је НАЈБИТНИЈЕ да се разуме је да ничим нисмо, нити можемо, да завредимо ту љубав која се даје а не продаје. (погледати Јн 3:16 о мотивима Његовог доласка) ДАЈЕ А НЕ ПРОДАЈЕ! МИСЛИТЕ О ТОМЕ! https://www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-непричешћив/ -
ВЕРБАЛНА ДИЈАРЕЈА Желели то да признамо или не, живимо у ери недостатка дијалога, који је рефундиран мноштвом разговора. Ма, колико то звучало апсурдно, поменути недостатак, доводи до поремећаја вокалних органа те и до дијареје, као очекиваног нус производа. Рецимо, многи од вас су доживели, сигуран сам у то, да вам неко представи целокупан свој живот у само четири трамвајске станице. Но, реално гледано, шта вам је представио? Неку магловиту идеју себе, копирану ТВ активностима, са трагичним епилогом дневно-политиканског патоса. „Оно си што једеш“ се претворило у – „причаш о ономе што слушаш“. Да ли сте приметили како се израз „каријера“ подвукао у ваш маневар вербалне мастурбације о свом позиву. Оно што ми је било трагично за чути јесте, када ми је један познаник, испричао како жели да изгради своју каријеру у ГСП смеру. Питао сам га – зар то о чему причаш није посао? – малко је застао збуњен па наставио – јесте, ал се то сада „каријером“ назива! – одлучан је био у својој вербалној завршници о свом послу који каријером назива. Шта је то учинило па је реч „каријера“ однела превагу над појмом „посао“? Дијалог претворило у дијареју морања? Лаксативи јесу проблем!!! Ма колико добри, када је затвор био у питању, заиста су веома опасни данас, када су постали наша „лоша“ навика! (Можда не би било с горег овде се запитати да ли уопште и постоји „добра“ навика... али, то би била нека друга тема) То управо јесте показатељ ове вокалне тегобе нашег друштва. Дакле, када смо излазили из мрака „једноумља“, да ли политичког да ли верског да ли ... није ни битно више, тада су нам требали лаксативи јавног мњења да пруже прилику „слободи“ говора. Но, данас су ствари сасвим опозитне што нас доводи до другог апсурда званог – мораш бити слободан – те и дијареје као неумитне последице таквог „морања“. Отуда се ваљда и „каријера“ провукла у нашој перцепцији «рада због живота» у «живот ради рада». Због намиривања потреба овог тела на смрт осуђеног, једном речју. Али, данас, када је и „смрт“ забрањена, почиње полако да се живи не би ли се радило и отуда каријера као лајфстајлинг. Као пресуда над нашим достигнућима у обоготвореном Тржишту чињеница. Свакако да је жив човек ту сувишан и онда се уместо посла наметнула „каријера“. Додуше, још увек нејасан појам на овим поднебљима али полако... тек смо почели! ТВ лаксативи нам дају смернице... ено Станија са Жућом позива на повратак традиционалним вредностима док се наш естаблишмент и разно разна елита одлучује за Цецу Национале само из разлога јер су Бетовен и Моцарт већ имали тезге на другим местима. Да није тако било, наш естаблишмент, би их радо слушао и њима варио јагњетину у властитим буразима. Но, били су заузети и нису могли доћи. Свакако да и неистине пљуште као јесење кише нашим малим ТВ пријемницима тако да је сама реч изгубила на значењу у невероватном обрту реченица вештог ТВ спикера. Сада их називају ТВ „новинарима“... Негде је написано – „У почетку беше Реч и Реч беше од Бога и Бог беше Реч“ – али у периоду Митра Мирића тешко ко да ће се сетити речи од крикова са звучњака док пренадуван сопственим испарењима одржава своју дијареју могућном у ушима слушалаца. Сваког оног ко жели или мора да га слуша. „Причаш о оном што чујеш“ и већ са саговорником делиш лаж о себи. Чуо си да је препоручљиво то. Радиш то! „Причаш о оном што чујеш“ и ето те како силазиш на следећој станици. О себи си ми рекао све... а да ли? Мислите о томе... -
Свештеник Угрин Поповић: Молитва – простор између две мисли
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Поучни
Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић -
Свештеник Угрин Поповић: ПТИЧУРИНЕ СЕ НАДВИЈАЈУ НАД ПРИЧЕШЋЕМ!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић -
Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић View full Странице
-
Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим. Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски. Хајде зато да их погледамо сада заједно: ре свега – тзв. достојност. Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама. Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве. Дакле, ко је достојан? НИКО! И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања. Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА! Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт? А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“? Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо? Заправо – ко то говори? црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу. Други табу – обавезна исповест! Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл… Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате? Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1) Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ! Јасно, зар не? Трећи табу – пост! Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4) Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“ Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота! Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле) Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује…. да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли… А да, знам…. рек’о овај рек’о онај… „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко… МИСЛИТЕ О ТОМЕ! Свештеник Угрин Поповић https://www.cudo.rs/%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%83%d0%b3%d1%80%d0%b8%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%82/?fbclid=IwAR2Qvy5ygywjL2rt0_kSMo9JCKA4d1maiRpkxIG0BdSiRFP8LuG7PZNCGPg
-
Свештеник др Угрин Поповић: Ко је достојан?
тема је објавио/ла Trifke у Литургика и литургичке недоумице
Верујем да се оваквим текстом не досеже популарност, или симпатије многих. Ипак, моја дужност као човека, свештеника и хришћанина, јесте да вас подсетим на основе хришћанског живљења, које нама, као ипак хришћанској земљи, недостаје. Можда би и било лакше да нисмо хришћани, као што данас хришћанске мисије у земљама Трећег света, остварују дирљиве успехе. Поготово код муслимана. Али, тешко је већ наученог учити, те тако и овај мој текст-студија, неће бити прихваћен, пошто наш народ нема културу логичког размишљања и поштовања. Ево, даћу један недвосмислен пример реченог. Пример се одиграо пре пар дана. Наиме, један “православни хришћанин“, када је видео да Патријарх крсти малог принца Стефана, коментарисао је: „Крштење у току поста? ЈА нисам чуо за то!“ Уз ово, свакако је ту и недостатак поштовања (како према световној, тако и према духовној инстанци), као и једна врста сељачке лукавости, која је веома изражена на друштвеним мрежама, а по којој, нико не ваља, док сам тај субјекат, признаје целом свету да он, сам, ништа не зна. Ипак, на све има коментар, и за сваког, етикету. Дакле, у таквим околностима пишем овај текст, са надом да ће барем некога дотаћи, пошто је реч о суштинским питањима Вере, али и извору нашег хришћанског идентитета. Можда већ наслућујете о чему се ради? Да, ради се о ПРИЧЕШЋУ. Односно о нашој достојности, илити недостојности, као и о томе, да то, само суштински нема никакве везе са Светом тајном Причешћа. Као што нема ни ПОСТ, као што нема ни ИСПОВЕСТ. Али, дозволимо најпре чињеницама да говоре за себе. Најбољи увид у схватање Евхаристије ране Цркве налазимо у формули – „Црква Божија у Христу“ – која припада искључиво ап. Павлу, али чији је садржај представљао најопштије учење целокупне ране Цркве. Црква је „Божија“ због тога што она представља сабрање народа које сазива Сам Бог. Чланови Цркве призвани су Богом ради учешћа у сабрању народа Божијег и ради служења (литургија) Њему. Дакле, Црква је Божија зато што припада Богу. У Старом завету Изабрани народ припадао је Богу, као Његова част и достојање на земљи, кроз послушање Закону датом му од Бога. Ова припадност народа Богу била је запечаћена крвљу телаца. У Новом завету Изабрани народ не сабира се у Храму на Сиону, као што је то било у Старом завету, већ у храму Тела Христова (Јн. 2:22). Није крв телаца, већ је Крв Сина Божијега, принета за све једном заувек (Јевр. 7:27), запечатила припадност тог народа Богу. И ова особита припадност изражава се кроз други атрибут Цркве – „у Христу“ – који са своје стране изражава учење о Цркви као Телу Христовом. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен.“ (1. Кор. 11:23-24) Или, још експлицитније о томе, шта ми заправо радимо, учествујући у Евхаристији: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ (1. Кор. 11:26) Евхаристија коју савршавају ученици докле Господ не дође, јесте последња трпеза Христова, која и даље траје. Она је, као и Тајна Вечера, везана за Његову смрт и Његово васкрсење. Један јединствен Хлеб и једну јединствену Чашу ломе и благосиљају ученици Христови. „Јер је један хлеб, једно смо Тело многи.“ (1. Кор. 10:17) Хлеб о коме се овде говори представља Евхаристијски Хлеб, док „многи“ означава код ап. Павла хришћане сабране на Евхаристији, пошто мисао о Евхаристијском Хлебу, природно изазива мисао о Евхаристијском сабрању, на коме се Хлеб ломи. Ту истоветност Евхаристијског Хлеба и Тела Христовог још се очигледније испољава у следећим речима ап. Павла: „А ви сте тело Христово…“ (1. Кор. 12:27). Дакле, ми смо сви (или многи) једно Тело Христово, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо. Кроз Хлеб и Вино у Евхаристији, ми постајемо Тело Христово. То причешћивање ствара заједницу (1. Кор. 10:16), која представља реално сједињење са Телом и Крвљу Христовом. Међутим, четврти век уноси собом недоумице код хришћана. Пре свега, тада Црква бива «запљуснута» мноштвом тек номиналних хришћана, који су то постали зато јер се политика царства изменила гледе Цркве. А онда, такође, развио се и манир да је философски проступ добродошао у теолошким објашњењима света и Бога. То је касније резултирало – «Западним теолошким ропством», као и Схоластиком на Западу. Док на Истоку, тек од најезде Агарјана, и сломом хришћанских царстава, долази до универзалности коришћења Западних теолошких отпадака. Више или мање, такво стање је и данас! До душе, не на Западу, већ код нас на Истоку. Али, то је тек друга прича, вратимо се зато четвртом веку и чињеницама! Црква је реаговала на манир који се почео одомаћивати на Евхаристијским сабрањима. Манир да се тек присуствиује, и да се људи сами одлучују од Евхаристије због вајне «недостојности». Истини за вољу, морамо на овом месту нагласити, да је и сама Црква себи “ископала гроб» овог питања, када је дозволила да се Евхаристијска сабрања практикују више пута у току седмице, што је додатно раслабило свест о Заједници. Но, и то би била друга прича, везана за ону чувену народну: «Пут до пакла поплочан је најбољим намерама»! Вратимо се зато поново четвртом веку, и чињеницама. Елвирски сабор (304), својим 21-им правилом, донео је одлуку о одлучењу од Цркве, уколико се човек не би причестио ниједанпут у току три недељна дана. Ово правило потврђује и Сардикијски сабор (средина четвртог века) својим 12-тим правилом, али и Васељенски, Трулски сабор (692), својим 80-тим правилом. Приступ Цркве проблему немања Евхаристијске свести код хришћана, као и борбу ње саме против тога, најефективније можемо видети у 2. правилу Антиохијског сабора: „Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од Причешћивања Свете Евхаристије, има да буду одлучени од Цркве докле год се не исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“. Веома је битно да ово правило помно прочитате! Опет и опет! – како гласи наша молитва. Опет и опет, молим Вас. Коленопреклоно Вас молим. Чујте глас Цркве. Будите Црква! Такође је веома битно нагласити да је ово, поред Трулског (692), потврдио и Седми, последњи, Васељенски сабор (787). Тако да је, можемо рећи, последња порука јединственог хришћанства, упућена нама, ова – ПРИЧЕШЋУЈТЕ СЕ, ЈЕР ТАКО ПОСТАЈЕТЕ, И ЈЕСТЕ, ТЕЛО ХРИСТОВО!!! Али, ОК! Можда ће неко рећи – „Давно је то било, ми сада знамо боље!“ – и у том случају, предлажем да сви заједно „заронимо“ у душекорисне Литургијске молитве. Пошто, Литургија, јесте нешто од животног значаја, те њена реч, мора бити испоштована. Она мора бити, као што и јесте, референца нашег веровања! На њој и произносимо наше веровање. Заправо ЊОМЕ исповедамо наше веровање. А, шта она каже? „Да ове Свете тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према теби, не на суд или на осуду.“ Но, добро, то је једна од оних «тајних» молитава, које изговара свештеник. Ево, зато још једне «тајне» молитве: «Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо Небеским твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или осуду.» И, онда се Причешћујемо. И, онда цео храм постаје Црква, а ми – Тело Христово. Зато, тако радосно и певамо: «Амин. Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју, јер си нас удостојио да се причестимо твојим божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.» Дакле, Он нас је удостојио, не ми сами, својим постом или исповести или аскезом или не знам ни ја чиме. Он нас је удостојио! Не ми. То мора бити јасно, најјасније, поготово у контексту следеће молитве. Молитве у којој је једна реч први пут, и последњи, употребљена: «Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, ДОСТОЈНО заблагодаримо Господу!» Да, примивши Христа у себе ми смо у могућности да ДОСТОЈНО узнесемо хвалу Богу. А та хвала није друго, до наш живот. Онај исти који настављамо и када напустимо Евхаристијско сабрање. Јер ипак, како би то рекао старац Софроније: «Ако је једини циљ твог живота Христос, онда све постаје и јесте – Литургија!» Мислите о томе!!! Свештеник др Угрин Поповић ВИДОВДАН https://vidovdan.org/autori/svestenik-dr-ugrin-popovic-ko-je-dostojan/?fbclid=IwAR1JFM31-AZ_OETD-hqMQ8-6_VGl6UIlMwriJ244nMP8jpaBQptPVNHYRdM -
Свештеник др Угрин Поповић: ПАД ДР МИРОЉУБА ПЕТРОВИЋА
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ. И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами! Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши! Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови! Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник. Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!) Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!! За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека? Мислите о томе… Свештеник др Угрин Поповић Извор: Видовдан -
Свештеник др Угрин Поповић: После речи „ЉУБАВ“, најпрежваканија је реч „СЛОБОДА“
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода? Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен. Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем. „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан. Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора. Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”. Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован. Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести? Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то! Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо. Мислите о томе! Свештеник др Угрин Поповић -
-
Презвитер др Угрин Поповић: Неизвесност
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Из духовничког дневника
Текст чита аутор: Др Угрин Поповић, свештеник Одломак из текста: „Неизвесност, као никада до сада, коси глобалну популацију. Зато, многа животна осигурања. Зато, многа уздања у технологију, и продужетак живота. Зато, толика планирања. Од малих ногу човек зна како ће живети, ако је из добре куће и из добре земље...“ View full Странице
