Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'увек'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свештеник Михаил ван Општал је обичан Американац холандског порекла. Прешао је у православље из протестантизма, што у САД, у принципу, није редак случај, и већ дуги низ година је старешина руског храма Светог Великомученика Георгија у држави у којој живи највећи број мормона – Јути. Међутим, кад сам чуо да је веру стекао захваљујући Достојевском морам признати да нисам поверовао. Ипак, све је било управо тако. Чини ми се да је ово права прича уочи 200. годишњице од рођења великог писца. – Оче Михаило, да ли сте заиста дошли у православље захваљујући Достојевском? – Делимично је управо тако. Одрастао сам у протестантској породици, похађао сам верски колеџ у којем смо, између осталог, учили историју и философију. Управо тада сам сазнао да постоји Православна Црква и учинило ми се да је баш то оно што ми недостаје у животу. Осим тога, истовремено ми је један од професора философије препоручио да читам Достојевског. То ме је заинтересовало, посебно „Браћа Карамазови“, пошто је одговарало мојој вери. Због тога сам, кад сам почео да размишљам о православљу, изабрао управо Руску Цркву. То се десило пре 23 године. – А шта сте тачно нашли код Достојевског, шта је привукло вашу пажњу и шта вас је на крају крајева довело до тога да примите православље? – Мислим да ме је привукло то како се Достојевски опходио према идејама својих јунака, на пример, у „Злочину и казни“ или у „Злим дусима“. Они све схватају и писац показује како се Господ меша у све ове ствари. Чини ми се да Достојевски у својим делима приказује живот онакав какав јесте, укључујући и његове мрачне стране. – Између осталог, многи сматрају да код Достојевског има превише ових мрачних ствари. Да ли се слажете с тим? И које су, по вашем мишљењу, светле, хришћанске стране његовог стваралаштва? – У стваралаштву Достојевског се испољава много духовних аспеката. Без обзира на чињеницу да је свет тако мрачан какав јесте и да људска свест може бити помрачена, постоји мноштво начина да се то превлада. И хришћанска вера помаже човеку да то учини. То се дешава у финалу „Злочина и казне“ кад јунак чита Јеванђеље. По мом мишљењу, у роману се садржи критика различитих политичких идеја, али у њему постоји и извесно обећање искупљења.
  2. -Молим вас да упутимо једну молитву за све пострадале у Вуковару, за невине жртве, да упалимо свећу за њих и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све. Свако, користећи своје потенцијале, земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом, поручио је патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. новембра године свету архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је загребачко свештенство, док је појао хор под руководством Иване Србљан. Патријарх је благословио славске дарове у спомен Светог Георгија и празника Обновљења његовог храма, Ђурђица. Славске дарове су припремили чланови хора загребачке Саборне цркве поводом хорске славе која се прославља 16. новембра. -Угледајући се на свог заштитника Светог Георгија, имајте Христа увек на првом мјесту. Не дозволете да се у вашим њиховим животима појави било шта што би поколебало ваш однос са Христом и онда ће ваша песма и молитва допрети веома високо, до ушију Божјих, за вас, добро ваших породица, ближњих и целог света, рекао је Патријарх српски. У беседи после читања Јеванђеља, Патријарх је казао да прочитана јеванђељска прича говори о вери и смислу као простору аутентичног и правог живота: -Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Из вере у Христову реч - која није просто идеологија, него је позив на живот у Христу - гради се и специфичан, посебан систем вредности, различитит и другачији од многих других система вредности који су антропоцентрични. Вера у Христа ствара теоцентричан, богочовечански систем вредности. -Хришћански систем вредности подразумева спознају да је човек биће које је створено ни из чега, али и свест да човек није створен да би сваком секундом и кораком живота био ближи свом потпуном нестанку, итсакао је Његова Светост Патријарх који је позвао верне и да се молитвено сете невино страдалих жртава у Вуковару: -Молим вас да упутимо једну молитву за све пострадале у Вуковару, за невине жртве, да упалимо свећу за њих и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све. Свако, користећи своје потенцијале, земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целини: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, радујем се што смо се данас сабрали у овом Светопреображенском храму у Загребу да служимо свету Литургију. Света Литургија јесте темељ, извор и оквир нашег људског живота овде на земљи зато што се на светој Литургији причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, заправо, постајемо сутелесници и сукрвници самог Господа Нашег. Узимајући Његово Тело и Његову Крв на светој Литургији ми сви смо повезани Христовим крвотоком, међусобно смо једно, али сви ми заједно са Господом. Зато света Литургија није ништа друго него пројава Царства Божјег на земљи и истовремено могућност предукуса онога што нас чека у вечности, у пуноћи за нас хришћане. Наравно да је основ, да је пут и веза који нас воде ка светој Литургији и везују за Христа пре свега истинска, права вера, вера у Христа, па стога одломак из Јеванђеља који смо данас чули, из Јеванђеља по Луки, говори управо о вери као темељу, као смислу, као простору аутентичног и правог живота. Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој сопствени, посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Једном речју, из вере у Христову реч која није просто идеологија, него је позив на живот у Христу, из те вере и такве вере гради се специфичан, посебан систем вредности, систем вредности који је најблаже речено различит и другачији од многих других система вредности који су антропоцентрични. Вера у Христа ствара теоцентричан систем вредности, богочовечански систем вредности, систем вредности који подразумева спознају да је човек биће које је створено ни из чега, позван из небића у биће, али створен не да последња његова реч овде у историји буде смрт, створен не да му сваки секунд живота, сваки корак живота буде ближи ка његовом потпуном нестанку. Систем вредности који извире из Јеванђеља подразумева да је човек биће које је створено за вечност, да је човек биће које је створено не само за безличну, пуку вечност као егзистенцију у којој нема динамике, него за вечност у којој је смисао, садржај, пуноћа и лепота, љубав и заједница љубави човека са Богом и свих људи међусобно. Дакле, тај и такав систем вредности, који подразумева да је Бог као љубав творац свега, да је Он наш отац и да је сваки човек наш брат, другачији је од система вредности који, на пример, каже да циљ оправдава средства. Другачији је, на пример, од система вредности који тврди да злом треба узвратити на зло. Другачији је од система вредности који препоручује да чиниш другима само оно што они теби чине. И не само другачији, често је у дијаметралној супротности са неким другим системима вредности. Систем вредности који извире из Јеванђеља сажет је у две заповести, две врхунске заповести које би се опет могле свести на једну једину, а то је заповест о љубави. С једне стране, љубав према Богу читавим својим бићем, умом, срцем, али и љубав према ближњем, то јест према другом човеку, која се управо темељи, извире из те љубави у односу на Бога, јер кад волим Бога који је по својој суштини, како каже јеванђелист Јован, љубав, онда волим и све оно што је он створио, што је проистекло из Његове љубави, што је проистекло из Његове руке. Тај, дакле, систем вредности често нас доводи у ситуацију да нас људи не разумеју, да нас одбацују, да мисле да смо тврдоглави, да не прихватамо тобож оно шта нуди модерни свет, као да се човекова суштинска потреба и његово биће кроз векове мења. Увек је човек чезнуо за вечношћу, затим да га неко разуме и помази. Увек без обзира на епоху у којој живи има потребу да воли и да буде вољен, а да ли се возио у аутомобилу или на магарцу, то су само спољашње околности. Да се вратимо и десет векова уназад, ми данашњи људи вероватно би нам све било чудно и необично, али засигурно да као бића која се лако адаптирају, кроз месец, два дана навикли би се на ондашњи контекст. И обратно, и да неко неким чудом дође у наше време из десетог века, наравно да би се чудио свему што је око њега, али би брзо, мало по мало, итекако се навикао и научио и прихватио то што нуди модерно доба. Спољашње околности се не мењају, али оно што му је била потреба у петом, у десетом веку, иста је потреба и данас. Оно што је суштинска, неизоставна потреба данашњег човека била је суштинска потреба свакога човека из сваке епохе, да воли и да буде вољен и да му смрт није последње што може да каже о себи. Из вере у реч Христову, дакле, извире, браћо и сестре, тај и такав систем вредности који човека види као вечно биће позвано на вечност и сваки човек види свог сапутника као вечног сапутника. На тај и такав начин верује и живи хришћанин и кад верује и живи том својом вером онда се све у њему преображава, онда се моли за сваког човека, а молитва је нешто што, без обзира за кога се молимо, пре свега преображава нас. Молимо се за некога ко нам чини неправду и упорно се молимо за њега. У почетку то што нам чини неправду нас боли, али кроз молитву благодаћу Божјом бивамо оснажени и ми полако кроз молитву другачије гледамо и себе на оно што је око нас. Ојачани, изменивши себе, снажнији и спремни да не замерамо, да не помишљамо на осветољубивост и злопамћење, полако постајемо способни да се и онај око нас мења, он да бива другачији, није нам више сметња. Дакле, браћо и сестре, вера у Христа има свој језик. Тај језик је језик љубави. Вера у Христа води спознаји, суштини, есенцији створеног света и онога што се види и што се не види, води другачијем поимању принципа и закона по којима творевина и свет функционишу, али вера је израз наше слободе. У данашњем Јеванђељу Господ описује да је сваки човек добио семе вере, да је свако позван на заједницу са Богом, да је свако створен за љубав и позван на љубав. Бог је пре свега Бог слободе и оно по чему ми људи поред осталог имамо сличност са Богом јесте то да смо слободна бића. Чак и на добро и на врлину Бог нас неће присилити, јер ако је врлина насилна онда је је само спољашња и врло брзо ће се претворити у своју контрадикторност, у своју супротност. Бог, дакле, поштује слободу свакога од нас. Из ове данашње јеванђељске приче видимо да људи другачије реагују на семе вере. Неки људи апсолутно не хају на то што препознају у себи потребу за вечношћу, за истином, за правдом, а то је све Бог и у Богу се налази. Они једноставно одбацују сваку помисао на Бога. Лако је то објашњиво и из Јеванђеља о исцељењу демонизованих Гадаринаца, сећамо се колико је њих, кад их је Господ исцелио, казало: Иди од нас, не требаш нам. Видимо да они знају да је Христос Бог, али им смета. Смета им јер не могу да живе егоистички по својим правилима. Смета им јер заповест Христова позива на жртву, на милосрђе, на праштање, на покајање. Смета им јер једноставно Христова реч, Јеванђељње Његово, позива на одрицање себељубља, острашћене своје воље, на одрицања правила које гласи: чини што ти срцу мило и драго, а да притом то срце претходно није испитано и преиспитано да ли је оптерећено себичношћу, самољубљем, егоизмом, гордошћу. Из срца проистичу различите жеље, али преображене Христовим Јеванђељем оне су смирене, оне имају за циљ да служе ближњем, да служе Богу, а не да подређују све себи и себе постављају у центар. Дакле, често имамо случај, као у поменутом Јеванђељу где Христос исцељује Гадаринце, да зле силе и демонске силе знају да постоји Бог, али неће да живе у складу са Јеванђељем Христовим и зато им смета, а и ми људи често знамо да не може бити да светом влада бесмисао, да све што је угледало свет и чезне за смислом претвара се на крају у потпуни бесмисао, у потпуно исчезнуће. Постоје дакле различити односи и одговори на призив Божји. Тамо где постоји слободан и чврст одговор на призив Христов стоструко, хиљаду пута више Бог узвраћа. И макар да смо слаби и немоћни и грешни и падамо свакодневно, ако имамо чврсту одлуку вере да идемо за Христом и трудимо се да се та вера колико год можемо претвара у дела, наше срце бива испуњено смислом, пуноћом, радошћу, миром и тада све око себе видимо као дар Божји, а нарочито човека као икону Божју. Ових дана, браћо и сестре, врши се помен и сећање на оне који су пострадали у Вуковару. Управо у овом јеванђељском контексту, у овом позиву Божјем да уподобимо свој живот Христовој вољи, а то значи моделу савршеног човека, човека слободе, љубави, вере, наде, у том моделу, у том контексту где нас Господ позива да служимо свету и да његов систем вредности буде систем вредности на којем се развија наш живот, и ми се сећамо свих пострадалих невиних жртава у Вуковару. Знамо да је човеков живот светиња и знамо да одузети некоме живот јесте удар на светињу и узимање светиње. Вуковар је био град символ саживота различитости, заједнице у којој сапостоје они који су различити по разним параметрима. а ево данас се готово преполовио. И ми хришћани знајући да је човеков живот светиња, дар Божји, нарочито се сећамо као хришћани у молитви свих пострадалих у Вуковару и молим, браћо и сестре, и вас као и сваке године да и ове године упалимо једну молитвену свећу за све који су тамо пострадали, као и да упутимо молитву за све оне који су нестали и којима се не зна гроб. Нека наше молитве буду израз наше вере и љубави према човеку као таквом, да буду молитве којима се обраћамо Богу као израз чежње и потребе за тим да као аутентични људи и створења Божја будемо људи мира, да знамо да други постоји, и то други као различит пре свега, због тога да бисмо ми могли да афирмишемо себе кроз однос и заједницу у слободи и љубави са другим, да афирмишемо себе тако што ћемо оно што је наше и наш печат и посебност моћи том другом да дарујемо. Знамо да се оно што делимо умножава. То значи да на тај начин постајемо богатији, и наравно, у истој мери да будемо отворени да тог другог и другачијег у његовој специфичности, у његовим даровима, примимо у своје срце и сместимо га тамо. Молим вас да упутимо данас, дакле, једну молитву за све пострадале у Вуковару, да упалимо свећу за невине жртве и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све и свако користећи своје потенцијале, таленте, снагу, памет, ту земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом. Вера, дакле, наша нас обавезује на то да увек и свагда испуњавамо Јеванђеље Божје као закон свога живота. Обавезујући нас на тај и такав живот ми знамо да ћемо осећати само слободу и мир и знамо исто тако да ћемо често због таквог начина живота наићи на неспоразуме, можда и супростављања, са људима који бирају други модел живота за свој модел. Нека би нам Господ дао веру онога који је примио семе вере, али који се показао као добра и плодна земља, јер је то семе које је добио умножио својим напорима, а благодат Божја оплодила је ту веру да се она разраста и донесе силне, многобројне и дивне плодове, плодове који заправо нису ништа друго него слављење Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа. У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели." Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима: ,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско." Извор: Телевизија Храм
  4. У четвртак, 14. октобра 2021. године, на дан када наша Света Црква празнује Покров Пресвете Богородице храм на Звездари посвећен овом празнику прославио је своју храмовну славу Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј викар Партијарха српског, уз саслужење свештенства и ђаконства АЕМ. Пред сам почетак Свете Литургије у Покровски храм је донета икона Богородице Тројеручуце из манастира Хиландар, која ће трајно остати у овом храму. У својој беседи након читања Светог Јеванђеља Епископ Јеротеј је поручио да је Господ након Вазнесења рекао својим ученицима да их неће оставити, већ да ће им послати Духа Свога који ће да их утеши, али осим Духа Свога утешитеља Он им је оставио још једну велику утеху – Своју мајку Пресвету Богородицу. „Управо у овоме периоду, тих десетак дана, они су највише времена провели са Мајком Божијом и од Ње су слушали многе приче из живота Господа Исуса Христа и Њеног живота, о тим чудесним догађајима који су били многима непознати“, истакао је Епископ. О томе колико је Пресвета Богородица била поштована и колико су је волели сви хришћани говори и један догађај из живота Светог Дионисија Ареопагита, навео је Епископ Јеротеј, говорећи да је Свети Дионисије отишао у Ефес да је посети и да се поклони стазама којима је ходио Исус Христос. „И каква је била Мајка Божија, како је Она сијала миром, благодаћу, и духовном радошћу и неизрецивом духовном лепотом да је Свети Дионисије изјавио: „Да не верујем у Господа Исуса Христа ја бих веровао да је Мајка Божија уствари Бог“, тако је Она сијала благодаћу и такав је Она остављала утисак на људе“, навео је Преосвећени Епископ. Своју беседу Епископ Јеротеј је завршио поруком којом је поучио окупљен верни народ да „Увек треба да се сећамо да је Мајка Божија ту, да су Светитељи Божији ту и да ће да буду и да нам помажу све до краја света, до другог доласка Господњег, када ће се сви они појавити заједно са свим нашим прецима који су уснули у Господу и тада више нећемо само веровати у њих, него ћемо и поћи, и гледати, и разговарати са њима и живети у бесконачне векове“. На крају Свете Литургије Епископ Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Захвалнице за несебичан дар и прилог овом храму Епископ Јеротеј је уручио породицама Младеновић, Стасами, Стевановић, Нисић и господину Марку Петровићу. Свето сабрање је својим појањем увеличао хор Покровске цркве под руководством диригента Невене Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  5. Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона. На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић. На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској. Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Његова Светост патријарх српски Порфирије 2. марта 2021. године дао је интервју Радио-телевизији Србије, националној медијској кући, у којем се дотакао ситуације у светском православљу поводом украјинског проблема. Ми смо аутокефална Црква која има свој унутрашњи поредак. Све Православне цркве су наше сестре, подсетио је Његова Светост патријарх Порфирије. И у овом случају, као и генерално, увек смо на страни канона и поретка. Када је реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини, верујемо да се тренутно они не слажу са традицијом Цркве. И у том смислу, ако желите, може се рећи да смо на страни Руске цркве. У стварности смо на страни реда и поретка. А у овом случају Руска црква је заиста обесправљена. Водитељку је занимало и да ли ће украјинска ситуација постати преседан за признавање аутокефалности од стране црквених ентитета на канонској територији Српске цркве, на пример, у Македонији, Црној Гори, на Косову или у Хрватској. Нисам пророк, али се ипак надам да неће доћи до оних сличних поступака, које смо видели у Украјини, истакао је Његова Светост патријарх Порфирије. Зато што је постало очигледно да је то изазвало велике потресе у односима између Помесних цркава. То ће бити лекција која може све да отрезни. Према његовом мишљењу, када се појаве проблеми, морамо разговарати и чекати време, не наше, већ Божије, да се успостави ред. Извор: Подворје СПЦ у Москви / Служба коммуникации ОВЦС
  7. Његова Светост патријарх српски Порфирије 2. марта 2021. године дао је интервју Радио-телевизији Србије, националној медијској кући, у којем се дотакао ситуације у светском православљу поводом украјинског проблема. Ми смо аутокефална Црква која има свој унутрашњи поредак. Све Православне цркве су наше сестре, подсетио је Његова Светост патријарх Порфирије. И у овом случају, као и генерално, увек смо на страни канона и поретка. Када је реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини, верујемо да се тренутно они не слажу са традицијом Цркве. И у том смислу, ако желите, може се рећи да смо на страни Руске цркве. У стварности смо на страни реда и поретка. А у овом случају Руска црква је заиста обесправљена. Водитељку је занимало и да ли ће украјинска ситуација постати преседан за признавање аутокефалности од стране црквених ентитета на канонској територији Српске цркве, на пример, у Македонији, Црној Гори, на Косову или у Хрватској. Нисам пророк, али се ипак надам да неће доћи до оних сличних поступака, које смо видели у Украјини, истакао је Његова Светост патријарх Порфирије. Зато што је постало очигледно да је то изазвало велике потресе у односима између Помесних цркава. То ће бити лекција која може све да отрезни. Према његовом мишљењу, када се појаве проблеми, морамо разговарати и чекати време, не наше, већ Божије, да се успостави ред. Извор: Подворје СПЦ у Москви / Служба коммуникации ОВЦС View full Странице
  8. На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј. После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље
  9. Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао: „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!’“ Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст. Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“ Роб му одговори: „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!“ Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу. Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи. На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља. Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба. Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“ Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?“ Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов. Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху. Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби. Моли Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје. И немој бити уплашен. Бог никада не греши! Знаш ли зашто је ова порука за тебе? Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке… Извор: Епархија жичка
  10. На дан блаженог уснућа у Господу Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја, у петак, 20. новембра 2020. године, у Епархијском двору у Нишу за Радио Глас Православне Епархије нишке о блаженој успомени на блаженопочившег Патријарха говорио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. "Патријарх ни једну одлуку није доносио на пречац, већ је остављао да све преноћи. То је оно што сам као млад Епископ научио од Његове Светости" рекао је, између осталог, у разговору Епископ нишки Арсеније, присетивши се дана када је свакодневно био упућен на блаженопочившег Патријарха Иринеја.
  11. Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског, на Материце 2011. године у Старој крагујевачкој цркви. У име Оца, Сина и Светога Духа, Црква Христова, браћо и сестре, још од празника Ваведења својим богослужењима, својим молитвама, својим песмама, почиње да припрема вернике да што достојније дочекају Рођење Христово, празник Божић. Нарочито то Црква чини кроз ове три припремне недеље пред Божић, а то су Детинци, Материце и Оци. Црква је ову недељу посветила и Светим Праоцима, па ми данас прослављамо Праоце старозаветне: све оне који су живели вером и који су веровали у долазак Месије, долазак Сина Божијег на свет. Прослављајући Свете Праоце, ми славимо хришћане пре хришћанства. И зато је вера Светих Праотаца, можемо слободно рећи, већа него и наша вера. По чему? Ми знамо у шта верујемо. Наша вера се открила доласком Спаситеља у свет. Нама је речено ко је Спаситељ, ко је Избавитељ, ко је Месија. Нама је показано шта све треба да чинимо. Они нису то имали. А шта су имали? Имали су веру, браћо и сестре. Они су веровали у Јеванђеље. Они су веровали и живели по Христу, иако нису о Христу све знали, бар не онолико колико ми данас знамо. Али, они су живели вером у Месију, вером у Избавитеља, вером у Спаситеља. Дакле, све се своди да су Свети Праоци наши живели вером. А каква је то вера, браћо и сестре, Пратаца наших? То је она вера коју је показао Праотац наш Авраам, када је принео свога рођеног јединца сина Исака на жртву. Која је то вера када он послуша глас Божији и свог јединца стави на огањ? И када је Авраам повео свога сина, овај му је говорио: оче, видим дрва, видим ватру, а где је жртва? Авраам каже: синко, Бог ће се постарати - и жртвовао је свога сина. А зашто је, како га је жртвовао? Зато што је веровао у обећање Божије, како му је Бог то открио, да ће се његово потомство умножити више него ли песка у мору, како каже Свето Писмо. У тој вери он је принео свога сина. Он је веровао, као што рекох, у обећање Божије. Он је послушао Бога, браћо и сестре, и ето праве поуке и за нас, да треба без премишљања да послушамо Бога, са вером да ће нам се Божије обећање строструко вратити. Таквом вером Авраамовом живели су Праоци наши. Том и таквом вером, браћо и сестре и децо духовна, треба да живимо и ми данашњи хришћани. У ову недељу пред Божић прослављамо Материце, које бисмо могли назвати дубоко православним даном мајки и даном жена. Овај празник смештен је између Детињаца и празника Отаца. И ту има велике сомволике, јер је мајка у породици она која повезује, спаја и окупља сву чељад, како то и каже Свето Писмо. Као што квочка сабира пилиће под крила своја, и мајка око себе сабира сву своју чељад. Она је зато мајка, али и матица и врело. Она је истински украс дома. Зато се и каже у оној нашој народној изреци - не стоји кућа на земљи, него на доброј жени, на доброј мајци, браћо и сестре. Да видимо шта је то што мајку ставља у само средиште дома? Зашто је она заслужна што Божић у животу свакога од нас представља неизрециву радост и утеху? То је њена топла љубав и смирење, то је та љубав мајчина, слична оној љубави која се открила нама у оној Витлејемској пећини приликом рађања Господа нашега Исуса Христа. Мајка себе остварује кроз свецело своје предавање другоме, кроз сталну жртву мајка воли. Због тога је њена љубав најсличнија Божијој љубави. Она срцем поима да је љубав радост, а чија је цена често жртва, а награда живот. Она из своје љубави поприма и радост и живот, остајући у љубави увек истрајна. Само је мајка спремна на жртву и умирање зарад бића које воли. Та љубав нема границу. Овај празник требало би да нас подсећа на оно што смо као народ чинили, а сада почели да заборављамо. Да, почели да заборављамо да мајку треба поштовати као светињу. Нажалост, на мајку, на жену, све мање гледамо као на биће кроз које нам се дарује живот, које заслужује сву нашу љубав. Тако је данас све мање жена, а често све мање и мајки. А да би она могла пружити љубав и нежност као мајка, она поштовање мора осетити и примити од оних које она воли. То је њена породица. Да би била ослонац и заштита своје породице, мајка мора осетити да је тој породици преко потребна. Истина је да дође време када мајка због свог физичког стања не може увек да даје оно што даје кроз цео свој живот. Али од семена које је сејала, од времена када је постала мајка рађајући своју децу, треба у старости да убира плодове, а то је љубав деце према мајци. Мајка увек воли, и онда када је деца ожалосте. Она увек воли љубављу којом Бог воли човека. Неко је давно рекао: мајчино срце не престаје да воли, ни онда када њено срце престане да куца. Браћо и сестре, родитељи имају велику одговорност. Мајка је радионица живота, њена утроба је радионица живота. То је оно што је чини великим сарадником Божијим. И зато бих на дан Материца, у Недељу Праотаца, замилио садашње и будуће мајке да своју утробу, која је радионица живота, не претварају у радионицу смрти, што се тако често дешава у времену у коме живимо. Живот је светиња. Тако је и мајка, а и свако биће – светиња, па зато према сваком бићу треба по томе да се односимо. Нека би нам Господ помогао да се и у нас усели вера којом су живели наши Праоци. Нека би нам Господ помогао да и ми према мајци Цркви поступамо онако како Црква тражи. А она је наша мајка која има највише љубави. Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска
  12. Гошћа тридесете по реду емисије "Живе речи" била је наша позната уметница Даница Крстић, извођач традиционалне и народне музике. У разговору који је водио катихета Бранислав Илић Даница је истакла да су певање и молитва у дивном сагласју. Излагање наше Данице погледајте на: 50:51 - 1:27:37; као и: 2:09:48 - 3:37:00. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Прота Радоје Мијовић и Даница Крстић: Будимо аутентични сведоци радости заједнице са Богом и ближњима Својим гостовањем нашу емисију је посебно украсила наша дивна Даница Крстић која је у свом уводном излагању говорила о односу народне музике и црквеног појања. Музика чини велики део црквеног живота јер је она средство које нас у сагласју са молитвом уздиже ка Богу. Литургијска музика у човеку буди посебне молитвене емоције и подстиче човека да се препусти усрднијој молитви, нагласила је Даница Крстић. После породичног васпитања веронаука је прави темељ који нас подсећа да спознамо себе и на правилан начин промишљамо о животу. Одлазак на Литургију са вероучитељем је за нас био прави ужитак и истинска радост јер ништа није било присиљено и из морања, већ је све бивало у љубави и слободи, присетила се Даница благословених дана када је са пуно љубави пратила и учествовала у раду Православног катихизиса - верске наставе. Говорећи о аутентичности живота Даница је указала да живимо у времену великих искушења и губитка свести о правим и истинским вредностима. Према њеним речима занимање или служба коју имамо не би смела да нас спута и чини нам сметњу да будемо и останемо природни људи и носиоци личне ноте свога живота. Људи не схватају да се ја својим послом и неговањем наше богате традиције бавим из љубави, а не ради неке личне користи. Трудим се да будем то што јесам, а ова емисија и наш разговор је дивна прилика да пошаљемо поруку: будимо природни и радујмо се животу, речи су наше Данице Крстић. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја! У прилогу о празник Ваведења Пресвете Богородице можете прочитати: Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Испуњење Творчевог Домостроја! ТВ Храм: Тајна празника - Ваведење Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Ваведење Пресвете Богородице Патријарх српски Иринеј о Ваведењу: Дјева је пример свој нашој деци Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Ваведења Пресвете Богородице 2013. године, изговорена у храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику Епископ шумадисјки Јован: Ваведење - путоказ нашег спасења Презвитер Игор Игњатов: Ваведење Пресвете Богородице Радио Светигора: Ваведење Пресвете Богородице Празник Ваведења Пресвете Богородице прославља се као слава манастира Хиландара Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу. Уредивши на тај начин све што беше потребно за свечано и славно ваведење, они кренуше на тродневно путовање од Назарета до Јерусалима. А кад стигоше у град Јерусалим, они свечано уђоше у храм и уведоше у њега одуховљени храм Божји, трогодишњу девојчицу, Пречисту Дјеву Марију. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, као што сведочи свети Тарасије, патријарх Цариградски, који ставља у уста свете Ане овакве речи: Крените девице носећи свеће, и идите испред мене и испред Богородице. - Свети пак родитељи, отац с једне а мајка с друге стране, вођаху нежно и богобојажљиво своју Богом им даровану Кћер. За њима радосно последоваше мноштво сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама, окружујући Пресвету Дјеву, као звезде светлу луну, на удивљење свему Јерусалиму. To свети Теофилакт описује овако: Кћи заборавља дом оца и приводи се к Цару, жељном красоте њене; приводи се не без почасти и не без славе, већ са свечаном свитом. Изводи се дакле Она из родитељског дома при свеопштем рукопљескању; за родитељима њеним иђаху сродници, суседи и сви који их љубљаху: очеви се сарадоваху са оцем, мајке с мајком; a девице са свећама у рукама иђаху испред Богодевице, као неки венац од сјајних звезда. И слеже се сав Јерусалим да посматра овај небивали испраћај и види трогодишњу Девицу, окружену толиком славом и почаствовану таквом свитом. И не само грађани земаљског Јерусалима него и небеског Јерусалима, свети анђели, стекоше се да виде преславно ваведење Пречисте Дјеве Марије. И видевши дивљаху се. О томе Црква говори: "Анђели, гледајући улажење Пречисте, удивише се како Дјева уђе у Светињу над Светињама". Спојивши се с видљивим хором чедних дјева, невидљиви хор Бестелесних Умова невидљиво иђаше сауводећи Пречисту Дјеву Марију у Светињу над Светињама и, по наређењу Господњем, окружујући је као изабрани сасуд Божји. О томе свети Григорије, архиепископ Никомидијски, говори овако: Родитељи већ вођаху к дверима храма Дјеву, окружену Анђелима, уз заједничко радовање свих Небеских Сила. Јер Анђели, иако не знађаху силу тајне, ипак као слуге по наређењу Господњем служаху при њеном улажењу у храм. Они се дакле, прво, дивљаху видећи да је Она скупоцени сасуд врлина, и да Она носи знаке вечне чистоте и има такво тело, коме се никада неће приближити никаква греховна нечистота; а друго, испуњујући вољу Господњу, они обављаху наложену им службу. Тако, са чашћу и славом Свебеспрекорна Девица би уведена у храм Господњи не само од људи него и од Анђела. И то с пуним правом: јер када старозаветни Ковчег који је у себи носио ману, и био само праобраз Пресвете Дјеве, би са великом чашћу унесен у храм Господњи у присуству свега Израиља, утолико пре са највећом чашћу, уз учешће Анђела и људи, требало је обавити увођење у храм оног истинског одуховљеног ковчега који је имао носити у себи ману - Христа, Преблагословену Дјеву, унапред изабрану за Матер Богу. При уношењу старозаветног Ковчега у храм Господњи испред њега иђаше земаљски цар који тада цароваше над Израиљем, Богоотац Давид; а при увођењу у храм Божји овог одуховљеног ковчега, Пречисте Дјеве, испред њега иђаше не земаљски већ Небески Цар, коме се ми сваки дан молимо: "Царе Небесни, Утешитељу, Душе истине"... Да је управо тај Цар предводио ову Царску кћер, о томе сведочи света Црква у данашњим песмама говорећи: У Светињу над Светињама уводи се Светим Духом Света и Беспрекорна. При уношењу Ковчега беху музика и певање, јер Давид нареди старешинама левитским да одреде певаче да свирају у органе, псалтире, кимвале и гусле, и певају радосне песме. При увођењу пак Пресвете Дјеве весеље ствараху не земаљска музика и певање већ певање Анђела који невидљиво присуствоваху овоме. Јер они, при уласку њеном у Светињу над светињама на служење Господу, певаху небеским гласовима, нашта Црква данас и подсећа певајући у кондаку: "Благодат Духа Божанственог је сауводи; Њу певају Анђели Божји; Она је обиталиште небесно". - Уосталом, увођење Пречисте у храм бива не без људских песама. Јер праведна Ана (у Речи светога Тарасија) говори девама које иду напред: "Опевајте Њу похвалном песмом; певајте јој уз звуке гусала; ускликните Јој песму духовну; прославите је на десетоструном Псалтиру". - To исто спомиње Црква говорећи: Јоаким и Ана радују се духом, и хорови девојачки певају Господу, псаламски припевајући и почитујући Матер Његову. - To показује да је хор девица које су ишле тада испред Пречисте Дјеве певао неке песме из псалама Давидових. У том духу и саставитељ садашњег канона говори тим девицама: Почињите, девојке, и певајте песме држећи у рукама свеће. - Сами пак свети праведни родитељи Јоаким и Ана, по сведочанству светог Тарасија, имађаху у устима својим ову песму праоца Давида: Чуј, кћери, и погледај, и обрати к мени ухо своје, и заборави народ свој и дом оца свога, и цару ће омилети лепота твоја (Псал. 44, 11-12). У сусрет овом славном ваведењу Богодевице, по казивању светог Теофилакта изађоше свештеници који служаху у храму, и са песмама сретоше Пресвету Дјеву, која је имала постати Мати Великога Архијереја који је прошао небеса. Приводећи је к црквеним вратима света Ана, као што пише свети Тарасије, говораше овако: Хајде, кћери моја, к Ономе који је тебе даровао мени! Хајде, Кивоте освећења, к милостивоме Владици! Хајде, Врата Живота, к милосрдноме Дароваоцу! Хајде, Ковчеже Логоса, к храму Господњем! Уђи у цркву Господњу, Радости и Весеље света! - А Захарији, као пророку, архијереју и сроднику своме, она са Јоакимом рече: Прими, Захарија, чисту сеницу; прими, свештениче, беспрекорни Ковчег; прими. пророче, Кадионицу невештаственог жара; прими, праведниче, Духовни тамјан! - И још праведна Ана, како казује свети Герман, рече архијереју: Прими, пророче, моју Богом ми даровану кћер; прими, и увевши је посади на гори светиње, у припремљеном обиталишту Божјем, ништа не испитујући док Бог који Ју је позвао овамо не открије Своју коначну намеру о Њој. Пред храмом беше, пише блажени Јероним, степениште са петнаест степеница према броју петнаест степеника псалмова, јер се на свакој од тих степеница певао од стране свештеника и левита по један посебан псалам. Праведни родитељи дигоше Дјеву на прву степеницу, а она онда сама убрзо узађе до врха, окрепљена невидљивом силом Божијом. И сви се удивише угледавши трогодишњу девојчицу како по степеништу тако брзо узиђе сама. Нарочито се удиви томе велики првосвештеник Захарија, и као пророк, по откривењу Божјем, унапред провиђаше будућност ове Дјеве, јер он, као што каже Теофилакт, би обузет Духом. Исто тако и свети Тарасије говори о томе да Захарија, испунивши се Светога Духа, ускликну: О, Девице чиста! О, Дјево несаблажљива! О, Девице прекрасна! О, женама украсе! О, кћерима красото! Ти си благословена међу женама! Ти си свеирослављена чистотом! Ти си запечаћена девственошћу! Ти си разрешење Адамова проклетства! Захарија, узевши Девицу за руку, вели свети Герман, радостан душом уведе је у Светињу над Светињама, говорећи јој овако: Ходи, мога пророштва испуњење! Ходи, обећања Господњих извршење! Ходи, завета Господњег печате! Ходи, савета Господњег обелодањење! Ходи, тајни Господњих пуноћо! Ходи, свих пророка огледало! Ходи, овешталих гресима обновљење! Ходи, оних што у тами седе светлости! Ходи, најбожанственији и најновији даре! Уђи у радост, у храм Господа твога: у доњи део храма, доступан људима, а кроз кратко време и у недоступан за њих! И Девица, веселећи се и веома радујући се, уђе у дом Господњи као у двор: јер иако беше мала по узрасту, имађаше само три године, ипак Она беше савршена благодаћу Божјом, као унапред позната и унапред изабрана Богом пре стварања света. Тако Пречиста и Преблагословена Дјева Марија би уведена у храм Господњи. При томе првосвештеник Захарија учини необичну и за све чудновату ствар: он уведе Девицу у саму скинију, звану "Светиња над Светињама", која се налазила иза друге завесе и у којој беше Ковчег завета, окован одасвуд златом, и херувими славе који осењаваху олтар, куда није било допуштено улазити не само женама него чак и свештеницима, a куда је могао улазити једино првосвештеник, и то једном у години. Тамо првосвештеник Захарија додели Пречистој Дјеви место за молитву. Свима пак осталим девицама, које живљаху у храму до одређеног доба, додељивао је, по сведочанству светог Кирила Александријског и светог Григорија Ниског, место за молитву између цркве и олтара, где касније и би Захарија убијен. Ниједна од тих девица није нипошто могла приступити к олтару, јер им је то било најстрожије забрањено од стране првосвештеника. Пречистој пак Дјеви, од времена њеног ваведења, ниједног тренутка Јој не беше забрањено. улазити у унутарњи олтар иза друге завесе и молити се тамо. To учини првосвештеник по тајанственом научењу од Бога, о чему свети Теофилакт говори овако: Првосвештеник, поставши тада ван себе, обузет Духом Божјим, схвати да је ова Девица обиталиште Божанске благодати и да је она достојнија од њега да свагда стоји пред лицем Божјим. Опоменувши се онога што је речено у закону одмах би јасно да се тај пропис односи на ову Девицу: стога без икаквог двоумљења и одлагања он се усуди, насупрот закону, да је уведе у Светињу над Светињама. Како казује блажени Јероним, праведни родитељи Јоаким и Ана принесоше Богу са преблагословеном ћерком својом и дарове, жртве и паљенице, и добивши благослов од првосвештеника и светога сабора свештеничког, вратише се са својим сродницима дома и приредише велико угошћење, веселећи се и благодарећи Бога. Преблагословена пак Дјева у почетку свога живљења у дому Господњем би смештена у дом за девице: јер храм Јерусалимсжи, подигнут Соломоном, a no разрушењу обновљен Зоровавељем, имађаше многе домове за становање, као што пише Јосиф, древни историчар јеврејски. Изван, према зидовима храма беху унаоколо сазидане тридесет камених грађевина, одвојене једна од друге, простране и веома лепе; на њима беху друге грађевине, и на другима треће, тако да их беше деведесет на броју, снабдевене свим удобностима за живљење у њима. Висина њихова беше равна висини храма; и беху оне као куле које споља подупиру зидове храма. У тим дакле здањима беху станови за разна лица: одвојено становаху удовице које су дале завет Богу да до смрти своје чувају чистоту своју, као пророчица Ана, кћи Фануилова; одвојено становаху људи, звани назореји, који слично монасима живљаху безбрачно. Сва та лица служаху Господу при храму и добијаху издржавање из прихода храма. А остала здања беху одређена за боравак путницима и гостима који су долазили издалека у Јерусалим на поклоњење. Трогодишња девојчица, Пречиста Дјева Марија, као што је речено, би смештена у дом за девојчице при чему Њој беху додељене девојчице, старије по годинама од Ње и искусне у писању и ручном раду, да би се Богородица одмалена научила и писању и ручном раду заједно. А свети родитељи њени Јоаким и Ана посећиваху је често. Нарочито Ана, као мајка, долажаше врло често да види своју кћер и да је поучи. По сведочанству светог Амвросија и историчара Георгија, Дјева брзо изучи одлично Јеврејско старозаветно Писмо. И не само Писмо него одлично изучи и ручни рад, као што о томе говори свети Епифаније: "Беше Дјева оштроумна и пуна љубави према учењу; она се не само поучаваше у Светоме Писму, него се вежбаше и у предењу вуне и лана и у шивењу свилом. Благоразумношћу својом Она задивљаваше све; она се бављаше првенствено таквим пословима, који су били потребни свештеницима за њихово служење у храму; а споменуте ручне радове Она изучаваше, да би доцније, при Сину свом, могла издржавати себе: Она својим рукама начини Господу Исусу хитон, не шивен него изаткан сав с врха до дна". Пречистој Дјеви, каже свети Епифаније, као и другим девицама, давана је од храма обична храна, али њу су јели просјаци и путници, јер Она, као што пева Црква, беше храњена небеским хлебом. Свети Герман говори о Њој, да Она обично борављаше у Светињи над Светињама, примајући слатку храну од анђела. А свети Андреј Критски каже: "У Светињи над Светињама, као у палати, Она примаше необичну и бесмртну храну". Предање казује још и ово: Пречиста Дјева највише борављаше у унутрашњој скинији, која се налазила иза друге завесе и називала се "Светиња над Светињама", а не у обичном дому за девице при храму, јер, мада јој место за становање беше одређено у том здању, њој не беше забрањено да на молитву одлази у Светињу над Светињама. А пошто Она порасте и изучи Свето Писмо и ручни рад, Она се још више бављаше молитвом, и обично по читаве ноћи и највећи део дана провођаше у молитви. На молитву Она одлажаше у Светињу над Светињама, а за ручни рад враћаше се у свој стан, јер, по закону, не беше допуштено ма шта радити у Светињи над Светињама или ма шта унети тамо. И Она време живота свога највише провођаше у храму иза друге завесе у унутрашњој скинији на молитви, а не у додељеном јој стану за ручним радом. Због тога сви учитељи Цркве сложно говоре да Пречиста Дјева до дванаесте године своје сав живот свој проведе у Светињи над Светињама, пошто отуда ретко излажаше у свој стан. Какво беше живљење Пречисте Дјеве у детињству њеном, то блажени Јероним описује овако: "Блажена Дјева још у детињству свом, када беше при храму са осталим девицама, вршњакињама својим, живот свој провођаше по строгом поретку: од раног јутра па све до девет сати Она стајаше на молитви; од девет па до три сата после подне Она се бављаше ручним радом или читањем књига; а од три сата после подне Она опет отпочињаше своју молитву, и не престајаше молити се док Јој се не јави анђео, из чијих руку Она навикну примати храну. И тако Она све више и више непрестано растијаше у љубави к Богу". Такав беше начин живота Пречисте Дјеве у детињству њеном, када Она још живљаше са девицама, вршњакињама својим. У то време када Она из дана у дан растијаше и јачаше духом, Она се и у подвизима усавршаваше, а кроз трудољубље њено увећаваше се и молитва њена, јер узлажаше из силе у силу, док је не осени сила Свевишњега. А да Јој се јављао анђео и доносио Јој храну, то је својим очима видео првосвештеник Захарија, о чему саопштава свети Григорије Никомидијски говорећи: "У то време када Она из дана у дан растијаше, растијаху у Њој и дарови Светога Духа, и Она борављаше с анђелима. To и Захарија дознаде: јер када он, по обичају свештеничком, беше у олтару, он виде да неко необичног изгледа разговара са Дјевом и даје Јој храну. To беше јавивши се анђео. И удиви се Захарија, и размишљаше у себи: Каква је ово нова и необична појава? Наизглед анђео, и говори са светом Девицом; Бестелесан по обличју доноси храну која храни тело; невештаствен по природи даје Дјеви вештаствену котарицу. Јављање анђела овде бива само свештеницима, и то не често; а женскоме полу, па још тако младој Девици, долазак анђела, очигледан сада, представља нешто сасвим необично. Да је Она удата, па притом нероткиња, и молила се Богу да јој да порода, као што се некад молила Ана, ја се не бих чудио овом призору који видим. Али Девица се не моли за такво нешто; међутим анђео се свагда, као што и сада видим, јавља Њој. Због тога мене обузима још веће чуђење, и ужас. и недоумица: шта ће бити из овога? Какву ће благовест објавити анђео? И каква је храна коју он доноси? Из каквог се хранилишта она узима? И ко је уготови? Каква рука умеси овај хлеб? Јер анђелима није својствено бринути се о телесним потребама; и мада су многи храњени од њих, ипак ту је храну спремала људска рука. Анђео који је служио пророку Данилу, мада је и могао силом Свевишњега да сам а не преко другога изврши оно што му је било наређено, ипак посла за ово Авакума са зделама, да необична појава анђела и необична храна не би уплашили храњеног Данила. Овде пак Девици долази сам анђео: ствар пуна тајанствености и изазива у мени недоумицу: Она се у детињству удостоји таквих дарова, да Јој служе Бестелесни. Шта је то? Да се неће на Њој збити предсказивања пророка? Да није Она циљ нашег очекивања? Да неће од Ње примити природу Онај што ће добровољно доћи да спасе род наш? Јер је тајна ова предсказана још раније, и Логос иште Ону која би могла послужити тајни. И зар није друга предизабрана да послужи овој тајни, него управо ова Девица коју гледам? Како си блажен доме Израиљев, из кога је изникло такво семе! Како си блажен, корену Јесејев, из кога је израсла ова шибљика која ће произвести свету цвет спасења! Како је славан спомен оних који су ову родили! Како сам блажен и ја који се наслађујем оваквим виђењем и такву Девицу припремам за невесту Логосу!" To je реч Григорија Никомидијског. Но и блажени Јероним говори слично: Сваки дан Њу посећиваху анђели. И ако би ме ко упитао, како је Пречиста Дјева проводила тамо време младости своје, ја бих одговорио: To je познато једино Богу, и недоступном чувару њеном, светом Архангелу Гаврилу, који је са другим анђелима често долазио к Њој и с љубављу разговарао с њом. Боравећи тако са анђелима у Светињи над Светињама, Пречиста Дјева зажеле да вечито живи у ангелској чистоти и чедној девствености. По сведочанству светих учитеља: Григорија Ниског, Јеронима и других, ова Дјева заветова своју девственост Богу, јер у Старом Завету беше необично да девојке не ступају у брак, пошто брак беше у већем поштовању него девственост. Међутим Пречиста Дјева прва у свету претпостави девственост браку, и заручивши себе Богу служаше My дан и ноћ у чистој Својој девствености; а Пресвети Дух, по благовољењу Бога Оца, припремаше у Њој обиталиште Богу Логосу. Стога нека је Пресветој, Једносушној и Нераздељивој Тројици слава и благодарност, а Пречистој Владичици нашој Богородици, Приснодјеви Марији част и хвала од свих нараштаја вавек. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. У име свих свештеника Архиепископије београдско-карловачке, Епархије нишке, али и свих ученика блаженопочившег Патријарха Иринеја у Богословији у Призрену, сабранима се после опела обратио протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог Архангела Михаила у Београду. Звучни запис беседе Истакавши да има велику част да говори на испраћају Патријарха Иринеја, прота Петар Лукић је рекао да је уснулог Патријарха "смрт још више приближила Господу Христу". "Учио нас је да 'бити човек' не значи бити човек само рођењем, већ да томе треба да стремимо свим бићем и делима целог живота", рекао је прота Петар и напоменуо да се Патријарх Иринеј током целог живота "богатио људским врлинама, а нарочито смирењем". "Пажљиво и обазриво је поступао према свакоме", рекао је прота Петар нагласивши да је "долазак на трон СПЦ после блаженопочившег Патријарха Павла можда и највећи показатељ његове величине". Патријарх Иринеј се са лакоћом и великим смирењем суочавао са свим проблемима, који су обременили нашу Цркву, рекао је прота између осталог, додавши да су "плодови тог рада и одлуке увек служиле на корист Цркве, а да ће се тек убудуће показати као добре и корисне". Патријарх Иринеј је успешно сачувао благољепије и благовољеније Цркве, али и односа са другима, рекао је прота Петар и подвукао да је блаженопочивши Патријарх "поред свог бремена - увек налазио снаге и за друге, било у Отаџбини, било у расејању". "Само Господ зна зашто је одлучио да га призове к Себи", рекао је при крају беседе прота Петар Лукић. Извор: Радио Слово љубве
  15. Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије изразио је саучешће Његовој Светости Иринеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском, поводом упокојења митрополита црногорско-приморског Амфилохија. „С великом тугом примили смо вест о кончини овоземаљског живота Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија – великог архипастира и архијереја Ваше Свете Цркве. Владика Амфилохиј је превалио дуг животни пут, али је у свим околностима показивао непоколебиву оданост Богу и увек је поступао по Божјем закону,“ каже се у писму. Његово Блаженство митрополит Онуфрије подсећа на то да је током недавног боравка у Црној Гори запазио „јединство верујућег народа са својим архипастиром, непоколебивост Владике у питањима одржавања чистоте вере и заштите Цркве, ватрену молитву митрополита Амфилохија за своју паству“. „Ваша Светости! Примите братско саучешће због губитка који је задесио Вашу Свету Цркву. Са поштовањем изражавамо саучешће свештенству и пастви Црногорско-приморске Митрополије. Молимо се за нашег сабрата, да Господ упокоји његову душу тамо где праведници почивају. Вјечнаја памјат драгом Владици Амфилохију!“, написао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Из штампе је изашао нови 375. септембарско-октобарски број „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора, задужен за медије, представљајући нови број, каже да је тема истог „Света тајна јелеосвећења“, те да о тој теми има више текстова. Поред стандардних рубрика, заинтересовани могу прочитати интервју са текстописцем и музичарком Леном Ковачевић, која живи хришћанским животом и која каже да је молитва темељ свега, па тако и музике. Ту су и текстови о Васељенским саборима, књижевним делима, библијским животињама, али и о вишедетним хришћанским породицама. Извор: Радио Источник
  17. У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше. У празничном прилогу прочитајте: Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Тајна Празника: Успеније Пресвете Богородице Радио Светигора: Успеније Пресвете Богородице Радио Беседа: Празник Успенија Пресвете Богородице Свети Григорије Палама: Беседа на Успеније Пресвете Богородице Свети Јован Дамаскин: Похвала на Свечасно Успеније Богоматере Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Успеније Пресвете Богородице Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Беседа на празник Успења Пресвете Богородице Иконографија и химнографија празника Успенија Пресвете Богородице Светогорски типик за празник Успење Богородице Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише. Прилог приредио, катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Прослава Духова у храму Свете Тројице у Источном Бранзвику, и поред посебних услова, изазваних корона вирусом, прошла је величанствено. Свештенство Мелбурнског намесништва уз присуство одређеног броја верних парохијана овога храма, сачекало је свога Владику у 9:45ч испред храма. Владика је, после церемонијалног дела, свечано уведен у храм, уз певање тропара „Благословен јеси Христе Боже наш…“, од стране нашег хора. Света Aрхијерејска Литургија, коју је служио Епископ Силуан уз саслужење пет свештеника и два ђакона, заиста је била духовно освежење за све присутне. Већ месецима смо у ситуацији да немамо свечаних литургија, тако да је, поред чињенице да славимо један од највећих празника Цркве, овако свечана Литургија, предвођена нашим првојерархом, изазвала посебне емоције. Техничка служба наше парохије, на челу са Небојшом Стефановићем и Николом Јошевским, организовала је директно преношење Литургије, тако да је мањи број верника могао да прати Литургију и из сале. Данас је наш хор, под диригентском палицом Саве Ђукића, изузетно лепо певао и на тај начин значајно допринео лепоти Литургије. После читања Јеванђеља, веома надахнуто је проповедао Преосвећени Владика Силуан на тему празника. Истакао је чињеницу да нам Тројични Бог, Отац Син и Свети Дух, стално помаже, а нарочито да нам је та помоћ потребна у времену када се боримо са разним искушењима, као што је искушење наметнуто са корона вирусом. Порука проповеди укратко би могла да се сажме у идеју: са Богом све можемо, са Њим који носи наше бреме и који нам увек помаже, када Му се обратимо за помоћ. Такође, Владика је истакао погубност неживљења са Богом, са извором „воде живе“, која нам помаже да стигнемо до Вечности. При крају Литургије прочитане су благодарне молитве са Вечерње службе на Духове, извршен опход око храма и освећен славски колач. На крају Литургије, Владика се поново обратио вернима са речима утехе и благодарности Богу за све. Старешина храма, прота Милорад Лончар, поздравио је Владику Силуана у име свих присутних и целе Парохије, захваливши му на доласку те његовим молитвама и благословима. Коло српских сестара спремило је ручак за наше уважене госте. И, све је, могло би се рећи, овога дана било лепо и узвишено. Нажалост, ручак за наше верне парохијане нисмо могли спремити због државних прописа у вези са корона вирусом, али и то ће надамо се ускоро постати део прошлости. Сви са нестрпљењем очекујемо да се ствари нормализују у држави, па следствено и оне које се тичу редовног и слободног доласка наших верника у храм. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  19. На Педесетницу, 07. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у винковачком храму Силаска Светога Духа на Апостоле. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић и јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић. Овогодишњи кумови храма било је Завичајно удружње Срба Озрена и Посавине из Борова. Епископ Херувим истакао је да данас славимо један од празника из Домостроја спасења. ”Данас се сви облачимо у Светога Духа и задобијамо Дарове вечнога живота. Славимо продужену Педесетницу која стално траје, непрестано се понавља. Свака Литургија и Свето Сабрање јесте продужена Педесетница, продужен онај Догађај из Јерусалима. Благодат Светога Духа нас увек сабира, увек нас позива да будемо једнодушно сабрани у Оцу и Сину и Светоме Духу. То је благодат и љубав Божја која се излила на човечанство да би људи препознали Истину Божју кроз благодат Светога Духа и да разумеју Свето Јеванђеље” рекао је Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима. Звучни запис беседе Сабранима се ријечима архипастирске бесједе обратио Преосвећени Епископ Јоаникије, који је навео да се прве недјеље послије Вазнесења Господњег прослављају Свети оци Првог васељенског сабора, одржаног у Никеји 325. године. По Владикиним ријечима, није случајно што Црква, управо, прве недјеље послије Вазнесења, послије свршетка Христовог дјела спасења рода људског, прославља Свете оце. „Да све оно што је Господ учинио није постало велико живоносно наслеђе Цркве, то би све давно изблиједјело, али Христова дјела имају вјечну вриједност и дејство кроз Христове апостоле и њихове наследнике, кроз свештенике и све хришћане, кроз Цркву Божју, продужава се дејство Христових дјела“, навео је Епископ. Додао је да свако Његово дјело, почевши од оваплоћења, рођења, Његових проповједи, чудеса, а посебно истичемо Његово страдање на крсту, Његова живоносна смрт, васкрсење и вазнесење, то су догађаји посвједочени од Његових ученика, очевидаца. „Очевици Његових дјела су били Свети апостоли, а Свети оци Првог васељенског сабора, који су услиједили послије Светих апостола, су проповједали дјело Божје, што је најважније свједочили оно што су њима посвједочи апостоли. То се продужавало све до дана данашњег. То су превелике, дубоке тајне, увијек ново, актуелно, живоносно. То су живи извори на којима се напајају жедне душе, јер то нијесу обични догађаји, него то су божанска дјела која имају вјечно дејство, вјечну обнављајућу силу“, бесједио је Владика Јоаникије. Подсјетио је да су Свети оци, када је један даровит, али погрешно усмјерен и горд човјек, Аријел, који је био свештеник, па је почео погрешно да учи о Светој Тројици, о Христу, тада су се Свети оци Првог васељенског сабора састали у Никеји, у вријеме цара Константина. „Велики цар Константин је позвао епископе тадашње у васељени, било их је више са истока, него са запада, да расправе ту ствар. Није се мијешао како ће то да се одлучи, него како одлуче епископи, па су Свети оци, међу њима Свети Атанасије Велики, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон, велики Божји угодници су нашу вјеру изразили на један нови стари начин. Све оно у шта је Црква вјеровала раније они су само то дефинисали и имамо Символ вјере, који до данас читамо на свакој светој Литургији; мало је допуњен на Другом васељенском сабору“. „Дакле, Свети оци Првог васељенског сабора одбранили су праву, истиниту вјеру и тако се то продужавало кроз вјекове. Увијек је било неких искушења или унутар Цркве или оних која су долазила споља и увијек је Црква морала да води борбу за истину, вјеру, правду и за Бога и за човјека“, указао је Владика. Поручио је да у наставку празника Вазнесења Господњег, славимо и оне који су прославили Христа Бога са Његовим беспочетним Оцем и Пресветим и Животворним Духом Његовим. „Следеће недеље, ако Бог да, ходећи стопама Господњим и слушајући Његове ријечи, да будемо као апостоли, заједно на молитви и да сачекамо велики празник, велики догађај када је Господ обећао својим Светим ученицима и апостолима да ће их обући у силу са висине. Та сила са висине су дарови Светог Духа. Када је Господ излио дарове Светог Духа на своју Цркву и оспособио Свете ученике и апостоле да проповједају ријеч Божју неустрашиво свим народима, преко апостола дао је и нама пуномоћство, свим хришћанима, да благовијесте Његову благу вијест о спасењу рода људског“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. Умировљени протојереј-ставрофор Љубисав Аџић началствовао је Светом Литургијом на Спасовдан у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву уз саслужење више свештенослужитеља , појање певнице и молитвено присуство великог броја верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је истакао да је Спасовдан празник спасења свих људи, а не само узношење Господа Исуса Христа. Тог дана је Христос напустио своје ученике и то је дан растанка, али оно што је уследило јесу бројна страдања, ужаси на земљи. „Црква не празнује одлазак Христов, сва радост извире у Његовим речима да је он свуда и да све испуњава“, подвукао је отац Невен. Извор: Радио Источник
  22. О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов. – Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу? – О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај. – Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“. – Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“ – Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује? – И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“ – Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“? – Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха. Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе! А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом. Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“ – „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински. – Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња. – А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела... – Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу. – То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу. – Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње! Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно... – Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу. – Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило. – Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши. – Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе. Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди! – Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“! – Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“ – Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да... – Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44). – Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи. – Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“ – Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост! – Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  23. Велики угодник Божији и Чудотворац Свети Василије Острошки прослављен је и ове године свечано и молитвено како и доликује том дивном светилу Цркве Божије. Како је Саборни храм у Пријепољу посвећен овом светитељу то је овај дан уједно слава не само храма већ и целог града Пријепоља. Звучни запис беседе Већ дужи низ година организује се и Свечана литија градским улицама након Литургије у храму у којој учешће узме велики број верника Пријепоља и околине који излазе на улице, дочекују учеснике Литије и примају благослов Светог Василија и онда се сви заједно враћају до храма. У навечерје празника, 11. маја 2020. године, служено је Свечано празнично вечерње у коме је молитвено учествовао и Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. На сам празник 12. маја 2020. године Свету архијерејску Литургију предводио је Епископ Атанасије уз саслужење архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, пароха ивањског протојереја-ставрофора Дамјана Јанковића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра, пароха пријепољског протојереја Бранислава Стојановића, пароха прибојског јереја Немање Вранића и ђакона Ивана Савића. Хор Саборног храма Свети краљ Владислав одговарао је на прозбе и јектеније. Након заамвоне молитве освештано је славско жито и преломљен славски колач које је припремио домаћин овогодишње славе г. Станко Јањушевић са својом породицом. Честитајући празник братству Саборног храма, свима присутнима али и свим житељима града Пријепоља Епископ Атанасије се укратко осврнуо на житије дивног угодника Божијег, Светог Василија Острошког, кога данас прослављамо: – Бог увек нађе начина да нас обрадује, и да нас подржи, умудри, охрабри, оспособи да наставимо живот, и то да га наставимо у вечности. Нас је Бог сабрао, данас овде, да чинимо оно што треба, и ми управо чинимо оно што треба, јер прослављамо Бога и Његове угоднике који су умели живети, који су исправно живели, успешно живели и прославили се начином свога живота. Својим избором у животу успели су да то добро што су изабрали остваре. Међу таквима јесте Свети Василије Острошки Чудотворац. – Од нас се тражи да знамо држати прави пут и правити праве изборе, одабире, и борити се за оно што је право. Црква Христова нас позива да се не успављујемо него увек да будни будемо, а пример нам даје светитељ кога данас прослављамо. И нама је заиста много лакше јер имамо добре предводнике. Зато погледајмо поново на Светог Василија Острошкога. Пре свега подсећамо се на његове честите родитеље, Петра и Анастасију. – Због разних обмана и превара многи из нашега рода, на жалост, одустали су од својих честитих корена, од својих честитих предака, од своје светле вере, од Јеванђеља, и постали су нешто друго. И не само то, него су покретали и физичке нападе на оне који су се одржали на правом путу. Многи који су, наизглед, желели добро својим сродницима су препоручивали да треба одустати од свог историјског пута, од истине, да би се сачували и опстали. Међутим, није тако мислио Свети Василије. Он је опстојао сва та страдања, и страдао, и био протериван. И он је успео и опстао, и спасао је многе који су веровали као и он да је потребно придржавати се истине па макар се и страдало за њу, знајући да Господ у Јеванђељу обећава живот вечни онима који су са Њиме, који су са истином. – Ми смо се данас сабрали да прославимо Светог Василија, да прославимо Бога који је њега дао, који је њему узор. Да се обратимо Светом Василију са захвалношћу за сва доброчинства која нам је до сада учинио, знајући да ће он и даље наставити да нам чини многа добра, исцељења, умудривања, да ће нам бити орјентир, светионик у нашем животу, поручио је Епископ Атанасије. Старешина саборног храма Светог Василија Oстрошког у Пријепољу јереј Горан Крстић захвалио се најпре Епископу Атанасију, затим и свима који су дошли да заједно узнесу молитве и благодарност Богу и Његовом угоднику Светом Василију и на крају се захвалио и домаћину овогодишње славе г. Станку Јањушевићу и његовој породици као и домаћину који се пријавио за идућу годину г. Ивану Љујићу који је од Епископа Атанасија добио део овогодишњег славског колача. У складу са препорукама Владе Републике Србије због могуће опасности од ширења епидемије вируса Covid19 уобичајена литија, која је дуги низ година ишла улицама Пријепоља, ове године је изостала. Али Пријепољци нису остали без благослова Светог Василија. Икона његова је прошла градским улицама уз два свештенослужитеља који су са благословом Владике Атанасија благосиљали сав град и све мештане кадећи и кропећи их освештаном водицом. Након Божанске службе у порти храма су домаћини овогодишње славе припремили послужење за све присутне, те су се тако верници могли окрепити и телесном храном након духовног окрепљења и благослова у храму. Извор: Епархија милешевска
  24. Вероватно је да нема ближег појмовног пара од „здравља-болести“ пару „живот-смрт“. Овај први пар често указује на директну корелацију при којој болест бива узрочник смрти, а здравље наставак или продужетак живота. Ово или циља на суптилну разлику која се може уочити у оним контекстима који би циљали на живот који је можда био неизвестан, па затим настављен (нпр. стање коме или борбе са тешком болешћу) или чак прекинут па враћен, где су најдиректнији предањски примери тога васкрсење Лазара и Јаирове кћери. То су уједно и први чинови васкрсења који се експлицитно дешавају у Новом Завету, хронолошки претходећи сâмом Христовом васкрсењу. Разлог испитивања односа ова два пара је многострук и утврђен у свом важењу кроз векове, а у контексту хришћанства може се крунисати метафором Христа Лекара. Овом приликом, дошла бих до ње из једног места у Шестодневу Св. Василија Великог. Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно. Због тога свако хвали целомудреност и прихвата праведност, и диви се јунаштву, и настоји да стекне благоразумност. Јер, сродније су ове врлине са душом, него здравље са телом. Овај цитат налази се у деветој беседи која се гради око стиха из Књиге Постања: Нека земља пусти из себе душу живу, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама својим. И би тако. (Пост. 1, 24) да би била крунисана стварањем човека. Потом рече Бог: да начинимо човека. (Пс. 139, 6) Око цитата за ове потребе извученог као централног дешава се говор о ономе што је природно уткано у животиње и људе, чему теже и једни и други по некој врсти урођене, или баш давно стечене навике. (пример јагњета које распознаје глас своје мајке, пса који памти ако је какву милост уживао, човека кога ниједна беседа не учи томе да мрзи болест, већ по природи има одбојност према свему што му је на штету) Ако бисмо ближе фокусирали место здравља и болести у овим примерима, уочили бисмо најпре две важне ствари: (1) врлина је исто што и здравље, зло исто што и болест душе; и (2) врлина је сроднија са душом него здравље са телом. С обзиром на дате поставке, чини се неизбежним дотицање имплицитног или експлицитног дуализма духовног и материјалног, односно душе и тела. Овај дуализам у антици је експлицитан и уз њега иду, такође поларне, етикете „доброг“ и „лошег“. Вечно, непроменљиво и духовно су пожељни, и телесним, овоземаљским и светским су ограничени, а како често сусрећемо у оригиналним списима тога доба: „утамничени“. Један од познатијих примера је Сократова последња реченица пред испијање отрова у тамници, забележена у дијалогу Федон: „Критоне, Асклепију дугујемо петла! Принесите ту жртву, немојте заборавити!“ У контексту компарације античког схватања душе и тела спрам хришћанског, често се може наћи ова реченица поменута у прилог хришћанском тумачењу, које за разлику од антике, подједнако слави духовни и телесни аспект. Тада се та и сличне реченице тумаче у складу са поменутом античком дихотомијом, где је овај живот схватан као патња и болест, док је у вечности оздрављење и прави живот. Вероватно је да је ово прихватљиво тумачење. Али, ако погледамо шта би то најпре било заједничко античким Грцима и хришћанима у овом контексту, онда би минимум подједнако вероватно било и неко другачије тумачење. Усуд недовршености овога живота, који са собом носи сву променљивост и пропадљивост, „долина суза“ која је већ постала опште место у хришћанском поимању овог света, заједнички су овим различитим учењима. У том контексту, ако Асклепије и није пандан Христу, њих двојица су у резонантном дослуху. У том смислу се и хришћанин може надати довршењу једино кроз вечни живот, најконкретније кроз обнову која се аутентично у хришћанству доноси управо васкрсењем (где се оно односи и на душу и на тело). Чак и тада, не би требало заборавити да су о вечитом усавршавању говорили и свети оци попут Григорија Ниског и других, познатијим кроз грчки термин epektasis, који стоји за вечито „стремљење, напредовање, узрастање“. У посланици Филипљанима, налази се ова реч у облику партиципа epektinomenos: Браћо, ја за себе не мислим да сам то [васкрсење] достигао. Што је за мном, заборављам, а стремим за оним што је преда мном. (Фил. 3, 13–14) У овом смислу, овде се може приметити и најјача веза између Христа и лекара, као онога који у фундаменталном смислу исцељује оно што никада само из себе не може бити исцељено. У том смислу могу се тумачити и речи Василија Великог. Врлина и зло су заиста души ближи него ма шта друго, из корена мењајући човека, чији је подвиг у рвању са њима целоживотан. Али како стоје ствари уколико се вратимо сродности здравља и тела? Да је телу у хришћанству посвећен заиста несмањен аспект у односу на душу, сувисло је у сувише детаља наводити. Кроз све главне молитвене праксе постоји окретање Лекару душе и тела. Тајна јелеосвећења, симболично пред крај поста који и сâм треба да буде благородан и души и телу, можда је најексплицитнији врхунац жеље за обновом целог устројства човека. О причести као круни обнове и душе и тела нема потребе додатно причати овде. Ипак, без обзира на све ово, мора да постоји макар тренутна нелагода при помисли да здравље није баш тако присно телу, као врлина души, можда чак и помисао да је Василије Велики контрадикторан када говори да би се човек по природи клонио болести и тежио здрављу. Да ли би то радио да му нешто у ономе бити здрав није прирођено у тежњи? Вероватно да би, али и да због сопствене палости не би. У сржи, човек хришћанских тенденција проводи цео живот у усклађивању своје са божанском вољом. Здравље у својој примарној асоцијацији као „здравља тела“ говори нешто директно о истој оној променљивости која је својствена овом свету. Овим се ништа не ради на штету психо-физичком балансу човека, нити се може приговорити из перспективе било које превазиђене или савремене теорије о здрављу као психо-физичком балансу. Схватити рањивост телесног здравља треба овде најпре у свом најосновнијем виду, који је искуствено појмљив сваком човеку. Уколико се најпре тако приступи, онда се лако може вршити и анализа и синтеза тумачења здравља, у овом примарном и ужем смислу, и здравља као свеопштег врлинског живота (по Богу), у ширем смислу. Жан-Клод Ларше подсећа на разлоге које још Св. Јован Златоусти наводи као оне због којих Бог допушта болести и праведницима [Теологија болести, Београд 2006, стр. 40–41]: Да се не би погордили. Да не би било, макар и наизглед, више почасти за њих него за остале људе Да би се сам Бог у својој сили још јасније показао. Да би они Богу служили што више из љубави, а што мање из користи и тиме се појачало њихово стрпљење. Да бисмо се сећали значења васкрсења, са појачаним осећањем за праведност која чека оног трудољубивог праведника који је доживео многа тешка искушења. Да би се умирили људи видевши да су и најсветији пролазили иста, слична или и гора искушења. Да остали не би поверовали да је природа светитеља другачија од природе било ког другог човека. Да би се показало у чему су праве срећа и несрећа – бити сједињен са Богом и растављен од њега. Чини се да је прави тренутак у времену сетити се ових тачака. Болест као много видљивији фактор протеклих неколико месеци језди кроз свет и он на њу различито одговара. Кроз то пролазе и Цркве као институције овог света. Наш највећи Лекар душе и тела чека у путиру и без престанка призива достојног. Ипак, чини се да је обичном човеку тешко да се носи са унутрашњим појмом достојности у комбинацији са екстерним појмом забране. Ових дана се могло чути доста на ту тему у нас и можемо да се сложимо макар око једног: да, памтимо и радосније дочекане Васкрсе. Ипак, размимоилажење чека одмах иза угла (није ли одувек тако међу људима?) и не можемо, а да не кажемо да се помешала у верујућем појединцу насушна чежња за причести са могућношћу да се са њом сачека. Због тога и ово чекање у путиру вероватно буди осећај нестрпљивости и неспокојства као жеља да се угаси јутарњи аларм, али и да се и не закасни на састанак. Ово се додатно може огледати у томе како би неко тумачио тачку 8. Јер и онај који није болестан бива позван да успори и извуче најбоље из те (само)наметнуте пасивности, гледајући шта све значи „сјединити се са Богом“. Овакве реченице многима звуче као тешко светогрђе. Али такав приступ им омогућава или не омогућава контекст. Ако је контекст као у тачкама 4. и 5. онда је питање за сваку озбиљнију особу, нарочито ако је верујућа, како је најмудрије поступити. То је питање спасоносно најпре за мене сâмог, а сада више него у неким другим ситуацијама, директно и за оног мог „другог“. Овим редовима немам никакве претензије да распирујем беспотребне ватре и сејем лоше семе. Ипак, ако се неко лако срди читајући овако нешто, треба да провери где је то ватра заложена у њему. Оно на шта циљам је један детаљ, једна финеса, која заслужује да буде виђена. Дубоко, хришћанство је тај савршени парадокс, те ће стога свакоме оно бити и тешко и лако читавог живота. Јер, како је то лак задатак да свако појединачно спозна како се то узима Христово бреме које је лак јарам? У том смислу, треба изнова и изнова разлучивати између тога да ли и када сам истински слаб у својој вери, а када сам намерно слаб, како је о томе говорио апостол Павле (уп. 1Кор. 9, 22–23). Не морамо да будемо његове величине и од себе у тој размери очекујемо спасење других, али ако препознајемо људско у нама које је у оваквим ситуацијама растрзано да ли и како да присуствује литургији, не треба ни нужно да се осудимо или будемо осуђени да је то због „млакости“ наше вере или којих других мотива слабости. Често нас духовни оци уче да литургија није само одлазак недељом на службу, иако то никоме не треба да послужи као евентуални изговор. И они су у праву. А сада је, вероватно више него икад у скорије време, моменат да истовремено већи број нас то може и да посведочи. То ћемо моћи ако се окренемо тако широкој лепези доброчинства којој нас учи хришћанско предање. Истина, и у било којем редовном стању ми смо позвани на њих, али се чини да се упорно поткрада мисао да ако се у позива на привремену промену начина причешћа или одрицање од њега, онда се тим позивањем на бригу за другог некако манипулише да би се вера дугорочно поткопала у верујућима. А шта ако није тако? Ако је то само још једно у низу искушења које нема ничег са одрицањем од самог Господа? Ако је макар само на моменат то заиста истина, онда се превише плашимо било које спољне рестрикције за оне који толико граде за унутрашње и онострано. Како је утврђена, а опет како „мека“ природа Јеванђеља, чини се да се види када Апостол има ту меру говорећи о саблазни оног брата слабијег у вери, у осмој глави Прве посланице Коринћанима: „Јер ако тебе, који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?“ (1 Кор.8:10) У овом контексту он упозорава Коринћане који су приступили хришћанству те стога не виде ништа више у паганским обредима, слободно улазећи у те храмове и једући од принешених жртава, да то не чине, да неко не би погрешно схватио њихову веру и тиме осетио легитимитет да исто чини. Ако бисмо се у садашњој ситуацији водили потпуном аналогијом, чини се да би овај стих ишао у прилог управо несмањеном упражњавању стандардног литургијског сабрања и живота верника у том смислу. Али ко је онда ту саблажњен? Истина, мој брат или сестра у вери могу то протумачити као моје лако одрицање од Господа, али и не морају. Не морају ако им се објасни да се ни од чега од Апостолових речи не одступа тиме што се у ситуацији неизвесности тока неке изненадне заразне болести у којој смо се сви нашли не конформира вера световним вредностима, већ се она, заправо, несмањено исповеда разним подвизима који почивају на разумевању мене и другог, управо кроз хришћански поглед на свет. Ако је Господ у путиру од кога тренутно одступамо (или чак не ни то у неком сценарију, те га само не вкушамо на литургији како смо навикли, већ у дому, доласком свештеника) и даље ту и чека спасоносно и животодавно, сетимо се да се и Он, па макар била то и само три дана, одрекао живота, што је њему као Богочовеку сигурно још странији концепт од нас. Јер, како на то често бивамо подсећани: Он је Бог рођењем, ми смо богови по благодати. Друго питање је да ли су мој брат и сестра само они који су већ у вери? Да ли ће се више саблазнити они него међусобно хришћани наспрам свих других, верујућих и неверујућих, где ће се сигурно још неко време, можда не ни тако кратко, проносити од уста до уста израз „лизачи кашичица“, што уме да буде заразније и од вируса. Хришћанин ће увек бити омрзнут од света, али зашто би то био када не мора? У том смислу, на коју смо то „слободу“ позвани, опет у истој посланици (1Кор. 8, 9 и 11–12)? И како смо то опет показали да не умемо да је носимо? „Ми“, у жељи хришћани, са тешкоћом слободни као и сви остали. Ако би се вршило некакво рашчлањивање проблема до најпростије основе, чини се да се прећутни раскол међу свештенством и верним народом заједно, десио управо на темељу схватања слободе. Чије је тумачење предања исправно, ко ће више нагнути стих на жрвањ своје воденице. А можда, само можда, и није тако тешко наћи заједничко тле и баш сада осветлети позитивно значење „догме“, тако омражене речи, показавши је сопственим примером у раскоши живе пријемчивости њеном контра-пандану: „флексибилности“. И то оној која не крши Јевађеље. Жртвом у којој овог пута није хришћанин који посећује „нехришћанска“ места, већ хришћанин који се привремено одриче нечег свога, добија се неразвијање подељености међу верницима и недавање повода неверујућима, којима би ионако увек нешто црквено сметало, да напредују у датим негативностима. Спајају се хришћанско и хуманистичко, скоро па савршено конвергирајући. Тако би и врлина остала сродна са душом и не би се преко мере искушавала она мања сродност здравља са телом. „И чим то рече, примаче пехар устима па сасвим лако и пријатно испи отров. […] Шта то радите, чудновати људи? Ја сам жене баш зато и уклонио одавде да не греше тако [да не плачу], јер сам чуо да треба умирати у побожној тишини. Зато ћутите и будите храбри!“ Рече Сократ. И оде да се гости с боговима. Ми који остајемо, можемо повремено и живети у побожној тишини – данас у нашим становима и нашим срцима и умовима. Амин. Анђелија Милић Извор: Теологија.нет
  25. У вези с епидемијом корона вируса у Синодалном одељењу за црквено доброчинство и социјално служење формирана је група свештеника који су специјално обучени за духовно руковођење оболелих од COVID-19. О специфичностима службе у условима епидемије за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је заменик председника Комисије за служење у болници при Епархијском савету града Москве, старешина храма иконе Мајке Божје „Отрада и Утјешеније“ на Ходинском пољу протојереј Јован Кудрјавцев. „Извините због мог изгледа“ — Ваше преподобије, да ли у условима епидемије људи чешће позивају свештенике да их обиђу код куће или у болници? — Напротив, ређе. Ако је пре епидемије наш храм добијао око пет телефонских позива с молбом да посетимо болеснике код куће, сад добија два-три позива. Ја сам такође старешина храма Светих Козме и Дамјана у Боткинској болници. И ако је пре епидемије било око 25 позива недељно у болницу (у храму има шест свештеника), сад је то 10-12. Мислим да за то постоје два узрока: сами људи се плаше да позову свештеника због потенцијалне могућности да се заразе. Такође, у неким одељењима наше болнице је уведен карантин и свештеници немају дозвољен приступ. — Колико често посећујете оболеле од корона вируса? На који начин сте ви заштићени? Како општите с болесницима? — То су један-два позива дневно. Изгледам врло необично за свештеника. Више личим на лекара, имам потпуно иста заштитна средства: комбинезон, рукавице, наочари, респиратор и капу. Зато кад уђем у стан обично кажем: „Извините због мог изгледа, такви су захтеви лекара.“ Али сви све разумеју. Тајна исповести и причешћа се одвија као обично, само што не вадим крст и епитрахиљ. Они се налазе испод заштитног одела. Честица Светих Дарова се увија у лист папира или се налази специјалној посуди која се затим утилизује. Има још једна специфична ствар: по лекарској препоруци сва средства за индивидуалну заштиту се облаче и скидају напољу. Зато је тешко правилно скинути заштитно одело, човек може махинално да уради нешто погрешно, а то значи да постоји ризик да се зарази. Због тога са мном увек долази помоћник који ми помаже да обучем и да скинем одело. — Зар се не плашите да ћете се заразити, јер обољевају чак и лекари који поштују све заштитне мере? — Такав ризик увек постоји, али неко мора да обилази болеснике. Уздамо се у вољу Божју. Наши свештеници су питали лекаре: „Ако идем код пацијената оболелих од корона вируса, а затим одлазим у храм где служим или идем кући, зар не излажем опасности парохијане или родбину?“ Лекари кажу: ако поштујете све превентивне мере и редовно дајете узорке за тест на корона вирус, можете мирно да живите. Они препоручују да се тестирање врши једном недељно. Трудим се да се придржавам ових препорука. Такође препоручују превентивне мере. Између осталог, конкретне медицинске препарате. — Како поступате ако човек моли свештеника да га причести код куће, али се не зна да ли је болестан или није, кад нема уочљивих симптома болести? — Ако човек жели да се причести нека свакако позове свештеника. По препоруци свештеник треба да користи маску, капу, рукавице и можда мантил за једнократну употребу. Осим тога, треба да обрише руке антисептиком или алкохолом после обиласка болесника. Треба да ограничи време боравка у датој просторији на 20-25 минута. Друга је ствар што због опасности од вероватне заразе не смемо одлагати причешће. Иначе човек врло брзо губи тежњу ка молитви, ка општењу с Богом, ка учествовању у богослужбеном животу, ка тајнама. У томе се крије велика опасност карантина – људи се могу раслабити и охладити према Богу, према молитви. После тога могу изаћи из карантина и рећи себи: у принципу, храм ми није потребан. — Које су се слабе тачке откриле у нашем црквеном животу за време епидемије? — У Москви још увек немамо тако много свештеника (свега двадесеторица) који су обучени за обилажење оболелих од корона вируса у болници или код куће. Можда ће се број позива повећати и биће потребно да повећамо број свештеника. Друго питање је обука свештеника у регионима. Одржавамо специјалне вебинаре за њихову обуку, али они све то у потпуности треба да остваре у пракси нешто касније због специфике ширења болести. Има случајева кад се неки свештеници плаше да обилазе куће чак и својих парохијана. И желео бих да замолим свештенике који имају такву могућност да не напуштају своје парохијане који им се обраћају с молбом да их причесте код куће. Епидемија је такође показала актуелност следећег проблема: потребни су нам болнички свештеници чија ће служба бити посвећена само болницама, као на пример, војни капелани који воде духовну бригу само о војницима. Да, данас свака болница има свог свештеника, али је то мало. Због тога што је главно место његове службе храм у којем има још масу других послушања и има буквално посла преко главе. Одговорност и озбиљност — Да ли се ваш молитвени живот на неки начин променио због епидемије? — Мислим да се променио код многих, постао је озбиљнији и одговорнији. Нико не зна кад ће ова епидемија престати. И, природно, човек се према свом служењу односи с већом пажњом, одговорношћу и страхом Божјим. Трудим се да што чешће служим Свету литургију, то ме духовно крепи и помаже ми. Осим тога, редовно служимо молебан у храму, постоји чин „против помора“. У томе ми помажу запослени у нашем храму и милосрдне сестре које и даље обилазе обичне болеснике у Боткинској болници. За болеснике се узносе молитве у болничком храму. Извесна окосница људи који помажу храму је остала како би се наставиле службе у храму, како се молитва не би прекинула. — Како се одвијају посете болесника у стационарној болници? Како се понашају болесници и њихова родбина? — Још увек немамо дозволу за улазак у стационарне болнице. Људи које обилазимо су обично људи оболели од средњег или лаког облика корона вируса и који се налазе код својих кућа. Немају тешке симптоме, не гуше се. Ако имају температуру, није висока. Да, забринути су и напети, можда су уплашени, али се то не види. Међутим, човек који зна каква му је дијагноза у сваком случају, наравно, опрезан је и напет. То је и брига због себе и због својих ближњих. Већина живи с родбином која се такође налази у карантину, али без симптома болести. Брине их неизвесност – шта ће бити даље, како ће се болест развијати? Понекад ми болесници постављају врло озбиљна питања. На пример, једна жена оболела од корона вируса је била трудна. Поред тога, лекар је и схвата колико је озбиљна ситуација у којој се налази. Ова жена је питала: „Шта да радим, како да се молим? Како да нађем тачку ослонца у ситуацији која је за мене потпуно нова?“ И отворено говорећи, овде човек заиста врло лако може да се збуни, да почне да паничи. Многи се жале – жеља за молитвом је нестала због страха, због несигурности, због немира. А то је већ први симптом чамотиње. Вероватно је ово сад најопаснија ствар у духовном животу. Зато је задатак свештеника да подржи сваког човека, да га подсети да постоји промисао Божја. И оно што се сад дешава јесте Божје допуштење. Али то се не дешава да бисмо били кажњени или да бисмо имали нове муке, већ да бисмо се нечему научили. Да би нам помогло да постанемо прави хришћани, да научимо да се одговорно односимо према свом животу, према храму, према молитви, према својим ближњима, да се замислимо над својим духовним животом. — Како пацијенти у стационарним болницама реагују на долазак свештеника на одељење? — Оболеле од корона вируса посећујем однедавно. Засад, нажалост, немамо дозвољен приступ болницама с пацијентима од корона вируса. Али, на пример, тешки болесници који нису оболели од вируса корона се у Боткинској болници различито односе према свештенику. Мушкарци углавном скептично прихватају разговоре о вери и спасењу. Кажу, шта ће нам све то? Дешава се и да се шале. Али ако се свештеник не увреди и настави разговор (није важно на коју тему), човек схвата да сте свеједно спремни да поделите с њим тугу и радост и да поразговарате о ономе што га занима. Тако се полако одвија разговор и човек постепено почиње да поставља главна питања: о својој болести, о смислу живота, пита шта да ради како би стекао спокој и мир у души. Десило ми се да је један младић (имао је 25 година) прво врло скептички доживљавао разговор са мном. Касније, након два-три месеца општења, постао је отворенији. Испоставило се да је његов највећи сан да оде на ходочашће у Дивејевски манастир. Боловао је од леукозе, био је врло слаб, али је ипак смогао снаге да отпутује. У току својих последњих дана задивљујуће храбро и стамено је подносио болест трпећи патњу са хришћанским смирењем. Више уопште није био стању да говори и само се тихо-тихо молио. И тако се упокојио у Господу с молитвом на уснама. Десио се још један случај кад су ми се обратили родитељи младића који је такође боловао од леукозе: „Јасно нам је да наш син умире и веома нам је тешко што се неће причестити.“ А он се никад у животу није исповедио и причестио. Дошао сам код њега у болничку собу и мало смо поразговарали. И он одједном каже: „Знате, не плашим се да умрем, али се плашим за своје родитеље који ће много патити кад одем.“ Сећам се да ме је запањило његово спокојство и храброст, заиста се није плашио смрти и веома се бринуо за своје родитеље. Имао је 21 годину. Исповедио се, причестио и неколико дана касније се упокојио у Господу. — Шта мислите, шта верници могу да науче у условима пандемије? Какве духовне поуке могу да добију? — Могу да се науче озбиљнијем и пажљивијем односу према свом духовном животу, према тајнама исповести и причешћа. Имам у виду болеснике и оне који раде у храмовима, и наше милосрдне сестре. Сви схватају да је нешто опасно по живот, нико не зна шта нас очекује. Нестали су раслабљеност и лакомисленост. Опасност приморава човека да се више усредсреди на молитвени живот, да се одговорније понаша према себи и према другим људима. Дај Боже да се овај осећај сачува и касније. — Данас је по званичним подацима у Москви корона вирусом заражено већ 24 свештеника. Да ли се може рећи да свештеници, као и лекари, спадају у ризичну групу? — Сваки свештеник увек спада у ризичну групу. Он никад не може бити потпуно безбедан, јер стално општи с људима (наравно, ако не носи специјално одело). Никад не знаш тачно какав је човек пред тобом, да ли је болестан или здрав. Чак и ако има маску и поштује дистанцу, јер инфекција се шири врло брзо и лако. — У вашем храму раде милосрдне сестре. На који начин оне сад пружају помоћ својим штићеницима? Како поштују правила безбедности? — Оне и даље обилазе нека одељења Боткинске болнице, на пример, палијативно. Сестре носе заштитне мантиле и капе, поштују све потребне санитарне норме. Њихов задатак је да обилазе болеснике и да им помажу: ако треба, да их нахране, да им промене гуску, да им помогну да се окрену и тако даље. Али главно је – да их припреме за причешће и да позову свештеника. —Шта вам кажу лекари? — Кажу да имају посла преко главе, веома су уморни, немају довољно заштитних одела. Многи од њих су прави подвижници. Наши лекари су изванредни, они искрено и несебично врше своју службу. Нека би им Господ помогао у њиховој служби! Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...