Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'треба'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 72 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, подсјећајући на најрадоснији православни празник Божић, напомиње да је Бог постао човјек ради људи и њиховог спасења. -Тај догађај треба да буде значајан за нас током цијеле године, а не само пред Божић и за Божић. Увијек треба да живимо Божићем, истакао је владика Фотије. Његово Преосвештенство Eпископ зворничко-тузлански г. Фотије истиче да је током посљедњих неколико година на овом подручју изграђено више од 200 цркава, те да се гради више од 70. -То је посао који се мора наставити, али не треба заборавити унутрашњу мисију Цркве, јер вјернике и наш народ треба подучавати православној вјери, наводи владика у интервјуу Срни. -Са малим и недовољним знањем људи лако могу бити преварени - потпасти под утицај магије, сујевјерја и секти. Ако није довољно информисан и научен, човјек постаје лака мета, каже епископ Фотије. Владика Фотије истиче да је Епархија почела да штампа часопис за младе, те да је Епархијска библиотека недавно отворена за јавност. -Градитељство је у Епархији било наглашено, али сада настојимо и ову другу страну да покажемо. Тек у том садејству, у тој хармонији, може се дати добар резултат, оцјењује владика Фотије који сматра да свијест народа треба подизати до нивоа када ће схватити да је недјељна Литургија "мјесто које је за човјека мјесто личног спасења, вјечног спасења, јер се ту догађа нешто много значајније, нешто што чује васељена". -Човјек мора да схвати да је Црква - извор живота, наводи владика Фотије. Владика Фотије објашњава да је од устоличења на трон Епископа зворничко-тузланских настојао да обиђе велике духовне центре Епархије, манастире, Црквене општине, да служи Литургије у њима како би се упознавао и зближио са народом. Постоји жеља да се добра сарадња успостави са свим представницима локалне власти и да се ти односи поставе на "немањићке односе, на немањићку симфонију". -О тој симфонији сам говорио кад сам се сусрео са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком, те са представницима градских власти, са градоначелницима и начелницима који су православни хришћани у локалним заједницама у Епархији, напомиње владика Фотије. Владика наводи да се сусретао и са представницима Исламске вјерске заједнице, градоначелником Јасмином Имамовићем у Тузли, те тузланским муфтијом Фазловићем, као и представницима Римокатоличке цркве у том граду. Када је ријеч о ситуацији на територији ФБиХ и позицији Срба, те црквене имовине, владика Фотије наглашава да се Епархија у Федерацији бори за интересе Српске Православне Цркве, као и да у Тузли постоји 27 објеката који нису враћени. -Тузлански градоначелник није ни знао да имамо толико објеката који су пописани - тачно се зна по ком основу и када су одузети - а неки сада стоје празни. Нису ни у каквој употреби. Сада ћемо са правницима радити на враћању наших објеката, од тога нећемо одустати, поручује епископ Фотије. Разговарано је и о положају српске заједнице у Тузли и Тузланском кантону, гдје је остало да живи мало Срба. Владика Фотије подсјећа да је и члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић посјетио Епархију и обећао да ће помоћи у вези са питањем враћања имовине Српске Православне Цркве, након што му се доставе сви подаци о овој имовини. Владика најављује сарадњу све три конфесије у БиХ и наглашава да управо већински народ треба да покаже хуманост и да они у мањини не буду на било који начин дискриминисани. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије указује да се Српска Православна Црква труди да има добре односе са представницима Римокатоличке цркве, Протестантске заједнице, Исламске вјерске заједнице, која је у БиХ најбројнија, нарочито у ФБиХ, гдје, подсјећа, живе и православни Срби. Владика Фотије напомиње и да неки покушавају да Србе на Косову и Метохији "збришу са историјске позорнице". -Сви заједно морамо бити заинтересовани за питање наше духовне колијевке Косова и Метохије - то је важно и за Србе који живе у Аустралији, Канади... широм васељене, а поготово за нас у Републици Српској, који смо и физички близу свему томе, објашњава Владика. -За Косово и Метохију треба свакодневно да се молимо, а посебно за оне који одлучују о његовој судбини, који би на питање Косова требало да гледају из наше традиције и наше вјере, наглашава епископ Фотије. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, подсјећајући на најрадоснији православни празник Божић, напомиње да је Бог постао човјек ради људи и њиховог спасења. -Тај догађај треба да буде значајан за нас током цијеле године, а не само пред Божић и за Божић. Увијек треба да живимо Божићем", истакао је владика Фотије. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  2. „Црква није равнодушна према појавама у друштвеном животу. Када те појаве нису у складу са Јеванђељем, Црква подсећа да пут који људи бирају није Богом благословен. То изазива љутњу од стране једног или другог дела друштва“, — наставио је Свјатјејши Владика.   „Наравно, негативна реакција се појачава када се ради о објективним грешкама, недостацима, неопрезним речима, или поступцима једних или других свештенослужитеља. Нажалост, периодички се могу срести клирици, који дају повода онима што траже повода (види 2. Кор. 11: 12). Конфликти и скандали се муњевитом брзином шире и живе у информационом пространству неки дужи период, док је ефекат од позитивних публикација често краткотрајан“, — подсетио је Патријарх Кирил.   „Призвани смо да будемо светлост свету (види Мт. 5:14), — изјавио је Свјатјејши Владика. — Језик проповеди Спаситеља и апостола, из тога следи, и наше проповеди — је језик љубави. Како учествујемо у јавној делатности, треба да сведочимо о Истини. Тужно је када се та сведочанства негирају само зато што смо изабрали неправилни тон или неодговарајућу форму.“   „Када благовестимо или бранимо јеванђељске истине, треба да будемо пажљиви у избору речи. Треба разобличавати грех, али не и понижавати човека. Подсећајући на тешке последице одступања од Божије воље, не треба својом необазривошћу да наводимо људе на ивицу пропасти“, — изјавио је Предстојатељ Руске Цркве.   „Нека наша реч, упућена друштву, између осталог, и преко медија, буде искрена, а не надмена или лицемерна; садржајна, а не формална и празна; подстичућа, а не наставничка и осуђујућа. Да бисмо, подсећајући и на забране, пре свега, водили бригу о усмеравању народа према Божанској љубави“, — закључио је Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије.   Са руског Ива Бендеља   Извор: Православие.ру
  3. „Данас је очигледно, да ће део друштва негативно реаговати на догађаје у Цркви, и то ће имати свог одјека, између осталог, и у медијима“, — подвукао је Свјатјејши Патријарх Кирил, током свог излагања на Архијерејском Сабору, 29. новембра 2017.године. „Црква није равнодушна према појавама у друштвеном животу. Када те појаве нису у складу са Јеванђељем, Црква подсећа да пут који људи бирају није Богом благословен. То изазива љутњу од стране једног или другог дела друштва“, — наставио је Свјатјејши Владика. „Наравно, негативна реакција се појачава када се ради о објективним грешкама, недостацима, неопрезним речима, или поступцима једних или других свештенослужитеља. Нажалост, периодички се могу срести клирици, који дају повода онима што траже повода (види 2. Кор. 11: 12). Конфликти и скандали се муњевитом брзином шире и живе у информационом пространству неки дужи период, док је ефекат од позитивних публикација често краткотрајан“, — подсетио је Патријарх Кирил. „Призвани смо да будемо светлост свету (види Мт. 5:14), — изјавио је Свјатјејши Владика. — Језик проповеди Спаситеља и апостола, из тога следи, и наше проповеди — је језик љубави. Како учествујемо у јавној делатности, треба да сведочимо о Истини. Тужно је када се та сведочанства негирају само зато што смо изабрали неправилни тон или неодговарајућу форму.“ „Када благовестимо или бранимо јеванђељске истине, треба да будемо пажљиви у избору речи. Треба разобличавати грех, али не и понижавати човека. Подсећајући на тешке последице одступања од Божије воље, не треба својом необазривошћу да наводимо људе на ивицу пропасти“, — изјавио је Предстојатељ Руске Цркве. „Нека наша реч, упућена друштву, између осталог, и преко медија, буде искрена, а не надмена или лицемерна; садржајна, а не формална и празна; подстичућа, а не наставничка и осуђујућа. Да бисмо, подсећајући и на забране, пре свега, водили бригу о усмеравању народа према Божанској љубави“, — закључио је Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије. Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице
  4. Шта је богословље? Смеју ли богословље и богослужбени живот да буду у раскораку? Колико је теологија важна за наш свакодневни живот? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је презвитер Игор Игњатов, парох ветернички. Благодарећи Радију Беседа, доносимо звучни запис. View full Странице
  5. Потпредседник Народне странке Здравко Понош изјавио је да је улазак Србије у НАТО како нерационалан потез, тако и емотивно неприхватљив за садашње генерације које су преживеле трауму бомбардовања и да би Србија требало да остане војно неутрална. Имиџ НАТО-а у Србији је неповратно урушен за ове генерације. Расположење у јавности је доминантно против војног сврставања, рекао је Понош у емисији Зумирање недељника Време. Понош је рекао и да улазак у НАТО у овом моменту није сасвим рационалан. Питање је да ли нам је потребна антагонизација односа са Русијом, државом и нацијом са којом имамо историју специфичних односа. Није моменат да сада мењамо курс након свега што смо преживели. То није ствар о којој би одлуке требало да доноси групица људи која на овај начин влада“, навео је Понош. Понош је рекао да је војна неутралност скупа, али је и сврставање веома скупо. Једно је ако се сврставате зато што је то ваш избор, а сасвим друго ако сте на то принуђени. Оно што можете сами да урадите, то је да покужате да се не сврставате, за то вам не треба нико, додао је Понош. Понош је као потпуно скандалозну оценио изјаву министра одбране Александра Вулина да ће Србија дати на располагање војне ефективе свима који се боре против такозване Исламске државе. Ми да шаљемо војску да гине негде само да би били добри момци и да би компензовали нешто друго што смо забрљали или што смо обећали а нисмо извршили, то се тако не ради. Може да иде онај ко је жељан униформе, а није је носио када је требало, навео је потпредседник Народне странке. Понош је оценио да Вулин својим изјавама не доприноси смиривању ситуације у региону. „Министар одбране је практично референт за односе с Хрватском и одговара на сваку проусташку изјаву, а то је исто као да се стајским ђубривом сузбија коров, не производи резултат у смиривању ситуације у региону" - рекао је Понош. Понош је навео да се Војском Србије политички манипулише. Министар одбране има свој забавник, свој сајт под личним именом, где се презентује на дневној бази и систем одбране и војска се користе за личну промоцију, рекао је Понош. Бивши начелник Генералштаба Војске Србије је као веома необично оценио Вулиново појављивање у парауниформи и истакао да министар не би требало да носи униформу. Ако човек има потребу да носи униформу пред онима који имају право на униформу, онда је промашио професију, нека се упише у ловачко друштво, у пионире или негде где униформе могу да се носе као лични хир, а не као ствар професије, додао је Понош. Он је навео да војна професија не би требало да буде социјални вентил, него брзи лифт за људе који су кренули из нижих социјалних сталежа, а вредни су и паметни. Потпредседник Народне странке је, поводом унутрашњег дијалога о Косову, рекао да је то замишљено као подела одговорности за нешто што је неко обећао на канабету. (Народна странка)
  6. Бивши високи функционер СФРЈ Азем Власи изјавио је у Београду, на међународном скупу Београдски стратешки дијалог, да је "независност Косова неопозива и неповратна", али да је потребно и корисно нормализовати односе, пре свега, како је рекао, на добробит Срба који живе на Косову. Власи је додао да верује да ће се односи Београда и Приштине нормализовати за најдуже око годину и по. Упитан када ће у Приштини на сличном панелу моћи да се постави питање о прогону Срба са Косова и рушењу српске баштине на Косову, Власи је одговорио да се слични скупови већ организују и да, тврди, Срби могу да изнесу своја становишта о свему томе. Позвао је студенте са универзитета у Србији да дођу у Приштину и да се сами увере да могу да поставе таква питања. "Баш синоћ, на једном скупу у Приштини, Рада Трајковић је свашта рекла о косовском руководству, и нико је, верујте, није мрко погледао због тога", рекао је Власи. Говорећи на данашњем панелу на тему "Југославија - пропуштена прилика или политичка илузија", он је на питање о улози Косова у распаду СФРЈ рекао да је та покрајина само "искоришћена као детонатор". "Нисмо рушили Југославију, а да смо и хтели то, нисмо имали ту моћ", рекао је Власи.
  7.     Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag.     Извор: Епархија нишка
  8. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г.Г. Арсенија, у четвртак 9. новембра у препуној сали Светосавског дома у Нишу, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, професор Теолошког факултета у Либертвилу, одржао је најављено предавање на тему "Да ли се љубав безусловно добија или је треба заслужити?" Звучни запис предавања http://eparhijaniska.rs/images/audio/09.11.2017.OMilosVesin.mp3 Извор: Епархија нишка View full Странице
  9. Српски патријарх Иринеј данас је за црквену РТВ РАМ дао изјаву у којој осуђује своју пређашњу изјаву у којој осуђују абортусе. - Покајао сам се након што је министарка Зоранах реаговала и схватио своју заблуду. Као прави хришћанин који зна шта је покајање решио сам да јавно исповедим свој грех што сам био против убиства и затирања српске деце, и што не разумем прогрес. Срба је свакако много на овој планети а узгред и нисмо баш неки народ. Ево не би нас џаба сви мрзели да нешто ваљамо, ово наравно није антисемитизам, јер то што многи мрзе Јевреје је просто из зависти, али нас Србе мрзе оправдано јер смо најгори народ на свету. Треба српкиње да наставе да убијају своју децу, јер је то много безазленија варијанта десетковања Срба него да нас Запад гурне у неке нове ратове. Знате, ратови разарају и инфраструктуру једне државе и њене храмове и аудије и путеве, овако се врши тихи геноцид над нама али барем ћемо сачувати грађевине и комфор. Треба имати разумевања и за мигранте који долазе из земаља захваћених ратним разарањима. Ако се Срби буду несметано размножавали где ће сви ти мигранти да се скуће? Просто не би било места. Нама свакако није стало до наше земље, а има народа који цене слободу и парче земље који ће знати ценити ове наше шуме и ливаде, оранице, реке и градове. Знам да ће ме неки зли фашисти сад осудити због ових мојих нових изјава, просто такав је посао јавних личности, не може се свима угодити. Уосталом, ми смо земља пензионера. Држава просто не би издржала да финансира толики број пензионера и новорођенчади истовремено. У име прогреса и цивилизације позивам све српске мајке да без бојазни и несметано наставе затирање српског народа од малих ногу, такорећи још док им ноге нису ни израсле.
  10. Мушкарац увек треба да буде испред Додао садржај:: Пријатељ Божији2017-08-31 00:00:00 У времену све агресивније доминације жена над мушкарцима у којем се чак и законским средствима форсира предност жене над мушкарцем, непходно је да се подсетимо, не само природног, већ Богом благословеног и устројеног односа мушкарца и жене. А то устројство казује да мушкарац увек трба да буде испред жене. Наравно, не у смислу доминације над њом и њеног омаловажавања. Постоји само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. При том не било која револуција, већ јеванђељска. Јеванђељска револуција у свести. Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго – на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете. Мушкарца је Бог створио првим, а жену – другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера. Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар – цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“. Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама. Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница – редослед имена – открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена. То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона. Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту. „Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично. Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа. Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија – само књижевни споменик. Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на – огњиште (на њој је брига о кући). И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли. Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем! Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир – мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно – ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир, – мени! Други – вама, затим вашој ћерки, и тек онда – детету“. То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су – наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо“. А зетови – су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало. Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“. Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи – њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи сe ca Богом и мешајући се у живот одрасле деце. Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље. Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи. Ако је дете – главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно – господарско? Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се? „Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам – газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању – чини чуда. Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге. Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место – ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног. Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију. Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва. Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16). Протојeреј Андреј Ткачов, свештеник и писац Извор: fakti.org http://www.prijateljboziji.com/_Muskarac-uvek-treba-da-bude-ispred/77843.html
  11. Вечита тежња човекова да спозна своје границе, да се са собом поигра, да из себе извуче највише што може и тиме оствари замисли, довела га је и до спорта, једне од највећих радости и уживања тела, али и душе, јер, једно без другог није. Где је спорт, ту су и навијачи, они који уживају у туђим достигнућима и резултатима, они које бодре, воле, и неретко пређу границу подршке, понесу их страсти, забораве на оно због чега навијају. Професоре, на многим трибинама и предавањима говорили сте с пуно разумевања о спорту и спортистима, неопходности нераскидивог гледања на дух, душу и тело, с таквим детаљним познавањем као да сте и сами били спортиста? - Не, никада се нисам бавио спортом, и ако изузмем тридесетпетогодишње жустро пешачење по немалом парохијском терену и то што ми је један од синова дифовац, немам додирних тачака с том граном. Да, човек је јединство духа, душе и тела и тога треба да буде свестан, да их једнако негује и развија. И једноме и другоме је отворена вечност и одговорни смо и за једно и за друго. Недавно сам написао текст „Хришћанско поимање тела”, у ком између осталог говорим о важности тела, али и том неопходном складу. Да ли је Христос оваплоћен, па јесте, да ли је васкрсао, и то реално – јесте, значи тело је моје важно, а да ли је душа преча – па јесте… Једно и друго – то је човек. Наши фудбалски навијачи неретко изгубе контролу на стадионима, неки начине најтеже преступе, а стално истичу своју приврженост вери и православљу, како то тумачите? - Ево, ми сада водимо разговор, то није једносмерна улица, то је дијалог, постоји хармонија, постоји концентрација. Ако нема хармоније, треба пронаћи изворе. Концентрација значи да човек влада собом изнутра, собом, и другима. Треба подредити телесну снагу овоме… Али, страсти се тако брзо разбуктају… - Има да влада собом, одговоран је! Прво лице једнине. Свако прво да крене од себе. Да не буде роб навијања, е ту је дисциплина. Disco discere – подучавати, себе и друге… Имамо тело, важно је, није нам џаба дато, али ниси ти само тело, то није ништа, то си ти само са телесне стране, мора заједно са душом, мора нешто да управља тим нагонима, и да их води. Код старих Грка имамо гносис и епистими, размишљање и предметна раван, и на њој шта има, a код старих Словена – вједјение и знание. Кад се препустимо стихији, нема много размишљања? - Ко учествује понесе га тај талас, као кад дуне ветар и однесе лишће, поготово ако је лист сув... Ко се препусти, оде, покуља снага из њега, губи контролу, нема ту интелекта. Шта влада острашћеним навијачима? - Инат и стихија. Ту нема љубави према тиму и спорту, тада се не воли, гази се по живима, а ко му је дао то овлашћење?! Да, навијачи јесу одраз друштва, масу треба обуздавати, постоје институције за то, треба то обликовати, али пре свега појединац мора сам са собом, то је упућивање на узвишене циљеве.
  12. Истински задаци и грешке духовника, избор свештеника који би могао да буде прави учитељ тек оцрковљеном човеку, – мало је тема тежих за разговор од ових. Ова, не тако лака, питања православни портал „Фома“ је решио да постави једном од најпознатијих и најпоштованијих духовника нашег доба, оптинском старцу Илији. –Баћушка, реците, зашто је човеку који прилази Цркви неопходно духовно руковођење? Из чега се оно састоји? –Духовном животу се треба учити, и то је, по свој прилици, најважнија школа у нашем животу, без које је цело наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле је довело безбожје, одрицање живота по заповестима. Није случајно што је средином века наш свет стајао на граници погибије и атомске катастрофе, управо оних година, када су на телевизији обећавали да ће ускоро „показати последњег попа“. Сада тероризам, демонска мржња, деградација нашег села – имају исти корен, што доводи до рушења континуитета у духовном искуству, без којег не можемо нормално да живимо. То не само да удаљава човека од спасења у вечном животу, него и руши свакодневни социјални живот. Задатак духовног подучавања је управо у томе да препороди и утврди традицију преношења духовног искуства са колена на колено, а такође и да га очува и умножи. О важности тог служења говори и то што у Јеванђељу Господа називају Учитељем. Јер нам је Он сам био пример: Спаситељ је ходао по Палестини са ученицима, из краја у крај, и поступао исто као и други учитељи тог доба, не само у Израиљу, него и у Атини, и на Истоку. Тиме нам је Христос показао да за духовно учење није неопходна топла учионица, може се учити и на голом камењу. Главно је шта и како учимо. Хришћанство на то даје јасан одговор. Наша вера, богатство нашег духовног живота задобија се пре свега директним разговором са Богом, тојест молитвом, кроз коју човек јача у вери, и без које, према речима Теофана Затворника који је, узгред, био ректор Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање мало вреде. Али, у исто време свети Теофан не пориче значај знања које је такође неодвојиви део духовног живота, и које човек ни у ком случају не сме да пренебрегава. Зашто данас имамо тако много проблема, између осталог и у духовном животу, у трагању за духовником? Сва несрећа је у одсуству православног васпитања и знања из богословских наука. Ако би дете из детињства понело макар неко сазнање шта је духовни живот, шта је то вера, могло би да избегне многе грешке. Учити се духовном животу значи примењивати молитву и образовање. И, наравно пре свега, важно је схватати да духовник не може за пет-десет минута дати човеку то, што би, у нормалним животним условима, требало годинама да усваја. Јер често људи долазе у Цркву мислећи да ће одмах постати светитељи, добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се не догађа. Молитва и обраћање Богу треба да су у складу са образовањем, стицањем знања и променама у свакодневном животу. И управо тим променама треба да руководи духовник. Међутим, он сам по себи не може много дати човеку уколико овај није спреман то да прихвати. Духовник може нешто да објасни, али, као што је речено у јеванђељској причи, сејач сеје, а затим долазе врапци и чавке, кљуцкају зрна и човек опет остаје празан. Човек и његов духовник треба да сарађују, да буду пријатељи. Само тада ће бити могуће говорити о истинском духовном расту човека. –Сматра се да духовник треба да научи човека да мисли самостално, да се самостално духовно развија. Међутим, многи људи пре бирају да се једноставно у потпуности препусте свештенику, саветују се са њим чак и какве тапете да залепе. Многи осуђују вернике за такво одрицање од своје воље. Да ли је то заиста неправилно? –Човек треба да сачува своју вољу и треба сам да доноси одлуке. Јер само човек лично може да направи коначан избор у својој души. Зар не би могао Господ да спаси Јуду од издаје? Могао би, наравно. Зашто, онда Он то није урадио? Јер би то било могуће урадити само насиљем. Богу и Његовој светости је недопустиво да присиљава човека. Принудно добро не може бити добро. Јер, зашто је распет Спаситељ? Он је могао да створи цео идеалан свет и без тога, и да не буде никаквих порока на земљи, и човеку ништа не би било потребно, никакве војске, ни канцеларије. Али Господ је могао то да уради само принудом, сломивши човекову слободну вољу. Он није тако поступио, већ је оставио људима могућност да сами бирају између добра и зла. Социјални живот даје човеку готова знања, културу, проверено искуство, али како тиме да се користи, он сам одлучује. Тако је и у духовном животу. Господ нам даје кроз искупитељску мисију, преко крста, могућност да побеђујемо своје немоћи, боримо се са ђаволом. Али, користити се том могућношћу можемо само по сопственој вољи. Господ нам је створио васељену, створио законе по којима живимо, дао нам воду, храну, све што је неопходно. Али, како да живимо у овом свету, условљено је, пре свега, нашом вољом, нашим трудом и знањем. Зато је важно да се живот гради на поштовању Божанских заповести, и на слободном избору. –А шта ако духовник отворено ломи људску вољу, не покушава да подучава, већ да наређује? –Тада то није духовник. Шта ту рећи, кад је све написано у Јеванђељу. Погледајте, како је проповедао Спаситељ, како су проповедали апостоли. Тако треба да делује и духовник. Ако он не поступа по Светом Писму, не поштује јеванђељске заповести и покушава да наређује... како онда може бити духовни учетељ хришћанима? Наравно, треба побуђивати човека да се промени, треба исправљати и усмеравати, али у исто време не сме се вршити притисак на личност. –Неки људи траже духовника искључиво у манастиру, чак и не провире у храм поред свог дома... –Опет, то је погрешно, када особа тражи оно што му треба негде иза седам мора, мислећи да је ће јој тамо бити боље. Старац Силуан је говорио, ако човек верује духовнику, Господ му преко духовника открива мудрост, без обзира колико је духовно мудар, научен или искусан његов учитељ. Ту је потребно више поверења у Господа, са стране онога који за духовношћу трага. Ако човек верује Богу, онда му благодат Божија открива оно што је неопходно. –У већини случајева се, код особе која се тек обратила у веру, јавља стремљење ка монаштву због тога што та особа живот монаха сматра правилнијим, спасоноснијим, а живот мирјана као "половично" служење Богу. –Наравно, монашки живот и живот у свету се много разликују. То су два различита пута, али она у подједнаком степену воде ка главном циљу људског живота: спасењу душе и сједињењу са Богом. Ако човек одлази у манастир, он цео свој живот посвећује спасењу своје душе. Његов живот се заснива на молитвама и послушањима, која би требало да буду неодвојиви део живота сваког монаха. И овде, узгред, улога духовног руководиоца треба да буде много већа, као и степен послушања према њему. Али и живот мирјана такође треба да буде подређен истом циљу спасења. Разлика је само у томе што је живот човека у свету условљен другим обавезама: да обезбеди породицу, васпита децу, и другим важним богоугодним бригама. Поред тога, у животу човека који се није удаљио од света, појављује се мноштво светских искушења, али то је само спољна опасност и додатна могућност, јер ће, пребродивши та искушења, човек пронаћи непроцењиво духовно искуство. Важно је имати на уму да Господ зна каква искушења коме треба да пошаље. Нема особе која се не може спасити. Зато, када бирамо свој пут, морамо знати да су и пут монаха, па тако и пут мирјана подједнако спасоносни. Важно је смислено изабрати, без журбе, ослањајући се на своје унутрашње приоритете. И поступати сагласно својој савести, по вољи Божијој. –Дакле, шта треба да чини онај, који је тек ушао у Цркву и тражи свог духовника? Како да направи прави избор? –Важно је имати на уму да наш свет лежи у злу, да смо после Адамовог пада сви грешни, и овде сваки човек, сваки духовник такође има своје грехе. Савршени идеал не постоји. Заиста, постоје људи са великим знањем и духовним искуством, којима је могуће обратити се за духовно руководство. Међутим, треба пажљиво бирати, схватајући да чак и јако добар духовник може да вам не одговара из неког разлога. Чак врло образован и искусан духовник може да не одговара, по неким чисто људским критеријумима. Биће вам тешко да изградите однос, зато је важно оценити све, између осталог и људску компатибилност. Сем тога, желео бих да подсетим шта је Теофан Затворник говорио о почетку духовног живота код човека. Шта је то Царство Небеско? То је разговор са Богом, чистота душе и благодат Божија. Бити очишћен од својих грехова и лично се обратити Богу, то је оно најважније због чега човек долази у Цркву. Ако се човек научи покајању, преумљењу душе и молитви, онда ће моћи да живи уз било ког духовника, самостално ће дејствовати, самостално правити изборе у корист добра, тежиће му. Ако то не научи, ниједан духовник му неће помоћи. Важно је такође не заборавити, поред свег поверењу у духовника, да треба самостално да оцењујемо оно што се догађа. Неопходно је примењивати речи духовника уз речи Јеванђеља, уз учење Отаца Цркве, уз њене саборне одлуке, које је важно изучавати и разумети. Никакав ауторитет духовника их не може превисити. И, наравно, човек који је тек дошао у Цркву треба непрестано да се моли, јер је разговор са Богом најважније ка чему тежи сваки хришћанин. Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Са руског Ива Бендеља Фома.Ru 29 / 07 / 2017
  13.   Ми се  не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ.
  14. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ. View full Странице
  15. Господ ће јасно указати где је Божија Црква свим категоријама становништва, односно народа. Народ иде попут времна Господа Исуса Христа на земљи, где су чуда, исцелења, истеривања демона, где је очигледна Бладодат Духа Светог. Многи знају лепо да причају, али немају благодатну силу, јер наша се вера пројављује у сили Духа Светог, а не у премудрости речи (парафразирао сам јевађелске речи).
  16. Он је осуђен на казну затвора, онолико колико је био у притвору, док Исајло Поповски, Васил Трајковски осуђени су на две године условно, уколико не понове кривично дело у року од пет година. Сви остали који су наведени у злочину: два епископи Православне охридске архиепископије, два јеромонаха, пет монахиња и десет лаика, ослобођени су кривице. Пресуда конфискована, у корист МПЦ, њива у селу Нерези, Скопље, величине 4859 м2 по цени од 140,911 евра. Колико је ова пресуда паралогична, види се  из  факта да је за „опраних“ 140911 евра, одређена казна од само једне године и једног месеца затвора, док се, примера ради, за украдене две тегле ајвара, одређује  казна затвора од најмање једне године. Суд није урадио обрачун за целу казну архиепископа охридског Јована, али знајући да је претходно био осуђен на казну затвора од две године и шест месеци за кривично дело "проневеру", и укупно за ту казну и ову последњу од годину и месец дана у затвору и заточенички притвор од три године и месец дана, а још 49 дана у притвору у Бугарској, тада за издржавање целе казне остаје му нешто мање од четири месеца. По пријем захтева судску пресуду за извршење казне, Архиепископ охридски Јован обавезује се да неће избећи казну и да ће поново ићи у затвор по осми пут.   Извор: Архиепископија охридска Превод: Поуке.орг
  17. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски гг Јован, данас 16. јуна, примио пресуду обновљеном суђењу за кривично дело "прање новца", за које је већ провео годину и месец дана у притвору. Он је осуђен на казну затвора, онолико колико је био у притвору, док Исајло Поповски, Васил Трајковски осуђени су на две године условно, уколико не понове кривично дело у року од пет година. Сви остали који су наведени у злочину: два епископи Православне охридске архиепископије, два јеромонаха, пет монахиња и десет лаика, ослобођени су кривице. Пресуда конфискована, у корист МПЦ, њива у селу Нерези, Скопље, величине 4859 м2 по цени од 140,911 евра. Колико је ова пресуда паралогична, види се из факта да је за „опраних“ 140911 евра, одређена казна од само једне године и једног месеца затвора, док се, примера ради, за украдене две тегле ајвара, одређује казна затвора од најмање једне године. Суд није урадио обрачун за целу казну архиепископа охридског Јована, али знајући да је претходно био осуђен на казну затвора од две године и шест месеци за кривично дело "проневеру", и укупно за ту казну и ову последњу од годину и месец дана у затвору и заточенички притвор од три године и месец дана, а још 49 дана у притвору у Бугарској, тада за издржавање целе казне остаје му нешто мање од четири месеца. По пријем захтева судску пресуду за извршење казне, Архиепископ охридски Јован обавезује се да неће избећи казну и да ће поново ићи у затвор по осми пут. Извор: Архиепископија охридска Превод: Поуке.орг View full Странице
  18. Ако има неког ко зна око фејсбук апликација, да нам помогне око логовања са фејсбука на форум јер имамо неки проблем око нове апликације. Имамо проблем око Valid OAuth redirect URIs , а можда још нешто. АКо знате, јавите се овде или у приватној поруци или на мејл urednik@pouke.org Хвала.
  19. Под искреним православним хришћанима подразумевамо људе који се заиста старају да врше Вољу Божију а не своју, да своје умовање приклањају ставовима Цркве и да не буду само хришћани „посећивањем“ Литургије једном недељно и слављењем славе, већ да буду хришћани и између две недељне Литургије – другим речима, у свим животним ситуацијама. Овај текст је намењен само таквим православним хришћанима. Када наиђемо у животу на неку појаву према којој немамо јасан став а важна нам је, искрени хришћани ће најпре покушати да пронађу у Светом Писму и Светом Предању, речима Светих Отаца Православне Цркве одговор или макар назнаке одговора у вези са датом темом. Тако можемо пронаћи шта су светитељи говорили о разним појавама. Када су у питању грађански избори (избори за парламент, избори за председника, итд) два светитеља, нама драга и веома позната, су говорила о томе, па послушајмо њихове речи. У њиховим речима су садржани веома конкретни критеријуми према којима искрени православни хришћани могу да поступају користећи се својим изборним правом – правом гласа. Какве везе има гласање са хришћанским животом? Начин на који ћемо ми искористи право гласа је, као и сваки други наш поступак, показатељ тога чиме се руководимо у свом животу – Божијим заповестима или сопственим филозофијама живота или, у најгорем случају, личним егоизмом и страстима. Излазак на гласање и избор кога ћемо тамо заокружити није ништа мање значајан показатељ јесмо ли заиста искрени хришћани или не од , рецимо, доношења одлуке хоћемо ли дете уписати на веронауку или грађанско, хоћемо ли учествовати у сплеткарењима у радном колективу или ћемо одбити, хоћемо ли славу светог Николе прославити мрсно или посно, хоћемо ли узети рис папира из државне фирме и однети кући, сипати бензин на рачун фирме а возити за личне потребе, хоћемо ли прекинути пост због одласка на летовање у време поста, итд. Сваки тај поступак, свака одлука нас одаје – јесмо ли Христови или се само правимо да јесмо и то само у окружењу које то сматра за нешто вредно поштовања. Интересантно је да два светитеља које ћемо цитирати када су у питању избори, свети владика Николај и старац Пајсије, не говоре да на изборе не треба ни у ком случају изаћи, нити да је то дело недостојно православног хришћанина. (Истини за вољу, не говоре ни да треба обавезно изаћи.) Напротив, владика Николај упућује чак и свештенике да могу да гласају (тачније, да им се не ускраћује нити забрањује да изађу да гласају) али строго водећи рачуна о критеријуму процене за кога да гласају: *** „Свештеницима, као грађанима, не ускраћује се уобичајена слобода самоопредељења и учешћа у бирању. Изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве, свештеници могу према своме најбољем нахођењу помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују. Но при том сваки је свештеник дужан стално имати пред очима свој свети чин и узвишено пастирско звање.» *** Исто тако и старац Пајсије, на питања људи у вези са изборима – он нуди јасне критеријуме како проценити за кога гласати и чега се треба чувати. Нити једном речју не говори да се треба клонити гласања: Непосредно пред изборе, код старца Пајсија је дошла једна група људи да би га упитала за кога да гласа, а он им је рекао: „Ко је ближи Цркви, ко се бори за њу и за нашу земљу, ко држи своју реч? Гласајте за онога ко је оданији Цркви. Не мислим да би требало да гласате за оне политичке партије које се називају демохришћанским, јер би то било сасвим погрешно. Ми не смемо припадати политичким странкама. Најпре треба да волимо Цркву, а затим отаџбину, и да гласамо за оне људе који се боре за њих. Видите, сви грчки хероји су се борили за Цркву и за отаџбину и за њих су проливали своју крв. Према томе, морамо им бити захвални што је Грчка данас слободна земља и што се не налази под турском влашћу. Покушајте да гласате за оне људе који су спремни да пролију крв, најпре за Православље, а затим и за отаџбину.На жалост, данас за чланове парламента бирамо људе мрачне и магловите прошлости.“ *** У време националних избора, многи ходочасници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају. Он би им обично одговарао: „Гласајте за онога, за којега верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину.“ *** Што ће рећи, можемо са сигурношћу да закључимо да није неморално дело учешће хришћанина у грађанским изборима и да се од тога хришћанин не треба уздржавати по сваку цену нити према томе односити са одбојношћу и гађењем – као што би требало према сваком греховном делу. Дакле, избори нису сами по себи греховно дело недолично хришћанина. Међутим, оба светитеља наглашавају када је излазак на гласање на корист хришћанину (тј. када неће бити на духовну штету) и према којим критеријумима хришћанин треба да се руководи приликом процене кандидата (човека, странке). КРИТЕРИЈУМИ ЗА ГЛАСАЊЕ ЗА ИСКРЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ да кандидат није „безверац“ (свети владика Николај) Ово значи да не смемо, уколико се сматрамо искреним православним хришћанима, гласати за особу која се јавно изјашњава да је атеиста или, пак, да се не слаже са учењем Православне Цркве (да јавно сведочи да се не сматра православним верником или чак, да се сматра јеретиком у односу на учење Цркве, као што смо имали прилике да чујемо од низа садашњих кандидата за председника Србије). да кандидат није „познати непријатељ Светосавске православне цркве» (свети владика Николај) Ово значи да не смемо гласати, ако смо искрени хришћани, за оне људе: – који су давали и дају јавне изјаве богохулног карактера, исмевајућег и изругујућег на рачун Цркве, Царства Небеског, итд. – чији поступци откривају њихово непријатељство према Цркви – на пример, у доношењу богохулних закона, затим у дозвољавању и омогућавају параде греха (геј параде) и антихришћанских изложби. – који се одобравајуће односе према геј браковима, према усвајању деце од стране хомосексуалних парова, према абортусу и према еутаназији. – који ниподаштавају црквене празнике попут Васкрса – који ниподаштавају косовску жртву светог кнеза Лазара, Космет као колевку српске духовности и који Светог Саву настоје да «избаце» из школа. – који теже да православну веру сведу на оквире кућних зидова, на нешто приватно што се не сме мешати у друштвено-политичка, просветна, законодавана, породична и национална питања. да се кандидат и његови агитатори не служе различитим „кварежима, лажима, подмићивањима, сплеткама, застрашивањима» и који се неће усуђивати «новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу» (свети владика Николај) Овај критеријум не треба посебно појашњавати. да кандидат не подстиче народ да се «завађа око избора, туче и крви» (свети владика Николај). Ово подразумева да кандидат не настоји на сталном измишљању «непријатеља напретка» и на сатанизацији неистомишљеника. да кандидат «верује у Бога и да верује у Страшни Суд.» . «Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте» (свети владика Николај) Тешко је утврдити одговор на ова питања када лично не познајемо кандидата, али се према понеким њиховима изјавама и снимцима њиховог понашања у цркви на богослужењу или на славским прославама или црквеним празницима – може наслутити. да кандидат «слави славу, да поштује народне обичаје» (свети владика Николај) На интернету можемо чути снимке изјава појединих кандидата у којима они истичу да је важније радити «важне државне послове» него заблагодарити Богу недељом или светитељу заштитнику на дан славе. Иако не можемо за сигурношћу утврдити за неког кандидата да ли из аутентичних верских разлога слави славу и поштује народне обичаје, за многе кандидате можемо пронаћи снимке у којој се засигурно види да је све то фарса и фасада за пецање наивних гласача на «националну ноту». Укратко, ако човек не испуњава услов број 2, тада ни овај под 6 засигурно не чини из аутентичних разлога. да кандидат не «краде државну имовину» чиме постаје, како владика Николај каже, попут пљачкаша лешева у гробовима. Велики број кандидата на изборима су до сада били у власти у неком времену и тачно се зна да ли су крали државну имовину и злоупотребљавали државни положај како би себи или члановима своје фамилије и уском кругу партијских послушника или тајкуна обезбеђивали материјалну корист и намештали послове на штету државне имовине. да је кандидат што « ближи Цркви, да се бори за њу и за нашу земљу, да држи своју реч», «Гласајте за онога ко је оданији Цркви.» (свети старац Пајсије) Старац Пајсије нас овде мудро упућујемо шта да радимо уколико нема идеалног кандидата, за кога можемо да кажемо недвосмислено «ДА» на све досадашње критерујме. Свети старац не каже да гласамо искључиво за онога ко је одан Цркви или близу Цркви, већ за оног ко је «ближи Цркви» и «оданији Цркви». Тиме нас поучава да не одустајемо од гласања уколико нема идеалног кандидата по нашим замислима и проценама, већ да целомудрено процењујемо ко је од свих њих довољно добар тј. највише одан Цркви од свих понуђених. «колико кандидат воли Бога, тј. у којој је мери он свестан члан Цркве» (свети старац Пајсије) Постоје снимци једног од кандидата који је, у време када то није било популарно – за време великог отпора породичних хришћана да се организује геј-парада улицама Београда – јавно у телевизијској емисији посведочио хришћанско учење о томе да је хомосексуалност грех. И то у окружењу где су сви остали ћутали, а један наводни верски («православни») аналитичар настојао да избегне одговор на ово «непријатно» питање и показао стид пред светом да посведочи Божију реч. Овакви и слични примери нам, ако нисмо кратког сећања, показују у којој мери је неко свестан члан Цркве и такође битно – да се не стиди да посведочи шта Бог каже по одређеним питањима, у оном окружењу које то сматра за затуцано, назадно, примитивно, нетолерантно и «недемократски». Такође, кандидати који су свесни чланови Цркве имају тенденцију да призивају Божију помоћ на почетку или у току свог јавног говора. Ово, наравно, може бити и политички маркетинг за привлачење одређене групе бирача, међутим, уколико и остали критеријуми важе за тог кандидата, и уколико је тако чинио и читаву деценију пре ових избора – сва је прилика да овај поступак није лажан. колико кандидат «воли своју отаџбину и брине о њеним, уместо о својим личним интересима.» (свети старац Пајсије). Овај критеријум је користан за процену оних кандидата који су до сада имали прилике да учествују у власти на неком нивоу (макар само на нивоу општине или града) , иначе не можемо са сигурношћу да проценимо да ли ће неки кандидат засигурно бринути примарно о интересима државе и народа, уместо о својим личним интересима. Временски контекст – кандидати некад и сад Корисна напомена: ове критеријуме не треба примењивати изоловано једно од другог, већ сагледавати целовито и узимајући у обзир шири временски контекст. Дакле, потребно је присетити се какав је неки кандидат био и шта је говорио пре 10, 20 или само до пре 5 година – чему је припадао, које вредности је сведочио тада а које сада. Сагледавање кандидата у ширем временском контексту нам може бити од помоћи да мудро сагледамо који од кандидата у највећој мери доследно следује горе наведеним критеријумима, а да није само добро препакован «производ» који нам се нуди на овим изборима за једнократну или вишекратну употребу. Ако смо хришћани не будимо наивни већ добронамерни, али и мудри као змије. Не будимо смешне карикатуре наивних, затупастих и приглупих верника (попут Фландерсових у «Симпсоновима») који се лако упецају чим чују неку лепу реч о нашој вери или Светом Сави па помисле како је тај кандидат одједном постао «наш». ДОДАТАК УПУТСТВУ – КАКО ДА ПРОЦЕНИМО НАС САМЕ За крај ћемо навести и упутства ових светитеља како лично да се искрени православни хришћани односе према гласању, са каквим духом и унутрашњим расположењем – ово сматрамо за неодвојиви део упутства за гласање и процену кандидата, јер као што рекосмо, дело изласка на изборе је пре свега лични чин, који као и сваки лични поступак показује коме смо одани (јесмо ли Христови свуда и на сваком месту, или само на Литургији): 1) старац Пајсије нас упозорава: «Уколико се неко приликом гласања придржава другачијих критеријума (мисли на то да човек, сматрајући се православним хришћанином, али при томе гласа за онога за кога се поуздано зна да не воли Бога и да више брине о својим личним интересима него о интересима отаџбине), то значи да се руководи личним интересима и да не поступа као прави хришћанин. Божија правда ће касније допустити да плати за своју грешку.“ 2) свети владика Николај нас позива на појачану молитву као саставни део изласка на изборе: «Појачати и умножити молитве свемогућем Богу за народ, јавне и тајне, да опрости грехе и безакоња наша и спасе народ од понора пропасти.» 3) свети владика Николај: «Похвалићемо и благословити благословом Светог Саве свако оно село, или град, или срез, где народ буде заједничком вољом отерао из своје средине све оне агитаторе који се усуде новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу.» Дакле, позива нас и на хришћанску храброст и на пружање праведног и «мушког» отпора када нам се намеће грех као норма. 4) свети владика Николај преко свештеника саветује народ «у име Христа Бога и Светога Саве, и у име безбројних светих и мученичких предака наших, твораца ове слободне отаџбине, да се не завађа око избора, не туче и не крви. Јер неће ваљда ови избори значити смак света, него ће и после њих морати живети брат с братом и сусед са суседом, и наслањати се ближњи на ближњег.» 5) свети владика Николај: «Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе… Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско» Уместо закључка Са жељом да нам предстојећи избори буду на корист и да се свако од нас лично у датој ситуацији покаже као искрени хришћанин, завршавамо поуком светог владике Николаја: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“ Дакле, овако чинећи, каже владика Николај, је једини начин на који се «може одржати царство земаљско на дуже време» То је уједно и права сврха изласка на изборе за једног искреног православног хришћанина. Вреди се замислити над овим речима. Аутор: ПравославниРодитељ.орг http://www.pravoslavniroditelj.org/reci-svetitelja-povodom-izbora-kako-treba-da-glasaju-iskreni-hriscani/
  20. Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак Часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије, је на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог последњег поклоничког путовања до једног од манастира. Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради… Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође, почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра. Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“. Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића. „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова(тог јутра је било свега четири странице!). „Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?“. Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“. „Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај и тај, чак пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“. „А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник. „У књизи коју сам читао пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији „Суботом увече уживо“ била Мадона. Ух… њен спот ме је довео у велико искушење… тако да сам морао да вршим све те метаније“. Свештеник стварно није знао одакле да почне. „Оче“, наставио је Василије,„зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се решимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свога Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу“. Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: „Добро Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?“. „Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан“. „А ко је то?“. „Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе“. „Слушај Василије“, рече свештеник забринуто,„тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега овде да позиваш?“ „О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У свом срцу сам осетио да је он истински православан! Осим тога, он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили…“ Василије је полако падао у ватру: „Шта ја уопште тражим овде? Требало је стварно да одем и да будем са њим, као са правим мерилом Православља.А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у свом срцу“. „Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?“, упитао га је свештеник. „Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на свето Причешће?!“, поче да негодује младић и изјури из исповедаонице. МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ Ово је можда екстремни, али не уопште и редак пример онога шта може да се деси када верници – нарочито они који су духовно незрели – почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и облачења, до понашања у личном животу. Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали свети Оци и МатереПравославне цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из покољења у покољење. Монаштво као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем. Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити је другоразреднији начин хришћанског начина битовања. Бити хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање! Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду „не од овога света“ и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на предању Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења у парохијама и оних који се служе у манастирима. Нема разлике ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика је та што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не. Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије на најконкретнији могући начин. Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење. Али, како нам то показује прича о Василију, постоје и пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира. Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.
  21. Уби, уби, уби педераааа, педерааа, педерааааа… Је ли ово поклич нормалног човека, хришћанина? Није. Да ли треба да тучемо педере зато што су педери? Наравно да не треба. И као хришћани и као пристојни људи, морамо своје негодовање да исказујемо цивилизовано, без мржње и насиља. Нико не сме да насрне на било кога због његове сексуалне припадности. Ако ишта, онда према педерима треба да осећамо сажаљење, јер су они, у значајном броју, дубоко несрећни људи који схватају да им пориви нису уобичајени. До пре само неколико година, педрастија је била ван закона и званично се сматрала потпуно ненормалним понашањем. Ништа од овога не може се избрисати одлуком Светске здравствене организације у којој је већина, под ко зна каквим утицајима и мотивима, прегласала мањину и скинула педерлук са листе психичких болести. Највећи број мужеложника није одабрао да буде то што јесте. Замислимо њихов ужас и страх када су почели да откривају у себи привлачност према истом полу. Како да сузбију сексуални нагон, који је један од најјачих људских порива? Како да кажу оцу да имају дечка? Многи су желели да се промене, али нису могли, па су дане провели у патњи и страху. Тужни су њихови животи. Зато, треба да их жалимо, да се за њих молимо, а не да их пребијамо, вређамо, шиканирамо. Иако сматрамо њихво понашање грехом, није на нама да судимо, доћи ће судија за све, и дан Суда свима, па и нама. Говоримо, разуме се, о обичним хомофилима, људима који живе своје животе међу нама и ни по чему се, сем по сексуалном усмерењу, не разликују од нас. Професионални педери и њихови захтеви су сасвим друга прича, коју с горепомињаним не треба мешати. Ваља јасно рећи да ми имамо право да живимо у свету који баштини наше, хришћанске вредности, по којима је педерастија страховит грех. Потпуно је у реду да не желимо да на својим улицама гледамо јавно испољавање оваквог сексуалног опредељења. Не сме бити законом забрањено да се боримо против ЛГБТ агенде. Програмска борба професионалних педера за своје перверзне циљеве није нимало наивна. Нико не сме да се заварава да они само хоће једном годишње, у карневалској атмосфери, да прошетају Београдом. За тако минорно постигнуће не би се у целом свету мобилисала толика подршка у новцу, маркетингу, утицају, па и претњама онима који се противе. Парада је само почетак. Права ствар долази у захтеву да се признају педерски бракови и усвајање деце у такве „породице“. У неким земљама Скандинавије иде се и даље. Дечацима се насилно уништава мушкост још у вртићима. „Охрабрују“ их да носе хаљинице и играју се са барбикама. Родитељима који се побуне, могу бити одузета деца. Већ се и у српским школама одржавају радионице за прихватање ЛГБТ начина живота, у правом смислу, промоција педерастије. Замислите да млади родитељи, без родбине, настрадају и оставе двојицу дечачића за собом, а држава реши да их да на усвајање педерском пару?! То су ствари због којих морамо да се бунимо и боримо. Ја имам право да заштитим своје синове од геј пропаганде. Деца у неком узрасту немају дефинисане сексуалне идентитете и врло су подложна различитим утицајима. Тинејџери такође. Као родитељи, ми имамо право да се одупремо гендер идеологији, ЛГБТ тероризму и друштвеном детерминизму који нам намеће тезе типа да су полови, тј. родови само друштвени конструкт, односно да су дечаци дечаци, јер их ми тако васпитавамо, а не зато што су то биолошки. Никога не треба тући зато што је другачији, али им не треба ни допустити да нам намећу своје интересе. Ваља се, мирним и законитим путем, борити за забрану педерске пропаганде и враћање неких законских института из ранијег времена. Потребно је забранити сваковрсно промовисање ЛГБТ агенде укључујући геј параде, јавно испољавање педерастије, предавања и радионице по школама у којима се овакво сексуално опредељење оправдава и приказује нормалним итд. Нико не сме законски одговарати ако изрази своје мишљење да није нормално бити педер. Треба укинути квалификацију „говор мржње“ у свим законима, јер се иста можепрешироко и волунатаристички тумачити на штету окривљеног у складу с друштвено, политичко, лобистичким интересима власти. Ако ћемо да допустимо педерима бракове, зашто је Муслиманима забрањено да имају четири жене? Ако педерима треба допустити да парадирају у кожним гаћама, зашто скотолошци и копрофази не би имали иста права? Поента је: нико не може и не сме да узима закон у своје руке. Нико не сме бити пребијен зато што је геј. Ипак, ми, тиха већина, имамо право да дигнемо свој глас против људскоправашког терора и боримо се, законито, за окружење у каквом ми желимо да живимо и васпитавамо своју децу. Нико нема права да нас због тога кажњава или вређа као затуцане, примитивне, ограничене.
×