Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'треба'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 72 results

  1. Празник Светог пророка Илије литургијски је прослављен у Цркви Светог Вазнесења Господњег на Топлој у Херцег Новом. Ово литургијско сабрање било је и увод у пети Трг од ћирилице који се од 2-29. августа одржава у Херцег Новом, као манифестација посвећена очувању српског језика и културе. Светом службом Божијом началствовао је архимандрит Марко (Калањ) а саслуживали су: архијерејски намјесник херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и јереји Невен Лукић из Ваљева и Игор Балабан са Цетиња, уз учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Литургијском бесједом сабранима се обратио отац Марко честитајући свима празник а бројним свечарима из овог краја који Светог пророка Илију прослављају као своју крсну славу пожелио да их прати и чува благослов Светог Илије у све дане њиховог живота. Он је казао да је пророк Илија примјер чврстине коју треба сви ми хришћани да слиједимо. „Сви знамо да су пророци били изабрани Божији људи који су живјели у Старом завјету, дакле прије Христа. Један од тих је и пророк Илија који је живио негдје седам – осам вјекова прије него што је Христос дошао на овај свијет и који је познат по својој чврстини и вјери у Бога. Живио је у вријеме цара Ахава, израиљског цара који је подлегао својој веома богатој жени Језавељи, која је изградила много многобожачких храмова и поставила много многобожачких свештеника против којих се пророк Илија борио јер су они вјеровали у неке земаљске богове, као што је то нажалост и данас случај“, рекао је отац Марко. „Пророк Илија је познат као један темељ чврстине који се одупирао и борио против многобоштва и против разних богова. Зато је и страдао као и многи који су се борили за правду и истину. Био је толико скроман да је по пустињи живио, хранио се биљем и како кажу медом дивљих пчела. Подвизавао се цијелога свога живота али га је Бог наградио и постао је један од највећих светитеља кога наша црква прославља и данас и славиће га док је свијета и вијека. И данас браћо и сестре има људи који се такође боре за Бога и Истину у овом неком лудом времену у земљском царству, као што је то радио и пророк Илија. Треба издржати и треба се сјетити пророка Илије“, закључио је архимандрит Марко (Калањ). На крају Свете литургије, архијерејски намјесник херцегновски отац Радомир Никчевић је позвао све да вечерас на Тргу херцега Стјепана присуствују уводној вечери манифестације „Трг од ћирилице“ а сјутра вече свечаном отварању. Пети Трг од ћирилице благословиће и отворити Његово преосвештенство Епископ диоклијски господин Методије викар Митрополита Амфилохија сјутра, 3. августа у 21 час, у порти храма Вазнесења Господњег – Светог Спаса на Топлој. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  2. У уводном дијелу емисије отац Сергије тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на Девету недјељу по Духовима- недјељу отаца Шестог Васељенског сабора, у којој нам Господ прича ону причу о ходу апостола по води. Како Хришћанин може бити од користи у парохијској заједници објаснио нам је отац Сергије, који је такође појаснио и кога можемо да позивамо за кума а коме ми можемо да кумујемо и које препреке ту могу да постоје. “Бројаница није амајлија“- каже отац Сергије у одговору на питање о бројаници- ,,Она се користи за молитву, подстичући и подсјећајући нас да је наша дужност, наша срећа и највеће богатство да се молимо, јер кад је Господ са нама ко ће против нас“. Отац Сергије нам је објаснио и појам “кожних хаљина“ у које су били обучени Адам и Ева. У овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање, чућете одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере. Извор: Радио Светигора
  3. У овом издању емисије “Питајте свештеника“ имали смо благослов да на наша питања одговара Протосинђел Сергије (Рекић) економ манастира Острог. Отац Сергије нам је најприје пренио благослов Светог Василија Острошког и наше велике Светиње- манастира Острог и говорио о томе како протичу ови љетњи мјесеци поред моштију Острошког Чудотворца, када највише вјерника долази у ову Светињу. Звучни запис емисије У уводном дијелу емисије отац Сергије тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на Девету недјељу по Духовима- недјељу отаца Шестог Васељенског сабора, у којој нам Господ прича ону причу о ходу апостола по води. Како Хришћанин може бити од користи у парохијској заједници објаснио нам је отац Сергије, који је такође појаснио и кога можемо да позивамо за кума а коме ми можемо да кумујемо и које препреке ту могу да постоје. “Бројаница није амајлија“- каже отац Сергије у одговору на питање о бројаници- ,,Она се користи за молитву, подстичући и подсјећајући нас да је наша дужност, наша срећа и највеће богатство да се молимо, јер кад је Господ са нама ко ће против нас“. Отац Сергије нам је објаснио и појам “кожних хаљина“ у које су били обучени Адам и Ева. У овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање, чућете одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере. Извор: Радио Светигора View full Странице
  4. Немојмо, браћо, оставити непротумачену незлобивост Господа нашег Исуса Христа према неблагодарним Гергесинцима, јер ће расуђивање о овоме помоћи нашем исправљењу од овога греха у који готово свако од нас и неосетно упада. Ми се, по навици неразумно озлобљујемо на оне који су неблагодарни према нашим доброчинствима. То да је неблагодарност велики грех, показао је сами Богочовек Исус Христос, видевши неблагодарност десеторице прокажених. Ових десеторица су заједнички узвикујући, гласно дозивали: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17, 13). Исус, пак, умилостививши се, рекао им је: Идите свештеницима и покажите им ваше прокажене удове. Они, пак, радосно се покоравајући Његовој свештеној заповести, похиташе свештеницима: али пре него што су стигли до њих, односно на самом путу, „очистише се“ (Лк. 17, 14). Само, пак, један од њих, Самарјанин, тада се вратио Исусу Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодари Му (Лк. 17, 16). И тада је Исус изобличио грех неблагодарности, говорећи: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17, 17 – 18). Неблагодарни човек презире законе, не само разумне већ и бесловесне природе. Јер и неразумне животиње, којима је учињено доброчинство, пројављују благодарност према људима који су им то добро учинили. Тако је преко животиња Бог укоравао Израиљце који нису препознали Његова превелика доброчинства према Њему. „И во“, говори им кроз пророка Исаију, „познаје добротвора свога и магарац познаје јасле господара свога“, а ви, Израиљци не препознајете, нити разумете изобиље мојих доброчинстава. „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис. 1, 3). Неблагодарни уистину греши против свих закона, јер и осећања и разум и Бог потребују благодарност. Међутим и сами доброчинитељ, уколико негодује на неблагодарног, губи награду за доброчинство и тешко сагрешује.
  5. Зоран Ђуровић: Зашто не треба постити петропавловски пост? 1) Није апостолски нити има потврде у Писмима, нити је у складу са Предањем. Новотарска је ствар. Сами апостоли га нису постили. Што си ти већи од Петра и Павла? 2) Тим постом се ставља надгробни споменик над период Педесетнице. Бива сасвим обесмишљена. Наиме, док се знао ред и смисао, у старој цркви се није постило од Васкрса до Педесетнице. То нису радили ни египатски пустињаци, како сведочи св. Јован Касијан (или Римљанин). 50 дана се мрсило, онда је било редно и да се мало пости, па је тај пост трајао 7 дана од 4. века у црквама: Александрија, Јерусалим и Антиохија. Тај пост се није везивао за Апостоле. Дакле, идеја и смисао је био да се постом одвоји период од Педесетнице. Како сада није одвојен, сасвим је бесмислено постити овај пост. 3) Веле: „Постимо у част Апостола“. Апостоли нису постили у своју част. Када не постимо пред празнике небројених светитеља, испада да њих не поштујемо. Такође је бесмислено оправдање да се постом стиче Царство Небеско и сл., јер би се суботом и недељом одрицали од тог истог Царства, пошто су тада забрањени постови. 4) Дакле, пост после Педесетнице је смислен само ако се држимо праксе старе цркве која није знала за пост од Васкрса од Педесетнице. Овде на делу имамо једну стихијску ствар која је улетела у духовни живот цркве и обесмислила годишњи литургијски круг. 5) Пост није ни дијета ни аскеза. Он треба да буде одраз само богослужбеног круга. Овде га обесмишљава. Зато је покојни патријарх Павле, поред све своје ригидности, био у праву када је изнео предлог да се овај пост сведе на 7 дана. То је и мој став. 6) Предложио бих, не као учитељ васељене, него као неко ко ипак разуме здрав народни инстикт (не држим се vox populi vox Dei), али и богослужбени поредак, да верни посте недељу дана, а кад се великаши договоре, добродошло. Јер у овом случају ваља поступати као и са накарадним саветом духовника: Не послушати. Немаш после оправдања. Неки су слушали Артемија, јер се духовник ваља слушати, али како су слушали без расуђивања, пали су у јерес. Тако се и овде не треба држати кобајаги ствари на снази, него здравог разума. - Није ово никаква предлог који је против цркве, јер нема ниједног васељенског сабора који је канонизова 3 остала поста у цркви. Дакле, реч је о приватним мишљенима и стихијским убацивањем пракси које немају благе везе са промишљањем. Јасан је утицај монаха, који су од иконоборства добили на превази, јер се у дане на води, поред среде и петка уводи и понедељак, као дан посвећем анђелима, а монаси их, ваљда, изображавају. Ово није студија, него свођење на коску аргумената. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  6. Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква
  7. Недопустиво је мешање државних чиновника у црквена питања, изјавио је Његово Блаженство митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав за време свог недавног састанка са двојицом бивших председника Украјине. Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. У суботу 12. маја 2018 године, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор др Милош Весин, одржао је предавање на тему: Да ли се љубав безусловно добија, или је треба заслужити? Извор: Радио Тавор View full Странице
  9. Звучни запис емисије Која је разлика између душевних и духовних болести и како да излијечимо анксиозност и страхове, када да потражимо медицинску а када помоћ духовника? ,,Почетак мудрости је страх Господњи“ каже премудри Соломон, а отац Бранко позива да мало порадимо на том страху Господњем у својим животима. Како да човјек, који је на раскршћу, пронађе свој пут: брак или манастир? Шта је то бијело монаштво? Отац Бранко појашњава нам и појам празновјерја и каже да ту, између осталог, спада и хороскоп, гатања…разна питања ваља ли се или се не ваља и остало. ,,Какав је то човјек ако његова судбина зависи од талога кафе који се баца у смеће“-пита се отац Бранко, а ово су само нека од питања на која нам је дао одговор у овој емисији. Извор: Радио Светигора
  10. Ко су биле мироносице и има ли их у ово наше вријеме? Колико је значајно да вјерник прочита молитвено правило и каноне које он садржи пред Свето причешће? ,,Сви ми православи вјерници треба да знамо напамет макар онај дивни Давидив 50.псалам“- каже отац Бранко. Колико значи паљење свијећа за живе? Звучни запис емисије Која је разлика између душевних и духовних болести и како да излијечимо анксиозност и страхове, када да потражимо медицинску а када помоћ духовника? ,,Почетак мудрости је страх Господњи“ каже премудри Соломон, а отац Бранко позива да мало порадимо на том страху Господњем у својим животима. Како да човјек, који је на раскршћу, пронађе свој пут: брак или манастир? Шта је то бијело монаштво? Отац Бранко појашњава нам и појам празновјерја и каже да ту, између осталог, спада и хороскоп, гатања…разна питања ваља ли се или се не ваља и остало. ,,Какав је то човјек ако његова судбина зависи од талога кафе који се баца у смеће“-пита се отац Бранко, а ово су само нека од питања на која нам је дао одговор у овој емисији. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Скоро сваког дана медији преносе вести о погибији људи – у терористичким нападима, катастрофама, несрећама... Чак и ако се сличне ствари дешавају далеко ван граница наше земље, тамо где је мала вероватноћа да ће се човек наћи у скорије време, људска трагедија га не оставља равнодушним. А ако гину наши сународници, ако се експлозије дешавају у нашем граду... Буре емоција се обрушавају на нас као лавина и не можемо увек да се супротставимо овој лавини. И све се то дешава поред «свакодневних» стресова. Анксиозност и страхови многе људе обузимају у тој мери да дословце почињу да се плаше сопствене сенке. Како да живимо с таквим стањима, како да се боримо с њима? И треба ли да се боримо с њима? Шта је страх и по чему се он разликује од анксиозности? Да ли избављење од стреса увек треба тражити у храму? Како постити у случају депресивних стања? О томе разговарамо с ректором Института за хришћанску психологију протојерејем Андрејем Лоргусом. – Оче Андреје, данас страх и забринутост господаре многим људима. Због терористичких актова људи се чак плаше да користе јавни превоз. Шта човек може да учини како би победио овај страх? – Ови страхови су сасвим адекватни. Није могуће натерати људе да се не плаше. Зато не видим потребу да покушавамо да победимо страхове. Посттрауматска терапија нема за циљ победу над страхом. Реч «победа» је овде неумесна. Зато што није тако да се људи просто боје. Страх није емоција којом се не може управљати, већ сасвим логична последица стреса или шока. Овде је боље говорити о томе како да се помогне људима да превладају посттрауматско растројство. У случају терористичих актова треба имати на уму да је овај трауматски поремећај изазван информацијама, новостима и сензацијама о катастрофама и трагедијама. Овде до растројства не долази код самих учесника у догађајима, већ код оних који су постали сведоци кроз средства за масовно информисање. И, по правилу, ови људи се не укључују у статистику настрадалих. О њима се не говори и не пише, они се не обраћају медицинским установама. Али таквих људи има веома много. Њих нико не броји – они улазе у некакав невербализовани фонд трауматских поремећаја. Дакле, има људи који су после експлозија у метроу, на пример, на станици «Автозаводска» за цео живот престали да користе овај облик јавног превоза. Имао сам пет таквих случајева у својој пракси и то је озбиљан број оних који су се обратили само мени.
  12. На Томину недељу 15. априла 2018. лета Господњег, у незалазној Светлости Васкрсења Христовог, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом архијерејском литургијом у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у засеоку Дробњаци, под Авалом. Непосредно пред почетак Свете литургије Његова Светост је настојатељици манастира монахињи Злати (Пантелић) уручио икону св. Марије Гатчинске са делићем њених моштију, а која је велики благослов овој светињи и нашој Цркви Патријарха московског и све Русије Господина Кирила. Прилог Радија Слово љубве View full Странице
  13. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Протојереј Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки одржаo je у суботу, 24. марта, у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Православље и млади“. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Прелазак у праву веру   – Оче Грегори, зашто сте прешли баш у Православље?   – Има неколико разлога зашто нисам прешао у католичанство, већ у Православље, када сам одбацио англиканство. Прво, нисам могао да прихватим учење о потпуном подчињењу папи Римском. Друго, почео сам све више и више да сумњам у западно латинско богословље нарочито у његово тумачење спасења и страдања на крсту нашег Спаситеља. Поред тога, спознао сам да је католичанство вера која је удаљена од Светих Отаца Цркве, а посебно од наше англикансе традиције.   – На шта конкретно мислите када говорите о англиканској традицији?   – Појаснићу. До Норманског освајања Британских острва 1066. године на овом простору се налазило на хиљаде и хиљаде светих, који су припадали православном свету. Али после 1066. године (за нас Енглезе је то важнији датум од 1054. године када је католичка црква отишла у раскол) па све до протестантске Реформације 1517. године извршено је свега 13 канонизација. Зар је могуће да у Енглеској за све то време није било људи који су посветили себе Богу? Разлог за такво стање је био тај да је процедура канонизације у католичкој цркви била веома скупа, због разних политичких интереса као и због централизације ватиканског система, што је наш народ лишило праведника. То је био велики проблем за енглеску цркву у Средњем веку.   – Желео бих на почетку да поставим питање о либералној пракси англиканске цркве, која је данас већ почела да разматра питање легализације хомосексуалних бракова и рукоположење хомосексуалних свештеника, али је у време када сте ви иступили из англиканства највећи проблем било питање женског свештенства   – Хајде да прво поразговарамо о питању рукоположења жена. Моје мишљење је следеће: решење о женском свештенству може бити донето само на Сабору који представља пуноћу целе Цркве. Стога је за мене неприхватљиво да једна шизматичка структура, која се претходно отцепила од расколинчке латинске цркве, узима на себе право да мења фундаменталне аспекте црквеног служења, не сачекавши притом да се спроведе свеопшти Сабор. Успут, присуствовао сам заседању синода англиканске цркве, које је претходило гласању по питању женског свештенства и наступу Васељенског патријарха по том питању. Он је био позван на заседање синода и рекао је да би пристајање на женско свештенство направило велике препреке у односима Православља и англиканства. Ипак, на речи патријарха се нико није посебно осврнуо и англиканци су донели ту одлуку, која нам је данас свима позната.   Одлука о рукоположењу жена је проблематична и због тога што је довела до раскола у самом англиканству. То је довело до ситуације кда су одређени канони и унутрашња организација англиканске цркве постали противречни и нелогични. Примера ради, у англиканској цркви постоји правило да се сваки рукоположени свештеник (па и «свештеница») морају поштовати и да нико не може одбити његову службу због тога што му се тај свештеник не допада. Па ипак, установљен је концепт «летећих епископа» који се не слажу са женским свештенством и који могу управљати парохијама које деле њихове ставове. Тако се дошло до парадоксалне ситуације где цела црква треба да призна женске свештенике, али сама црква такође даје право делу свештенства и парохијана да не признају женско свештенство, што очито противречи гореописаном канону о признавању свих свештеника.   Сматрам да када би англиканска црква заиста била убеђена да је рукоположење жена воља Божија или воља Цркве, онда би она поступила другачије. Прво би рукоположила жене за епископе, а не свештенике, јер свештеник добија свој чин и пуномоћје од епископа. Али у либералном протестантизму одлуке се доносе другачије. Прво се борите за права жена, после се људи на то привикну, затим почињете да хвалите неку од рукоположених жена и људи почињу да причају: «Заиста је Сара дивна особа, она је достојна да постане епископ.» Али то је неправилан приступ!   – Оче Грегори, рекли сте да поред женског свештенства постоје и други разлози за то што сте иступили из англиканске цркве?   – Да, женско свештенство јесте била кап која је прелила чашу, али било је ту и других проблема. Основни разлози због којих сам напустио англиканство су друге природе. Проблем није само у томе што је рукоположење жена и њихово вршење Светих Тајни порочно (како се изражавају конзервативци у редовима протестаната), већ због тога што то доводи до прекида узајамног односа Светог Писма и Црквеног Предања.   У пракси, рукоположење жена логично проистиче из темељног проблема англиканства – одсуства поимања да мора да постоји нека главна власт у цркви, која има право да доноси значајне одлуке. Како можемо знати шта је у цркви правилно, а шта није? Либерално протестантско становиште не може да пружи одговор на то питање. Али за мене је нешто друго било битније: општа концепција западног хришћанства о спасењу. Како су године пролазиле, све више сам био убеђен да се Православна концепција спасења увелико разликује од поимања тог појма код католика и протестаната. Суштински, католицизам и протестантизам су две стране исте медаље, и они се озбиљно разликују само по питањима Светих Тајни.   Проблеми англиканства и Православна мисија     – Хтео бих да се осврнем на дело архиепископа Сергија (Страгородског) «Православно учење о спасењу». Владика Сергије, а потом и патријарх Московски, подробно је описао кардиналне разлике учења у спасењу међу Православљем и западним богословљем.   – У енглеској цркви данас заиста има пуно проблема. Парохије се затварају, број парохијана се смањује. Али шта ми православци треба да радимо у таквој ситуацији? Зар ћемо само да посматрамо са стране како хришћанство у нашој земљи стагнира и како га замењује нека друга религија, на пример ислам? Јер то је питање спасења душа. Можда ми православци – и свештеници и мирјани – треба да се више бавимо мисионарењем и да се потрудимо да одустанемо од менталитета изолованих емигрантских националних заједница? Како ја то видим, једина Православна Црква која има могућности за мисионарење је Руска Православна Црква! Не могу, а да се не сетим овде Светитеља Николаја (Касаткина) који је основао Православну Цркву у Јапану, или оних мисионера који су проповедали Јеванђеље у Сибиру или на Аљасци. Они су имали добру представу о томе како треба међу људе различитих националности носити Благу Вест.   Наравно да разумем зашто Руска Православна Црква покушава да сарађује са инославнима по одређеним моралним питањима. Међутим, не мислим да је могуће да се Европа врати хришћанству кроз пуко усвајање заједничких резолуција против истополних бракова или еутаназије. Ми стално правимо конференције и усвајамо разне резолуције, али једино што може да спаси Европу је њен повратак Православљу. Али то ће се десити једино ако се у Европи појаве мисионари – православни свештеници и епископи – који се неће бавити само Русима већ и већинским нацијама западне Европе.   – Да ли мислите да зависност Руске Православне Цркве од протестаната и католика у разним државама на Западу може бити разлог за неодлучност по питању мисионарења међу западним народима? Мислим пре свега на то што су многи храмови РПЦ добијени на коришћење од западних хришћана.   – Тај аргумент није заиста битан, рекао бих да је то ситница. Ако би РПЦ желела да инвестира у изградњу храмова на Западу она би то могла да учини. Стање на терену је такво да је већина православних парохија на Западу – грчких, руских, румунских итд. – заиста финансијски одржива. На пример, наша парохија је купила здање у којем се ми сада налазимо – дакле не изнајмљује га, већ га поседује. А почели смо без икаквих пара, а у парохији није било више од 20 људи. За годину дана смо купили своју зграду, а кроз 20 година парохија броји 200 људи, и ја, као свештеник, такође примам плату. Притом немамо никакве спољне изворе финансирања. Мишљења сам да би Русија могла да изгради шест великих храмова у најважнијим енглеским градовима и да пошаље свештенике-мисионаре који би служили на енглеском и црквенословенском. Ако има воље то је оствариво.   – Зашто, по вашем мишљењу, нема воље за тако нешто?   – Сматрам да проблем није у томе да се неко плаши да не увреди протестанте од којих изнајмљује просторије за богослужење. То није одговор. Одговор треба тражити на другом месту. Питаћу ја вас: шта ви мислите у чему је проблем?   – Проблем је, по мом мишљењу, у одређеном богословском менталитету неких архијереја и свештеника који не виде принципијелну разлику између Православља и инославних конфесија. За њих је сасвим прихватљиво да католик остане католик и да протестант остане протестант. За те клирике је главно да је човек хришћанин, а сматрају да конфесија није најбтинија.   – Али да ли они разумеју да врло мало људи на Западу данас иде у цркву?   – Мислим да разумеју.   – И како онда Европљани могу да спознају истину, како ако жетеоци не дођу на жетву?   – Изгледа да неки православни јерарси сматрају да на Западу тиме треба да се позабаве католички и протестантски свештеници.   – Али зар православци не желе да Европљани сазнају за истински пут спасења и да се приближе Христу? Зар не постоји потреба за изградњом православне културе на Западу? Да ли можемо да достигнемо добар резултат ако се сведемо на неприметно постојање у оквирима католичког и протестантског културног простора који је у стању одумирања? Мислим да ће на Страшном Суду православни јерарси морати да положе рачуне не само о томе како су се бринули о својој пастви, него и да ли су се дали у потрагу за изгубљеним овчицама. Јер Добри Пастир у Јеванђељу се не брине само о својих 99 оваца, већ иде у потрагу за једном једином изгубљеном овцом. Нажалост, тренутно не видим да ту изгубљену овцу неко сада заиста тражи.   Сасвим разумем бригу Руске, Румунске, Бугарске и других Цркава о њиховој пастви, о Русима, Румунима, Бугарима. Нико не пориче да је то њихова обавеза. Ипак, упоредо са том обавезом, мора да постоји и расположење према мисионарењу између оних људи који окружују те Русе, Румуне или Бугаре. У Британији постоје парохије где се богослужење држи искључиво на црквенословенском или румунском, али с друге стране постоје и парохије где има пуно Енглеза који су прешли у Православље и тамо је служба готово сва на енглеском. Проблем је у томе што та два примера живе у потпуно паралелним световима који се не додирују. Неопходна нам је сарадња, нека златна средина. Поновићу, морамо се избавити од менталитета изолованих емигрантских заједница и од концепције да су православне парохије на Западу само продужетак матичне Цркве. У супротном, бојим се да ће нас то неизбежно одвести у јерес етнофилетизма.   Такође, проблем није само у језику богослужења. Постоје и друге потешкоће – неки православни свештеници из различитих Црква не показују никакву жељу за заједничким трудом и сарадњом.   Мислим да у сваком великом граду где има неколико православних заједница, свештенство (а затим и лаици, али почињем од свештенства) треба регуларно да се окупља зарад молитве, разговора о црквеном животу или да се просто окупи на заједничкој трпези. Треба да пређемо на модел отвореног Православља. За нас је важно да Православна Црква делује у јединству, без подела на националне групе. Али да би таква сарадња на локалном нивоу постала реалност морају да постоје одговарајуће инструкције од архијереја, који имају надлежност на Британским острвима.   Извор: Православие.ру
  16. Отац Грегори Халам (Gregory Hallam) био је пастор Англиканске цркве, али се 1992. године разочарао у англиканство и прешао у Православље. После три године отац Грегори је постао свештеник Православне Цркве и већ 20 година служи у једном од највећих енглескох градова –Манчестеру. Налази се под јурисдикцијом Антиохијског Патријархата. Као православац на Западу који није из емигрантске средине он се превасходно занима питањем мисионарења и проношења истине Православног учења у већински протестантским и католичким срединама. Прелазак у праву веру – Оче Грегори, зашто сте прешли баш у Православље? – Има неколико разлога зашто нисам прешао у католичанство, већ у Православље, када сам одбацио англиканство. Прво, нисам могао да прихватим учење о потпуном подчињењу папи Римском. Друго, почео сам све више и више да сумњам у западно латинско богословље нарочито у његово тумачење спасења и страдања на крсту нашег Спаситеља. Поред тога, спознао сам да је католичанство вера која је удаљена од Светих Отаца Цркве, а посебно од наше англикансе традиције. – На шта конкретно мислите када говорите о англиканској традицији? – Појаснићу. До Норманског освајања Британских острва 1066. године на овом простору се налазило на хиљаде и хиљаде светих, који су припадали православном свету. Али после 1066. године (за нас Енглезе је то важнији датум од 1054. године када је католичка црква отишла у раскол) па све до протестантске Реформације 1517. године извршено је свега 13 канонизација. Зар је могуће да у Енглеској за све то време није било људи који су посветили себе Богу? Разлог за такво стање је био тај да је процедура канонизације у католичкој цркви била веома скупа, због разних политичких интереса као и због централизације ватиканског система, што је наш народ лишило праведника. То је био велики проблем за енглеску цркву у Средњем веку. – Желео бих на почетку да поставим питање о либералној пракси англиканске цркве, која је данас већ почела да разматра питање легализације хомосексуалних бракова и рукоположење хомосексуалних свештеника, али је у време када сте ви иступили из англиканства највећи проблем било питање женског свештенства – Хајде да прво поразговарамо о питању рукоположења жена. Моје мишљење је следеће: решење о женском свештенству може бити донето само на Сабору који представља пуноћу целе Цркве. Стога је за мене неприхватљиво да једна шизматичка структура, која се претходно отцепила од расколинчке латинске цркве, узима на себе право да мења фундаменталне аспекте црквеног служења, не сачекавши притом да се спроведе свеопшти Сабор. Успут, присуствовао сам заседању синода англиканске цркве, које је претходило гласању по питању женског свештенства и наступу Васељенског патријарха по том питању. Он је био позван на заседање синода и рекао је да би пристајање на женско свештенство направило велике препреке у односима Православља и англиканства. Ипак, на речи патријарха се нико није посебно осврнуо и англиканци су донели ту одлуку, која нам је данас свима позната. Одлука о рукоположењу жена је проблематична и због тога што је довела до раскола у самом англиканству. То је довело до ситуације кда су одређени канони и унутрашња организација англиканске цркве постали противречни и нелогични. Примера ради, у англиканској цркви постоји правило да се сваки рукоположени свештеник (па и «свештеница») морају поштовати и да нико не може одбити његову службу због тога што му се тај свештеник не допада. Па ипак, установљен је концепт «летећих епископа» који се не слажу са женским свештенством и који могу управљати парохијама које деле њихове ставове. Тако се дошло до парадоксалне ситуације где цела црква треба да призна женске свештенике, али сама црква такође даје право делу свештенства и парохијана да не признају женско свештенство, што очито противречи гореописаном канону о признавању свих свештеника. Сматрам да када би англиканска црква заиста била убеђена да је рукоположење жена воља Божија или воља Цркве, онда би она поступила другачије. Прво би рукоположила жене за епископе, а не свештенике, јер свештеник добија свој чин и пуномоћје од епископа. Али у либералном протестантизму одлуке се доносе другачије. Прво се борите за права жена, после се људи на то привикну, затим почињете да хвалите неку од рукоположених жена и људи почињу да причају: «Заиста је Сара дивна особа, она је достојна да постане епископ.» Али то је неправилан приступ! – Оче Грегори, рекли сте да поред женског свештенства постоје и други разлози за то што сте иступили из англиканске цркве? – Да, женско свештенство јесте била кап која је прелила чашу, али било је ту и других проблема. Основни разлози због којих сам напустио англиканство су друге природе. Проблем није само у томе што је рукоположење жена и њихово вршење Светих Тајни порочно (како се изражавају конзервативци у редовима протестаната), већ због тога што то доводи до прекида узајамног односа Светог Писма и Црквеног Предања. У пракси, рукоположење жена логично проистиче из темељног проблема англиканства – одсуства поимања да мора да постоји нека главна власт у цркви, која има право да доноси значајне одлуке. Како можемо знати шта је у цркви правилно, а шта није? Либерално протестантско становиште не може да пружи одговор на то питање. Али за мене је нешто друго било битније: општа концепција западног хришћанства о спасењу. Како су године пролазиле, све више сам био убеђен да се Православна концепција спасења увелико разликује од поимања тог појма код католика и протестаната. Суштински, католицизам и протестантизам су две стране исте медаље, и они се озбиљно разликују само по питањима Светих Тајни. Проблеми англиканства и Православна мисија – Хтео бих да се осврнем на дело архиепископа Сергија (Страгородског) «Православно учење о спасењу». Владика Сергије, а потом и патријарх Московски, подробно је описао кардиналне разлике учења у спасењу међу Православљем и западним богословљем. – У енглеској цркви данас заиста има пуно проблема. Парохије се затварају, број парохијана се смањује. Али шта ми православци треба да радимо у таквој ситуацији? Зар ћемо само да посматрамо са стране како хришћанство у нашој земљи стагнира и како га замењује нека друга религија, на пример ислам? Јер то је питање спасења душа. Можда ми православци – и свештеници и мирјани – треба да се више бавимо мисионарењем и да се потрудимо да одустанемо од менталитета изолованих емигрантских националних заједница? Како ја то видим, једина Православна Црква која има могућности за мисионарење је Руска Православна Црква! Не могу, а да се не сетим овде Светитеља Николаја (Касаткина) који је основао Православну Цркву у Јапану, или оних мисионера који су проповедали Јеванђеље у Сибиру или на Аљасци. Они су имали добру представу о томе како треба међу људе различитих националности носити Благу Вест. Наравно да разумем зашто Руска Православна Црква покушава да сарађује са инославнима по одређеним моралним питањима. Међутим, не мислим да је могуће да се Европа врати хришћанству кроз пуко усвајање заједничких резолуција против истополних бракова или еутаназије. Ми стално правимо конференције и усвајамо разне резолуције, али једино што може да спаси Европу је њен повратак Православљу. Али то ће се десити једино ако се у Европи појаве мисионари – православни свештеници и епископи – који се неће бавити само Русима већ и већинским нацијама западне Европе. – Да ли мислите да зависност Руске Православне Цркве од протестаната и католика у разним државама на Западу може бити разлог за неодлучност по питању мисионарења међу западним народима? Мислим пре свега на то што су многи храмови РПЦ добијени на коришћење од западних хришћана. – Тај аргумент није заиста битан, рекао бих да је то ситница. Ако би РПЦ желела да инвестира у изградњу храмова на Западу она би то могла да учини. Стање на терену је такво да је већина православних парохија на Западу – грчких, руских, румунских итд. – заиста финансијски одржива. На пример, наша парохија је купила здање у којем се ми сада налазимо – дакле не изнајмљује га, већ га поседује. А почели смо без икаквих пара, а у парохији није било више од 20 људи. За годину дана смо купили своју зграду, а кроз 20 година парохија броји 200 људи, и ја, као свештеник, такође примам плату. Притом немамо никакве спољне изворе финансирања. Мишљења сам да би Русија могла да изгради шест великих храмова у најважнијим енглеским градовима и да пошаље свештенике-мисионаре који би служили на енглеском и црквенословенском. Ако има воље то је оствариво. – Зашто, по вашем мишљењу, нема воље за тако нешто? – Сматрам да проблем није у томе да се неко плаши да не увреди протестанте од којих изнајмљује просторије за богослужење. То није одговор. Одговор треба тражити на другом месту. Питаћу ја вас: шта ви мислите у чему је проблем? – Проблем је, по мом мишљењу, у одређеном богословском менталитету неких архијереја и свештеника који не виде принципијелну разлику између Православља и инославних конфесија. За њих је сасвим прихватљиво да католик остане католик и да протестант остане протестант. За те клирике је главно да је човек хришћанин, а сматрају да конфесија није најбтинија. – Али да ли они разумеју да врло мало људи на Западу данас иде у цркву? – Мислим да разумеју. – И како онда Европљани могу да спознају истину, како ако жетеоци не дођу на жетву? – Изгледа да неки православни јерарси сматрају да на Западу тиме треба да се позабаве католички и протестантски свештеници. – Али зар православци не желе да Европљани сазнају за истински пут спасења и да се приближе Христу? Зар не постоји потреба за изградњом православне културе на Западу? Да ли можемо да достигнемо добар резултат ако се сведемо на неприметно постојање у оквирима католичког и протестантског културног простора који је у стању одумирања? Мислим да ће на Страшном Суду православни јерарси морати да положе рачуне не само о томе како су се бринули о својој пастви, него и да ли су се дали у потрагу за изгубљеним овчицама. Јер Добри Пастир у Јеванђељу се не брине само о својих 99 оваца, већ иде у потрагу за једном једином изгубљеном овцом. Нажалост, тренутно не видим да ту изгубљену овцу неко сада заиста тражи. Сасвим разумем бригу Руске, Румунске, Бугарске и других Цркава о њиховој пастви, о Русима, Румунима, Бугарима. Нико не пориче да је то њихова обавеза. Ипак, упоредо са том обавезом, мора да постоји и расположење према мисионарењу између оних људи који окружују те Русе, Румуне или Бугаре. У Британији постоје парохије где се богослужење држи искључиво на црквенословенском или румунском, али с друге стране постоје и парохије где има пуно Енглеза који су прешли у Православље и тамо је служба готово сва на енглеском. Проблем је у томе што та два примера живе у потпуно паралелним световима који се не додирују. Неопходна нам је сарадња, нека златна средина. Поновићу, морамо се избавити од менталитета изолованих емигрантских заједница и од концепције да су православне парохије на Западу само продужетак матичне Цркве. У супротном, бојим се да ће нас то неизбежно одвести у јерес етнофилетизма. Такође, проблем није само у језику богослужења. Постоје и друге потешкоће – неки православни свештеници из различитих Црква не показују никакву жељу за заједничким трудом и сарадњом. Мислим да у сваком великом граду где има неколико православних заједница, свештенство (а затим и лаици, али почињем од свештенства) треба регуларно да се окупља зарад молитве, разговора о црквеном животу или да се просто окупи на заједничкој трпези. Треба да пређемо на модел отвореног Православља. За нас је важно да Православна Црква делује у јединству, без подела на националне групе. Али да би таква сарадња на локалном нивоу постала реалност морају да постоје одговарајуће инструкције од архијереја, који имају надлежност на Британским острвима. Извор: Православие.ру View full Странице
  17. Пише: Александар ПАВИЋ         МУК хора нападача на Митрополита Амфилохија је скоро заглушујући.         Александар Вучић је у Давосу, после разговора са Тачијем и, судећи по фотографијама, посебно срдачног сусрета са Едијем Рамом, за РТС, поводом будућности Косова и Метохије, изјавио, и то не први пут, да треба „да имамо реалан и озбиљан приступ, да изгубимо најмање што морамо, а да добијемо највише што можемо“.         Односно, разјаснио је, опет не по први пут, да не би имао ништа против да тзв. Косово добије столицу у УН као независна држава, под условом да „и једни и други будемо помало незадовољни и љути“.         Другим речима, председник Србије, који се заклео на Устав, јавно је потврдио да није априори против независног „Косова“, већ само против тога да и Србија нешто не обезбеди за себе. Да ли је то подела КиМ, или чак само некаква „аутономија“ за север КиМ у саставу лажне државе - о томе се Вучић није изјашњавао.         Нико из редова владајуће већине није ни речју реаговао на ово очигледно нарушавање уставног поретка Србије.         С друге стране, када је, уочи Божића, Митрополит Амфилохије јавно изразио бојазан да политика председника Србије води „издаји Србије и Косова“, на основу „неповерења“ које изазивају Вучићеве „комбинације“ - Селаковић, Ђурић, Михајловићка, Вулин и Ружић су се такмичили у томе ко ће оштрије или недоличније напасти Егзарха Пећког Трона.         Селаковић је, што већ довољно говори о његовом кућном и црквеном васпитању, Митрополита чак оптужио да се „бавио враџбинама“ и говорио „о неким неизвесним стварима“.         Питање за Селаковића: да ли је Вучићево отворено нуђење дела државне територије Србије довољно извесна ствар за њега? Односно, где је то Митрополит погрешио?         Где су погрешили потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, чији је Митрополит такође потписник, када су изразили забринутост да се „први пут у српској историји, надвила... опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“?         Ђурић је успео да надвиси Селаковића у беспризорности обраћања Митрополиту, оптужујући га да је „прешао... у ред људи којима српски интереси нису на срцу“, па чак и „подучавајући“ Митрополита да говори на „нецрквен и срамотан начин“.         Ово од човека који је на врху листе одговорних за укидање институција државе Србије на КиМ и давање међународног позивног броја лажној нарко-држави, и којем, узгред, цетињски „Ђедо“ може да буде деда по годинама, а за кога је извесно „тата“ у свему другом, а посебно у српству.         „Преподобни“ Бранко Ружић је, очигледно не схватајући разлику између Синода и партијског комитета, чак завапио да је „крајње време“ да Синод СПЦ изрекне санкције Митрополиту због његове изјаве, којом је, по Ружићу, показао „неодговоран однос према државном интересу“. Другим речима, за Ружића је „неодговорно“ када неко, попут Митрополита, брани територијални интегритет земље, док је сасвим у реду када сам председник државе јавно лицитира са истим, и то управо са онима који га активно угрожавају.         Зорана Михајловић, тај „стуб“ Православља, критикујући Митрополита а бранећи Вучића, изрекла је и ноторну неистину да се Вучић „неће мешати у црквене ствари, као што ни митрополит Амфилохије неће водити државну политику“ - „заборављајући“ Вучићеву посету без преседана Сабору СПЦ у пролеће 2013. како би директно утицао на иначе негативан став Цркве о првом Бриселском споразуму.         Међутим сада, пошто је Вучић у Давосу (поново) јавно нудио део државне територије Србије, (поново) узнемирујући и делећи српску а додатно охрабрујући албанско-шиптарску јавност - ни речи из уста истих политичких фарисеја који су се камењем бацали на Митрополита Амфилохија, а којем би сад требало да се јавно извине.         Но, спремнији су, очигледно, да се извињавају разним српским непријатељима, али никако и једном високом, угледном и забринутом српском црквеном великодостојнику, чије су се јавно изречене бојазни управо додатно потврдиле.         Постоји, наравно, и још једно, сасвим умесно тумачење: да се горе-поменути слажу са оним што је Вучић изговорио у Давосу, односно са његовом непристојном понудом Тачију и Рами. Нека то онда јавно и кажу, уместо што своје нападе на Митрополита и његове истомишљенике увијају у обланду „патриотизма“.         Још један светли пример „унутрашњег дијалога“, у којем једино монолог о „реалности с којом морамо да се суочимо“ до сада није бивао дочекан на нож.
  18. Извор: http://www.fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/posle-davosa-bi-mihajlovic-selakovic-djuric-i-ruzic-treba-da-se-izvine-amfilohiju Пише: Александар ПАВИЋ МУК хора нападача на Митрополита Амфилохија је скоро заглушујући. Александар Вучић је у Давосу, после разговора са Тачијем и, судећи по фотографијама, посебно срдачног сусрета са Едијем Рамом, за РТС, поводом будућности Косова и Метохије, изјавио, и то не први пут, да треба „да имамо реалан и озбиљан приступ, да изгубимо најмање што морамо, а да добијемо највише што можемо“. Односно, разјаснио је, опет не по први пут, да не би имао ништа против да тзв. Косово добије столицу у УН као независна држава, под условом да „и једни и други будемо помало незадовољни и љути“. Другим речима, председник Србије, који се заклео на Устав, јавно је потврдио да није априори против независног „Косова“, већ само против тога да и Србија нешто не обезбеди за себе. Да ли је то подела КиМ, или чак само некаква „аутономија“ за север КиМ у саставу лажне државе - о томе се Вучић није изјашњавао. Нико из редова владајуће већине није ни речју реаговао на ово очигледно нарушавање уставног поретка Србије. С друге стране, када је, уочи Божића, Митрополит Амфилохије јавно изразио бојазан да политика председника Србије води „издаји Србије и Косова“, на основу „неповерења“ које изазивају Вучићеве „комбинације“ - Селаковић, Ђурић, Михајловићка, Вулин и Ружић су се такмичили у томе ко ће оштрије или недоличније напасти Егзарха Пећког Трона. Селаковић је, што већ довољно говори о његовом кућном и црквеном васпитању, Митрополита чак оптужио да се „бавио враџбинама“ и говорио „о неким неизвесним стварима“. Питање за Селаковића: да ли је Вучићево отворено нуђење дела државне територије Србије довољно извесна ствар за њега? Односно, где је то Митрополит погрешио? Где су погрешили потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, чији је Митрополит такође потписник, када су изразили забринутост да се „први пут у српској историји, надвила... опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“? Ђурић је успео да надвиси Селаковића у беспризорности обраћања Митрополиту, оптужујући га да је „прешао... у ред људи којима српски интереси нису на срцу“, па чак и „подучавајући“ Митрополита да говори на „нецрквен и срамотан начин“. Ово од човека који је на врху листе одговорних за укидање институција државе Србије на КиМ и давање међународног позивног броја лажној нарко-држави, и којем, узгред, цетињски „Ђедо“ може да буде деда по годинама, а за кога је извесно „тата“ у свему другом, а посебно у српству. „Преподобни“ Бранко Ружић је, очигледно не схватајући разлику између Синода и партијског комитета, чак завапио да је „крајње време“ да Синод СПЦ изрекне санкције Митрополиту због његове изјаве, којом је, по Ружићу, показао „неодговоран однос према државном интересу“. Другим речима, за Ружића је „неодговорно“ када неко, попут Митрополита, брани територијални интегритет земље, док је сасвим у реду када сам председник државе јавно лицитира са истим, и то управо са онима који га активно угрожавају. Зорана Михајловић, тај „стуб“ Православља, критикујући Митрополита а бранећи Вучића, изрекла је и ноторну неистину да се Вучић „неће мешати у црквене ствари, као што ни митрополит Амфилохије неће водити државну политику“ - „заборављајући“ Вучићеву посету без преседана Сабору СПЦ у пролеће 2013. како би директно утицао на иначе негативан став Цркве о првом Бриселском споразуму. Међутим сада, пошто је Вучић у Давосу (поново) јавно нудио део државне територије Србије, (поново) узнемирујући и делећи српску а додатно охрабрујући албанско-шиптарску јавност - ни речи из уста истих политичких фарисеја који су се камењем бацали на Митрополита Амфилохија, а којем би сад требало да се јавно извине. Но, спремнији су, очигледно, да се извињавају разним српским непријатељима, али никако и једном високом, угледном и забринутом српском црквеном великодостојнику, чије су се јавно изречене бојазни управо додатно потврдиле. Постоји, наравно, и још једно, сасвим умесно тумачење: да се горе-поменути слажу са оним што је Вучић изговорио у Давосу, односно са његовом непристојном понудом Тачију и Рами. Нека то онда јавно и кажу, уместо што своје нападе на Митрополита и његове истомишљенике увијају у обланду „патриотизма“. Још један светли пример „унутрашњег дијалога“, у којем једино монолог о „реалности с којом морамо да се суочимо“ до сада није бивао дочекан на нож. View full Странице
  19. У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије.   Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела?   — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника.   Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори.   Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент.   Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори?   — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво.   И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала.   Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале?   — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича.   Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли су у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије. Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела? — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника. Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори. Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент. Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори? — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво. И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала. Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале? — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича. Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. ризница богословља

    Епископ Фотије: Увијек треба живјети Божићем

    Његово Преосвештенство Eпископ зворничко-тузлански г. Фотије истиче да је током посљедњих неколико година на овом подручју изграђено више од 200 цркава, те да се гради више од 70. -То је посао који се мора наставити, али не треба заборавити унутрашњу мисију Цркве, јер вјернике и наш народ треба подучавати православној вјери, наводи владика у интервјуу Срни. -Са малим и недовољним знањем људи лако могу бити преварени - потпасти под утицај магије, сујевјерја и секти. Ако није довољно информисан и научен, човјек постаје лака мета, каже епископ Фотије. Владика Фотије истиче да је Епархија почела да штампа часопис за младе, те да је Епархијска библиотека недавно отворена за јавност. -Градитељство је у Епархији било наглашено, али сада настојимо и ову другу страну да покажемо. Тек у том садејству, у тој хармонији, може се дати добар резултат, оцјењује владика Фотије који сматра да свијест народа треба подизати до нивоа када ће схватити да је недјељна Литургија "мјесто које је за човјека мјесто личног спасења, вјечног спасења, јер се ту догађа нешто много значајније, нешто што чује васељена". -Човјек мора да схвати да је Црква - извор живота, наводи владика Фотије. Владика Фотије објашњава да је од устоличења на трон Епископа зворничко-тузланских настојао да обиђе велике духовне центре Епархије, манастире, Црквене општине, да служи Литургије у њима како би се упознавао и зближио са народом. Постоји жеља да се добра сарадња успостави са свим представницима локалне власти и да се ти односи поставе на "немањићке односе, на немањићку симфонију". -О тој симфонији сам говорио кад сам се сусрео са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком, те са представницима градских власти, са градоначелницима и начелницима који су православни хришћани у локалним заједницама у Епархији, напомиње владика Фотије. Владика наводи да се сусретао и са представницима Исламске вјерске заједнице, градоначелником Јасмином Имамовићем у Тузли, те тузланским муфтијом Фазловићем, као и представницима Римокатоличке цркве у том граду. Када је ријеч о ситуацији на територији ФБиХ и позицији Срба, те црквене имовине, владика Фотије наглашава да се Епархија у Федерацији бори за интересе Српске Православне Цркве, као и да у Тузли постоји 27 објеката који нису враћени. -Тузлански градоначелник није ни знао да имамо толико објеката који су пописани - тачно се зна по ком основу и када су одузети - а неки сада стоје празни. Нису ни у каквој употреби. Сада ћемо са правницима радити на враћању наших објеката, од тога нећемо одустати, поручује епископ Фотије. Разговарано је и о положају српске заједнице у Тузли и Тузланском кантону, гдје је остало да живи мало Срба. Владика Фотије подсјећа да је и члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић посјетио Епархију и обећао да ће помоћи у вези са питањем враћања имовине Српске Православне Цркве, након што му се доставе сви подаци о овој имовини. Владика најављује сарадњу све три конфесије у БиХ и наглашава да управо већински народ треба да покаже хуманост и да они у мањини не буду на било који начин дискриминисани. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије указује да се Српска Православна Црква труди да има добре односе са представницима Римокатоличке цркве, Протестантске заједнице, Исламске вјерске заједнице, која је у БиХ најбројнија, нарочито у ФБиХ, гдје, подсјећа, живе и православни Срби. Владика Фотије напомиње и да неки покушавају да Србе на Косову и Метохији "збришу са историјске позорнице". -Сви заједно морамо бити заинтересовани за питање наше духовне колијевке Косова и Метохије - то је важно и за Србе који живе у Аустралији, Канади... широм васељене, а поготово за нас у Републици Српској, који смо и физички близу свему томе, објашњава Владика. -За Косово и Метохију треба свакодневно да се молимо, а посебно за оне који одлучују о његовој судбини, који би на питање Косова требало да гледају из наше традиције и наше вјере, наглашава епископ Фотије. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, подсјећајући на најрадоснији православни празник Божић, напомиње да је Бог постао човјек ради људи и њиховог спасења. -Тај догађај треба да буде значајан за нас током цијеле године, а не само пред Божић и за Божић. Увијек треба да живимо Божићем", истакао је владика Фотије.   Извор: Српска Православна Црква
×