Претражи Живе Речи Утехе

Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/ClYuwqet2Kc Званична презентација: https://mullmonastery.com Превод: Хришћани у покушају

У Историјском архиву града Новог Сада, 22. јануара 2021. године, отворена је изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације”, посвећена свештеницима који су побијени у Погрому (Шајкашко-новосадској рацији) у јануару 1942. године. Изложбу су отворили г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива, и г. Милан Новаковић, начелник Јужнобачког округа. Господин Петар Ђурђев је у свом обраћању нагласио да ће и у следећим годинама превасходно деловање бити проналажење што више биографија људи који су пострадали у Погрому у јужној Бачкој. „Нама јесте циљ не да се бавимо лицитирањем броја жртава, нити да их оспоравамо, нити да их повећавамо, већ да покушамо да пратимо те људе који су страдали, да их покажемо као праве историјске ликове, да им пронађемо фотографију, да им дамо биографију а, управо кроз тај људски чин, да им вратимо људско достојанство. Познавајући њихов животни пут, можемо као друштво дознати шта смо имали и шта смо кроз ту чудовишну акцију изгубили”, навео је директор Историјског архива града Новог Сада. Изложба ће бити доступна до 22. фебруара 2021. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши. Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (negative capability) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Колумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност. Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Крвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Киблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Кроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти. Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Кјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот. Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Када је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“ Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове – фобије. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље…“ Психолози издвајају бројне примере људи којима је уцрковљење помогло да се реше бројних страхова, па чак и паничних напада. Негде између Ирига и Руме налази се јединствен и необичан споменик посвећен куги. Крајем 18. века у овом делу Срема харала је ова пошаст. Заустављена је тако што су становници Руме управо на том месту чували стражу и формирали санитарни кордон и захваљујући тој интервенцији заустављено је њено ширене. Нека нам овај пример буде подсетник да и у овим данима кризе љубимо једни друге и направимо бедем љубави који ће нам бити заштита од свих надолазећих опасности. Дипл. психолог Милош Благојевић Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Епархија жичка

Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човечности. Карантинска искушења која смо већ преживели у пролеће и рано лето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла услед карантинских мера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желео да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човечност у данима искушења. Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху. Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загреваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства. Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо. Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га делимо са слабијима. На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (речју или делом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства. Искушења попут садашњих су наш тест за истинску веру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушај мо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити. Записала Наталиjа Горошкова Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић)

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар здравља у Влади Републике Србије др Златибор Лончар позвали су данас све грађане Србије да се и у наредном периоду, и приликом крсних слава, придржавају противепидемијских мера у циљу очувања јавног здравља. На данашњем састанку у Патријаршији, на којем је присуствовао и директор Клинике за инфективне и тропске болести доц. др Горан Стевановић, министар Лончар је Његову Светост Патријарха Иринеја упознао са актуелном епидемиолошком ситуацијом у нашој земљи, као и о припремљености здравственог система на нови пик корона-вируса. Министар је том приликом истакао да ће здравствени радници и овога пута учинити све да очувају здравље наших грађана, али да је неопходно да се поштују мере како би се епидемија држала под контролом. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је да Српска Православна Црква и Министарство здравља имају исти циљ, здравље и добробит грађана наше земље, и позвао све грађане на солидарност и јединство. Крсне славе су догађаји који символишу нашу духовност, баштине нашу традицију, окупљају и чувају наше породице, а данас, у времену епидемије, имају и посебан значај, јер ако се прослављају и обележавају на неадекватан начин могу негативно утицати на очување јавног здравља. У складу с тим, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар здравља др Златибор Лончар позвали су грађане да се у свакој ситуацији придржавају противепидемиолошких мера, а да крсне славе прославе на истински црквени начин, молитвено пре и изнад свега, а никако не на начин којим би могло бити угрожено здравље наших ближњих. Јер, слава је богослужбени чин и радосно молитвено окипљање, а не повод за неумереност или, у садашњим условима, за окупљање многих људи у затвореној просторији невеликих размера. Извор: Инфо-служба СПЦ

Рестриктивне мере у Корејској митрополији продужене су због ширења вируса короне. Као што је Митрополија истакла19. марта, 2020, због избијања вируса корона храмови Митрополије остаће затворени до суботе, 11. априла (Лазарева субота). „Међутим, са великом тугом најављујемо да ће се рестриктивне мере продужити још даље док не добијемо нова упутства од власти наше земље." Све јутарње и вечерње службе у Великој недељи и на Васкрс савршаваће у црквама само свештеници и њихови помоћници. „Молимо вас да, ради заштите свог здравља и здравља других, останете код куће у молитви и молимо вас да пратите службе које ће се уживо емитовати из Саборне цркве Светог Николаја у Сеулу, како бисте на тај начин ипак учествовали у страдањима и славном Васкрсењу Господа нашег. Такође вас подстичемо да проучавате свакодневна читања Библије, онако како се наводе у календару наше Митрополије. " Верници су позвани да заједно прославе Васкрс у црквама у ноћи 26. маја. На данашњи дан, четрдесет дана након Васкрса, одржаће се иста служба као и она у ноћи Васкрсења и кад је пасхални тропар „Христос воскресе...” певан последњи пут. Подсећа се да је сличну одлуку Атинска Архиепископија донела за прославу Васкрса. Корејска митрополија такође наглашава да ће се саборна крштења заказана за Лазареву суботу обавити на Духове. Извор: Инфо-служба СПЦ

Грчка Црква потврђује своје поверење у државу, али наглашава и потребу да се ипоштује свештенички чин и богослужење. За време заседања Свештеног Синода у сталном саставу архиеписком Јероним упутио је позив да се свим црквама дозволи да обављају службе у периоду од 11. априла па надаље, без ограничења за неопходне услове за телевизијску, радијску или Интернет покривеност, али са истим ограничењима која важе за број присутних. „Уколико држава ублажи мере, онда би, наравно, било дозвољено да присуствује и више људи“. Тренутно је дозвољено да се савршавају службе пред камерама, под условом да постоји телевизијска, радио или Интернет покривеност. Архиепископ атински је нагласио да на службама укупан број појаца не прелази два, а укупан број физички присутних особа није већи од пет, са изузетком митрополијских цркава свештених митрополија где укупан број физички присутних не би превазилазио десет. Сви присутни треба да се, на свој образ, изјасне да немају никакве симптоме и да ће се понашати у складу са успостављеним заштитним мерама. Поред тога, Архиепископ тражи од митрополита, помоћника епископа и титуларних архијереја, као и генералног директора Централне финансијске службе (ЕКИО) Грчке Цркве, да за месеце април и мај 2020. уступе половину своје нето зараде да би се одмах купили вентилатори за специјалне болнице за вирус короне. Током састанка, који је одржан путем видео-конференције, Архиеписком атински је нагласио да „са осећајем одговорности потврђујемо своје поверење у државу, што је последица чврстих односа између двеју институција однегованих током претходних деценија, али и у светлу одговорног става који показују држава, политичке и црквене установе у тренутној здравственој кризи“. Међутим, он јасно ставља до знања да је, према догматском учењу Православне Цркве, „сврха живота у Христу да се сједини са Исусом Христом и да то оствари још у свету. У том контексту, Црква позива све у тајинствено јединство духовним учешћем у заједничком Путиру живота, то јест у Телу и Крви Господа нашег Исуса Христа, непрестаним савршавањем Свете Тајне Причешћа. “ Он напомиње да ће сходно његовим предлозима „Света Тајна Причешћа и даље бити раздељивана народу, не доводећи у питање законитост и регуларност ове службе према постојећем закону државе и цркве“. Такође ће звона цркава звонити према распореду сваке митрополије и позивати вернике да учествују у заједничкој молитви из својих домова. Дозвољено је, такође, обављати последовања у манастирима иза затворених капија, уз учешће само чланова сваког монашког братства тог свештеног манастира. На гробљима свештеницима је дозвољено обављање помена на молбу родбине упокојеног, док ће само два рођака моћи да присуствују служби. Генерални директорат Централне финансијске службе (ЕКИО) Цркве Грчке такође се обавезује да ће издвојити максимални могући износ новца за куповину опреме и другог здравственог материјала потребног за специјалне болнице за пандемију, грчку војску и безбедоносне снаге те земље. Поред тога, Грчка Црква у сарадњи са невладином организацијом „Апостоли“ свештене Атинске Архиепископије ставља на располагање држави своје клинике и парохијску мрежну инфраструктуру широм земље. Извор: Инфо-служба СПЦ

Света Марија Египћанка, као што је познато, примила је Свето Причешће само једном пошто се повукла у пустињу на покајање: на дан њене смрти. Седамнаест година живота у дивљини провела је ускраћена за Тијело и Крв Христову у Евхаристији. Ово није била уобичајена пракса тога времена за монахиње, монахе и подвижнике. Правила раног монаштва су налагала да чак и анахорети – они који су живјели у пећинама и колибама, одвојено од монашке заједнице; долазе на недјељне Литургије, како би се сјединили са Богом и заједничарили са својом сабраћом монасима у Чаши Господњој. Међутим, како је и сама казала старцу Зосими, Света Марија била је храњена само „ријечју Господњом која је жива и дјелатна“. Ширење COVID-19 натјерало је православне поглаваре да донесу тешке одлуке – како и да ли уопште одржавати богослужења. Неки су савјетовали већини људи да остану у својим домовима и не долазе недјељом на Литургију у наредном периоду, нарочито старим и имунокомпромитованим, као и онима који су болесни. За многе ово значи обавезно уздржање од Светог Причешћа. Уздржање од Светог Причешћа, нарочито током Великог поста, није ништа ново. Јерменска апостолска Црква је дуго упражњавала овај приступ. У многим Источним православним Црквама, до релативно недавно, већина пастве није се причешћивала за вријеме Великог поста, све до Литургије Великог четвртка – посљедујући Тајној вечери. Али, ово су религијски обичаји. Усљед актуелних околности пандемије изазване корона вирусом, обавезно уздржање од Причешћа изгледа нешто друкчије. Зар није окрутно и непотребно? На крају крајева, зар немамо Литургију претходно освештаних Дарова током радних дана Поста, како бисмо се окријепили Христом у нашим подвизима поста и молитве? Тијело и Крв Христова, као што слушамо у химнама, „извор је бесмртности“, лијек за духовна и физичка обољења. Ипак, примање овог лијека на недјељној Литургији могло би довести до непотребне повреде Тијела Христовог, Цркве. Са обзиром на нејасно одређен инкубациони период за COVID-19, вјерници у храму могу бити носиоци који своје ближње могу изложити вирусу. Остајање у кући, неодлазак у храм и уздржање од Причешћа може бити потребна жртва за добро другога. Сви смо одговорни за свакога; као што је говорио Свети Сиулан Атонски: „Мој брат је мој живот“. Можемо ли говорити о позитивној страни обавезног уздржања од Светог Причешћа? Они који се строго придржавају правила православног поста, уздржавајући се од меса, мљечних и уопште животињских производа, знају сласт првог парчета јагњећег печења на пасхалној трпези, првог залогаја старене гауде након бденија или првог гутљаја вотке. Ова задовољства су слађа након недјеља (и недјеља!) поста. Апстиненција од уживања у храни и пићу ствара чежњу и појачава сласт њиховог поновног конзумирања. Уздржање од Тијела и Крви Христове такође може створити чежњу – чежњу за сладошћу Божијом. Иако је раст учесталости причешћивања међу православним хришћанима, током посљедњих деценија, засигурно показатељ позитивног развоја наше Цркве, постоји и ризик од рутинизације. Свето Причешће просто може постати једна од обавеза које треба испунити према недјељном распореду. Обавезно уздржање од Причешћа представља прилику за повратак фокуса на озбиљну и оснажујућу реалност евхаристијске жртве. У ово вријеме пандемије, када смо суочени са сопственом тјелесном слабошћу, немоћи и болом, уздржање од Христовог Тијела и Крви нам може помоћи да се подсјетимо како се Бог са нама солидарисао, у нашим људским условима. На Крсту је завапио првим стихом XXI/XXII псалма: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио“. То страдање, та жртва, најнижи тренутак Христове кенозе или самоиспражњења, веома је важан аспект евхаристијског сјећања, који понекад бива заборављен у Православљу, са својим нагласком на слави Васкрсења. У созерцавању Христовог страдања током уздржавања од Евхаристије, можемо ући у Његову Велику суботу, вријеме чекања и одмора између распећа и васкрсења. У химнама Велике суботе слушамо: Какав је то гледани призор? Какав је то садашњи одмор? Цар вијекова, извршивши страдањем домострој У гробу суботствује, дарујући нам ново суботствовање. Син Божији је знао како изгледа бити ускраћен за Божије присуство у своме страдању и „суботњем одмору“ у гробу. Али ипак, ако до краја прочитамо XXI/XXII псалам, наћи ћемо сладост за коју је и Он знао да га чека – која је, заправо, увијек присутна. Псалам потврђује да Бог Отац: „не понизи, нити одбаци мољење убогог; нити окрену лице своје од мене; и када завиках к Њему, услиша ме“. Христос који је одржао Свету Марију Египћанку кроз њене године у пустињи, који је „жив и дјелатан“, нас никада не оставља. Међутим, ако ми треба да се уздржавамо од Евхаристије за добро Тијела Христовог и да чекамо њену сладост, можемо да созерцавамо Христову жртвену солидарност са нама, у нашој тјелесној немоћи и страдању, и да стрпљиво чекамо испуњење обећаног исцјељења и новог живота. Када се напокон поново сјединимо са Христом у Његовом Тијелу и Крви, вјероватно ћемо много дубље разумјети химну коју појемо на Пређеосвећеној Литургији током овог периода године – „Окусите и видите да је добар Господ“. Марк Русин Превод: Божо Кнежевић Уздржање од Причешћа током пандемије TEOLOGIJA.NET Света Марија Египћанка, као што је познато, примила је Свето Причешће само једном пошто се повукла у пустињу на покајање: на дан њене смрти. Седамнаест година живота у...

У суботу, 23.03.2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је друго предавање. Предавање је одржао господин Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: "Новозаветна порука савременом човеку - осврт на новозаветна читања током поста". У свом предавању професор Лазаревић је говорио о томе да порука коју Црква упућује својим верницима јесте порука самог Господа Исуса Христа, а коју налазимо управо у Његовим речима и беседама које је изговорио. Христос проналази приступ који је био разумљив Његовим савременицима. Исто то ради и Црква данас упућујући речи разумљиве савременом човеку о чијем спасењу она води рачуна. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора

Већ десет година ђакон др Александар Прашчевић бави се изучавањем односа хришћана и муслимана. Тој теми, из различитих углова, у различитим историјским периодима, посвећени су његови стручни научни радови, постдипломски, докторски и постдокторски, које је бранио на теолошким факултетима и институтима у Москви, Канади, Женеви и Солуну, где тренутно ради на трећем постдокторату. Многи који у последњих годину дана различитим пословима, углавном званичним, долазе у београдску патријаршију упознали су ђакона Александра Прашчевића као шефа кабинета Његове светости патријарха српског Иринеја. Читаоци „Политике” имаће прилику да га ближе упознају као доктора теологије, будући да од сутра наш лист ексклузивно објављује фељтон „Патријарх Павле о исламу и муслиманима”, чији је он аутор. Овај научни рад написан је на основу до сада неистражених и необјављених архивских докумената у којима су сачувана сведочанства о мирољубивој мисији патријарха Павла током грађанских ратова и сукоба у Југославији од 1990. до 1997. године, објашњава за „Политику” ђакон Александар Прашчевић. – Од детињства је био окружен муслиманима, са којима је градио односе пуне разумевања и дубоког поштовања. У најкритичнијим тренуцима хришћанско-муслиманских односа патријарх Павле није пропустио ниједну прилику да изађе у сусрет молбама и потребама муслимана, док је осудио сваки напад на њих и њихове богомоље, позивао на мир и говорио о заједничким вредностима хришћанства и ислама – каже Прашчевић. Са њим разговарамо непосредно пошто је из Београда отишао други човек Руске православне цркве митрополит Иларион (Алфејев) и у завршници припрема за посету патријарха Иринеја Солуну, где ће бити обележена стогодишњица од пробоја Солунског фронта. Између те две и у организационом смислу велике посете, стао је овај разговор. А почели смо га питањем о томе колико хришћани познају ислам и које су њихове најчешће предрасуде о муслиманима. – Хришћанима је данас доступна литература о исламу као никада до сада, како у погледу превода и преписа, тако и по делима која су написали хришћански аутори, као што је приручник о исламу архиепископа албанског Анастасија Јанулатоса. Искористио бих ову прилику не за набрајање већ познатих предрасуда, него за позив на суочавање са њима, као највећом претњом опстанку међуверског суживота. Често понављам потребу за стицањем позитивног међуверског искуства, као залога мира и стабилности. Народна мудрост нас учи да се добро добрим враћа – истиче наш саговорник. Ђакон др Александар Прашчевић у београдску патријаршију позван је из Канаде, где је отишао по завршетку постдипломских студија на Московској духовној академији. У седишту Епархије канадске у Милтону обављао је административне и црквене послове и две године радио као асистент на Шербрушком универзитету. – По окончању постдоктората у Женеви и Москви, у јесен 2015. године, уместо повратка на Шербрушки универзитет, почео сам да радим у Синодском одељењу за међуцрквене послове, где сам имао мало времена да се упознам са начином рада који сам постепено допунио корисним методама са истока и запада. Службеницима овог Одељења поверени су углавном оперативни и технички задаци на основу одлука Светог архијерејског синода. Највећи део посла је комуникација са представницима помесних православних цркава, дипломатским представништвима и међународним организацијама – објашњава ђакон Александар Прашчевић. Међутим, одлуком Светог архијерејског синода у мају прошле године додељено му је ново задужење: постао је шеф кабинета патријарха српског. – То је дужност која у овом тренутку покрива заиста широк обим послова којима руководи патријарх српски. Највећу улогу у мом раду имају оданост, преданост и способност да сваки задатак буде извршен искључиво према његовим упутствима. Његова светост у својих 88 година живота дневно обави по неколико пријема, решава предмете црквених и административних служби, служи у храмовима недељом и празницима, а сведоци сте и његових честих путовања у земљи и иностранству са врло испуњеним програмима, тако да и сам често радим од ујутру до увече, ношен управо енергијом нашег патријарха – каже Прашчевић. Признаје да у детињству није волео да учи стране језике, али данас због природе посла који обавља свакодневно користи руски, француски и енглески, а учи грчки језик. Научним радом бави се искључиво ноћу. – Тада су ми на располагању мир и тишина, а због одржавања самодисциплине, чак и када сам потпуно исцрпљен, неколико минута читам, а затим нешто и напишем – прича наш саговорник. Патријархов шеф кабинета завршио је Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У основну школу ишао је у Београду. Рођен је у Ђаковици. Има 31 годину. Политика.рс

Драги пријатељи, Акцију коју смо спроводили током Божићног поста, настављамо током Педесетнице - поклон књига Поука сваки дан. Довољно је да изаберте једну књигу са нашег списка и своје податке пошаљете приватном поруком ПП и добијате књигу. Већ смо стекли неко искуство о томе какав је "укус" форумаша, па смо се трудили да њему прилагодимо изабране наслове књига. У овој, првој, поруци, дајемо списак књига до Недеље Мироносица, 22.04. Слободно се јавите, тражите књиге са списка и предлажите које бисте књиге волели да се још нађу на списку. Такође, јавите се, ако имате неку књигу коју бисте поделили са другим форумашима. Списак књига од 9-22.4. 2018. 09.4. Васкрсни понедељак: Оливије Клеман: Развој источног хришћанства, Каленић, 2012, стр. 209 10.4. Васкрсни уторак: Архимандрит Тихон (Ракићевић): Монаштво и осуђивање, Ман. Студеница, 2014, стр. 220 11.4.: Презвитер Оливер Суботић: Мисионарске цртице, Бернар, 2015, стр. 138 12.4. Преподобни Јован Лествичник: Св. Порфирије Кавсокалавит: О православној вери, Шибеник, 2017, стр. 49 13.4. Источни петак: Георгије В. Флоровски: Источни оци IV века, Братство Св. Симеона Мироточивог, 1997, стр. 366 14.4. Преподобна Марија Египћанка: Слободан Продић: "Материкон" монаха Исаије - прилог за историју женског монаштва у средњем веку, Шибеник, 2014, стр. 128 15.4. Томина недеља: професор прота Димитрије Станилоје: Јеванђелски лик Исуса Христа, Ср. Карловци, 2007, стр. 281 16.4. Побусани понедељак: Слободан Милеуснић: Пожешка митрополија, Музеј СПЦ, 2006, стр. 311 17.4. Књиге Макавејске, превео и приредио еп. Атанасије, Јасен, 2002, стр. 420 18.4. о. Жарко Гавриловић: Поглед у вечност - размишљање на дванаест различитих тема, Београд, 1983, стр. 144 19.4. Митрополит месогејски Николај (Хаџиниколау): Ако постоји живот, желим да живим, Видослов, 2016, стр. 119 20.4. Архиепископ охридски Јован: Слобода у затвору, друго допуњено издање, Бгд-Битола, 2015, стр. 251 21.4. Митрополит Антоније Блум: Живот. Болест. Смрт, Ман. Жича 2016, стр. 166 22.4. Недеља Мироносица: Бошко Ломовић: Књига о Дијани Будисављевић, Свет књиге 2013, стр. 166

Још једно масовно крштење је обављено недавно у Митрополији Катанге (Конго) у граду Колвези, сјединивши 556 људи с Телом Христовим у Светој Православној Цркви. Током дводневног државног празника, сви катихумени (оглашени) града Колвезија, на југу земље близу границе са Замбијом, као и из суседних области, окупили су се с Његовим Високопреосвештенством митрополитом Катанге Мелетијом и једним бројем свештеника у цркви Светог Георгија, где је архијереј служио обред Крштења за све катихумене који су се исповедали и примили благослов светог крштења. Они који су већ били склопили брак, сад су добили благослов да се венчају у Цркви у њиховим сопственим парохијама. Током дводневног празника укупно 556 катихумена је крштено, углавном у Колвезију, али и у далеким парохијама. Град Колвези је такође благословен посетом Његовог Блаженства Теодора II, папе и патријарха александријског и све Африке, фебруара прошле године када је посетио црквену болницу Светих бесребреника Козме и Дамјана у Демократској Републици Конго да би осветио новоизграђено крило болнице. Извор: Православие.ру Вести из сестринских цркава | English

Јованка Савић тужи британски Кфор Лондон / уторак, 05. сеп 2017, 07:30 -> 17:54 Извор: РТС, Извештава Ивана Милорадовић Британско министарство одбране нашло се пред судом. Адвокатица Јованка Савић покушава да позове на одговорност британски део Кфора јер, после уласка трупа НАТО-а на Косово и Метохију, грађанима није пружио сигурност. Поставља и питање одговорности Унмика и Еулекса због инертности у истраживању злочина над цивилима. Када су трупе НАТО-а у јуну 1999. године ушле на Косово, међународна заједница правно је преузела одговорност за безбедност тамошњих грађана. Међутим, показало се да их Кфор, Унмик и Еулекс нису заштитили од злочина, нити су их истражили. "Саветодавни одбор Унмика за људска права наводи 235 оваквих случајева. Деведесет осам одсто су Срби. Унмик је подробно истражио само један", каже Јованка Савић. Да би прикупила потребна документа за само осам клијената Јованки Савић је било потребно чак пет година. Суд је првобитно одбацио предмет уз образложење да су британске трупе не под његовом, већ јурисдикцијом Уједињених нација. Случај се преселио пред Апелациони суд. Европска унија се одрекла имунитета у овом поступку. Чека се да то учине и Уједињене нације, које признају да је прекршена Повеља о људским правима. "Моји клијенти су се жалили и органима Уједињених нација и Еулекса за надзор поштовања људских права. Оба тела су закључила да су њихова права нарушена, посебно она из члана 2, која се односе на право на живот, и члана 3, који се односи на нехумано поступање", каже Савићева. Међутим, ова међународна тела не нуде никакав правни лек. Зато би овај процес могао би да се одрази на целокупно међународно право. "Ако успемо, државе чланице Европске уније и Уједињених нације морале би, када управљају страним територијама, да примењују оне стандарде које им налажу њихови сопстевни закони и устави. У супротом би морали да понуде правни лек у складу са сопственим стандардима и то свуда у свету, не само на Косову и не само у односу на косовске Србе", каже Савићева. Јованка Савић и њен тим раде бесплатно. Боре се са временом како би сакупили 16.200 фунти за судске трошкове. Тражили су одлагање плаћања до 22. септембра. "Не знам да ли ће наш захтев бити усвојен. Ако нас одбију, мораћу у уторак 5. септембра да обавестим суд да не можемо да наставимо. Мислим да би то била врхунска иронија", каже Савићева. Време полако истиче. У уторак ће овај случај или ући у историју или постати историја. Додајемо поново: Средства за жалбени поступак треба прикупити до 22. септембра ове године. Најлакши начин да уплатите прилог:https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/ Видео прилог: Odgovornost-030917.mp4