Претражи Живе Речи Утехе

Писмо пријатељу из затвора TEOLOGIJA.NET Опет је један месец иза нас, лети ли и теби тако брзо време као мени овде? Често се и сâм питам када ће доћи месец у којем ћеш ти код Ренате, а ја код Марије, и ми заједно једни...

Оригинални текст: https://www.antenam.net/stav/153927-bajka-o-pravoslavnim-lizacima-kasika Драгану Бурсаћу, не усуђујем се рећи господину, пошто је корен те речи уско везан за Господа, а у његовом бесрамном обраћању свега има, само не части, морала и Господа. Ера интернета је дозволила свима да свој дубоко упијени протестантски дух предоче широј јавности и публици и да за све то добију похвале и овације. Вероватно је то и намера извесног Драгана Бурсаћа, који својим ауторитативним наступом не дозвољава појаву критике. Међутим, будући да постоји неко ко се, ипак, бар за промил више, разуме у постављена питања, нашао сам за сходно да упутим конструктивну критику. Уколико будем другачије схваћен, извињавам се. Сам наслов текста „Бајка о православним лизачима кашика“ у свести верника изазива несхватљив порив и саблазан. Међутим, будући да је аутор огрезао у саможивости, што се из приложеног може видети, онда верујем да то није имао ни у најудаљенијој тачки свог размишљања. Поред тога, сам одабир теме за писање, али и начина на који је тема реализована, јасно (бар мени) указује чињеницу да аутор нема претерано других интересовања осим пуког критиковања свега што руши његову удобност. У уводним реченицама, прозно-ироничним покушајем, аутор се дотиче личности, сада већ упокојеног, Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина (сваки колумниста би требало да има на уму писање правилних и комплетних титула званичника). Не познајући природу вируса, аутор заборавља да он често није у стању да се пренесе „данас за сутра“, а јавности је познато да је епископ ваљевски оболео на почетку епидемије. Но, кога то интересује, јер је фокус да се обесвети и обешчасти његова личност, а кроз њега и Црква. У даљем тексту, аутор опет користи некакве накарадно састављене кованице, вероватно желећи да покаже богати фонд речи којима располаже („Капљично благоглагољање“). Изјава: „Pa šta još treba da se desi, e da bi država Srbija namolila superdržavnu organizaciju, koja se odaziva na ime Srpska pravoslavna crkva, da obustavi javna pričešća i da se počne ponašati kao odgovorno tijelo u pod skutima narečene države“, у себи садржи разноликост непознавања богословља и историје. Овакав бесмислени концепт размишљања немају ни студенти прве године Православног богословског факултета, који долазе са неким претходно стеченим убеђењима. Идемо редом: 1. „Superdržavna organizacija“ – Да је аутор икада завирио у Свето Писмо Новог завета нишао би на Господњу реченицу: „Царство моје није од овога света“ (Јн 18, 36). Будући да је тако, она никада није била, нити икада може бити државна организација. На тај начин би се обесмислила њена мисија у свету и њено комплетно устројство. Симфонија Цркве и државе се не би показала добрим, али сарадња је очекивана. Црквена тела (Свети Архијерејски Сабор, СА Синод...) потребни су зарад правилног устројства црквеног живота, јер у Цркви нису само анђели, него конкретни људи од крви и меса. 2. „Javna pričešća“ – Етимолошки посматрано, причестити се значи постати део-честица-елемент нечега. Следствено томе, причестити се Телом Господа Исуса Христа значи постати део његовог васкрслог (не смртног, пропадљивог и неотпорног на вирусе) тела. Јавно причешће би се могло окарактерисати као оксиморон, јер причешће јесте Света Тајна. Међутим, не бих желео да се задржим на тој учесталој фрази. Када у Цркви говоримо о тајни, не посматрамо је онако како то бива у свету (као нешто сакривено, резервисано за некога), већ као тајну праћену начином живота, оно што аутор текста, нити било ко други не може схватити седећи у удобности и топлини дома и читајући како Црква функционише. Стога, немам намеру да то конкретније појашњавам – довољан је позив: „Дођи и види!“ (Јн 1, 39). Међутим са ставом да је Христова крв „наводна“, потребан је добар духовник и доста рада на себи да се таква махнита идеја одстрани. Будући да у наставку текста има вулгаризама, унапред се извињавам онима који буду читали, али када се види шта је све речено у тексту, вулгаризми су најситнији чинилац. Нажалост, аутор сматра да су епидемиолози наступили „курвињски“, јер нису дали одговор који ће нахранити његову сујету и поспешити даље раздоре. Наравно, епидемиолози, као и сваки културни људи, приликом давања одговора држаће се своје струке и неће се мешати у ствари које не знају. То исто бих препоручио и аутору, али будући да свој хлеб зарађује од мешања у теме за које су му основна литература таблоидна новокњижевност, онда сам немоћан да ишта друго кажем. Нажалост, зарад пуног стомака, људи су одувек били спремни да се одрекну себе. У наставку текста можемо видети разне нелогичности и не бих се освртао на њих, нити на постављено питање око мог професора свештеника Вукашина Милићевића, јер су то ствари о којима нисам компетентан, а ни позван да говорим. Оно што се тиче мене и за шта се школујем јесте управо стварање ограде око Цркве од људи, колумниста и новинара, попут извесног аутора Драгана Бурсаћа, којих после сваке кише има све више. Довољно је да имају средство за састављање текста, интернет и невелики фонд речи. У закључку, желео бих рећи да се читав његов бесрамни текст могао свести на речи: „Крв његова на нас и на децу нашу“ (Мт 27, 25). Post Scriptum Оно што сам за крај оставио јесте кратак историјски преглед употребе црквеног сасуда званог „кашичица“, а не кашика, јер се јасно види разлика. Изворно, дуги низ векова хришћани су се пришечћивали на идентичан начин као и свештенослужитељи, то јест под оба вида из путира. Када би дошло до момента причешћа, свештеници би се причестили посебно примивши Тело и посебно Крв. Затим би се дарови изнели вернима, који су приступали стављајући десни преко левог длана (о томе нам сведочи Свети Јован Дамаскин) и тако узимали тело. Када би упротебили тело, дошли би до друге позиције где су се налазили ђакони који су причешћивали из путира, заједно са презвитерима. Како нам неки историчари и литургичари говоре, вероватно у XII, XIII, а можда и у XIV веку дошло је до праксе причешћивања кашичицом. Нико не даје децидан одговор. Свети Симеон Солунски говори да је причешћивање кашичицом уведено ради „неких догађаја“, али он их не именује конкретно. Можемо да појаснимо на основу следећих чињеница. Наиме, у периоду када долази до причешћивања кашичицом, број ђакона опада; опстају само при катедралним храмовима, док у парохијским ишчезавају. Друга ствар, у XII веку у Западној Цркви долази до једне појаве која ће све више узимати маха и усталиће се у XIII веку, а то је ускраћивање причешћивања крвљу, већ само хостијама. То су правдали чињеницом да имају страх да се крв не пролије из путира. Крај XII, почетак XIII века имамо сведочанство да папа када служи васкршњу Литургију у Риму причешћује хришћане под оба вида. Већ у XIII веку Инокентије III забрањује причешћивање верујућих под оба вида. Од тада, па све до Другог Ватиканског концила није било причешћивања крвљу. У XIII веку, православне земље, посебно балканске су под влашћу Латина. Сасвим сигурно je да ће то бити један од узрока који ће подстаћи православне да сачувају причешћивање под оба вида. Ако томе додамо чињеницу да је долазило до разних злоупотреба дарова, рецимо, неко ко је склон магији прилази да се причести узме причешће и опогани га тиме што га однесе кући. Тако је Црква хтела да има увид у то да се верник причестио на лицу места. Све те чињенице када узмемо у обзир, јасно нам је зашто долази до увођења кашичице. Лазар Марјановић

ПОМАЖЕ БОГ, Мамастир Ивирион на Светој Гори. Текст сам снимио на улазу у ручаоницу Манастира Ивирион. Молим добре људе, познаваоце писма тог језика, за превод на српски. Хвала.

NACRT ZAKON O SLOBODI VJEROISPOVIJESTI I OSNOVNE ODREDBE Član 1 Sloboda vjeroispovijesti zajemčena Ustavom ostvaruje se u skladu sa ovim zakonom. Sloboda vjeroispovijesti obuhvata: pravo pojedinca da sam ili u zajednici sa drugim, javno ili privatno ispoljava vjeru ili uvjerenje, molitvom, propovijedima, običajima ili obredom, pravo da promijeni vjeru, slobodu da učestvuje u vjerskoj pouci i nastavi, kao i pravo da njeguje i razvija vjersku tradiciju. Sloboda vjeroispovijesti štiti teistička, neteistička i ateistička uvjerenja, kao i pravo da se ne ispoljava bilo kakva vjera ili uvjerenje. Država garantuje nesmetano ostvarivanje slobode vjeroispovijesti. Član 2 Sloboda vjeroispovijesti uključuje i pravo pojedinca da odbije ispunjenje vojne ili druge obaveze koja uključuje upotrebu oružja (prigovor savjesti). Pravo na prigovor savjesti ostvaruje se u skladu sa propisima u oblasti bezbjednosti i odbrane. Član 3 Građani iste vjeroispovijesti imaju pravo na ispoljavanje svoje vjere osnivanjem vjerske zajednice. Vjerska zajednica je dobrovoljno, neprofitno udruženje lica iste vjeroispovijesti, koje se osniva radi javnog i privatnog ispoljavanja vjere, vršenja vjerskih obreda i vjerskih poslova i ima svoju strukturu, organe i unutrašnja pravila. Član 4 Vjerska zajednica je slobodna u vršenju vjerskih obreda i vjerskih poslova. Vjerska zajednica samostalno odlučuje, naročito o: 1) unutrašnjoj organizaciji, obrazovanju, sastavu, ovlašćenjima i funkcionisanju njenih organa; 2) imenovanju i ovlašćenjima svojih vjerskih službenika i drugih vjerskih radnika; 3) pravima i obavezama svojih vjernika, pod uslovom da ne ometaju njihovu vjersku slobodu; 4) povezivanju ili učestvovanju u međuvjerskim organizacijama sa sjedištem u Crnoj Gori ili u inostranstvu. Prije imenovanja, odnosno objavljivanja imenovanja najviših vjerskih velikodostojnika, vjerska zajednica o tome na povjerljiv način obavještava Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada). Član 5 Vjerska zajednica samostalno upravlja svojom imovinom i novčanim sredstvima na osnovu sopstvenih autonomnih propisa, u skladu sa zakonom. Član 6 Dobra koja predstavljaju kulturnu baštinu Crne Gore, a na kojima pravo svojine ili pravo korišćenja ima vjerska zajednica, ne mogu se otuđiti ili iznijeti iz države, bez saglasnosti Vlade. Član 7 Vjerska zajednica djeluje u skladu sa pravnim poretkom Crne Gore, javnim redom i moralom. Djelovanje vjerske zajednice ne smije biti usmjereno protiv drugih vjerskih zajednica i vjeroispovijesti, niti na štetu drugih prava i sloboda vjernika i građana. Zabranjeno je političko djelovanje vjerske zajednice i zloupotreba vjerskih osjećanja u političke svrhe. Član 8 Niko ne može na bilo koji način biti primoran da postane ili ostane član vjerske zajednice, niti da učestvuje ili ne učestvuje u ispoljavanju vjeroispovijesti. Niko ne može biti onemogućen da, zbog pripadnosti vjerskoj zajednici, koristi prava koja kao građanin ima na osnovu zakona. Član 9 Zabranjen je svaki oblik neposredne ili posredne diskriminacije po osnovu vjerskih uvjerenja ili ispoljavanja tih uvjerenja i podsticanje vjerske mržnje i netolerancije. Član 10 Prikupljanje i obrada podataka o vjerskim uvjerenjima pojedinca, vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti. Član 11 Teritorijalna konfiguracija vjerske zajednice koja je registrovana i djeluje u Crnoj Gori, ne može se prostirati van Crne Gore. Sjedište vjerske zajednice koja je registrovana i djeluje u Crnoj Gori mora biti u Crnoj Gori. Član 12 Pojedina pitanja od zajedničkog interesa za Crnu Goru i jednu ili više vjerskih zajednica mogu se urediti ugovorom koji zaključuju Vlada i vjerska zajednica. Član 13 Nadzor nad primjenom ovog zakona vrši organ državne uprave nadležan za pitanja ljudskih prava i sloboda (u daljem tekstu: Ministarstvo). II REGISTRACIJA VJERSKE ZAJEDNICE Član 14 Vjerska zajednica, odnosno organizacioni dio vjerske zajednice čije je sjedište u inostranstvu (u daljem tekstu: vjerska zajednica) stiču svojstvo pravnog lica upisom u registar vjerskih zajednica (u daljem tekstu: Registar), koji vodi Ministarstvo. Sadržaj Registra, kao javne evidencije, propisuje Ministarstvo. Registar se sastoji od baze podataka i zbirke dokumenata. Baza podataka čuva se u elektronskom obliku. Član 15 Vjerska zajednica može da se registruje ako ima najmanje 50 punoljetnih vjernika koji su crnogorski državljani i imaju prebivalište u Crnoj Gori. Član 16 Prijavu za registraciju vjerske zajednice, Ministarstvu podnosi lice ovlašćeno za zastupanje vjerske zajednice. Prijava iz stava 1 ovog člana sadrži: 1) naziv vjerske zajednice koji se mora razlikovati od naziva drugih vjerskih zajednica i ne smije sadržati službeni naziv druge države i njena obilježja; 2) sjedište i adresu vjerske zajednice u Crnoj Gori; 3) podatke o vjerskim i drugim objektima koji se koriste za vršenje vjerskih obreda i vjerskih poslova; 4) podatke o vjerskim školama i domovima za smještaj lica koja se školuju, o socijalnim i humanitarnim ustanovama, kao i o informativnoj i izdavačkoj djelatnosti vjerske zajednice. Uz prijavu iz stava 1 ovog člana, prilažu se: - odluka o osnivanju, sa podacima o licima iz člana 15 ovog zakona (lično ime, jedinistveni matični broj ili broj lične karte, dokaze o državljanstvu i prebivalištu), sa njihovim svojeručnim potpisom; - podaci o zastupniku vjerske zajednice (lično ime, jedinstveni matični broj ili broj lične karte, dokaze o državljanstvu i prebivalištu), sa njegovim svojeručnim potpisima i - opis osnova vjerovanja i autonomne propise o svojoj unutrašnjoj i teritorijalnoj organizaciji i načinu djelovanja, na crnogorskom jeziku ili jeziku u službenoj upotrebi koji vjerska zajednica koristi u vršenju vjerskih obreda i vjerskih poslova; - osnovne vjerske tekstove vjerske zajednice u autentičnom tekstu. Član 17 Organizacioni dio vjerske zajednice koji djeluje u Crnoj Gori, a čije je sjedište u inostranstvu, koji do sada nije bio prijavljen kod nadležnog organa u Crnoj Gori, uz prijavu iz člana 16 ovog zakona, prilaže i odluku nadležnog organa te vjerske zajednice za upis u Registar. Član 18 Ministarstvo, u roku od 60 dana od dana prijema uredne prijave i potrebne dokumentacije iz čl. 16 i 17 ovog zakona utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za upis vjerske zajednice propisani ovim zakonom. Ako vjerska zajednica ispunjava uslove za registraciju, Ministarstvo donosi rješenje o upisu u Registar. Član 19 Ministarstvo će odbiti da registruje vjersku zajednicu ako lice ovlašćeno za zastupanje vjerske zajednice ne podnese prijavu za registraciju u skladu sa članom 16 st. 2 i 3 ovog zakona. Rješenje Ministarstva o odbijanju upisa u Registar je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor. Član 20 Vjerska zajednica obavještava Ministarstvo o svakoj promjeni podataka iz člana 16 st. 2 i 3 ovog zakona, u roku od 30 dana od nastanka promjene. Upis svih promjena vrši se u skladu sa odredbama ovog zakona o registraciji vjerske zajednice. Član 21 Registrovanoj vjerskoj zajednici zabraniće se djelovanje, ako: 1) djeluje suprotno pravnom poretku i javnom moralu, podstiče nacionalnu, vjersku ili drugu diskriminaciju i nasilje ili raspiruje nacionalnu, rasnu, vjersku ili drugu mržnju, radi netrpeljivosti i progona; 2) su svrha, ciljevi i način njenog vjerskog djelovanja zasnovani na nasilju ili koriste nasilje kojim se ugrožava život, zdravlje ili druga prava i slobode pripadnika te ili druge vjerske zajednice, kao i drugih lica na način kojim se ugrožava ljudsko dostojanstvo, 3) se utvrdi da obavlja djelatnost radi sticanja profita, suprotno ovom zakonu. Državni organ, odnosno organ državne uprave koji utvrdi postojanje razloga iz stava 1 ovog člana dužan je da, bez odlaganja, kod nadležnog suda inicira postupak za zabranu djelovanja vjerske zajednice. U slučaju iz stava 2 ovog člana shodno se primjenjuju odredbe zakona kojim se uređuje djelovanje nevladinih organizacija. Odredbe ovog člana primjenjuju se i na neregistrovanu vjersku zajednicu, ako postoje razlozi iz stava 1 tač. 1 i 2 ovog člana. Član 22 U slučaju donošenja naredbe za sprovođenje istrage protiv vjerskog službenika zbog krivičnog djela propisanog Krivičnim zakonikom, nadležni sud će o tome prethodno obavijestiti vjersku zajednicu. Član 23 Ministarstvo će brisati vjersku zajednicu iz Registra, ako: 1) vjerska zajednica sama donese odluku o svom prestanku; 2) je pravosnažnom sudskom odlukom utvrđena odgovornost vjerske zajednice za krivično djelo i izrečena kazna prestanka pravnog lica; 3) je vjerska zajednica prestala da postoji u skladu sa odredbama ovog zakona; 4) nadležni organ utvrdi da su podaci ili prilozi uz prijavu za registraciju netačni; 5) je vjerskoj zajednici, na osnovu sudske odluke, zabranjeno djelovanje iz razloga propisanih članom 21 stav 1 ovog zakona. Vjerska zajednica briše se iz Registra rješenjem Ministarstva. Rješenje Ministarstva iz stava 2 ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor. Član 24 O imovini vjerske zajednice brisane iz Registra, nakon izmirenja dugova, odlučuje se na način određen aktima vjerske zajednice. Ako aktima vjerske zajednice nije određen način postupanja, imovina vjerske zajednice postaje imovina Crne Gore. Član 25 Na pitanja koja nijesu uređena ovim zakonom, primjenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje upravni postupak. III PRAVA I OBAVEZE REGISTROVANIH VJERSKIH ZAJEDNICA I NJIHOVIH VJERNIKA Član 26 Vjerska zajednica obezbjeđuje sredstva za obavljanje svoje djelatnosti od prihoda iz sopstvene imovine, donacija i drugih doprinosa fizičkih i pravnih lica, sredstava međunarodnih vjerskih organizacija čiji su članovi i drugih pravnih poslova i djelatnosti na neprofitnim osnovama, u skladu sa zakonom. O prihodima iz stava 1 ovog člana vjerska zajednica vodi evidenciju. Član 27 Vjerska zajednica za svoje obaveze odgovara cjelokupnom imovinom, u skladu sa zakonom. Imovina vjerske zajednice može se koristiti samo za vršenje vjerskih obreda i vjerskih poslova, izgradnju i održavanje vjerskih objekata i u dobrotvorne svrhe. Član 28 Nepokretna i pokretna dobra koja su u svojini vjerske zajednice, upisuju se, odnosno registruju na ime vjerskih pravnih lica sa sjedištem u Crnoj Gori. Na ime vjerskih pravnih lica iz stava 1 ovog člana upisuje se i pravo korišćenja na nepokretnim i pokretnim dobrima u državnoj svojini. Član 29 Vjerska zajednica može prikupljati dobrovoljne priloge na osnovu svojih autonomnih propisa, u skladu sa zakonom. Niko ne može biti primoran ili spriječen da da dobrovoljni prilog iz stava 1 ovog člana. Član 30 Vjerska zajednica je dužna da plaća poreze, doprinose i druge dažbine, u skladu sa zakonom. Vjerska zajednica može biti potpuno ili djelimično oslobođena poreskih i drugih obaveza, u skladu sa zakonom. Fizička i pravna lica koja daju priloge vjerskoj zajednici mogu biti oslobođena odgovarajućih poreskih obaveza, u skladu sa zakonom kojim se uvodi odgovarajući javni prihod. Član 31 Vjerski službenik ima pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje, u skladu sa zakonom. Vjerska zajednica može osnovati ustanove za socijalno, odnosno zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje vjerskih službenika, u skladu sa zakonom. Vjerske zajednice dužne su da prijave vjerske službenike koji ostvaruju prava iz st. 1 i 2 ovog člana, u skladu sa propisima kojim se uređuje plaćanje doprinosa. Vjerskoj zajednici iz stava 3 ovog člana, mogu se obezbijediti i sredstva u državnom budžetu za zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje vjerskih službenika, u skladu sa zakonom. Ako se u državnom budžetu obezbijede sredstva za namjenu iz stava 4 ovog člana, Vlada utvrđuje iznos sredstava, pri čemu se na vjerske zajednice sa malim brojem vjernika može primijeniti načelo pozitivne diskriminacije. Član 32 Vjerskoj zajednici mogu se odobriti sredstva iz državnog budžeta i budžeta lokalne samouprave za aktivnosti kojima se afirmiše duhovna, kulturna, nacionalna i državna tradicija Crne Gore, kao i za podršku socijalnim, zdravstvenim i humanitarnim aktivnostima od posebnog značaja, pod uslovom da se obavljaju bez bilo kakvog vida diskriminacije. Član 33 Vjerska zajednica ima pravo da gradi vjerske objekte i vrši adaptaciju i rekonstrukciju postojećih, u skladu sa zakonom. Izgradnja, adaptacija i rekonstrukcija vjerskih objekata može se izvoditi na osnovu dozvola i saglasnosti propisanih zakonom i propisima koji regulišu oblast izgradnje objekata i zaštitu kulturnih dobara i uz stručni nadzor nadležnog organa državne uprave. Nadležni organ državne uprave, odnosno lokalne samouprave dužan je da prilikom izrade prostornih planova, razmotri i iskazane potrebe vjerske zajednice za izgradnju vjerskog objekta. Organi državne uprave nadležni za poslove uređenja prostora i izgradnje objekata neće razmatrati zahtjeve za izgradnju vjerskih objekata koji nemaju saglasnost vrhovnih organa vjerske zajednice u Crnoj Gori. Član 34 Vjerska zajednica ima pristup javnim radio-difuznim servisima i drugim medijima, kao i pravo da samostalno ostvaruje sopstvenu informativnu i izdavačku djelatnost na neprofitnoj osnovi, u skladu sa zakonom. Član 35 Vjerska zajednica, u okviru svoje socijalne i humanitarne djelatnosti, može osnivati odgovarajuće ustanove u skladu sa zakonom. Član 36 Vjerski obredi i vjerski poslovi vrše se u vjerskim objektima. Izuzetno od stava 1 ovog člana, vjerski obredi i vjerski poslovi mogu se vršiti i izvan vjerskih objekata na mjestima dostupnim građanima, bez odobrenja, uz prethodnu prijavu organu državne uprave nadležnom za unutrašnje poslove, u skladu sa zakonom. Za vjerske obrede koji se vrše na zahtjev građana (porodična slava, vjenčanje, krštenje, sunećenje, ispovijedanje, osvještenje i sl.) nije potrebna prijava iz stava 2 ovog člana, osim ako se ti obredi vrše na javnom mjestu. Član 37 Vjerski službenik koji vrši vjerski obred ili vjerski posao može primiti naknadu, odnosno nagradu za vjerske poslove i vjerske obrede od lica na čiji zahtjev vrši obred, odnosno posao, na osnovu autonomnih propisa vjerske zajednice. O prihodima iz stava 1 ovog člana vjerska zajednica vodi evidenciju. Član 38 Vjerska zajednica ima pravo na vjersku duhovnu brigu o svojim vjernicima koji su na službi u Vojsci Crne Gore i policiji. Način ostvarivanja prava iz stava 1 ovog člana uređuje se uputstvom nadležnog organa državne uprave. Član 39 Lice koje se nalazi u pritvoru ili izdržava kaznu zatvora, kao i lice koje se nalazi u zavodu za maloljetnike ili popravnom domu ima pravo na individualnu i zajedničku vjersku duhovnu brigu. Način ostvarivanja prava iz stava 1 ovog člana uređuje se uputstvom organa državne uprave nadležnog za oblast pravosuđa. Član 40 Lice smješteno u zdravstvenoj ustanovi ili ustanovi socijalne zaštite ima pravo na individualnu i zajedničku vjersku duhovnu brigu, u skladu sa kućnim redom te ustanove. Član 41 Kontrolu zakonitosti sticanja i namjenskog trošenja sredstava vjerske zajednice vrše nadležni organi, u skladu sa zakonom. IV VJERSKA POUKA I VJERSKE ŠKOLE Član 42 Vjerska pouka se može izvoditi samo u objektima u kojima se vrše vjerski obredi i vjerski poslovi. Za učešće maloljetnika u vjerskoj pouci potrebna je saglasnost roditelja, odnosno staratelja, kao i njegova saglasnost ukoliko je stariji od 12 godina života. Vjerska pouka sa učenicima se može izvoditi samo u vremenu kad učenici nemaju nastavu u školi. Član 43 Roditelji imaju pravo da vrše vjersku pouku svog djeteta u skladu sa svojim vjerskim uvjerenjima, poštujući njegov fizički i psihički integritet. Član 44 Registrovana vjerska zajednica može da za školovanje vjerskih službenika osnuje vjerske škole svih nivoa obrazovanja, osim osnovnog obrazovanja, kao i da osnuje domove za smještaj lica koja se školuju u tim ustanovama. Vjerska zajednica iz stava 1 ovog člana samostalno utvrđuje obrazovni program vjerske škole, sadržinu udžbenika i priručnika, utvrđuje uslove za nastavno osoblje. Obrazovni programi, kao i sadržaji udžbenika i priručnika u vjerskim školama ne smiju biti u suprotnosti sa Ustavom i zakonom. Član 45 Nadzor u odnosu na usaglašenost obrazovnih programa i sadržaja udžbenika i priručnika sa Ustavom i zakonom, vrši organ državne uprave nadležan za poslove prosvjete. Odgovorno lice u vjerskoj školi je dužno da stavi na raspolaganje sve potrebne podatke za vršenje nadzora organu iz stava 1 ovog člana, kao i da u roku koji je odredio taj organ ispravi utvrđene nepravilnosti. Član 46 Vjerska škola osnovana u skladu sa ovim zakonom može izvoditi javno važeće obrazovne programe, ako je dobila licencu u skladu sa propisima iz oblasti obrazovanja. Vjerska škola koja je licencirana, odnosno akreditovana kao obrazovna ustanova, ima pravo na finansiranje iz državnog budžeta, srazmjerno broju učenika, u skladu sa zakonom. Član 47 Nastavu u vjerskoj školi mogu da izvode samo crnogorski državljani. Izuzetno, od stava 1 ovog člana stranac može da izvodi nastavu u vjerskoj školi pod uslovima utvrđenim posebnim zakonom. V KAZNENE ODREDBE Član 48 Novčanom kaznom od 500 eura do 20.000 eura kazniće se za prekršaj pravno lice: 1) koje djeluje suprotno članu 7 ovog zakona; 2) koje na bilo koji način primorava drugo lice da postane ili ostane član vjerske zajednice, da učestvuje ili ne učestvuje u ispoljavanju vjeroispovijesti i da ne koristi prava koja mu kao građaninu pripadaju po zakonu (član 8); 3) koje primorava ili sprječava drugo lice da da prilog vjerskoj zajednici na osnovu svojih autonomnih propisa (član 29 stav 2); 4) osnuje vjersku školu za osnovno obrazovanje (član 44 stav 1). Za prekršaj iz stava 1 tač. 2 i 3 ovog člana kazniće se fizičko lice i odgovorno lice novčanom kaznom od 30 eura do 2.000 eura. Za prekršaj iz stava 1 tačka 2 ovog člana kazniće se preduzetnik novčanom kaznom od 150 eura do 6.000 eura. Član 49 Novčanom kaznom od 30 eura do 2.000 eura kazniće se za prekršaj fizičko lice: 1) roditelj odnosno staratelj koji vrši vjersku pouku suprotno odluci djeteta (član 42 stav 2); 2) vjerski službenik koji vrši vjersku pouku suprotno članu 42 st. 1 i 3 ovog zakona. VI PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE Član 50 Propis iz člana 14 stav 2 ovog zakona donijeće se u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Član 51 Ministarstvo će od organa državne uprave nadležnog za unutrašnje poslove, u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, preuzeti podatke o vjerskim zajednicama koje su prijavljene kod tog organa do dana stupanja na snagu ovog zakona. Vjerska zajednica koja je prijavljena u skladu sa Zakonom o pravnom položaju vjerskih zajednica („Službeni list SRCG“, br. 9/77), dužna je da usaglasi svoja akta i dostavi prijavu za upis u Registar u skladu sa ovim zakonom, u roku od šest mjeseci od dana njegovog stupanja na snagu. Vjerska zajednica koja ne postupi u skladu sa stavom 2 ovog člana neće se smatrati registrovanom vjerskom zajednicom u smislu ovog zakona. Član 52 Vjerski objekti i zemljište koje koriste vjerske zajednice na teritoriji Crne Gore, a za koje se utvrdi da su izgrađeni, odnosno pribavljeni iz javnih prihoda države ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina. Vjerski objekti za koje se utvrdi da su izgrađeni na teritoriji Crne Gore zajedničkim ulaganjima građana do 1. decembra 1918. godine, državna su svojina. Član 53 Organ uprave nadležan za poslove imovine dužan je da, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, utvrdi vjerske objekte i zemljište koji su, u smislu člana 52 ovog zakona, državna svojina, izvrši njihov popis i podnese zahtjev za upis prava državne svojine na tim nepokretnostima u katastar nepokretnosti. Organ uprave nadležan za poslove katastra je dužan da, upis prava iz stava 1 ovog člana izvrši u roku od 60 dana od dana podnošenja zahtjeva. Član 54 Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o pravnom položaju vjerskih zajednica („Službeni list SRCG“, br. 9/77). Član 55 Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom listu Crne Gore“.

Недавно су портали "Политикон" и "Директно" објавили занимљив текст у којем се говори о наводним мрачним, завереничким тајнама Епископа Бачког Иринеја и људи око њега. Текст можете у целости пролчитати овде. Запажања о закључцима овог чланка. 1) Епископима, вероватно у знак великог, хиперболичног поштовања аутор даје надимке као да су ликови из епске фантастике. Тако надену епископу бачком надимак Недодирљиви, највероватније због тога што га овај чланак није уопште додирнуо и не ферма исти пет посто. 2) Аутор претпоставља да епископ Иринеј бачки има своју ОЗНУ која шпијунира клирике и монахе, да се ко њему не би успротивио, јер епископ, знате, страхује од завера, политичких интригâ, атентата, отрованог вина. Но, ни то није довољно, већ има своје БОТОВЕ, то јест, људе који су плаћени да о њему говоре похвално. Јер један епископ веома држи до своје популарности, гризе се ако је неко дислајковао његов текст и не може ноћима да заспи уколико неки Станимир на форуму Политикона напише за њега да је новотарац. Зато већи део новца са црквеног таса даје једном мрачном типу, Жељку Ињцу, да одговара на поруке разних Станимирâ и подиже свом епископу рејтинг, јер позиција једног епископа зависи од тога колико има лајкова и шеровања по друштвеним мрежама. 3) На црквеном сајту Поуке могу се прочитати веће гадости и погрднији изрази него на неком порно сајту, каже текст. „О свему овоме се дуго ћутало, али коначно је дошло време да се истина изнесе на видело и да се ствари назову правим именом.“, вели аутор истичући своју просветитељску и спасоносну мисију. Аутор исказује убеђење да је сајт сигурно под вођством епископа „Недодирљивог“, чим га тамо не мрзе. 4) На послетку, поново се осврнувши на епископа бачког, оптужује истог за „сплеткарење, подметање, шпијунирање, изградњу култа личности“, и при том као водећи доказ за све те оптужбе наводи чињеницу да га је омражена керберчина Жељко Ињац бранио на порноликом сајту Поуке. Вели да ђубре Ињац покушава да дискредитује свакога ко покуша да дискредитује Иринеја и то је непобитни доказ његовог плаћеништва и ботовања. 5) Све у свему, одиста интересантан текст са очигледно непристрасним запажањима једне уопште неисфрустриране особе. Портал Поуке

Odluka Sinoda da se Orden Svetog Save dodeli predsedniku Srbije uzburkala vrh SPC Patrijarh odbio zahtev 14 vladika za vanredni Sabor Poglavar SPC patrijarh srpski Irinej odbio je zvaničan zahtev 14 arhijereja za sazivanje vanrednog Sabora, nezvanično saznaje Danas u visokim crkvenim izvorima. Piše: Jelena Tasić08. oktobra 2019. 10.49 Izmenjeno: 10.50 Foto: FoNet/ TV FoNet U manastiru Žiča, gde je u nedelju počela višednevna proslava osam vekova samostalnosti SPC, okupilo se 45 od 53 episkopa u SPC, uključujući i one koji su u penziji i na saborskim zasedanjma učestvuju samo po pozivu. U pojedinim crkvenim krugovima se i pre okupljanja u Žiči spekulisalo da bi proslava jubileja mogla da se pretvori u vanredno zasedanje Sabora zbog stanja u Crkvi, koje se dodatno zaoštrilo zbog prošlonedeljne odluke Svetog arhijerejskog sinoda da predsednika Srbije Aleksandra Vučića odlikuje najvišim crkvenim odlikovanjem – Ordenom Svetog Save Prvog reda. Iako su u vreme pokojnog patrijarha Pavla za sazivanje vanrednog sabora bila dovoljna tri zahteva, njegovom nasledniku, kako se spekuliše u vrhu SPC, nije dovoljna takoreći ni trećina aktivnog sastava saborskog tela. U izvorima bliskim Sinodu nezvanično se komentariše da je „crkvena vlada“ proslavu jubileja iskoristila za odlaganje jesenjeg Sabora koji je trebalo da bude posvećen crkvenoj prosveti. Ova tema je dodatno opterećena poslednjih meseci sinodskom odlukom o smeni dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta – episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) sa mesta redovnog profesora i docenta Marka Vilotića. Iako je patrijarh Irinej u prepisci sa episkopom bivšim zahumsko-hercegovačkim Atanasijem (Jevtićem) negirao da iza smene stoji njegov imenjak u „crkvenoj vladi“ i portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović), ovog vladiku deo episkopa smatra glavnim „sinodskim kuvarom“, čiji su prsti navodno upleteni i u dodelu odlikovanja Vučiću. Pojedini crkveni krugovi procenjuju da obojici sinodskih Irineja, kao i predsedniku Republike trenutno odgovara da se Sabor ne sastane do maja 2020, jer je pred Vučićem zadatak Zapada da do idućeg proleća potpiše pravno obavezujući sporazum sa vlastima samoproglašene kosovske države. Na KiM, koje je u programu centralne proslave jubileja SPC, juče se nije pojavio nijedan od Irineja. Patrijarh zvanično „zbog godina“, nezvanično zato što se navodno nazimio u Žiči, pa se vratio u Beograd da se pripremi za večerašnju svečanu akademiju u Centru „Sava“, na kome bi osim Vučića crkvena odlikovanja trebalo da prime i njegov generalni sekretar Nikola Selaković, srpski ministar finansija Siniša Mali i predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik. Takođe se spekuliše i da vladika bački tokom proslave izbegava svaku priliku, osim liturgije u Žiči, da se nađe u društvu sa ostalom braćom arhijerejima. – Ne može patrijarh da odlučuje o Saboru, nego to radi Sinod, iako patrijarh njime predsedava. Sinod saziva Sabor u redovno i vanredno zasedanje, ali nema diskreciono pravo na osnovu kog bi odlučio da Sabor ne može da se sazove dva puta godišnje, jer čitav niz kanona, koji čine osnov svakog crkvenog prava, obavezuju da se godišnje održe najmanje dva sabora arhijereja. U istoriji Crkve postoje kanoni koji previđaju, ali samo kao izuzetak i to u vanrednim okolnostima i ratnim prilikama, da se sabor sastane samo jednom tokom godine. To se u SPC pretvorilo u praksu, jer Sinod uzurpira vlast i daje sebi za pravo da odlučuje da li će se sabor zasedati – kaže za Danas Zoran Čvorović, profesor istorije prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. On napominje da se istoričari u pogledu tumačenja kanona o sazivanju sabora dele u dve grupe – one koji smatraju da sabor mora najmanje dva puta godišnje da zaseda i one koji tvrde da je dovoljno jedanput. – Po pravilu, oni koji su za dva saborska zasedanja u praksi su bili branitelji autonomije Crkve u odnosu na državu, dok je ova druga grupa Crkvu podređivala državi, kao što sada radi i Sinod SPC. Uporno oglušivanje Sinoda na zahteve za sazivanje Sabora nema uporište u kanonima nego u vlasti. Ako stvari budu stajale tako da se Sinod oglušava o zahteve braće arhijereja, onda to otvora pitanje da li njegovi članovi rade u interesu svetovnih vlasti, kojima ne odgovara bojkot, narod na ulici, a ni saborovanje episkopa – naglašava profesor Čvorović.

Текст објављен у Блицу, који су – колико знам - пренели Танјуг и Kурир, најобичнија је манипулација, од А до Ш. Не видим томе и таквом писању ни разлог, ни повод, нити разумем потребу да се јавност бави гласинама које немају утемељења у чињеницама и не знам у чијем је то интересу. Верујем да постоје различити појединачни и други интереси и унутар Српске Православне Цркве и на политичкој сцени, али ја нити јесам нити желим да будем део тих кругова. Знам шта је мој посао и које су моје духовне и људске обавезе. Тако сам се понашао досад, тако ће бити и убудуће, шта год ко писао или мислио, помињући моје име у било ком контексту. Дакле, реч је о најобичнијој манипулацији гласинама, а не о изворима у чију се веродостојност и поузданост може поуздати иједан здравомислећи читалац дневне штампе и интернет портала, ових какви су данас. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Извор: ХИНА View full Странице

Текст објављен у Блицу, који су – колико знам - пренели Танјуг и Kурир, најобичнија је манипулација, од А до Ш. Не видим томе и таквом писању ни разлог, ни повод, нити разумем потребу да се јавност бави гласинама које немају утемељења у чињеницама и не знам у чијем је то интересу. Верујем да постоје различити појединачни и други интереси и унутар Српске Православне Цркве и на политичкој сцени, али ја нити јесам нити желим да будем део тих кругова. Знам шта је мој посао и које су моје духовне и људске обавезе. Тако сам се понашао досад, тако ће бити и убудуће, шта год ко писао или мислио, помињући моје име у било ком контексту. Дакле, реч је о најобичнијој манипулацији гласинама, а не о изворима у чију се веродостојност и поузданост може поуздати иједан здравомислећи читалац дневне штампе и интернет портала, ових какви су данас. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије http://www.spc.rs/sr/mitropolit_porfirije_tekst_objavljenu_blicu_najobichnija_je_manipulacija

…..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка View full Странице

Ова култна реченица Драгана Марковића Палме прва ми је дошла на ум након прочитаног најновијег текста лица које се представља и потписује као архимандрит др Никодим Богосављевић. Утисак је да му писање не иде баш од руке и зато је требало макар да покуша са отварањем неке ординације. Имам тужну вест за све оне „неверне томе“ који су, као и ја, сматрали да је овај лик потпуно измишљен и да се иза његовог имена и чина крије неки неостварени богослов, који је у трећем разреду богословије избачен из школе због лошег владања и који се сада успешно бавио молерајем. Не људи, овај “доктор“ заиста постоји. Разговарао сам са пријатељима и у Епархији ваљевкој, затим у Митрополији црногорској, као и у Шабачкој епархији (сазнао сам да је једно време и тамо боравио). Људи са којима сам разговарао и којима нема разлога да не верујем су ме убедили: да, он постоји и све ово што се на интернету појављује под његовим именом лично сачињава. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио. View full Странице

Апсурд је у много већој мери ствар контекста, неголи текста. Апсурдни контекст има снагу да обесмисли и најсловеснији текст. И не само да га обесмисли, већ и да га контекстуализује тако да његову словесност понуди као сопствено оправдање. Такође, у апсурдном контексту много тога савршено апсурдног се може учинити посве смисленим. Историја политичке праксе даје обиље примера; узвишеност пароле и циља, идеје или заставе под којом се борба води и позиција у апсурдном контексту задобија и чува, веома често је обрнуто пропорционална нискости стварних мотива и коначних резултата. Са друге стране, бесмислене фразе, симболи и ирационалне конструкције и циљеви веома лако постају основ на коме се гради идентитет и пракса народа, држава, класа… И верских заједница. У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет View full Странице

-Свети владика Николај - знак препоречни наших дана- Осврт на текст „Николај Велимировић - лукави беседник“ објављен у листу Данас, 8. априла 2018. године, на празник Васкрсења Христовог. На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д. Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање. Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра. Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“. Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати. Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи. Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу. Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“. Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“. Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију. Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“. У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи. Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом. Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама. протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У новом 359. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, поред мноштва дивних и поучних текстова можете да прочитате и текст катихете Бранислава Илића на тему: ВЕЛИКА ЈЕКТЕНИЈА - УСРДНО МОЉЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Текст доносимо у целости! Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Текст петиције