Претражи Живе Речи Утехе

Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Светоуспенски (Великогоспојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице Радио Беседа: Великогоспојински пост – духовна припрема за Богородичин празник Промишљања о смислу Успенског поста Хришћански пост - његова потреба и смисао Протонамесник Невен Лукић о Госпојинском посту: Трпљењем спасавајте душе ваше! Светоуспенски пост Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ Силуан на званичном састанку са Свјатјејшим Патријархом Српским Г. Г. Порфиријем пренео је молитвене честитке и поздраве свештенства, монаштва и верног народа Митрополије аустралијско-новозеландскe поводом избора Његове Светости за четрдесетшестог Предстојатеља Српске Цркве. Епископ је током пријема упознао Његову Светост са најважнијим стратешким просветним пројектом СПЦ на Петом континенту - Колеџом Светога Саве, уручивши на дар Патријарху Икону Колеџа 'Пустите децу к мени', позвавши Његову Светост да посети децу најудаљенијег Олтара Светосавске Цркве када се буду стекли услови за исту. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је у уторак 27. априла 2021. године у Петрињи дочекао председника Покрајинске владе Војводине г. Игора Мировића у чијој пратњи су били његови најближи сарадници и председника Самосталне демократске српске странке др Милорада Пуповца. Пре састанка са уваженим гостима, Епископ Герасим је обишао тренутни парохијски дом у коме се привремено одвија богослужбени живот и рад парохије петрињске. О тренутним приликама и даљим плановима o раду на парохији петрињској Епископа Герасима обавестио је парох, парохије петрињске протопрезвитер Саша Умићевић. Након тога, са уваженим гостима Епископ Герасим се сусрео код храма Светог Спиридона Чудотворца у Петрињи који је тренутно у фази изградње. Преосвећени Епископ Герасим је г. Игора Мировића заједно са његовим сарадницима обвестио о последицама земљотреса на целокупној Банији, а у даљем разговору говорило се о обнови светиња и објеката у коjем је г. Игор Мировић показао даље интересовање за сарадњу и помоћ, како би се колико је то могуће обезбедили нормални услови за живот како људи тако и парохија. У наставку разговора Епископ Герасим је уважене госте упознао о тренутним токовима изградње храма, као и планове за даље радове на плану довршетка изградње храма Светог Спиридона Чудотворца. Уваженим гостима, срдачно се захвалио Епископ Герасим на посети и несебичној помоћи, изразивши дубоку захвалност и радост због сусрета. Извор: Епархија горњокарловачка

Његова Светост Патријарх српски Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, примио је 29. марта 2021. године у посету у резиденцији у Загребу Апостолског нунција у Републици Хрватској монсињора Ђорђа Лингву (Giorgio Lingua). Током срдачног разговора, нунције Лингва је патријарху Порфирију честитао избор за предстојатеља Српске Православне Цркве, а Његова Светост је Папином представнику у Републици Хрватској пожелео благословен празник Васкрса који Римокатоличка црква прославља у следећу недељу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Иако се ближи година од земаљске кончине Епископа ваљевског Г. Милутина, те осећа недостатак његове очинске бриге и љубави, службе у Епархији ваљевској и даље беспрекорно функционишу, захваљујући трудољубивом свештенству, доброј организацији коју је Владика Милутин утемељио и благословима Епископа шабачког и администратора Епархије ваљевске Г. Лаврентија, као и свеколикој подршци коју браћи у Ваљеву пружа његов заменик протојереј – ставрофор Мирко Вилотић. Овако би у кратким цртама гласио резиме сусрета Епископа Лаврентија са представницима служби Епархије ваљевске. У име домаћина добродошлицу му је пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић, изразивши велику радост због његовог оздрављења и посете коју је уприличио епархији којом данас администрира, а којом је некад управљао као Епископ шабачко – ваљевски. Епархија ваљевска броји 52 црквене општине и 10 управа манастира. Дневници благајне се уредно воде и све обавезе на време измирују, због чега је и од службеника Патријаршије више пута похваљена, известили су Владику Лаврентија умировљени пароси, рачуноиспитач и благајник протојереји – ставрофори Михаило Павловић и Живојин Петровић, заблагодаривши на благослову да се седнице Епархијског управног одбора и Епархијског савета одрже раније, што је омогућило благовремено ажурирање документације. Главни и одговорник уредник Радија Источник протонамесник Слободан Алексић рекао је да епархијско гласило благовести реч Божју и да су његови запослени здрави. Будући да је ова година, година великих јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од упокојења и 30 година од преноса моштију у родни Лелић, Радио Источник ће посебну пажњу посветити њиховом обележавању. У програму ће бити заступљене емисије о лику и делу Лелићког Златоуста, најавио је протонамесник Слободан Алексић и изразио жељу да Владика Лаврентије буде гост неке од емисија и подели своја сећања на дане у ком се Владика Николај вратио у завичај, ране године своје архијерејске службе у овим крајевима. Одзив за веронауку у Епархији ваљевској годинама је рекордан међу епархијама Српске Православне Цркве. У основним школама похађа је 87, а у средњим 83 одсто ученика. Сходно новонасталој ситуацији и учењу на даљину, Епархијски одбор за веронауку у сарадњи са Радијом Источник реализовао је видео часове по плану и програму, рекао је секретар Одбора јереј Далибор Чкојић. Будући препознатљив по низу активности које, поред веронауке, афирмишу тековине и великане српске историје, традиције и културе, ове године Одбор је реализовао изложбу „Деца и веће“, која је приказана у свим школама, а на Тргу Војводе Мишића може се погледати њена поставка намењена суграђанима свих генерација. У сусрет празнику Светог Саве, Одбор за веронауку објавио је књижицу о првом српском архиепископу, рекао је секретар јереј Далибор Чкојић, приликом представљања активности Одбора Владики Лаврентију. Епархија ваљевска успешно газдује својим шумама, констатовао је секретар ЕУО – а ђакон Стеван Сировљевић, у оквиру чијег послушања је ова делатност. Секретар Црквеног суда ђакон Момчило Димитријевић казао је да у раду овог тела нема никаквих проблема. Говорећи о књизи архимандрита Јована, зборнику текстова о Владики Николају, ђакон Димитријевић најавио је да ће у сарадњи са Радијом Источник бити приређена њена промоција. Иако тек годину на месту секретара Епископа ваљевског, рад ђакона Александра Панића вредан је пажње, истакле су његове старије колеге. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског похвалио је рад Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“, чији је духовник протојереј – ставрофор Милинко Јовић добитник награде Града Ваљева за 2019. годину у области хуманости и социјалног старања. Извештаје о раду поднели су и архијерејски намесници: протојереј Небојша Миливојевић (тамнавски), протонамесник Велимир Крстић (подгорски), протонамесник Слободан Илић (посавски), протојереј – ставрофор Саша Тимотић (колубарски), протонамесник Дарко Ђурђевић (први ваљевски) и протонамесник Саша Максимовић (други ваљевски), изразивши задовољство свиме што је учињено на пољу духовне обнове верног народа и обнове и градње светиња. Свештенство је здраво и активно за добробит својих парохијана упркос актуелној епидемиолошкој ситуацији. У току је градња храмова у Ушћу и Забрану (Посавина), парохијског дома у Доњим Лесковицама и продавнице при Покровској цркви у Ваљеву, у манастиру Лелић је подигнут летњи олтар и реновиран је храм у Рабровици (прво ваљевско намесништво), урађено је доста у манастиру Рибница, а прегалаштвом ђакона Драгана Иконића из рушевина је подигнут манастир у Славковици у намесништву колубарском. Архијерејски намесник други ваљевски протонамесник Саша Максимовић излагање намесника је заокружио позивом Владики Лаврентију да дође у манастир Ћелије на прву исповест свештенства почетком Часног поста. Епархијски магацин ће ускоро бити пресељен у нови објекат у близини Епархијског дома, најавио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског. Заблагодаривши и благосиљајући домаћине, Владика Лаврентије упутио је дирљиве речи похвале за верни народ ваљевског краја. Када се из Мачве пењете ка ваљевским планинама, осетите путем да су људи другачији у позитивном погледу, да иду мало испред својих савременика који су у нижим крајевима. Честитам вам и волео бих да наставите тим путем. Честитам вам предстојеће празнике и молим да се молите за све нас. Будимо пред Господом у срцу заједно и Он ће бити са нама – поручио је Владика Лаврентије, Епископ шабачки и администратор Епархије ваљевске на крају своје канонске посете Ваљеву. Извор: Епархија ваљевска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се 24. фебруара 2021. године са председником Републике Србије г. Александром Вучићем у здању Председништва Републике Србије у Београду. Председник Александар Вучић рекао је, после састанка са патријархом Порфиријем, да су разговарали о свим важним питањима у односима државе и Цркве и да је новог поглавара Српске Православне Цркве обавестио о свим кључним питањима од значаја за државу Србију, која су без сумње, и од изузетног значаја за Цркву. Патријарх Порфирије је поручио: -Искључиво дијалогом и разговором можемо упознати једни друге и створити предуслове за превазилажење искушења и неспоразума. -Имао сам част да угостим Његову Светост и да разговарам са свим значајним питањима и да га обавестим о свим кључним питањима која су од значаја и за саму Цркву, рекао је председник Вучић и истакао да је Патријарха упознао са фактичком ситуацијом на Косову и Метохији и са политичким приликама, разговорима који се очекују, позицији Србије. -Разговарали смо како и на који начин да чувамо мир, очување живота људи, како економски да им помогнемо и о том питању постоји сагласје, поручио је председник Вучић и додао да је захвалан што је умео да га саслуша о свеукупним притисцима који предстоје на нашу земљу. -У условима дубоке подељености света, где постоји мултиполарност, многи ће покушати да покажу снагу и силу на неком мањем, наш посао је да то не будемо ми, а да сачувамо интересе, казаоје Председник. -Држава онолико колико помаже свим другим верским заједниицама још снажније у складу са могућностима помагаће обнову наших храмова и светиња где делује Српска Православна Црква у земљи и расејању, посебно у окружењу, на подручју бивше Југославије, да покушамо да разумемо једни друге, да решавамо дијалогом ствари које би смиривале сваку врсту страсти, а да не користимо речи увреда, указао је г. Вучић. -Веома је важан однос државе и Цркве, поручио је Вучић и додао да када држава и Црква стеме истом циљу и када раде заједно и када се боре онда Србија буде прва у Европи по многим питањима. -Када то није случај онда је Србија лака мета, не само за сваког орла, него и за сваког гаврана, подвлачи Вучић. -Радостан сам што сам много могао да научим од патријарха Порфирија и када са њим разговарате имате вишак стида што не можете да достигнете његово знање, истиче председник Србије који је најавио да је држава спремна да помогне и да ће урадити и комплетан парк испред храма Светог Саве. -Помоћи ћемо да се окончају најфинији радови у храму Светог Саве, имамо много идеја да уложимо новац у места где су Срби страдали, не само у Јасеновцу, рекао је председник Вучић. Председник Вучић је напоменуо ће будући састанци бити уобичајена појава и да ће увек дочекати састанак са Патријархом у вери да могу много да учине за наш народ. Патријарх Порфирије: Црква има циљ да сабира, гради мостове, отупљује оштрице Патријарх српски Порфирије истакао је да је данас на састанку са председником Вучићем имао прилику да чује "у најкраћим цртама елементарне основе геоплитике у ужем слислу те речи". -Ја сам пре свега нагласио да ја нисам политичар, не због тога што немам афинитета за политку, него зато што мислим да је црква саборни организам који ма колико то било тешко, понекад и немогуће, има циљ да сабира, да гради мостове, отупљује оштрице и превазилази поларизацију. Пре свега да проповеда смисао сваког појединца, али и читавих народа независно од тога какве су околности, рекао је Патријарх и нагласио да често околности ми не бирамо, него су израз промисли Божије и да из тог разлога немамо право да се жалимо било коме него да засучемо рукаве и да сваки проблем и потешкоћу схватимо као задатак који морамо решити. -Будите свесни да када смо решили један задатак, следећи је сасвим сигурно још тежи, нагласио је Патријарх. -И овом приликом сам рекао оно што јесте израз читавог Сабора Српске православне Цркве да ћемо чинити све што је до нас као пастира да нашем народу буде што је могуће боље, а да то не буде на уштрб других народа свесни да искључиво дијалогом и разговором можемо упознати једни друге и препознати вредности једни код других, а онда самим тим створити предуслов за превазилажење искушења и неспоразума којих нажалост има много, нагласио је Патријарх. -Остаје да сви заједно, свако са своје позиције – ми као Црква и верни народ са једне стране, а држава и државне институције са друге стране, чинимо све на корист нашег народа, а никако на уштрб других, поручио је патријарх Порфирије које је захвалио председнику Вучићу на присуству на његовом устоличењу и речима које му је након тога упутио. Извор: РТС

У храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, на празник Сретења Господњег 15. фебруара 2021. године, служена је празнична света Литургија у којој су поред братства храма молитвено учествовали и појци ове цркве са благочестивим народом. Празничну беседу по читању светог Јеванђеља произнео је парох ове цркве, свештеник Александар Јовановић. "Сусрет је жеља Бога за човеком и одговор човека за Богом" рекао је о. Александар додајући да је то срећа, ту је истина, ту је смисао. Сусрет је суштина загрљаја светова. У Христу су се срели Бог и човек, Небо и земља, нестворено и створено, а у човеку - смрт и жеђ за животом. "Радост је наличје сваког сусрета, Божије лице и разлог нашег постојања у овоме свету, то је смисао свих светова", указује о. Александар који напомиње да је "радост без ближњег немогућа, а ближњи без сусрета - недостижан". Најтоплије препоручујемо да ово, као и увек изванредно литургијско слово о. Александра у наставку чујете у целини, благодарећи труду г. Радована Савића. Звучни запис почиње читањем св. Јеванђеља од Луке. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Александра Јовановића: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/o. Alexandar Jovanovic Sretenje.mp3

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар празника) Емисија о богослужбеним особеностима празника Сретења Господњег Реч на Сретење Господње Преподобни Григорије Палама: Беседа на Сретење Господње Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Сретење Господње Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Сретења Господњег Митрополит Амфилохије на Сретење Господње: Без сусрета са живим и вечним Богом нема среће! Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на празник Сретења Господњег Епископ шумадијски Јован: Беседа на празник Сретења Господњег Епископ бихаћко-петровачки Сергије: Беседа на празник Сретења Господњег Епископ Јован (Пурић): Беседа на празник Сретења Господњег Протонамесник Александар Јевтић: Сретење - Господњи или Богородични празник? Презвитер Арсеније Арсенијевић: Услов среће је сретење са Господом! Катихета Бранислав Илић: Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека Радио Беседа: Сретење Господње ТВ Храм: Тајна празника - Сретење Господње ТВ Храм: Величаније Сретења Господњег ТВ Храм: Тропар Сретења Господњег ТВ Храм: Кондак Сретења Господњег Верски календар: Сретење Господње Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманија а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протопрезвитер-ставрофор Радован Биговић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дана 13. јануара по новом, а 31. децембра по старом календару, када Православна Црква прославља Светог исповедника Доситеја Загребачког, Епархија горњокарловачка молитвено се сећа овог дивног Божијег угодника и страдалника који је нашим владичанством администрирао од 1936. до 1938. године. Свети Доситеј (Васић) и Карловачко владичанство „У спомену вечном биће праведник, од зла гласа неће се уплашити.“ (Пс. 111,6 и 7) Свети исповедник Доситеј (Васић) Митрополит загребачки, рођен је 5. децембра 1887. године у Београду. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Кијевску духовну академију са степеном магистра богословља завршава 1904. године. Замонашен је као ученик богословије и рукоположен за јерођакона. Био је професор богословије у Београду. За Епископа нишког изабран је у мају 1913. године, а исте године 25. маја хиротонисан је за епископа. За првог Митрополита загребачког изабран је 1931. године. За време заседања Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Сремским Карловцима Епископ горњокарловачки др Максимилијан (Хајдин) изненада је преминуо у Београду дана 25. фебруара 1936. године од последица запаљења плућа и срчане изнемоглости. Синод је на ванредној седници сутрадан, 26. фебруара, за администратора удове Епархије горњокарловачке поставио Митрополита загребачког Доситеја (Васића). На опелу владике Максимилијана, у суботу 29. фебруара у Саборном храму у Плашком, узели су учешћа Митрополит загребачки Доситеј и епископи: бачки др Иринеј (Ћирић) и далматински др Иринеј (Ђорђевић). Са покојним Епископом горњокарловачким у име Патријарха српског Варнаве опростио се митрополит Доситеј истакавши: „У животу и раду епископ Максимилијан увек се истицао својом ретком вредноћом, савесношћу и трудољубљењу… Својим солидним правничким знањем и темељном богословском спремом епископ Хајдин знатно је доприносио да се регулишу и среде односи у уједињеној Српској православној цркви. Паства и свештенство наше гајило је према блаженопочившем најбоље осећаје поузданости и готовости, да помаже свог архијереја у свим подухватима корисним за народ и Цркву нашу.“ Након тога у име Светог архијерејског синода опростио се Епископ бачки др Иринеј. Управу удове Епархије горњокарловачке митрополит Доситеј преузео је након сахране епископа др Максимилијана у Плашком, почетком марта 1936. године у присуству Епископа бачког др Иринеја (Ћирића). У периоду администрације митрополит Доситеј обишао је неколико места у Карловачком владичанству, храм Светог Спиридона у Петрињи, храм Рођења Светог Јована Крститеља у Топуском, храм Васкрсења Христовог на Вељуну, као и манастир Гомирје. Поводом осамдесет година од рођења нашег највећег научника Николе Тесле, митрополит Доситеј посетио је Смиљан у јулу 1936. године и том приликом открио спомен плочу на Теслиној родној кући. Након свечаности у Смиљану обишао је у пратњи проте Гедеона – Гене Илића храм Светог великомученика Георгија у Госпићу. У храму Светог великомученика Георгија у Цвијановић Брду осветио је 1937. године нови иконостас који су храму даривали браћа Милутин и Станко Ловрић, трговци из Карловца. Поводом 150 година карловачког храма Светог оца Николаја и 100 година од смрти Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког), Патријарх српски Варнава посетио је град Карловац и Црквену општину карловачку у недељу 23. маја 1937. године. У пратњи патријарха били су: митрополит Доситеј, епископи: зворничко-тузлански др Нектарије (Круљ), рашко-призренски Серафим (Јовановић) и мукачевско-прјашевски др Дамаскин (Грданички). Патријарх са архијерејима служио је литургију у карловачком храму, а у поподневним часовима присуствовали су свечаној академији поводом јубилеја у Соколовом дому. Митрополит загребачки Доситеј у својству администратора владичанства, осветио је темеље за нови храм Светог великомученика Георгија на Сушаку, дана 01. септембра 1938. године уз саслуживање протојереја Исака Пејиновића, протојереја Симеона Омчикуса. Овом чину су присуствовали представници градске општине, државних установа, војске, као и велики број становништва. Храм на Сушаку пројектовао је познати архитекта Момир Кордуновић из Београда. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је дана 9/22 јуна 1938. године за епископа упражњене Епархије горњокарловачке викарног Епископа сремског Саву (Трлајића). Митрополит Доситеј сачекао је у Загребу епископа Саву и заједно се са њим упутио у Плашки, где је новоизабрани епископ устоличен у трон Карловачког владичанства дана 04. септембра. Управу Епархије горњокарловачке митрополит Доситеј предао је 05. септембра епископу Сави у присуству Епископа шабачког Симеона (Станковића), изасланика Светог архијерејског синода. На позив епископа Саве митрополит Доситеј посетио је Епархију горњокарловачку приликом освећења храма Светог великомученика Георгија на Сушаку. Том приликом храм је свечано осветио и троносао Патријарх српски др Гаврило (Дожић) уз саслужење митрополита Доситеја и епископа: нишког др Јована (Илића) и горњокарловачког Саве, дана 01. октобра 1939. године. Патријарх и архијереји посетили су Ријеку, Карловац, Огулин, Српске Моравице и Плашки у периоду од 29. септембра до 04. октобра. Почетком 1940. године здравствено стање Митрополита загребачког Доситеја било је прилично лоше. Према лекарским извештајима боловао је од неуропатије, акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Средином јануара 1941. године митрополит Доситеј је и лично умолио патријарха Гаврила да га због лошег здравственог стања у пословима Великог црквеног суда замени неки други архијереј. Свети архијерејски синод је услишио молбу оболелог Митрополита и на његово место поставио Епископа тимочког Емилијана (Пиперковића). Епископ горњокарловачки Сава за време болести митрополита Доситеја замењивао га је на богослужењима у Митрополији загребачкој од 1940 до 1941. године. Други светски рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10. априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: “Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде”. Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године. На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9.јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг. Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду. После заупокојене литургије у манастирском храму служено је опело митрополиту Доситеју у недељу 14. јануара 1945. године. На опелу су начаствовали Епископи нишки др Јован (Илић) и мукачевско-прешевски Владимир (Рајић). Од покојног митрополита опростио се епископ др Јован. Ковчег са телом Митрополита Доситеја сахрањен је са северне стране манастирског Световаведењског храма. Митрополија загребачка подигла је велелепни споменик Митрополиту Доситеју са натписом: † ДОСИТЕЈ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЗАГРЕБАЧКИ 1877-1945, СВОМ ПРВОМ МИТРОПОЛИТУ ЗАХВАЛНА ЕПАРХИЈА. На другој стани споменика исклесан је стих: „Знам дела твоја, и труд твој и трпљење твоје. И трудио си се за име моје и ниси сустао (Откр.Јов. 2.2-3)“. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на својој седници од 22. маја 1998. године под АСБр. 88/зап. 153 донео је одлуку да се за Исповедника Православне цркве прогласи блаженопочивши Митрополит загребачки Доситеј (Васић). Свечана канонизација обављена је у храму Светог Саве на Врачару, 21. маја 2000. године. Обретење моштију Светог исповедника Доситеја обављено је у манастиру Ваведење 12. и 13. маја 2008. године, и свечано су положене у манастирски храм. Спомен Светог исповедника Доситеја загребачког празнује се 13. јануара по новом календару. О овом дивном светитељу, великом исповеднику и архијереју, у овим светлим данима Божићне радости, Епархија нишка у којој је Свети Доситеј (Васић) столовао од 1913 до 1933 године, објавила је богату монографију под називом „Служитељ мира и љубави – Свети исповедник Доситеј, Епископ нишки и Митрополит загребачки (1878-1945)“ аутора протођакона Далибора Мидића. Ово дело, као и раније објављене студије и књиге представљају најлепше каменичиће на велелепном мозаику животописа Светог Доситеја (Васића). Радуј се, Свети јерарше Доситеје, исповедниче Цркве Христове! Ђакон Будимир Кокотовић Извор: Епархија горњокарловачка

„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама Извор: Епархија жичка

Будући да је наступило време Божићног поста и усрдног подвига којим се припремамо за празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа, Слободанка Грдинић разговарала је са катихетом Браниславом Илићем о овој благословеној и важној теми, о којој није довољно само говорити и промишљати, већ је потребно да је актуализујемо у делатном плану свог хришћанског етоса. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору" о Божићном посту (аудио) -На сâмом почетку, реците нам нешто о значају поста уопште? Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности што за последицу има јачање снаге човекове воље. Не бисмо смели да изгубимо из вида да је посни период везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: "И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш." (Пост. 2, 16-17). У Новом завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је средство нашег сједињења са Њим, јер према речима сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: "Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе." Према учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти." Свети Симеон нови богослов о посту благовести: "Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши." -Због чега је важан овај пост који претходни празнику Рождества Христовог? Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина, зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима светима који су својим подвигом просијали угодивши Господу. Како бисмо на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане, као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело људима неисказана блага, па и само Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. -Реците нам нешто о установљењу Божићног поста? Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово божанско и спасоносно учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после свете Четрдесетнице, а по строгости долази после свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље, као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље: Праотаца и Отаца. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученика, пророка, апостола, светитеља и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У Недељи праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја Првозваног и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се оваплотио нас ради и спасења нашега ради. -Споменули сте Недељу праотаца и Недељу отаца, за које нас вежу и бројни обичаји који су проистекли из богослужења? У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Светог Јована Крститеља. У Недељу отаца (познатој као Оци) прослављамо све претке Господа нашег Исуса Христа по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. -Како је могуће да савремени човек који је оптерећен бројним искушењима, бригама и многобројним свакодневним обавезама, зарони у тајну Божићне четрдесетнице и постојано ходи овим благословеним путем духовног препорода? Хвала Вам на овом питању. Ваистину, свако од нас би самоме себи могао да постави исто ово питање, јер живимо у времену „брзогˮ начина живота који потребује свеукупну лагодност. Међутим, као припадници Цркве Божје, као сигурне лађе спасења, требали бисмо да свој начин живљења ставимо у оквире црквеног ритма. Шта желим овим да кажем? Драги моји, сваки нови пост је прилика за нас да се клонимо пуког формализма и законског (фарисејског) испуњавања поста реда ради, већ смо позвани, да васцелим својим бићем заронимо у суштину овог свештеног периода, односно, да изађемо из овог поста као бољи људи који су се одрекли лоших навика, а пригрлили врлине које нас приближавају Богомладенцу чије Рождество са љубављу ишчекујемо. У току ове Божићне четдесетнице наша Црква савршава молитвене спомене на многе свете угоднике који су просијали у свом подвигу, нека нам они буду на помоћи, да угледајући се на њих управимо своје духовне кораке на праву стазу, корачајући постојано и храбро, не само ка Божићу, већ поврх свега, ка радости вечне заједнице са Господом нашим и свима светима који су од памтивека угодили Господу. -Закључујемо да овај благословени период Божићног поста и усрдног подвига својим током већ указује на спасоносни значај празника Божића? Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: "Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско." Друга литијска стихира празника (коју ћемо чути на богослужењу у навечерје Божића) јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир! Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних праведнике. -За крај, Ваша поука слушаоцима Радио Светигоре? Данас су нам, више него икад, потребни мир на земљи и добра воља међу људима. Али, неће бити мира међу људима, докле год не испунимо себе хришћанским човекољубљем, а први корак задобијања истинског хришћанског човекољубља јесте љубав према ближњима. Дакле, потребно је да у овим благословеним данима умножимо љубав према ближњима, како бисмо били достојни да се у Божићној радости чистим срцем сусретнемо са Богомладенцем. Поред љубави, данас нам је потребан еванђељски мир који нам се роди у Витлејему – новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Услед убрзаног начина живљења савременом човеку постаје све теже да свој живот усмери ка правим и истинским вредности, оним вечним вредностима које нам је даровао Господ. Стога, нека нам овај Божићни пост буде путеводитељ да и поред бројних искушења и „брзогˮ живота, не скренемо са јединог сигурног пута који води ка радости Царства небеског. Богомладенац Христос је дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Завршавајући своје скромно, али искрено слово, поштованим слушаоцима васељенског Радија Светигоре, желим срећан и Богом благословен почетак Божићне четрдестнице, да препорођени, облагодаћени, и радошћу испуњени, припремимо дом своје душе за Богомладенца Христа, коме нека је слава са Оцем и Духом светим. Амин, Боже дај! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије за Радио Светигору о Митрополиту Амфилохију. Разговарала Слободанка Грдинић. Пратимо данас у наручје Господње нашег Архипастира и оца Високопреосвећеног Архиепископа Амфилохија. Преосвећени Владико када сте га срели и како га памтите? – Потрешен сам Вашим питање, не само са информацијом о упокојењу Митрополита Амфилохија. Данас нам је свим срце узбуђено јер осјећамо и тугу и радост. А што се тиче вашег питања кад сам га срео? Ево овдје у телефону имам чак и фотографију са тог првог сусрета са њим. Било је то у манастиру Бођани на Петровдан, 12. јула 1990. године. Митрополит је тада био Епископ банатски, а ја сам био млад богослов од 15 година. Ту је био присутан и Владика Бачки Иринеј. Тај први сусрет памтим и данас и чувам ову фотографију, а посебно сад када сам Епископ. Последњи пут сам разговарао са њим на мој имендан, 8. октобра, када је Митрополит већ био у болници. Позвао сам га да му пожелим брз опоравак и он се обрадовао мом позиву. Вијест о упокојењу Митрополита Амфилохија растужила је не само мене него и цијелу Српску православну Цркву и цијело Православље. Служио сам јутрос Свету литургију у манастиру Острог а морам да кажем да ми је Митрополит јутрос дошао у сан. Двије смо ријечи прозборили у сну, не морам их сад износити, али могу да кажем да сам осјетио радост, ону васкршњу радост да је смрт побијеђана и да наш Митрополит несумњиво иде у наручје Господа. И ми се препоручујемо његовим молитвама молећи Бога да га упокоји и уврсти међу праведне, у наручје Авраама. Тамо ће наш Митрополит да се моли за нас грешне да и даље истрајемо на истом путу на коме је он био. Хвала Вам преосвећени Владико на овим ријечима утјехе. Свима нама који смо имали благослов да живимо у вријеме Високопреосвећеног оца нашег Митрополита Амфилохија оставио је велики залог. Живјели смо под плаштом његове љубави сви ми овдје али и ви у Епархији бихаћко-петровачкој. Колико је Митрополит значио за вас и за вашу Епархију? – Значио је много јер је увијек бринуо за нас. Обилазио нас је увијек кад је могао, још док је Епископ био Хризостом, садашњи Митрополит дабробосански. Никада не могу заборавити његов загрљај када је 1998. године дошао у манастир Рмањ да нас, младе монахе, подржи у повратку и обнови живота на тим просторима. Сваки сусрет са њим је заиста био сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави коју у овом тренутку ријечима нисмо у стању да изразимо због наше туге и жалости. Нека му Господ да Царство небеско. Од сада смо физички раздвојени али духовно ћемо увијек бити заједно. Он ће живјети у нама као и сви наши Свети преци. Оно што је битно је то да ће се он молити од сада молити за нас пред престолом Свевишњега много јаче и много боље него на земљи. Хвала вам Владико на ријечима утјехе. – Богу хвала и нека је нашем Митрополиту вјечни покој. Извор: Митрополија црногорско-приморска

За радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији. Разговор водио протојереј Никола Пејовић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

У недељу осамнаесту по Духовима, 11. октобра 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у парохији Светог Саве у Цељу. Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Иса Кидес, протосинђел Венијамин (Ковачић), јереј Горан Шљивић и јерођакон Сава (Бундало). Митрополит је, у бесједи окупљеном народу, тумачио прочитани јеванђељски одјељак (Лк. 5, 1-11), који описује позив тројици апостола, као и чудесно богат улов, послије ноћи неуспјешног риболова на Генисаретском језеру. Истакао је чињеницу да се Господ обратио апостолима онда када су се бавили својим свакодневним послом. Често мислимо да је потребно да будемо повучени из свијета, од свакодневних обавеза, како бисмо сусрели Господа и како бисмо Га препознали. Овде видимо да Господ посјећује и позива прве апостоле у тренутку када су се они бавили обичним, свакодневним својим послом.Тиме је показао да сусрет са Господом не зависи од тога гдје се налазимо и чиме се бавимо. Господ је најчешће присутан у свакодневници, у обичним околностима у којима живимо, закључио је Митрополит. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Са интернет странице Ризница литургијског богословља и живота доносимо све прилоге под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког".

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из архиве наше странице доносимо предавање протосинђела Сергија (Рекића) на тему: О чудима Светог Василија Острошког . Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом упокојењу и обретењу нетљених моштију Острошког чудотворца. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић - Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом монашењу и владичанској служби. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља. Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: "Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне". Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо прилог о чудима Острошког чудотворца. Свети Василије Острошки је велики чудотворац чија су чудотворна дјела позната и изван граница Српске Православне Цркве. Његово свето тијело у цјелости почива у острошкој испосници, неподложно закону труљења, ево већ више од триста година. Црквица у којој леже мошти Острошког Свеца испуњена је пријатним мирисом, који задивљује сваког поклоника. Чињеница нетљености тијела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који ми хришћани називамо – чудом. Овај се феномен једино може схватити и објаснити светим животом Острошког Свеца. А живот Светог Василија био је заиста живот у Богу, живот сазидан по Христу, у коме све и сва бјеше Христос. Још веће чудо и доказ светитељства Светог Василија јесте чудотворна моћ његовог нетљеног тијела. Он, који је у свом земаљском животу више личио на анђела него на човјека, уздигао је свој дух до престола Божијег, а своје тијело обесмртио. То свето тијело било је за вријеме земаљског живљења храм Духа Светога, а послије растанка са својом богочежњивом душом постало је ризница благодати Божије. Светог Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцјелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вјером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати разна чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, ревнитеља свете православне вјере, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из житија Светог Василија Острошког доносимо сведочанства о светитељевом рођењу и детињству. У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског. Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије. Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима. Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. Из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо разговор са катихетом Браниславом Илићем. Разговор је реализован у оквиру Јутарњег програма Радио-Беседе 13. Маја 2019. Лета Господњег. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота