Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сукоби'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Од пре недељу дана обновљени су сукоби на територији Израела и Палестине, па отварам тему да и тај део пропратимо колико се може. Поруке и вести највећим делом преносим са војног форума и извора на које тамо укажу. Rat Izrael-Hamas WWW.MYCITY-MILITARY.COM
  2. У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемије. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве.
  3. У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемије. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве. View full Странице
  4. ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ПАПА ФРАНЦИСКО, поглавар Католичке цркве, поводом једног века дипломатских односа Србије и Ватикана, државе која није признала независност Косова Сукоби се не решавају заборавом већ дијалогом У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемијом. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве. Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/465768/Sukobi-se-ne-resavaju-zaboravom-vec-dijalogom
  5. Подстакнути немилим дешавањима ових дана, а осјећајући одговорност пред стотинама хиљада грађана, користимо прилику да апелујемо на све људе, нарочито омладину да сачувамо достојанство и мир. Једино у миру можемо разговарати и градити будућност и своју и државе Црне Горе. Забрињава нас мржња која долази од појединаца, али у њој препознајемо неодговорно понашање оних који треба данас да буду најодговорнији у Црној Гори. Након изјава које допиру са највиших државних адреса, јасно је да су конфликт, мржња и сукоби последње оружје у њиховој борби против народа. Ако први човјек државе назове двије трећине својих грађана лудацима, ако савјетник премијеров јавно подржава забрану слободе кретања и мирног окупљања најављеног и одобреног од надлежних институција, ако посланици владајуће већине, по методу Сјеверне Кореје и диктаторских режима, врши притисак на професоре који треба дјецу да уче ономе што им не припада и за шта нису плаћени, ако огромну већину својих грађана, неријетко ти исти посланици зову „негаторима државе“, онда је јасно да одговорност за ове догађаје искључиво лежи у њиховим неодговорним изјавама и поступцима. Црква јавно осуђује свако насиље, ма од кога оно долазило и молимо се Богу да нам се не десе поново крвне освете које је Свети Петар мукотрпно лијечио и да се не повампирује братомржња и братоубилаштво започето у Другом свјетском рату. Ко распирује ту братомржњу и изазива нереде, тај је негатор и државе и будућности овог народа! А ми, заједно са вјерним народом, грађани смо одани и вјерни овој држави. Ми поштујемо како ову савремену Црну Гору, тако и, у исто вријеме, Црну Гору Петровића, Црнојевића, Зету Балшића и Немањића и Диоклију-Дукљу Војислављевића и Светог Јована Владимира. Јер, без неуважавања таквог насљеђа, ни савремена Црна Гора не може опстати. У том погледу, ове наше литије нису против државе. Напротив. Ове литије су прилика и позив да превазиђемо све негативне разлике и да се саберемо око Бога, светиња Божијих и наших заједничких светитеља. То је једини начин да зацијелимо старе ране и диобе, да се у Господу сви братски загрлимо. Ове литије су дјело Божије и у њима треба слушати ријеч Господњу. А Он нам говори „угледајте се на мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“. Нема тог човјека који има снагу и моћ да побиједи зло и мржњу, осим Господа Бога нашега. Наше поуздање није у нашу снагу, мудрост и храброст. Наше поуздање је у Господа, побједитеља гријеха, смрти и ђавола. Зато, драга дјецо, ако мислимо да сачувамо светиње, морамо сачувати добро у срцима нашим. Тако се и молимо Богу на нашим молебанима и литијама: ”да сачува све нас од мржње и злих дјела, и да усели у нас љубав несебичну по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и свети преци наши”. Ако желимо да будемо достојни светиња које бранимо, морамо да живимо по светињи. Часним и честитим животом, љубећи Бога и љубећи ближње своје. Молимо вас све и преклињемо именом Божијим, Светог оца нашег Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Миротворца и Чудотворца, будимо мирни, достојанствени и молитвени у нашим литијама, као и до сада. У Богу је сва сила и снага и истина. Наше је да је слиједимо. Нећемо угодити Богу бакљама, скандирањима и барјацима. Тиме често само нарушавамо мир и достојанство наших литија, а самим тим чинимо дјело које није Богу угодно. У нашим литијама сам Гослод и светитељи са нама ходе. Томе су свједоци сви који у њима учествују. У литијама се понашамо исто као када идемо у Острошку светињу – носећи молитву, вјеру, љубав и наду да ће Господ услишити наше молитве. Зато у литијама носите иконе своје крсне славе или неког другог светитеља коме ћемо се у току литије молити. Мржњу, провокације и примитивизам, који су страни правом и истинском народу Божијем, остављамо онима који од тога живе и који се тиме хране. За њих се нашим молебанима молимо ”да им Бог подари покајање, просвијетли ум и срце и обасја душу светом љубављу”. Ми бранимо светињу, бранимо и Црну Гору, али молитвом, љепотом и лијепим васпитањем. Будимо људи коју ће историја памтити по примјеру чојства и јунаштва, а не, не дај Боже, по нечему другом. Позивамо власт да престане са понижавањем сопственог народа и да чује његов глас. Јер, заиста, овдје се показује истинитом древна римска пословица да је глас народа глас Божији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Због чега се у данашње време чини толико злочина који се одликују невиђеном окрутношћу? Одакле се чак и код основаца ствара необјашњива агресија? Како да научимо да је искорењујемо из себе, да волимо ближње, да живимо у свету са људима, да умемо да разликујемо добро од зла – о томе разговарамо са архиепископом Новогрудским и Слонимским ГУРИЈЕМ, ректором богословије и Минску. - Ваше Преосвештенство, новински портали запрепашћују количином бруталних злочина, које не чине само одрасли већ и деца. Владико, шта се дешава са нама, због чега се толиком брзином мењамо на горе? - Окрутни злочини које извршавају деца су на жалост тужна реалност. Многи људи пораст дечијег преступа објашњавају погоршењем економске ситуације, жељом за лаком зарадом и невољама у породици. Све то је тачно али мислим да то није главна ствар. Неко немирно стање ума и душе данас је присутно у свим слојевима нашег друштва. Погледајте шта се дешава око нас: последњих деценија у целој европској цивилизацији види се губитак моралних смерница, потенцирање на нормирању истополних бракова, усвајање и васпитавање деце од стране таквих „супружника“, пропаганда идеологије о сведопуштењу. Покренут је процес уништења традиционалног схватања породице и непоколебљивих духовних темеља на којима одувек почива људско друштво. Нормалност абнормалног се активно уграђује у људски ум. Мас-медији и комуникација имају разорни утицај на личност повлачећи, пре свега слабашне дечије умове под паролама права и слободе, у мрежу зависности од наркотика и алкохола. Све то доводи до духовне деградације човека стварајући пораст злочина посебно међу малолетним лицима, која лако подлежу различитим утицајима са стране. То је спољашња страна проблема. Али постоји и унутрашња. Још 1940. године преподобни Лаврентије Черњиговски је писао: „У последње време на земљи ће бити пропаст и „сирки“ ( тако је баћушка називао зле духове), сви они ће изаћи и биће у људима који се не буду ни крстили, ни молили, већ ће само убијати један другог...“. И заиста, када читаш новинске чланке имаш осећај да човеком, који је извршио убиство – смртни грех, руководи сила демонска. Понекад преступник ни сам не резуме због чега је то урадио. Дешава се да се он чак и не сећа својих поступака. Њиме преовладава сила таме, а не сопствена воља, што не изненађује: човек није заштићен молитвом, не одлази у цркву, не исповеда се и не причешћује Светим Христовим Тајнама, а то је наша најпоузданија заштита од утицаја демона. Осим тога, велики број младих људи виси на интернету, одушевљава се разним игрицама које их чине зомбијима, доносе агресију – компјутеру нису узалуд дали назив „ зомби кутија“. Свеопшти пад морала, неверје, одсуство жеље за радом, а при том би да имају све, то убија душе, ствара окрутност и наводи људе да чине страшне смртне грехове. - Али владико ми треба некако да се изборимо са тим, како не би пали у понор. Али како? - Наравно ситуација се не може исправити насилним методама. Школа „ под кључем“, обезбеђење са аутоматима, како је уведено у неким земљама, не даје позитиван резултат. Због тога само духовно образовање и развој појединца, као и раније, остаје главна заштита и помоћ у овом тешком послу. Духовно и морално васпитање формира личност, благотворно делујући на све стране и форме узајамног односа човека са светом. Оно формира такве моралне осећаје као што су савест, дужност, вера, одговорност, заједништво и патриотизам. Истински верник, у чију се душу још од детињства утемеље духовне и моралне основе, увек показује милосрђе, жртву и способан је да прави разлику између добра и зла. Изван Цркве и изван црквеног живота није могуће достићи основни циљ живота и васпитања. Главни циљ васпитања и образовања се не достиже влашћу Цркве над човеком већ начином живота прожетог духом Цркве и духом Православља. - И наравно, Преосвећени Владико, циљ васпитања пре свега треба да буде припрема човека за вечни живот – у Богу и са Богом, да нам земаљски дани не пролазе узалуд и да смрт не постане духовна катастрофа? - Наравно. Свети Григорије Богослов каже: „Сећање на Бога је важније од дисања“. Од рођења човек треба да се спрема за вечни живот, јер ми не знамо када ћемо напустити земаљски. Време је као река. Оно се бескрајно прелива из тренутка у тренутак и ма колико наш сат био тачан, време ће свакако за нас остати загонетним. Сат може да нам каже колико је сада сати, али не може да нам каже шта је то време. Спајање простора и времена некада је довело А. Ајнштајна до једне од његових најневероватнијих претпоставки: очигледна разлика између прошлости, садашњости и будућности може бити ништа више од илузије. Као пример овоме, испричаћу вам једну причу. Један монах је често ишао у шуму да се моли. Желео је да што дуже остане у самоћи разговарајући са Христом. Онда је једног дана, по обичају, подвижник опет отишао из манастира у шуму. Молио се, разговарао са својим вољеним Господом не примећујући време. Завршивши разговор за Њим , монах се вратио у манастир. Видевши да је манастирска капија закључана покуцао је, а врата му отвори неки непознати монах. Тада подвижник упита тог монаха: „ Ко сте Ви?“ А он му одговори: „ Ја сам вратар овог манастира, а Ви?“ – „ Ја сам отац Рафаило, један од братије“. – „ Ког манастира?“ – „ Овог манастира“. Вратар се зачуди: „ Ја живим у овом манастиру већ четрдесет година и последње две године имам послушање вратара. Никада међу братијом нашег манастира није био монах са именом Рафаило“. Тада је дошао ред да се изненади придошлица: „ Шта Ви то причате? Шта се дешава у нашем манастиру? Одмах ме одведите код игумана!“ Вратар и монах су кренули ка игуману и монах виде да тај игуман није његов старац, већ неки потпуно непознат њему човек. Овај игуман, схвативши да се десило нешто чудно, замоли оца Рафаила да каже ко је био његов игуман. Монах одговори: „ Мој игуман је старац Агафоник“. Тада нови игуман посла библиотекара да погледа у манастирској архиви, да ли је некад у том манастиру био игуман, старац по имену Агафоник. Прошло је много сати док се библиотекар није вратио и рекао: „ Па наравно, у нашем манастиру је био игуман по имену Агафоник, као и монах по имену Рафаило, али је то било пре петсто година“. Игуман је затражио манастирску архивску књигу и прочитао је оцу Рафаилу имена осталих чланова његове братије. И тада је отац Рафаило узвикнуо: „ Да, да, то су сви оци мог манастира!“ Игуман је упитао оца Рафаила где је био све те године, а он му одговори: „Данас сам, као и увек, отишао у шуму да се помолим и да поразговарам са Господом Исусом. По завршетку молитве одмах сам се вратио у манастир, а у манастиру су ме дочекале све те промене. Остало ми је непознато“. Тада је игуман окупио сву братију и испричао им о овом невероватном догађају, како је монах Рафаило чудним начином причао са Исусом не неколико сати, дана или чак година, већ столећима, која су му се чинила само као сати... То се дешава када разговарате са људима које тако силно волите и које веома поштујете. Сати па чак и године пролазе као тренутци. Због тога, у првом плану васпитања треба да буде не привремене и пролазне, већ вечне истине, које су потврђене вековима и многим генерацијама. - Ако би људи размишљали о вечности и о томе да ће једном морати да оду и да ће дати одговор пред Богом, злочина би несумњиво било мање, посебно убистава – страшног смртног греха. И жене би такође више размишљале о греху чедоморства у утроби... - Нажалост, у свету видимо обрнут процес. На пример, у Ирској рани абортуси су били забрањени, чак и у случају смртоносне патологије фетуса, за убиство детета у утроби је следила казна од 14 година затвора, а од ове године биће дозвољени абортуси до дванаесте недеље трудноће, па чак и касније – у случају угрожавања здравља мајке или присуства унутрашње патологије, са дијагнозом коју лекари често греше. Убијање је постало норма. И све дубље тонемо у страшне смртне грехове, човечанство се осетно котрља у потпуно лудило. У децембру прошле године у Немачкој је законом регулисан трећи пол. У изводима из матичне књиге рођених биће три колоне за уписивање пола: „ мушки“, „женски“ и „други“. Становници Њу Јорка ће сада званично имати три опције за род у свом родном листу. Одговарајући законски пројекат потписао је градоначелник града. Зашто се онда питамо где идемо? Научници из Норвешке су током социолошких истраживања дошли до закључка да се ниво људске интелигенције постепено смањује. Упркос томе што се цивилизација у целини стално развија, човек не постаје интелектуално развијен: модерне технологије му не дозвољавају да размишља о многим проблемима. „ Са таквом динамиком коју видимо данас – изјавили су научници – човек ће ускоро бити на нивоу развоја мајмуна.“ Али најважније је то што човек у таквој „цивилизацији“ постаје духовно сиромашан, што и доводи до агресије и као резултат јављају се монструозни злочини. Стога, да бисмо остали људи, треба да чувамо нашу духовну православну културу, да поучавамо себе и учимо нашу децу томе, треба да памтимо да смо ми деца Створитеља, створена по Његовом лику и сличности. Подобно томе свако треба да се остварује у свом најбољем светлу, да се развија и достигне своје савршенство. И нека нам Господ у овоме помогне. - Спаси Господе, хвала Владико на садржајном разговору. Са архиепископом Новогрудскими Слонимским Гуријем разговарао је протојереј Вадим Кузмич Извор: Православие.ру
  7. 16. фебруар 2019 Више хиљада присталица опозиције сукобило се данас са полицијом на антивладиним протестима у Тирани тражећи оставку премијера Едија Раме и ванредне изборе. Демонстранти су пробили кордон полиције и покушали да упадну у канцеларију премијера. Том приликом металним шипкама су развалили врата на згради владе и бацали молотовљеве коктеле. Уништили две велике уметничке инсталације испред зграде, али нису успели да уђу унутра, преноси АП. Једна група демонстраната протестовала је против намере владе да изгради обилазницу око Тиране, а међу њима су били станари којима је предвиђено рушење кућа. Полиција је испалила сузавац како би потиснула демонстранте, а према подацима министарства здравља повређено је 15 особа, међу којима седам полицајаца. Председник Албаније Иљир Мета позвао је раније данас демонстранте на уздржаност, а на смиривање тензија позвали су и европски званичници. http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:777797-TRAZE-ODLAZAK-EDIJA-RAME-Sukobi-na-protestima-u-Tirani-FOTO
  8. У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет
  9. Апсурд је у много већој мери ствар контекста, неголи текста. Апсурдни контекст има снагу да обесмисли и најсловеснији текст. И не само да га обесмисли, већ и да га контекстуализује тако да његову словесност понуди као сопствено оправдање. Такође, у апсурдном контексту много тога савршено апсурдног се може учинити посве смисленим. Историја политичке праксе даје обиље примера; узвишеност пароле и циља, идеје или заставе под којом се борба води и позиција у апсурдном контексту задобија и чува, веома често је обрнуто пропорционална нискости стварних мотива и коначних резултата. Са друге стране, бесмислене фразе, симболи и ирационалне конструкције и циљеви веома лако постају основ на коме се гради идентитет и пракса народа, држава, класа… И верских заједница. У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет View full Странице
  10. Сa великом муком и зебњом сви богољубиви православни хришћани свакодневно прате развој догађаја у сукобу најсветијих православних престола Москве и Цариграда. Онима који се баве теологијом овај сукоб не представља никакву новост јер узроци сукоба полако тињају најмање стотину година у назад, а можда чак и неколико вијекова. Односи дефинитивно нису били добри још од доба када су Романови планирали да укину Цариградску патријаршију, као што су укинули и Московску, или од доба када су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима, али и другим православним народима, једнако као што данас ватрено навијају за руске непријатеље. Сами узроци сукоба су далеко дубљи и сложенији и захтијевају посебан рад, а као директну посљедицу имају дешавања у последњих неколико деценија. Битно је нагласити да су се обе стране детаљно и темељно, те са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, те да је неко брзо смиривање ситуације илузорно очекивати. Конкретан повод за посљедњу црквену кризу јесте фанарска успостава паралелне јерархије у Украјини, у инат Москви, која је посљедично прекинула општење, иако се прекид општења могао очекивати сваког тренутка још од кад су Руси плански минирали Критски сабор 2016. године. Морамо нагласити да стварање дупле и паралелне јерархије је заправо кратковид и унијатски приступ, који није уродио плодом ни у средњем вијеку, а камоли данас. Међутим, острашћеност не зна за рацио, а ни за срамоту, јер су дуплу јерархију и унијаћење и Цариград и Москва деценијама приговарали Римокатоличкој цркви, па чак и након чувеног Споразума из Баламанда 1993. године, гдје је такав метод рјешавања црквених проблема, на православно инсистирање, осуђен. Истине ради, морамо примјетити да је исто лицемјерје и грешку направила и Српска црква у Македонији 2004. те смо зато од рјешења данас даље него што смо били онда. Али, мудри уче из туђих грешака, а глупи из својих. Са посебном знатижељом теолози прате развој погоршања односа и раскола, те суптилна и дискретна саопштења двају синода о праксама које наизглед немају много везе са овим сукобом, али у великом мозаику рата чине значајне стратешке потезе. Тако је цариградски синод, као гром из ведра неба, дозволио други брак свештеницима, очито припремајући терен за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Није дуго требало чекати па да се руски сабор и поред свих проблема које има по питању Украјине одједанпут позабави проблемом парастоса за некрштену дјецу, очито такође са намјером да Руској цркви привуку одређену циљну групу. Наравно, сувише је рано за било какве разлике у догматима и вјери, али праксе дефинитивно почињу да иду свака својим током. Грци однедавно своје симпатије показују према геј покрету, а Руси воде своје посебне и паралелне дијалоге са читавим низом дохалкидонских, монофизитских и несторијанских цркава, Сиријцима, Јерменима итд. У вези с овим посебно је значајна вијест да су Руси уз одлуку о прекиду општења, одлучили и да се повуку из свих комисија гдје Цариграђани предсједавају. То у пракси значи да ће Руси сами убудуће водити своје дијалоге са Латинима, англиканцима и свим осталим вјерским и другим заједницама. Но, без обзира на овај најновији и распламсали сукоб Цариграда с Москвом, данас је више него евидентно да српски поглед на еклисиологију и међуправославне односе већ годинама пати од сукоба с реалношћу. Наиме, Јерусалим већ одавно не општи са Букурештом, Антиохија с Јерусалимом, Цариград је накратко прекинуо општење с Атином, а ево од неки дан ни Москва не општи с Цариградом. Овде вреди напоменути да је и Београд на ивици прекида општења са Букурештом, те да се овај низ прекида литургијских заједништава вјероватно неће зауставити. Очито је наступило доба да признамо да је богословски концеп „саборности и једногласија“, као гараната јединства Цркве о ком су Срби теолози деценијама говорили, очито не постоји и није ништа друго до утопија. Шта је алтернатива? Да ли нека верзија православног папског примата или нешто друго, показаће историја. Истине ради, морамо признати да су о црквеној саборности причали и маштали само Срби, и то у последњих тридесетак година. Истовремено, ни Фанар ни Москва, као ни многи други црквени престоли, нису имали такве дјечије и прецијењене идеје. Већ данас је сасвим јасно да ће побједник у овом сукобу, на крају изаћи као апсолутни побједник и постати православни папа, те да му саборност, посебно у српској верзији, неће пасти ни на памет, а онда ћемо бити у далеко већем проблему него што смо данас. Иако многи Срби у овом сукобу наивно заузимају стране, било да се воде емоцијама и правдом, те стају уз Москву, било да су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград, готово нико не покушава да сагледа буру која нам предстоји из српске позиције и српских интереса. У том смислу, док жучно расправљамо о сукобу патријараха Кирила и Вартоломеја, не треба да заборавимо да су од свих православних народа једино Срби били толико кратковиди да су чак два пута изгубили црквену самосталност 1463. и 1766, те да није ни мало незамисливо да је изгубимо и по трећи пут. Након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Међутим, иако је сукоб Москве и Цариграда првенствено политички, он се ипак води на вјерском терену, тако да није у потпуности лишен богословске димензије. Бројни су текстови који објашњавају по ком канонском основу Фанар полаже право на Украјину, или зашто Москва сматра Украјину својом канонском територијом. Међутим, за разлику од српске праксе која се држи буквалног и дјечијег приступа црквеном животу, евидентно је да оба велика престола пренаглашавају само оне дијелове предања који иду прилог њиховим идејама, а занемарују све оно што је супротно. Велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешењаи објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Зато без обзира на бројне теолошке текстове, свете каноне, зарезе у канонима, и томосе о аутокефалији и теолошким зачкољицама, на које се сад многи позивају, ситуација је реално оваква: С једне стране, Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Иако се формално крију иза историје и старих обичаја, они заправо не могу да превале преко уста да је српски патријарх равночасан с њиховим цариградским патријархом. Паралелно у свом богословском дискурсу Грци пренаглашавају значај првенства части коју наводно има Цариград. Првенство части, како Фанариоти замишљају, нема велике разлике са модерним и умјеренијим тумачењем папског примата. Истовремено, Срби упорно понављају идеју о primus inter pares, која се никад неће чути из грчких уста, наглашавајући идеју да су сви једнаки, уз дошалицу да то само значи да фанарски патријарх први сипа супу за ручком, чиме се обично завршава сва дискусија о примату Цариграда. Истина је да Срби, као народ, не доживљавају васељенског патријарха као првог, ни по ком основу, а идеја да је он нешто надређен Српској патријаршији је апсолутно незамислива. Већина Срба ни не зна ко је личност која је васељенски патријарх, нити могу да га препознају на слици, нити су пак икад чули за Фанар, нити иду у цркву Светог Ђорђа кад посјећују Истанбул. С друге стране, практична Москва није ништа више благонаклона према Србима него Цариград. Истине ради треба нагласити да је праведнија и поштенија. Међутим, не треба да заборавимо да у литургијским диптисима Москва самовољно и једнострано одавно даје првенство Цркви у Грузији над Црквом Српских Земаља. Диптиси су требало да буду тема сад већ пропалог Критског сабора, и сасвим је извјесно да када у будућности поново буде успостављено јединство међу црквама тема диптиха опет бити једна од важнијих. Није нереално замислити, да ће тада Москва посебно наградити не само Румунију и Грузију, него чак и Бугарску вишим рангом него Србе. Осим тога, лакоћа с којом је Москва Београду недавно нудила рјешење за аутокефалију расколничкој јерархији у Македонији на српски рачун, сада постаје нејасна и неконзистентна у свјетлу драме и панике које доживљавају од идеје да они дају аутокефалију Украјини. Што приличи Јупитеру, не приличи да ради во – рекли би у старом Риму, а очито то мисле и у трећем Риму. Уосталом свој однос и поштовање према СПЦ и њеном канонском праву и територијама показали су давно и Москва и Цариград тако што су поставили своје паралелне епископе и у Бечу и у Будимпешти, историјским областима СПЦ, давно прије него што је овај последњи сукоб био и планиран. Истине ради, Срби су, такође, правили неопростиве грешке, попут прихватања нарцисоидног захтјева Фанара да њихов епископ буде предсједавајући на Епископским конференцијама држава на Западу. Зато није било никаквог разлога, а у многим областима гдје смо ми домаћини и бројимо се у стотинама хиљада попут Швајцарске или Аустрије, постали смо малтене гости за два аутобуса Грка. Са том удворничком праксом и пасивним односом се мора прекинути. Ни један канон на свијету не даје никакве привилегије Цариграђанима у Швајцарској или Њемачкој! У оваквим консталацијама снага, опасност са којом се суочава СПЦ је реална и близу. Док наша јерархија данима ћути, и крије информације од вјерника, у чије име наводно пише, у руским и грчким медијима, најављено је да ће Цариград, без одобрења Срба, даровати аутокефалију Цркви у Македонији. Грчки медији имају чак и превод писма патријарха српског упућеног цариградском патријарху, док ми немамо увид ни у оригинал. (Очито је да и код нас неки себе доживљавају као Јупитера, а нас остале као волове.) Међутим, опасност није у македонској аутокефалији самој по себи, него у чињеници да ако се једанпут успостави овакав преседан, реално је очекивати фанариотско једнострано и самостално давање истих или сличних аутокефалијâ, без нужне сагласности Београда, свим већим или мањим политичким групицама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, па можда чак и Косову и Метохији. Једностране аутокефалије би за нас биле погубне, но оне су дугорочни црквени интерес цариградске патријаршије, али и политички интерес њихових прекоокеанских ментора. Не треба бити посебно мудар, да се замисли какве би проблеме СПЦ могла да има, уколико би спонзорисане групе (ма како малобројне биле), „са благословом васељенског патријарха и бескрајном бригом Велике Христове Цркве за вјечно спасење душа“, пожељеле да уз помоћ и подршку антисрпских државних власти у реченим земљама, преузму имовину и храмове који су стечени прије „српске окупације“ 1918. Срби наивно заборављају да су и Цариград и Москва у цијелу причу умјешали не само двије најмоћније државе на планети, него и двије најстарије дипломатије на свијету, ватиканску и турску, те да нам се врло лако може обистинити Његошев очај да смо опет „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без ниђе никога“. Док се дијелимо на оне који су уз Русе и оне који су уз Грке, истовремено морамо да разматрамо све најцрње опције које нама Србима могу да се десе. При томе, док псевдо-богословствујемо не требамо да заборавимо да се Фанар деценијама припремао за овај сукоб, те да су њихови теолози кроз докторате, стручну литературу и публикације, систематски ширили пропаганду и идеје о некаквом наводном примату, или посебним привлегијама цариградског престола, те да су многи Срби теолози, свештеници и епископи подлегли том притиску. Наши црквени преговарачи непрестано морају да имају на уму да је Црква створила каноне, а не канони Цркву. Интерес Цркве је изнад канона, па таман били и с васељенских сабора. Бунцања о некаквом реалном примату Цариграда и канонском праву да одузимају и дају аутокефалије по Балкану, представљају анахронизам и непознавање историје. Не смијемо да насједамо на фанариотску пропаганду и не требамо да заборавимо да Други васељенски сабор (3. канон) потчинио Цариград Риму, стављајући га на друго мјесто иза Рима. У то доба није постојао поредак части престолâ, Рим није био први, него су Александрија, Рим и Антиохија били апсолутно равноправни, те су оци стављајући Цариград у сјенку Рима, заправо тиме штитили тај престо од увећаних претензија Антиохије и Александрије, који су се касније и пројавили у доба Златоуста и потом у вријеме несторијанске кризе. Идеја да је на Другом сабору Цариград стављен на неко друго мјесто од пет могућих, потпуно су историјски неосноване јер се то десило много касније. Наиме, пентархија коју је установио Јустинијан царским законом је дошла 200 година касније и промјенила је до тада важећу равночасност престола правећи по први пут поредак међу црквама. Међутим, и та одлука је трајала колико и Византијско царство. Пентархија без Рима, Цариграда Александрије, Антиохије и Јерусалима, није пентархија, као што ни столица са сломљеном ногом не може више бити столица. Из тог разлога, пентархија је већ на Седмом васељенском сабору стављена ad acta јер је одлучено да су, због нових историјских околоности – арапске окупације Антиохије, Александрије и Јерусалима, најважнији престоли Рима и Цариграда. Првенство части Цариграда не извире из канонског права, него из обичаја и вишевјековне праксе Цркве. Уосталом, пошто неки фанариоти воле да се позивају на каноне, у свим разговорима и сваки пут, треба их подсјетити да по тим истим канонима, све српске земље на Балкану, укључујући и Македонију заједно са Солуном, као и све епархије које има СПЦ на Западу, спадају под јуридикцију римског папе, а да цариградског патријарха ни један сабор ни канон нити de facto нити de iure, није именовао нити новим папом нити замјеником папе. Ипак, имајући горенаведено на уму, цјелокупност и тежину међуцрквених односа, утицаје свјетовних власти, питању аутокефалије цркве у Македонији морамо прићи реално, добро вагајући и међународне и унутрашње прилике, и гледајући наш интерес. Мишљења сам, да проблем под хитно морамо ријешити ми сами са Македонцима, не чекајући ни Москву ни Цариград, практично и једноставно. У том смислу, првенствено је апсолутно неопходно удаљити све оне који овом питању прилазе острашћено и необјективно, или са фундаменталистичких богословских и канонских позиција. Аутокефалију, дефинитивно, треба дати, али под следећим условима: 1) Ако нам је Цариград „мајка црква“, то никако не значи да je СПЦ њена малоумна кћерка. Грци и Македонци морају да прихвате да Македонија није просто предата српској патријаршији на духовну бригу и старање од тадашње Васељенске патријашије 1920, него је српски краљ лично исплатио огромну новчану надокнаду Цариграду у висини три државна буџета. Ако васељенски патријарх жели да направи поништење продаје својих права у Македонији, најнормалније би било да прво врати три просјечна македонска државна буџета, ако не Српској цркви, онда барем породици Карађорђевић. Будући да македонски државни буџет зa 2018. износи преко 4 милијарде евра, за очекивати би било да Фанар исплати минимално 12 милијарди евра. Осим тога, кад већ говоримо о новцу било би очекивано да Скопје исплати и сва преостала дуговања према патријаршијској каси од 1958. Ако смо већ мајке и кћерке, нису нам кесе сестре, кад се већ служимо породичном терминологијом. У међународним односима, сукцесија подразумијева не само права него и обавезе, а једнако постоји и цесија, односно да треће лице плати обавезе које је друго лице направило према првом. У том случају би новац могло да исплати и само Скопје. 2) Аутокефалију требамо дати једино и искључиво под именом Македонска Православна Црква, не само јер сами Македонци то желе, него првенствено јер српски народ тако назива наше јужне сусједе и њихову територију и њихову цркву. Уосталом, аминовање Македонске цркве би представљао коначан доказ, истинске бриге васељенског патријарха Вартоломеја за духовно стање Македонаца и доказ да је надишао етнофилетистичке подјеле, о којима редовно проповједа, те да су му једнако драги и Македонци, као и њихови противници у Атини. За успјешне преговоре било би добро да се испуне барем један од ова два услова, као знак добро воље са њихове стране. Међутим, Вартоломеј је већ најавио да неће признати Македонску цркву под тим именом, толико о искреним намјерама и бризи за тамошњи народ. Осим ова два услова мислим да не требамо ништа више ни тражити. За рјешење проблема морамо да покажемо добру вољу, али и Македонци морају да схвате да иако им се чини да су надомак аутокефалије, и без нас, врло лако се могу наћи на губитничкој страни и пасти у још већи мрак него у којем су сада. Цариграђане је очито понио моменат, те су, чини се, добро прецијенили и сопствене снаге и подршку коју су очекивали међу помјесним црквама. Истом аргументацијом којом сада нападају Русе и Србе, и роваре по Украјини стварајући дуплу јерахију, одавно нападају и Атињане, те покушавају да присвоје тзв. области нових земаља које су ослобођене након 1912. Овде вриједи напоменути да су 1850. Атини дали ненормалну и тзв. крњу аутокефалију, јер Атинска архиепископија нема поглавара цркве, него је то просто скуп епископа који су скупљени у Атини, па због тога им предсједава атински архиепископ. Толико о бризи Цариграда о вјековном поретку и поштовању канона. Међутим, паралелно са нашим директним разговорима са Скопјем, СПЦ не смије прекидати општење ни са једном од цркава јер мора учинити апсолутни напор за очување досадашњег поретка и обичаја понашања међу православним црквама, гасити ватру и стварати мир. Евентуално стварање паралелне јерархије од стране Руса на оним територијама које су до сада држали Грци, би краткорочно економски сломио Грке, који су то и заслужили, али дугорочно би низ раскола и свађа малих и устињених, огорчених вјерских заједница које се међусобом гложе, створио простор за болесне тенденције и аномалије у духовном животу, појаве малих диктатора, а у коначници пољуљао вјеру у истинитост и спасоносност православне вјере код обичног човјека, који је ионако индиферентан према религији. У таквом стању највише бисмо страдали ми. Зато без обзира како се заврши питање македонске аутокефалије, СПЦ мора снажно подржати не само досадашњи поредак и праксу у међуправославним односима, које Цариград покушава да промјени, него прије свега све здраве елементе међу Грцима. Христова је порука – ново вино у нове мјехове – и то је оно што многи и на Фанару и у Кремљу не желе да прихвате. Извор: Теологија.нет
  11. Сa великом муком и зебњом сви богољубиви православни хришћани свакодневно прате развој догађаја у сукобу најсветијих православних престола Москве и Цариграда. Онима који се баве теологијом овај сукоб не представља никакву новост јер узроци сукоба полако тињају најмање стотину година у назад, а можда чак и неколико вијекова. Односи дефинитивно нису били добри још од доба када су Романови планирали да укину Цариградску патријаршију, као што су укинули и Московску, или од доба када су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима, али и другим православним народима, једнако као што данас ватрено навијају за руске непријатеље. Сами узроци сукоба су далеко дубљи и сложенији и захтијевају посебан рад, а као директну посљедицу имају дешавања у последњих неколико деценија. Битно је нагласити да су се обе стране детаљно и темељно, те са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, те да је неко брзо смиривање ситуације илузорно очекивати. Конкретан повод за посљедњу црквену кризу јесте фанарска успостава паралелне јерархије у Украјини, у инат Москви, која је посљедично прекинула општење, иако се прекид општења могао очекивати сваког тренутка још од кад су Руси плански минирали Критски сабор 2016. године. Морамо нагласити да стварање дупле и паралелне јерархије је заправо кратковид и унијатски приступ, који није уродио плодом ни у средњем вијеку, а камоли данас. Међутим, острашћеност не зна за рацио, а ни за срамоту, јер су дуплу јерархију и унијаћење и Цариград и Москва деценијама приговарали Римокатоличкој цркви, па чак и након чувеног Споразума из Баламанда 1993. године, гдје је такав метод рјешавања црквених проблема, на православно инсистирање, осуђен. Истине ради, морамо примјетити да је исто лицемјерје и грешку направила и Српска црква у Македонији 2004. те смо зато од рјешења данас даље него што смо били онда. Али, мудри уче из туђих грешака, а глупи из својих. Са посебном знатижељом теолози прате развој погоршања односа и раскола, те суптилна и дискретна саопштења двају синода о праксама које наизглед немају много везе са овим сукобом, али у великом мозаику рата чине значајне стратешке потезе. Тако је цариградски синод, као гром из ведра неба, дозволио други брак свештеницима, очито припремајући терен за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Није дуго требало чекати па да се руски сабор и поред свих проблема које има по питању Украјине одједанпут позабави проблемом парастоса за некрштену дјецу, очито такође са намјером да Руској цркви привуку одређену циљну групу. Наравно, сувише је рано за било какве разлике у догматима и вјери, али праксе дефинитивно почињу да иду свака својим током. Грци однедавно своје симпатије показују према геј покрету, а Руси воде своје посебне и паралелне дијалоге са читавим низом дохалкидонских, монофизитских и несторијанских цркава, Сиријцима, Јерменима итд. У вези с овим посебно је значајна вијест да су Руси уз одлуку о прекиду општења, одлучили и да се повуку из свих комисија гдје Цариграђани предсједавају. То у пракси значи да ће Руси сами убудуће водити своје дијалоге са Латинима, англиканцима и свим осталим вјерским и другим заједницама. Но, без обзира на овај најновији и распламсали сукоб Цариграда с Москвом, данас је више него евидентно да српски поглед на еклисиологију и међуправославне односе већ годинама пати од сукоба с реалношћу. Наиме, Јерусалим већ одавно не општи са Букурештом, Антиохија с Јерусалимом, Цариград је накратко прекинуо општење с Атином, а ево од неки дан ни Москва не општи с Цариградом. Овде вреди напоменути да је и Београд на ивици прекида општења са Букурештом, те да се овај низ прекида литургијских заједништава вјероватно неће зауставити. Очито је наступило доба да признамо да је богословски концеп „саборности и једногласија“, као гараната јединства Цркве о ком су Срби теолози деценијама говорили, очито не постоји и није ништа друго до утопија. Шта је алтернатива? Да ли нека верзија православног папског примата или нешто друго, показаће историја. Истине ради, морамо признати да су о црквеној саборности причали и маштали само Срби, и то у последњих тридесетак година. Истовремено, ни Фанар ни Москва, као ни многи други црквени престоли, нису имали такве дјечије и прецијењене идеје. Већ данас је сасвим јасно да ће побједник у овом сукобу, на крају изаћи као апсолутни побједник и постати православни папа, те да му саборност, посебно у српској верзији, неће пасти ни на памет, а онда ћемо бити у далеко већем проблему него што смо данас. Иако многи Срби у овом сукобу наивно заузимају стране, било да се воде емоцијама и правдом, те стају уз Москву, било да су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград, готово нико не покушава да сагледа буру која нам предстоји из српске позиције и српских интереса. У том смислу, док жучно расправљамо о сукобу патријараха Кирила и Вартоломеја, не треба да заборавимо да су од свих православних народа једино Срби били толико кратковиди да су чак два пута изгубили црквену самосталност 1463. и 1766, те да није ни мало незамисливо да је изгубимо и по трећи пут. Након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Међутим, иако је сукоб Москве и Цариграда првенствено политички, он се ипак води на вјерском терену, тако да није у потпуности лишен богословске димензије. Бројни су текстови који објашњавају по ком канонском основу Фанар полаже право на Украјину, или зашто Москва сматра Украјину својом канонском територијом. Међутим, за разлику од српске праксе која се држи буквалног и дјечијег приступа црквеном животу, евидентно је да оба велика престола пренаглашавају само оне дијелове предања који иду прилог њиховим идејама, а занемарују све оно што је супротно. Велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешењаи објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Зато без обзира на бројне теолошке текстове, свете каноне, зарезе у канонима, и томосе о аутокефалији и теолошким зачкољицама, на које се сад многи позивају, ситуација је реално оваква: С једне стране, Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Иако се формално крију иза историје и старих обичаја, они заправо не могу да превале преко уста да је српски патријарх равночасан с њиховим цариградским патријархом. Паралелно у свом богословском дискурсу Грци пренаглашавају значај првенства части коју наводно има Цариград. Првенство части, како Фанариоти замишљају, нема велике разлике са модерним и умјеренијим тумачењем папског примата. Истовремено, Срби упорно понављају идеју о primus inter pares, која се никад неће чути из грчких уста, наглашавајући идеју да су сви једнаки, уз дошалицу да то само значи да фанарски патријарх први сипа супу за ручком, чиме се обично завршава сва дискусија о примату Цариграда. Истина је да Срби, као народ, не доживљавају васељенског патријарха као првог, ни по ком основу, а идеја да је он нешто надређен Српској патријаршији је апсолутно незамислива. Већина Срба ни не зна ко је личност која је васељенски патријарх, нити могу да га препознају на слици, нити су пак икад чули за Фанар, нити иду у цркву Светог Ђорђа кад посјећују Истанбул. С друге стране, практична Москва није ништа више благонаклона према Србима него Цариград. Истине ради треба нагласити да је праведнија и поштенија. Међутим, не треба да заборавимо да у литургијским диптисима Москва самовољно и једнострано одавно даје првенство Цркви у Грузији над Црквом Српских Земаља. Диптиси су требало да буду тема сад већ пропалог Критског сабора, и сасвим је извјесно да када у будућности поново буде успостављено јединство међу црквама тема диптиха опет бити једна од важнијих. Није нереално замислити, да ће тада Москва посебно наградити не само Румунију и Грузију, него чак и Бугарску вишим рангом него Србе. Осим тога, лакоћа с којом је Москва Београду недавно нудила рјешење за аутокефалију расколничкој јерархији у Македонији на српски рачун, сада постаје нејасна и неконзистентна у свјетлу драме и панике које доживљавају од идеје да они дају аутокефалију Украјини. Што приличи Јупитеру, не приличи да ради во – рекли би у старом Риму, а очито то мисле и у трећем Риму. Уосталом свој однос и поштовање према СПЦ и њеном канонском праву и територијама показали су давно и Москва и Цариград тако што су поставили своје паралелне епископе и у Бечу и у Будимпешти, историјским областима СПЦ, давно прије него што је овај последњи сукоб био и планиран. Истине ради, Срби су, такође, правили неопростиве грешке, попут прихватања нарцисоидног захтјева Фанара да њихов епископ буде предсједавајући на Епископским конференцијама држава на Западу. Зато није било никаквог разлога, а у многим областима гдје смо ми домаћини и бројимо се у стотинама хиљада попут Швајцарске или Аустрије, постали смо малтене гости за два аутобуса Грка. Са том удворничком праксом и пасивним односом се мора прекинути. Ни један канон на свијету не даје никакве привилегије Цариграђанима у Швајцарској или Њемачкој! У оваквим консталацијама снага, опасност са којом се суочава СПЦ је реална и близу. Док наша јерархија данима ћути, и крије информације од вјерника, у чије име наводно пише, у руским и грчким медијима, најављено је да ће Цариград, без одобрења Срба, даровати аутокефалију Цркви у Македонији. Грчки медији имају чак и превод писма патријарха српског упућеног цариградском патријарху, док ми немамо увид ни у оригинал. (Очито је да и код нас неки себе доживљавају као Јупитера, а нас остале као волове.) Међутим, опасност није у македонској аутокефалији самој по себи, него у чињеници да ако се једанпут успостави овакав преседан, реално је очекивати фанариотско једнострано и самостално давање истих или сличних аутокефалијâ, без нужне сагласности Београда, свим већим или мањим политичким групицама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, па можда чак и Косову и Метохији. Једностране аутокефалије би за нас биле погубне, но оне су дугорочни црквени интерес цариградске патријаршије, али и политички интерес њихових прекоокеанских ментора. Не треба бити посебно мудар, да се замисли какве би проблеме СПЦ могла да има, уколико би спонзорисане групе (ма како малобројне биле), „са благословом васељенског патријарха и бескрајном бригом Велике Христове Цркве за вјечно спасење душа“, пожељеле да уз помоћ и подршку антисрпских државних власти у реченим земљама, преузму имовину и храмове који су стечени прије „српске окупације“ 1918. Срби наивно заборављају да су и Цариград и Москва у цијелу причу умјешали не само двије најмоћније државе на планети, него и двије најстарије дипломатије на свијету, ватиканску и турску, те да нам се врло лако може обистинити Његошев очај да смо опет „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без ниђе никога“. Док се дијелимо на оне који су уз Русе и оне који су уз Грке, истовремено морамо да разматрамо све најцрње опције које нама Србима могу да се десе. При томе, док псевдо-богословствујемо не требамо да заборавимо да се Фанар деценијама припремао за овај сукоб, те да су њихови теолози кроз докторате, стручну литературу и публикације, систематски ширили пропаганду и идеје о некаквом наводном примату, или посебним привлегијама цариградског престола, те да су многи Срби теолози, свештеници и епископи подлегли том притиску. Наши црквени преговарачи непрестано морају да имају на уму да је Црква створила каноне, а не канони Цркву. Интерес Цркве је изнад канона, па таман били и с васељенских сабора. Бунцања о некаквом реалном примату Цариграда и канонском праву да одузимају и дају аутокефалије по Балкану, представљају анахронизам и непознавање историје. Не смијемо да насједамо на фанариотску пропаганду и не требамо да заборавимо да Други васељенски сабор (3. канон) потчинио Цариград Риму, стављајући га на друго мјесто иза Рима. У то доба није постојао поредак части престолâ, Рим није био први, него су Александрија, Рим и Антиохија били апсолутно равноправни, те су оци стављајући Цариград у сјенку Рима, заправо тиме штитили тај престо од увећаних претензија Антиохије и Александрије, који су се касније и пројавили у доба Златоуста и потом у вријеме несторијанске кризе. Идеја да је на Другом сабору Цариград стављен на неко друго мјесто од пет могућих, потпуно су историјски неосноване јер се то десило много касније. Наиме, пентархија коју је установио Јустинијан царским законом је дошла 200 година касније и промјенила је до тада важећу равночасност престола правећи по први пут поредак међу црквама. Међутим, и та одлука је трајала колико и Византијско царство. Пентархија без Рима, Цариграда Александрије, Антиохије и Јерусалима, није пентархија, као што ни столица са сломљеном ногом не може више бити столица. Из тог разлога, пентархија је већ на Седмом васељенском сабору стављена ad acta јер је одлучено да су, због нових историјских околоности – арапске окупације Антиохије, Александрије и Јерусалима, најважнији престоли Рима и Цариграда. Првенство части Цариграда не извире из канонског права, него из обичаја и вишевјековне праксе Цркве. Уосталом, пошто неки фанариоти воле да се позивају на каноне, у свим разговорима и сваки пут, треба их подсјетити да по тим истим канонима, све српске земље на Балкану, укључујући и Македонију заједно са Солуном, као и све епархије које има СПЦ на Западу, спадају под јуридикцију римског папе, а да цариградског патријарха ни један сабор ни канон нити de facto нити de iure, није именовао нити новим папом нити замјеником папе. Ипак, имајући горенаведено на уму, цјелокупност и тежину међуцрквених односа, утицаје свјетовних власти, питању аутокефалије цркве у Македонији морамо прићи реално, добро вагајући и међународне и унутрашње прилике, и гледајући наш интерес. Мишљења сам, да проблем под хитно морамо ријешити ми сами са Македонцима, не чекајући ни Москву ни Цариград, практично и једноставно. У том смислу, првенствено је апсолутно неопходно удаљити све оне који овом питању прилазе острашћено и необјективно, или са фундаменталистичких богословских и канонских позиција. Аутокефалију, дефинитивно, треба дати, али под следећим условима: 1) Ако нам је Цариград „мајка црква“, то никако не значи да je СПЦ њена малоумна кћерка. Грци и Македонци морају да прихвате да Македонија није просто предата српској патријаршији на духовну бригу и старање од тадашње Васељенске патријашије 1920, него је српски краљ лично исплатио огромну новчану надокнаду Цариграду у висини три државна буџета. Ако васељенски патријарх жели да направи поништење продаје својих права у Македонији, најнормалније би било да прво врати три просјечна македонска државна буџета, ако не Српској цркви, онда барем породици Карађорђевић. Будући да македонски државни буџет зa 2018. износи преко 4 милијарде евра, за очекивати би било да Фанар исплати минимално 12 милијарди евра. Осим тога, кад већ говоримо о новцу било би очекивано да Скопје исплати и сва преостала дуговања према патријаршијској каси од 1958. Ако смо већ мајке и кћерке, нису нам кесе сестре, кад се већ служимо породичном терминологијом. У међународним односима, сукцесија подразумијева не само права него и обавезе, а једнако постоји и цесија, односно да треће лице плати обавезе које је друго лице направило према првом. У том случају би новац могло да исплати и само Скопје. 2) Аутокефалију требамо дати једино и искључиво под именом Македонска Православна Црква, не само јер сами Македонци то желе, него првенствено јер српски народ тако назива наше јужне сусједе и њихову територију и њихову цркву. Уосталом, аминовање Македонске цркве би представљао коначан доказ, истинске бриге васељенског патријарха Вартоломеја за духовно стање Македонаца и доказ да је надишао етнофилетистичке подјеле, о којима редовно проповједа, те да су му једнако драги и Македонци, као и њихови противници у Атини. За успјешне преговоре било би добро да се испуне барем један од ова два услова, као знак добро воље са њихове стране. Међутим, Вартоломеј је већ најавио да неће признати Македонску цркву под тим именом, толико о искреним намјерама и бризи за тамошњи народ. Осим ова два услова мислим да не требамо ништа више ни тражити. За рјешење проблема морамо да покажемо добру вољу, али и Македонци морају да схвате да иако им се чини да су надомак аутокефалије, и без нас, врло лако се могу наћи на губитничкој страни и пасти у још већи мрак него у којем су сада. Цариграђане је очито понио моменат, те су, чини се, добро прецијенили и сопствене снаге и подршку коју су очекивали међу помјесним црквама. Истом аргументацијом којом сада нападају Русе и Србе, и роваре по Украјини стварајући дуплу јерахију, одавно нападају и Атињане, те покушавају да присвоје тзв. области нових земаља које су ослобођене након 1912. Овде вриједи напоменути да су 1850. Атини дали ненормалну и тзв. крњу аутокефалију, јер Атинска архиепископија нема поглавара цркве, него је то просто скуп епископа који су скупљени у Атини, па због тога им предсједава атински архиепископ. Толико о бризи Цариграда о вјековном поретку и поштовању канона. Међутим, паралелно са нашим директним разговорима са Скопјем, СПЦ не смије прекидати општење ни са једном од цркава јер мора учинити апсолутни напор за очување досадашњег поретка и обичаја понашања међу православним црквама, гасити ватру и стварати мир. Евентуално стварање паралелне јерархије од стране Руса на оним територијама које су до сада држали Грци, би краткорочно економски сломио Грке, који су то и заслужили, али дугорочно би низ раскола и свађа малих и устињених, огорчених вјерских заједница које се међусобом гложе, створио простор за болесне тенденције и аномалије у духовном животу, појаве малих диктатора, а у коначници пољуљао вјеру у истинитост и спасоносност православне вјере код обичног човјека, који је ионако индиферентан према религији. У таквом стању највише бисмо страдали ми. Зато без обзира како се заврши питање македонске аутокефалије, СПЦ мора снажно подржати не само досадашњи поредак и праксу у међуправославним односима, које Цариград покушава да промјени, него прије свега све здраве елементе међу Грцима. Христова је порука – ново вино у нове мјехове – и то је оно што многи и на Фанару и у Кремљу не желе да прихвате. Извор: Теологија.нет View full Странице
×
×
  • Креирај ново...