Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'страха'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Македонске власти и даље истражују како је крајем прошле године дошло до озбиљног скандала, али и светогрђа, када су преименоване фреске српских средњовековних владара и светитеља у манастиру Свети Јоаким Осоговски крај Криве Паланке. Да подсетимо, свети цареви Урош и Лазар, и свети краљеви Милутин и Стефан Дечански “постали” су цар Владимир Кијевски, Јован Милостиви, Константин Велики, Нићифор Фока. Читав скандал је обелоданило Српски културни центар Спона из Скопља који је поднео кривичне пријаве против “непознатих извођача радова”. У интервјуу за “Вести”, један од епископа Православне Охридске архиепископије СПЦ у Северној Македонији, Владика полошко-кумановски и мјестобљуститељ дебарско-кичевски Јоаким (Јовчевски), истиче да идеја о оваквом фалсификовању историје “није дошла преко ноћи него је тињала дуго времена чекајући да се испуни у своје време”. *Како је дошло до тога да се имена светитеља на овај начин фалсификују? Питамо се из каквих је побуда то учињено? Условно говорећи, уколико је пак то злонамерно учињено онда је то са одређеним циљем и учињено, а таква идеја није дошла преко ноћи него је она тињала дуго времена чекајћи да се испуни у своје време. Да се брише са фрескама имена српских Светитеља то је неразумљиво. Има се утисак (анализирајћи овај вандалски чин) код неких као да им смета све што је српско и за њих неприхватљиво. Онај који је то урадио без страха и стида је то урадио , и добро би било да се такви сете из историје цркве како пролазе и како завршавају земни живот они који устају на Цркву Божију у овом случају они који мењају имена одређених ликова светитеља са другим како би избрисале историјске чињенице. Они таквим начином уносе смут у верном народу и стварају саблазне. Молимо се да им Бог отвори очи да би видели како не би срљали у злу и у вечну пропаст, него да се покају(преуме). Говори нам Господ: саблазни ће доћи, али тешко човеку оном кроз кога долазе саблазни (Мат. 18,7). *Да ли је ово једини случај или таквих примера има још и можете ли их навести? Колико нам је познато има и других таквих случајева. Примера ради: у Манастиру у селу Журче у близини Битоља види се да је на фресци Светог Саве са десне стране брисано име српски. У манастиру у селу Лешак код Тетова постојала је фреска Светог кнеза Лазара заједно са Светом Атаснасијом. После минирања манастирске Цркве 2001, манастир је био у разрушеном стању. Приликом обнављања манастира и фреске, обновљена је фреска само Св.Атанасија, док је фреска Св.Лазара изостављена. *Шта се још ради у покушају да се “прекроји историја” односно присвоји имовина али и историја срба и СПЦ? Конкретно на то питање не могу дати одговор јер није ми познато. Али на који начин се долази до “прекројавања историје”, уопштено говорећи можемо сагледати на примерима како из историје Цркве, тако и из опште историје. Ако се вратимо уназад у прошле векове, видимо на који начин се анулирају историске чињенице и на који се начин врши прекројавање историје, односно одузимање територије једне земље, стварање раскола итд. Моћници овога света за остваривање својих планова у том правцу користе разне методе: заплашивање, подмићивање, уцењивање, увођење санкција, режирање ратова итд. *Који је ваш коментар оцена ових догађаја? Одговор је дат на претходна питања, но можемо још додати следеће: ово што је урађено на овакав бруталан начин, посебно када се ради о Цркви и светитељима Божијим који су из српскога рода и замењују се именима других светитеља који нису из српске Цркве, овакви и слични догађаји говоре сами по себи. То се ради тендециозно са одређеним циљем, да се брише сваки историјски траг. Онај који је то урадио, види се да му смета све што је српско па и сами српски светитељи. *Каква је тренутна ситуација када је реч о животу и раду вас као епископа, али и свештеника у вашој епархији? За сад у овим условима у којим се налазимо, тече у нормалном поретку. *Ваша порука Православним верницима у српској дијаспори поводом најрадоснијег Хришћанског празника – Божића? А кад дође пуноћа времена, Бог посла Сина Својега Јединороднога… да искупи оне које су под закону (Гал. 4,4-5). Видећи како у гресима пропада род људски, Син Божји силази на земљу, рађа се од Пресвете Дјеве, од које прима нашу људску природу да би извршио спасење људскога рода. То је време када је људски род доспео до потпуне моралне пропасти, када су се људи налазили у тами и сенци смртној и нису знали нити су могли да се избаве из тог стања. А то стање је било тако погибелно да су људи из старога света говорили: “Или ће Бог доћи на земљу, или ће свет пропасти, ако Бог не дође.” А какво је стање данашњег света када се ближи своме крају, и приближава се дан Страшнога Суда када ће доћи Син Божји Вечни Судија да свакоме да по неговим делима. Потпуно морално расуло, морална пропаст, содомизам се шири на све стране и хоће да преплави цео свет. Чује се топот антихристових сила. Они долазе да прождеру земљу и све што је у њој. Наилазе таласи мутних вода који хоће да потопе сав људски род. Врши се страшан притисак на православну веру, на Цркву Божју. Ево шта нам говори о томе Откривење: “И змија испушти за женом из уста својих воду као ријеку, да би је ријека однијела (Откр. 12,15).” Борба која је почела у Витлејему, између Онога Који је на земљу донео небески мир и силе зла и таме овога века води се непрекидно и све више јача, а та борба је почела још онда када је Ирод погубио Витлејемске младенце рачуњајући да ће међу њих убити Богомладенца. Та борба се одвија у читавом свету, на сваком месту и она се одвија унутар свакога човека. И сада бесни та демонска злоба и злоба непријатеља Христових, који изналазе све нове и нове методе и технологије за поробљавање људскога рода. Сведоци смо свакодневног запрашивања отровима из авиона. Сада је на дневном реду ковид19 и вакцине о којој говоре да ће лечити овај вирус. Али многи стручнаци доктори медицинских наука из Европе и Америке као и неки наши стручњаци говоре да је овај вирус вештачки произведен и пуштен у свету са циљем поробљавања и истребљења човечанства. Аналогно томе и вакцина о којој се много говори, по речима многих научника медицине у себи садржи живу и неке отровне метале, наночестице, дакле није направљена са циљем да лечи вирус, него она има сасвим другу намену, мења ДНК у људскоме телу – не лечи него разара. Ово потвђују информације који долазе и из којих видимо да су неки од оних који су је примили умрли, а неки добијају тешке аутоимуне болести као аутизам и др. Имајући све ово у виду шта треба ми да чинимо у ова тешка времена да би спасили своје душе, да би се људи ослободили паничног страха који је завладао у срцима многих. Говори нам Господ: “Трпљењем спасавајте душе своје.”,”Не бојте се ја победих свет”. Покажимо трпљење и истрајимо у вери Свету Православну. Овде добро нам је сетити се Св.мученика и исповедника за веру, угледајмо се на њихову веру, подвиг и живот. Молимо се Господу Богомладенцу, коме сва творевина Божја хита да се поклони Цару који се родио од Дјеве, Творцу Своме, Анђели му приносе појање, пастири-побожно усхићење, земја-пећина, пустиња-јасле, а род људски Мајку Дјеву, Који је ради нас људи постао човек да заштити верне своје – Цркву, на Његовој крви основану. Покајањем вратимо се једином Човекољубцу Господу Христу Богу нашему, утврдимо себи у вери у Њега како би Он Свој мир уселио у срца наша и испунио срца наша Божићне радости и онда ће сваки панични страх овога света бежати из човека. Нека би сваког човека обасјала светлост витлејемске звезде да сви са радошћу ускликнимо анђелским славопојем “Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља”. То је моја порука, не само православним верницима у српској дијаспори него свим православним хришћанима на свим континентима. Све православне хришћане поздрављам са сверадосним Божићним поздравом мира и љубави: “Мир Божји! Христос се роди!.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. “Вјера у васкрсење Христово и његова славна побједа над смрћу је она основа на којој је све саграђено, вјера је највеће чудо и она се стално изнова обнавља“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питајте свештеника“ протојереј-ставорофор Жељко Ћалић парох даниловградски, тумачећи Свето Јеванђеље на Томину недјељу. Звучни запис емисије Говорећи нашим слушаоцима о “блаженом невјеровању“ Светог апостола Томе отац Жељко је поучио слушаоце наше емисије о томе како да побиједимо маловјерје, и објаснио зашто су нам и данас потребна чуда да би повјеровали у Господа. „Вирус страха од смрти је много опаснији од вируса корона. Превише је страха у нама а премало страха Божијег“-каже отац Жељко, одговарајући на питање слушалаца, како да искористимо на духовну корист вријеме изолације изазване корона вирусом. Отац Жељко је објаснио и значај Побусаног понедјељка (први понедјељак након Томине недјеље), када наша Црква учи да је потребно обићи гробове наших ближњих, однијети васкршње јаје и поздравити се најрадоснијим поздравом наше вјере: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Свештеник Жељко Ћалић је потом одговарао и на бројна питања наших слушалаца, на која ћете чути одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора
  3. Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин: Против вируса страха, панике и маловерја. У циклусу својих Великопосних и Пасхалних проповеди, сада, у години вируса короне – COVID 19, један од наших свештеника из Српске Православне Цркве из Северне, Средње и Јужне Америке, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, Новосађанин иначе, одржао је Васкршњу проповед на Пасхалном вечерњу, првога дана Васкрса. Надовезујући се на крај своје проповеди о Великом петку, прота Милош је позвао своје парохијане, али и све оне који су ову проповед могли да чују на друштвеним мрежама, да му се придруже и да посете једну баку. Ни измишљену, ни замишљену, већ свакако могућу. Једну од многих усамљених старица које су можда једини житељи безбројних српских засеока. Желећи да радост Васкрса подели са том баком, са свима нама, али и са онима који се управо сада – без имало суптилности и стила – обрушавају против Цркве, прота је у другом делу своје беседе казао и ово: Бака се припремила и отпочела своје великопосно путовање, које завршава обасјана радошћу. Зашто нам је данас добро бити у тој кућици, са том милом и честитом старицом? Рећи ћу вам зашто је мени толико и драго и мило, али и неопходно да будем уз њу. Кренуо сам ка тој кућици да бих са баком поделио васкршњу радост, јер она не зна ни за пандемију, не зна ни за забране, и добро је што не зна. Она је само испуњена љубављу и оним што је научила током првих седам година живота. О, учила је наша бака од живота, од звездâ, од шумâ, од птицâ, од мудрости коју Господ даје човеку и од страха Божјег који је почетак сваке мудрости. Од тога се бака учила и научила, и зато у њој вечито пребива радост, зато желим да одем до ње, па позивам све вас, али, ево, ја ћу први закуцати на та врата. Бака ће љубазно отворити, а ја ћу је замолити: „Бако, да ли смем да узмем неколико јаја васкршњих, које сте тако чаробно лепо украсили и да однесем нашој браћи и сестрама?ˮ Она ће свакако рећи: „Узми сине, узми чедоˮ. И ја ћу тада узети једно јаје и однети га моме брату, који је Цркву упоредио са нарко-картелом, а онда отишао чак и корак даље па рекао, пре неки дан, да Црква заправо врши биолошки тероризам и да би је због тога требало судити, тужити. Не знам како ће се понашати када му принесем једно црвено јаје. Можда ће мислити да је и то покушај тероризма, али, у сваком случају, ми и њему желимо благословен, радостан и срећан овај Празник. Онда бако, смем ли да узмем још једно јаје па да однесем оној сестри која је онако, непримерено, како никад Србин говорио није, говорила о причесној кашичици? Баш због тога што ми никога не проклињемо, али преклињемо, коленопреклоно преклињемо, свакога, па тако и њу, да се призове к себи и једноставно да дође у недра ове радости која једноставно јесте. Дакле, једно јаје је намењено и за ту нашу сестру. А бако, смем ли бако да замолим за још једно јаје па да га однесем оном брату који има намеру да укине часове верског образовања у нашим школама? То је тако озбиљно и строго рекао, ја мислим, да ће се можда, макар мало, упитати, ако не и замислити над овим јајетом и шта све ово јаје може да му каже и чему све може да га научи. Али, бако, ево, последња молба. Молим те бако, могу ли још само једно, још само једно јаје? Оно је намењено оној сестри која се брине за нашу равноправност, да смо сви равноправни. Да, она је ипак у нечему у праву када каже да смо привилеговани ми, верници Српске Православне Цркве, и уопште верници. Да, сестро драга, привилеговани јесмо, али само у погледу једнога – а то је у погледу радости, у погледу радости коју овај свет нити може да нам дâ, на било који начин да нам пружи, нити ту радост може да одузме од нас. То је наша једина привилегија коју имамо. И због тога, бако, хвала ти од срца, јер ја знам да све то што су они и написали и рекли није ништа друго него да су то све искрице оне обесне немоћи. Обесне, с једне стране свакако, али ипак немоћи. Немоћи! Зато што су неми пред Тајном и онда могу само кроз агресију да испољавају оно што су, и како су, исказали последњих дана у јавним медијима у Србији. А ми – ми им не замерамо. Ми их позивамо на васкршњу трпезу. Ми их даривамо црвеним ускршњим јајима. Ми желимо и са њима да поделимо радост не само данас него и сутра, и прекосутра, и када пандемија прође, јер ми смо сви упућени једни на друге. Сви смо делови једнога тела, и они колико год да имају право, као и свако од нас, да мисле оно што мисле, да верују у оно што верују или да не верују онако како осећају да не верују, у њима ипак постоји оно што се зове духовни код и оно што нас повезује, и они од тога побећи не могу. На самом крају, драги моји, једна цртица која ме је толико обрадовала данас, а стигла је из Србије, ево, прешла преко океана, дошла до овог, још увек хладног града, јер ми смо на Велики петак овде, у Чикагу, имали снег. Све је било завејано, у неким деловима града чак и до четрдесет сантиметара снега. А онда, јуче је отоплило, на Велику суботу. Данас је још топлије и сунчано, скоро сав снег се истопио и око нас заиста природа почиње да казује своје. А цртица коју сам примио из Србије десила се у једном нашем граду у Србији, јутрос, током Васкршњег јутрења, тачније за време опхода око светог храма. Наиме, у том граду, није важно ком, у једном граду у Србији, око једне цркве, група од тридесетак, највише четрдесет људи, заједно са својим свештеницима ишла је стопу у стопу за женама мироносицама. Држали су свеће у рукама. На крају првог круга три пута се иде око храма. Те ноћи, тог јутра заправо, то је било рано јутрос, на први дан Васкрса, тој групи се придружио и један куца, један пас. Не, не, не један од оних финих, углађених паса, један од оних што своје власнике изводе свакога дана, имају право на то. Ја заправо и не знам ко кога изводи сад у тој ситуацији. Дакле, не један од оних паса који одлазе и код свог фризера, који имају и свог зубара, и свог посебног ветеринара, и на крају крајева и треба тако да буде. Треба водити рачуна о њима. Не треба их, руку на срце, претварати баш да буду као наша деца, али љубав врло често не зна границе и ко смо ми да одређујемо ко ће своју љубав у ком правцу и како да усмерава?! Тек, овај куца није био од тих паса. То је био један од оних, како се то у граду из кога сам ја потекао, из кога долазим и у који се увек радо враћам, како се то у нашем граду каже: један од авлијанера. Онај обични, улични пас, који је и свачији и ничији. Да ли сте икада приметили поглед неког од тих авлијанера, поглед који је некако најпитомији, најмилији? Управо зато што није негован, управо зато што свако може да га шутне, зато што га ни нико не храни и свако му по нешто баци. Тај, такав један пас се придружио овој групи верника и уз њих полако ишао и он, други круг, трећи круг и, када је поворка стала испред западних врата храма, у том моменту дођоше и полицијска кола пред храм и двојица млађих милиционера спремише се да изиђу из кола. И баш тада, баш у том моменту пас, који је био окренут према истоку, окренуо се према западу, према њима, и куца који је, све време до тада, био миран одједном је почео да лаје на њих. Полицајци се погледаше, осмехнуше један другом, одмахнуше руком, затворише врата и одоше. Како Господ проналази чудесне начине да нам шаље Своје поруке преко природе, преко биља, преко животиња, јер не заборавимо – Васкрсење Христово обнавља сву твар. Можда ће неком ово изгледати и неозбиљно и недорасло величини овог Празника, али заправо све се данас радује Васкрсломе Христу! Радујмо се и ми, јер – Христос воскресе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Архијерејски намесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић обележио је прошле године пола века служења Цркви и народу. У емисији Спутњик интервју говорио је о свом животном путу али и актуелној политичкој ситуацији у Црној Гори. Они који га познају кажу да је цео свој живот посветио Божјој служби. Он, пак, за себе каже да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа али и да је испуњен, јер свакодневно осећа љубав народа који долази у Цркву светог Николе. Открива нам како је изабрао свој пут, колики траг нa њега је оставио отац али и чему он учи своје потомке. Уредник и водитељ је Наташа Милосављевић. Извор: Спутник
  5. Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро. „Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору. Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера. „Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“ „Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“. Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника. „Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“ „Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика. Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“. Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају. „Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је. Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву. Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају. „За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“ Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом. „Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.” Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече. Вера је овде јача од страха Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха. „И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“ Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом: „Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“ Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали. „Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви. Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна. „Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“ Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју. „Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“ Да чинимо добра дела За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи. „Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“. Како је то када се изађе бољи? „Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. На северу живописног залива Мирабела крије се старо рибарско село Плака, са чије обале нам поглед у плаветнило Критског мора зауставља острво Спиналонга. Попут напуштене галије, окружене тиркизним бојама Егеја, ово острво-тврђава вековима стражари на бранику древне минојске цивилизације, остављајући без даха многобројне посетиоце. Историја Спиналонге, коју још зову и Острво проклетих, крије тужну причу о последњој колонији оболелих од лепре у најближој историји, која је постојала од 1903–1957. године. На почетку су то били само пацијенти са Крита, а након неколико година и стотине других оболелих, сакупљених на једном месту, из целе Грчке. Надахнута причом о граду духова, чувена књижевница Викторија Хислоп написала је дирљиву књигу Острво, по којој је касније снимљена истоимена грчка серија. Моје сећање на острво Спиналонга је из периода студија на Богословском факултету, када смо као апсолвенти, на екскурзији, посетили острво Крит вођени архимандритом Макаријем, садашњим Митрополитом катарским. Беседећи испред храма Светог Пантелејмона на Спиналонги, о. Макарије нам је указао на необичну повест о оцу Хрисанту Куцулујанакису из Јерапетре, духовнику јединствене црквене заједнице уједињене страшном болешћу и изгнањем из друштва. Чувајући од заборава дело и подвиг свога свештеника, преживели становници Спиналонге су једном приликом подсетили на први сусрет са старцем: „До доласка оца Хрисанта – сведочи један од бивших пацијената – свештеници су се кратко задржавали на острву. Обично су долазили суботом и предвече се, заједно са лекарима, враћали у Плаку. Чезнули смо за духовном храном, толико нам је требала утеха коју никако нисмо могли да нађемо“. Приликом прве посете острву, служећи Литургију у напуштеном храму, отац је приметио једног болесника да је ушао у Цркву и обратио му се речима: „Оче, остаћу на Литургији под условом да ме причестиш, а ако је Господ тако моћан као што кажеш, ти ћеш, како то обично бива, употребити дарове без бојазни од моје лепре.“ Отац је задовољно климнуо главом и на очиглед осталих болесника, који су из прикрајка пратили шта се дешава, употребио свете дарове преостале у путиру. Прошло је месец дана и болесници су чекали свештеника да се врати, уверени да ће овај пут доћи као пацијент. На њихово огромно изненађење, он се вратио потпуно здрав. Од тада је, у наредних десет година, отац Хрисант редовно служио Литургију, као што су се и чуда редовно догађала. Сваки пут када би црквена звона позвала на службу, на стотине болесника би се окупило у храму и око храма, сузама заливајући порту. Храм Светог Пантелејмона, кога су затекли као рушевину, обновили су ови лепрозни болесници; са храмом су обновили и своју веру коју су некада у очају, због тешке болести, изгубили. Када бих, за више од две деценије служења Светом олтару, у рукама држао Свети путир и кашичицу, често бих се сетио оца Хрисанта, пастира и духовника, који је сведочећи Божију Љубав, вером и надом гасио страх својој духовној деци. Ако некога пут нанесе на Крит, овај чудесни бисер Медитерана, нека издвоји мало времена и посети манастир Топлу где од 1972. године почива овај Божији угодник. Да су нека мирнија времена, на овом месту би вероватно ставили тачку и закључили овај сажети животопис оца Хрисанта Куцулујанакиса, али случај је хтео, да чувени мит о христолошким расправама на пијацама средњовековног Константинопоља, коначно добије своју потврду и у нашој збиљи. Полемика на тему црквене праксе причешћивања, искрала се из мистагошких одаја и винула у таблоиде, интернет портале и на друштвене мреже. Виртуелна агора постала је поприште на коме сабље оштре не само експерти са титулама, него и сви они који данас сачињавају српску медијску маглу: аналитичари, ботови, блогери, звезде ријалитија и борци за политичку коректност, који се у осудама Цркве, по устаљеном правилу, служе урбаним цинизмом и руралним хумором, омаловажавајући и вређајући најдубља осећања верујућих људи. Свака реч која је изговорена, пренета или записана је мерена и осуђивана, већ према томе ко је унапред заузео какву позицију. Велики Шекспир би у бесмртном Хамлету рекао: „Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се савија, молећи да му учини доброчинство“. Подсетимо на крају да је Црква предукус и икона Царства Божијег, али да то Царство објављује свету и да у свету делује као мистични Богочовечански организам. Зато се Црква увек трудила да изађе у сусрет свету али увек са намером да изнесе пред свет Истину а не да Истину релативизује. Тај посао никада није био лак. Сетимо се само Светих Отаца који су у зноју лица свога тумачили језичке недоумице, попут чувеног разликовања термина омоусион и омиусион. Данашњи изазов није мањи у односу на древна времена; зато треба следовати Оцима који нису одступали ни за јоту од своје вере и Предања, иако су пред собом имали чиновничка лица царског двора која нису увек разумевала суштину њиховог труда и истрајности. Знали су да од ових људи зависи јединство Цркве, па су јединствујући у вери, храбро и мудро наступали, уложивши сву снагу и знање које им је Бог дао. Зато морамо бити свесни, да је свако одступање пред притиском јавности одступање од светоотачког пута које се, како видимо у неким помесним Црквама, завршава затвореним храмовима. Оно што отац Никола Лудовикос назива плишаним тоталитаризмом прети да Цркву, која је некада у оваквим околностима била највећа па и једина нада, сведе у оквире приватног, а чији ће modus vivendi креирати свет ограничен у својој датости, створености и смртности. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Доносимо видео записе пастирске беседе протопрезвитера-ставрофора др Милоша Весина који је говорио о савременом искушењу које нас је задесило, те указао да као хришћани не бисмо смели да губимо веру и да себе испуњујемо страхом.
  8. Актуелна пандемија коронавируса распршила је ионако крхке врједносне темеље на којима је почивало евроатлантско друштво, па и велике државне заједнице попут ЕУ. На својој кожи је крах бајке о европској солидарности, јединству и емпатији најтрагичније осјетила Италија. Истовремено се чује како су народи, као никада раније, чврсто уједињени у борби против овог заједничког невидљивог непријатеља. Може се признати да народ јесте уједињен, али оно у чему је уједињен јесте – страх. Како је луцидно примијетио Слободан Владушић, панику као посљедицу страха од вируса прати и један други, подсвјесни страх који потиче од спознаје да би прогрес науке и техонологије (којим се толико дичи данашњица) могао евентуално да постане оружје у неком будућем застрашујућем биолошком рату. Према томе, оно што се данас представља као напредак могло би заправо да постане брутална борба за опстанак. Обоготворење ”вриједности” новог свјетског поретка – псевдослободе, разноразних сексуалних девијација, либерализма у свим сферама – јесте заправо служење сопственим страстима, служење смрти и ништавилу. На тај начин се одриче Божији лик у човјеку и затиру вјечне и непролазне вриједности. Поклоници смрти и обоготворитељи пролазности оболијевају од вируса страха од смрти, који замјењује једини спасоносни страх – страх од Бога и трепет пред светињом Божијом. Данас је толико снажан страх од болести и смрти јер је човјек прогласио аналгезију као цивилизацијску вриједност а овај пролазни живот обоготворио (Ж. К. Ларше). Отуда страх од престанка тог и таквог живота. Смисао смрти у нашој савременој култури састоји се у – немању смисла. Данас се, према ријечима А. Шмемана, покушава избјећи ”жаока смрти”, настоји се да она не омета ток живота, кроз одређене услуге које треба да је учине што безболнијом и непримјетнијом. А без исправног односа према смрти нема ни исправног односа према животу. Зато Н. Берђајев каже да се сав смисао човјековог моралног искуства налази у одговарајућем постављању према проблему смрти. Етика се не смије градити на перспективи добра и среће у овом животу који би био обесконачен, већ на перспективи неизбјежне смрти и побједе над њом, на перспективи васкрсавања и вјечног живота. Свједоци смо да се јединство у борби против невидљивог непријатеља, парадоксално, испољава кроз међусобно отуђење, кроз стриктно одбијање икаквог ”ближег” контакта, те кроз препоруке за строгу (само)изолацију. Не поричући стварну потребу да се испоштују савјети медицинске струке, ипак остаје утисак да се на дјелу остварује етика ”љубави према даљнем” о којој је писао Семјон Франк. Са телевизијских екрана непрестано нам поручују: ”останите дома.” Ако се на тренутак оставе по страни теорије о ”Великом закључавању човјечанства”, може се закључити да ”остајање дома” није најаутентичнији ”изум” данашњице, већ је такође нешто што је наш народ баштинио вијековима. Огњиште је било мјесто боравка одакле се излазило у башту, њиву или воћњак гдје су се сабирали плодови земаљски потребни за живот. Стога би мјера остајања дома можда облагодатила наше запуштене и напуштене оранице. Али овај позив стручних лица на самоизолацију је нешто друго, то је заправо позив на што већу међусобну дистанцу зарад добра свих и општег здравља. Све ово је супротност црквеном и хришћанском начелу саборности, а на којем почива и хришћанска етика љубави према ближњем. У периоду од само неколико дана могли смо да видимо пројаву два суштински различита облика односа према ближњем. Свештени ходови који су представљали јединствен феномен у цијелом православном свјету су били блистава пројава саборног духа и борбе за оно што је најсветије и што чини темељ истинских људских вриједности. Са наиласком вируса, свијест народа је отишла у непотребну крајност: хитање да се нагомила што већа количина хране и намирница под лебдећом апокалиптичном пријетњом нестанка материјалних извора живота. Црква нас учи саборности, као неизоставном својству на којем се темељи њен и живот њених чланова. Ми и јесмо саборни организам који сабрањем на Литургији конституише Тијело Богочовјека. Црквено-литургијска саборност нас доводи у заједницу и са прецима, светитељима, уопште са цијелом пуноћом Цркве Божије. Свака болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излијечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме ”нема болести, патње ни уздисања.” Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. Из те перспективе хришћанин посматра и гради свој однос према медицини и савјетима медицинске струке с једне, и према светотајинском животу Цркве и свом учешћу у њему, с друге стране. Тако је ових дана актуелизовано још једно сложено питање. То је мишљење о забрани сабирања на црквена богослужења ради спрјечавања евентуалног ширења заразе. У тој тачки се оштро приказује да је сва логика овог свијета суштински другачија од логике Царства, којега је предокушај и икона Црква и њена Литургија. Хришћанин живи да би остварио заједницу са Христом, а то остварује у Евхаристији Цркве на најприснији начин. Св. Никола Квасила пише да је то коначни циљ хришћанина и да је у томе предокушај све пуноће вјечног, непролазног, цјеловитог живота, живота без заразе, болести и уздисања. Зато је парадоксално спрјечавати хришћанина да учествује и предокуша тај живот из разлога очувања здравља. Наравно, не треба занемарити нашу друштвену одговорност и свјесно допустити да наш ближњи трпи због нас. Али крајње бесмислено је одустајати од одласка у Цркву ради сачувања здравља јер управо у Цркви и њеним тајнама задобијамо истинско здравље и исцјељење душе и тијела. Прилагођавање богослужбеног и светотајинског живота Цркве друштвеном поретку и условима оправдано је онда ако је за добробит народа и само ако се при томе не нарушава поредак који чува интегритет црквеног етоса и праксе. Није потребно посебно наглашавати значај Причешћа за сваког вјерујућег члана Цркве и за пуноћу црквеног организма. Могуће је изнаћи компромис, прилагодити спољашње практичне услове и начине препорукама струке али сваки модел који би значио ускраћивање ”једино потребног” значио би погубни компромис и издају вјере Цркве. Кажу да је епидемија куге у средњем вијеку, која је однијела трећину становништва европског континента, трајно измијенила европског човјека и друштво, како у медицинском, тако и у културолошком и социјалном смислу. Ако се очекује да ће и тренутна епидемија на неки начин измијенити човјечанство, остаје нада да ће та промјена бити изградња друштва на другачијим, вјечним и истински непролазним вриједностима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква? Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо. Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама. Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи. Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе. Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену? Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати. Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог? За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини. Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу? Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби. Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна. Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви. Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета. Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли. Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)? На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Тема јутрошње емисије ТВ Вијести „Боје јутра“ била је манипулисање људском невољом, када људи сламску спаса траже код гатара и видовњака. Туђа несрећа је за многе од тих „чудотвораца“ само лак начин да дођу до новца. О томе су говорили парох подгорички протојереј Предраг Шћепановић, клинички психолог Марија Бабић и новинар Јелена Јовановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. (Лк 4:4-8) Када се Симон Петар суочио са личношћу Исуса Христа, његова реакција је страх. „Иди од мене“, каже он, „јер сам грешан човјек.“ Ово није добра врста „страха Божијег“, која је надахнута вјером; која се заснива на увјерењу да је Бог добар – толико добар да се „бојимо“ да се удаљимо од Њега, као наше линије живота, као нашег извора живота. Петар прихвата свој само људски и лични страх, страх сопствене грешности, и због тог страха жели да се дистанцира од Богочовјека. Неће бити последњи пут да се Свети Петар удаљава од Христа на основу само људског страха. Када се три пута одриче Христа током последњег суђења Њему, он то ради на основу страха од мишљења других људи. Али ипак, Христос позива овог грешника да постане „ловац људи“; да постане једини и једини, велики Апостол Петар. Док се Петар „стално враћа“ да одговори на овај позив, упркос неуспеху својих личних страхова, научи да вјерује Ономе који га је позвао, да је добар и својом милошћу преображава наше слабости у Његову снагу. Данас ме охрабрује та „људскост“ апостола Петра. Мислим да је страх основна препрека, чак и кад то не примећујем, за ступање у прави однос с Богом или било ким другим. Међутим, позвана сам да искорачим из свог страха и наставим да слиједим Његов позив, упркос својој грешности, упркос томе шта људи мисле, упркос и томе шта ја мислим. Превод са енглеског: Тијана Лекић Извор: Портал Митрополије црногорско-приморске
×
×
  • Креирај ново...