Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије торжествено је 22. октобра 2021. године, дочекан у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци. Свјатјејшег Патријарха, у чијој је пратњи Преосвећени Епископ марчански г. Сава (Бундало), дочекали су Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем, председница Републике Српске г-ђа Жељка Цвијановић, председник Народне скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, представници јавног живота Републике Српске и Бањалуке и многобројни верујући народ. После одслужене доксологије и поздравног слова домаћина, Епископа бањалучког г. Јефрема, Његова Светост је произнео надахнуто слово у коме је истакао да је народ ових крајева најбољи могући доказ "да Бог није оставио свој верни народ". Обраћајући се Епископу Јефрему и свима сабранима, Патријарх Порфирије је исказао своју радост због свог доласка у Бања Луку и „ову благословену земљу која је благословена пре свега вековним молитвама и сузама и крстом и страдањем православних Срба на овим просторима“. Његова Светост је додао да као и увек долази у свој дом код своје браће, „код оних са којима сам једно у вери, једно у Господу нашем Исусу Христу, из Којег свако друго јединство које се гради и које происходи, јесте и јединство које је нераскидиво, јединство које има свој почетак овде, у историји, али које се продужује у сву вечност“. И овога пута Патријарх Порфирије је дошао да се пре свега у љубави сусретне са њима, али и да се утеши вером њиховом. „Јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове - то јесте Црква Христова“ рекао је Патријарх Порфирије, који је напоменуо да је очигледно шта се све само за неколико деценија десило на овим просторима. „Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи који живе на овим просторима, него да заправо јесте потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцену, онда када је то тако изгледало – одједанпут, сила и љубав Божија се пројавила на овим просторима“. „Зато, браћо и сестре, на вама, вашим животима, вашом вером, Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда, али чуда чини баш тамо где се изгубила свака нада да има Господа, али се није изгубила вера у Њега“ напоменуо је Свјатјејши и наставио: „То што се овде на овим просторима, у Републици Српској и шире, десило чудо да се вера из пепела пробудила и не само пробудила, него показала да је Господ жив у овом народу, јесте да је Црква Христова на овим просторима нешто што никада није престало да има своју снагу, да има своје плодове, да јесте пут и јесте начин да се Бог покаже живим“. „Зато и ми данас смо дошли да се вашом вером утешимо, али исто тако, да том и таквом вером потврдимо и покажемо, да је Црква тело Христово, тело које сачињавамо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. И да сваки човек јесте непоновљив, да сваки човек има свој посебан дар и печат, али да је свако добио дар по својој мери. Не да би промовисао и афирмисао искљуиво само себе". „У Цркви Христовој ништа није дато да буде само појединачно, да одваја и издваја било кога, макар и најмудријег и најпаметнијег и најспособнијег из тела које се зове Црква“, нагласио је Патријарх српски. „Дарови су дати баш због тога да би кроз своје посебности и различитости могли да ступе у храмонију јединства, могли да изграђују јединство. Да не послуже да бисмо ми себе промовисали на штету тог јединства. Тако је било и у Старом завету, тако је било и у Новом завету. У апостолска времена и од апостолских времена до данас, то је истина на којој почива Црква“. „Да бисмо градили и изграђивали јединство у Христу, потребно је ставити понекад по страни и оно што можда мислимо да је понекад боље од онога што други каже. Потребно је пројавити и показати смирење, како бисмо сви заједно могли ићи даље, пре свега у добру и у врлини. Пре свега у спознаји својих дарова и својих талената зашто су нам дати. У спознаји себе - како бисмо онда могли да будемо заиста пример за углед, да будемо добри и да будемо корисни и другима“. Подсетивши на речи Апостола Павла који је позивао да будемо утврђени у једној мисли и у једноме разуму, да кад год је потребно да се пројави и покаже смирење, ако то служи изграђивању јединства и тела Христовог, Патријарх Порфирије је наставио: „Ако смо једно у врлини и вери и ако су нам правила Јеванђеља и речи Христове закон по којем живимо, онда нема шансе да је могуће да и кроз супротне ставове, кроз мишљења, кроз различите идеје, можемо бити заувек поларизовани. Него, управо различитост, сагледавање сваке идеје, сваке теме, па и сваког проблема, са различитих тачака гледања, може допринети јединственом и најспасоноснијем решењу и за свакога од нас, али пре свега за заједницу, за оно што се зове Црква, а онда и за оно што из јединства вере извире као јединство народа“ поучио је Патријарх српски. „Није могуће успоставити било коју врсту напретка, било коју врсту међусобног разумевања, па самим тим ни градити кроз веру и јединство цркве и јединство народа, ако нема молитве“ рекао је Патријарх Порфирије у наставку. „Да нам Бог да разума просвећеног вером и љубављу Христовом. Без молитве, није могуће ни један педаљ себи додати, а камоли решавати суштинске проблеме смисла свога постојања, али и смисла и путева постојања заједнице“ нагласио је Његова Светост подсетивши на позив Христов и светих Апостола - „молите се непрестано“. Патријарх Порфирије је у наставку беседе подсетио да смо мудрост, знања, вештине и способности добили од Бога као дар, да употребимо на добро Цркве Христове и народа свога. „Међутим , ако не дајемо простора Богу и Његовој благодати, ако мислимо да све од нас зависи, да све можемо, да можемо без саветовања са браћом, али пре тога без молитве као темеља нашега постојања и отварања простора благодати Божије да она дејствује са нама и да ми дејствујемо у њој, а када год је то потребно да благодат Божија онда дејствује уместо нас - ако не осећамо потребу за Божијом помоћу, онда смо унапред потписали себи неуспех. Зато је важно да свака наша мисао, сваки наш покрет, све што чинимо - започиње молитвом и поверењем у Бога да нас Он није оставио“ рекао је Патријарх Порфирије и нагласио: „Ви сте најбољи могући доказ, народ ових крајева јесте доказ, да Бог није оставио свој верни народ“. Подсетивши да се данас после бројних разарања и пустоши готово свуда види храм Божији и чују звона која позивају на молитву, а да су бројне светиње којима се није знало место постојања обновљене и постоје „као жива места молитве“, Патријарх Порфирије је истакао: „Ви сте браћо и сестре дакле најбољи могући доказ, себи али и другима да Бог не оставља свој верни народ. Он зна наше путеве, Он понекад шаље искушења. Најчешће их шаље онда када ми хоћемо по својој вољи“ указао је Патријарх српски појаснивши да тешкоће настају онда „када постоји раскорак између онога што Бог за нас хоће и онога што бисмо ми хтели“, јер „немамо смирења и не молимо се Богу да нам Он открије Своју вољу“. „Кад год прихватимо вољу Божију, не само да имамо мир у души, него онда заиста идемо напред и растемо у сваком добру, растемо у Христу али и у свакој благодети од овога света. Па и кад не разумемо зашто нам се нешто дешава, негде у дубини својих душа знамо да то што јесте, јесте од Бога и зато смо Му благодарни. И да је то пут, или можда кривина, која ће извести опет на прави пут“, рекао је Патријарх Порфирије. „вером православном и молитвом господу нашем Исусу Христу, да се окупљамо увек у храму божијем, у Цркви Христовој, да ту доводимо и васпитавамо своју децу. Неће бити много труда потребно да се бринемо о својој деци, о будућности свога потомства и свога народа, ако смо успели да посведочимо јеванђељску веру и јеванђељске вредности својој деци, јер смо им дали котву из које онда све остало може да се гради. Дали смо им компас уз помоћ којег ће и кад им иде све од руке, бити смирени и скромни, неће се преузносити и упадати у самољубље и гордост који су корен свакога греха и сваке странпутице. А и кад им не иде све од руке - неће падати у малодушност, него ће знати да је Господ живи са нама и међу нама“, нагласио је Патријарх Порфирије. Још једном изразивши радост због доласка у преностицу Републике Српске, Патријарх Порфирије је рекао да се моли Господу „да да истинске и праве вере православне из које ће се развијати истински, православни хришћански живот, који ће онда и вас и све нас водити познању Бога, а из тог познања, водиће познању самога себе“ и наставио: „Из познања Бога знаћемо ко смо и као појединци али и као народ, а из тог познања себе и поштовања себе, љубави према својим даровима и својим талентима уз помоћ којих ми постајемо зрео народ и способни да развијајући плодове својих талената будемо препознатљиви за друге и обогаћујемо и друге“, рекао је Патријарх Порфирије и закључио: „Кроз ту спознају себе и своје дарове, развијање својих дарова, будући зрели, моћи ћемо са истим поштовањем да сусрећемо друге и другачије, ма ко били, ма које вере били, ма ком народу припадали. Моћи ћемо да их препознајемо као такође од Бога створене и нама дате суседе, да кроз јединство наше успостављамо јединство и са другима и тако све до осећања свечовечанског и свељудског јединства које је могуће остварити искључиво и само у једноме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Кога ми славимо овде у светом храму Божијем, али славимо Га и тако - што где год да се нађемо, знамо да све увек почиње од Њега, да се Њему враћа, да из храма излази и свете Литургије и молитве и да се том храму опет враћа. Где је дакле један у Тројици Господ и Спаситељ наш Исус Христос, слављен заједно са Својим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова, амин“. Извор: Телевизија Храм / Радио Слово љубве

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио 14. новембра 2019. Лета Господњег, на празник Светих врача и чудотвораца Козме и Дамјана, у Храму посвећеном овим светитељима у кругу Опште болнице Ваљево. У празничној беседи Владика је подсетио да Свете враче посебно славе лекари и други медицинари. „Само време које човек проведе на Светој Литургији јесте време уписано у вечност“, рекао је Преосвећени, додајући да је лекарска служба једна од најузвишенијих служби. „Ви сте сарадници Божји. Ви спашавате животе“. У наставку је Епископ Милутин говорио о љубави, али и о кризи брака чији је сам сведок. „Најтеже ми је кад сваки дан морам да потпишем по неколико развода брака“, рекао је ваљевски архијереј, посведочивши и да је душа станиште Бога. Звучни запис: Радио Источник

Драга дјецо Божија! Је ли било љепшега, величанственијега и мирнијега и благословенијега свештенога хода од овога ноћашњега хода, који је кренуо из Храма Христовог Васкрсења, допутовао до Цркве Светога Ђорђа Побједоносца и поново се вратио Христовом Васкрсењу? Све што је најсветије, најљепше, најчеститије под капом небеском, све извире из гроба Васкрслога нашега Исуса Христа. Све оно што је требало да се каже рекао је ноћас и отац Велибор, а чули смо и читали ових дана, јер мислим да нема теме која је данас присутнија у Црној Гори, у региону, у читавом свијету, од православних хришћана и онога што се дешава овдје у Црној Гори. Ноћас из овога града светога, града Светога Симеона, освештанога овим Гробом Васкрсења Христовога, овим светим храмом, дужни смо да поздравимо све оне широм Црне Горе, који на овакав диван, достојанствен, благословен, миротворачки начин, проходе улицама цијеле Црне Горе. Да поздравимо нашу браћу из Пљеваља, из града Патријарха Варнаве Росића, који су вечерас (њих) више од 10.000 шетали улицама мирно и молитвено. Да поздравимо дивно племе васојевићко, који су се окупили, више од 10.000, у Беранама, окупили су се око Ђурђевих Ступова. Да поздравимо браћу Бјелопољце, град Кнеза Мирослава! Знамо да је Свето Јеванђеље Мирослављево писано за Петрову цркву. Јављају нам да је Владика Јоаникије са преко 15.000 људи шетао градом. Поздрављамо Владику Јоаникија и благословени народ. Оно што је значајно, што нам јављају, то је да и велики број муслимана шета Бијелим Пољем и пружају подршку браћи са којим живе и дијеле ово парче неба. Да поздравимо град Светог Василија Острошког, Никшић, којим такође проходи више од 10.000 људи, проносећи благослов Светога Василија свима онима који следују његово име и свима онима који се покају за огрешење према њему и према Цркви Божијој! Да поздравимо и часну Боку, град Херцега Стјепана, гдје такође шета хиљаде и хиљаде људи. Да поздравимо и прву катедру зетских епископа, Тиват, Превлаку-Иловицу, гдје ноћас шетају, па и они проносе мир и љубав Црном Гором! Да поздравимо град Светог Симеона, Котор! И они се вечерас моле Богу и шаљу мир свему свијету! Да поздравимо часне Паштровиће, Будване! И они су ноћас са нама као једно! Да поздравимо древни град Светога Јована Владимира! Ноћас и Барани шетају, а оци нам јављају, ноћас су и браћа католици са њима, шетају улицама Бара и дају подршку својој браћи православцима! Поздрављамо све оне који су са нама и у Србији, и у Русији, и у Грузији! И у Цариграду и у Москви! У Јерусалиму и широм Православља! Данас, они који су мислили да ће ово чудо донесено и изгласано, да нас подијели, оно не само што је ујединило Црну Гору, него је ујединило и Православље и читаво Хришћанство! Вечерас имамо и дужност да поздравимо онога светога и остарјелога Ђеда, који ноћас клечи пред ћивотом Светог Петра Цетињскога! Они који су ово чињели, мислили су да, ако ударе на пастира, да ће стадо растјерати! Ђедо свети стари, који ноћас клечиш са воштаницом у ћелији Светога Петра, ниси сам! Некада и она тишина која ових дана на Цетињу влада, више говори од ријечи и од онога што би некад требало да буде мучно и бучно. Али ћивот Светог Петра зна како ће проговорити када буде требало! Поздрављамо те, остарјели и свети Ђедо, из Храма Христовога Васкрсења и знај да је народ Божији са тобом! Драга браћо и сестре, драга дјецо! Да вечерас имам језик и ум Јефимије монахиње, која је писала Похвалу Кнезу Лазару, недостајале би ми ријечи! Да вечерас имам ум и разум Деспота Стефана, који је писао Слово Љубве, не бих имао и немам ријечи којима бих могао да похвалим и одам у име Цркве Божије, оду и похвалу вама, народе Божији! Данас сам размишљао и пар реченица записао, посвећених нашем православном народу и свим људима добре воље у Црној Гори: Драга браћо и сестре, драга дјецо! Ви сте најљепши и најдивнији храм, који се у овој духовној обнови Црне Горе обновио и саградио посљедњих неколико деценија! Ви сте, народе и дјецо Божија, најпрецизнији уговор, који Црква и држава могу да имају, јер свака одредба тога уговора је вашом молитвом, постом и љубављу дефинисана! Народе мили и благословени! Ви сте најбољи закон који је написан у новијој историји Црне Горе, јер ријечи тога закона нијесу мртво и непримјењиво слово и регула на папиру, већ су ријечи и слова тог закона, ваша чиста срца испуњена Господом, који је једини пут, истина и живот! Ко може и помислити, а камоли да тврди, да ова Црква Божија Православна не постоји у Црној Гори?! Да она нема правни субјективитет и континуитет?! Ви сте, народе Божији, прави и истински субјективитет и континуитет ове Цркве Божије Православне, која је дала све оно што је часно и честито и достојно спомињања у Црној Гори! Јер наш устав је Свето Јеванђеље, у коме је записана Ријеч Божија, на којој се градило све оно што је свето и вјечно у Црној Гори! Чусмо, драга браћо, ових дана, да цркве, манастири, црквене задужбине и имања нијесу црквена и народна, него треба да буду отети и подржављени. Помињући неки датум из новије историје, тиме постављајући некакву границу временску. Знају ли они да је у Црној Гори сваки хришћанин и храм стар 2000 година?! Да је Христово крштење и наше крштење?! Да је Христово Васкрсење и Његов живоносни гроб, датум градње сваке цркве у Црној Гори?! Зато оно што припада Христу Богу нашем, и оно што су градили они који су у Његово име крштени, може бити само црквено и народно и може припадати само народу Христовом, Божијем, а то јесте Цркви Православној! И на крају, народе Божији, понављамо јеванђелске ријечи Апостола Павла: „Ви сте печат мог апостолства у Господу, то је моја одбрана пред онима који ме осуђују!“ Народе Божији, мили и благословени! Немам ријечи коју да вам кажем, а да буде достојна ваше жртве! Ви сте, са својом Црквом, нови исповједници Православља, чувари части, истине и образа Црне Горе! Благословени били! Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Оваквом изјавом, ставили су Епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у исти кош са Наташом Kандић, као да су епископи цркве заговорници независног Kосова само зато што су против поделе Kосова после кога долази признање независности Kосова. Селаковић је оптужујући свештенство СПЦ на Kосову, рекао: "Позивају се на Бога и Јеванђеље а постидели би се пред Патријархом Чарнојевићем који је спасавао народ. Они заборављају на то." ВИДЕО:

Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне Од ИН4С - 02/04/2018 Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима. Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића, отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора. Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе. Интервју преносимо у цјелини: Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије? Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом. Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу! Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник. Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам. Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство? М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде. Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно! Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије. Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат! Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету? М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло. Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије? М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама. Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри! Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде? М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба! Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију? М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану. Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу! Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани! Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији? М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије. Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца. Шта за вас представља Русија? М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији. Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо! Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици. На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину! Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина. Текст преузет са „Russia Beyond“

Послушајте овај текст: -Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? У време комунизма текст је измењен! Ајде Јано кућу да продамо, да продамо само да играмо…Ајде Јано коња да продамо да продамо само да играмо… није то случајно измењено…а песма је настала на Косову и Метохији пре око 300-350 година … Ајде Јано, ајде душо коло да играмо Ајде Јано, ајде душо коло да играмо Ајде Јано, ајде душо да се погледамо Ајде Јано, песме да певамо Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо. Ајде Јано, коња да седламо Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо До Бистрице да идемо да се умијемо. Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? Кад продамо, Јано море, како да играмо? Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано море, како да играмо? http://srpskaistorija.wordpress.com/2013/11/29/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0/