Претражи Живе Речи Утехе

Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп. Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике. Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница. Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“ Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака. Прво време По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова. Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I. Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник. Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип. Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију… По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом. Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут. Странствовања Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили. Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“. У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“. Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година. Света Гора Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству. Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха. Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк. Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности. Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију. На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума. Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански. Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“. Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву. Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије. Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона. Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго. У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону. Извор: Теологија.нет

Страст – то значи да храмљем и да не могу да ходам. Искушење значи да неко има штап, дође, удари ме, и ја после не могу да ходам. Страст је од наше природе, то је рана, унутрашњи нагон, оно што нас вуче да тежимо греху. Дакле, да ли страст може да нас баци у искушење? Да. Међутим, искушење може да буде пореклом не до страсти, већ од неког другог искушења, које ће покушати да покрене оно што се у нама гнезди. Ако у себи немам одговарајуће страсти, или жеље, или вољу, искушење ми не може ништа. Упркос свему томе, када не стражим над собом, оно може да ми нанесе штету, па чак и ако немам те страсти или жеље. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 73

Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару. "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече: ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34). Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске

Μέγα δντως αγαθόν έκ πείρας παρειλήφαμεν, τό συνεχώς έπικαλεϊσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόνβονλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι. Ми смо из искуства примили велико благо – да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља, сви који желимо да очистимо своја срца. Искуство нам је показало да постоји нешто велико, за шта вреди да се боримо:да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља сви који желимо да очистимо своја срца (τό συνεχώς έπικαλεΐσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόν βουλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι). Ако почнемо да говоримо: треба да задобијем ово или да урадим оно да бих очистио срце, изгубићемо свој душевни мир и равнотежу. Због тога чинимо нешто друго: Прибегавајмо Имену Исусовом, којим можемо непрестано да се боримо против својих невидљивих непријатеља. Наше дело је призивање. Желиш да задобијеш наду у Бога, сигурно унутрашње познање, разрешење искушења? Желиш да немаш сметњи, да не знаш шта је искушење, већ да у свему откриваш лепоту Божију? Желиш да ово буде твоје свакодневно искуство и виђење? Изговарај молитву. Και δρα, πώς σύμφωνος ό λόγος, ό έκ πείρας παρ’έμον βηθείς, ταϊς γραφικαϊς μαρτνρίαις. И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма. И ово што ти говорим, наставља Светитељ, није случајно. Говорим ти из искуства. То сам испробао, то сам доживео. То сам задобио и то ти потврђујем. Али, не тражим од тебе да поверујеш мом искуству, јер то исто говоре и Бог и Свето Писмо: Έτοιμάζον, φησίν, ‘Ισραήλ τον έπικαλεϊσθαι το όνομα Κυρίου τοϋ Θεού σον. (Амос 4,12.) ΚαΙ ό ‘Απόστολος1 Αδιαλείπτως προσεύχεσθε. Και ό Κύριος ημών φησίν ού δύνασθε ποιεϊνχωρίς έμον ουδέν. Ό μένων έν έμοί, κάγώ έν αύτφ, ούτως φέρει καρπόν πολύν. „Приправи се“, говори, „Израиљу да призиваш Господа Бога свога.“ И Апостол такође вели: „Молите се без престанка.“ (1Сол.5,17.) И Господ нам Говори: „Без Мене не можете чинити ништа… Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи род.“ (Јн.15,5.) Израиљу, говори Пророк Амос, приправи се да призиваш Име Господње. Као што се припремамо за путовање, тако се свакодневно припремамо да научимо да призивамо Име Господа Бога нашега. Ове речи је рекао Амос у име Бога, када је пророковао да ће Асирци потпуно уништити Израиљ. (Године 722. пре Христа владар Асираца Сарагон II је заузео престоницу Израиља Самарију и уништио Царство Израиља. Даље, превео је више слојеве Израиљаца у Месопотамију, док је истовремено населио ове области становништвом из Вавилоније и Елама.) Сагрешио је Израиљ и због његовог греха Бог му је претио да ће га уништити, као Содому и Гомору. Када користи овај одломак из Старог Завета, Свети Исихије нас не подстиче да се плашимо уништења, нити да себе припремамо за многе ствари, већ само за једну: да научимо да призивамо Име Господа Бога. Стога, не само врлина и љубав Божија, већ и наш грех и наш пад и наша неправда, чак и наша смрт, постају повод да себе припремамо сваког дана, да бисмо боље научили да призивамо Име Господа Бога нашега. Μέγα άγαθόν ευχή και άγαθών πάντων περιεκτικόν, ώς καρδίαν καθαϊρον, ένη ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοις. Молитва је велико благо, које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у којем верујући виде Бога. Mолитва je велико добро, jep садржи сва добра и даје ти их када куцне час. Молитва је уживање; није агонија, није проблем, није брига. Она је проналажење и уживање. И још нешто: очишћује срце, и тада можеш да видиш Бога. Верујућима се даје да виде Бога (ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοϊς). Вернима се Бог открива, дакле онима које у трезвењу прате и упражњавају све више умну молитву. Можете све да радите: да пролијете своју крв, да мисионарите, да се попнете на небо, да говорите језике (1Кор.13,1) анђела и арханђела, да раздате своју имовину; без молитве, ништа нисте учинили, јер све то пружа умна молитва. Пошто је, дакле, Бог богат и све ти дарује молитвом, када ти прети уништење, као Содоми и Гомори (1Mojc.19,24-25), и када грешиш, и када се радујеш, и када си тужан – замени тугу, потешкоћу, бол, тужбу, борбу, овосветскост, своју помисао, мироносном и богоносном молитвом. У противном, све до последњег тренутка свога живота, говорићемо о истим стварима. Годинама је некоме његов Старац говорио да изговара молитву, али је овај остарио без молитве. Старост је увек релативна ствар. Један остари у двадесетој, други у тридесетој, трећи у осамдесетој. Јер, као што старост долази услед недостатка телесне хране, једна друга старост која води до смрти долази услед недостатка духовне хране, молитве. Овај човек је у старости почео да изговара молитву по четири сата дневно. Покушао је са овом малом борбом али молитва није хтела у срце. Борио се, молио се сваког дана, али ништа није постизао. Његове године су прошле. Другом приликом, један богати отац је говорио свом детету: „Да те школујем, чедо моје“. „Не, не могу“, одговарало је оно. „Да те школујем, чедо моје“, молио је опет отац. „Не, студије су тешке, заморне. Не могу“, одговарао је поново син. Желео је да се забавља, да има друштво. Међутим, када је одрастао, схватио је да под сунцем нема места за њега – јер је био необразован. Одлази, дакле, код свог старог оца, већ остарели син. И говори му: „Оче, да можда студирам? Да ли још поседујеш онај новац који си говорио да имаш?“ „Сада, чедо моје, и када бих ти га дао, он ти не би користио“, одговара му отац, „јер те сада неће примити у школу. Али, да ти још нешто кажем: нико те више неће примити ни на посао, јер си стар, тако да сада више није потребно да студираш“. Започнимо дело, дакле, докле имамо времена. Ако наше време није сада, неће бити ни сутра. „Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо дела таме и обуцимо се у свеоружје Божије“ (Јевр.12,1; Рим.13,12; Еф.6,11.), то јест у молитву. Подражавајући облак Мученика, све Светитеље на небесима и на земљи, одбацимо све што смо досад градили, и задобијмо своје место међу њима. То значи да Света Четрдесетница коју смо прошли још није прошла, у смислу да нас Пасха води у даљи пост, као што говоре Свети Оци. Стога, сад кад је Пасха, убрзајмо и продужимо своје борбе, свој пост, своје трезвеноумље, своју молитву. И ово се дешава веома лако и веома једноставно, када знамо да је сваког дана Четрдесетница. Четрдесетница се никада не завршава, јер она значи бдење, молитву и стражу; значи везу са Богом, заједницу са Богом у Христу Исусу, заједницу богочовечанску. Само тако живимо истинито. Архимандрит Емилијан Симонопетритски Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (Тумачење Св. Исихија)"

Ώς γαρ ό ύετός δσω πλεϊον έπΐ της γης καταφέρεται, τοσούτον καΐ την γήν απαλύνει ούτω και την γήν της καρδίας ημών χαροποιεί και ευφραίνει τό άγιον όνομα τοϋΧριστού, παρ’ήμών έπιβοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον. Што дуже киша пада на земљу, земља се размекшава; тако се и земља нашега срца орадошћује и весели Светим Христовим Именом које дозивамо и веома често призивамо. Што више кише пада на земљу, то је земља више упија, киша је омекшава и чини способном да прими семе (Пс.64,9-14; 146,8). Киша орадошћује шуме, ливаде, места на којима расте дрвеће. Читава вегетација је израз радости и осмеха земље. Земља и вода, које дају вегетацију, појмови су из Светог Писма и због тога их Светитељ и користи. За нас је киша (ύετός) Свето Име Христово. Не говори овде о Христу, већ о Његовом Светом Имену, јер се често питамо: да ли мене грешног воли Христос? Дакле, наводи Име Христа које може да призива и грешник и праведник. Које ми дозивамо и веома често призивамо (παρ’ ήμών έπι­βοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον). С једне стране, нас орадошћује Име Исуса када га наша срца узвикују, а с друге стра­не, када га призивамо уз духовну сладост, мирно, тихо и че­сто. Оно „Господе Исусе Христе… јесте наш вапај и призивање са наше стране, наша страст и наш израз, који чини да постанемо попут „масне“ и плодоносне земље. Међутим, ви који сте неискусни у борби, каже Свети Исихије, пазите на нешто о чему сам почео да вам претходно говорим, али желим да вам то прикажем и са друге стране: Καλόν δε καϊ τούτο τούς άπειρους εΐδέναι, δτι έχθρούς άσωμάτους και άοράτονς και κακοθελεϊς και φρονίμους εις το κακώσαι και έντρεχεϊς και κούφους καϊ έμπειροπολέμους, έτσι τοις ало τοϋ Αδάμ και μέχρι δεϋρο, ήμεϊς οι ηαχεϊς καϊ προς γήν βρύθοντες και τω σώματι καϊ τω φρονήματι εχομεν- έν ούδενϊ άλλω τρόπω δυνατόν αυτούς νικήσαι, άλλ ή δι’άενάνου νοός νήψεως και έπικλήσεως’Ιησοϋ Χριστού τοϋ Θεού και Ποιητοϋ ημών. Добро је да неискусни и ово знају: да непријатеље бестелесне и невидљиве, злонамерне и мудре на зло и брзе и лаке, искусне у борби од времена Адама до сада, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом, ни на један gpyгu начин не можемо победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога и Творца нашега. У овом делу, највећем у овој глави, Светитељ не користи интерпункцијски знак тачку – да се не би прекинуо ток мисли, да се не би изгубио смисао. Детаљно говори о једном питању, о непријатељима. Сви ми, чим чујемо да долази непријатељ, одмах усредсредимо на њега свој поглед. Ово осећање овде описује Светитељ. Да неискусни и ово знају (τους άπειρουςε’ιδέναι). Ко су неискусни? Ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς ol παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες καϊ τω σώματι και τω φρονήματι εχομεν). Придевом телесни, односно дебели παχεϊς, жели да покаже пре свега гојазног човека, кога не занима Бог већ јело, здрав- ље, старање око здравља. Гојазан човек је тешко покретан, несавитљив. Чим се мало умори, чим мало потрчи, одмах се предаје. Док помакне једну ногу, непријатељ га је већ заробио. Међутим, изразом ми телесни (ήμεϊς ol παχεϊς) углавном мисли на: одебљалост нашег срца, нашег ума, на шта нас подсећа одломак из Старог Завета: „удебљао се и засалио па остави Бога Господа“. (в. 5Мојс.32,15) Човек који има све што жели или, мно­го пре, који постиже све оно што жели, не може да воли Бо­га. Заиста су његове очи усмерене на самог себе, на сопствени труд или јело, и не може да види Бога. И који ка земљи тежимо (καΐ πρός γήν βρύθοντες). Глагол βρύθω значи: испуњен сам. Овде употребљен партицип βρύθων означава човека кога је неко натоварио теретом, који се повија и не може да погледа навише. Као кад твој стомак отежа и уместо да се молиш, идеш да се опружиш да ти се умири стомак, то исто и ми чинимо. Стално гледамо себе, дајемо одушка себи, повијамо се или опружамо на кревету. Дакле, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς οί παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες και τφ σώματι και τφ φρονήματι ίχομεν), натоварени смо свим овим теретима и због тога падамо и не можемо да подигнемо главу, савијени, несрећни и у телу и у уму и у духу, треба да знамо да имамо непријатеље бестелесне и невидљиве (έχθρονς άσωμάτονς και άοράτονς). Стога немојмо своју мисао успокојавати да ћемо их приметити када дођу. Наши непријатељи су бестелесни и невидљиви. Ни на који начин не можемо да уочимо њихово присуство. Они су такође и злонамерни (κακοθελεϊς). По својој природи су лукави, зли, завидни, желе нам зло. И мудре на зло (και φρονίμους είς το κακώσαι). У претходном поглављу нам је рекао да треба да будемо мудри како бисмо упознали вештину ратовања. Јер, не познајући ратну вештину, ми постајемо бескорисни. Но, и сатана има своју вештину: он је мудар на зло, најискуснији да учини зло другоме. И брзи (каί έντρεχείς). Како би демони дошли да ти причине зло, они су брзи, као катапулт, падају на тебе тамо где их не очекујеш. Придев брзи (έντρεχείς) означава особину демона пре његовог пада. Дакле, Лучоноша је био слуга брзи (έντρεχής)у како би брзо хитао да служи људима, а сада је спао на то да буде брз на зло (έντρεχής είς τό κακώσαι), дакле да чини зло. И лаки и искусни у борби (και κούφους καΐ έμπειροπολέμους). Демони нису „дебели“ као ми, већ лагани, најбржи и искусни у борби. Задобили су вештину у духовном рату не кроз читање и теорије, већ сопственим искуством. Од када? Од вре­мена од Адама до сада (ίτεσι τοις &πό τον Αδάμ και μέχρι δενρο). Од времена када је преварио Адама до данас, демон је стекао многа искуства и стално их задобија. Ми се крећемо са несигурношћу, док он све чини са умешношћу. Да ли можеш да изађеш са ньим на крај? Наравно да не. Седи, дакле, тамо у својој стражарници, у свом трезвењу и пусти Бога да ради свој посао. Ни на један gpyги начин нијемогуће победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога нашега и Творца (έν ούδενϊ άλΑω τρόπω δυνατόν αύτούς νικήσαι, άλλ’ ή δι’ άενάνου νοός νήψεως καϊ έπικλήσεως ‘Ιησού Χριστού τοϋ Θεού καϊ Ποιητοϋ ήμών). Немамо другог начина да их победимо, осим увек победоносног и увек навирућег – који непрестано извире попут неког новог извора у нама – трезвеноумља и призивања Имена Исусовог, путем којим молитва може да уђе у срце. Καϊ τοις μέν άπείροις Ίησοϋ Χριστού ενχή και προτροπή τοϋ δοκιμάσω και γνώναι τό καλόν, έστω ταύτα. За неискусне довољна је Исусова молитва и побуђивање на окушање и познање шта је добро. Међутим, пази. Будући да си неискусан, немој да тражиш да чиниш подвиге, да тражиш чуда, да тражиш велика дела. Немој да говориш: Боже мој, дај ми овај благодатни дар овог или овдг Светитеља. Само изговарај Исусову молитву (Ιησού Χριστού εύχή), да би себе побуђивао на окушање и познањеонога што је добро (τονδοκιμάσαι καϊ γνώναι τό καλόν), и το је довольно (έστω ταύτα). Када ово постигнеш, тада ће ти Бог отворити видике и биће ти водич, час са ове час са оне стране, а ти ћеш га питати: „Шта је ово, Боже мој? Шта је оно?“ – А Он ће ти одговарати: „То је за тебе, чедо моје, узми га“. Све се одвија природно. У противном, личили бисмо на земљоделца који, чим посеје, жели одмах да жање. На окушање и познање онога што је добро (τον δοκψάσαι και γνώναι τό καλόν). Светитељ каже да непрестано окушамо и задобијамо знање и искуство добра од трезвеноумља, које нам само по себи доноси резултате и тако постајемо „стручњаци“. Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπανσις τοϋ καλού, Άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος. Α искуснима, делање и испитивање и успокојење од доб­ра, најбољи је начин и учитељ. Бавећи се претходно неискуснима, Светитељ је говорио да је то довољно. Сада говори о искуснима дајући нам наду да ћемо и ми некада постати искусни, довољно је само да то желимо. Од часа када почнемо да то желимо, одмах крећу напредак и наше искуство. Најбољи је начин и учитељ (άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος). Првобитно значење речи τρόπος је окрет, правац, смер, стога пут. Дакле, искуство нам отвара пут ка небу. Међутим, када следимо овај пут, желимо да на њему имамо руководиоца. Делање и искуство делања и успокојења од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία καϊ ή άνάπανσις τοϋ καλόν) јесу пут којим ћемо корачати, то је наш пут, то је и наш учитељ. Видите ли? Ништа друго не говори него само ово: ти испитуј оно што је добро и изговарај молитву. А искуснима, делање (Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις). Испрва, буди пажљив у свом практичном животу. Шта је делање? То је наш свакодневни живот у духовној, друштвеној и телесној сфери: Исусова молитва, смирење, молитва, богослужење, послушање, послушност, кротост, мир, све оно што можемо да урадимо у свом свакодневном животу. Делање постаје као душек на коме се човек одмара; постаје начин, пут којим се успињеш, успињеш, све се више приближаваш Богу и стижеш до созерцања Бога. И испитивање (καϊ ή δοκιμασία). Када свакодневно изговарам Исусову молитву, стичем некакво искуство. То је једно испитивање. Међутим, када седам сати изговарам Исусову молитву, тада имам барем седмоструко веће искуство, можда и седам пута седамдесет веће искуство. Када се једном скрушим, имам радост која потиче од мог смирења, али то касније заборављам. Али, када сваког дана примам „смире­ња“, тада видим да задобијам мир, спокојство, бестрасност, живим у љубави Божијој, видим да ми све иде наруку и да ми се ништа страшно није догодило: нити сам доживео не­успех, нити је Бог одсутан из мог живота, све имам, ничега нисам лишен. „Да ли вам нешто недостаде?“ (в. Лк.22,35.) Мој живот се открива кроз испитивање. Дакле, испитивање је искуство које задобијамо делањем и оно чини наш живот веома лаким. Када те неко стави први пут да разбијаш стене или да градиш зграде или да обрађујеш земљу, то те замара. Међутим, када научиш посао, искуство ти показује да је посао лак, те га чиниш не размишљајући да ћеш у руке да узмеш оруђе. Посао ти је постао свакодневна ствар. Испитивање је стога једно напредовање у животу, једно припремање срца. Не значи то да се срце припрема, него да је оно већ спремно, као што каже Псалмопојац: „Готовоје срце моје, Боже“. (Пс.107,1) И успокојење од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Делање и испитивање подарују ти духовна искуства, радост, похвалу. Људи те хвале, а пре свега те похваљује твоја савест, Бог, и тада се радујеш, и твоје срце се успокојава. Немаш агоније, немаш проблема. Рекао си, на пример, грешком неком неку лаж и онда се стидиш да то кажеш Старцу. Чак осећаш и агонију: „Ако то сазна? Можда да одем и да му ја то први кажем? Зашто да то сазна од другога?“ Каква агонија! Но, ако осећаш такву агонију због једног човека, колико ћеш више осећати агонију пред Богом? И ако то на крају сазна и Старац и ништа ти не уради, тада осећаш олакшање и кажеш: „У реду, ствар се средила“. Међутим, ако и тај најмањи догађај доноси успокојење, схватате ли колико ће већеуспокојење бити од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Што више у први план будемо стављали перспективе, деловања, тежње, снове и дела свог духовног живота, тим ће преуспокојење постајати разлог који ће нас гурати ка оном вишем, ка Богу. Тако да, с једне стране, неискусан има за помоћника Исусову молитву и треба да испитује добро, да о њему просуђује и да о њему доноси одлуке, а за искусне је следећа лествица: прво делање, друто искуство које потиче од делања, и које чини лаким свако делање а превасходно трезвеноумље – трезвеноумље је делање, а не теорија, а кроз трезвеноумље долази теорија – созерцање – и у продужетку успокојење, сладост, мир, дарови које добијамо у овом процесу. Све ово предста­вља најбољи начин и најбољег учитеља – све нас ово уздиже ка небесима. Све је тако лако. Међутим, потребно је да сваког дана све то пратимо и примењујемо да бисмо постали стручњаци и да бисмо осећали успокојења – „и Ја ћу вас одморити“ (Мт 11,28) – која нам дају наша савест, наш живот, наше искуство. Успокојења – то су духовни доживљаји, радост срца, унутрашње осећање и сведочанство да ме Бог воли, да имам Бога; то је задобијање искуства да Бог „шета“ по нашем срцу, довољно је да се не бавим својим стварима, јер тада Христос пролази а ја Га ни не примећујем. Кроз теорију имамо могућност да сазнамо како Христос „шета“ у нама. Чујем, рецимо, неку буку и успаничим се јер не знам шта је. Питам некога ко зна, и одмах ми одговара да је то та и та машина; има искуство. Исто се дешава и у духовним стварима. Добијамо духовно чуло и разликујемо звуке, исихастичке дамаре које у нама оставља „пролазак“ Бога. Бог не престаје да „хода“ – „и ходићу међу вама“ (4Мој 26,12) – у вашим срцима. Ми Га не чујемо, не осећамо Га јер слушамо своје жеље, своје помисли, и није могуће да све то чујемо. А можда се запитате: Зашто Свети Исихије не тражи и од неискусних праксу – делање? Наравно, зато што неискусан не може да примењује делање. Ако претпоставимо да ће радници украсти из магацина ствари нашег манастира, и Старац ће одговорност пренети на економа, он ће се жалити: „Ма, Старче, пошто сте ми ви рекли да оставим отворено да би радници узели шта год желе, зашто сам сада ја крив?“ И ако Старац буде упоран да је на економу одговорност, та­да ће онога обузети агонија и желеће да докаже да је у праву. Да ли може на тај начин и да дела? Делање претпоставља одрицање од себе, смирење, мир, прихватање свега. Дакле, веома природно, Светитељ каже почетнику: Ти треба да пазиш на две ствари: Исусову молитву и на испитивање и познање онога што је добро (τοϋ δοκψάσαι και γνώναι το καλόν); да испитујеш и познајеш добро које се догађа у твом животу. Када изговараш Исусову молитву тада се све уређује јер уносиш Христа у себе, повераваш себе Христу, призиваш Христа. Тако, нити ћеш претрпети зло, нити ће те било шта занимати, нити ћеш се ожалостити, нити ћеш осетити некакав неуспех ни жалост јер ће твој живот бити сам Христос. Светитељ жели да нам покаже да не треба да се упуштамо у практиковање свих врлина истовремено, већ да се ограничимо на оне које су за нас. Свакако ћете се сетити приче из Старечника када је један Старац рекао свом послушнику да пооре велику њиву. Старац је отишао, а послушник је, због велике врућине, али и велике површине њиве, почео да размишља: „Како ћу је обрадити? Уморићу се“. Следећег дана се врати Старац, а по­слушник му рече: „Старче, како да по врућини урадим то што си од мене тражио? За то су потребне године“. „Погрешио си, чедо моје“, рекао му је Старац. „Рекао сам ти да урадиш само ово парче њиве“. „У реду, урадићу ово парче“, одговорио је радосно послушник. Урадио је онај део, а затим рекао свом Старцу: „Само ово парче? Уопште се нисам умо- рио, дан је тек преда мном“. „Уради још онај део“, одговори му онда Старац. Када је и то урадио, поново је упитао: „Да урадим и онај део доле ниже?“ „Не, сутра“, рекао му је Ста­рац. „Сада иди да се молиш“. Сада иди да се молиш. Следећег дана је послушник урадио још један део а кроз четири дана завршио је велику њиву; није му била потребна година. (7δ Μέγα Γεροντικόν, т. В’, изд.Ί.’Ησυχαστηρίου «То Γενέσιον της Θεοτόκου», Πανόραμα Θεσσαλονίκης 1995.) Тако се опходи и Бог са нама. Каже нам да се пењемо степеницу по степеницу јер смо ми без дна, незајажљиви, непрестано тражимо оно што је узвишено, сами себи постављамо претеране захтеве. Отуда и наши неуспеси и наши егоизми. Многи од Бога траже да им покаже љубав коју је показао Пророцима и Светитељима, да им открије велике тајне – да би и они могли да имају доказ Божанске љубави. Још Га моле да им да доста духовних мисли, док им је довољна само једна за њихов духовни живот. Исто се дешава и са нама када читамо реч Божију. У нама се рађа жеља да је применимо. Пошто желимо да постигнемо резултате на брзину, на крају не напредујемо. Међутим, Светитељ нас подстиче да се бавимо молитвом и да добро испитујемо. Не говори о резултатима. Када одлазимо код лекара и тражимо од ньега лек, даће нам га само ако нам је то корисно. Ако нам није на корист, неће нам га дати, а поступајући тако дао нам је најбоље. Тако ради и Бог. Но, човек који стреми резултату показује да се не интересује за Бога, не чини добро због Бога. Резултат је у нашем случају делање и окушање и успокојење од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπαυσις τοϋ καλόν), али је све ово за искусне. Наведимо један пример из живота земљорадника. Киша пада, земљорадник оре њиву, баца семе и одмах гледа да ли је заметнут плод. Да ли је то могуће? Ако Бог буде пустио кишу, ако Бог буде желео, у јуну ће видети плод. То се исто дешава и са нама: желимо одмах резултате: „с речи на дела“. Своје одлуке треба да испуњавамо „с речи на дела“, а не да стављамо Бога на сопствене путеве, јер тада откривамо свој егоизам и своју сујету. Архимандрит Емилијан Симонопетритски Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (тумачење св. Исихија)"

„Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“. Старац Емилијан Симонопетритски Извор: Епархија жичка

Видите ли колико Господ љуби нас? Видите ли колико смо срећни, ми незахвалници једни, за све што нам даје Његова доброта свакога дана? Али време праве жетве тек нас чека: благословен је дан када ћемо оставити све овде и отпутовати у нашу другу домовину – ону праву – у благословени живот, сигурну радост, тамо где ће свако од нас добити део који му је племенити, најслађи Исус наш припремио. О радости! О благодарности! О љубави! Господ нас чисти од сваке нечистоте, даје нам почасти, обогаћује нас највећим богатствима! Тамо, моја златна сестро, не постоје лукави људи да нас обмањују. Завист и љубомора ће нестати. Тамо неће бити страсти. Они који их имају остаће на другој страни. Али, о слатки љубљени Христе, какво добро видиш ти у нама да желиш да нас поведеш твојим Божанским путем? Радујте се и ликујте, љубљена сестро моја! Хвалите и славите Бога, јер гле, време се приближило. Време ће ускоро доћи и за нас, време када ћемо чути благословени глас: ”Дођите к мени.” А чим се затворе наше телесне очи, очи душе ће се отворити. Тада, као из сна, пробудићемо се у другом животу. Видећемо родитеље, сестре, браћу, рођаке. Видећемо анђеле, свете, и благословену Мајку свих, Пречисту Богородицу, којој се ми молитвено обраћамо у сваком моменту, и којој, после Бога, дугујемо све. Онда, са ким ћемо прво разговарати, ко ће нас прво пољубити, кога ћемо ми први пољубити? Свом чистотом, свом скромношћу, са свом светошћу. Па ко, очекујући такав благослов, не би поднео сваку тугу овог садашњег живота? Зато, моја добра и љубљена сестро, добро погледајте ваш живот. Преиспитајте себе и погледајте у назад да бисте видели на који начин је прошао ваш живот. Подсетите се безбројних доброчинстава нашег Спаситеља Исуса Христа и најслађе Богородице, и будите стрпљиви у искушењима која долазе. Бог увек помаже. Бог увек долази на време, али је потребно стрпљење. Он нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Светих, Богородице, и Христа. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Свети су кренули да вам помогну, знајући да ћете тражити њихову помоћ и њихово молитвено заступништво. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно што Господ жели. Он тражи ваше стрпљење. Он жели да ви покажете вашу веру. Не се можете молити као папагај. Потребно је да се и сами потрудите за оно за шта се молите, а затим треба сачекати. Видите да се испунило оно за чим сте у прошлости чезнули. Ипак, били сте повређени јер нисте имали стрпљење да сачекате. Сада сте постали малодушни, срдити и жалосни, мислећи да је Отац Небески спор у одговорима. Али ја вас уверавам да ће се све десити баш како желите – то ће се сигурно догодити, али прво је потребна молити се свом душом, и онда треба чекати. А када заборавите ваше захтеве и када престанете да се молите за њих, испуњење ће доћи као награда за ваше стрпљење и издржљивост. Када дођете на границу очајања док се молите и тражите, знајте да је испуњење близу. Христос наш жели да излечи неке ваше скривене страсти, и то је разлог због кога касни у испуњењу ваших захтева. Ако добијете испуњење ваших захтева одмах, ваше страсти остаће у вама, неизлечене. Ако сачекате, ви ћете добити шта желите, али добићете и лек против ваших страсти. А онда се радујете неизмерно и захваљујете Богу који све ради у мудрости на корист вашу. Дакле, нема потребе да се узнемиравате, узрујавате, гунђате. Морате престати са тим. Затворитe ваша уста. Нека нико не види да сте узнемирени. Немојте горети љутњом, да бисте истерали незадовољство из вас. Радије будите мирни. Отерајте ђавола стрпљењем и благошћу. Господ који ће уништити све оне које говоре лажи сведок ми је да сам и сам имао користи од савета које вам сада дајем. Искушења која сам ја имао била су толико јака да сам мислио да ће моја душа отпутовати због боли. Ипак, када се једном све завршило, дошла је толика утеха, да се човек осећао као да је био у рају без тела. Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а анђели вам се диве. Видиш ли колико добрих ствари доносе искушења и жалост? Дакле, ако и ви желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Борба коју ђаво води против нас јесте да брат на брата устаје, али он нас напада само онолико колико му Бог допусти. Он се бори толико да се све топи и тече као восак пред огњем. Али када све прође, испунићете се радошћу. То је уистину пут, моја сестро, и ја који вам ово пишем сведочим истину из сопственог искуства. Стога, будите храбра и јака у Господу, подносећи све што дође на вас, очекујући, заједно с болом, мир и милост Божију. Будите јака и охрабрите душу своју. Христос допушта искушења, да би се очистили од грехова. Искушења су попут миришљавог сапуна и тешког маља, који нас удара и избељује. Све хаљине које су чисте спремљене су за Женика. Оне хаљине које су нечисте, цепају се и у огањ бацају. Задржите писма која вам шаљем, јер се моје време приближило. Задржите писма тако да ћете их имати када вас обузме жалост…јер чини ми се да ћу вас убрзо оставити. Како време пролази, ја постајем све више болестан. Већ сам потпуно непокретан. ПС. Немам времана да вам пишем о чуду које ми је Господ показао да бих исправио грешку коју сам радио у незнању. Видите ли да Бог чини чуда онда када његово Божанско провиђење то сматра потребним. Много пута особа је обманута незнањем или је добила погрешна упутства. Али када је душа праведна и када особа има добре намере, Господ не напушта таквога човека, него му доноси просвећење на разне начине. Велика је милост Господња. Псалмопојац је био у праву када је рекао: ”Не у складу са нашим греховима, већ по делима нашим, Господ нас награђује.” Ако бих вам написао искушења која сам ја подносио, ви то не бисте могли да поднесете. Имајте стрпљење, јер Пресвета Богородица никада не одступа од нас. Она се увек моли за нас. Из књиге: Монашка мудрост – Писма старца Јосифа Исихасте, Четрдесето писмо

„Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом, како Нетварног Прво-Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим – кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“ „Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута.“ „Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ό όντως Ών, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.“ Изводи из списа О молитви Извор: Епархија жичка

На дан свештеног спомена на преподобномученицу Параскеву, 08. августа 2020. године, у манастиру св. Архангела - Тресије на Космају, у Богом спасаваној Епархији шумадијској, служена је света заупокојена Литургија, којом је започео молитвени испраћај схиархимандрита Јована (Маричића) дугогодишњег игумана ове светиње. Началствовао је јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, а саслуживали су јеромонах Дионисије настојатељ манастира Св. Петке у Сибници, свештеници Горан Лукић и Никола Симић и јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђељском зачалу, о. Петар (Драгојловић) је подсетио да "данас испраћамо једног од последњих великих стараца, који је од момента када је крочио у младости у ову светињу, сачувао врлину која га је сачувала - страх Божији и љубав према Богу и своме народу". Отац Петар је говорећи о почившем оцу Јовану подвукао колико је он био "човек љубави Божије и страха Божијег. Читавог живота бринуо и стрепео над душама оних који су му поверени. Стално се сећао на смрт јер је знао да је тај час смрти жижа нашега живота, сабрање свега онога што смо радили и како ћемо изаћи пред Господа", рекао је о. Петар. "Слушао је Онога који је вечни Бог" рекао је између осталог отац Петар и додао да се речи из јеванђеља прочитаног на Литургији директно односе на о. Јована који је "прешао из смрти телесне у живот вечни". "Душа му је припремљена патњом и страдањем, размишљањем и созерцањем, оним што му је Бог откривао у вишегодишњим молитвама у његовој келији". О. Петар је подсетио да су само они који су Богом живели после Другог светског рата, знали како је то изгледало тих година и кроз шта су све пролазили. Али отац Јован је остао пун љубави, иако је био врло строг према себи, али и према другима. "Не можете великог човека лако разумети" напоменуо је о. Петар који је на крају закључио да је "наша дужност да се молимо за душу о. Јована, јер је суд Божији ипак суд Божији, али чврсто верујемо да ће он чврсто загрлити Бога и да Га већ грли". Извор: Радио Слово љубве

Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих. У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара» са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека. Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају. Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу. Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру. са грчког превео Епископ Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска

У вези са строгом изолацијом у Грчкој, један од најпоштованијих духовника православног свијета, игуман манастира Светог Павла на Светој Гори архимандрит Партеније (Мурелатос) апеловао је на грчке власти да отворе цркве и не спречавају хришћане да се моле за спас од коронваируса. Видио-обраћање архимандрита Партенија објавила је ТВ Цариград. Православни старац је подсјетио власти да у манастиру Светог Павла живи од 1954. до данас. Казао је да су за то вријеме светогорски монаси први пут славили Васкрс сами, иако је раније увијек с њима Васкрс празновало од 100 до 200 ходочасника, а по читавој Светој Гори и до 5000 поклоника из читавог свијета. Сада су празник над празницима становници Свете Горе славили са само неколико радника који имају сталан приступ Светој Гори. „Говорим о томе и душа ме боли. Жалим јер су раније с нама били вјерници, наша утјеха и заједно смо славили свијетло Васкрсење и заједно клицали: Христос васкрсе! и радовали се“, рекао је архимандрит Партеније. Према његовим ријечима, Господ је послао искушење како би уздрмао све који су сишли с пута који је Господ предзначио. Сада су храмови у Атини и Солуну затворени, а људи сједе код куће. „Наравно, добро је што наши политичари предузимају извјесне мјере, ја нисам против тога, али хтио бих да им кажем: То није довољно!“, објаснио је старац. „Молим све политичаре и људе Цркве: позовите народ, отворите цркве, пустите људе да изађу на улице, нека узму иконе, пустите их у литију, нека се моле Свемогућем Господу да нас избави од невоља.“ Архимандрит Партеније је упозорио да владари овог свијета не могу спасити људе, то може само Свемогући Господ. „Отворите храмове, пустите људе да изађу из кућа, нека изнесу иконе, нека клече, као што су то чинили становници града Ниневије. Помолимо се Господу, Свемогућем Богу нашем, нека нас избави од невоља, иначе ћемо сви бити изгубљени“, упозорава старац. „Не заваравајте се, јер ће нас само Господ спасити, наша Пресвета Богородица, наши свети апостоли и наш светитељи. Помолимо се Господу нашем, јер је наша вјера спасила свијет. И оставите све безбожне поступке јер ми смо хришћани.“ Политичарима је рекао да се узалуд припремају за „закључавање цијелог свијета“. „За вас ће се ово претворити у највећу погибао, јер према нама поступате неправедно, а ми хришћани вјерујемо у свемоћ Господа нашег, крштени смо и помазани, а ово је дар Светога Духа, амин!“, нагласио је старац. „Сви који нису крштени, сви који се желе затворити у својим домове, нека раде што желе. Али не присиљавајте нас, хришћане, јер ма шта ви чинили, Христос ће побиједити.“ Сликар, члан Савеза умјетника Русије Антон Овсјаников, који се сретао с архимандритом Партенијем, примијетио је на својој фејсбук страници да је ово понашање необично за старца. „Праведни гњев геронде Партенија. Необично! Мало га познајем, видио сам га, чак и једном разговарао с њим. Увијек спокојан. У Грчкој је цјелокупна ситуација много хладнија од наше“, прокоментарисао је Овсјаников оно што је видио. Дана 12. априла 2020. године, свештеник цркве Светог Николе у Кукакију (Атина) причестио је вјернике на стражња врата цркве. То су примијетили локални становници који су објавили фотографије вршења Тајне. Атинска архиепископија започела је испитивање тог поступка. Јерарх Грчке цркве, митрополит пирејски Серафим (Мензелопулос) прокоментарисао је случај и изјавио да свештеник који је причестио чеда није злочинац. Судски поступак се води против керкирског митрополита Нектарија због богослужења и причешћивања вјерника. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дешава се да народ падне у невољу. Ако душа за њега заплаче пред Богом, биће помилован. Дух Свети се и коснуо душе и дао јој молитву за ближње, да би они били помиловани. Тако милостиви Господ воли створења Своја. Можда ће се неко упитати: „Како се могу молити за цео свет када се не могу ни за самог себе молити?“ Али, тако говоре они који нису познали да Господ слуша наше молитве и прима их. Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву. Господ наш је до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, ни замислити, све док нам Свети Дух не открије Његову велику љубав. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Током духовног разговора одржаног 26. новембра 2019, митрополит Морфуа Неофит из Кипарске Православне Цркве одговорио је на више питања присутних. Између осталог, архијереј се осврнуо на духовни догађај в езан за Старца Јефрема Аризонског, а који се тиче садашње украјинске кризе. Старац Јефрем се мирно упокојио у Господу само две недеље након што је разговор одржан. Видео снимак дела разговора доступан је на страници Јутјуба Talks of the Metropolitan of Morphou. Одговарајући одломак почиње око 8:36 минута. Говорећи о украјинској кризи и признању украјинских расколника од стране архиепископа атинског Јеронима, митрополит Неофит се осврнуо на брачни пар у Грчкој који су помишљали да се више не исповедају у Грчкој Цркви, него да присуствовују службама само у представништвима Јерусалимске Патријаршије или Синајске Горе. Међутим, као побожни људи, прво су одлучили да посте и моле се поводом тога. После три дана, старац Јефрем се јавио брачном пару и рекао им да наставе да се исповедају у Грчкој Цркви, али их је утешио додајући да ће се појавити различити проблеми због којих ће архијереји схватити озбиљност своје грешке у препознавању антиканонских дела Цариградске Патријаршије, и да ће бити сазван Сабор који би се бавио украјинском кризом и другим проблемима. Брачни пар је живео у Америци и лично је познавао Старца Јефрема. Помишљајући да би визија могла бити заблуда, брачни пар је одлучио да посети другог светог старца ради савета, али пре него што су још могли да затраже његов савет, он им је одмах рекао да ураде све што им је старац Јефрем био рекао. Током истог духовног разговора, митрополит Неофит је потврдио да Кипарска Црква признаје само Његово Блаженство митрополита кијевског и све Украјинске Онуфрија као канонског предстојатеља Цркве у Украјини. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, примио је 9. септембра 2019. године у посету пријатеља и познаника из студенстких дана светогорца - монаха Никодима, сабрата манастира Светога Павла испод самог Атоса. У пратњи оца Никодима био је монах Саво Бундало из Митрополије загребачко-љубљанске. После пријема и разговора у палати митрополије Високопреосвећени је свог драгог пријатеља и госта повео у обилазак Саборне цркве и сарајевске Старе цркве. Извор: Инфо служба СПЦ

У уторак 10. септембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини старца Никодима из светогорског манастира Светог Павла. У пратњи старца су били монах Сава из Митрополије загребачко-љубљанске и Младен Живанић, докторант из Солуна. У срдачном разговору Епископ Фотије је упознао старца Никодима са историјатом Епархије зворничко-тузланске као и манастира који јој припадају. Старац Никодим је посебно био заинтересован за мисијску дјелатност у нашој епархији која се развија кроз нашу издавачку кућу ''Синај'', а Епископ Фотије је старцу на молитвено сјећање поклонио капитално издање Детлачког евхологиона и икону Светог Јована Златоустог. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Старац Арсеније (Боца), можда румунски најомиљенији старец 20. века, предложен је да буде прибројан Сабору светих Румунске Православне Цркве. Митрополитански савет Трансилванијске митрополије усвојио је предлог да старец Арсеније буде канонизован, а дала га је нарочита митрополитска богословска комисија. Ова комисија се састала први пут 16. априла 2016. и све од тада подробно испитала Арсенијев живот, учење и подвижнички живот. Митрополит Сибина и Трансилваније Лаврентије је изјавио да оцу Арсенију није потребан чин канонизовања као такав, јер постоји толико много знакова да га је Бог изабрао међу праведнима, али да је нама потребна помоћ и ходатајство тога богоизабраног. Отац Арсеније се упокојио 1989. године и у комунистичко време био велики духовни отац. Данас хиљаде верника чине годишња поклоњења у Присловском манастиру у Силваш де Сусу, а његове фотографије се шире као нека врста благослова. Извор: Инфо служба СПЦ

Данас је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици посјетио Старац Никодим из манастира Светог Апостола Павла на Светој Гори. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Наиме, на стјеновитој тераси у самом подножју Атоса - Свете Горе, на југозападном дијелу полуострва, између Дионисијата и скита Свете Ане, двадесет минута удаљен од мора, лежи грчки манастир Светог Павла из којег нам и долази старац Никодим, - Αγίου Παύλου (посвећен Сретењу Господњем, које се прославља 2/15. фебруара) - а који је готово четири вијека, од осамдесетих година XIV до друге половине XVIII вијека био српски. И задужбина српске господе, прије свега, из рода Бранковића и њихових срдоника у Влашкој и Молдавији. Старац Никодим је у посјети нашој Светој Цркви, а борави ових дана као гост Митрополије црногорско-приморске. Он је при обиласку светиња широм Митрополије дошао и у Саборни храм, гдје га је дочекало свештенство: протојереј-ставрофор Драган Митровић старјешина Храма - академски вајар, затим, протојереј мр Предраг Шћепановић секретар Црквене Општине Подгорица, као и протојереј Мирчета Шљиванчанин секретар Саборног храма у Подгорици. Овом приликом су отац Драган и отац Мирчета упознали уваженог оца Никодима са историјатом Саборног храма, као и са занимљивим детаљима везано за саму архитектуру и умјетничку декорацију. Старац Никодим је током посјете, изразио своје велико одушевљење Саборним храмом у Подгорици, бивајући задивљен активним црквеним богослужбеним животом који се у њему одвија, као и умјетничким и архитектонским аспектом, будући да је примијетио да је толико вриједних и јединствених детаља уткано у ову сакралну грађевину, дајући јој несвакидашњост и јединственост међу црквама и храмовима у цијелом хришћанском православном свијету. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

У среду 4. септембра 2019. године, на дан празновања Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, гости манастира Милешеве су били старац Никодим из светогорског манастира Светог Павла, монах Сава из Митрополије загребачко-љубљанске и Младен Живанић, докторант из Солуна. У обиласку манастирског комплекса дуже су се задржали у манастирској ризници и Спасовој цркви. Ту су се нарочито интересовали за фрескопис који су детаљније разгледали и били пријатно изненађени лепотом и богатством фресака. Након посете манастиру, госте је у епархијском седишту у Пријепољу дочекао првопастир Епархије милешевске г. Атанасије. У срдачном разговору старац Никодим је упознао Епископа Атанасија са детаљима из живота и рада светогорских монаха али је пренео и своју радост и задовољство због боравка у Епархији милешевској и у манастиру Светога Саве. Владика Атанасије је госте упознао са приликама у Епархији милешевској, активностима везаним за обележавање осамстогодишњег јубилеја Српске Православне Цркве као и јубилеја манастира Милешеве, али и тешкоћама и искушењима са којима се сусрећу верници у нашем крају. Обострано је изражена жеља за новим сусретима, како у Епархији милешевској тако и у Светој Гори. Испуњени радошћу и зодовољством и духовно укрепљени оним што су видели и доживели, гости су са благословом Епископа Атанасија наставили своје путовање. Извор: Епархија милешевска