Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српског'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посветили смо свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Пајсија Јањевца, патријарха српског. Новопросијавши светитељ из рода нашега, патријарх Пајсије Јањевац био је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима. Он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога поверену му паству. Његово патријарашко служење било је усмерено на распростирање јеванђелске вере, хришћанске просвећености и културе. Проповедао је Јеванђеље Христово личним примером и живом речју, али и књигом, иконом, унапређивањем лепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживеше и Богу угодише. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Ваше Високопреосвештенство, преосвећена господо и браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, мало би било да кажем да је данас моје срце испуњено истинском радошћу, радошћу духовном, радошћу у Богу што сам по благослову и позиву Вашег Високопреосвештенства данас заједно са свима вама овде, под сводовима овог предивног храма сазданог у славу и част Пресвете Богородице и што сам у овом, опет морам рећи, предивном граду Сарајеву. Сарајево је град, који опточен планинама делује затворен у себе, а заправо од почетка свога настанка он је веома широкогруд град, отворен на све четири стране света, у који су долазили људи из различитих крајева, са различитим искуствима, доносили дарове у њега, а исто тако обогаћени из њега одлазили. И не само да је то град у који се долазило и одлазило са свих страна, са различитим печатима, личним, идентитетским, културним, духовним и сваким другим, него је то пре свега град јединствен по гласу и лепоти управо оних који су у различитости кроз векове овде живели и не само укрштали и прожимали своја искуства, своје културе и своје духовности, него су свако полазећи од свога посебног печата рађали јединствене плодове који су носили управо у себи богаствто и лепоту различитости, а опет показивали јединство призива Божјег да сви једно будемо. Град Сарајево, дакле, кроз векове јесте отворен град, а православни хришћани, православни Срби, у овом граду у најмању руку од четрнаестог века живе и моле се Богу. О томе сведочи други храм тзв. Стара црква која је посвећена Светим Архангелима. И други народи, они који исто тако верују у једнога Бога али на другачији начин, том једном Богу се моле овде уназад много векова и не само да су засновали своје постојање него истински су уградили себе и оно што јесу у овај град, у међусобно прожимање, у истинску и праву духовну и културну заједницу. Мало је таквих градова у свету, у Европи готово да их нема. На само неколико десетина или стотина метара размака налазе се богомоље које припадају различитим црквама и различитим религијама, богомоље у којима се сабирају људи који се обраћају Богу. Одавде, од наше православне цркве, на стотину или неколико стотина метара налази се и католичка црква, ту је и џамија, ту је и синагога. И све те вере потичу из истог корена, из љубави Божје, из стваралачке силе Божје, из Онога који је створио свет благодаћу својом и човека као круну света, као икону своју, који је створио народе, како вели апостол Павле: све народе од исте природе, и свим народима одредио времена и границе да се крећу кроз историју само са једним јединственим циљем, а то је да би сви народи и они који чине те народе упознали Бога, њега једнога Творца, за кога исти апостол Павле каже да је Он ту међу нама, да није далеко од нас. То је дакле циљ постојања народа, постојања појединаца и личности унутар тих народа, да упознамо Бога, да упознамо вољу Његову. И зато овај град и ови простори нуде чврсто искуство и оквире у којима сви знају не само да треба да препознају и прихватају једни друге, него сви знају да је други дат као могућност за прослављање Бога, за упознавање себе самога, а кроз сусрет са Богом и спознају себе самога, да је други шанса за раст, за раст у Богу као појединац али и као народ и као заједница свих. Овде постоје чврсти оквири за то, а знамо опет да је много пута било да нисмо препознавали једни друге, не само у смислу познанства међу народима, већ нисмо познавали једни друге, ни себе унутар једног народа, нисмо познавали и препознавали себе ни унутар једне породице, а често нисмо препознавали ни сами себе, тј нисмо знали ко смо и шта смо управо стога што смо заборављали на овај позив и призив апостола Павла, на опомену и на упутство зашто постојимо као личности и зашто постојимо као народи. Ако мислимо да постојимо да бисмо се затворили у себе, у своју љуску, да бисмо се затворили у кулу од слоноваче без могућности да из ње излазимо и без могућности да нам у њу неко долази, онда заправо не само да нисмо препознали призив Божји, глас Његов, него онда нисмо добро ни чули тај позив. Много пута падали смо појединачно и сви заједно. Али исто тако историја овога града, историја ових простора нас учи да смо после сваког промашаја и једностраног и заједничког пада опет налазили начина да препознамо једни друге, да смо потребни једни другима и да можемо да идемо даље. Стога не треба да нас чуди што смо међусобно толико прожети и комшијски и културно и економски и политички, али и родбински често. Ништа то засигурно није случајно. Све је то израз промисла Божјег, давање љубави Његове да бисмо Њега упознали као једнога истинитог Бога, Спаситеља нашег Исуса Христа, Сина Божјег, који је дошао у свет да успостави са нама заједницу, да покаже да дистанца и јаз није оно због чега постојимо. Он не само да је премостио јаз између људи, између онога што није толико далеко међусобно, по својој природи, по ономе што јесте, него је дистанцу и јаз између створеног и нествореног премостио и учинио да можемо бити учесници онога што није створено, да можемо бити учесници Царства Божјег, лепоте и богаства будућега века већ овде и сада. То све међутим није нешто што нас чека у апстрактној, недодирљивој удаљености. Све то итекако јесте реалност дата да њом живимо овде и сада искључиво и онда када је реч Божја закон по којем живимо. Зато смо створени и као личности и као појединци, понављам, и као народи. Од једне природе, понављам, вели апостол Павле, дати су нам времена и границе. Нисмо ми они који одлучују о томе колики је то временско-просторни оквир који нам је дат да бисмо упознали Њега, Бога јединога и живог. Упознавајући себе, препознавајући своје дарове и своје таленте, познавајући свој идентитет који без Бога не постоји, препознајемо и своју различитост, знајући да она није дата као тачка раздвајања него као тачка која је одскочна даска која нас баца у сусрет ближњем, а то може бити управо онај који опет има свој посебни печат, свој дар као своју одскочну даску која треба да га катапултира нама у загрљај. Браћо и сестре, није чудо што је овај храм посвећен Пресветој Богородици, а Стари храм Светим Архангелима. То је поука, порука и задатак нама православним хришћанима који живимо овде, поука и порука Пресвете Богородице, која је истовремено наш покров и наша заштита и заступница пред Богом, као и пример за углед. Њена порука и поука срочена је у једној јединој реченици када је била суочена са немогућим, али заиста са немогућим, са оним што не само да надилази и превазилази њене снаге и њене капацитете, него и са оним што превазивази њену и уопште људску природу, а то је да Она постане место, пећина, простор кроз који нам Бог долази у свет. Реченица којом на немоћ своје природе и свог ума пред том тајном јединства и сусрета са Богом изговара јесте: Нека буде по речи Твојој Господе. Ако је то полазна тачка нашега постојања онда неће бити никаквих недоумица, непознаница и дилема у нашим животима. Унапред ће нам све бити јасно, а пре свега чињеница да је Бог међу нама, да је Бог у нама, да Дух Свети станује у нама и да је наше биће, наше тело, наше постојање дато као храм Божји, али и позвано да постоји и непрестано се остварује и реализује као храм Божји. То није могуће никако другачије осим испуњавањем заповести Божјих, јеванђељских заповести, пре свега заповести Божје о љубави читавим својим бићем према Њему, једином живом у Тројици Богу, али на исти начин и управо због тога и љубави према ближњем, а то је заправо сваки човек. Зато, браћо и сестре, Свети Арханђели, коме је посвећен Стари храм, створени из љубави Божје да служе људима и Богу непрестано, беспоговорно и неуморно, истовремено треба да нам буду пример за углед, да будемо увек спремни да желимо, да хоћемо да наш став буде став послушања, а истовремено љубави у односу на Бога. Свакако да ће нам свакодневница бити испуњена падовима, слабостима, грехом, неспоразумима. Међутим, ако имамо чврсту одлуку и будемо спремни да маколико немоћни и слаби никада нећемо да одустанемо од опредељења да нам Свети Архангели буду пример за углед, сигурно је да ће увек Бог бити са нама и баш онда када будемо свесни своје немоћи и својих слабости. Радујем се, Ваше Високопреосвештество, што смо данас по Вашој љибави и промислу Божјем сабрани под сводовима ове светиње. Управо због тога што овај град има залог љубави и заједнице као задатак имамо да не дозволимо да нас предупређује неко, и то мислим на све људе који живе овде, да нас учи и показује и указује на то да треба да будемо верни речи Божјој, речи Христовој. Не треба да дозволимо да неко споља насилно показује и указује на то да као они који верују у Бога треба да будемо отворени једни према другима, да разговарамо једни са другима, да размењујемо искуство и љубав међусобно, што је много више од једног спољашњег, политичког и често политиканстког дијалога. Треба да оставимо високе и високопарне речи и високосветске политике и теорије и да се спустимо на најнижу могућу тачку вере у Бога, ми - вере у Христа и свако други - вере којом верује на свој начин, јер нема те вере у Бога која је уткана овде у саме корене и темеље овога града а да не упућује на то да је сваки човек Богом створен и да нико не постоји без оног другога и да не постоји онај који може речи да му други није потребан. Довољно је да се спустимо на веру обичног, једноставног човека, да се спустимо на дно своје душе, да не тражимо споља решења, него ту у себи, у молитви да чујемо глас Божји, да чујемо реч Његову која ће засигурно рећи с једне стране: Буди то што јеси. Ти мораш знати ко си и мораш знати свој посебан печат, мораш знати да си непоновљив, али исто тако мораш знати да је свако непоновљив и да се у сазвучју непоновљивости и у букету различитости испевава хармонија космичка као песма у славу Божју. Нека су молитве Пресвете Богородице са свима вама. Наше молитве, наша љубав и све што стоји до нас биће увек са вама до крајњих могућих граница, до спремности да све што имамо делимо са вашом љубављу и исто тако да све што и јесте ваше по љубави Божјој и по Христу постаје и наше. Долазићемо овде у духу Јеванђеља, у духу мира и љубави, љубави и мира Христовог, да се утврђујемо у вери и да опет по истом апостолу Павлу тешимо једни друге вером међусобно. Нека молитве Пресвете Богородице закриљујују свакога од вас, ваше породице, ваше пријатеље, сроднике, комшије. Нека молитве Пресвете Богородице буду и са онима који не желе да буду са нама или не могу да буду са нама данас овде, да молитве одобровоље, омекшају наша срца и срца свих људи и Њене молитве да учине да мир овде и свугде буде алфа и омега, почетак и крај наших хтења, жеља и напора. Нека молитвама Пресвете Богородице живи Господ Један у Тројици, Отац и Син и Свети Дух, како слављен од Ње и Светих Архангела и свих светитеља Божјих буде прослављан и од нас, овде и сада и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ Видео: Телевизија Храм
  3. Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа хумског Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког. Извор: Телевизија Храм
  4. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на хиротонији викарног Епископа марчанског Саве (Бундала) У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо архијереји, браћо и сестре, благодаћу Божјом, благодаћу Духа Светога, и ове недеље смо имали догађај који је догађај Цркве као што је уосталом све у Цркви Христовој, без обзира да ли је видљиво сабору или не, увек свесаборни догађај Цркве. И онда када чинимо наизглед појединачне ствари, када правимо појединачне кораке, ако су у славу Божју, ако су у Духу Светоме, онда су то црквени, односно, саборни догађаји. И све оно што чинимо макар и више нас сабраних на неком месту, а није у духу Јеванђеља, није у заједници са Христом и у заједници са Духом Светим, онда је то аутономно и појединачно, онда то није црквено, независно од тога колики је број оних који учествују у таквим догађајима. Ми смо данас, обасјани радошћу Духа Светога, имали хиротонију, у чин Епископа са титулом марчански, епископа Саве. Он је изабран као викарни Епископ Архиепископа београдско-карловачког. То значи да ће у периоду који је пред нама са једне стране учествовати у свему ономе што чини Архиепископ Београдско-карловачке архиепископије, али исто тако имати своја посебна задужења која ће бити и у складу са потребама Цркве, али наравно у складу са оним што су његови таленти и дарови. Ваше Преосвештенство, драги Владико, од срца у име сабраних Отаца Архијереја и читавог народа Вам честитамо и молимо се Богу да Вам Господ да своју благодат да упути Ваше мисли, Ваше поступке, Ваше кораке да све што будете чинили као Епископ буде на изграђивању тела Цркве, Тела Христовог. Ви сте потекли из Босне и Херцеговине, из Републике Српске. Ту сте се родили и одрасли у побожној породици. Учили сте школу у Цетињу, у Београду, у Атини, у Женеви, у Москви и све то, ми добро знамо, допринело је да Вам богословље није не само непознато, него да Вам је Господ дао да разумете Тајне Његове по мери Његовог дара, али и у складу са трудом и напором који сте до сада урадили. Поред Вашег богословског знања, чињеница да сте посетили разне земље и народе и да сте провели одређени број година свог живота међу другим народима у другачијим културама, сигурно је допринела - ми то знамо јер сте заједно са нама провели више година у Загребу - да успете да разумете Тајну Христову као Тајну Спасења читавог људског рода, као Тајну Бога који је дошао у овај свет да спасе и људски род, али и сваког човека појединачно, јер сви су створени као слика и прилика Божја, тј. свима је дато да буду житељи Царстава небеског, али то зависи, колико год да је дато благодаћу Духа Светога, и од слободне воље и напора са којим се учествује у Тајни Христовој. Поред честитки и сазнања које је потврдио Сабор наше Цркве да можете бити Епископ Цркве, треба да знате да је Црква Тело Христово, да то знате из срца и читавим бићем, као и што добро знате, да то буде садржај Вашега живота, као и да Црква није од овога света, али јесте у овом свету. То значи да ће бити много тренутака у епископској служби, као и у служби сваког свештеника, као и у животу сваког хришћанина, када ће јасно и гласно, громогласно, и у Вашем животу, као и у животу свакога хришћанина, да одјекну речи Христове: Ако Вас свет мрзи знајте да је мене омрзао пре вас, или: Када би били од овога света, свет би своје љубио. Другим речима, биће много тренутака, а Црква Христова се на свим меридијанима данас суочава са том реалношћу, када ће свет хтети да Црква потпуно постане овај свет, да се поистовети са овим светом не да би га спасила и уздигла, не да би га преобразила у Цркву, него да би прихватила, како се то данас модерно каже, систем вредности овога света. Ви ћете бити прихватљиви и омиљени, ако хоћете, ако будете показали како се разумете у мудрост овога света прихватајући без осуђивања све што припада садржају живота људи који су определили за систем вредности овога света. Тада ћете не само бити прихватљиви него и хваљени, али онога тренутка када се будете опредилили за лудост која, по апостолу Павлу, није од овога света, за лудост крста Христовог - како каже апостол Павле: Реч о Христу тј. крсту јесте лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо - онога тренутка када будете хтели да кажете: Да, али ја стварно верујем у Бога! Ја стварно верујем у Христа Распетог и Васкрслог! – е ту може бити да ће онда настати почеци изазова, јер лудошћу крста Господ је мудрост овога света поразио и показао славу и немудрима. Дакле, Ваш задатак ће бити да проповедате Христа, али Христа Распетога и Васкрслога, једнима саблазан, а другима лудост. Са ових неколико речи само хоћу да Вам кажем да радост данашњег дана треба да буде залог за спремност, за хватање у коштац са чињеницом да је систем вредности - да опет употребим ту реч - јеванђељски нешто што је дијаметрално супротно систему вредности човека без Бога, човека овога века. И у сусрету са тим системом вредности биће потребно трпљење, биће потребно распеће, али ми добро знамо да управо у тајни Христа већ је садржана и тајна васкрсења и тајна победе, победе истине, победе радости, победе живота, победе вечности, победе вечнога живота над пролазношћу и над смрћу, победе богочовечанских вредности над антропоцентричним вредностима, не победа у смислу тријумфа и радости над онима који су поражени, него победа која је и за њих перспектива и спасење, али у исто време и одговорност Вас као Епископа за све људе и сав свет. Нека Вам Господ да ту снагу да растете у духу и љубави и славу у Христу, у Христовој ствари, како бисте служећи Њему служили Цркви и народу Божијем и служили спасењу света. Честитам у име читавог Сабора наше Цркве, свесаборног народа у овом светом храму и читаве наше Цркве и са радошћу изговоравам речи: Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем. Аксиос! Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 2. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Саве за Епископа марчанског, викара Патријарха српског. Повезане вести: Животопис архимандрита Саве (Бундала), изабраног Епископа марчанског, викара Патријарха српског Историјат Епархије марчанске Манастир Марча Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Архиепископ мадавски Аристовул из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и господа Епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и мохачки Дамаскин. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа марчанског, викара Патријарха српског, наречени епископ Сава је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Драги, ем, мили наши! Ми, администратори и модератори овог нашег сајта, решисмо да вам се свима обратимо и покушамо да започнемо једну интересатну тему. Приметисмо, не мало пута, да поједини имају потешкоћа у начину на који пишу. Ове потешкоће се огледају у употреби интерпункцијских знакова (тачке, запете, узвичници...), великих слова, малих слова, реда речи у реченици, размака између редова, кад-кад падежа и слично. Желели бисмо да се овим путем сви мало подсетимо основних граматичких и правописних правила српског језика са циљем да их се и придржавамо и негујемо српски језик. Јасно је да је најбитнија ствар у писању емоција и искреност одређеног исказа, међутим, није нам на одмет да наше речи, будући изрази наших ставова и мишљења буду такође лепо упаковане и написане. Наш сајт читају многи, а огроман број људи очијука по темама и зато, не би било згорег да се сви потрудимо да постигнемо један заједнички ниво и да га се држимо, попут каквог стандарда. Волели бисмо да знате, да ово није никаква прозивка или нешто слично, већ жеља да оно што већ радимо, радимо боље и прецизније. А, сложићемо се, стално усавршавање може само да нам помогне. Него, да почнемо.
  8. У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени брате Дамаскине, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Благодаћу Божјом, Преосвећени брате, данас си рукоположен, хиротонисан за најузвишенију службу у Цркви Христовој, у службу епископску, а та служба јесте служба на месту и обличју Христовом. Из породице свештеничке, драги Преосвећени Владико, поникли сте и то у временима и на месту кад нимало није било једноставно и лако бити хришћанин, а камоли свештеник и члан свештеничке породице, То је било време када је име Христово не само било прогањано него је изгледало и да је потпуно заборављено. Бог, наравно, има своје путеве и свој план, своју промисао и никада не оставља Цркву своју. Када је Црква највише на распећу, онда заправо сведочи најснажнију силу. Када делује пораженом, онда пројављује победу. Поникавши у свештеничкој породици наставили сте да учите богословске науке, кроз богословију, кроз факултет, и овде у нашим земљама, али и у иностранству. Када је дошао тренутак да бирате свој животни пут Ви сте се определили за монашки живот. И све то заједно, Ваше рођење, Ваше одрастање и Ваше школовање била је, сада се види, припрема за оно у шта сте данас узведени. Учили сте се у свештеничкој породици, од свога оца и мајке, учили сте се и у амбијенту у коме сте расли шта то значи трпљење, шта то значи подношење поруга, исмевање. Потом сте се, наравно, учили богословским наукама у разним школама и свакако круна тих богословских наука је монашки постриг и монашки живот у манастиру. У манастиру, у општежићу, научили сте се засигурно ономе што је једна од најважнијих порука Јеванђеља, али и једна од најважнијих вредности архијерејске и пастирске службе, поред наравно примарне службе - свете Литургије за спасење света. Та друга служба јесте крштавање људи и увођење у Цркву Христову у име Оца и Сина и Светога Духа, а онда и изграђивање Цркве и изграђивање Тела Христовог у духовном смислу те речи, у конкретном животу. Да би то било могуће, Ваш претходни живот засигурно је учинио све да будете и спремни и достојни за ту службу. У архипастирској служби важније од свега је слушати. То сте учили и у монаштву и у школама и у породици. Важније од свега је бити смирен, важније од свега је ненаметати своју вољу другоме, важније од свега је не бити спреман да критикујеш, а то сте засигурно научили у монашком животу. Да ли сте у заједници са братом, сигуран сам да знате да више зависи од Вас него од њега. Лако је наћи разлоге да будете нерасположени према другом. Лако је наћи разлоге да кажете: Нећу да се уплићем у његов живот, он неће комуникацију са мном. Али знам да је неком, ко је живео у општежићу, важније од свега да сачува заједницу са братом и не само да прогута неправду, то што брат није у праву, него да се истински смири пред њим. Зашто? Зато што то није вештина људска. То није способност коју стичемо, то је сам Господ наш Исус Христос. И онда када слушамо и спремни смо да идемо на тај начин, а Ви добро знате детаље таквог начина живота, онда ћете и Ви бити истински пастир који врши службу Христову и свету Литургију, али и прима све у свој загрљај. Дакле, важније од свега је да служимо у послушању, у крајњем послушању које је сам Господ наш Син Божји показао према своме Оцу, али не у послушању тако да је то било против Његове воље, него је то била и воља Његова. Ја Вам желим од срца да као викар Епископа бачког - на месту на коме сам и ја био скоро пуних 15 година, са другом титулом, титулом Епископа јегарског, а Ви такође носите титулу једне епархије која је била на територији данашње Мађарске, титулу Епископа мохачког - у близини Епископа бачког будете, а сигуран сам да ћете то бити, отворени много више него што сам био ја, али и да будете спремни да чујете не само реч поуке него да се учите и примером служења Цркви и то кад тело и снаге дозвољавају, али и онда када по нашим људским мерилима снаге нема. Сигуран сам, такође, будући да по благослову Епископа бачког боравите у манастиру Ковиљу, да ћете и у тој заједници наставити природан органски начин живота којим сте до сада живели и једнако имати могућности да служите свету Литургију, али и да служите братству у коме се налазите, како би оно расло, јер оно само може расти љубављу и молитвом оних који имају виши степен и већу одговорност служења. Нека би Вас Господ благословио сваким својим благословом и дао снаге да носите Крст Христов са радошћу, јер тај Крст је благо бреме и лак јарам. То је Крст који води у предукус тајне Васкрсења, тајне Победе над смрћу, али истовремено и сам по себи Васкрсење и Победа. У том духу, у име Сабора, речи ћу Вам: драги брате, прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово., послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Србија и Република Српска 15. септембра обележавају заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. На централној манифестацији на Савском тргу у Београду, код споменика Стефану Немањи, говорили су Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. -Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима, казао је Патријарх српски г. Порфирије чије беседу преносимо у целини: -Нека нам је срећан и благословен празник националног јединства, слободе и заставе! Бог је створио сваког човека и сав људски род, по својој слици и прилици, а Бог је савршено јединство и савршена заједница у љубави три Личности: Оца и Сина и Светога Духа. То што је човека створио по својој слици и прилици, заправо значи да га је позвао да заживи, у мери којој му је то могуће, божански начин постојања, јединства и заједнице различитих личности, и да такав начин живота учини сопственом реалношћу у времену и вечности. Сваки човек је створен са својим даровима и способностима, са својим посебним, личним печатом, а опет је свако, као учесник заједничке, људске природе, истовремено у заједници са свим људима и различит од њих. Кажем различит, а не супротстављен, не противречан другоме. Човек може да спозна себе, своју општост и своју посебност тек у међусобном прожимању са другим људима, да има могућност да расте и дарује себе другоме, али и да се обогаћује другим. Зато не чуди да је први благослов Божји упућен људима била заповест о породици: Оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се својој жени, и биће двоје једно. Породица није дата да буде циљ сама по себи, него да би била конкретно училиште у којем се учимо изграђивању јединства у различитости и љубави према другоме, да бисмо истовремено себе даривали другима и откривали и живели личне димензије свога бића. Не можемо волети друге, који су удаљени од нас, ако најпре не волимо свога оца, своју мајку, свога брата, сестру, свога комшију, своју породицу, свој род, свој народ. То је логика и природни духовни поредак ствари по коме се јединство изграђује пошавши од конкретног, појединачног, личног, ка општем и свеопштем. Сваки други редослед је неприродан и може да створи посебно дубоке проблеме. Зато морамо на првом месту упознати себе, оно што нас непосредно окружује, упознати оно што је нашее, како своје потенцијале, успехе, узрастања, оно што је добро и врлина, да бисмо могли да растемо, напредујемо и идемо даље – исто тако морамо спознати и своје слабости, како бисмо се исправљали и бивали бољи. И једног и другог има на претек у нашој прошлости, у нашем предању. Због тога у предању, у ономе што је наша прошлост, морамо трагати за својим надахнућима. Добро је чути шта други говоре о нама, али, пре свега тога, ми морамо упознати себе и морамо упознати своје. Морамо се усредсредити, захватити из самог корена нашег бића, и, црпећи из њега Богом нам дате сокове, ићи напред. Не могу нам други, кроз своје интерпретације нас самих, наших мисли, наших дела рећи ко смо ми, на дубљи и аутентичнији начин од онога који је нама, када поступимо по описаном реду, могућ. Јединство породице, јединство фамилије, јединство народа, наравно, не сме бити засновано на себичним интересима, и ни у ком случају не сме да послужи томе да се затворимо у себе, да се одвојимо од других, или да бисмо са њима, не дај Боже, били у конфликту. На тако заснованим циљевима наше јединство, као и свако друго јединство, постало би деструктивно, претворило би се у своју супротност и вратило нам се као бумеранг, који би нас у потпуности раскомадао. Због тога, грађење јединства за циљ има стваралачко развијање сопствених дарова. То је процес сазревања, који треба да роди плодове, којима ћемо урасти и, као такви, обогатити друге, али и постати способни да њима будемо обогаћени, на тај начин идући из славе у славу, ка Богом записаној космичкој хармонији. Понављамо: логика људског раста и хода ка вечности од личног, појединачног, ка општем, саборном. Свака друга логика живота појединца и заједнице, разбија и заједницу и појединца, и на локалном и на општем нивоу. Не можеш бити светски, а да ниси свој. Тек кад си упознао себе и када си свој, кад си једно у себи и са својима, кад си једно са својим народом, стекао си инструмент којим ћеш упознати свет и постати једно са њим, којим ћеш моћи да отвориш своје срце и у њега сместиш све људе и све народе. И не можеш поштовати другог и његову слободу, а да не поштујеш себе и не браниш и не развијаш своју слободу. Али, исто тако, ни други те неће поштовати, ако ти не волиш и непоштујеш себе и своје. То су савршено знали аутентични и дубоки тумачи српске и светске културе, попут, на пример, великог Михиза, који је сличним поводом рекао: То се, између осталог, види у култури кроз две битне ствари: императив је рећи оно што је твоје, али га исказати на такав начин да може да кореспондира, да буде у таквим координатама, да могу да га прихвате и други људи. На пример, не можеш бити светски писац а да једновремено не будеш дубоко, исконски писац свога света. Нема Софоклеа без Грчке, нема Дантеа без Фиренце, нема Боре Станковића без Врања. Тек у том снажном споју постојања посебног и општег се добијају праве и основне вредности. На тај начин прочитане и доживљене речи апостола Павла, Апостола народа, нам постају не само јасне него и, на известан начин, постају и наш наш животни став: И створио је Бог од једне крви сваки народ човечанства, да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је унапред одређена времена и међе њихова борављења; Да траже Господа. Не би ли Га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Речи апостола нас јасно упућују на потребу јединства народа засновану на духовним основама, а не на законима тела и крви. Народи су дати да кроз стваралаштво, кроз своју културу и своје духовне домете упознају смисао и разлог свог постојања, да упознају одакле су, ко су и куда иду. То је, опет, могуће тек кад упознају Бога и Његов вечни план о човеку. На тај начин нам постају разумљиве и речи Христове првосвештеничке молитве Богу Оцу: да сви једно буду. Тек кад смо ми, као народ, без обзира на међусобне различитости, јединствени и слободни у свему што је добро и врлинско, постајемо способни да отелотворимо ову реч Христову и да градимо себе из нутра, како бисмо онда градили јединство наше, а градећи то јединство да градимо мостове јединства и са другим народима, узрастајући у једног свечовека Христа. За нас, као хришћане, другачији су орјентири не само неприхватљиви, него и немогући. Пагански поглед на свет и на човека засновани су на поделама и потирању других. Принципи по којима ми живимо јесу хришћански, јесу јеванђелски и светосавски. Знамо, али не смета да подсетимо и увек подсећамо да нам је јеванђелски завет јединства као аманет оставио највећи Србин, наш родоначелник Свети Сава, син овога пред којим стојимо, Стефана жупана Немање, светог Симеона Мироточивог. Свети Сава у свему наш и истовремено универзалан, чинио је све да се у његовом народу, међу браћом, превазилазе сукоби и неспоразуми, али да се истовремено и насилно не укидају различитости које међу њима постоје. Тражио је да међу људима засија лепота јединства и слободе у свему добром и честитом. Све је чинио да то у свом народу изгради. Када тако и сами мислимо и постајемо слични њему: и своји и непоновљиви и универзални. Постајемо својеврсни украс светске културе и цивилизације. Да јесмо такви показује и данашњи, иако стари, али ипак новорођени празник, празник српског јединства, слободе и заставе. Али показује и чињеница да смо зрели то што, на пример, у Војводини, свака како се каже национална мањина има свој национални празник: и Хрвати, и Мађари, и Словаци, и Русини, и Румуни и сви који живе на простору Војводине. Али то када они славе у Војводини свој национални празник није само њихов празник, него је то истовремено и празник свих грађана, свих људи који живе у Војводини. Молим се на данашњи дан, заједно са свима вама овде сабранима, молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, да никада не будемо због тих ситних страсти и интереса, да никада не будемо на супрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, а онда да градимо јединство са свима. Није важно пре свега колико ћемо у томе успети, важно је да будемо на том путу, да се трудимо да уредимо себе и свој дом, и као такви, да покушамо да будемо да будемо добар пример за углед свима у добру, у врлини. Тако ћемо, независно од тога шта о нама други мисле и шта нам чине, бити благословени. Нека је свима нама, читвом српском народу, срећан и благословен данашњи празник јединства, слободе и заставе. Амин. Боже дај. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу следеће садржине: -Ваша Светости, драги нам у Христу брате и саслужитељу, много нас је растужила вест о несрећном случају у коме је живот изгубио најпре раб Божји Александар Мељник, велики пријатељ и добротвор српског народа, а затим је у херојском и братољубивом подвигу пострадао раб Божји Јевгеније Зиничев, велики родољуб племенитог срца. Молимо се Господу да душе њихове настани у рајском насељу где праведници почивају, а Вама, као и члановима њихових породица, нека подари утеху у сећању на њихова славна дела као узвишене примере јеванђељског човекољубља. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа председнику Руске Федерације г. Владимиру Путину поводом херојске погибије Јевгенија Зиничева, министра за ванредне ситуације и цивилну одбрану Руске Федерације. -Уважени господине Председниче, са великом тугом примили смо вест о несрећном случају у коме је херојским подвигом живот изгубио раб Божји Јевгениј Николајевич Зиничев, велики родољуб племенитог срца, који је живео и преминуо бринући се за другог, по речима Спаситеља нашег Исуса Христа: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Молимо се Господу да душу његову настани у рајском насељу где праведници почивају, а Вама, као и члановима његове породице и његовим пријатељима, нека подари утеху у сећању на његова славна дела као узвишене примере јеванђељског човекољубља, наводи се у изјави саучешћа Патријарха српског г. Порфирија. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа породици упокојеног Александра Мељника, носиоца ордена Светог Саве I степена, из Москве. -Драги чланови породице покојног Александра, дубоко нас је потресла вест о несрећном случају у коме је живот изгубио раб Божји Александар Мељник, велики пријатељ и добротвор српског народа, чије се срце саосећало са патњом нашег народа и страдањем православних светиња на Косову и Метохији. Молимо се Господу за покој његове племените душе, а вама, члановима његове породици и његовим пријатељима, нека Васкрсли Господ подари утеху у сећању на његову љубав посведочену добрим делима према свима онима којима је помоћ била потребна, наводи се у изјави саучешћа Патријарха српског г. Порфирија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Честитам, драга браћо и сестре, вама новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Ми смо, браћо и сестре, извршили свето дело послушања Цркви, и, наравно, то значи да ништа нисмо однели и ништа нисмо, не дај Боже, украли. Напротив, извршили смо свето дело устоличења Митрополита да врши службу Христову, а то значи, пре свега, да служи Свету литургију и све оно што из ње извире и што се њој враћа. А Света литургија није ништа друго него тајна царства Божјег у историји и међу нама. Света литургија зато и почиње речима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” То царство није од овога века, али јесте у овоме веку, да преображава овај век и да се ми, у Цркви и кроз Цркву, преображавамо у заједницу са Богом и у заједницу међу собом. Али Света литургија, одмах после увода, има молитву коју изговара ђакон, која каже: ,,У миру Господу се помолимо. За мир свега света Господу се помолимо.” И даље, реч ,,мир” се безброј пута понавља у Светој литургији. ,,Мир свима, благодат и мир Господа нашега, Исуса Христа, да буде са свима вама.” И напокон, мир као реч, али и као тајна, помиње се и на крају Литургије, као позив да у миру изиђемо са Свете литургије. Ту тајну Свете литургије, тајну мира у једном народу, у једној епархији, а овде конкретно у Митрополији црногорско-приморској, у Црној Гори, врши њен предстојатељ, у овом тренутку, Митрополит Јоаникије. Његов задатак и улога јесте управо продужени Христос, као Бог мира. Ако је игде мир потребан, а потребан је наравно свуда, непоходан и потребан је овде, на овим просторима. Зато, служећи Свету литургију, причешћујући и крштавајући народ Божији, Митрополит Јоаникије, то је и сам рекао у својој беседи, трудиће се, уз помоћ Божју, да отупљује оштрице, међу браћом да гради мостове, притом поштујући слободу свакога да буде оно што хоће и оно што јесте, али само, да у истој мјери, свако поштује и прихвата слободу оног другога. Ми знамо да њему неће бити лако, али он има подршку вас, браћо и сестре. Има подршку вашу, али има и подршку читаве наше Цркве. Свег православног нашег народа где год да живи, и, наравно, има подршку све браће архијереја, без трунке резерве. Апостол Павле, позива и њега и нас, али овде, данас важно је, позива Митрополита Јоаникија и подсећа да кад говоре против нас, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, када хуле на нас молимо се. И трпљење и благосиљање и молитву, желим од свег срца, Вама драги, у Христу брате и саслужитељу, и знајте да смо ми са Вама и нека буду и речи великог Његоша. На Вашем срцу, да се разведри над Црном Гором, да се разведри облак таме, да се зацели и засија љубав и разумиевање и јединство у свему ономе што је неопходно да функционишемо као чесни и цивилизовани, али на крају, и као људи који су хришћани. Нека је благословена Ваша служба, честитам Вам. Сигуран сам да се данас радује читава Црква православна и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божјих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом. Још један пут да сте сви благословени, овде сабрани, ваше породице, ваши пријатељи. Браћо и сестре, да је благословен овај предивни град, ова Богом сабрана, прелепа земља, која има све од Бога. Има уцртану Божанску мисао код себе, коју само ако препознамо, препознаћемо и Бога присутног овде. Нека је благословена ова земља, и сви житељи њени, и ево драги владико, Митрополите, поверавам Вам ово стадо, сигурни да ће те га Ви узети у своје наручје, у достојно принети Богу, сви да сте благословени и живели на многаја љета. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, величанствени саборе, ставих неколико реченица на папир да не бих отишао у странпутицу гледајући све вас данас сада овде сабране. Најрадије бих све вас као и све људе Црне Горе сместио у своје срце, закључао у њега, и заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Светог Василија Острошког, да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим речима да општимо једни са другима; или бих се ћутке спустио у крипту у којој су смештене кости великог архипастира и васкрситеља опустошене, мртве Црне Горе, у крипту у којој се налази тело нашег и вашег блаженопочившег митрополита Амфилохија, и да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи, и ако би имао у наше име недоумице, сада их сигурно више у близини Христовој нема. Засигурно зна да су јединство, љубав Христова и мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан за животе сваког од нас појединачно али и за живот свих нас заједно. Ово свето место испред којег стојимо, свети храм посвећен Васкрсењу Христовом, најбоље поручује који је смисао и садржај наше вере, који је смисао и постојање Цркве у свету. Црква не постоји због тога да би решавала на пример економске, социјалне, психолошке, политичке, државне и сваке друге проблеме. Црква о којој сведочи овај храм Васкрсења у свету постоји да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вечни. То је смисао нашега постојања овде, у историји али и у вечности. И само када дотакнемо ту тајну, тајну Крста и Васкрсења Христовог, тада добија свој смисао и све оно претходно. Драга браћо и сестре, величанствени Саборе, утешен вашом вером и љубављу знам да смо сабрани у име Оца и Сина и Светога Духа. За нас је данас празник и ја вам га од свег срца, браћо и сестре, честитам. Овакви дани и овакви догађаји одавно су не само поменути него и описани у Светом Писму, у псалмима Давидовим: Ево дана који створи Господ радујмо се и веселимо се у њему!. И заиста овај дан и овај наш сусрет јесте по нашој вољи и израз је наших најдубљих жеља. Али не само наших. За ове дане и за овај догађај ми смо се молили Богу да добијемо на челу ове древне светосавске епископије достојног архијереја. И Господ је преко Сабора Архијереја Српске Православне Цркве, који се управља Духом Светим, услишио наше молитве. Изашао је Господ у сусрет нашим молитвама и нашим жељама и ми смо за предстојатеља ове велике и важне за нашу Цркву и за читаво Православље епархије добили великог мужа, онога кога смо желели, кога смо измолили, владику Јоаникија. И ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама и у своје лично име, али и у име пуноће Српске Православне Цркве и у име пуноће Цркве Христове, честитам. Велика је и силна је наша радост, али ми смо ту радост као православни хришћани спремни да поделимо са свима: са браћом римокатолицима који живе у знаку истог крста Христовог као и ми православни, затим са другом децом Авраамовом: са браћом Јеврејима и са браћом муслиманима, са којима смо исто тако испреплетани широм балканског шара, па и овде у Црној Гори. Свима њима пружамо руку братства и братску радост делимо са њима. Пружамо им не само једну руку којом се рукујемо, него ширимо обе своје руке, ширимо, браћо и сестре, своје срце и све братски грлимо и целивамо. А ако у братски загрљај зовемо њих како тек чезнемо и желимо из свег срца, из дубине своје душе, да у миру и у љубави Христовој загрлимо ону нашу браћу која су нам најближа, која су нам рођена, а која данас нас овде сабране на овом скупу или не препознају или не признају за своју браћу, и називају нас различитим погрдним именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом, читавим својим бићем и молимо се да колико год не били добре воље према нама да их Господ одобровољи, али и нас и наша срца да прошири до небеса, да у та наша срца они имају улаз, али да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо већма него било кога другог у братски загрљај, јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то ко како себе доживљава и осећа, како се изражава, како себе види по свом националном убеђењу, без обзира на то коју идеологију, који политички поглед на свет има, и којој странци припада, без обзира на било које и било какве разлике, у Цркви - сви смо једно. Да је Црква, знамо добро, јединствени кров и простор за све нас, кров под који нас када приступимо светој чаши свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо... Не, браћо и сестре, ми Христом просветљени, молитвама Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског просветљени, знамо да за Бога најмање је битно како и на који начин себе доживљавамо уколико смо Христови. Свештеник када му приступимо једино што ће нас питати јесте како вам је име. У које име смо крштени, које смо име на крштењу добили, по чему нас Бог лично препознаје. Да сви једно буду нису речи било кога од овога света, нису речи нас свештеника, па макар били и епископи. То су речи никог другог но до самог Господа нашег Исуса Христа да сви једно буду. а за нас хришћане речи Христове су меродавне. Оне су огледало, оне су наше мерило. Када слушамо реч Његову она ће се претворити и преточити и у наше животе. Та реч Христова поред позива на јединство у исто време је и позив на љубав и позив на мир. Ни једно, ни друго, ни треће није могуће без вере у Христа, без послушања његовим заповестима и без труда да живимо у складу са оним на шта нас Он позива. У том светлу сви људи су позвани да буду наша браћа. У том кључу, у кључу Христовом, у Његовом огледалу, ми немамо непријатеље, без обзира што помућени силама овог света, надахнути интересима себичним и пролазним неки људи, Цркву Христову па и самога Христа, а онда и нас православне хришћане, могу видети као своје непријатеље. То је њихова ствар. Бог нас неће питати шта су они нама учинили, али ће нас питати шта смо ми учинили. Да ли смо посведочили распетог и васкрслог Христа, да ли смо били спремни, баш као што је чинио блаженопочивши митрополит Амфилохије и као што је заједно са њим чинио, чини и чиниће новоизабрани митрополит Јоаникије, који су носили и носе падове и бремена и оних који слушају реч Христову и оних који не слушају реч Христову. Стога позивам и апелујем на све крштене душе у овој Епископији да стану уз овог изабраног митрополита Јоаникија. И као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овде. А ја заједно са вама, браћо и сестре, кажем: Изабран је митрополит Јаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона Православне Цркве, онако како се то радило кроз сву историју од дванаесторице апостола, па преко седамдесеторице који су изабрани после њих, до наших дана. Свима је Господ рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца, Сина и Светога Духа. Тако је и кроз свети Сабор Цркве наше, али кроз ваше молитве и вашу вољу, рекао и овом драгом нам изабраном Митрополиту црногорско-приморском господину Јоаникију, рекао је и њему: Иди и поучавај и крсти све људе, сав народ у овом крају, у Црној Гори у име Оца, Сина и Светога Духа, приводи их распетом и васкрслом Христу без обзира како ко гледа на себе. Никаква друга потврда није потребна до избора од законитог Сабора. Али, ако већ неко жели потврду народа у Црној Гори за избор Митрополита новог, ја вас овде сабране питам и очекујем јасан, јединствен и непоновљив гласан одговор: да ли је достојан владика Јоаникије да седне на трон Светог Петра Цетињског? Да ли је достојан? Да ли је достојан владика Јоаникије за митрополита црногорско-приморског? Наравно да је достојан! И то сви треба да знају! Ја, немојте ми замерити што ћу речи лично у првом лицу једнине, вашег новог митрополита добро познајем, пријатељи смо, али много више од тога - браћа смо. Знамо се од студентских дана, али не од студентских дана када смо студирали богословске науке заједно, него много пре тога, када смо се сабирали у студентској соби, у Студентском граду у Београду - он студент философије, а моја маленкост студент археологије, а било је ту још наше браће у истој соби који су данас свештеници. Сабирали смо се и имали смо само једну потребу, само једно питање: не - има ли Бога? - него: ко је тај Бог? Који је тај Бог који може да осмисли сваки наш тамни буџак, да осмисли наше јадне животе, да осмисли историју? Који је то Бог који нам даје све, и себе самога у љубави, али даје и вечност? А онда смо готово паралелно у исто време срели апостоле оних времена и сведоке Христове, духовну децу Светог оца Јустина. Срели смо митрополита Амфилохију, владику Атанасија и владику Иринеја и они су нам не речју својом, него собом, својим постојањем показали да постоји живи Бог, да је тај Бог дошао међу нас да се распне и да се васкрсао и да је тај живи Бог, Исус Христос Господ Наш. После једног таквог сусрета, једног разговора и предавања митрополита Амфилохија, одлучили смо да напустимо студије које смо започели и да упишемо Богословски факултет, хотећи да чујемо живу реч Божју, не слутећи да ће нас Господ слабашне и мале поставити на трон са којег треба да носимо бреме распетог, али на путу васкрсења српског православног народа. И ја сам стога, браћо и сестре, јемац да је ваш нови Митрополит истински човек. Он јесте Србин православни, али је пре тога, за то време и после тога - хришћанин православни. То значи да воли свој српски народ, али у Христу и кроз љубав према свом народу воли сваког човека и све народе света, јер сви су позвани да буду Христос, да буду Црква Његова. За митрополита Јоаникија, као и за његовог духовног оца, а рекох већ нашег заједничког учитеља, блаженог спомена митрополита Амфилохија, важи онај једноставан закључак апостола Павла који је и закључак свих нас: Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу. Драга браћо, вама и свим нашим сународницима и свим људима који живе на овим просторима, постављам питање: Да ли ћемо ми савременици, дозволити да се и даље кроз 21. столеће преносе бесмислени идеолошки сукоби, понављам: бесмислени идеолошки сукоби, да нам на челу стоје жигови и етикете из прошлих времена. И не само то, него да те жигове утискујемо у душе сопствене деце. Потребан нам је само Христос, потребан нам је само Христов печат у срцу, њим да се осењујемо, а онда нека свако по свему другом буде оно што хоће. Разлике су дар Божји, дате су не да би били повод за сукобе, него су дате као дарови Божји да бисмо свој посебан печат развијали како бисмо онда кроз тај печат себе даривали другима, али исто тако кроз свој посебан дар примали друге да бисмо друге собом обогаћивали и другима били обогаћени. Стога и ја, заједно са изабраним митрополитом Јоаникијем и свим нашим архијерејима, молим све у овим светим крајевима да не дозволе да се мржња међу браћом и несреће продужују. Не остављајмо нашој деци хипотеке ни своје, ни наших дедова. Тражимо опроштај и опростимо: ако сам те увредио опрости, а ја теби унапред праштам на свему. То је реч, то је емоција, то је вера нас православних архијереја, то је вера вас православних хришћана, то је вера и вашега новог митрополита. И на крају, нека Господ да - као што је, знам поуздано, у срцу и у души вашег новог митрополита Бог Христос увек на првом месту и онда је све у његовом животу на свом месту – да, браћо и сестре, молитвама свих светих Божјих из ове свете земље, из наше свете Цркве Православне, Господ Христос буде у вашим срцима, у вашим мислима, у вашем бићу увек на првом месту. И онда никада нећете имати проблем да препознате шта је то што треба да буде на другом месту и шта на којем месту треба да буде: Христос Господ је почетак и крај, а све остало биће на свом месту. Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Духа Светога нека буде са свима вама овде сабранима, са свим житељима овог града, са свим житељима Црне Горе, са читавим светом. Живели, нека вам је срећан празник и нека вам је срећан и благословен нови Митрополит! Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Договорене заједничке активности којима ће се у сарадњи са другим Црквама и верским заједницама обележити двадесет година од повратка верске наставе у српске школе и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како тог предмета тако и његових наставника. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са Преосвећеним Епископом крушевачким г. Давидом, чланом Светог Архијерејског Синода, викарним Епископом топличким г. Јеротејем и изабраним Епископом марчанским архимандритом Савом примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Бискупа зрењанинског Ладислава Немета, председника Међународне Бискупске конференције Светих Ћирила и Методија, и чланове конференције: Надбискупа београдског Станислава Хочевара и Бискупа суботичког Славка Вечерину. Саговорници су, у духу разумевања и хришћанске сарадње, расмотрили низ питања од заједничког интереса верника обеју Цркава. Посебно су анализиране околности у којима се одвија верска настава у основним и средњим школама, имајући у виду да је текућа школска година јубиларна, јер се навршава двадесет година од када је тај предмет враћен у учионице. Договорене су заједничке активности којима ће се у сарадњи две Цркве, али и са другим Црквама и верским заједницама у Србији, обележити јубилеј и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како предмета тако и његових наставника. Са посебном пажњом представници две Цркве су разменили информације о току и проблемима везаним за реституцију од комунистичког режима одузете црквене имовине. Предвиђене су различите могућности сарадње како се реституција не би одлагала унедоглед, већ где је могуће и где закон допушта процес враћања отете имовине убрзао. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. У новом издању емисије "Катедра" на таласима васељенског Радија Светигора, емитовано је предавање Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, које је својевремено одржао као Митрополит загребачко-љубљански. На позив Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у недељу, 13. октобра 2019. године, тадашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је предавање у Саборној цркви у Зајечару. Предавање је одржано у оквиру Фестивала хришћанске културе. Патријарх Порфирије тада као Митрополит загребачко-љубљански говорио је на тему “Црква и време“. Извор: Радио Светигора
  15. Преосвећени Епископ умировљени канадски г. Георгије и изабрани Епископ хвостански г. Јустин служили су 27. августа 2021. године у цркви Светог Марка у Београду заупокојену свету Литургију и помен поводом 30. годишњице престављења Патријарха српског Германа. Герман Ђорић, Патријарх српски (1958-1990; †1991) Патријарх Герман рођен је 7. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила и мајке Цвете. Отац мује био учитељ а касније је рукоположен у чин ђакона и презвитера. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију започео је у Београду а завршио у Сремским Карловцима 1921. године. Једно време је био на студијама права у Паризу, а затим се уписао на Богословски факултет у Београду који је завршио 1942. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. У исто време је предавао веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927. године, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила, 1938. године, постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На овој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког 12. јуна 1951. године. После смрти супруге, у манастиру Студеници га је замонашио Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. У чин архимандрита произвео га је Епископ бањалучки Василије. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је у исто време, по одлуци Светог Архијерејског Сабора, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода. Ову дужност је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је Гласник, службени лист Српске Православне Цркве. На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године епископ Герман је изабран за Епископа будимског. До устоличења никада није дошло, јер за то никада није добијена сагласност мађарских грађанских власти. После смрти Епископа жичког Николаја, 1956. године, епископ Герман, који је био администратор Жичке епархије, изабран је за Епископа жичког. Као Епископ администрирао је Епархијом будимљанско-полимском од 1955. до 1956. године и Епархијом рашко-призренском од 1956 до 1957. године. На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија 13. септембра 1958. године. Архипастирство патријарха Германа пада у врло тешко време за српски народ и Српску Православну Цркву која је у то време била страшно прогоњена. Све што је постигнуто у том времену учињено је са великим напором и огромним сметњама. И поред тога, издавачка делатност је добила нови замах, а грађевинска делатност је зависила од разних фактора који према Цркви нису били расположени. Па, ипак, подигнуте су зграде Богословског факултета у Београду и Богословије у манастиру Крки. Једна од највећих заслуга патријарха Германа је та што је успео да се избори за наставак изградње храма Светог Саве у Београду. После вишедедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Забележено је да је патријарх Герман 88 пута подносио молбе и водио разговоре са разним инстанцама власти док се није изборио за наставак градње после 26 година његове службе. Изградња храма је поново почела када је 12. маја 1985. године одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља. За време тридесетдвогодишње управе Српском Црквом патријарха Германа, основане су нове епархије: Источноамеричка и канадска, Средњезападноамеричка и Западноамеричка 1963. године, Западноевропска и Аустралијска 1969. године, Врањска 1975. године, Канадска 1983. године и Бихаћко-петровачка 1990. године. У том периоду дошло је до два раскола у Српској Цркви. Епархије Скопска, Злетовско-струмичка и Охридско-битољска, уз велику подршку државних власти, издвојиле су се из састава Српске Православне Цркве насилним путем у «самосталну» такозвану Македонску православну цркву, коју не признаје ни једна Православна Црква у свету. Приликом оснивања нових епархија у САД и Канади, 1963. године, Епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке Светог Архијерејског Сабора, отишао је у раскол и затражио заштиту грађанских судова. Врховни суд САД донео је пресуду у корист Српске Православне Цркве. Патријарх Герман се веома трудио на отварању богословија и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Број богословија повећан је настојањем надлежних епископа и патријарха Германа отварањем богословија у манастиру Крки и сремским Карловцима и монашке школе прво у манастиру Преображењу, а потом у манастиру Острогу. Патријарх Герман је посебну љубав имао према манастирима које је и материјално помагао. Патријарх Герман се упокојио 27. августа 1991. године. Сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског. Све је спремно за долазак поглавара Српске православне цркве патријарха Порфирија у Добој. Данас су радови привођени крају, улице којима ће у четвртак поводом славе града Преображења Господњег проћи литија су дотјериване, а завршен је и мурал са патријарховим ликом. - Та сама траса, што се тиче зеленила, није претјерано захтјевна, углавном се ради о тротоару и асфалтом дијелу, али потрудили смо се да мало украсимо тај дио којим ће ићи литија, окачили смо заставе Српске православне цркве, као и заставе са грбом града Добој. Било је неких радова у Улици краља Александра, код малог парка, калдрма и све остало што је урађено ових дана, па смо и тај дио, што се тиче хоризонталне сигнализације, уредили и заиста мислим да су то финалне припреме што се тиче трасе - изјавио је данас Давор Савић, в.д. начелника Одјељења за стамбено-комуналне послове у Градској управи Добој. Сва возила из улица којима ће се кретати литија биће уклоњена, а из Полицијске управе апелују на Добојлије да буду добри домаћини и што мање користе своја возила, као и да паркинг-мјеста, која се у сриједу од 15 часова и у четвртак неће наплаћивати, препусте гостима из других локалних заједница. Поред припадника свих организационих јединица ПУ Добој, на обезбјеђењу овог значајног догађаја биће ангажоване и њихове колеге из других полицијских управа. - Од момента ступања на територију Републике Српске, односно БиХ и Српске, све вријеме ће Његова светост имати обезбјеђење полицијских службеника током његовог боравка и кретања на подручју Српске. Поред Његове светости, на подручју града очекује се боравак већег броја штићених личности које ће присуствовати обиљежавању славе града, што додатно усложњава сву ситуацију, и број присутних вјерника оба дана говори о једној комплексности самог догађаја - рекао је Предраг Лазић, замјеник начелника ПУ Добој. Долазак патријарха је значајан догађај за све Добојлије, сматра Милка Ћосић, историчар и кустос у добојском музеју. - На ову тему су говорили позванији од мене, али као историчар знам да је то изузетан историјски догађај. О томе ће се судити тек кад дођу нека времена јер долазак духовног пастира Српске православне цркве у ову средину не само да има значај за српски православни народ, него за све грађане који живе у овом граду јер овакви доласци доносе благослов средини. И оно што је за Добој врло важно је да се страдалници из Првог свјетског рата уврсте у календар наше цркве као мученици. Долазак Нјегове светости свакако ће нам отворити неке видике и у будућности ја бих била пресрећна да добојски мученици добију мјесто у календару - навела је Ћосићева. На патријарховом Инстаграм профилу пише да ће послије више од осам деценија Добој угостити српског патријарха, који ће на дан Преображења Господњег служити свету архијерејску литургију, чиме ће овај дан ући у анале као један од најсвечанијих у историји града на три ријеке. - Долазак патријарха Порфирија прва је посета патријарха СПЦ након 83 године, када је на сличном, величанственом догађају, боравио патријарх Гаврило Пети (Дожић). Том приликом, 18. септембра 1938. године, патријарх је освештао новоизграђени Храм светих Петра и Павла, прву православну цркву у Добоју, јер је до тада богослужење обављано у адаптираној кући из 1884. године - пише у објави на патријарховом званичном профилу. Посјета патријарха Добоју је и први његов званични долазак у БиХ након избора на ту позицију, као и прва посјета Епархији Зворничко-тузланској. Патријарх долази сутра, а истог дана у 18.00 часова ће бити дочекан у Храму светих апостола Петра и Павла, у којем ће бити служена доксологија. Наредног јутра у девет часова Његова светост ће служити свету архијерејску литургију са више архијереја и свештеника, а потом ће литија проћи улицама, од храма до Градске управе, гдје ће бити обављено резање славског колача. - И биће културно-умјетнички програм, забавни програм, прикладан том догађају. Ангажовали смо нашу Етно-групу "Ива" и поред тога гост ће бити и Снежана Ђуришић. Мислим да ће то бити адекватан програм за грађане - рекао је недавно Борис Јеринић, градоначелник Добоја, и додао да је поносан што је прва патријархова званична посјета Српске и епархији управо долазак у Добој. Извор: РТРС View full Странице
  17. Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског. Све је спремно за долазак поглавара Српске православне цркве патријарха Порфирија у Добој. Данас су радови привођени крају, улице којима ће у четвртак поводом славе града Преображења Господњег проћи литија су дотјериване, а завршен је и мурал са патријарховим ликом. - Та сама траса, што се тиче зеленила, није претјерано захтјевна, углавном се ради о тротоару и асфалтом дијелу, али потрудили смо се да мало украсимо тај дио којим ће ићи литија, окачили смо заставе Српске православне цркве, као и заставе са грбом града Добој. Било је неких радова у Улици краља Александра, код малог парка, калдрма и све остало што је урађено ових дана, па смо и тај дио, што се тиче хоризонталне сигнализације, уредили и заиста мислим да су то финалне припреме што се тиче трасе - изјавио је данас Давор Савић, в.д. начелника Одјељења за стамбено-комуналне послове у Градској управи Добој. Сва возила из улица којима ће се кретати литија биће уклоњена, а из Полицијске управе апелују на Добојлије да буду добри домаћини и што мање користе своја возила, као и да паркинг-мјеста, која се у сриједу од 15 часова и у четвртак неће наплаћивати, препусте гостима из других локалних заједница. Поред припадника свих организационих јединица ПУ Добој, на обезбјеђењу овог значајног догађаја биће ангажоване и њихове колеге из других полицијских управа. - Од момента ступања на територију Републике Српске, односно БиХ и Српске, све вријеме ће Његова светост имати обезбјеђење полицијских службеника током његовог боравка и кретања на подручју Српске. Поред Његове светости, на подручју града очекује се боравак већег броја штићених личности које ће присуствовати обиљежавању славе града, што додатно усложњава сву ситуацију, и број присутних вјерника оба дана говори о једној комплексности самог догађаја - рекао је Предраг Лазић, замјеник начелника ПУ Добој. Долазак патријарха је значајан догађај за све Добојлије, сматра Милка Ћосић, историчар и кустос у добојском музеју. - На ову тему су говорили позванији од мене, али као историчар знам да је то изузетан историјски догађај. О томе ће се судити тек кад дођу нека времена јер долазак духовног пастира Српске православне цркве у ову средину не само да има значај за српски православни народ, него за све грађане који живе у овом граду јер овакви доласци доносе благослов средини. И оно што је за Добој врло важно је да се страдалници из Првог свјетског рата уврсте у календар наше цркве као мученици. Долазак Нјегове светости свакако ће нам отворити неке видике и у будућности ја бих била пресрећна да добојски мученици добију мјесто у календару - навела је Ћосићева. На патријарховом Инстаграм профилу пише да ће послије више од осам деценија Добој угостити српског патријарха, који ће на дан Преображења Господњег служити свету архијерејску литургију, чиме ће овај дан ући у анале као један од најсвечанијих у историји града на три ријеке. - Долазак патријарха Порфирија прва је посета патријарха СПЦ након 83 године, када је на сличном, величанственом догађају, боравио патријарх Гаврило Пети (Дожић). Том приликом, 18. септембра 1938. године, патријарх је освештао новоизграђени Храм светих Петра и Павла, прву православну цркву у Добоју, јер је до тада богослужење обављано у адаптираној кући из 1884. године - пише у објави на патријарховом званичном профилу. Посјета патријарха Добоју је и први његов званични долазак у БиХ након избора на ту позицију, као и прва посјета Епархији Зворничко-тузланској. Патријарх долази сутра, а истог дана у 18.00 часова ће бити дочекан у Храму светих апостола Петра и Павла, у којем ће бити служена доксологија. Наредног јутра у девет часова Његова светост ће служити свету архијерејску литургију са више архијереја и свештеника, а потом ће литија проћи улицама, од храма до Градске управе, гдје ће бити обављено резање славског колача. - И биће културно-умјетнички програм, забавни програм, прикладан том догађају. Ангажовали смо нашу Етно-групу "Ива" и поред тога гост ће бити и Снежана Ђуришић. Мислим да ће то бити адекватан програм за грађане - рекао је недавно Борис Јеринић, градоначелник Добоја, и додао да је поносан што је прва патријархова званична посјета Српске и епархији управо долазак у Добој. Извор: РТРС
  18. Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије боравио 8. и 9. августа 2021. године, у првој канонској посети Православној Епархији тимочкој од избора за поглавара наше Свете помесне Цркве. Доносимо преглед наведене дводневне посете: Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Патријарх Порфирије у Доњем Милановцу: Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. У среду 28. јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије началствује Светом Архијерејском Литургијом на платоу испред Успенског храма Кијевопечерске Лавре уз саслужење више архијереја, међу који су и преосвећена Господа Архијереји, викари Патријарха српског ремезијански Стефан и топлички Јеротеј. Поводом свечане прославе 1033. Крштења Русије и празника Светог Кнеза Владимира пре Свете Литургије у Успенском храму представницима медија обратио се Њ.П. Митрополит Антоније бориспољски и броварски, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, са представницима других Помесних Цркава. У име Српске Цркве обратио се Епископ rемезијански Стефан преневши овом приликом благослове Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. Извор: Телевизија Храм
  20. Патријарх је исказао спремност за помоћ и сарадњу новоизабраном руководству Српског демократског форума Његова Светост Патријарх српски Порфирије примио је 16. јула 2021. године у просторијама Црквене oпштине Загреб делегацију Српског демократског форума коју су чинили новоизабрана председница те најстарије невладине организације Срба у Хрватској Јелена Несторовић, саборска заступница Драгана Јецков, Никола Вукобратовић, Марина Стојновић, Јован Влаовић и Емина Ђурашевић. Приликом сусрета расправљало се о будућим плановима Српског демократског форума, о раду Гимназије Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу, као и о актуелним питањима и дешавањима у српској заједници у Хрватској. Чланови Српског демократског форума, који су раније деловали кроз Омладинску мрежу Срба у Хрватској, истакли су да су континуирано успешно сарађивали са Његовом Светошћу док се налазио на катедри Митрополита загребачко-љубљанских. Новоизабраном руководству Српског демократског форума Патријарх је пожелео много успеха у будућем раду и исказао спремност за помоћ и сарадњу. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  21. Разговор са презвитером др Оливером Суботићем, аутором књиге Тесла: Духовни лик Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду. *Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко? — Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију. *Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података? — Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед. Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво. Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге. Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге? — Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла. Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге. Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако до тада ништа није указивало да ћу у тој преписци пронаћи оно што тражим. И заиста, после неколико минута, наишао сам на документ од првокласног значаја за проблематику која ме је занимала. Зато сасвим искрено кажем да без Божије помоћи не бих успео да напишем ову књигу. Велику подршку током писања сам имао од своје супруге и деце, који су ми несебично поклонили време које је припадало њима, и зато их сматрам коауторима књиге. Подршку сам имао и од својих родитеља, пријатеља, кумова, браће свештеникâ… Особиту част, али и подршку, ми је представљала чињеница да је уводно слово књизи, на личну иницијативу, дао блаженопочивши патријарх српски Иринеј. За њега сам тек касније, пошто се упокојио, сазнао да је био љубитељ лика и дела Николе Тесле. Што се стручне и материјалне подршке тиче, одмах после Музеја Николе Тесле (који је и коиздавач књиге), истакао бих подршку компаније Mak Trade Group, која је била материјални покровитељ штампе књиге, на иницијативу њеног власника и директора, а мог драгог пријатеља, Славка Радмиловића. Било је и доста људи који су ми помогли тако што су ми без икакве накнаде достављали материјале који су ми били потребни, знајући да је књига добротворни пројекат. Примера ради, када је реч о фотографијама, огромну стручну подршку сам добио од познатог српског уметника Рајка Каришића, који је даривао велики број својих ауторских веома квалитетних фотографија за монографију; сличну сам подршку добио од иконописца Данке Мишевић, која је специјално за књигу урадила ауторске илустрације за уводне странице сваког поглавља; слично је поступио и фотограф Зоран Буловић, велики поштовалац лика и дела Николе Тесле, који је доставио своје ауторске фотографије само са једним циљем: да то буде допринос афирмацији лика и дела генијалног проналазача. Потрудио сам се да све племените људе који су ми помогли наведем у посебном делу књиге. *Коме се књига најпре обраћа, односно коме је она првенствено намењена? Да ли стручној јавности, црквеном читалаштву, млађој или старијој популацији, или некој широј публици? Какве су с друге стране реакције читалаца: да ли знате нешто о томе како је књига Тесла: Духовни лик примљена код публике? — Књига је писана коришћењем научне методологије и уз прецизно навођење изворâ података (коришћен је харвардски стил референцирања), али је писана таквим стилом да је може читати шири круг читалаца. Трудио сам се да је напишем разумљивим, приповедачким стилом, а да све што се у њој наводи има научну валидност. У том погледу, она је намењена свима које сте навели у Вашем питању. Што се тиче читалачке рефлексије, коментари који су до сада дошли до мене сведоче да је књига јако добро примљена у свим круговима, и то доста боље него што сам очекивао. Неки од позитивних јавних коментара су објављени и на званичној интернет презентацији књиге, на адреси https://www.tesla-duhovni-lik.rs/. Са друге стране, чуо сам посредно и за спорадичне негативне коментаре од људи који, по свему судећи, још увек размишљају у марксистичком кључу размишљања и који се чуде одакле то да један свештеник пише о овој теми. С обзиром на то да поменути коментари долазе од идеолошки оптерећених кругова који, притом, књигу нису ни прочитали (а могуће чак ни прегледали), на њих нисам обраћао пажњу. Критику која ће ми бити значајна тек очекујем, од људи који који припадају стручној јавности и који ће књигу пажљиво прочитати и дати конструктивна критичка запажања која ће ми помоћи да друго издање књиге побољшам. Шта је, према Вашем мишљењу, било кључно за изградњу Теслине духовности? Каква је улога и место његовог оца, свештеника Милутина Тесле, и његове мати Георгине, родом из свештеничке породице Мандића? Да ли је било још људи из његовог породичног окружења који су утицали на његову духовност, и на који начин? — Утицај породичног окружења на изградњу Теслиног духовног лика је важан и значајан, и њему је посвећено прво поглавље књиге. Са друге стране, тај утицај не треба ни прецењивати јер је Тесла по много чему самосвојна личност. Поред примера врлинског живота, родољубља, делатног миротворства и здраве духовитости, отац Милутин је Николи Тесли био узор и у погледу учености. У чувеном писму девојчици Поли Фотић (ћерки Константина Фотића, амбасадора Краљевине Југославије у САД), Тесла свог оца карактерише управо као „веома ученог човека“ који је, притом, „имао одговор на свако питање“. Слично томе, можемо рећи да је дар елоквенције Тесла наследио управо од њега. Мајка Георгина-Ђука је заузимала посебно место у срцу Николе Тесле: за њу је био изразито везан и, притом, наглашавао да је своју генијалност од мајке биолошки и наследио (при чему треба имати у виду да је прву менталну стимулацију Николиног интелекта извео отац, путем разних меморијских вежби, о чему Тесла пише у својој аутобиографији). Мати му је била узор и у марљивости и трудољубивости (јако су дирљиве речи којима Тесла у својим чланцима Американцима свог времена објашњава врлине, храброст и способности мајке Георгине). Немојмо заборавити и то да га је управо мајка отргла од погубне страсти коцкања коју је развио у младости, страсти која је претила да га уништи и духовно и физички. Посебно је потребно нагласити утицај који је на Теслу извршио мајчин брат, православни свештеник Петар, потоњи митрополит Николај Мандић. Био је то Теслин омиљени рођак. Он га помиње у проналазачком периоду у америчкој штампи и поноси се тиме што је његов ујак митрополит Српске Цркве, док у приватној преписци са Американцима Тесла објашњава да је православни хришћанин и да је то вера његовог ујака-митрополита. Притом, немојмо заборавити да га је управо ујак увео у Декартову философију још у детињству, а да је та философија, кроз теорију етра, по самим Теслиним речима била кључна за његов проналазачки приступ. Ето конкретног примера зашто не можемо разумети Теслу као проналазача ако претходно не разумемо Теслу као личност у заједници са свима онима који су га кроз живот обликовали. Шта можемо знати о Теслиној религиозности? Посебно, шта можемо знати о Теслином односу према хришћанском вероучењу и о његовој црквености? — Ово је једна од оних тема код којих строго морамо водити рачуна да раздвојимо чињенице од тумачењâ. Чињенице говоре да је Тесла рођен као Србин-православни хришћанин, да је током целог живота као своју вероисповест наводио православно хришћанство и да је опојан по православном хришћанском обреду. Други сет чињеница се односи на сâм Теслин израз када је реч о религијским темама. У том смислу, Тесла се афирмативно односи према хришћанству, које веома јасно и експлицитно издвајао из корпуса светских религија. Примера ради, у свом чувеном чланку под називом „Проблем повећања људске енергије“ Тесла наводи да је хришћанска религија „дубоко мудра, научна и бескрајно практична“ и да је у том погледу „у наглашеном контрасту у односу на друге религије“. Он даље наводи да су све остале религије резултат „апстрактног мишљења“, док је хришћанство непогрешиво као „резултат практичног експеримента“, указујући несумњиво на оно што православни богослови називају „духовним опитом“, односно искуственом вером. На сличан начин је и Свето Писмо – Библију издвајао од свих других књига, поготово у етичком смислу. Истине ради, не треба прећутати ни то да Тесла у својим чланцима помиње и хиндуистичке списе, поредећи оно што у њима пише са неким научним концептима, док поред хришћанског учења наводи како разне философске доктрине, тако и неке концепције далекоисточних религија. По свему судећи, он је интимно тежио проналажењу неке врсте универзалистичког религијског обрасца, који би укинуо разлике међу религијама. С тим у вези, занимљива је његова изјава током доделе Едисонове награде 1916. године, у којој каже да је „веома религиозан у свом срцу, мада не на уобичајен начин“. Све ово, понављам, треба узети у обзир тако што се претходно зна да Тесла себе целог живота пред јавношћу и пријатељима карактерише као хришћанина. То понекад чини и у полемикама – тако, када одговара на један провокативан текст, он уредништву часописâ The Electrical Review и The Electrical Engineer, пише да им је више пута опраштао увреде „као хришћанин и философ“. Када је реч о Теслиној црквености, не може се рећи да је у периоду студија, а поготово у периоду проналазаштва, он живео литургијски као што је то чинио у детињству. Додуше, то је донекле разумљиво због временско-просторног контекста у коме се обрео – у Грацу, Стразбуру, Будимпешти и Паризу, а потом у Њујорку у другој половини 19. века није ни имао могућности да иде у православни храм јер их у тим местима фактички није ни било или су, евентуално, били у изградњи. Са друге стране, када на врхунцу проналазачке славе долази из Америке у Европу и посећује своју родну Лику, он тражи мир, одмор и духовну обнову управо у манастиру Гомирје, код ујака Николаја који је тада био архимандрит. Треба, такође, имати у виду и Теслин начин живота, потпуно посвећен проналасцима, због чега се у америчком периоду његов живот највећим делом сводио на лабораторију и хотелску собу. Тесла у САД одржава везу са Српском Црквом, и то од тренутка када на амерички континент долази архимандрит Севастијан Дабовић, први српски мисионар у САД, кога и материјално помаже. Он је у контакту са Црквом био и преко потоњих црквено-школских општина које се формирају у првој половини 20. века. Тако је при крају свог живота од стране црквено-школске општине у Гери (Индијана), приликом освећења Храма посвећеног Светом Сави, Тесла именован за кума, што му је, по личном сведочанству, била посебна част. Тај храм у епархији источно-америчкој, у реновираном облику, данас на својој фасади има медаљон са ликом Николе Тесле, управо у знак сећања на Теслино кумство. Каква су Теслина гледишта у погледу философских питања? Постоје ли неки узори којима је он следовао, или школе мисли које су утицале на формирање његовог интелектуалног и духовног лика? — Када је у питању философија, несумњиво је да је Декарт на њега извршио највећи утицај, и то у мери да је то утицало чак и на проналазачки приступ. Постоје и извесни утицаји философâ-емпиристâ, што је очекивано, с обзиром на оно чиме се Тесла бавио, а за шта је експеримент кључна ствар (опет, и овде је Тесла сасвим особен јер, за разлику од класичног експерименталног метода, он је већину експеримената прво изводио у глави, мислено, због чега су му рационалисти попут Декарта ипак ближи). Особито важан утицај на њега је својим делима извршио Руђер Бошковић, кога је веома поштовао и сматрао правим творцем теорије релативитета, у оном делу у коме она, по Теслином мишљењу, није била спорна. На Теслу као интелектуалца су доста утицала и књижевна дела Гетеа, Шекспира, Гогоља, Пушкина…, али и српских писаца, попут Његоша, чији је Горски вијенац слушао још у детињству, од своје мајке, која га је знала готово напамет. Са Марком Твеном, чија дела је читао у детињству, је био и одличан пријатељ. Да ли су се Теслини религијски и философски ставови развијали и мењали током његовог живота, и на који начин? Које су биле кључне духовне теме које су њега занимале? — Теми Теслине религиозности и философских ставова сам посветио централно поглавље своје књиге, у коме сам отпратио ову област у различитим периодима Теслиног живота, од детињства и младости, преко проналазачког периода, све до позне старости. У том смислу постоје извесне осцилације и зато је важно имати у виду временски оквир када говоримо о овој теми. Узевши у обзир претходно речено што се тиче Теслиног хришћанског доживљаја и идентитета, „прошараног“ неким далекоисточним идејама (углавном под утицајем познанства са индијским мисионаром Вивеканандом), у проналазачког периоду је осетан и утицај натуралистичких теорија његовог времена, премда не у атеистичком кључу размишљања, будући да он Творца света помиње са поштовањем. Било је ту и утицаја деизма у једном периоду живота, по чему је, донекле, био сличан Ајнштајну, са којим се, иначе, није слагао у теоријском смислу и чију је теорију релативитета излагао беспоштедној критици. Опет, у својим последњим годинама Тесла се кроз епске песме, којима је био напајан од детињства, јаче везује са православно хришћанско наслеђе. У његовој преписци тај траг јасно препознајемо, поготово када пише о борби српског народа „за идеале хришћанства“ и „за Крст Часни и слободу златну“. У принципу, Тесла је човек кога све време највише занимају научне теме и проучавање природе, и он следствено томе готово свим другим темама приступа првенствено као проналазач. Због тога уме понекад да буде и помало противречан и да, примера ради, у једном тексту велича Творца света, а у другом пише о свемиру из типично натуралистичке позиције. Или, рецимо, да у једном тексту људску душу своди на „скуп утисака, мишљења и осећања“, а да Џ. П. Моргану неколико година раније, на Никољдан 1904. године, пише како са Светим Николом има „тихи договор“ по коме треба да се држе један другог, што су то чинили годинама, чиме јасно говори да се молитвено обраћао свом Светитељу-заштитнику (Свети Николај Мирликијски је био Теслин омиљени Светитељ), а следствено томе, и у прилог тога да верује у загробни живот душе. У том погледу се дешава да код Тесле не можемо пронаћи кохерентан приступ у неким темама, већ да, зависно од контекста, морамо да разлучимо шта је желео рећи у датом тренутку и због чега. О свему томе сам у књизи детаљно писао. Познато је да су Тесла и Николај Велимировић били познаници још у време Првог светског рата. Какве природе је била њихова сарадња, и уопште њихов однос, и да ли су га одржавали и током каснијих година? — Николај и Тесла су се 1916. године упознали у Њујорку, посредством професора Паје Радосављевића, Теслиног верног пријатеља који је био својеврсни „филтер“ када је реч о Србима који су хтели да дођу до генијалног проналазача. Из преписке Тесле и Радосављевића се види да је Николај (тада јеромонах) имао идеју да обједини Србе на Америчком континенту, у циљу давања подршке Србији која је војевала против далеко надмоћнијег непријатеља, Аустро-угарске империје. У том смислу, Тесла и Пупин су били незаобилазни саговорници Николају за било какву озбиљнију иницијативу. Нажалост, затегнутост односа два српска корифеја науке (а уз то и јако критичан став професора Радосављевића према Пупину) онемогућили су заједничко делање, те заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Но и Николај је био свестан да је Тесла био посебан човек, предан проналазаштву, и да га не треба уплитати у било какве друштвене иницијативе. Тако у једном писму Николај пише професору Радосављевићу да „жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне“, те да би „био грех одвраћати га од његовог посла“. Нажалост, немамо пуно података о садржају разговорâ Тесле и Николаја. Постоје, додуше, неке анегдоте, попут оне у погледу сличности струје и силе Божије, но за то немамо никакав писани траг, само усмено предање. Какав је био однос Николе Тесла према Србима, и уопштеније према његовом српском пореклу? С друге стране, како се Тесла опходио према Американцима, и према својој другој домовини — Сједињеним Државама? — Однос Тесле према Србима и српству најбоље се види из његових речи, било да је реч о преписци или текстовима објављеним у америчкој штампи. Он више пута у америчким штампаним медијима наводи да је Србин, да потиче из Војне крајине, објашњава Американцима ко су Срби и где је његова родна Лика. Из свих тих текстова се види да се дичи својим пореклом и да му је стало да Американци сазнају за његов народ и за вековну борбу коју Срби воде против окупаторâ Османлија. У чувеном есеју о Јовану Јовановићу Змају, који Тесла објављује на врхунцу проналазачке славе 1894. године у часопису Century (у коме се Змајеве песме први пут појављују на енглеском језику, и то у Теслином преводу), Никола Тесла, између осталог, пише: „Тешко да се може наћи народ који је имао тужнију судбину од Срба. Са висине некадашњег сјаја, када је српска држава обухватала готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије који сада припада Аустрији, српски народ је потонуо у презрено ропство, после фаталне битке 1389. године на Косову Пољу, против надмоћних азијатских хорди. Европа никада неће моћи да одужи велики дуг који дугује Србима, који су по цену сопствене слободе, задржали тај варварски прелив“. Ове Теслине речи би у наше време требало посебно апострофирати. Свом ујаку Паји Мандићу поводом поменутог текста Тесла исте године пише писмо у коме, између осталог, каже: „По успеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета“. Американци Теслиног времена брзо схватају ко су Срби и какав крст носе вековима. Тако Артур Бризбејн, новинар The New York World-а , исте године када Тесла објављује есеј о Змају, у тексту посвећеном Тесли наводи да је српски народ одагнао азијску претњу од Европе и изводи следећи закључак: „И Хаксли, који умује озбиљно, и Оскар Вајлд, који је блесаст, могу сада да уживају у животу и Лондону управо зато што су се ти борци борили тако снажно“. Данас, када је Велика Британија једна од земаља које се најупорније залажу за отцепљење Косова и Метохије од Србије, ове речи америчког новинара с краја 19. века треба да побуде савест сваког честитог британског политичара. Што се тиче Теслиног односа према Американцима и САД, он је препун поштовања. Тесла је Америци био до краја живота захвалан за све што му је пружила и омогућила. Било му је жао што није раније дошао у ту земљу и сматрао је да су САД, у технолошком смислу, хиљаду година испред остатка света. Веома се радовао када би амерички новинари примећивали његову лојалност према САД. Чињеница да је уверење о америчком држављанству држао у сефу јасно говори колико је до њега држао. Американце је јако поштовао као народ и сматрао да су веома вредни, интелигентни и способни. Иначе, Теслин омиљени председник био је Френклин Делано Рузвелт. За њега је Тесла сматрао да је дословно највећи геније који се на политичком бојишту појавио у последњих неколико векова. Овде је јако важно нагласити да је Тесла посебно желео да се Срби и Американци што боље упознају, и да буду пријатељски народи. У наше време, оптерећено бременом деведесетих година прошлог века, то је задатак кога треба да се подухвате љубитељи Теслиног лика и дела међу Србима и Американцима. Ко је Никола Тесла за наше савременике? Постоје ли заблуде о духовном лику Николе Тесле, и какве? — Данас о Тесли можемо чути много различитих мишљења, од оних објективно заснованих до оних који су чиста заблуда. Једно време су, рецимо, доста присутна била редукционистичка мишљења, присутна код људи који су сматрали да Теслу треба свести на његове проналаске, а да све остало једноставно занемарити (то је посебно био тренд међу српским професорима електротехнике у доба самоуправног социјализма). Но Теслу као проналазача је готово немогуће разумети уколико не разумемо његову личност, о чему сам нешто већ рекао. Насупрот томе, постојали су и данас постоје људи који идеализују Теслин лик и пренаглашавају његову духовност, у мери да сматрају да генијалног проналазача треба канонизовати. Ни тај став нема упориште у реалности јер је Тесла, начелно гледано, живео православном етиком (правда и милосрђе су код њега били особито изражени), али је имао и неких својих слабости са којима се борио, при чему је у свом изразу, поред православних, имао и хетеродоксних иступања, што свакако није одлика Светитељâ. Постоји и прилично раширена заблуда је да је Тесла био малтене непогрешив у својим разматрањима. Погрешност те тезе показује сâм Тесла, када признаје да је, примера ради, једно време сматрао да X-зраци нису штетни те да се лично излагао њима, да би стимулисао интелектуалне способности, али да је убрзо схватио своју заблуду и исправио своју грешку, која је могла бити погубна по његово здравље. У наше време је посебно опасна појава развијања својеврсног религијског култа око Теслиног лика. У том смислу је потребно осврнути се на термин „теслијанац“, који се у јавности све чешће се користи за ентузијасте који поштују и афирмишу Теслин лик и дело у свету. Лично сам јако критички настројен према коришћењу овог термина за поменуту сврху, поготово јер га неки неодговорни појединци користе упоредо са термином „теслијанство“, тежећи да створе класичан култ личности у псеудо-религијском кључу размишљања, што је већ озбиљна духовна прелест. Било би јако лоше ако би се у Србији десило оно што се деценијама раније догодило у САД, а то је појава разних парарелигијских покрета који су дошли дотле да уче да је Тесла божанско или ванземаљско биће. Таквих појава је било чак и у Теслино време, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни, рецимо, сматра да је Тесла управо због људи који су га још за време живота прогласили за биће пореклом са Венере намерно правио нека површна антрополошка разматрања, да би се одбранио. Да је Тесла данас међу нама, уверен сам да би се први оштро побунио против стварања псеудорелигијског култа од његове личности. Књига о духовности Николе Тесле задужбинарски је пројекат. Можете ли нам рећи нешто о идејама и циљевима најпре тог пројекта, који се тиче оснивања Задужбине „Петар Мандић“, установе која афирмише лик и дело Теслиних предака, а чији сте један од оснивача, уз Вашег оца? Колико нам је познато, целокупан приход од продаје књиге Тесла: Духовни лик намењен је у корист подизања ове Задужбине? — Недавно је сајт РТС-а објавио мој ауторски текст под називом „Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака“. У том тексту сам, колико је то могуће сажето, представио Задужбину „Петар Мандић“, која афирмише лик и дело Теслиних предака, и којој ће бити усмерен сав приход од продаје моје књиге о Тесли. За потребе овог текста бих само цитирао седам дефинисаних стратешких циљева Задужбине, онако како су у сажетом облику наведени на званичном сајту књиге о Тесли. То су (цитирам): 1) Стипендирање младих студената техничких и других наука (првенствено оних који имају добре оцене и који су остали без једног или оба родитеља), 2) Популарисање квалитетног дијалога између религије и науке, 3) Развој школâ родитељства у Србији, 4) Подршка пројектима проучавања развоја емотивне интелигенције код деце, 5) Подизање друштвене свести у погледу уравнотеженог образовања, које подразумева како формирање моралног лика младих нараштаја, тако и стимулацију њихових интелектуалних способности, 6) Глобална афирмација најбољег што српски народ има у својој историји и традицији и 7) Развијање добросуседских односа између православних Срба и осталих балканских народа. Уговором који сам потписао са издавачком кућом Бернар прецизно је одређено да се и ја и издавач одричемо комплетног прихода од продаје књиге у корист Задужбине. Идеја која стоји иза тога јесте да ширимо дух задужбинарства, дух који је био карактеристичан и за Теслу, својеврсног „задужбинара“ науке, који за себе ништа није стицао, већ је све радио за добробит човечанства. У том смислу, књига о Тесли је својеврсни позив да, по узору на наше славне претке, делатно радимо на пољу добробити нараштаја који долазе. Планирате ли објављивање још неких публикација о Николи Тесли, и којих? Коме ће оне бити упућене, и када их можемо очекивати? — Оно што је у току јесте превод књиге Тесла: Духовни лик на енглески језик, у форми која ће бити проширена и прилагођена читаоцима западног света. Сматрам да је енглеско издање још важније од српског и зато смо послу превода приступили систематично и темељно. Уз Божију помоћ, надам се да ће прва верзија превода бити готова до краја године, а да ћемо наредне године у ово доба имати и одштампану књигу на енглеском језику. За Информативну службу Српске Православне Цркве Срећко Петровић Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Разговор са презвитером др Оливером Суботићем, аутором књиге Тесла: Духовни лик Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду. *Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко? — Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију. *Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података? — Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед. Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво. Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге. Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге? — Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла. Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге. Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако до тада ништа није указивало да ћу у тој преписци пронаћи оно што тражим. И заиста, после неколико минута, наишао сам на документ од првокласног значаја за проблематику која ме је занимала. Зато сасвим искрено кажем да без Божије помоћи не бих успео да напишем ову књигу. Велику подршку током писања сам имао од своје супруге и деце, који су ми несебично поклонили време које је припадало њима, и зато их сматрам коауторима књиге. Подршку сам имао и од својих родитеља, пријатеља, кумова, браће свештеникâ… Особиту част, али и подршку, ми је представљала чињеница да је уводно слово књизи, на личну иницијативу, дао блаженопочивши патријарх српски Иринеј. За њега сам тек касније, пошто се упокојио, сазнао да је био љубитељ лика и дела Николе Тесле. Што се стручне и материјалне подршке тиче, одмах после Музеја Николе Тесле (који је и коиздавач књиге), истакао бих подршку компаније Mak Trade Group, која је била материјални покровитељ штампе књиге, на иницијативу њеног власника и директора, а мог драгог пријатеља, Славка Радмиловића. Било је и доста људи који су ми помогли тако што су ми без икакве накнаде достављали материјале који су ми били потребни, знајући да је књига добротворни пројекат. Примера ради, када је реч о фотографијама, огромну стручну подршку сам добио од познатог српског уметника Рајка Каришића, који је даривао велики број својих ауторских веома квалитетних фотографија за монографију; сличну сам подршку добио од иконописца Данке Мишевић, која је специјално за књигу урадила ауторске илустрације за уводне странице сваког поглавља; слично је поступио и фотограф Зоран Буловић, велики поштовалац лика и дела Николе Тесле, који је доставио своје ауторске фотографије само са једним циљем: да то буде допринос афирмацији лика и дела генијалног проналазача. Потрудио сам се да све племените људе који су ми помогли наведем у посебном делу књиге. *Коме се књига најпре обраћа, односно коме је она првенствено намењена? Да ли стручној јавности, црквеном читалаштву, млађој или старијој популацији, или некој широј публици? Какве су с друге стране реакције читалаца: да ли знате нешто о томе како је књига Тесла: Духовни лик примљена код публике? — Књига је писана коришћењем научне методологије и уз прецизно навођење изворâ података (коришћен је харвардски стил референцирања), али је писана таквим стилом да је може читати шири круг читалаца. Трудио сам се да је напишем разумљивим, приповедачким стилом, а да све што се у њој наводи има научну валидност. У том погледу, она је намењена свима које сте навели у Вашем питању. Што се тиче читалачке рефлексије, коментари који су до сада дошли до мене сведоче да је књига јако добро примљена у свим круговима, и то доста боље него што сам очекивао. Неки од позитивних јавних коментара су објављени и на званичној интернет презентацији књиге, на адреси https://www.tesla-duhovni-lik.rs/. Са друге стране, чуо сам посредно и за спорадичне негативне коментаре од људи који, по свему судећи, још увек размишљају у марксистичком кључу размишљања и који се чуде одакле то да један свештеник пише о овој теми. С обзиром на то да поменути коментари долазе од идеолошки оптерећених кругова који, притом, књигу нису ни прочитали (а могуће чак ни прегледали), на њих нисам обраћао пажњу. Критику која ће ми бити значајна тек очекујем, од људи који који припадају стручној јавности и који ће књигу пажљиво прочитати и дати конструктивна критичка запажања која ће ми помоћи да друго издање књиге побољшам. Шта је, према Вашем мишљењу, било кључно за изградњу Теслине духовности? Каква је улога и место његовог оца, свештеника Милутина Тесле, и његове мати Георгине, родом из свештеничке породице Мандића? Да ли је било још људи из његовог породичног окружења који су утицали на његову духовност, и на који начин? — Утицај породичног окружења на изградњу Теслиног духовног лика је важан и значајан, и њему је посвећено прво поглавље књиге. Са друге стране, тај утицај не треба ни прецењивати јер је Тесла по много чему самосвојна личност. Поред примера врлинског живота, родољубља, делатног миротворства и здраве духовитости, отац Милутин је Николи Тесли био узор и у погледу учености. У чувеном писму девојчици Поли Фотић (ћерки Константина Фотића, амбасадора Краљевине Југославије у САД), Тесла свог оца карактерише управо као „веома ученог човека“ који је, притом, „имао одговор на свако питање“. Слично томе, можемо рећи да је дар елоквенције Тесла наследио управо од њега. Мајка Георгина-Ђука је заузимала посебно место у срцу Николе Тесле: за њу је био изразито везан и, притом, наглашавао да је своју генијалност од мајке биолошки и наследио (при чему треба имати у виду да је прву менталну стимулацију Николиног интелекта извео отац, путем разних меморијских вежби, о чему Тесла пише у својој аутобиографији). Мати му је била узор и у марљивости и трудољубивости (јако су дирљиве речи којима Тесла у својим чланцима Американцима свог времена објашњава врлине, храброст и способности мајке Георгине). Немојмо заборавити и то да га је управо мајка отргла од погубне страсти коцкања коју је развио у младости, страсти која је претила да га уништи и духовно и физички. Посебно је потребно нагласити утицај који је на Теслу извршио мајчин брат, православни свештеник Петар, потоњи митрополит Николај Мандић. Био је то Теслин омиљени рођак. Он га помиње у проналазачком периоду у америчкој штампи и поноси се тиме што је његов ујак митрополит Српске Цркве, док у приватној преписци са Американцима Тесла објашњава да је православни хришћанин и да је то вера његовог ујака-митрополита. Притом, немојмо заборавити да га је управо ујак увео у Декартову философију још у детињству, а да је та философија, кроз теорију етра, по самим Теслиним речима била кључна за његов проналазачки приступ. Ето конкретног примера зашто не можемо разумети Теслу као проналазача ако претходно не разумемо Теслу као личност у заједници са свима онима који су га кроз живот обликовали. Шта можемо знати о Теслиној религиозности? Посебно, шта можемо знати о Теслином односу према хришћанском вероучењу и о његовој црквености? — Ово је једна од оних тема код којих строго морамо водити рачуна да раздвојимо чињенице од тумачењâ. Чињенице говоре да је Тесла рођен као Србин-православни хришћанин, да је током целог живота као своју вероисповест наводио православно хришћанство и да је опојан по православном хришћанском обреду. Други сет чињеница се односи на сâм Теслин израз када је реч о религијским темама. У том смислу, Тесла се афирмативно односи према хришћанству, које веома јасно и експлицитно издвајао из корпуса светских религија. Примера ради, у свом чувеном чланку под називом „Проблем повећања људске енергије“ Тесла наводи да је хришћанска религија „дубоко мудра, научна и бескрајно практична“ и да је у том погледу „у наглашеном контрасту у односу на друге религије“. Он даље наводи да су све остале религије резултат „апстрактног мишљења“, док је хришћанство непогрешиво као „резултат практичног експеримента“, указујући несумњиво на оно што православни богослови називају „духовним опитом“, односно искуственом вером. На сличан начин је и Свето Писмо – Библију издвајао од свих других књига, поготово у етичком смислу. Истине ради, не треба прећутати ни то да Тесла у својим чланцима помиње и хиндуистичке списе, поредећи оно што у њима пише са неким научним концептима, док поред хришћанског учења наводи како разне философске доктрине, тако и неке концепције далекоисточних религија. По свему судећи, он је интимно тежио проналажењу неке врсте универзалистичког религијског обрасца, који би укинуо разлике међу религијама. С тим у вези, занимљива је његова изјава током доделе Едисонове награде 1916. године, у којој каже да је „веома религиозан у свом срцу, мада не на уобичајен начин“. Све ово, понављам, треба узети у обзир тако што се претходно зна да Тесла себе целог живота пред јавношћу и пријатељима карактерише као хришћанина. То понекад чини и у полемикама – тако, када одговара на један провокативан текст, он уредништву часописâ The Electrical Review и The Electrical Engineer, пише да им је више пута опраштао увреде „као хришћанин и философ“. Када је реч о Теслиној црквености, не може се рећи да је у периоду студија, а поготово у периоду проналазаштва, он живео литургијски као што је то чинио у детињству. Додуше, то је донекле разумљиво због временско-просторног контекста у коме се обрео – у Грацу, Стразбуру, Будимпешти и Паризу, а потом у Њујорку у другој половини 19. века није ни имао могућности да иде у православни храм јер их у тим местима фактички није ни било или су, евентуално, били у изградњи. Са друге стране, када на врхунцу проналазачке славе долази из Америке у Европу и посећује своју родну Лику, он тражи мир, одмор и духовну обнову управо у манастиру Гомирје, код ујака Николаја који је тада био архимандрит. Треба, такође, имати у виду и Теслин начин живота, потпуно посвећен проналасцима, због чега се у америчком периоду његов живот највећим делом сводио на лабораторију и хотелску собу. Тесла у САД одржава везу са Српском Црквом, и то од тренутка када на амерички континент долази архимандрит Севастијан Дабовић, први српски мисионар у САД, кога и материјално помаже. Он је у контакту са Црквом био и преко потоњих црквено-школских општина које се формирају у првој половини 20. века. Тако је при крају свог живота од стране црквено-школске општине у Гери (Индијана), приликом освећења Храма посвећеног Светом Сави, Тесла именован за кума, што му је, по личном сведочанству, била посебна част. Тај храм у епархији источно-америчкој, у реновираном облику, данас на својој фасади има медаљон са ликом Николе Тесле, управо у знак сећања на Теслино кумство. Каква су Теслина гледишта у погледу философских питања? Постоје ли неки узори којима је он следовао, или школе мисли које су утицале на формирање његовог интелектуалног и духовног лика? — Када је у питању философија, несумњиво је да је Декарт на њега извршио највећи утицај, и то у мери да је то утицало чак и на проналазачки приступ. Постоје и извесни утицаји философâ-емпиристâ, што је очекивано, с обзиром на оно чиме се Тесла бавио, а за шта је експеримент кључна ствар (опет, и овде је Тесла сасвим особен јер, за разлику од класичног експерименталног метода, он је већину експеримената прво изводио у глави, мислено, због чега су му рационалисти попут Декарта ипак ближи). Особито важан утицај на њега је својим делима извршио Руђер Бошковић, кога је веома поштовао и сматрао правим творцем теорије релативитета, у оном делу у коме она, по Теслином мишљењу, није била спорна. На Теслу као интелектуалца су доста утицала и књижевна дела Гетеа, Шекспира, Гогоља, Пушкина…, али и српских писаца, попут Његоша, чији је Горски вијенац слушао још у детињству, од своје мајке, која га је знала готово напамет. Са Марком Твеном, чија дела је читао у детињству, је био и одличан пријатељ. Да ли су се Теслини религијски и философски ставови развијали и мењали током његовог живота, и на који начин? Које су биле кључне духовне теме које су њега занимале? — Теми Теслине религиозности и философских ставова сам посветио централно поглавље своје књиге, у коме сам отпратио ову област у различитим периодима Теслиног живота, од детињства и младости, преко проналазачког периода, све до позне старости. У том смислу постоје извесне осцилације и зато је важно имати у виду временски оквир када говоримо о овој теми. Узевши у обзир претходно речено што се тиче Теслиног хришћанског доживљаја и идентитета, „прошараног“ неким далекоисточним идејама (углавном под утицајем познанства са индијским мисионаром Вивеканандом), у проналазачког периоду је осетан и утицај натуралистичких теорија његовог времена, премда не у атеистичком кључу размишљања, будући да он Творца света помиње са поштовањем. Било је ту и утицаја деизма у једном периоду живота, по чему је, донекле, био сличан Ајнштајну, са којим се, иначе, није слагао у теоријском смислу и чију је теорију релативитета излагао беспоштедној критици. Опет, у својим последњим годинама Тесла се кроз епске песме, којима је био напајан од детињства, јаче везује са православно хришћанско наслеђе. У његовој преписци тај траг јасно препознајемо, поготово када пише о борби српског народа „за идеале хришћанства“ и „за Крст Часни и слободу златну“. У принципу, Тесла је човек кога све време највише занимају научне теме и проучавање природе, и он следствено томе готово свим другим темама приступа првенствено као проналазач. Због тога уме понекад да буде и помало противречан и да, примера ради, у једном тексту велича Творца света, а у другом пише о свемиру из типично натуралистичке позиције. Или, рецимо, да у једном тексту људску душу своди на „скуп утисака, мишљења и осећања“, а да Џ. П. Моргану неколико година раније, на Никољдан 1904. године, пише како са Светим Николом има „тихи договор“ по коме треба да се држе један другог, што су то чинили годинама, чиме јасно говори да се молитвено обраћао свом Светитељу-заштитнику (Свети Николај Мирликијски је био Теслин омиљени Светитељ), а следствено томе, и у прилог тога да верује у загробни живот душе. У том погледу се дешава да код Тесле не можемо пронаћи кохерентан приступ у неким темама, већ да, зависно од контекста, морамо да разлучимо шта је желео рећи у датом тренутку и због чега. О свему томе сам у књизи детаљно писао. Познато је да су Тесла и Николај Велимировић били познаници још у време Првог светског рата. Какве природе је била њихова сарадња, и уопште њихов однос, и да ли су га одржавали и током каснијих година? — Николај и Тесла су се 1916. године упознали у Њујорку, посредством професора Паје Радосављевића, Теслиног верног пријатеља који је био својеврсни „филтер“ када је реч о Србима који су хтели да дођу до генијалног проналазача. Из преписке Тесле и Радосављевића се види да је Николај (тада јеромонах) имао идеју да обједини Србе на Америчком континенту, у циљу давања подршке Србији која је војевала против далеко надмоћнијег непријатеља, Аустро-угарске империје. У том смислу, Тесла и Пупин су били незаобилазни саговорници Николају за било какву озбиљнију иницијативу. Нажалост, затегнутост односа два српска корифеја науке (а уз то и јако критичан став професора Радосављевића према Пупину) онемогућили су заједничко делање, те заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Но и Николај је био свестан да је Тесла био посебан човек, предан проналазаштву, и да га не треба уплитати у било какве друштвене иницијативе. Тако у једном писму Николај пише професору Радосављевићу да „жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне“, те да би „био грех одвраћати га од његовог посла“. Нажалост, немамо пуно података о садржају разговорâ Тесле и Николаја. Постоје, додуше, неке анегдоте, попут оне у погледу сличности струје и силе Божије, но за то немамо никакав писани траг, само усмено предање. Какав је био однос Николе Тесла према Србима, и уопштеније према његовом српском пореклу? С друге стране, како се Тесла опходио према Американцима, и према својој другој домовини — Сједињеним Државама? — Однос Тесле према Србима и српству најбоље се види из његових речи, било да је реч о преписци или текстовима објављеним у америчкој штампи. Он више пута у америчким штампаним медијима наводи да је Србин, да потиче из Војне крајине, објашњава Американцима ко су Срби и где је његова родна Лика. Из свих тих текстова се види да се дичи својим пореклом и да му је стало да Американци сазнају за његов народ и за вековну борбу коју Срби воде против окупаторâ Османлија. У чувеном есеју о Јовану Јовановићу Змају, који Тесла објављује на врхунцу проналазачке славе 1894. године у часопису Century (у коме се Змајеве песме први пут појављују на енглеском језику, и то у Теслином преводу), Никола Тесла, између осталог, пише: „Тешко да се може наћи народ који је имао тужнију судбину од Срба. Са висине некадашњег сјаја, када је српска држава обухватала готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије који сада припада Аустрији, српски народ је потонуо у презрено ропство, после фаталне битке 1389. године на Косову Пољу, против надмоћних азијатских хорди. Европа никада неће моћи да одужи велики дуг који дугује Србима, који су по цену сопствене слободе, задржали тај варварски прелив“. Ове Теслине речи би у наше време требало посебно апострофирати. Свом ујаку Паји Мандићу поводом поменутог текста Тесла исте године пише писмо у коме, између осталог, каже: „По успеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета“. Американци Теслиног времена брзо схватају ко су Срби и какав крст носе вековима. Тако Артур Бризбејн, новинар The New York World-а , исте године када Тесла објављује есеј о Змају, у тексту посвећеном Тесли наводи да је српски народ одагнао азијску претњу од Европе и изводи следећи закључак: „И Хаксли, који умује озбиљно, и Оскар Вајлд, који је блесаст, могу сада да уживају у животу и Лондону управо зато што су се ти борци борили тако снажно“. Данас, када је Велика Британија једна од земаља које се најупорније залажу за отцепљење Косова и Метохије од Србије, ове речи америчког новинара с краја 19. века треба да побуде савест сваког честитог британског политичара. Што се тиче Теслиног односа према Американцима и САД, он је препун поштовања. Тесла је Америци био до краја живота захвалан за све што му је пружила и омогућила. Било му је жао што није раније дошао у ту земљу и сматрао је да су САД, у технолошком смислу, хиљаду година испред остатка света. Веома се радовао када би амерички новинари примећивали његову лојалност према САД. Чињеница да је уверење о америчком држављанству држао у сефу јасно говори колико је до њега држао. Американце је јако поштовао као народ и сматрао да су веома вредни, интелигентни и способни. Иначе, Теслин омиљени председник био је Френклин Делано Рузвелт. За њега је Тесла сматрао да је дословно највећи геније који се на политичком бојишту појавио у последњих неколико векова. Овде је јако важно нагласити да је Тесла посебно желео да се Срби и Американци што боље упознају, и да буду пријатељски народи. У наше време, оптерећено бременом деведесетих година прошлог века, то је задатак кога треба да се подухвате љубитељи Теслиног лика и дела међу Србима и Американцима. Ко је Никола Тесла за наше савременике? Постоје ли заблуде о духовном лику Николе Тесле, и какве? — Данас о Тесли можемо чути много различитих мишљења, од оних објективно заснованих до оних који су чиста заблуда. Једно време су, рецимо, доста присутна била редукционистичка мишљења, присутна код људи који су сматрали да Теслу треба свести на његове проналаске, а да све остало једноставно занемарити (то је посебно био тренд међу српским професорима електротехнике у доба самоуправног социјализма). Но Теслу као проналазача је готово немогуће разумети уколико не разумемо његову личност, о чему сам нешто већ рекао. Насупрот томе, постојали су и данас постоје људи који идеализују Теслин лик и пренаглашавају његову духовност, у мери да сматрају да генијалног проналазача треба канонизовати. Ни тај став нема упориште у реалности јер је Тесла, начелно гледано, живео православном етиком (правда и милосрђе су код њега били особито изражени), али је имао и неких својих слабости са којима се борио, при чему је у свом изразу, поред православних, имао и хетеродоксних иступања, што свакако није одлика Светитељâ. Постоји и прилично раширена заблуда је да је Тесла био малтене непогрешив у својим разматрањима. Погрешност те тезе показује сâм Тесла, када признаје да је, примера ради, једно време сматрао да X-зраци нису штетни те да се лично излагао њима, да би стимулисао интелектуалне способности, али да је убрзо схватио своју заблуду и исправио своју грешку, која је могла бити погубна по његово здравље. У наше време је посебно опасна појава развијања својеврсног религијског култа око Теслиног лика. У том смислу је потребно осврнути се на термин „теслијанац“, који се у јавности све чешће се користи за ентузијасте који поштују и афирмишу Теслин лик и дело у свету. Лично сам јако критички настројен према коришћењу овог термина за поменуту сврху, поготово јер га неки неодговорни појединци користе упоредо са термином „теслијанство“, тежећи да створе класичан култ личности у псеудо-религијском кључу размишљања, што је већ озбиљна духовна прелест. Било би јако лоше ако би се у Србији десило оно што се деценијама раније догодило у САД, а то је појава разних парарелигијских покрета који су дошли дотле да уче да је Тесла божанско или ванземаљско биће. Таквих појава је било чак и у Теслино време, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни, рецимо, сматра да је Тесла управо због људи који су га још за време живота прогласили за биће пореклом са Венере намерно правио нека површна антрополошка разматрања, да би се одбранио. Да је Тесла данас међу нама, уверен сам да би се први оштро побунио против стварања псеудорелигијског култа од његове личности. Књига о духовности Николе Тесле задужбинарски је пројекат. Можете ли нам рећи нешто о идејама и циљевима најпре тог пројекта, који се тиче оснивања Задужбине „Петар Мандић“, установе која афирмише лик и дело Теслиних предака, а чији сте један од оснивача, уз Вашег оца? Колико нам је познато, целокупан приход од продаје књиге Тесла: Духовни лик намењен је у корист подизања ове Задужбине? — Недавно је сајт РТС-а објавио мој ауторски текст под називом „Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака“. У том тексту сам, колико је то могуће сажето, представио Задужбину „Петар Мандић“, која афирмише лик и дело Теслиних предака, и којој ће бити усмерен сав приход од продаје моје књиге о Тесли. За потребе овог текста бих само цитирао седам дефинисаних стратешких циљева Задужбине, онако како су у сажетом облику наведени на званичном сајту књиге о Тесли. То су (цитирам): 1) Стипендирање младих студената техничких и других наука (првенствено оних који имају добре оцене и који су остали без једног или оба родитеља), 2) Популарисање квалитетног дијалога између религије и науке, 3) Развој школâ родитељства у Србији, 4) Подршка пројектима проучавања развоја емотивне интелигенције код деце, 5) Подизање друштвене свести у погледу уравнотеженог образовања, које подразумева како формирање моралног лика младих нараштаја, тако и стимулацију њихових интелектуалних способности, 6) Глобална афирмација најбољег што српски народ има у својој историји и традицији и 7) Развијање добросуседских односа између православних Срба и осталих балканских народа. Уговором који сам потписао са издавачком кућом Бернар прецизно је одређено да се и ја и издавач одричемо комплетног прихода од продаје књиге у корист Задужбине. Идеја која стоји иза тога јесте да ширимо дух задужбинарства, дух који је био карактеристичан и за Теслу, својеврсног „задужбинара“ науке, који за себе ништа није стицао, већ је све радио за добробит човечанства. У том смислу, књига о Тесли је својеврсни позив да, по узору на наше славне претке, делатно радимо на пољу добробити нараштаја који долазе. Планирате ли објављивање још неких публикација о Николи Тесли, и којих? Коме ће оне бити упућене, и када их можемо очекивати? — Оно што је у току јесте превод књиге Тесла: Духовни лик на енглески језик, у форми која ће бити проширена и прилагођена читаоцима западног света. Сматрам да је енглеско издање још важније од српског и зато смо послу превода приступили систематично и темељно. Уз Божију помоћ, надам се да ће прва верзија превода бити готова до краја године, а да ћемо наредне године у ово доба имати и одштампану књигу на енглеском језику. За Информативну службу Српске Православне Цркве Срећко Петровић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. јула 2021. године у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јеротеја (Петровића) у чин Епископа топличког, викара Патријарха српског. Фотогалерија 1: Хиротонија Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Фотогалерија 2: Хиротонија Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Видео прилози Телевизије "Храм" са хиротоније Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Повезане вести: Беседа Патријарха српског г. Порфирија на хиротонији Епископа топличког г. Јеротеја Приступна беседа Епископа топличког г. Јеротеја изговорена на хиротонији 4. јула 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару Животопис Његовог Преосвештенства викарног Епископа топличког Г. Јеротеја (Петровића) Наречење архимандрита Јеротеја (Петровића) за Епископа топличког Повезан садржај: Топличка епархија Епископ - икона Христова Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део Предстојатељу Српске Православне Цркве су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, стобијски Давид, ремезијански Стефан и умировљени канадски Георгије. На почетку свечаног чина хиротоније изабраног и нареченог Епископа су најстарији архимандрит и протођакон извели кроз царске двери на солеју, где су око Патријарха стајали сабрани отачаствени архијереји. Том приликом после три привођења, док је у руци држао својеручно написано изложење православне вере, на питање Његове Светости Патријарха Порфирија: „Ради чега си дошао и шта иштеш од наше смерности?“, изабрани и наречени Епископ је одговорио: „Хиротонију архијерејске благодати, Светејши Владико, по сагласности и клирика најсветије Епископије топличке“. Затим су изабраног и нареченог Епископа Патријарх и архијереји испитали какву веру он исповеда, на шта је одговорио Никео-цариградским Символом вере и Опширинијим исповедањима вере у којима је изложио догмате Свете Цркве са заветовањима на верност Цркви. Тада је изабрани и наречени Епископ узео свето Јеванђеље и потписано Исповедање вере и принео их Патријарху, који је исто ставио у Јеванђеље. Патријарх Порфирије је након тог чина предао Јеванђеље изабраном и нареченом Епископу, те су га затим увели у олтар на јужне двери. Одмах затим је почела света архијерејска Литургија, да би, по освештаној богослужбеној пракси, након Трисвете песме, два протопрезвитера извела из ђаконика изабранога за хиротонију и довели га на солеју пред Царске двери, одакле је вођен двојицом архијереја уведен у олтар где је трипут обишао Часну Трпезу. У сваком опходу наречени и изабрани Епископ је целивао Часну Трпезу, док га је сваког пута Патријарх благосиљао Часним крстом. Након тога, архијереји су привели изабраног Епископа пред Часну Трпезу, где му је Патријарх на главу положио крај омофора, а архијереји отворено Јеванђеље. Потом су сви положили руке на њега, док је патријарх Порфирије читао молитве хиротоније. По завршетку молитви Патријарх је новохиротонисаног епископа Јеротеја обукао у сакос и омофор, а затим положио на њега крст, панагију (енколпион) и архијерејску митру свечано узглашавајући: „Аксиос!“ и „Достојан!“, што су сво свештенство и народ у радости отпевали. Потом су новохиротонисаног епископа Јеротеја целивали патријарх Порфирије и архијереји, а он је, потом, по први пут народ благословио трикиријама и дикиријама. По завршетку свете архијерејске Литурије, патријарх Порфирије је на амвону упутио краћу поуку новохиротонисаном епископу Јеротеју поучавајући га о значају службе коју је примио. На крају поуке патријарх Порфирије је уручио архијерејски жезал епископу Јеротеју говорећи: „Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем“. Након тога новохиротонисани Епископ топлички г. Јеротеј је са амвона упутио своју прву архијерејску беседу. Посебном благољепију свете Литурије и првој хиротонији у новом Саборном храму Архиепископије београдско-карловачке и наше помесне Цркве допринели су здружени српски византијски хорови којима су дириговали ђакон др Владимир Антић и др Георгије Констандину. Поред родбине и пријатеља епископа Јеротеја, братије Светоархангелског општежића у Ковиљу у Епархији бачкој, свештенства и монаштва из многих епархија наше помесне Цркве и многобројног благочестивог верног народа, богослужењу су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, Апостолски нунције у Београду монс. Лучано Суријани, угледне јавне личности из културног и јавног живота Србије, као и уважени гости из Грчке. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо архијереји, драга браћо и сестре, данас смо добили још једног новог Епископа наше Цркве. Изволе се Духу Светоме и Сабору Отаца наше Цркве да изаберу за Епископа топличког архимандрита Јеротеја, који ће убудуће, до даљег, као викарни Епископ Патријархов служити овде, у Архиепсикопији београдско-карловачкој. Богољубезњејши, драги у Христу брате и саслужитељу, владико Јеротеје, читава Црква је данас, и небо и земља, испуњена радошћу, јер у Цркви не постоји ништа што је појединачно, што се тиче само једног дела, макар тај део био и највећи. У сваком догађају Цркве учествује пуноћа Цркве, зато данас Црква Христова јесте испуњена радошћу, а и ми нарочито и посебно, јер сте постали део сословија, део Сабора Епископа наше помесне Цркве. Ви добро знате да је епископска служба служба Христова, а то значи служба Крста Христовог, али и Његовог Васкрсења. У тој тајни Крста и Васкрсења садржан је и подвиг и служба и задатак сваког Епископа, али ако хоћете, браћо и сестре, и сваког хришћанина, али наравно, посебно Епископа зато што је Епископ на месту Христовом, по обличју Христовом. Он је позван да служи спасењу света у Цркви и кроз Цркву. Ви сте скоро пола свога живота провели у манастиру. И добро знате и на својој кожи, али и на заједници манастирској, шта су Крст и Васкрсење. Шта је Христос међу нама. Без заједнице са Христом кроз веру, пре свега, кроз љубав, кроз подвиг, али и кроз свету Литургију тешко је препознати у другом човеку себи блиског, а камоли брата. Без Христа, без служња Њему, без уподобљавања Њему, још је теже разумети тајну живота и смисао постојања. Један велики јерарх, поглавар једне помесне Цркве, Аархиепископ атински Серафим, када је чуо да се говори о томе да људи треба да се уједине, да се стварају савези и уније – он је био једноставан јерарх и читав свој живот је дао за Христа и Цркву – тада је рекао на свој начин, у једноставном стилу: „Ма какви Брисели, какви Вашингтони који хоће да уједине људе. На сваком од тих места треба сазидати Свету Софију“, мислећи на цркву из Цариграда, а хотећи да каже: Искључиво и само подвигом молитве, подвигом љубави, подвигом служења Христу, могуће је препознати другога човека као свога брата, као свога ближњег, као самога себе. Без тога никакве конференције, никакве деклерације, никакви сусрети људи који се темеље и који извиру искључиво на људским способностима не могу довести до тога да у другоме човеку препознамо некога ко је исте вредности као и ми. Али тамо где је Света Софија, тамо где је Храм Светога Саве, тамо где су безбројни храмови подигнути у славу Божју, ту је сигурно могуће сусрести Бога, познати Бога. А ко познаје Бога познаје свет, познаје тајну живота, познаје људе. Није знање скуп многих и мноштва информација. Мноштво информација само ствара конфузију, прави да смо изгубљени у овоме свету, да не знамо шта је тачно, а шта није, шта је лево а шта десно, шта је бело а шта је црно, шта је правда а шта је неправда, шта је истина а шта није истина. Дакле, порука архиепископа Серафима јесте искуство предања наше Цркве. Потребна је молитва да бисмо били ближи једни другима. Ви сте, рекох, пола свога живота провели у манастиру, у манастиру где све започиње и завршава се молитвом. Када многи данас иду на спавање, на починак, Ви сте устајали, устајали на молитву за живот и спасење света. Данас када постајете Епископ стављамо Вам на душу, али и молим се за Вас, да тим искуством манастира – које је искуство Свете Горе, која је отаџбина сваког монаха, а духовна отаџбина и сваког хришћанина – на месту које Вам је сада Црква одредила истим расположењем служите Христу, а тиме ћете служити Цркви и ближњима. Да сведочите веру, да сведочите љубав и да сведочите, како смо читали и у молитвама, смирење, крајње смирење Христово, које управо и јесте Крст и Васкрсење. Нека Бог да да тако буде. А сада прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...