Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српске'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 350 results

  1. Свим читаоцима и сарадницима новина Српске Патријаршије Православље Уредништво честита највећи хришћански празник: Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! У новом броју Православља читајте Васкршњу посланицу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја коју, са свим архијерејима, упућује свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима Српске Православне Цркве. О историјској посети патријарха Иринеја јужној српској покрајини, у тексту под насловом: „Косово и Метохија су свенационални приоритет“, пише протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Нови број Православља доноси и разговор са архимандритом Захаријем из манастира Светог Претече у Есексу, у тексту под насловом: „Лични односи са ближњима у светлу односа са васкрслим Господом“. Овај интервју се први пут појављује пред српским читаоцима љубазношћу игуманије Jeфремије и сестринства Светог Стефана из Врања. Своја искуства, размишљања и запажања адвокат Тома Фила изнео је у аутобиографији „Завршна реч“. На промоцији књиге Патријарх српски Иринеј је ову књигу упоредио са „Ратом и миром“ – да ли је породица Фила играла велику улогу у свом времену и зашто је заволела српски народ тако силно да их реч великосрби чини поносним, читајте у тексту који потписује Славица Лазић. Поводом 30 година од упокојења Епископа шабачко-ваљевског Јована (Велимировића), Марина Марић пише текст „Владика Јован – најмаркантнија личност свога времена.“ О Светосавској мисионарској заједници при храму Светог пророка Јеремије у Врбовцу пише Лела Марковић. О најранијим траговима хришћанства на Балкану пише Велибор Мартиновић, а у Рубрици Свет књиге, о делу Васка Костића „Свети Сава у Боки“ пише Глиго Бјелица. Извор: Православље
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао je 18. априла 2019. године просторије Архива Српске Православне Цркве у оквиру комплекса Богородичне цркве у Земуну. Чину освећења присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и преосвећена господа епсикопи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и ваљевски г. Милутин; као и Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић. Директор Архива Српске Православне Цркве др Радован Пилиповић обавестио је Његову Светост Патријарха и чланове Светог Архијерејског Синода да су на око 400 квадратних метара, на две етаже, уређене просторије у потпуности оспособљене да запослени у Архиву Српске Православне Цркве крену са пресељењем архивске грађе са звоника у цркви Светог Марка. Чин освећења извршио је Његова Светост Патријарх г. Иринеј уз саслужење старешине Богородичне цркве протојереја Небојше Тополића и појање Дечјег црквеног хора Орлићи из Батајнице. -Нека Господ благослови овај дом и све оне који ће овде убудуће радити. Ово је велики догађај за нашу Цркву јер је црквена архивска грађа, која је смештена тамо где јој није место, нашла простор где ће бити доступна онима који су заинтересовани за историјске вредности и надамо се да ће оправдати и задовољити потребе. Надамо се да ће људи који ће радити у Архиву Српске Цркве, као и до сада, бити свесни значаја свог посла на челу са директором Архива г. Радованом Пилиповићем. Нека Бог благослови и нека је благословено, беседио је патријарх Иринеј. Свесрдну помоћ Архиву Српске Православне Цркве пружају Министарство културе и информисања и Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије. Чину освећења присуствовали су: директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, директор Архива Србије г. Мирослав Пршић, управник Библиотеке Српске Патријаршије мр Зоран Недељковић, управник Музеја Српске Православне Цркве ђакон Владимир Радовановић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, саветници Архива г. Јован Пејин и гђа Нада Петровић, чланови Грађевинског одбора, сарадници Архива, историчари Вељко Ђурић Мишина и Драгољуб Марјановић, уредник листа Православље протођакон др Дамјан Божић, запослени у Архиву Српске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  3. Његова Светост Патријарх српски служио је 11. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у Придворној капели Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског и викара Патријарха српског г. Стефана, саслуживали су протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, јереји Михаило Рапајић, Вукашин Теофиловић и Стефан Петровић, протођакони Стеван Рапајић и Дамјан Божић и ипођакон Владимир Јелић. Том приликом, свештенике и ђаконе запослене у Патријаршији српској и Православном богословском факултету Универзитета у Београду исповедали су протојереји-ставрофори Андреја Арсић и Михаило Арнаут. Извор: Српска Православна Црква
  4. Седница Управног одбора Библиотеке Српске Патријаршије, којом је председавао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, одржана је 4. априлa 2019. године у Патријаршији српској у Београду. Управник Библиотеке Српске Патријаршије др Зоран Недељковић поднео је извештај о раду Библиотеке у протеклој години којим је детаљно известио о свим стручним активностима и пројектима који се обављају у Библиотеци Српске Патријаршије, о раду и учинку запослених, као и о будућим активностима које ће се спроводити. Извештај је усвојен од стране Управног одбора Библиотеке Српске Патријаршије, који поред Патријарха српског г. Иринеја чине и Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ бачки г. Иринеј, Епископ шумадијски г. Јован, Епископ ваљевски г. Милутин, главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић и начелник Правне службе Патријаршијске управне канцеларије г. Милан Андрић. Извор: Српска Православна Црква
  5. У овом, првоаприлском, броју Православља, новина Српске патријаршије, Вашој пажњи препоручујемо – текст о Сећању на дане страха, у којем преносимо беседу Његове Светости Патријарха српског Иринеја, са државне церемоније обележавања двадесет година од почетка НАТО агресије на СРЈ, која је одржана 24. марта у Нишу. На ползу свог Отачаства, извештај са доделе највишег Црквеног одликовања Ордена Светог Саве, проф. др Дарку Танасковићу. У запису о овим данима Великочасног поста, проф. др Ксенија Кончаревић за новине Српске патријаршије говори о моћи речи и важности и сили уздржања. Вашој пажњи препоручујемо и ексклузивни интервју Николаја Сапсаја са Митрoполитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, у којем Митрополит између осталог каже: „Неизмерно смо захвални Српској Православној Цркви на ставу о црквеној кризи у Украјини“, као и извештај о обележавању Дана сећања на погром на Косову и Метохији. Са професором др Милом Ломпаром, разговарала је Славица Лазић. Редовни професор на Филолошком факултету у Београду је, за Православље, између осталог рекао: „Какве сврхе има велики споменик Стефану Немањи у Београду, ако се у исти час одричемо Косова и Метохије? Само као параван за један политички и историјски суноврат. Кључни отпор може пружити СПЦ: у овим околностима – једино још она.“ О најмањем и најскровитијем манастиру Епархије бањалучке, манастиру Ступље, којем ових дана обележавамо четврт века од откривања његових темеља на граници општина Прњавор, Челињац и Теслић, пише протосинђел Платон Јовић. Свој утисак после читања недавно објављене књиге доцента Маје Николић „Јелена Драгаш Палеологина – последња царица Ромеја“, нам преноси мр Биљана Цинцар–Костић... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Извор: Православље.рс
  6. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим View full Странице
  7. У складу са древним предањем Цркве о управљању животом Цркве и црквеним добрима и сагласно поретку наше помјесне Православне Цркве Српске – Пећке Патријаршије, данас је одржана сједница Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, највишег самоуправног тијела наше Митрополије, у којем је заступљено како свештенство, тако и вјерни народ. Сабрање је молитвено започело Светом Литургијом у храму Рођења Пресвете Богородице Цетињског манастира, којом приликом је одржан помен и свим упокојеним члановима овог тијела Митрополије, а настављено је у Његошевој сали на економији Цетињског манастира. Епархијски савјет је саслушао и усвојио извјештај Преосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија о његовом раду као надлежног епархијског архијереја у претходној 2018. години, чувши о мноштву активности: освећењу нових и обновљених храмова, парохијских домова, манастирских конака, рукоположењу свештеника и ђакона и монашењу нових монаха и монахиња, као и велики број крштења и вјенчања. Нарочито је наглашено обиљежавање значајних јубилеја у нашој Митрополији у претходној години: 330 година страдања два свештеномученика и четрдесет мученика момишићких, 680 година манастира Стањевићи (обиљежено научним скупом ”Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи” и освећењем обновљеног манастира), вијек мученичког страдања цара Николаја II Романова, великог добротвора Црне Горе (обиљежено освећењем споменика царске породице код манастира Дајбабе), као и 300-годишњица оснивања Топаљске комунитади свечано обиљежена у храму Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, којом приликом је Општини Херцег Нови додјељен орден Светог Саве првог степена. Особита благодарност је изражена Његовом Блаженству Патријарху Антиохијском и цијелог Истока господину Јовану на историјској посјети у октобру прошле године којом приликом је посјетио Цетињски манастир, манастир Острог и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополит је извијестио Епархијски савјет о избору доскорашњег викара Митрополије црногорско-приморске Епископа диоклијског Кирила Бојовића за редовног епархијског архијереја Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке са сједиштем у Буенос Аиресу, главном граду Аргентине, чиме је престала обавеза Митрополита као дугогодишњег Епископа-администратора те Епархије, али не и помоћ наше Митрополије тој Епархији, чији вјерници су, великим дијелом, управо исељеници са подручја Црне Горе. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве је, на Митрополитов предлог, изабрао архимандрита Методија Остојића, игумана Цетињског манастира, за Епископа диоклијског, викара наше Митрополије, чија архијерејска хиротонија је обављена прошлог љета, а који ће помагати Митрополиту у обављању архипастирских дужности. Епархијски савјет је, у оквиру својих надлежности, усвојио Завршни рачун за 2018. и Предлог буџета за 2019. годину благајне Епархијског управног одбора и саслушао основне податке о приходима и расходима црквених општина и манастира наше Митрополије. Поднијет је и извјештај о раду Богословије Светог Петра Цетињског и Савјет је упознат са напорима на интегрисању Богословије у црногорски школски систем. Богословија ради на задовољавајућем нивоу, благодарећи многим добротворима и непрестано се ради на унапређењу њене мисије. Савјет је имао прилику и да се упозна са радом Катихетског одбора и стању вјеронауке у Митрополији. У Митрополији тренутно дјелује преко четрдесет школа вјеронауке са око хиљаду и по полазника. Вјеронауку предају и свештеници и лаици, при храмовима и манастирима, а нажалост, вјерска настава, мимо праксе већине европских земаља, још није дио државног школског система. Савјет и овом приликом апелује на надлежне у држави да ступи у дијалог са Црквама и вјерским заједницама ради што скоријег увођења конфесионалне вјерске наставе у јавне основне и средње школе у Црној Гори. У том смислу, Савјет поздравља расположење Владе Црне Горе за дијалог са Црквама и вјерским заједницама у погледу доношења новог, модерног закона о уређењу односа државе са свим традиционалним и новооснованим вјерама у Црној Гори. Савјет и овом приликом понавља принципијелни став Митрополије да је претходни нацрт тог закона из 2015. године такав да га није могуће поправити, јер је највећи број његових рјешења супротан добрим праксама сличног европског и демократског законодавства те проблематике, како је и оцјењен од експерата Венецијанске комисије, те грубо задире у једну од основних људских слобода, коју треба да јемчи свака демократска држава – слободу вјере. Поменути нацрт, за којега се надамо да више неће фигурирати као варијанта, грубо нарушава и право имовине, прописујући нову национализацију, и то драстичнију од оне коју је спроводила тоталитарна послијератна власт, будући да тадашња власт није предвиђала подржављење самих вјерских објеката, за разлику од нацрта из 2015. године. И поред обећања са високих државних адреса, у претходном периоду се наставила незаконита пракса да се, свештеницима, њиховим породицама и монасима и монахињама, који нису држављани Црне Горе, одбијају захтјеви за боравак у Црној Гори. Позивамо надлежне органе да прекину са оваквим поступањем, нарочито имајући у виду да њихова одбијајућа рјешења редовно бивају поништавана пред другостепеним и судским органима Црне Горе. Грађевинско-архитектонски и Економски савјет Митрополије су такође поднијели своје извјештаје о раду и дјеловању током 2018. године о градњи и обнови, односно заштити економских интереса Митрополије, а Савјет је саслушао и извјештај о активностима на пољу евиденције непокретности Митрополије, стварања јединственог информационог система катастра Митрополије и дјеловању у погледу заштите њене имовине. Директор Информативно-издавачке установе ”Светигора” је поднио свој извјештај о пројектима књишког и издаваштва часописа ”Светигоре” у претходној години, а директор Радија Светигоре, у оквиру којег ради и портал Митрополије, поднио је извјештај о раду тих медија за 2018. годину. Радио покрива преко 80 посто територије Црне Горе на дванаест фреквенција. Савјет је са пажњом саслушао извјештај Добротворног фонда Митрополије ”Човјекољубље” и подржао његове активности од којих се издвајају: 175 хиљада подјељених бесплатних оброка у три народне кухиње – у Подгорици, на Цетињу и Беранама (у јануару ове године је отворена и народна кухиња у Бијелом Пољу). Преко канцеларије ”Човјекољубља” у Подгорици новчана и помоћ у намирницима и гардероби је подјељена за око 500 породица и појединаца, а у овај број не улазе они којима се помогло из благајне Епархијског управног одбора на Цетињу, из манастира Острога и других црквених јединица (треба имати у виду да ове црквене јединице дају и немали број стипендија ђацима богословије, других средњих школа, као и студентима теологије и других факултета), гдје се такође јавља велики број потребитих. Човјекољубље је, у току претходне године, организовало и стамбена збрињавања једне осмочлане и једне десеточлане породице, које су добиле куће са припадајућим земљиштем. При ”Човјекољубљу” дјелује и програм ”Њега лица у потреби” у оквиру кога 18 волонтера свакодневно или више пута недељно помаже старијим и немоћним појединцима на Цетињу и у Подгорици. Друштво добровољних давалаца крви ”42 момишићка мученика” у Подгорици има око 250 чланова и имало је више акција током претходне године. Значајна помоћ је, након увођења такси на производе из Србије и БиХ на територији Косова и Метохије, упућена у Народне кухиње Рашко-призренске епархије ”Мајка девет Југовића”, и она износи око 125 тона хране и основних хигијенских производа, прослијеђених у седам шлепера, чиме су Митрополија и народ Црне Горе показали колико им је стало до нашег народа на Косову и Метохији. Епархијски савјет је саслушао и извјештај о пословању Централног магацина Митрополије, у којем су централизоване робне набавке свих црквених потрепштина за потребе храмова и манастира Митрополије, као и о активностима Поклоничко-туристичке агенције ”Одигитрија”, која је организовала велики број ходочасничких путовања до хришћанских светиња у окружењу, али и до Свете Горе Атонске, Јерусалима и Свете Земље. Епархијски савјет подсјећа јавност на велики јубилеј који наша помјесна Српска Патријаршија прославља ове године – 800 година независности Жичке Архиепископије, потоње Пећке Патријаршије, обновљене у лику Српске Православне Цркве након историјског ослобођења и уједињења нашег народа након Првог свјетског рата. Светосавска Епископија, односно Митрополија зетска (добила статус Митрополије, онда кад је Пећка Архиепископија уздигнута на степен Патријаршије) органски је дио Пећке Патријаршије од њеног оснивања и овом приликом Савјет изражава своју приврженост јединству наше помјесне Српске Патријаршије и свеукупног Православља, одбацујући све позиве за непотребно, неканонско и нецрквено преиспитивање статуса Православне Цркве на територији Црне Горе, ма од кога долазили. Савјет се посебно обраћа медијима, апелујући на њих да буду пажљивији и одговорнији према институцији која дијели добро и зло са Црном Гором већ осам вијекова, те да не подлежу притисцима, ширећи неистине и непровјерене чињенице о Православној Цркви. Критика сваке институције, па и Цркве, може бити корисна и благотворна, али пропаганда и кампања која од људи и институција прави мете, неодговорна је и није у складу са усвојеним медијским стандардима и елементарним етичким и људским нормама. Искривљивање чињеница и фактичког стања директно вријеђа православне вјернике у Црној Гори, који су већинско становништво Црне Горе. Епархијски савјет изражава своје искрено саучешће породицама несрећно пострадалих у несрећи у близини манастира Врањине, молећи се непрестано за њих – искрене и посвећене православне хришћанске вјернике. Молећи се Господу нашем Исусу Христу за све овдашње православне вјернике, за све грађане наше земље и добробит Црне Горе, Цркве васељенске и свих људи добре воље, желимо да нас Света Четрдесетница која је у току достојно припреми за прослављање Великог и Свијетлог празника Васкрсења Христовог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У складу са древним предањем Цркве о управљању животом Цркве и црквеним добрима и сагласно поретку наше помјесне Православне Цркве Српске – Пећке Патријаршије, данас је одржана сједница Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, највишег самоуправног тијела наше Митрополије, у којем је заступљено како свештенство, тако и вјерни народ. Сабрање је молитвено започело Светом Литургијом у храму Рођења Пресвете Богородице Цетињског манастира, којом приликом је одржан помен и свим упокојеним члановима овог тијела Митрополије, а настављено је у Његошевој сали на економији Цетињског манастира. Епархијски савјет је саслушао и усвојио извјештај Преосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија о његовом раду као надлежног епархијског архијереја у претходној 2018. години, чувши о мноштву активности: освећењу нових и обновљених храмова, парохијских домова, манастирских конака, рукоположењу свештеника и ђакона и монашењу нових монаха и монахиња, као и велики број крштења и вјенчања. Нарочито је наглашено обиљежавање значајних јубилеја у нашој Митрополији у претходној години: 330 година страдања два свештеномученика и четрдесет мученика момишићких, 680 година манастира Стањевићи (обиљежено научним скупом ”Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи” и освећењем обновљеног манастира), вијек мученичког страдања цара Николаја II Романова, великог добротвора Црне Горе (обиљежено освећењем споменика царске породице код манастира Дајбабе), као и 300-годишњица оснивања Топаљске комунитади свечано обиљежена у храму Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, којом приликом је Општини Херцег Нови додјељен орден Светог Саве првог степена. Особита благодарност је изражена Његовом Блаженству Патријарху Антиохијском и цијелог Истока господину Јовану на историјској посјети у октобру прошле године којом приликом је посјетио Цетињски манастир, манастир Острог и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополит је извијестио Епархијски савјет о избору доскорашњег викара Митрополије црногорско-приморске Епископа диоклијског Кирила Бојовића за редовног епархијског архијереја Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке са сједиштем у Буенос Аиресу, главном граду Аргентине, чиме је престала обавеза Митрополита као дугогодишњег Епископа-администратора те Епархије, али не и помоћ наше Митрополије тој Епархији, чији вјерници су, великим дијелом, управо исељеници са подручја Црне Горе. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве је, на Митрополитов предлог, изабрао архимандрита Методија Остојића, игумана Цетињског манастира, за Епископа диоклијског, викара наше Митрополије, чија архијерејска хиротонија је обављена прошлог љета, а који ће помагати Митрополиту у обављању архипастирских дужности. Епархијски савјет је, у оквиру својих надлежности, усвојио Завршни рачун за 2018. и Предлог буџета за 2019. годину благајне Епархијског управног одбора и саслушао основне податке о приходима и расходима црквених општина и манастира наше Митрополије. Поднијет је и извјештај о раду Богословије Светог Петра Цетињског и Савјет је упознат са напорима на интегрисању Богословије у црногорски школски систем. Богословија ради на задовољавајућем нивоу, благодарећи многим добротворима и непрестано се ради на унапређењу њене мисије. Савјет је имао прилику и да се упозна са радом Катихетског одбора и стању вјеронауке у Митрополији. У Митрополији тренутно дјелује преко четрдесет школа вјеронауке са око хиљаду и по полазника. Вјеронауку предају и свештеници и лаици, при храмовима и манастирима, а нажалост, вјерска настава, мимо праксе већине европских земаља, још није дио државног школског система. Савјет и овом приликом апелује на надлежне у држави да ступи у дијалог са Црквама и вјерским заједницама ради што скоријег увођења конфесионалне вјерске наставе у јавне основне и средње школе у Црној Гори. У том смислу, Савјет поздравља расположење Владе Црне Горе за дијалог са Црквама и вјерским заједницама у погледу доношења новог, модерног закона о уређењу односа државе са свим традиционалним и новооснованим вјерама у Црној Гори. Савјет и овом приликом понавља принципијелни став Митрополије да је претходни нацрт тог закона из 2015. године такав да га није могуће поправити, јер је највећи број његових рјешења супротан добрим праксама сличног европског и демократског законодавства те проблематике, како је и оцјењен од експерата Венецијанске комисије, те грубо задире у једну од основних људских слобода, коју треба да јемчи свака демократска држава – слободу вјере. Поменути нацрт, за којега се надамо да више неће фигурирати као варијанта, грубо нарушава и право имовине, прописујући нову национализацију, и то драстичнију од оне коју је спроводила тоталитарна послијератна власт, будући да тадашња власт није предвиђала подржављење самих вјерских објеката, за разлику од нацрта из 2015. године. И поред обећања са високих државних адреса, у претходном периоду се наставила незаконита пракса да се, свештеницима, њиховим породицама и монасима и монахињама, који нису држављани Црне Горе, одбијају захтјеви за боравак у Црној Гори. Позивамо надлежне органе да прекину са оваквим поступањем, нарочито имајући у виду да њихова одбијајућа рјешења редовно бивају поништавана пред другостепеним и судским органима Црне Горе. Грађевинско-архитектонски и Економски савјет Митрополије су такође поднијели своје извјештаје о раду и дјеловању током 2018. године о градњи и обнови, односно заштити економских интереса Митрополије, а Савјет је саслушао и извјештај о активностима на пољу евиденције непокретности Митрополије, стварања јединственог информационог система катастра Митрополије и дјеловању у погледу заштите њене имовине. Директор Информативно-издавачке установе ”Светигора” је поднио свој извјештај о пројектима књишког и издаваштва часописа ”Светигоре” у претходној години, а директор Радија Светигоре, у оквиру којег ради и портал Митрополије, поднио је извјештај о раду тих медија за 2018. годину. Радио покрива преко 80 посто територије Црне Горе на дванаест фреквенција. Савјет је са пажњом саслушао извјештај Добротворног фонда Митрополије ”Човјекољубље” и подржао његове активности од којих се издвајају: 175 хиљада подјељених бесплатних оброка у три народне кухиње – у Подгорици, на Цетињу и Беранама (у јануару ове године је отворена и народна кухиња у Бијелом Пољу). Преко канцеларије ”Човјекољубља” у Подгорици новчана и помоћ у намирницима и гардероби је подјељена за око 500 породица и појединаца, а у овај број не улазе они којима се помогло из благајне Епархијског управног одбора на Цетињу, из манастира Острога и других црквених јединица (треба имати у виду да ове црквене јединице дају и немали број стипендија ђацима богословије, других средњих школа, као и студентима теологије и других факултета), гдје се такође јавља велики број потребитих. Човјекољубље је, у току претходне године, организовало и стамбена збрињавања једне осмочлане и једне десеточлане породице, које су добиле куће са припадајућим земљиштем. При ”Човјекољубљу” дјелује и програм ”Њега лица у потреби” у оквиру кога 18 волонтера свакодневно или више пута недељно помаже старијим и немоћним појединцима на Цетињу и у Подгорици. Друштво добровољних давалаца крви ”42 момишићка мученика” у Подгорици има око 250 чланова и имало је више акција током претходне године. Значајна помоћ је, након увођења такси на производе из Србије и БиХ на територији Косова и Метохије, упућена у Народне кухиње Рашко-призренске епархије ”Мајка девет Југовића”, и она износи око 125 тона хране и основних хигијенских производа, прослијеђених у седам шлепера, чиме су Митрополија и народ Црне Горе показали колико им је стало до нашег народа на Косову и Метохији. Епархијски савјет је саслушао и извјештај о пословању Централног магацина Митрополије, у којем су централизоване робне набавке свих црквених потрепштина за потребе храмова и манастира Митрополије, као и о активностима Поклоничко-туристичке агенције ”Одигитрија”, која је организовала велики број ходочасничких путовања до хришћанских светиња у окружењу, али и до Свете Горе Атонске, Јерусалима и Свете Земље. Епархијски савјет подсјећа јавност на велики јубилеј који наша помјесна Српска Патријаршија прославља ове године – 800 година независности Жичке Архиепископије, потоње Пећке Патријаршије, обновљене у лику Српске Православне Цркве након историјског ослобођења и уједињења нашег народа након Првог свјетског рата. Светосавска Епископија, односно Митрополија зетска (добила статус Митрополије, онда кад је Пећка Архиепископија уздигнута на степен Патријаршије) органски је дио Пећке Патријаршије од њеног оснивања и овом приликом Савјет изражава своју приврженост јединству наше помјесне Српске Патријаршије и свеукупног Православља, одбацујући све позиве за непотребно, неканонско и нецрквено преиспитивање статуса Православне Цркве на територији Црне Горе, ма од кога долазили. Савјет се посебно обраћа медијима, апелујући на њих да буду пажљивији и одговорнији према институцији која дијели добро и зло са Црном Гором већ осам вијекова, те да не подлежу притисцима, ширећи неистине и непровјерене чињенице о Православној Цркви. Критика сваке институције, па и Цркве, може бити корисна и благотворна, али пропаганда и кампања која од људи и институција прави мете, неодговорна је и није у складу са усвојеним медијским стандардима и елементарним етичким и људским нормама. Искривљивање чињеница и фактичког стања директно вријеђа православне вјернике у Црној Гори, који су већинско становништво Црне Горе. Епархијски савјет изражава своје искрено саучешће породицама несрећно пострадалих у несрећи у близини манастира Врањине, молећи се непрестано за њих – искрене и посвећене православне хришћанске вјернике. Молећи се Господу нашем Исусу Христу за све овдашње православне вјернике, за све грађане наше земље и добробит Црне Горе, Цркве васељенске и свих људи добре воље, желимо да нас Света Четрдесетница која је у току достојно припреми за прослављање Великог и Свијетлог празника Васкрсења Христовог. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим
  10. У овом петнаесто-мартовском броју Православља, новина Српске Патријаршије, читајте – духовни апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, који је, у данима припрема пред почетак Великог Часног поста, упутио свештенству, монаштву и верном народу кроз Великопосну посланицу –О Косову и Метохији у светлу предстојећег подвига Свете Четрдесетнице. Из овог броја издвајамо текст "Великопосна посланица Његовог Преосвештенства Епископа рашко- призренског и косовско- метохијског Теодосија" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" У Рубрици Катихетин угао о Литургији Пређеосвећених дарова –срцу великопосних богослужења. О 27 година од оснивања Републике Српске и доношења њеног првог Устава. У Рубрици Косово и Метохија кроз историју, о сећању на дан када је горео манастирски конак. О две деценије постојања групе „Београдски синдикат“ и песмама које су блиске истини, животу и Богу. О томе ко нам је ближњи –непријатељ –бодљикава жица, а у тексту Благоја Пантелића који нас подсећа ко су то избеглице и коликих размера је избеглиштво којем сведочимо. Читајте и текст проте Василија Томића на тему: Косово се вјером враћа. И о посети Верског добротворног старатељства Свратишту за децу улице у Крфској. Мисли хришћанског философа и великана протојереја Александра Шмемана о Великом посту у нашем животу и васпостављању човекове духовне природе... Извор: Православље
  11. Протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ храма у Момишићима и главни и одговорни уредник радија Светигоре, био је гост емисије "Огледало" на подгоричкој српској РТВ. У надахнутом разговору отац Никола је говорио о торжественој прослави Преподобног Симеона Мироточивог који се торжествено прославља као небески покровитељ Митрополије црногорско-приморске. Молитвени входови су заиста дивни и благословени обичаји, преко којих се призива благослов Божји на све нас, а литија у част Преподобног Симеона је за Митрополију веома важан догађај, наглашава отац Никола. У даљем току разговора прота Никола је говорио и о светитељском лику Преподобног Симеона Мироточивог као родоначалнику нашег народа, нагласивши да је Подгорица благословен град јер је у непосредној близини храма Васкрсења Христовог засађена лоза Преподобног Симеона Мироточивог. У оквиру емисије посебан нагласак је стављен на велики јубилеј наше помесне Цркве - осам векова самосталности Српске Православне Цркве. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка
  13. У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка View full Странице
  14. Српска Православна Црква је, прва међу аутокефалним Православним Црквама, званично, на највишем нивоу (Свети Архијерејски Сабор), већ у новембру прошле године реаговала на намеру Његове Светости Цариградског Патријарха да по свом нахођењу и самовласно, као „први без једнаких” (primus sine paribus), а не као „први међу једнакима” (primus inter pares), што је иначе вековно православно еклисиолошко и канонско начело, „решава” и „реши” црквене проблеме на тлу Украјине, и молила ју је да то не чини него да, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом и саветујући се са осталим Црквама, стварно помогне да се криза реши. Нажалост, глас Српске Цркве је остао „глас вапијућег у пустињи”: из Цариграда није уследио никакав одговор – само гробно ћутање. Потом се Свети Синод Српске Цркве обратио Цариграду новим апелом да не жури већ да поступа у духу саборности, братске љубави и одговорности не само за Цркву у Украјини него и за јединство Православља као целине. Реакција је била иста – гробно ћутање. Затим је Његова Светост Патријарх српски у Солуну лично, усмено, молио Светејшег Патријарха константинопољског исто то – нажалост, са истим резултатом. Ваља приметити да је Српска Црква о своме ставу и о корацима које предузима сваки пут обавестила све сестринске помесне Цркве. После свега што је Цариградска Патријаршија урадила у Кијеву, – а Кијев је, као што је познато, „мајка руских градова”, – став Српске Цркве, такође званично саопштен свим помесним Православним Црквама, јесте следећи: 1. Српска Православна Црква не признаје неканонско улажење Његове Светости Патријарха цариградског у канонски простор најсветије Руске Цркве будући да се Кијевска митрополија ни на који начин не може поистоветити са данашњом ,,Украјином”, која обухвата и десетине других епархија. Она је 1686. године предата Московској Патријаршији, што се може закључити из граматâ цариградског патријарха Дионисија IV, из декретâ његових наследникâ, из званичних, од тада редовно објављиваних ,,тактикона”, ,,синтагматионâ”, ,,диптихâ”, ,,календарâ” и ,,епетиридâ” (аналâ, годишњакâ) које не издају само друге Цркве већ и сама Цариградска Патријаршија, па, штавише, и из личних изјава и декларација данашњег Цариградског Патријарха до априла прошле године. 2. Српска Православна Црква, исто тако, не признаје вештачку „конфедерацију” украјинских расколничких групација (које се већ поново боре једна против друге и незадрживо хрле ка разлазу), проглашену за „аутокефалну Цркву Украјине”, јер је то канонски непостојећа Црква, а у самој ствари је силом наметнута. Расколници су остали расколници. Једампут расколник — увек расколник, осим у случајевима искреног обраћења и дубинског покајања. Једина Црква коју у датом случају Српска Православна Црква познаје и признаје јесте канонска Украјинска Православна Црква на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем. 3. Српска Православна Црква не признаје ни кијевски — тобоже „ујединитељски” — сабор, на којем ниједан архијереј канонске Украјинске Православне Цркве није узео учешћа (пошто су, дан раније, и титуларни митрополит Александар Драбинко и митрополит виницки Симеон примљени у јурисдикцију Цариградске Цркве, и то без канонског отпуста од стране њихове Цркве). Читави сценарио и све што се догађало иза кулисâ овог чудног скупа, а што није непознато јавности, изазива само неверицу и тугу у душама православних хришћана широм света. Ради се, заправо, о противујединитељском псевдосабору који раздваја и разбија и који је ископао још дубљу јаму отуђења и распада друштва у несрећној земљи Украјини. Због свега тога Српска Православна Црква сматра његове одлуке антиканонским и неважећим, па, дакле, и нимало обавезујућим за Српску Православну Цркву. 4. Српска Православна Црква не признаје расколничку јерархију за православну јерархију ни расколнички клир за православни клир будући да су припадници Денисенкове групације своју ,,црквену ипостас” стекли од једног рашчињеног, екскомуницираног и анатеми подвргнутог архијереја (ту чињеницу је, својевремено, званично признао и сâм Васељенски Патријарх), а да припадници Малетичеве секте немају ни апостолско прејемство ни свештенство уопште. Ниједан службени акт, ниједан, како се простонародски каже, ,,потез пера”, не може да оно што се догодило претвори у нешто што се није догодило нити да оно чега нема претвори у нешто што постоји. Српска Православна Црква не прихвата, следствено, да је г. Думенко (звани Епифаније) уопште архијереј, акамоли предстојатељ аутокефалне Цркве (ово последње својство не приписује му ни његов ,,духовни отац”, г. Денисенко, ,,стварни предстојатељ” и, штавише, доживотни ,,патријарх”). 5. Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високопреосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења не само са споменутим г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење са њима, сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења. * Жалећи и тугујући због разбијеног јединства свете Православне Католичанске Цркве, Свети Синод Српске Православне Цркве поново моли Његову Светост патријарха Вартоломеја да ревидира своје досадашње одлуке и да васпостави пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу браћом. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква
  15. У свечаној дворани Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, протојереј Жељко Латиновић је одржао предавање Смисао и значај аутокефалије Српске Цркве. Поводом јубилеја 800 година аутокефалије наше помесне Цркве предавање је одржено 1. марта 2019. године у организацији Црквене општине Сремски Карловци и Православне омладнске заједнице и саветовалишта Ангелијанум.
  16. Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању. Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године. Ваша Светости, Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу. Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма. На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално. Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став: 1. Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године. 2. Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине. 3. Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим. 4. Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх". 5. Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен. У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом. Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ, Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)
  17. Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању. Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године. Ваша Светости, Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу. Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма. На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално. Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став: 1. Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године. 2. Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине. 3. Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим. 4. Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх". 5. Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен. У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом. Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ, Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг) View full Странице
  18. Трајна опомена Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом. Један од српских сватова Ацо Јованчић присјећа се да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре. Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили. Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији. Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому. Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи. Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева. Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник. http://www.srna.rs/novosti/670580/ubistvo-srpskog-svata-i-paljenje-srpske-zastave---trajna-opomena.htm
  19. Француски хуманитарац Арно Гујон рекао је данас да први пут после 14 година рада дуже од шест месеци није посетио Косово и Метохију „Ово је први пут да не боравим тамо, да не могу да видим своје пријатеље, кумове, да не могу да пратим развој наших хуманитарних пројеката и да разговарам са људима како бих могао да направим нове хуманитарне пројекте“, рекао је Гујон за РТС. Организација „Солидарност за Косово“ донирала је два нова медицинска апарата здравственим установама у Грачаници и Пасјану, у вредности од 30.000 евра. „Апарати је требало да стигну пре неколико месеци, а када су уведене таксе морали смо да нађемо друго решење. Док смо смислили неки начин да избегнемо то…“, рекао је Гујон и објаснио да ова помоћ много значи за мештане који су раније на прегледе морали у Врање, Ниш, Лесковац. Он је додао да се тренутно на Косову и Метохији реновирају три школе и да је у те пројекте уложено 100.000 евра. „То би требало да буде готово у октобру, када су ме протерали требало је да обиђем те школе, и онда смо све то померили“, рекао је Гујон те навео да ће тај посао бити завршен у наредних 10 дана. Овај хуманитарац наводи и да његова организација улаже у пољопривредне пројекте, како би се омогућило људима да раде и како би се економски оснажила српска места на КиМ. Он нема информацију о томе да ли ће му бити дозвољено да уђе на Космет, али се нада да ће моћи да буде тамо за отварање реновираних школа. „За мене је битно да будем на лицу места. Ако не могу да посетим места где помажемо људима, то је као да лекару забраните улазак у болницу“, рекао је Гујон. Разматра и могућност да тражи дозволу косовских власти за улазак, иако није званичник ни Србије, ни Француске. „Свакако да је све политика, и моја забрана и таксе… Са којим циљем? Е, то је велико питање“, рекао је Гујон. Поручује да своју енергију црпе од српског народа на КиМ, који деценијама пролази кроз тешка времена. „Никад нису одустали и нису напустили своју земљу, не смемо ни ми. Морамо да им пружамо братску подршку“, закључио је Гујон. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама задужен за верске заједнице Мирослав Илић, одржао је протеклог викенда у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, предавање на тему „Задужбинарски етос Немањића“. Српска православна црква, епархија Бачка је ово предавање организовала поводом великог јубилеја – осам векова постојања православне духовности. По речима помоћника Илића задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је историја задужбинарства. „Српско задужбинарство, којем је печат дао сам Свети Сава, развија вредности хришћанске етике“ истакао је он и додао да се пре свега оно бави човеком; бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега и пре свега бави човеком. Наше најзначајније задужбине су манастири, како Илић наводи и прецизира да су сви српски владари, а и многе велможе, оставили задужбине без којих Срби не би имали места у светској културној баштини (Сопоћанско фрескосликарство = фрескосликарство Сикстинске капеле) и многи други. Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму (Драгутин и Милутин су мецене манастира Свете Катарине на Синају), у Италији (Барију), Бугарској, Грчкој итд. Свети Сава је био човек у којем су се срели Исток и Запад у пуној хармонији, истакао је Илић и навео да је управо Свети Сава био наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак. Обилазећи свој народ и делећи благослове, милостињу и поклоне, он је делио и конкретне упуте за рад, учећи их како да помажу једни другима појединачно и мобама. „После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства“ истиче Илић и наводи пример Бранковића, који оживљавају духовну културу, тако да фрушкогорски манастири постају настављачи светосавског православља. Обнова српске државности током XIX столећа дала је замах и обнови задужбинарства. То је време када се задужбинарство и ктиторство проширује и на грађанску елиту, те се оснивају нови посебни фондови намењени култури, просвети, науци, уметности, издаваштву. Један од највећих српских добротвора и задужбинара био је београдски трговац Никола Спасић, сматра Илић и додаје да је он имао огромну имовину, понајвише у Кнез Михајловој улици. Мира Софронијевић истиче да је његова задужбина, након што је постала власништво српског народа по његовој смрти, била равна Нобеловој фондацији. Било је развијено задужбинарство и код Срба у Далмацији, Хрватској и Славонији. Познати су многи добротвори, посебно Дубровчани Нико Бошковић, Љубомир Вујновић, Константин Вучковић и други. У Загребу је то био чувени Владимир Матијевић, Стеван Калембер, Павле Аршинов, док је у расејању најпознатији био Михајло Пупин, закључио је у свом предавању Мирослав Илић. Извор: Радио Беседа
  21. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, началствовао је 25. фебруара 2019. године празничним бденијем у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду. Саслуживали су јеромонах Стефан (Вукосављевић), јереји Вукашин Теофиловић, Михаило Рапајић, Борјан Антић, Марко Максовић, Димитрије Вељковић и Игор Грацун, протођакон Саво Милин и ђакон Немања Ристић. Певао је Мешовити хор Свети Симеон Мироточиви, док су за певницом појали студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Паримеје је читао академик г. Димитрије Стефановић. Извор: Српска Православна Црква
  22. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања. -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј. -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј. У оквиру свечаности, проф. др Драган Станић, председник Матице српское, честитао је песнику из Бањалуке г. Зорану Костићу, добитнику Змајеве награде Матице српске за 2018. годину, за збирку песама под насловом Пулсквамперфекта. Најзначајнију песничку награду и најдуговечније књижевно признање Матица српска је установила 1953. године у спомен на песника Јована Јовановића Змаја, поводом 120. годишњице његовог рођења, а досадашњи добитници чине врхунску антологију српског песништва. Аутор збирке песама је навео да књижевност настаје у оквирима једног језика и да су ту границе. -Могу нас оптуживати за великосрпски тон, ја не сматрам да је то тако, јер границе заправо одређује језик. Моју књигу посветио сам страдању српског језика, истакао је песник Зоран Костић. О награђеној књизи говорио је песник Ђорђо Сладоје, а стихове је казивао драмски уметник Небојша Кундачина. Књигу Пулсквамперфекта објавила је Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице. Свечаној седници у Матици српској је присуствовао епископ Јован (Пурић). Извор: Српска Православна Црква
  23. У порти храма Светог архангела Гаврила у Бранковини, где почива Деснака Максимовић са супругом јој Сергејем Сластиковим, 11. фебруара 2019. године молитвени помен служили су Преосвећена господа Епископи ваљевски Милутин и шабачки Лаврентије. -Десанка је својом речју показала да за истинито, искрено, дубоко и чисто писање није потребна оштрина пера, него ширина душе и дубина љубави којом се то перо натапа, дивне су речи Александре Павловић, професорке српског језика у шабачкој Медицинској школи „Др Андра Јовановић“, која је са својим ученицима дошла у Бранковину да посети надалеко познати културно-историјски комплекс и помоли се за душу најлепшег пера српске лирике, песникиње која је била један од најистакнутијих српских стваралаца и интелектуалаца свог времена и остала путоказ и надахнуће новим генерацијама. Крај хумке у којој почива са супругом Сергејем, молитвени помен одслужили су Епископ ваљевски г. Милутин и Епископ шабачки г. Лаврентије, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. Владика Лаврентије дуго је и добро познавао Десанку Максимовић. -Њен лик и дело драгоцени су српском народу и, молећи се за њену душу, молимо се Господу да нас благослови и убудуће тако великим људима, рекао је владика Лаврентије. Владика Милутин, пак, са великом поетесом упознао се преко њених књига: -Добро је читати их, јер тако осећамо и њену душу. Добре људе Бог памти и ми смо се данас молили да она остане у памћењу Божјем, што је најважније после упокојења. Јер, ко је у Божјем памћењу, није умро, већ је само прошао кроз капију смрти и ушао негде где људско око није видело и ухо чуло. То је Бог уготовио нашој Десанки и свима онима који су били добри људи овде на земљи. На гробу човек најбоље осети колико је пролазан, али и колико је вечан. Владика Лаврентије је Десанку одлично познавао и нико лепше не говори о њој од њега, закључио је владика Милутин и захвалио Епископу шабачком што сваке године долази у Бранковину. Старешина храма Светог архангела Гаврила протојереј – ставрофор Душан Патијаревић и овога пута био је пословично добар домаћин у Бранковини, прелепом колубарском селу које уз Десанку Максимовић чува успомене и на славну породицу Ненадовић из које су потекли великани српске историје, духовности и културе. Поздрављајући госте за трпезом љубави у Парохијском дому, прота Патијаревић захвалио је свима који су дошли да упуте молитве и лепе речи у част 26. године од одласка са овог света драге песникиње. -Те 1993. године, када се она упокојила, био је сличан дан као данас. Сећам се, када је стигла вест да се Десанка упокојила, било је снега у порти, а неки тмурни облаци се надвили над овим крајем. На сам дан њене сахране сунце нас је обасјало кад смо служили опело. Радујем се што сте обишли спомен комплекс овде у Бранковини. Имали сте шта и да видите. Ово је место великана: проте Матеје, војводе Јакова, књижевника Љубе Ненадовића... Одавде је кренуо устанак, борба за ослобађање Србије од турског ропства и то Бранковину такође чини важним и местом поклоњења људи са свих страна, казао је прота Душан Патијаревић. Свештенство Епархије шабачке даривало је све присутне књигом одабраних песама Десанке Максимовић „Духовни завичај“. Са благословом владике Лаврентија, збирку је издала Издавачка кућа „Глас Цркве“ прошле године у част 120-годишњице рођења и 25-годишњице упокојења Десанке Максимовић. Чланови Уметничке групе „Агапе“ из Шапца извели су кратак уметнички програм инспирисан стваралаштвом Десанке Максимовић. Организатори сабрања у њену част били су Задужбина „Десанка Максимовић“, Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ Ваљево и Град Ваљево. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...