Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српске'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 349 results

  1. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Гостујући у јутарњем програму TV HAPPY протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, указао је на духовни значај светиња Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. "Дужни смо да сачувамо чист образ, али да сачувамо оно што смо наследили од наших предака, а то су наше косовско-метохијске светиње", истакао је прота Велибор. У другом делу емисије, отац Велибор се у канонско-правном погледу осврнуо и на актуелна дешавања између Васељенске и Руске Патријаршије, која потресају нашу Свету Цркву. Благодарећи TV HAPPY доносимо видео запис емисије: „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Мирна и званична посетa Његовог Блаженства патријарха Јована X од 11. до 19. октобра 2018. године Београд, 19. октобар 2018. - Ова историјска посета, прва откако је православни антиохијски патријарх Теодосије VI посетио Београд, остварена је у контексту тешких и болних околности са којима се суочава Православна Антиохијска Црква у Сирији, Либану и на Блиском Истоку, а и с обзиром на кризу с којом се суочава Православна Црква данас, када се убрзано дешавају ствари на начин који узнемирава и који би могао проузроковати трајне штетне последице по свезе општења, мира и јединства између браће. 1. Ова посета је била важна братска прилика да се браћа састану и да Српска и Антиохијска Црква загрле једна другу и проуче разна питања која су заједнички чиниоци у њиховом служењу и сведочењу Цркве у данашњем свету у кризи. Такође, то је била прилика да се обави братска консултација између обеју Цркава о начелним православно-црквеним питањима и о средствима како да се избегне продубљивање расцепа између браће, као и о захтевима потребним да се консолидују усредсређени процеси и задобије консензус међу Православним аутокефалним помесним Црквама. 2. Разговори између двеју Цркава били су потхрањивани високим степеном духа заједништва, љубави, мира и отворености и на тај начин су почивали на истинским црквеним начелима која треба разлучити од унилатерализма и приступа потхрањиваних интересом, а која чињеница је породила консензус и хармонију између двеју Цркава. Две делегације су размотриле сличне облике живота у историјском опиту сваке, Српске и Антиохијске Цркве, с обзиром на то да би се свака од њих могла сматрати за „сведочећу“ Цркву и мученичку Цркву која и даље, упркос тешкоћама и страдањима, сведочи о Истини и о Христу у свом аутентичном историјском друштву и у свету. Разговори су обухватали међусобне односе између двеју Цркава и начине како да се они развијају и унапређују. Потврђена је важност обнављања међусобних црквених односа, као што су, на пример, погледи на богословско школство, академску и културну сарадњу и друго. Две Цркве су истакле да ће се мирна посета коју ће се Његово Блаженство патријарх Иринеј учинити Антиохијској Патријаршији остварити у времену пред нама. 3. Две делегације су размотриле сталне напоре која Српска Црква предузима на свим нивоима како би очувала своје историјско, духовно и национално наслеђе, нарочито на Косову и Метохији, које је историјско извориште Српске Цркве. Обе делегације су истакле важност подршке овом напору, сходно начелима о људским правима, мирној коегзистенцији између цивилизација и религија и у складу са међународним законима и поретком, а с озбиром на значај српског наслеђа за историју и егзистенцијалну свест Српске Цркве, њене садашњости и будућности. 4. Антиохијска и српска делегација размотриле су тешко и болно стање с којим се Антиохијска Православна Црква суочава у Сирији и Либану и у другим државама и друштвима Блиског Истока, која пате од убистава, тероризма, разарања, присилног расељавања становништа, емигрирања и разних облика политичке и друштвене нестабилности, што погађају људе у њиховом достојанству, слободи и у свакодневном животу. Две делегације су поново истакле чињеницу да је хришћанско антиохијско присуство на Истоку аутентично, да иза себе има две хиљаде година постојања и да тамошњи хришћани нису и не могу се сматрати мањином у овом региону него су народ са историјским изворним атрибутима који живи у државама и друштвима и интегрални су део историјског, друштвеног ткива овог региона и антиохијског простора. Они и надаље остају тамо и строго су везани за своју земљу и своје сведочење у овом централном региону света. 5. Две Цркве су снажно истакле важност подршке Антиохијској Цркви у свему ономе што ће ова апостолска Црква и даље чинити у њеном сведочењу спасења на Блиском Истоку, у томе да народ остане на свом огњишту и буде партнер при изградњи грађанске државе која православне хришћане чини једнакима, са истим правима и обавезама које имају и други грађани. Обе Цркве сматрају да је једино могуће решење да се на миран начин окончају све трагедије држава овог региона, да се остане у дијалогу и у прихватању другога и његове различитости, као и у започињању отвореног дијалога и неговању мирне коегзистенције између свих страна обезбеђивањем једнаких права и обавеза међу грађанима. Више него икада, промовисање мира и уважавање верске различитости јесу два значајна чиниоца за ширење мира широм Блиског Истока. 6. Обе Цркве жале због трајног и најдубљег ћутања поводом отмице двојице јерараха из Алепа, митрополита Павла Јазигија и митрополита Јована Ибрахима. Већ дуже од пет година свет као да је заборавио овај значајан хуманитарни случај. Обе Цркве упућују апел свим локалним, регионалним и међународним инстанцама и организацијама да хитно предузму даље праћење овог предмета, да открију судбину двојице јерараха и учине све што је могуће да они буду ослобођени и да се врате у своје епархије и међу своје вернике. 7. Обе Цркве, Српска и Антиохијска, жале због сукоба између Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије услед одлуке ове друге да изабере и хиротонише архиепископа Катара који се налази у историјској канонској црквеној јурисдикцији Антиохијске Патријаршије, а што још није разрешено. Две Цркве изражавају жаљење и због тога што последице овог сукоба по цело Православље нису узимане у обзир на време код свих других Православних Цркава без обзира на ставке у договору постигнутом у разговорима двеју Цркава у јуну 2013. г. у присуству и посредовањем Васељенске Патријаршије и грчког Министарства спољних послова, а који договор је документован код споменутог Министарства и у дописима Васељенске Патријаршије, чиме се признало да постоји договор и његове ставке. 8. Српска и Антиохијска Црква изражавају велику забринутост због опасности од отуђивања, поделе и издвајања које данас прети помесним Православним аутокефалним Црквама услед једностраних одлука које се тичу основице консензуса и братских односа између ових Цркава и угрожавају њихове свезе јединства и утицај сведочења Православне Цркве у данашњем свету. Две Цркве сматрају да је садашњи историјски тренутак веома тежак и осетљив. Овај тренутак захтева више него икада много мудрости, стрпљења и духовне будности како би се очувао мир Православне Цркве и њено јединство, и спречило да то ескалира, свесно или несвесно, у јаме политичких секира и политичких интереса државâ, а које чињенице ће се одразити на православно сведочење у данашњем свету и ослабити га. Из овог разлога две Цркве изјављују следеће: А. Јединство хришћанског православног света и његов мир предао нам је у наше руке Исус Христос. Стога, две Цркве тврде да је јачање јединства Православне Цркве ствар од велике важности, јер из разлога што је Црква данас изложена разним опасностима и изазовима које јој данашњи свет причињава својим супростављеностима и поделама и својим разним друштвеним и егзистенцијалним утицајима на људе. Б. Није могуће спроводити у животу јединство вере, у опипљивој стварности, и ефикасно сведочити пред људима у данашњем свету растрзаном егзистенцијалним и друштвеним тензијама уколико Православна Црква не пројављује свету своје црквено јединство речима и делима, саборношћу, сагласјем и начином доношења одлука који почива на традиционалном канонском поретку Православне Цркве и на консензусу Православних Цркава без обзира на њихову величину. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а није федерација или конфедерација Цркава које би биле одвојене и независне једна од друге, које би поступале на основу својих интереса и свету давала утисак да је та група Цркава у сукобу, у расправи и у отуђивању једних од других. В. У контексту тога да је данас Православна Црква универзално присутна свуда у свету, православно сведочење захтева, данас више него икада, посебну отвореност, разговоре, размену стручног мишљења и опит предањске канонске саборности између свију Православних Цркава како би оне удружиле своје сведочење у данашњем свету. Из овог разлога две Цркве истичу да интерес Православне Цркве и захтеви за очувањем свеза јединства и општења у братству, љубави и миру између Православних Цркава које су удови једнога тела (Тела Христовог), захтева самокритичко разматрање свих једностраних процеса, одлука, али захтева и озбиљно, делотворно и постепено обнављање духа јединства, сагласја, саборности и примену начела консензуса при приступању и одлучивању по заједничким питањима међу Православним Црквама, међу којима су и одлуке које се тичу црквене аутокефалије, на основу начела православне еклисиологије и канонског поретка. Г. Једино је православна саборност делотворан начин да се избегне да конфликтна питања између Православних Цркава не пређу у чиниоце отуђења, поделе и издвајања међу њима, чиме би се запретило јединству васколиког православног тела. Једино здрава саборност која почива на првом месту на евхаристијској Чаши истог Причешћа јесте основица и подлога. Опасно стање у православном свету, настало услед стања у Украјини, не може и даље потрајати, а да не настане стање трајне поделе између свију чланова Православне Цркве, а што је од штете по свезу мира у православној плироми и по њено сведочење у данашњем свету. Из овога разлога, а с обзиром на хитну потребу да се избегне даља ескалација садашње кризе, српски и антиохијски Патријарх апелују на свога сабрата, Његову Свесветост Васељенског Патријарха, да успостави братски дијалог са Руском Православном Црквом како би се, уз братску подршку и учешће свих других предстојатеља помесних Православних аутокефалних Цркава, разрешио сукоб између Цариградске и Московске Патријаршије и вратила свеза мира у Православној Цркви. ЗА СРПСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ ЗА АНТИОХИЈСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПАТРИЈАРХ ЈОВАН Х СПЦ
  6. Мирна и званична посетa Његовог Блаженства патријарха Јована X од 11. до 19. октобра 2018. године Београд, 19. октобар 2018. - Ова историјска посета, прва откако је православни антиохијски патријарх Теодосије VI посетио Београд, остварена је у контексту тешких и болних околности са којима се суочава Православна Антиохијска Црква у Сирији, Либану и на Блиском Истоку, а и с обзиром на кризу с којом се суочава Православна Црква данас, када се убрзано дешавају ствари на начин који узнемирава и који би могао проузроковати трајне штетне последице по свезе општења, мира и јединства између браће. 1. Ова посета је била важна братска прилика да се браћа састану и да Српска и Антиохијска Црква загрле једна другу и проуче разна питања која су заједнички чиниоци у њиховом служењу и сведочењу Цркве у данашњем свету у кризи. Такође, то је била прилика да се обави братска консултација између обеју Цркава о начелним православно-црквеним питањима и о средствима како да се избегне продубљивање расцепа између браће, као и о захтевима потребним да се консолидују усредсређени процеси и задобије консензус међу Православним аутокефалним помесним Црквама. 2. Разговори између двеју Цркава били су потхрањивани високим степеном духа заједништва, љубави, мира и отворености и на тај начин су почивали на истинским црквеним начелима која треба разлучити од унилатерализма и приступа потхрањиваних интересом, а која чињеница је породила консензус и хармонију између двеју Цркава. Две делегације су размотриле сличне облике живота у историјском опиту сваке, Српске и Антиохијске Цркве, с обзиром на то да би се свака од њих могла сматрати за „сведочећу“ Цркву и мученичку Цркву која и даље, упркос тешкоћама и страдањима, сведочи о Истини и о Христу у свом аутентичном историјском друштву и у свету. Разговори су обухватали међусобне односе између двеју Цркава и начине како да се они развијају и унапређују. Потврђена је важност обнављања међусобних црквених односа, као што су, на пример, погледи на богословско школство, академску и културну сарадњу и друго. Две Цркве су истакле да ће се мирна посета коју ће се Његово Блаженство патријарх Иринеј учинити Антиохијској Патријаршији остварити у времену пред нама. 3. Две делегације су размотриле сталне напоре која Српска Црква предузима на свим нивоима како би очувала своје историјско, духовно и национално наслеђе, нарочито на Косову и Метохији, које је историјско извориште Српске Цркве. Обе делегације су истакле важност подршке овом напору, сходно начелима о људским правима, мирној коегзистенцији између цивилизација и религија и у складу са међународним законима и поретком, а с озбиром на значај српског наслеђа за историју и егзистенцијалну свест Српске Цркве, њене садашњости и будућности. 4. Антиохијска и српска делегација размотриле су тешко и болно стање с којим се Антиохијска Православна Црква суочава у Сирији и Либану и у другим државама и друштвима Блиског Истока, која пате од убистава, тероризма, разарања, присилног расељавања становништа, емигрирања и разних облика политичке и друштвене нестабилности, што погађају људе у њиховом достојанству, слободи и у свакодневном животу. Две делегације су поново истакле чињеницу да је хришћанско антиохијско присуство на Истоку аутентично, да иза себе има две хиљаде година постојања и да тамошњи хришћани нису и не могу се сматрати мањином у овом региону него су народ са историјским изворним атрибутима који живи у државама и друштвима и интегрални су део историјског, друштвеног ткива овог региона и антиохијског простора. Они и надаље остају тамо и строго су везани за своју земљу и своје сведочење у овом централном региону света. 5. Две Цркве су снажно истакле важност подршке Антиохијској Цркви у свему ономе што ће ова апостолска Црква и даље чинити у њеном сведочењу спасења на Блиском Истоку, у томе да народ остане на свом огњишту и буде партнер при изградњи грађанске државе која православне хришћане чини једнакима, са истим правима и обавезама које имају и други грађани. Обе Цркве сматрају да је једино могуће решење да се на миран начин окончају све трагедије држава овог региона, да се остане у дијалогу и у прихватању другога и његове различитости, као и у започињању отвореног дијалога и неговању мирне коегзистенције између свих страна обезбеђивањем једнаких права и обавеза међу грађанима. Више него икада, промовисање мира и уважавање верске различитости јесу два значајна чиниоца за ширење мира широм Блиског Истока. 6. Обе Цркве жале због трајног и најдубљег ћутања поводом отмице двојице јерараха из Алепа, митрополита Павла Јазигија и митрополита Јована Ибрахима. Већ дуже од пет година свет као да је заборавио овај значајан хуманитарни случај. Обе Цркве упућују апел свим локалним, регионалним и међународним инстанцама и организацијама да хитно предузму даље праћење овог предмета, да открију судбину двојице јерараха и учине све што је могуће да они буду ослобођени и да се врате у своје епархије и међу своје вернике. 7. Обе Цркве, Српска и Антиохијска, жале због сукоба између Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије услед одлуке ове друге да изабере и хиротонише архиепископа Катара који се налази у историјској канонској црквеној јурисдикцији Антиохијске Патријаршије, а што још није разрешено. Две Цркве изражавају жаљење и због тога што последице овог сукоба по цело Православље нису узимане у обзир на време код свих других Православних Цркава без обзира на ставке у договору постигнутом у разговорима двеју Цркава у јуну 2013. г. у присуству и посредовањем Васељенске Патријаршије и грчког Министарства спољних послова, а који договор је документован код споменутог Министарства и у дописима Васељенске Патријаршије, чиме се признало да постоји договор и његове ставке. 8. Српска и Антиохијска Црква изражавају велику забринутост због опасности од отуђивања, поделе и издвајања које данас прети помесним Православним аутокефалним Црквама услед једностраних одлука које се тичу основице консензуса и братских односа између ових Цркава и угрожавају њихове свезе јединства и утицај сведочења Православне Цркве у данашњем свету. Две Цркве сматрају да је садашњи историјски тренутак веома тежак и осетљив. Овај тренутак захтева више него икада много мудрости, стрпљења и духовне будности како би се очувао мир Православне Цркве и њено јединство, и спречило да то ескалира, свесно или несвесно, у јаме политичких секира и политичких интереса државâ, а које чињенице ће се одразити на православно сведочење у данашњем свету и ослабити га. Из овог разлога две Цркве изјављују следеће: А. Јединство хришћанског православног света и његов мир предао нам је у наше руке Исус Христос. Стога, две Цркве тврде да је јачање јединства Православне Цркве ствар од велике важности, јер из разлога што је Црква данас изложена разним опасностима и изазовима које јој данашњи свет причињава својим супростављеностима и поделама и својим разним друштвеним и егзистенцијалним утицајима на људе. Б. Није могуће спроводити у животу јединство вере, у опипљивој стварности, и ефикасно сведочити пред људима у данашњем свету растрзаном егзистенцијалним и друштвеним тензијама уколико Православна Црква не пројављује свету своје црквено јединство речима и делима, саборношћу, сагласјем и начином доношења одлука који почива на традиционалном канонском поретку Православне Цркве и на консензусу Православних Цркава без обзира на њихову величину. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а није федерација или конфедерација Цркава које би биле одвојене и независне једна од друге, које би поступале на основу својих интереса и свету давала утисак да је та група Цркава у сукобу, у расправи и у отуђивању једних од других. В. У контексту тога да је данас Православна Црква универзално присутна свуда у свету, православно сведочење захтева, данас више него икада, посебну отвореност, разговоре, размену стручног мишљења и опит предањске канонске саборности између свију Православних Цркава како би оне удружиле своје сведочење у данашњем свету. Из овог разлога две Цркве истичу да интерес Православне Цркве и захтеви за очувањем свеза јединства и општења у братству, љубави и миру између Православних Цркава које су удови једнога тела (Тела Христовог), захтева самокритичко разматрање свих једностраних процеса, одлука, али захтева и озбиљно, делотворно и постепено обнављање духа јединства, сагласја, саборности и примену начела консензуса при приступању и одлучивању по заједничким питањима међу Православним Црквама, међу којима су и одлуке које се тичу црквене аутокефалије, на основу начела православне еклисиологије и канонског поретка. Г. Једино је православна саборност делотворан начин да се избегне да конфликтна питања између Православних Цркава не пређу у чиниоце отуђења, поделе и издвајања међу њима, чиме би се запретило јединству васколиког православног тела. Једино здрава саборност која почива на првом месту на евхаристијској Чаши истог Причешћа јесте основица и подлога. Опасно стање у православном свету, настало услед стања у Украјини, не може и даље потрајати, а да не настане стање трајне поделе између свију чланова Православне Цркве, а што је од штете по свезу мира у православној плироми и по њено сведочење у данашњем свету. Из овога разлога, а с обзиром на хитну потребу да се избегне даља ескалација садашње кризе, српски и антиохијски Патријарх апелују на свога сабрата, Његову Свесветост Васељенског Патријарха, да успостави братски дијалог са Руском Православном Црквом како би се, уз братску подршку и учешће свих других предстојатеља помесних Православних аутокефалних Цркава, разрешио сукоб између Цариградске и Московске Патријаршије и вратила свеза мира у Православној Цркви. ЗА СРПСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ ЗА АНТИОХИЈСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПАТРИЈАРХ ЈОВАН Х СПЦ View full Странице
  7. На првим странама нови број новина Српске Патријаршије Православље доноси текст о посети Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X који је, са часном пратњом, допутивао 11. октобра 2018. у званичну (мирну) посету Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Такође, Православље пише и о обележавању стогодишњице пробоја Солунског фронта и посети Патријарха српског Иринеја Солуну, као и о прослави јубилеја цркве Светог кнеза Лазара у Бирмингаму у Епархији британско-скандинавској. На средњим странама Православље доноси текст др Србољуба Убипариповића о промоцији Митрополита волоколамског др Илариона (Алфејева) за почасног доктора Православног богословског факултета Универзитета у Београду. -Проглашавати за „великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу храма Христовог Васкрсења у Подгорици и храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање!, каже Митрополит црногорско-приморски у интервјуу за дневне новине Политика који преноси Православље у целини. У тексту под насловом „Помен деци – невиним жртвама усташког логора“ Православље подсећа на такозвано прихватилиште за децу избеглице које је било под директном управом усташа и лекара др Антуна Најжера. Логор, настао у Другом светском рату, однео је преко две хиљаде дечака и девојчица, а деловао је на више локација у Сиску. Нови број доноси и текст проф. Горана Раденковића, који је забележио све важно што се дешавало на Осмој смотри црквеног беседништва у Поповићу, у Епархији шумадијској. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, читаоци се обавештавају кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Извор: Српска Православна Црква
  8. На првим странама нови број новина Српске Патријаршије Православље доноси текст о посети Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X који је, са часном пратњом, допутивао 11. октобра 2018. у званичну (мирну) посету Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Такође, Православље пише и о обележавању стогодишњице пробоја Солунског фронта и посети Патријарха српског Иринеја Солуну, као и о прослави јубилеја цркве Светог кнеза Лазара у Бирмингаму у Епархији британско-скандинавској. На средњим странама Православље доноси текст др Србољуба Убипариповића о промоцији Митрополита волоколамског др Илариона (Алфејева) за почасног доктора Православног богословског факултета Универзитета у Београду. -Проглашавати за „великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу храма Христовог Васкрсења у Подгорици и храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање!, каже Митрополит црногорско-приморски у интервјуу за дневне новине Политика који преноси Православље у целини. У тексту под насловом „Помен деци – невиним жртвама усташког логора“ Православље подсећа на такозвано прихватилиште за децу избеглице које је било под директном управом усташа и лекара др Антуна Најжера. Логор, настао у Другом светском рату, однео је преко две хиљаде дечака и девојчица, а деловао је на више локација у Сиску. Нови број доноси и текст проф. Горана Раденковића, који је забележио све важно што се дешавало на Осмој смотри црквеног беседништва у Поповићу, у Епархији шумадијској. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, читаоци се обавештавају кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и цијелог Истока Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовали су на Цетиње и у Цетињском манастиру се поклонили кивоту Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног крста Господњег. Патријархе је на Цетињу дочекао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са господом Епископима будимљанско-никшићким Јоаникијем и диклијским Методијем, многобројним свештенством и монаштвом, професорима и ђацима Богословије Светог Петра Цетињског и вјерним народом Цетиња. У пратњи Патријарха Јована налазе се архијереји Антиохијске патријаршије Митрополит акарски г. Василије и Митрополит њујоршки и цијеле Сјеверне Америке г. Јосиф. У пратњи Патријарха Иринеја је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Са предстојатељима двију Цркава допутовали су и господа Епископи шумадијски Јован и ваљевски Милутин. Митрополит Амфилохије је одликовао Патријарха Јована Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца и даривао га архијерејским инсигнијама – панагијом с ликом Богородице Филеримос и крстом који су рађени приликом освећења храма Светог Јована Владимира у Бару. Таквим инсигнијама Митрополит Амфилохије је даривао и Митрополите који су дошли у пратњи Патријарха Јована – Василија и Јосифа. Патријарх Јован даровао је Митрополиту Амфилохију архијерејски жезал који ће га, како је рекао „подсјећати да се моли Богу за Антиохијску цркву која данас страда“. Поздравно слово Митрополита Амфилохија: Ваше Блаженство, Патријарше велике Антиохије, древне Цркве светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости, Патријарше српски г. Иринеје, Велику радост данас имамо овдје у овом престоном, краљевском граду Цетињу, вашим доласком и оним што сте нам донијели у овај град. Ово је ваш први долазак на Цетиње и у Црну Гору, али ваш претходник Теодосије је дошао прије вас и овдје смо изнели икону коју смо добили од њега, коју је поклонио овој светињи а која нас благосиља. Овдје су долазили и остали патријарси православни, и цариградски, московски, јерусалимски, а ево раније и антиохијски а сада велики благослов Божији је и Ваш долазак у овај краљевски град. Велики дар Божији који сте нам донијели као свједок оне најстарије међу најстаријим хришћанским црквама – Антиохијске патријаршије, благослов великих ваших претходника међу које посебно да поменемо Светог Јована Златоустог чију Литургију сваки дан служимо и данас смо је служили у овом Светом храму. Послије Јерусалимске Цркве – мајке Цркве свих Цркава, Антиохијска црква (Патријаршија) заузима друго мјесто у свеукупном хришћанству а и у православљу. Овдје смо цјеливали мошти Светога Петра Цетињског који носи име онога Петра који је утемељио Цркву свете Антиохије. Цјеливали смо овдје и дио Часнога Крста Господњег, цјеливали смо и Десну руку Светога Јована Крститеља, ону руку која је крстила Господа у ријеци Јордану. Па ево и сада, цјеливамо и Вашу руку свету којом сте нам донијели благослов Цркве Светога Петра и Павла из велике Антиохије. То је велики благослов за све нас, за овај краљевски град, за овај храм. Велики је благослов за Црну Гору малу по простору, али Црну Гору која је изњедрила многе мученике и светитеље кроз историју. Овдје су у једном од наших манастира и мошти наследника Светога Саве, нашега Арсенија. Ту су мошти Светог Василија, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског, Свете двојице свештеника мученика и 40 ђака мученика у Подгорици у Момишићима. Све те мошти заједно са нама се радују вашем доласку јер оне су и постале мошти и светитељке управо што су светитељи сљедили пут који смо научили од вашег претходника – Петра и Павла и Светога Јована Златоустог. Добро дошли заједно са вашом пратњом, Вашим Митрополитима од којих је владика Василије већ бивао овдје код нас и на освећењу храма у Подгорици и освећању храма у Бару. Велика је наша радост, добродошли на многаја и многаја и благаја љета. Бесједа Патријарха Јована: Ваша Светости, возљубљени брате у Христу Патријарше српски Иринеју, Мој брате у Христу Митрополите црногорски Амфилохије, Браћо моја архијереји, монаси и народе, Много смо срећни што смо данас са вама у овом храму, са вама овдје у Црној Гори. То је за нас велики благослов. Кад смо стигли у овај манастир видјели смо на лицима људи какву имају љубав и колико су срећни свети оци свештеници, монаси и народ. Осјетио сам да њихова лица кажу „добро дошао, наш брате у Христу, овдје код нас“. И тако смо, са нашом делегацијом, осјетили да смо једна породица и да припадамо једној заједничкој Цркви. То је Црква наша православна. Ми смо данас са вама овдје на позив Његове Светости Патријарха Иринеја да дођемо у мирну посјету Српској православној цркви. Претходних дана били смо у Београду са Његовом Светошћу. Били смо јако срећни и носимо многе утиске колико је лијепа ваша земља. Наша мирна посјетаје због свједочења да смо браћа, да имамо љубав, да покажемо да смо једна породица, да се заједно молимо и да сви припадамо православљу. Ми смо једна породица и ништа не може да нас удаљи једне од других. Није то од сад да Српска црква има односе са Антиохијском. Кроз историју смо убијек имали јак и дубок однос са Српском црквом. Ми волимо вашу Цркву, ми смо браћа у Христу. То је тако одувијек, а сада то потврђујемо. Као што рекосте, Ваше Преосвештенство, ова земља гдје смо дошли је земља мучеништва и земља светитеља. Као и наша Антиохија, и ваша је змља је изњедрила много мученика и светитеља, до данашњега дана. Велики је благослов за нас што смо дошли у вашу епархију, што смо цјеливали Светог Петра Цетињског, руку Светог Јована Крститеља и дјелић крста Господа нашега. Такође желим да вам кажем, мој брате у Христу Митрополите Амфилохије, гледам испред мене иконе на иконостасу и сав овај народ око мене, њихова лица, њихову љубав – и видим да сам овдје као у Антиохији. Наше предање је исто, наши светитељи нас уједињују. На иконостасу видимо иконе које гледамо и у Антиохији. То потврђује да је наша вјера заједничка, да смо једно у Христу. Ваша Светости, са Митрополитом Амфилохијем се познајем одавно. Више пута смо се сретали на међуправославним састанцима. И молимо се Богу за вас, Ваше Преосвештенство, на многе године. Долазимо вама из Антиохијске цркве коју су основали Свети Петар и Свети Павле. Желим да вам кажем колико нам је данас тешко, колико имамо тежак временски период. Желим да вам кажем да је живот нашег народа неодвојив од наше земље и наше вјере. Бог жели да ми будемо тамо и, наравно, нећемо да напуштамо нашу земљу. Неодвојиви смо од ње, јер волимо нашу Цркву и нашу земљу. Такође, ми знамо колико тежак период сте прошли ви овдје, тешка времена за вашу Цркву, како сте чували вјеру. Молимо вас да се молите за нас, Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, браћо архијереји, свештеници и народе. Молите се за наш наро, вашу браћу у Антиохији. Доносимо вам нашу љубав у нашим срцима, љубав сабрања наших архијереја, свештеника, монаха и вјернога народа у Антиохији. Молимо вас да се молите за наш народ у Антиохији и, такође, за оба Митрополита Алепа Јована и Павла, који су отети и ништа не знамо за њих, јер сви ћуте. Рањени смо, али смо утемељени у нашој земљи и не желимо да изађемо из ње. Благослов Светих апостола Петра и Павла овоме народу, желимо вашем народу, Ваше Преосвештенство, добробит и мир, и да живите много година. Патријарси Јован и Иринеј са пратњом сада су у посјети манастиру Острог, а у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици стићи ће око 16 часова, гдје ће им такође бити приређен свечани дочек. Весна Девић/Рајо Војиновић Фото: Драган Николић извор
  10. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и цијелог Истока Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовали су на Цетиње и у Цетињском манастиру се поклонили кивоту Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног крста Господњег. Патријархе је на Цетињу дочекао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са господом Епископима будимљанско-никшићким Јоаникијем и диклијским Методијем, многобројним свештенством и монаштвом, професорима и ђацима Богословије Светог Петра Цетињског и вјерним народом Цетиња. У пратњи Патријарха Јована налазе се архијереји Антиохијске патријаршије Митрополит акарски г. Василије и Митрополит њујоршки и цијеле Сјеверне Америке г. Јосиф. У пратњи Патријарха Иринеја је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Са предстојатељима двију Цркава допутовали су и господа Епископи шумадијски Јован и ваљевски Милутин. Митрополит Амфилохије је одликовао Патријарха Јована Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца и даривао га архијерејским инсигнијама – панагијом с ликом Богородице Филеримос и крстом који су рађени приликом освећења храма Светог Јована Владимира у Бару. Таквим инсигнијама Митрополит Амфилохије је даривао и Митрополите који су дошли у пратњи Патријарха Јована – Василија и Јосифа. Патријарх Јован даровао је Митрополиту Амфилохију архијерејски жезал који ће га, како је рекао „подсјећати да се моли Богу за Антиохијску цркву која данас страда“. Поздравно слово Митрополита Амфилохија: Ваше Блаженство, Патријарше велике Антиохије, древне Цркве светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости, Патријарше српски г. Иринеје, Велику радост данас имамо овдје у овом престоном, краљевском граду Цетињу, вашим доласком и оним што сте нам донијели у овај град. Ово је ваш први долазак на Цетиње и у Црну Гору, али ваш претходник Теодосије је дошао прије вас и овдје смо изнели икону коју смо добили од њега, коју је поклонио овој светињи а која нас благосиља. Овдје су долазили и остали патријарси православни, и цариградски, московски, јерусалимски, а ево раније и антиохијски а сада велики благослов Божији је и Ваш долазак у овај краљевски град. Велики дар Божији који сте нам донијели као свједок оне најстарије међу најстаријим хришћанским црквама – Антиохијске патријаршије, благослов великих ваших претходника међу које посебно да поменемо Светог Јована Златоустог чију Литургију сваки дан служимо и данас смо је служили у овом Светом храму. Послије Јерусалимске Цркве – мајке Цркве свих Цркава, Антиохијска црква (Патријаршија) заузима друго мјесто у свеукупном хришћанству а и у православљу. Овдје смо цјеливали мошти Светога Петра Цетињског који носи име онога Петра који је утемељио Цркву свете Антиохије. Цјеливали смо овдје и дио Часнога Крста Господњег, цјеливали смо и Десну руку Светога Јована Крститеља, ону руку која је крстила Господа у ријеци Јордану. Па ево и сада, цјеливамо и Вашу руку свету којом сте нам донијели благослов Цркве Светога Петра и Павла из велике Антиохије. То је велики благослов за све нас, за овај краљевски град, за овај храм. Велики је благослов за Црну Гору малу по простору, али Црну Гору која је изњедрила многе мученике и светитеље кроз историју. Овдје су у једном од наших манастира и мошти наследника Светога Саве, нашега Арсенија. Ту су мошти Светог Василија, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског, Свете двојице свештеника мученика и 40 ђака мученика у Подгорици у Момишићима. Све те мошти заједно са нама се радују вашем доласку јер оне су и постале мошти и светитељке управо што су светитељи сљедили пут који смо научили од вашег претходника – Петра и Павла и Светога Јована Златоустог. Добро дошли заједно са вашом пратњом, Вашим Митрополитима од којих је владика Василије већ бивао овдје код нас и на освећењу храма у Подгорици и освећању храма у Бару. Велика је наша радост, добродошли на многаја и многаја и благаја љета. Бесједа Патријарха Јована: Ваша Светости, возљубљени брате у Христу Патријарше српски Иринеју, Мој брате у Христу Митрополите црногорски Амфилохије, Браћо моја архијереји, монаси и народе, Много смо срећни што смо данас са вама у овом храму, са вама овдје у Црној Гори. То је за нас велики благослов. Кад смо стигли у овај манастир видјели смо на лицима људи какву имају љубав и колико су срећни свети оци свештеници, монаси и народ. Осјетио сам да њихова лица кажу „добро дошао, наш брате у Христу, овдје код нас“. И тако смо, са нашом делегацијом, осјетили да смо једна породица и да припадамо једној заједничкој Цркви. То је Црква наша православна. Ми смо данас са вама овдје на позив Његове Светости Патријарха Иринеја да дођемо у мирну посјету Српској православној цркви. Претходних дана били смо у Београду са Његовом Светошћу. Били смо јако срећни и носимо многе утиске колико је лијепа ваша земља. Наша мирна посјетаје због свједочења да смо браћа, да имамо љубав, да покажемо да смо једна породица, да се заједно молимо и да сви припадамо православљу. Ми смо једна породица и ништа не може да нас удаљи једне од других. Није то од сад да Српска црква има односе са Антиохијском. Кроз историју смо убијек имали јак и дубок однос са Српском црквом. Ми волимо вашу Цркву, ми смо браћа у Христу. То је тако одувијек, а сада то потврђујемо. Као што рекосте, Ваше Преосвештенство, ова земља гдје смо дошли је земља мучеништва и земља светитеља. Као и наша Антиохија, и ваша је змља је изњедрила много мученика и светитеља, до данашњега дана. Велики је благослов за нас што смо дошли у вашу епархију, што смо цјеливали Светог Петра Цетињског, руку Светог Јована Крститеља и дјелић крста Господа нашега. Такође желим да вам кажем, мој брате у Христу Митрополите Амфилохије, гледам испред мене иконе на иконостасу и сав овај народ око мене, њихова лица, њихову љубав – и видим да сам овдје као у Антиохији. Наше предање је исто, наши светитељи нас уједињују. На иконостасу видимо иконе које гледамо и у Антиохији. То потврђује да је наша вјера заједничка, да смо једно у Христу. Ваша Светости, са Митрополитом Амфилохијем се познајем одавно. Више пута смо се сретали на међуправославним састанцима. И молимо се Богу за вас, Ваше Преосвештенство, на многе године. Долазимо вама из Антиохијске цркве коју су основали Свети Петар и Свети Павле. Желим да вам кажем колико нам је данас тешко, колико имамо тежак временски период. Желим да вам кажем да је живот нашег народа неодвојив од наше земље и наше вјере. Бог жели да ми будемо тамо и, наравно, нећемо да напуштамо нашу земљу. Неодвојиви смо од ње, јер волимо нашу Цркву и нашу земљу. Такође, ми знамо колико тежак период сте прошли ви овдје, тешка времена за вашу Цркву, како сте чували вјеру. Молимо вас да се молите за нас, Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, браћо архијереји, свештеници и народе. Молите се за наш наро, вашу браћу у Антиохији. Доносимо вам нашу љубав у нашим срцима, љубав сабрања наших архијереја, свештеника, монаха и вјернога народа у Антиохији. Молимо вас да се молите за наш народ у Антиохији и, такође, за оба Митрополита Алепа Јована и Павла, који су отети и ништа не знамо за њих, јер сви ћуте. Рањени смо, али смо утемељени у нашој земљи и не желимо да изађемо из ње. Благослов Светих апостола Петра и Павла овоме народу, желимо вашем народу, Ваше Преосвештенство, добробит и мир, и да живите много година. Патријарси Јован и Иринеј са пратњом сада су у посјети манастиру Острог, а у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици стићи ће око 16 часова, гдје ће им такође бити приређен свечани дочек. Весна Девић/Рајо Војиновић Фото: Драган Николић извор View full Странице
  11. Сусрет Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана са шефом српске дипломатије г. Ивицом Дачићем Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан примио је 9. октобра 2018. године у Епископском двору у Темишвару првог потпредседника Владе Републике Србије и министра спољних послова г. Ивицу Дачића који је претходно учествовао на конференцији Безбедоносни изазови на Балкану' и састао се са министром спољних послова Румуније г. Теодором Мeлешкануом. Преосвештени Епископ г. Лукијан упознао је уваженог госта са стањем српске националне мањине у Румунији као и са добрим односима које Епархија темишварска има са државом Румунијом и Румунском Патријаршијом. Министар г. Ивица Дачић изразио је задовољство због добрих међусобних односа два народа који деле исти животни простор и повезани су истом православном вером. Пријему је присуствовао и генерални конзул Републике Србије у Темишвару г. Владан Тадић. Овом приликом министар Дачић поделио је са епископом Лукијаном утиске са конференције Безбедоносни изазови на Балкану, као и са састанка са министром спољних послова Румуније г. Теодором Мелешкануом. -И дан-данас желимо да се дође до компромиса на Косову. На Косову је створена Србија, тамо је био први српски главни град, тамо је Српска патријаршија. На Косову је била чувена битка са Турцима у којој се бранила Европа. Ми смо пет векова били под Турцима. Они су протеривали Србе и доводили исламизиране Албанце и сходно томе број становника је данас другачији. У 14. веку главни град Србије био је на Косову. То је Призрен у којем данас живи свега 23 Срба. Шта је то него етничко чишћење... Ако се руше цркве, пале манастири, уништавају гробља, како ми то можемо да прихватимо? Ми смо веома захвални Румунији на разумевању, која није признала једнострани акт Приштине, поручио је министар Ивица Дачић на конференцији. На састанку са румунским шефом дипломатије је констатовано да су односи између две земље традиционално добри и пријатељски и да представљају модел добросуседства у региону. Румунија спада међу пет чланица Европске уније, односно четири чланице НАТО које нису признале једнострано проглашену независност Косова, што представља чињеницу од посебног значаја за Србију. Саговорници су констатовали да је билатерална економска сарадња између Србије и Румуније у успону, а робна размена, као најзначајнији сегмент економских односа, у континуираном је порасту. Сусрет двојице министара био је веома добра прилика за дијалог о бројним питањима чија реализација предстоји у непосредној будућности и сасвим сигурно је дао веома значајан импулс добрим односима двеју земаља, непосредно утичући на његов успешан ток и реализацију, као и конкретне договоре и потенцијалне заједничке пројекте који ће у наредном периоду произићи. Извор: Српска Православна Црква
  12. Сусрет Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана са шефом српске дипломатије г. Ивицом Дачићем Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан примио је 9. октобра 2018. године у Епископском двору у Темишвару првог потпредседника Владе Републике Србије и министра спољних послова г. Ивицу Дачића који је претходно учествовао на конференцији Безбедоносни изазови на Балкану' и састао се са министром спољних послова Румуније г. Теодором Мeлешкануом. Преосвештени Епископ г. Лукијан упознао је уваженог госта са стањем српске националне мањине у Румунији као и са добрим односима које Епархија темишварска има са државом Румунијом и Румунском Патријаршијом. Министар г. Ивица Дачић изразио је задовољство због добрих међусобних односа два народа који деле исти животни простор и повезани су истом православном вером. Пријему је присуствовао и генерални конзул Републике Србије у Темишвару г. Владан Тадић. Овом приликом министар Дачић поделио је са епископом Лукијаном утиске са конференције Безбедоносни изазови на Балкану, као и са састанка са министром спољних послова Румуније г. Теодором Мелешкануом. -И дан-данас желимо да се дође до компромиса на Косову. На Косову је створена Србија, тамо је био први српски главни град, тамо је Српска патријаршија. На Косову је била чувена битка са Турцима у којој се бранила Европа. Ми смо пет векова били под Турцима. Они су протеривали Србе и доводили исламизиране Албанце и сходно томе број становника је данас другачији. У 14. веку главни град Србије био је на Косову. То је Призрен у којем данас живи свега 23 Срба. Шта је то него етничко чишћење... Ако се руше цркве, пале манастири, уништавају гробља, како ми то можемо да прихватимо? Ми смо веома захвални Румунији на разумевању, која није признала једнострани акт Приштине, поручио је министар Ивица Дачић на конференцији. На састанку са румунским шефом дипломатије је констатовано да су односи између две земље традиционално добри и пријатељски и да представљају модел добросуседства у региону. Румунија спада међу пет чланица Европске уније, односно четири чланице НАТО које нису признале једнострано проглашену независност Косова, што представља чињеницу од посебног значаја за Србију. Саговорници су констатовали да је билатерална економска сарадња између Србије и Румуније у успону, а робна размена, као најзначајнији сегмент економских односа, у континуираном је порасту. Сусрет двојице министара био је веома добра прилика за дијалог о бројним питањима чија реализација предстоји у непосредној будућности и сасвим сигурно је дао веома значајан импулс добрим односима двеју земаља, непосредно утичући на његов успешан ток и реализацију, као и конкретне договоре и потенцијалне заједничке пројекте који ће у наредном периоду произићи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Најстарија Српска православна Црквена општина у Аустралији посвећена Светом Сави у Сиднеју обележила је 6. oктобра 2018. године 70-годишњицу од оснивања. Прослава је почела вечерњим богослужењем које су у препуном храму служили парох прота Саша Радоичић и ђакон Желимир Миловић у присуству владике Силуана и свештенства из Сиднеја. Одговарао је хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина. -Бог је својим прстом указао баш на овај део града и ту започео богослужбени живот православних Срба у Аустралији и Новом Зеланду још далеке 1949. године. Од тада па до данас тај жижак Светог Саве се разгорео по свим градовима и крајевима ове велике државе тако да данас Срби имају неколико десетина Црквених општина, Мисионарских парохија, свог Епископа и своју Митрополију, рекао је владика Силуан. Вече се наставило угодном духовном академијом која је уједно била и донаторска вечера за нови пројекат при храму Светог Саве. Са благословом владике Силуана, покренут је пројекат израде црквеног намештаја у традиционалном стилу ручног дубореза. Масивна улазна врата са иконама четири јеванђелиста, постоље за целивајућу икону, певнице, двадесет и шест стасидија, ”Христов гроб”, олтарска врата, горње место са дванаест места за седење са леве и десне стране и ормари за олтар су само неке од ствари које ће се радити. Као и до сада, верни народ Северних плажа (Northern Beaches) и осталих крајева Сиднеја одазвао се позиву да учествује у светом делу и црквену салу испунио до последњег места. Прота Саша је поздравио све присутне, а посебно госте из локалне владе заменика градоначелника гђу Сју Хејнс и годборника г. Рорија Амона. Програм, чији је водитељ био г. Никола Лукић, почео наступом гостујућег хора Свети Серафим Саровски из Зрењанина. Патриотске песме које буде љубав према мајци Србији су мамиле велике аплаузе свих присутних: Востани Сербије, Креће се лађа француска... Затим је наступила најстарија фолклорна група при Црквеној општини Светог Саве, а после њих и група Нова младост састављена од родитеља деце са фолклора. Певачка група састављена од девојака из парохије отпевала је сплет етно песама. Неке од ових девојака су чак и трећа генерација Срба рођених у Аустралији. Потом је г. Никола Лукић, историчар и архивар при парохији Светог Савеа у кратким цртама и на оба језика и уз мноштво фотографија представио историјски пут парохије од настанка до данас. Уследио је други сплет игара фолклорне групе Свети Сава, а потом се свим присутнима обратио прота Саша Радоичић најавивши владику Силуана и доделу ордена Светог Саве трећег степена. Као потпуно изненађење орден је додељен кореографу фолклора при парохији г. Герију Довсону. Иако Аустралијанац, г. Довскон је заволео српски фолклор, игре песме и обичаје. Боравећи у Србији у неколико наврата по неколико месеци изучавао је игре и песме из разних српских крајева и тако постао кореограф српског фолклора. Уз мале прекиде скоро четрдесет година је подучавао децу са Северних плажа српској игри и песми. Међутим, поред кореографије г. Довскон је стално подсећао децу да поред фолклора треба да чувају и воле своје Православље, као и да негују свој српски језик. Поред ордена г. Довскону је уручена и велика урамљена фотографија свих фолкорних група, дар фотографа Радивоја Мачковића. Видно изненађен и са сузама у очима, г. Довскон се захвалио Епископу Силуану, као и свима присутнима на указаној части и подсетио је на своје почетке, као и на љубав коју негује према Србима и њиховој култури. Аплауз свих присутних који је трајао неколико минута је показао колико је г. Довскон цењен и вољен у заједници. Додела ордена је завршена са многољествијем које је произвео ђакон Милош Ракетић, а потврдио хор Свети Серафим Саровски. Затим је локални парох прота Саша Радоичић представио пројекат храмовног намештаја и најавио следећи пројекат - комплетну замену крова и кровне конструкције на храму. Како се ове године навршава сто година од завршетка Првог светског рата, део академије је био посвећен и сећању на јунаке које су своје животе дали на бранику отаџбине. Прво је уз помоћ младе Ангелине Миловић солиста Игор Јовановић отпевао песму Тамо далеко, а затим је г. Марко Трифуновић, колекционар српског ордења и медаља, одржао кратко предавање о ордену Карађорђеве звезде са мачевима који је установљен за време тог рата и додељиван само за невиђена јунаштва. Присутни су имали прилику да виде поставку оригиналних Карађорђевих звезда изложених посебно за то вече. По завршеном предавању песма Догодине на Косову све присутне је подсетила на Косовски завет и измамила велики аплауз. Владика Силуан се обратио присутнима, подсетивши да је Косово најскупља српска реч и свима предочио страдалнички живот српског народа на Косову и Метохији. -Једино са вером у васкрслог Христа наш народ опстаје у разним енклавама и побеђује сва искушења, рекао је Владика. Позвавши на слогу, заједништво и међусобну љубав у Христу Владика је захвалио на гостопримству и опростио се од верног народа. Поред веронауке, фолклора и српског језика деца при парохији Светог Саве баве се и спортом. Тако је представљена и фудбалска академија која окупља малишане свих узраста. Тренер Велибор Јоковић са малишанима обученим у дресове представио је четири екипе које су организоване по узрастима. -Циљ академије је не само да се деца баве спортом већ и да се држе на окупу, рекао је г. Јоковић. На крају поново наступио хор Свети Серафим Саровски са сплетом народних песама. Председница Кола српских сестара гђа Олга Павловић је искористила прилику да се свима који су учествовали у припреми прославе свесрдно захвали. Била је то прва духовна академија од три планиране прославе јубиолеја. Следеће велико окупљање је на дан Светог Саве, 27. јануара 2019. године, када ће се прославити седамдесета храмовна слава. Такође, ако буде све текло по плану, крајем идуће године, вероватно опет у октобру, планира се освећење новог црквеног намештаја. Историјат парохије Светог Саве, Мона Вејл Далеке 1949. године на Северним плажама Сиднеја, у предграђима Мона Вајл и Варивуд, започео је први организовани црквени живот Срба на Петом континенту. Српска популација која се бавила узгојем поврћа углавном је била састављена од две групе исељеника. Једну су чинили они који су дошли двадесетих година двадесетог века као економски имигранти. Друга је била састављена од војника и официра Југословенске војске у Отаџбини и њихових породица који су по завршетку Другог светском рата морали побећи пред комунистичким терором. Купљено је имање 1949. године у Мона Вејлу и у јануару 1954. године освећена сала која је уједно служила и као богослужбено место. Доласком новог таласа имиграције седамдесетих година ово имање и сала постају мали. Тада се купује садашње имање на Инглсајду на коме се постепено изграђују Прокатедрални храм Светог Саве, црквена сала, Парохијски дом, велики паркинг, као и фудбалски/кошаркашки терен за омладину. Извор: Српска Православна Црква
  14. Најстарија Српска православна Црквена општина у Аустралији посвећена Светом Сави у Сиднеју обележила је 6. oктобра 2018. године 70-годишњицу од оснивања. Прослава је почела вечерњим богослужењем које су у препуном храму служили парох прота Саша Радоичић и ђакон Желимир Миловић у присуству владике Силуана и свештенства из Сиднеја. Одговарао је хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина. -Бог је својим прстом указао баш на овај део града и ту започео богослужбени живот православних Срба у Аустралији и Новом Зеланду још далеке 1949. године. Од тада па до данас тај жижак Светог Саве се разгорео по свим градовима и крајевима ове велике државе тако да данас Срби имају неколико десетина Црквених општина, Мисионарских парохија, свог Епископа и своју Митрополију, рекао је владика Силуан. Вече се наставило угодном духовном академијом која је уједно била и донаторска вечера за нови пројекат при храму Светог Саве. Са благословом владике Силуана, покренут је пројекат израде црквеног намештаја у традиционалном стилу ручног дубореза. Масивна улазна врата са иконама четири јеванђелиста, постоље за целивајућу икону, певнице, двадесет и шест стасидија, ”Христов гроб”, олтарска врата, горње место са дванаест места за седење са леве и десне стране и ормари за олтар су само неке од ствари које ће се радити. Као и до сада, верни народ Северних плажа (Northern Beaches) и осталих крајева Сиднеја одазвао се позиву да учествује у светом делу и црквену салу испунио до последњег места. Прота Саша је поздравио све присутне, а посебно госте из локалне владе заменика градоначелника гђу Сју Хејнс и годборника г. Рорија Амона. Програм, чији је водитељ био г. Никола Лукић, почео наступом гостујућег хора Свети Серафим Саровски из Зрењанина. Патриотске песме које буде љубав према мајци Србији су мамиле велике аплаузе свих присутних: Востани Сербије, Креће се лађа француска... Затим је наступила најстарија фолклорна група при Црквеној општини Светог Саве, а после њих и група Нова младост састављена од родитеља деце са фолклора. Певачка група састављена од девојака из парохије отпевала је сплет етно песама. Неке од ових девојака су чак и трећа генерација Срба рођених у Аустралији. Потом је г. Никола Лукић, историчар и архивар при парохији Светог Савеа у кратким цртама и на оба језика и уз мноштво фотографија представио историјски пут парохије од настанка до данас. Уследио је други сплет игара фолклорне групе Свети Сава, а потом се свим присутнима обратио прота Саша Радоичић најавивши владику Силуана и доделу ордена Светог Саве трећег степена. Као потпуно изненађење орден је додељен кореографу фолклора при парохији г. Герију Довсону. Иако Аустралијанац, г. Довскон је заволео српски фолклор, игре песме и обичаје. Боравећи у Србији у неколико наврата по неколико месеци изучавао је игре и песме из разних српских крајева и тако постао кореограф српског фолклора. Уз мале прекиде скоро четрдесет година је подучавао децу са Северних плажа српској игри и песми. Међутим, поред кореографије г. Довскон је стално подсећао децу да поред фолклора треба да чувају и воле своје Православље, као и да негују свој српски језик. Поред ордена г. Довскону је уручена и велика урамљена фотографија свих фолкорних група, дар фотографа Радивоја Мачковића. Видно изненађен и са сузама у очима, г. Довскон се захвалио Епископу Силуану, као и свима присутнима на указаној части и подсетио је на своје почетке, као и на љубав коју негује према Србима и њиховој култури. Аплауз свих присутних који је трајао неколико минута је показао колико је г. Довскон цењен и вољен у заједници. Додела ордена је завршена са многољествијем које је произвео ђакон Милош Ракетић, а потврдио хор Свети Серафим Саровски. Затим је локални парох прота Саша Радоичић представио пројекат храмовног намештаја и најавио следећи пројекат - комплетну замену крова и кровне конструкције на храму. Како се ове године навршава сто година од завршетка Првог светског рата, део академије је био посвећен и сећању на јунаке које су своје животе дали на бранику отаџбине. Прво је уз помоћ младе Ангелине Миловић солиста Игор Јовановић отпевао песму Тамо далеко, а затим је г. Марко Трифуновић, колекционар српског ордења и медаља, одржао кратко предавање о ордену Карађорђеве звезде са мачевима који је установљен за време тог рата и додељиван само за невиђена јунаштва. Присутни су имали прилику да виде поставку оригиналних Карађорђевих звезда изложених посебно за то вече. По завршеном предавању песма Догодине на Косову све присутне је подсетила на Косовски завет и измамила велики аплауз. Владика Силуан се обратио присутнима, подсетивши да је Косово најскупља српска реч и свима предочио страдалнички живот српског народа на Косову и Метохији. -Једино са вером у васкрслог Христа наш народ опстаје у разним енклавама и побеђује сва искушења, рекао је Владика. Позвавши на слогу, заједништво и међусобну љубав у Христу Владика је захвалио на гостопримству и опростио се од верног народа. Поред веронауке, фолклора и српског језика деца при парохији Светог Саве баве се и спортом. Тако је представљена и фудбалска академија која окупља малишане свих узраста. Тренер Велибор Јоковић са малишанима обученим у дресове представио је четири екипе које су организоване по узрастима. -Циљ академије је не само да се деца баве спортом већ и да се држе на окупу, рекао је г. Јоковић. На крају поново наступио хор Свети Серафим Саровски са сплетом народних песама. Председница Кола српских сестара гђа Олга Павловић је искористила прилику да се свима који су учествовали у припреми прославе свесрдно захвали. Била је то прва духовна академија од три планиране прославе јубиолеја. Следеће велико окупљање је на дан Светог Саве, 27. јануара 2019. године, када ће се прославити седамдесета храмовна слава. Такође, ако буде све текло по плану, крајем идуће године, вероватно опет у октобру, планира се освећење новог црквеног намештаја. Историјат парохије Светог Саве, Мона Вејл Далеке 1949. године на Северним плажама Сиднеја, у предграђима Мона Вајл и Варивуд, започео је први организовани црквени живот Срба на Петом континенту. Српска популација која се бавила узгојем поврћа углавном је била састављена од две групе исељеника. Једну су чинили они који су дошли двадесетих година двадесетог века као економски имигранти. Друга је била састављена од војника и официра Југословенске војске у Отаџбини и њихових породица који су по завршетку Другог светском рата морали побећи пред комунистичким терором. Купљено је имање 1949. године у Мона Вејлу и у јануару 1954. године освећена сала која је уједно служила и као богослужбено место. Доласком новог таласа имиграције седамдесетих година ово имање и сала постају мали. Тада се купује садашње имање на Инглсајду на коме се постепено изграђују Прокатедрални храм Светог Саве, црквена сала, Парохијски дом, велики паркинг, као и фудбалски/кошаркашки терен за омладину. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Version 1.0.0

    35 downloads

    Сажета историја, уџбеничка, што би се рекло.
  16. Славица Лазић пише о поражавајућој и алармантној чињеници наше стварности – расте број зависника од дроге међу младима, нарочито међу онима у школском узрасту. У тексту под насловом: „Народе српски, прогласи Дан стида“, мати Анастасија, игуманија манастира Девич, говори о данашњици на Косову и Метохији. Са професором Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Владиславом Пузовићем разговарао је Благоје Пантелић. О важним догађајима из живота наше Православне Цркве: освећењу обновљеног манастира Стањевићи у Митрополији црногорско-приморској на 680-годишњицу постојања; освећењу темеља српско-руског храма и духовно-културног центра у Бања Луци; прослави шест векова постојања манастира Каменац у Епархији жичкој, изградњи и освећењу Спомен-храма Светог Стефана Високог на планини Јагодњи, а у част и спомен обележавања стогодишњице Великог рата, битке на Дрини и Мачковом камену.... читајте у новом броју Православља. Извор: Српска Православна Црква
  17. Нови број Православља - новина Српске Патријаршије доноси извештаје из Диселдорфа са устоличења Његовог Преосвештенства Владике франкфуртског и све Немачке г. Григорија и Требиња са наречења и хиротоније изабраног Епископа захумско-херцеговачког Димитрија. Из Политике преносимо интервју Његовог Преосвештенства Владике бачког др Иринеја са којим је разговарала Јелена Чалија. Славица Лазић пише о поражавајућој и алармантној чињеници наше стварности – расте број зависника од дроге међу младима, нарочито међу онима у школском узрасту. У тексту под насловом: „Народе српски, прогласи Дан стида“, мати Анастасија, игуманија манастира Девич, говори о данашњици на Косову и Метохији. Са професором Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Владиславом Пузовићем разговарао је Благоје Пантелић. О важним догађајима из живота наше Православне Цркве: освећењу обновљеног манастира Стањевићи у Митрополији црногорско-приморској на 680-годишњицу постојања; освећењу темеља српско-руског храма и духовно-културног центра у Бања Луци; прослави шест векова постојања манастира Каменац у Епархији жичкој, изградњи и освећењу Спомен-храма Светог Стефана Високог на планини Јагодњи, а у част и спомен обележавања стогодишњице Великог рата, битке на Дрини и Мачковом камену.... читајте у новом броју Православља. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Mеђународна ваздухопловна тактичка вежба „Air Solution 2018“ у којој учествују припадници Ратног ваздухопловства и ПВО Војске Србије и Румунског ратног ваздухопловства почела је данас у ваздушном простору Србије и Румуније. Mеђународна ваздухопловна тактичка вежба „Air Solution 2018“ у којој учествују припадници Ратног ваздухопловства и ПВО Војске Србије и Румунског ратног ваздухопловства почела је данас у ваздушном простору Србије и Румуније. У својству посматрача у вежби учествују припадници Националне гарде Охаја. Тродневна вежба се реализује уз учешће ловачке, ловачко-бомбардерске и транспортне авијације и хеликоптерских јединица ангажованих на задацима трагања и спасавања. Планирано је да припадници два ваздухопловства заједно увежбавају извршавање задатака контроле и заштите ваздушног простора, решавање кризних ситуација у ваздушном простору у граничном појасу између две земље као и задатке ваздухопловне подршке и трагања и спасавања. Задатке опслуживања ваздухоплова на земљи обављају припадници матичких јединица који су за ову прилику распоређени на аеродромима суседне земље. Првог дана вежбе активни су били транспортни авиони АН-26 и Spartan C-27 који су превезли људство и технику неопходне за овај задатак. Након прелета авиона Орао у Румунију, на аеродром „Батајница“ су, у пратњи српских авиона МиГ-29,слетела два авиона МиГ-21 румунског Ратног ваздухопловства чиме је завршен први дан вежбе. Ваздухопловна тактичка вежба српског и румунског ратног ваздухопловства „Air Solution 2018“ реализује се по пети пут, а прва вежба је одржана 2009. године.
  19. За разлику од текста Међуправославни сукоби из наше перспективе, текст Одговор на Прилог карактерологији српске теологије доноси једну чињеницу и пола аргумента. Поред тога, све остало је исто. У односу обрнуте пропорције са недостатком аргументације поново стоји изобиље паушалних оцена и емотивних судова, које прати на махове вешто реторско маневрисање, разуме се, са циљем да се ефектом надомести вапијућа празнина на нивоу садржаја. Богословског, допустићете. Рене Магрит Најпре, аутор манипулише мојом констатацијом да се са њим слажем како је у основи црквене кризе у Украјини политика јер је то као да сам рекао како је море састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима. Дакле, у украјинској црквеној кризи 99% је политика, а 1% теологија, а ја сам арбитрарно изабрао да се бавим тим једним процентом који не значи ништа. Без намере да улазим у лицитирање процентима, дакле, чак и да је размера воде и соли у украјинској кризи заиста таква, овај реторски маневар промашује поенту. Наиме, 1% минерала и соли је разлог због којег је морска вода морска. Такође, тај 1% је разлог због којег би ме морска вода убила уколико бих покушао да је пијем као слатку. Мало квасца све тесто укисели (1 Кор 5, 6). Но, и ово је реторика. Када су у питању аргументи, желим да кажем следеће. Историја Цркве нам нуди обиље примера када су политиком узроковани проблеми били повод да се формулишу ставови који су постали критеријуми догматске истине и начела црквеног живота. А управо ови ставови су на махове имали готово па антиполитички карактер. Узмимо за пример, рецимо, проблематику повезану са Шестим и Седмим васељенским сабором. У првом случају, Црква је за критеријум сопственог учења узела компликовану, можда чак и конфузну позицију, у политичком смислу сасвим непотребну и некорисну, џангризавог монаха Максима који, обратимо пажњу, није припадао чак ни „нижој“ јерархији. Притом, позиција против које је он у највећем делу расправе иступао није била чак ни јасно дефинисан супротни догматски став, већ дипломатска и сасвим политичка одлука да се забрани свака расправа о апстрактном и конфузном питању воља у Христу. Како је завршио, осуђен за велеиздају националних интереса, познато је. Како се све завршило, такође је познато. Други случај следи исти образац. Имамо у основи политички покрет, уз невеште и недоследне покушаје да се позиција догматски образложи, а који ужива масовну подршку јерархије (иконоборство). Теолошка реакција на овај покрет се поново перципира као у политичком смислу деструктивна (што, у извесном смислу, и није било далеко од истине). Та антиполитичка теолошка реакција на, у основи политиком изазвану, кризу постаје критеријум веровања Православне цркве. Дакле, у историји теолошке мисли могуће је наћи обиље примера који директно доводе у питање тезу коју аутор истиче као саморазумљиву, наиме, да теологија служи како би оправдала политичке одлуке „цркве“. И то примера које је црквено предање препознало као критеријуме сопствене истине. Затим, аутор покушава да оспори примедбе у вези са историјским аргументима које је изнео у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Моју примедбу да његов став о вечно-завереничком односу васељенских патријараха спрам Руса представља за једног теолога недопустиву симплификацију аутор покушава да оспори цитирањем дела архимадрита Амвросија Погодина О пријему неправославних у Православну цркву, са циљем да покаже како су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. С тим у вези, најпре истичем како аутор поменуте примере антируског поступања појединих грчких јерараха не сагледава с обзиром на њихов однос према намери писца и његовим закључцима, о чему ће бити речи мало ниже. Што је још важније, аутор у потпуности занемарује све оно што је у историјској науци добро познато и очигледно, наиме, да су васељенски и други грчки патријарси директно дали огроман допринос успостављању легитимитета руске империје и патријаршије. Када је у питању успостављање Московске патријаршије 1589. и улога коју је имао патријарх Јеремија Транос, ствари су јасне. Но, ето, сетимо се да је крунисање Ивана Грозног за цара директно легитимисано синодском посланицом патријарха Јоасафа II 1561, као и граматама других источних патријараха, те да је за многе међу њима руски цар био њихов нови управитељ и промислитељ…. какав је некада био боговенчани и равноапостолни Константин… кога ће помињати не само у црквеном правилу, већ и на трпези заједно са пређашњим древним царевима(како стоји у Посланици патријарха Јоакима Ивану IV). Такође, када је у питању комплексан положај Васељенске патријаршије под османском влашћу, имао сам, најпростије речено, у виду чињеницу да је османски политички систем у патријарсима видео државне службенике. За тај систем једини легитимни наследник Ромејског царства било је Османско на чијем челу је султан као, између осталог, kayser-i Rum. Отуда је сваки покушај да се води колико-толико независна политика сурово кажњаван и подразумевао је огроман ризик, не само када је у питању лична судбина, већ судбина читавог Рум милета. Најбољи примери су свакако патријарски који су ово главом платили, какав је чувени Кирило Лукарис, погубљен управо због веза и директне сарадње са Русијом 1638, те патријарх Григорије V, погубљен јер се није довољно успротивио грчком устанку 1821. који је, гле чуда, инициран у руској Одеси у којој је управо патријархово тело касније почивало. Свега овога, како рекох, био је свестан и архимандрит Амвросије Погодин, писац дела које наш аутор цитира, па зато, одмах након што је навео примере на које указује и наш аутор, каже: „А све ово смо навели не да бисмо изазвали било какав антагонизам спрам Грка или њихове цркве: све се ово давно већ променило, поправило и постало прошлост. Садашњи односи грчких и словенских цркава су потпуно братски и колегијални… Само смо желели да укажемо на атмосферу… најмрачнијег периода Константинопољске патријаршије, када црквене одлуке… нису биле мотивисане црквеним потребама и истином Цркве…“ Већ су, по свој прилици, биле политичке и у националном интересу par excellance, да цитирам нашег аутора. Такође, аутор се нешто касније осврће на још једну моју примедбу која се тиче историје, па ћу је зато поменути одмах. Аргументоване ставове у вези са природом и обимом исламизације које сам навео и њеном могућом везом са питањем аутокефалности аутор дискредитује и одбацује позивајући се на историју и здраву логику (шта овде значи историја, а шта здрава логика?!), користећи се притом следећим (и јединим) „аргументом“: фанариотски митрополит сарајевски од Срба је отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Није тешко за објаснити, како каже наш аутор, само нема никакве везе са исламизацијом, поготово не масовном. Да је до новца, исламизација би и даље била озбиљан проблем у великом броју парохија и епархија. Сада ћу се вратити на ону једну чињеницу и пола аргумента. Слажем се, постоји разлика између начина на који функционишу парохије у појединим западним земљама и у традиционално православним. Ипак, ово и даље не значи да је Васељенска патријаршија своју одлуку о допуштењу другог брака клирицима донела због украјинске кризе јер и даље не видим довољно разлога за такву тврдњу. Допуштам да је могуће, али и даље мислим да није. Не зато што имам потребу да верујем у некакве добре намере Васељенског трона, већ зато што и даље мислим да за тим нема потребе, те да таква одлука неће имати утицаја на развој ситуације (или макар битног утицаја). Чак и они који ових дана иступају у име Московске патријаршије ову одлуку наводе само како би поткрепили општу тезу о томе да Васељенска патријаршија одступа од предања и сл. Релативизација јасног става јерусалимског патријарха о канонској цркви у Украјини не стоји, јер се њему управо ових дана – 21. 9. 2018. – на дан када је објављен мој осврт – отворено и званично придружио и александријски. Дакле, Грци, у овом конкретном случају сасвим сигурно, не гласају исто, а још мање говоре исто. Сада долазимо до суштине Одговора. А суштину чине, да поновим, паушалне оцене, емотивни судови, неутемељене оптужбе за издају, нецрквеност, фразеолошко дискредитовање, све оно о чему је било речи у мом Осврту, а што Oдговор само потврђује. Но, пре тога да одговорим аутору на питање зашто сам лично испровоциран? Зато што се теологијом и црквеним животом у сваком смислу бавим већ више од 20 година. Зато што ми је једини мотив за било шта што сам до сада у професионалном смислу радио било оно у шта верујем. Можда је то инфантилно, али знам да ће тако и остати. И зато не могу да допустим да се било ко, ко себе сматра хришћанином, поготово у својству теолога, руга мојој вери називајући је некаквим недораслим бунцањем. Прихватам да аутор можда има некакву потребу да просветли нас који тврдоглаво верујемо у превазиђене принципе новозаветне еклисиологије итд. Али не видим у томе ни трунку добре намере. И то не зато што мислим да је немогуће да грешим, већ зато што у прилог свих тих ставова које износи он и даље не нуди ниједан, ама баш ниједан, аргумент за оно што тврди. А када је тако, досадашње искуство, теолошко, али и политичко, ми казује да праве разлоге и мотивацију треба тражити мимо написаног. Што рече аутор, не пада снег да покрије брег… Даље, сасвим је могуће да је мој Осврт конфузан. Али бих волео да ми је показао на шта се ова оцена тачно односи. Могуће је да мој језик пренапоран, натегнут, извештачен и томе слично. Волео бих да ми је наш аутор показао који аргумент због тога не стоји. Можда моја црквеност, према критеријумима којих се аутор држи, и није на довољно високом нивоу. Али бих волео да ми је показао какве то има везе са тиме што сам се усудио да критикујем аргумент за који мислим да је погрешан, па макар га изрекао сабор, а не један епископ. Није ли то управо црквен чин? Има ли ишта нецрквеније од интересне трговине сопственим ставовима? Није могуће да сам Сорошев агент, проверено. Можда је то и хендикеп јер из заштићене позиције лакше је критиковати. Што се тиче другог образа, то јест поређења моје теологије са фундаментализмом тзв. Исламске државе, тај класични ултра-десничарски маневар ћу почаствовати ћутањем. Такође, на Православном богословском факултету радим већ више од шест година и могу одговорно да тврдим да све малициозне инсинуације о антиклерикалној атмосфери и сл. које аутор даје једноставно не стоје, као и да је јасно зашто их на тај начин износи (што нећу помињати управо због црквености). Апсурдно је за некакав антиклерикализам оптужити колектив чију половину чланства чине клирици и који је за свог предводника у наредном периоду недавно изабрао управо једног од епископа. Када су у питању студенти, није ми јасно на основу чега аутор износи своје тврдње о њиховом односу према свештенству и монаштву, када ствари стоје управо супротно од онога што он тврди, а што се веома лако да и проверити. Изразито сам, у сваком смислу, критички настројен према национализму, то је истина. Не пада ми на памет да овде образлажем зашто то нема никакве везе са уобичајеним етикетама о аутошовинизму, страном плаћеништву и томе слично, као и да такав став не значи инфантилно одбацивање концепта и реалности нације као такве. Није ми јасно како неко ко се професионално бави дипломатијом, па тако и политиком, не може да препозна да су политичка исходишта мојих идеја сасвим другачија од оних које ми импутира. А примарно исходиште је заиста Нови Завет. У том смислу, можда заиста и јесам човек те једне књиге, па се зато држим прецијење и слијепе идеје да је свако подређивање црквених одлука било каквим интересима одбацивање Еванђеља. Притом, да се вратим проблему аргументације, не видим како то што се већина актера у актуелној црквеној кризи не позива на учења апостола Павла представља аргумент против релевантости тог истог учења које, узгред буди речено, представља крајеугаони камен еклисиологије. Коначно, аутор у мени све време види фанариоту, отвореног присталицу Васељенске патријаршије у украјинском спору, премда се такав закључак не да извести из ставова које сам изнео. Иако могу да разумем како му је то потребно како би градио своју „аргументацију“, то једноставно не стоји. Зато, како не бих остао недоречен, рећи ћу отворено. Према мом мишљењу, Васељенска патријаршија у прилог својих поступака има само један аргумент: чињеницу да половина, или више од половине, православних становника Украјине не жели да припада Московској патријаршији, те да се они, јасно је, упркос расколу, не могу тек тако отписати. Сви други аргументи, од моралних до канонских, на страни су Москве, и то је јасно. Све што сам желео да покажем када је у питању Васељенска патријаршија је како начин на који је аутор интерпретирао актуелни сукоб и покушао историјски да дискредитује положај Цариграда срозава теологију и нарочито, додаћу, веру у основна еклисиолошка начела као таква, као и у било какав научни теолошки дискурс уопште. Срозава, јер је у питању, испоставило се и у одговору, спин без аргумената чији су циљеви ван оквира текста. Ево још примера који илуструје како наш аутор вешто манипулише подацима који само личе на чињенице, а како би оправдао своје неутемељене судове. Наиме, у питању је проблем који се тиче председавања епископским конференцијама у православној дијаспори. Пренебрегавајући чињеницу да се моја примедба односила на његову тврдњу да су Срби изашли у сусрет нарцисоидном захтеву Фанара, аутор у свом Одговору каже: Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол? Једноставно није тачно. Најпре, није у питању Сабор, већ конференције канонских епископа у православној дијаспори. А Грци не могу имати већину у њима из простог разлога што су у дијаспори сви обједињени у јурисдикцији Васељенске патријаршије. Поред тога, мислим да је руско инсистирање на консензусу сасвим умесно и оправдано, иако поступак Московске патријаршије у вези са Критским сабором, мора се и то рећи, доводи у питање добру намеру. Коначно, неколико добронамерних коментатора мога Прилога је поставило питање добро, хајде, и да је тако; али, шта чинити? Не знам, нити сам у позицији да дам неки недвосмислен одговор. Мислим да се Српска патријаршија и сада, као и до сада, у међуправославним односима солидно поставила. Мислим да по сваку цену треба избећи било какво опредељење за стране, већ се треба држати принципа (о чему је недавно говорио еп. Иринеј у интервјуу за Политику). Поред тога, мислим да треба, полазећи од тих принципа, разговарати директно са свима, па и са расколницима. Мислим да ниједан корак не треба предузимати без што ширег консензуса помесних цркава, при чему нарочиту улогу могу да одиграју древне патријаршије које се, чини се, управо у том правцу и крећу. Коначно, мислим да на тај начин треба извршити притисак на Васељенску патријаршију да се сазове сабор који једини може да реши акутни проблем са којим се Православна црква суочава, као и све њему сличне. Но, ипак, све ово, премда је изнимно важно, није и суштинско. Суштинско је то што су сви ови проблеми произведени апсурдним оквиром у којем Православна црква живи и у којем се гуши. Оквиром који вазда обликују некакви виши интереси и у којем се зато речи њихове чине као бунцање (Лк 24, 11). Не моје речи. Најгоре што хришћанин, теолог или Црква може да уради јесте да тај оквир прогласи за реалност, сопствену и коначну. Ето, толико.
  20. За разлику од текста Међуправославни сукоби из наше перспективе, текст Одговор на Прилог карактерологији српске теологије доноси једну чињеницу и пола аргумента. Поред тога, све остало је исто. У односу обрнуте пропорције са недостатком аргументације поново стоји изобиље паушалних оцена и емотивних судова, које прати на махове вешто реторско маневрисање, разуме се, са циљем да се ефектом надомести вапијућа празнина на нивоу садржаја. Богословског, допустићете. Рене Магрит Најпре, аутор манипулише мојом констатацијом да се са њим слажем како је у основи црквене кризе у Украјини политика јер је то као да сам рекао како је море састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима. Дакле, у украјинској црквеној кризи 99% је политика, а 1% теологија, а ја сам арбитрарно изабрао да се бавим тим једним процентом који не значи ништа. Без намере да улазим у лицитирање процентима, дакле, чак и да је размера воде и соли у украјинској кризи заиста таква, овај реторски маневар промашује поенту. Наиме, 1% минерала и соли је разлог због којег је морска вода морска. Такође, тај 1% је разлог због којег би ме морска вода убила уколико бих покушао да је пијем као слатку. Мало квасца све тесто укисели (1 Кор 5, 6). Но, и ово је реторика. Када су у питању аргументи, желим да кажем следеће. Историја Цркве нам нуди обиље примера када су политиком узроковани проблеми били повод да се формулишу ставови који су постали критеријуми догматске истине и начела црквеног живота. А управо ови ставови су на махове имали готово па антиполитички карактер. Узмимо за пример, рецимо, проблематику повезану са Шестим и Седмим васељенским сабором. У првом случају, Црква је за критеријум сопственог учења узела компликовану, можда чак и конфузну позицију, у политичком смислу сасвим непотребну и некорисну, џангризавог монаха Максима који, обратимо пажњу, није припадао чак ни „нижој“ јерархији. Притом, позиција против које је он у највећем делу расправе иступао није била чак ни јасно дефинисан супротни догматски став, већ дипломатска и сасвим политичка одлука да се забрани свака расправа о апстрактном и конфузном питању воља у Христу. Како је завршио, осуђен за велеиздају националних интереса, познато је. Како се све завршило, такође је познато. Други случај следи исти образац. Имамо у основи политички покрет, уз невеште и недоследне покушаје да се позиција догматски образложи, а који ужива масовну подршку јерархије (иконоборство). Теолошка реакција на овај покрет се поново перципира као у политичком смислу деструктивна (што, у извесном смислу, и није било далеко од истине). Та антиполитичка теолошка реакција на, у основи политиком изазвану, кризу постаје критеријум веровања Православне цркве. Дакле, у историји теолошке мисли могуће је наћи обиље примера који директно доводе у питање тезу коју аутор истиче као саморазумљиву, наиме, да теологија служи како би оправдала политичке одлуке „цркве“. И то примера које је црквено предање препознало као критеријуме сопствене истине. Затим, аутор покушава да оспори примедбе у вези са историјским аргументима које је изнео у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Моју примедбу да његов став о вечно-завереничком односу васељенских патријараха спрам Руса представља за једног теолога недопустиву симплификацију аутор покушава да оспори цитирањем дела архимадрита Амвросија Погодина О пријему неправославних у Православну цркву, са циљем да покаже како су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. С тим у вези, најпре истичем како аутор поменуте примере антируског поступања појединих грчких јерараха не сагледава с обзиром на њихов однос према намери писца и његовим закључцима, о чему ће бити речи мало ниже. Што је још важније, аутор у потпуности занемарује све оно што је у историјској науци добро познато и очигледно, наиме, да су васељенски и други грчки патријарси директно дали огроман допринос успостављању легитимитета руске империје и патријаршије. Када је у питању успостављање Московске патријаршије 1589. и улога коју је имао патријарх Јеремија Транос, ствари су јасне. Но, ето, сетимо се да је крунисање Ивана Грозног за цара директно легитимисано синодском посланицом патријарха Јоасафа II 1561, као и граматама других источних патријараха, те да је за многе међу њима руски цар био њихов нови управитељ и промислитељ…. какав је некада био боговенчани и равноапостолни Константин… кога ће помињати не само у црквеном правилу, већ и на трпези заједно са пређашњим древним царевима(како стоји у Посланици патријарха Јоакима Ивану IV). Такође, када је у питању комплексан положај Васељенске патријаршије под османском влашћу, имао сам, најпростије речено, у виду чињеницу да је османски политички систем у патријарсима видео државне службенике. За тај систем једини легитимни наследник Ромејског царства било је Османско на чијем челу је султан као, између осталог, kayser-i Rum. Отуда је сваки покушај да се води колико-толико независна политика сурово кажњаван и подразумевао је огроман ризик, не само када је у питању лична судбина, већ судбина читавог Рум милета. Најбољи примери су свакако патријарски који су ово главом платили, какав је чувени Кирило Лукарис, погубљен управо због веза и директне сарадње са Русијом 1638, те патријарх Григорије V, погубљен јер се није довољно успротивио грчком устанку 1821. који је, гле чуда, инициран у руској Одеси у којој је управо патријархово тело касније почивало. Свега овога, како рекох, био је свестан и архимандрит Амвросије Погодин, писац дела које наш аутор цитира, па зато, одмах након што је навео примере на које указује и наш аутор, каже: „А све ово смо навели не да бисмо изазвали било какав антагонизам спрам Грка или њихове цркве: све се ово давно већ променило, поправило и постало прошлост. Садашњи односи грчких и словенских цркава су потпуно братски и колегијални… Само смо желели да укажемо на атмосферу… најмрачнијег периода Константинопољске патријаршије, када црквене одлуке… нису биле мотивисане црквеним потребама и истином Цркве…“ Већ су, по свој прилици, биле политичке и у националном интересу par excellance, да цитирам нашег аутора. Такође, аутор се нешто касније осврће на још једну моју примедбу која се тиче историје, па ћу је зато поменути одмах. Аргументоване ставове у вези са природом и обимом исламизације које сам навео и њеном могућом везом са питањем аутокефалности аутор дискредитује и одбацује позивајући се на историју и здраву логику (шта овде значи историја, а шта здрава логика?!), користећи се притом следећим (и јединим) „аргументом“: фанариотски митрополит сарајевски од Срба је отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Није тешко за објаснити, како каже наш аутор, само нема никакве везе са исламизацијом, поготово не масовном. Да је до новца, исламизација би и даље била озбиљан проблем у великом броју парохија и епархија. Сада ћу се вратити на ону једну чињеницу и пола аргумента. Слажем се, постоји разлика између начина на који функционишу парохије у појединим западним земљама и у традиционално православним. Ипак, ово и даље не значи да је Васељенска патријаршија своју одлуку о допуштењу другог брака клирицима донела због украјинске кризе јер и даље не видим довољно разлога за такву тврдњу. Допуштам да је могуће, али и даље мислим да није. Не зато што имам потребу да верујем у некакве добре намере Васељенског трона, већ зато што и даље мислим да за тим нема потребе, те да таква одлука неће имати утицаја на развој ситуације (или макар битног утицаја). Чак и они који ових дана иступају у име Московске патријаршије ову одлуку наводе само како би поткрепили општу тезу о томе да Васељенска патријаршија одступа од предања и сл. Релативизација јасног става јерусалимског патријарха о канонској цркви у Украјини не стоји, јер се њему управо ових дана – 21. 9. 2018. – на дан када је објављен мој осврт – отворено и званично придружио и александријски. Дакле, Грци, у овом конкретном случају сасвим сигурно, не гласају исто, а још мање говоре исто. Сада долазимо до суштине Одговора. А суштину чине, да поновим, паушалне оцене, емотивни судови, неутемељене оптужбе за издају, нецрквеност, фразеолошко дискредитовање, све оно о чему је било речи у мом Осврту, а што Oдговор само потврђује. Но, пре тога да одговорим аутору на питање зашто сам лично испровоциран? Зато што се теологијом и црквеним животом у сваком смислу бавим већ више од 20 година. Зато што ми је једини мотив за било шта што сам до сада у професионалном смислу радио било оно у шта верујем. Можда је то инфантилно, али знам да ће тако и остати. И зато не могу да допустим да се било ко, ко себе сматра хришћанином, поготово у својству теолога, руга мојој вери називајући је некаквим недораслим бунцањем. Прихватам да аутор можда има некакву потребу да просветли нас који тврдоглаво верујемо у превазиђене принципе новозаветне еклисиологије итд. Али не видим у томе ни трунку добре намере. И то не зато што мислим да је немогуће да грешим, већ зато што у прилог свих тих ставова које износи он и даље не нуди ниједан, ама баш ниједан, аргумент за оно што тврди. А када је тако, досадашње искуство, теолошко, али и политичко, ми казује да праве разлоге и мотивацију треба тражити мимо написаног. Што рече аутор, не пада снег да покрије брег… Даље, сасвим је могуће да је мој Осврт конфузан. Али бих волео да ми је показао на шта се ова оцена тачно односи. Могуће је да мој језик пренапоран, натегнут, извештачен и томе слично. Волео бих да ми је наш аутор показао који аргумент због тога не стоји. Можда моја црквеност, према критеријумима којих се аутор држи, и није на довољно високом нивоу. Али бих волео да ми је показао какве то има везе са тиме што сам се усудио да критикујем аргумент за који мислим да је погрешан, па макар га изрекао сабор, а не један епископ. Није ли то управо црквен чин? Има ли ишта нецрквеније од интересне трговине сопственим ставовима? Није могуће да сам Сорошев агент, проверено. Можда је то и хендикеп јер из заштићене позиције лакше је критиковати. Што се тиче другог образа, то јест поређења моје теологије са фундаментализмом тзв. Исламске државе, тај класични ултра-десничарски маневар ћу почаствовати ћутањем. Такође, на Православном богословском факултету радим већ више од шест година и могу одговорно да тврдим да све малициозне инсинуације о антиклерикалној атмосфери и сл. које аутор даје једноставно не стоје, као и да је јасно зашто их на тај начин износи (што нећу помињати управо због црквености). Апсурдно је за некакав антиклерикализам оптужити колектив чију половину чланства чине клирици и који је за свог предводника у наредном периоду недавно изабрао управо једног од епископа. Када су у питању студенти, није ми јасно на основу чега аутор износи своје тврдње о њиховом односу према свештенству и монаштву, када ствари стоје управо супротно од онога што он тврди, а што се веома лако да и проверити. Изразито сам, у сваком смислу, критички настројен према национализму, то је истина. Не пада ми на памет да овде образлажем зашто то нема никакве везе са уобичајеним етикетама о аутошовинизму, страном плаћеништву и томе слично, као и да такав став не значи инфантилно одбацивање концепта и реалности нације као такве. Није ми јасно како неко ко се професионално бави дипломатијом, па тако и политиком, не може да препозна да су политичка исходишта мојих идеја сасвим другачија од оних које ми импутира. А примарно исходиште је заиста Нови Завет. У том смислу, можда заиста и јесам човек те једне књиге, па се зато држим прецијење и слијепе идеје да је свако подређивање црквених одлука било каквим интересима одбацивање Еванђеља. Притом, да се вратим проблему аргументације, не видим како то што се већина актера у актуелној црквеној кризи не позива на учења апостола Павла представља аргумент против релевантости тог истог учења које, узгред буди речено, представља крајеугаони камен еклисиологије. Коначно, аутор у мени све време види фанариоту, отвореног присталицу Васељенске патријаршије у украјинском спору, премда се такав закључак не да извести из ставова које сам изнео. Иако могу да разумем како му је то потребно како би градио своју „аргументацију“, то једноставно не стоји. Зато, како не бих остао недоречен, рећи ћу отворено. Према мом мишљењу, Васељенска патријаршија у прилог својих поступака има само један аргумент: чињеницу да половина, или више од половине, православних становника Украјине не жели да припада Московској патријаршији, те да се они, јасно је, упркос расколу, не могу тек тако отписати. Сви други аргументи, од моралних до канонских, на страни су Москве, и то је јасно. Све што сам желео да покажем када је у питању Васељенска патријаршија је како начин на који је аутор интерпретирао актуелни сукоб и покушао историјски да дискредитује положај Цариграда срозава теологију и нарочито, додаћу, веру у основна еклисиолошка начела као таква, као и у било какав научни теолошки дискурс уопште. Срозава, јер је у питању, испоставило се и у одговору, спин без аргумената чији су циљеви ван оквира текста. Ево још примера који илуструје како наш аутор вешто манипулише подацима који само личе на чињенице, а како би оправдао своје неутемељене судове. Наиме, у питању је проблем који се тиче председавања епископским конференцијама у православној дијаспори. Пренебрегавајући чињеницу да се моја примедба односила на његову тврдњу да су Срби изашли у сусрет нарцисоидном захтеву Фанара, аутор у свом Одговору каже: Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол? Једноставно није тачно. Најпре, није у питању Сабор, већ конференције канонских епископа у православној дијаспори. А Грци не могу имати већину у њима из простог разлога што су у дијаспори сви обједињени у јурисдикцији Васељенске патријаршије. Поред тога, мислим да је руско инсистирање на консензусу сасвим умесно и оправдано, иако поступак Московске патријаршије у вези са Критским сабором, мора се и то рећи, доводи у питање добру намеру. Коначно, неколико добронамерних коментатора мога Прилога је поставило питање добро, хајде, и да је тако; али, шта чинити? Не знам, нити сам у позицији да дам неки недвосмислен одговор. Мислим да се Српска патријаршија и сада, као и до сада, у међуправославним односима солидно поставила. Мислим да по сваку цену треба избећи било какво опредељење за стране, већ се треба држати принципа (о чему је недавно говорио еп. Иринеј у интервјуу за Политику). Поред тога, мислим да треба, полазећи од тих принципа, разговарати директно са свима, па и са расколницима. Мислим да ниједан корак не треба предузимати без што ширег консензуса помесних цркава, при чему нарочиту улогу могу да одиграју древне патријаршије које се, чини се, управо у том правцу и крећу. Коначно, мислим да на тај начин треба извршити притисак на Васељенску патријаршију да се сазове сабор који једини може да реши акутни проблем са којим се Православна црква суочава, као и све њему сличне. Но, ипак, све ово, премда је изнимно важно, није и суштинско. Суштинско је то што су сви ови проблеми произведени апсурдним оквиром у којем Православна црква живи и у којем се гуши. Оквиром који вазда обликују некакви виши интереси и у којем се зато речи њихове чине као бунцање (Лк 24, 11). Не моје речи. Најгоре што хришћанин, теолог или Црква може да уради јесте да тај оквир прогласи за реалност, сопствену и коначну. Ето, толико. View full Странице
  21. Сам аутор Прилога је на почетку свога текста признао да је у основи проблема политика. Међутим, његово неслагање са мојим текстом иде даље и другим правцем, те звучи отприлике овако: Море је састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима. Прије свега, на моју жалост, сâм Прилог је писан тешким и неразумљивим језиком, без фабуле и јасне идеје. И поред неколико читања још увијек не могу да схватим шта је писац хтио да каже, нити видим било каквог смисла, сем чињенице да је испровоциран малициозним текстом, спином, интерпретацијом, митоманијом и национализмом. Посебно ми је нејасан увод и почетних неколико пасуса, који, можда, неупућенима могу да изгледају импресивно и научно, док мени лично изгледају потпуно бесмислено. Осим тога, Прилог је предугачак јер углавном не побија идеје текста, него ситничаво коментарише готово сваку реченицу текста. Због тога писање овог одговора представља велико искушење и захтјева велику самоконтролу да се не упадне у исти проблем. Дакле, како ми поента првог дијела није јасна, прескочићу субјективне коментаре и опаске аутора Прилога, и усресредити се на пар аргумената који су окарактерисани као нетачни. Примјера ради, аутору Прилога смета навод да су „патријарси на Босфору подржавали Султана у ратовима против Руса“. Основна идеја пасуса из које је ова реченица истргнута јесте да су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. При тој тврдњи нисам заузео ни једну страну, нити пак тврдио да су Руси зли а Грци добри, или обрнуто, и не видим никаквог разлога да се то окарактерише као „малициозна опаска која са лакоћом своди на апсурд комплексан однос Османске империје и Православне цркве“. Осим што је читаоце просвјетлио да је тај однос комплексан (ваљда претпостављa да већина мисли да је био једноставан), аутор ме упозорава да Султан у једнини није исто што и Османско царство. Вриједи напоменути да се могућност разумијевања пренесеног значења текста, препознавања симбола мора да развије још у предшколско доба, те да буквалност нема мјеста у академској расправи – то би аутор Прилога требало да зна, и да не понижава читаоце претпоставком да су инфантилни. Но, без обзира на горе наведене ситнице, податак о трвењима Грка и Руса у то доба је просто историјска чињеница, која се налази у многим књигама и постоји прегршт примјера. Дакле, иако нема никакве везе са темом, ни претходном, ни овом сада, одговора ради, морам да наведем следеће пријмере, како неупућени не би помислили да су односи заиста били добри, или да примједба аутора Прилога има било каквог смисла и тежине. Тако, Амвросије Погодин у свом дјелу „О пријему неправославних у Православну цркву“ цитира бројне примјере о томе како су Грци мрзили Русе, бацали иконе које су добијали од руских царева, спаљивали словенске књиге, избацивали Русе са Свете Горе, са непоштовањем третирали све негрке итд, те наводећи бројне коментаре ондашњих путника и писаца, Погодин сумира да су Грци током читавог 17, 18. и 19. вијека фрустрацију због губитка империје надомјестили шовинизмом према неправославнима и према православним народима који нису Грци. Погодин, такође, наводи како игуман једног манастира из Молдавије након посјете Палестини пише цару 1650. да Грци називају псима све који долазе из Кијева и Москве. Примјери се низају један за другим, све до записа Порфирија Успенског како се патријарх Мелетије 1854. појавио пред султаном Абдул Меџидом, пред саму битку око Севастопоља, са ријечима: „дај ми комадић руског меса, исјећићу га на комаде“ и завршавајући посјету са ријечима: „Ниње отпушчајеши раба твоего Владико.“ Претпостављао сам да при писању чланка, који има веома лимитиран простор, не могу се наводити сви примјери, како би маловјерни и неповјерљиви били увјерени. Међутим, ако је аутор Прилога већ имао сазнања да овај податак није тачан, морао је прво да провјери, а потом и да га оповргне противним подацима и чињеницама, а не доцилно и лаконски саопшти – то је компликовано – гдје је, при томе, он апсолутно у криву! Иначе, овакав приступ се назива спиновање, за које је он оптужио мене. Даље, осим што има проблема са црквеном историјом, текст Прилога слабо познаје и црквену садашњост, па се тако опет везујући за једну реченицу, а не за главну идеју изјашњава – „да епархијско устројство Цркве не допушта да поп са парохијом напусти јурисдикцију“. Не постоји ни један православни теолог који не зна да парохије на Западу имају статус корпорација (trust), или да су неријетко регистроване на име свештеника, или чак на име лаика, као приватне фирме. Не само да поп може са цијелом парохијом да напусти једну Цркву, него се то, нажалост, веома често и дешава. Таква пракса не дешава се само у Америци и Канади, него и у Европи, и то у свим помјесним православним црквама. Затим, аутор Прилога ми пребације кривицу што сумњам у чистоту намјера одлуке Васељенске патријаршије да допусти други брак свештеницима. Молио бих само да се подсјетимо да је тај приједлог одбијен на Критском сабору 2016, на коме су управо Цариграђани апсолутно доминирали и изгурали све идеје које су им биле блиске. Две године касније ти исти Цариграђани доносе управо такву одлуку. Колико човјек мора бити наиван и неупућен да би тако нешто сматрао случајним?! Такође ме је изненадило да аутор Прилога не познаје догађаје и динамику на састанцима који су се одвијали пред Критски сабор, а сâм наводи да је присуствовао једној предсаборској конференцији. Ако је присуство већ некакав аргумент, онда могу да подијелим лично шестогодишње искуство живота са фанариотима, присуствовања конференцијама, догађајима, не само унутарправославним него и нпр. Дијалогу са дохалкидонцима, а посебно сједницама и скупштинама у оквиру Свјетског савјета цркава у Женеви. Свако ко је и једном био на таквом скупу могао је да види да се Православље дијели на јелинофонске Цркве, с једне стране, и њихове сателите, попут Албаније, којој је на челу такође Грк, те све друге Цркве, које могу имати различита, или пак иста мишљења са Фанаром. У том смислу, аутор Прилога изненађује питањем: Ко су Грци у овоме сукобу? Ако би погледао записнике са састанака и гласања о одлукама, видио би један заједнички именитељ и образац. Сви Грци, без обзира којој јурисдикцији старих патријаршија припадају, увијек и гласају и говоре, као једно тијело, уз пар изузетака који само потврђују правило. Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол? У вези са овим, морам да се осврнем на аргумент у Прилогу, на недавно издвојено мишљење Јерусалимске Патријаршије (у односу на остале Грке) о ситуацији у Украјини, које се може разумјети једино у свјетлу чињенице да јој преко 90% вјерника чине руски имигранти у Израелу, те да би стварање паралелне руске јерархије у на њеној територији значило не само њен потпун финансијски колапс, него и њен крај. Приватно мишљење – изјава патријарха Теофила је услиједила тек након отворене руске пријетње да ће правити паралелну јерархију у традиционалним грчким областима. Аутор Прилога би требало да зна да је Јерусалимска патријаршија, такође, сама још прије неколико година направила паралелну цркву на територији Антиохијске патријаршије, без да је и поцрвенела и поред свих протеста из Дамаска па све до коначног прекида општења. Трактат и идеје о неповезаности губитка аутокефалије са исламизацијом српског становништва, или да је исламизација била углавном у Босни и Херцеговини, нећу ни коментарисати, јер осим историје, аутора ту оповргава и здрава логика. Ради знатижељних, навешћу само податак да је у Сарајеву, почетком 19. вијека паша имао годишњу плату 500 гроша, а да је фанариотски митополит сарајевски од Срба отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Претпостављам да је одговор и на овај податак – то је компликовано за објаснити. Овде ћу се зауставити на доказивању очитих ствари, које су јасне чак и неупућенима јер би непотребно продужило текст, а не би доказало ништа што се већ не зна. Међутим, како не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјер покаже свој траг, све горенаведено су тривијалности, а то је, надам се, јасно и аутору Прилога, а које прикривају прави разлог писања текста. Иако ми није јасно зашто је аутор лично испровоциран, из конфузног текста провејава љутња због написаног да је досадашња српска теологија на теме јединства и саборности Цркве била утопија и дјечије бунцање. Прилог вјероватно имао намјеру да докаже супротно, не мени него јавности, међутим, мени лично, а вјероватно и многим другима, данас је више него икад јасно, да је бунцање преслаба ријеч. Овакву теологију не само да је демантовала реалност у последње вријеме, него је и сам текст Прилога најбољи доказ мога описа. Ипак, морам одмах да се оградим да се не ради о цјелокупној српској теологији, нити о цијелом Православном богословском факулетету у Београду, него о малобројном, али бучнијем дијелу појединих карабурмских предавача. Према мом мишљењу и утиску, које не мора бити апсолутно тачно, чини ми се да теолошку мисао тих пар појединаца карактерише готово све што се пројавило у Прилогу о карактерологији српске теологије – изузетно досадан, напоран и неразумљив језик, готово социолект, који служи само за комуникацију мале и привилеговане групе изабраних и њихових обожаватеља. Тако, док се говори о потреби унутарцрквеног дијалога и дијалога са друштвом, истовремено није остварена функционална комнуникација, нити са другим професорима, студентима, теолозима, а камоли са друштвом и свијетом. Лично сам имао благослов Божији да слушам предавања најеминентнијих имена православне икумене те за разлику неких текстова појединих београдских професора, био сам у стању све да пратим и разумијем. Можда зато што су предавачи били сигурни у оно што говоре, или пак добро познавали материју? Насупрот томе, код неких теолога читаве реченице немају никаквог смисла, идеје немају циљ, а циља ни нема. Таква теологија је довољна сама себи, њој не треба Црква. Она је заправо антиклерикална, антимонашка, арогантна и судилачки расположена, по много чему преписивачка, а посебно слијепа на чињенице и реалност. Како уосталом да схвaтимо чињеницу да је овај Прилог објављен након што је митрополит Амфилохије дао изјаву у коме потврђује све моје наводе и тезе, или након интервјуа владике Иринеја бачког у коме каже да „СПЦ брине чињеница што Фанар самостално комуницира са расколницима у Скопју, те да је о томе наша Црква обавјештена из медија“? Да ли се тврдње о политиканстким емоцијама и паушалним судовима, о гушењу Цркве, ширењу страха и панике, односе и на њих двојицу или само на писца ових редова? Или ли je то још једно у низу уобичајених игнорисања ставова наше јерархије, или је непоправљиво слијепило на опажање стварног живота и проблема Цркве? Према мом искуству, поједини професори и предавачи Православног богословског факултета у Београду, усудио бих се рећи, са презиром гледају на Цркву, посебно на јерархију која би требало да се повинује њиховој неприкосновеној псевдобогињи Теологији, односно њима, као њеним акредитованим представницима на земљи. Тај факултет, иако је по многим карактеристикама елитан, несумњиво има велики проблем јер није у стању да духовно формира студенте теологије, нити да развије љубав према Цркви, као првенствено богослужбеној заједници и клерикалној институцији. За разлику од других богословских школа у свијету, због горе наведеног свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу. Какве то посљедице има на црквену кадровску политику, не треба посебно образлагати. Нажалост, поједини професори проповиједају једну теологију која је самопрокламовано наднационална, надемоционална, надцрквена, надјерархијска, надмонашка и у свему је изнад. Они сматрају да је то чиста наука, што можда и јесте, али посљедицу има аутизам теологије и аутистично понашање оних који то слиједе. Иако је аутор Прилога најпристојнији и најмање агресиван експонент ове мале интересне клике на Карабурми, и о коме сам увијек чуо све најбоље, чак и он са невиђеном лакоћом игнорише ставове митрополита Амфилохија и владике Иринеја, или пак критикује Патријархово писмо Фанару „да је непотребно оптерећено националним идејама“. У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово. Зато аутор тврди нпр. да поп не може да преведе парохију у другу јурисдискцију, иако реалност говори другачије. Аутор Прилога свакако зна за мноштво таквих случајева и примјера, сигурно и више од мене, међутим, он их не усваја у процесу мишљења јер те чињенице не одговарају његовом теолошком погледу на свијет и Цркву. Зато се он једнако чуди како могу да тврдим да данас нема Пентархије из Јустинијановог доба, а при томе игнорише реалност да у 2018. години имамо најмање 14 аутокефалних православних цркава, и да је Црква у другом миленијуму сасвим успјешно функционисала на потпуно другим основама. Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом. То је основна разлика између уваженог аутора Прилога и мене у процесу теолошког промишљања. Овде морам да примијетим да обрнут процес теолошког промишљања који заговара писац овог Прилога о карактерологији српске теологије је карактеристичан за фундаменталисте из Исламске Државе. Исламисти имају прецијењене теолошке идеје, које потом намећу цијелој заједници, силом, без обзира на евидентне посљедице. То је теолошки тероризам и фанатична заслијепљеност, и посљедично са таквим особама се не може ни преговарати. Једина јасна и разбирљива теза у тексту јесте да је национализам, сам по себи, нешто лоше. Ова идеја је дошла у Србију деведесетих година прошлог вијека, и на крилима Сорошеве визије Европе. Она је разрађена и допуњена са фанаритском пропагандом непрестаног вребања и указивања на етнофилетизам, који јесте проблем, али првенствено, а можда чак искључиво, само међу Грцима. Кроз ову призму јасно је зашто је писац Прилога у садржају текста анационалан, зашто са презиром гледа на српске националне интересе, које карактерише као митоманију јер је њему лично очито свеједно да ли припада Српској или Ескимској православној цркви. Ради се о једној сорошевској теологији којој је свеједно да ли је укинута Пећка патријаршија 1766. или ће Фанар сада, силом и кршењем Предања, поново да успије да рашчерупа српску аутокефалију, „јер у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“. У том смислу, јасно је да аутор Прилога нити његови истомишљеници нису у стању ни да изнесу било какву конструктивну мисао из српске позиције и у прилог српских националних интереса, или пак српских црквених интереса. Зато аутор и они који га бодре ни не пишу о кризи о Украјини, или покушају отимања Македоније и других области, јер се то не перцепира као проблем Цркве. Аутор Прилога веома добро зна за одлуку цариградског синода из априла ове године о томе да Фанар планира да додијели, и без сагласности СПЦ, аутокефалију цркви у Македонији, те да фанарски бандеристички епископ Јов Геча, несуђени патријарх нове расколничке структуре у Украјини, у својим интервјуима спомиње и Црну Гору, али то га се једноставно не дотиче, нити емоционално, нити интелектуално. У вези с тим, мени је јасно да се аутору Прилога чини да свако ко мисли другачије је паничар који шири страх, митоман и националиста, или пак препредени прагматичар који злоупотребљава ситуацију ради своје користи, па макар то био и сâм Патријарх. Истовремено, док је нашао за сходно да прокоментарише као лоше третирање питања нација у патријарховом писму, ни једном ријечју није се осврнуо на недопустиво понашање Цариградске патријаршије што је сами узорк цјелокупне дискусије и најважнији црквени проблем овог љета. Међутим, док наш Прилог о карактерологији српске теологије критикује национализам, ни сама Цариградска патријаршија, чији је пројављени адвокат, не сматра да је национално питање у супротности са учењем Ап. Павла. Напротив, Фанариоти сматрају да би давање националне Цркве Украјинцима унаприједило духовни живот, и то не само тамо, јер поред Украјине и Македоније, Цариграђани маштају о давању аутокефалије чак и малој Абхазији. Истовремено, Фанар у потпуности игнорише милионе православних вјерника у Америци, који би такође могли добити аутокефалију, коју готово нико не би оспоравао. Према томе, нико у православном свијету, па и у свијету уопште не мисли да је тијесан однос Цркве и нације проблем. Напротив. Једино аутор Прилога тврди да бисмо морали да одбацимо Нови Завјет и добар дио Предања, ако бисмо црквене одлуке доносили у интересу нације. То је прецијењена и слијепа идеја, људи једне књиге. Срећом, на такав начин не резонује ни већина ни у нашем сабору, нити пак у другим православним црквама. Тако не мисле ни свјетовне власти, ни Руси, чак ни Американци, чији високи дипломати тврде да је формирање националне цркве у Украјини приоритет њихове спољне политике, или пак Французи, чији Предсједник се полако удаљава од екстремног лаицизма и говори католичким вриједностима у француској нацији. Но, за писца Прилога све горе наведено је политиканство. Међутим, српски проблем није агресивност наших противника, с тим смо се знали изборити и у прошлости, а успјешно смо се изборили и данас. Наш проблем је што наша теолошка елита иде мимо свијета, и каска за идејама које су актуелне у свијету? Зашто се, рецимо, нико од горенаведених свјетских актера није сјетио да изнесе аргумент да је национална Црква у супротности са учењем Ап. Павла? Зашто да аутор инсинуира да би Срби требало да буду интернационални пролетери и либерали, по Сорошевом моделу, кад се Европа и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације? Да ли треба да будемо са погрешне стране историјских одлука само зато јер нам интелектуалну елиту чине они који не могу да виде реалност у којој живи Црква у свијету? Извор: Теологија.нет
  22. У реаговању на текст „Међуправославни сукоби из наше перспективе“, названом „Прилог о карактерологији српске теологије“, изнесене су неке тврдње и оцјене, које бих, јавности ради, желио да прокоментаришем. Прије свега, иако ме је аутор Прилога упозорио да се између Грка, Срба, Руса и, како каже, „некакве Цркве“ не смије стављати знак једнакости, што је начелно тачно, ипак ћу користити ове називе јер претпостављам да је јасно да се говори о представницима јерархије, а не о фудбалским тимовима или представницима привредних комора. Сам аутор Прилога је на почетку свога текста признао да је у основи проблема политика. Међутим, његово неслагање са мојим текстом иде даље и другим правцем, те звучи отприлике овако: Море је састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима. Прије свега, на моју жалост, сâм Прилог је писан тешким и неразумљивим језиком, без фабуле и јасне идеје. И поред неколико читања још увијек не могу да схватим шта је писац хтио да каже, нити видим било каквог смисла, сем чињенице да је испровоциран малициозним текстом, спином, интерпретацијом, митоманијом и национализмом. Посебно ми је нејасан увод и почетних неколико пасуса, који, можда, неупућенима могу да изгледају импресивно и научно, док мени лично изгледају потпуно бесмислено. Осим тога, Прилог је предугачак јер углавном не побија идеје текста, него ситничаво коментарише готово сваку реченицу текста. Због тога писање овог одговора представља велико искушење и захтјева велику самоконтролу да се не упадне у исти проблем. Дакле, како ми поента првог дијела није јасна, прескочићу субјективне коментаре и опаске аутора Прилога, и усресредити се на пар аргумената који су окарактерисани као нетачни. Примјера ради, аутору Прилога смета навод да су „патријарси на Босфору подржавали Султана у ратовима против Руса“. Основна идеја пасуса из које је ова реченица истргнута јесте да су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. При тој тврдњи нисам заузео ни једну страну, нити пак тврдио да су Руси зли а Грци добри, или обрнуто, и не видим никаквог разлога да се то окарактерише као „малициозна опаска која са лакоћом своди на апсурд комплексан однос Османске империје и Православне цркве“. Осим што је читаоце просвјетлио да је тај однос комплексан (ваљда претпостављa да већина мисли да је био једноставан), аутор ме упозорава да Султан у једнини није исто што и Османско царство. Вриједи напоменути да се могућност разумијевања пренесеног значења текста, препознавања симбола мора да развије још у предшколско доба, те да буквалност нема мјеста у академској расправи – то би аутор Прилога требало да зна, и да не понижава читаоце претпоставком да су инфантилни. Но, без обзира на горе наведене ситнице, податак о трвењима Грка и Руса у то доба је просто историјска чињеница, која се налази у многим књигама и постоји прегршт примјера. Дакле, иако нема никакве везе са темом, ни претходном, ни овом сада, одговора ради, морам да наведем следеће пријмере, како неупућени не би помислили да су односи заиста били добри, или да примједба аутора Прилога има било каквог смисла и тежине. Тако, Амвросије Погодин у свом дјелу „О пријему неправославних у Православну цркву“ цитира бројне примјере о томе како су Грци мрзили Русе, бацали иконе које су добијали од руских царева, спаљивали словенске књиге, избацивали Русе са Свете Горе, са непоштовањем третирали све негрке итд, те наводећи бројне коментаре ондашњих путника и писаца, Погодин сумира да су Грци током читавог 17, 18. и 19. вијека фрустрацију због губитка империје надомјестили шовинизмом према неправославнима и према православним народима који нису Грци. Погодин, такође, наводи како игуман једног манастира из Молдавије након посјете Палестини пише цару 1650. да Грци називају псима све који долазе из Кијева и Москве. Примјери се низају један за другим, све до записа Порфирија Успенског како се патријарх Мелетије 1854. појавио пред султаном Абдул Меџидом, пред саму битку око Севастопоља, са ријечима: „дај ми комадић руског меса, исјећићу га на комаде“ и завршавајући посјету са ријечима: „Ниње отпушчајеши раба твоего Владико.“ Претпостављао сам да при писању чланка, који има веома лимитиран простор, не могу се наводити сви примјери, како би маловјерни и неповјерљиви били увјерени. Међутим, ако је аутор Прилога већ имао сазнања да овај податак није тачан, морао је прво да провјери, а потом и да га оповргне противним подацима и чињеницама, а не доцилно и лаконски саопшти – то је компликовано – гдје је, при томе, он апсолутно у криву! Иначе, овакав приступ се назива спиновање, за које је он оптужио мене. Даље, осим што има проблема са црквеном историјом, текст Прилога слабо познаје и црквену садашњост, па се тако опет везујући за једну реченицу, а не за главну идеју изјашњава – „да епархијско устројство Цркве не допушта да поп са парохијом напусти јурисдикцију“. Не постоји ни један православни теолог који не зна да парохије на Западу имају статус корпорација (trust), или да су неријетко регистроване на име свештеника, или чак на име лаика, као приватне фирме. Не само да поп може са цијелом парохијом да напусти једну Цркву, него се то, нажалост, веома често и дешава. Таква пракса не дешава се само у Америци и Канади, него и у Европи, и то у свим помјесним православним црквама. Затим, аутор Прилога ми пребације кривицу што сумњам у чистоту намјера одлуке Васељенске патријаршије да допусти други брак свештеницима. Молио бих само да се подсјетимо да је тај приједлог одбијен на Критском сабору 2016, на коме су управо Цариграђани апсолутно доминирали и изгурали све идеје које су им биле блиске. Две године касније ти исти Цариграђани доносе управо такву одлуку. Колико човјек мора бити наиван и неупућен да би тако нешто сматрао случајним?! Такође ме је изненадило да аутор Прилога не познаје догађаје и динамику на састанцима који су се одвијали пред Критски сабор, а сâм наводи да је присуствовао једној предсаборској конференцији. Ако је присуство већ некакав аргумент, онда могу да подијелим лично шестогодишње искуство живота са фанариотима, присуствовања конференцијама, догађајима, не само унутарправославним него и нпр. Дијалогу са дохалкидонцима, а посебно сједницама и скупштинама у оквиру Свјетског савјета цркава у Женеви. Свако ко је и једном био на таквом скупу могао је да види да се Православље дијели на јелинофонске Цркве, с једне стране, и њихове сателите, попут Албаније, којој је на челу такође Грк, те све друге Цркве, које могу имати различита, или пак иста мишљења са Фанаром. У том смислу, аутор Прилога изненађује питањем: Ко су Грци у овоме сукобу? Ако би погледао записнике са састанака и гласања о одлукама, видио би један заједнички именитељ и образац. Сви Грци, без обзира којој јурисдикцији старих патријаршија припадају, увијек и гласају и говоре, као једно тијело, уз пар изузетака који само потврђују правило. Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол? У вези са овим, морам да се осврнем на аргумент у Прилогу, на недавно издвојено мишљење Јерусалимске Патријаршије (у односу на остале Грке) о ситуацији у Украјини, које се може разумјети једино у свјетлу чињенице да јој преко 90% вјерника чине руски имигранти у Израелу, те да би стварање паралелне руске јерархије у на њеној територији значило не само њен потпун финансијски колапс, него и њен крај. Приватно мишљење – изјава патријарха Теофила је услиједила тек након отворене руске пријетње да ће правити паралелну јерархију у традиционалним грчким областима. Аутор Прилога би требало да зна да је Јерусалимска патријаршија, такође, сама још прије неколико година направила паралелну цркву на територији Антиохијске патријаршије, без да је и поцрвенела и поред свих протеста из Дамаска па све до коначног прекида општења. Трактат и идеје о неповезаности губитка аутокефалије са исламизацијом српског становништва, или да је исламизација била углавном у Босни и Херцеговини, нећу ни коментарисати, јер осим историје, аутора ту оповргава и здрава логика. Ради знатижељних, навешћу само податак да је у Сарајеву, почетком 19. вијека паша имао годишњу плату 500 гроша, а да је фанариотски митополит сарајевски од Срба отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Претпостављам да је одговор и на овај податак – то је компликовано за објаснити. Овде ћу се зауставити на доказивању очитих ствари, које су јасне чак и неупућенима јер би непотребно продужило текст, а не би доказало ништа што се већ не зна. Међутим, како не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјер покаже свој траг, све горенаведено су тривијалности, а то је, надам се, јасно и аутору Прилога, а које прикривају прави разлог писања текста. Иако ми није јасно зашто је аутор лично испровоциран, из конфузног текста провејава љутња због написаног да је досадашња српска теологија на теме јединства и саборности Цркве била утопија и дјечије бунцање. Прилог вјероватно имао намјеру да докаже супротно, не мени него јавности, међутим, мени лично, а вјероватно и многим другима, данас је више него икад јасно, да је бунцање преслаба ријеч. Овакву теологију не само да је демантовала реалност у последње вријеме, него је и сам текст Прилога најбољи доказ мога описа. Ипак, морам одмах да се оградим да се не ради о цјелокупној српској теологији, нити о цијелом Православном богословском факулетету у Београду, него о малобројном, али бучнијем дијелу појединих карабурмских предавача. Према мом мишљењу и утиску, које не мора бити апсолутно тачно, чини ми се да теолошку мисао тих пар појединаца карактерише готово све што се пројавило у Прилогу о карактерологији српске теологије – изузетно досадан, напоран и неразумљив језик, готово социолект, који служи само за комуникацију мале и привилеговане групе изабраних и њихових обожаватеља. Тако, док се говори о потреби унутарцрквеног дијалога и дијалога са друштвом, истовремено није остварена функционална комнуникација, нити са другим професорима, студентима, теолозима, а камоли са друштвом и свијетом. Лично сам имао благослов Божији да слушам предавања најеминентнијих имена православне икумене те за разлику неких текстова појединих београдских професора, био сам у стању све да пратим и разумијем. Можда зато што су предавачи били сигурни у оно што говоре, или пак добро познавали материју? Насупрот томе, код неких теолога читаве реченице немају никаквог смисла, идеје немају циљ, а циља ни нема. Таква теологија је довољна сама себи, њој не треба Црква. Она је заправо антиклерикална, антимонашка, арогантна и судилачки расположена, по много чему преписивачка, а посебно слијепа на чињенице и реалност. Како уосталом да схвaтимо чињеницу да је овај Прилог објављен након што је митрополит Амфилохије дао изјаву у коме потврђује све моје наводе и тезе, или након интервјуа владике Иринеја бачког у коме каже да „СПЦ брине чињеница што Фанар самостално комуницира са расколницима у Скопју, те да је о томе наша Црква обавјештена из медија“? Да ли се тврдње о политиканстким емоцијама и паушалним судовима, о гушењу Цркве, ширењу страха и панике, односе и на њих двојицу или само на писца ових редова? Или ли je то још једно у низу уобичајених игнорисања ставова наше јерархије, или је непоправљиво слијепило на опажање стварног живота и проблема Цркве? Према мом искуству, поједини професори и предавачи Православног богословског факултета у Београду, усудио бих се рећи, са презиром гледају на Цркву, посебно на јерархију која би требало да се повинује њиховој неприкосновеној псевдобогињи Теологији, односно њима, као њеним акредитованим представницима на земљи. Тај факултет, иако је по многим карактеристикама елитан, несумњиво има велики проблем јер није у стању да духовно формира студенте теологије, нити да развије љубав према Цркви, као првенствено богослужбеној заједници и клерикалној институцији. За разлику од других богословских школа у свијету, због горе наведеног свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу. Какве то посљедице има на црквену кадровску политику, не треба посебно образлагати. Нажалост, поједини професори проповиједају једну теологију која је самопрокламовано наднационална, надемоционална, надцрквена, надјерархијска, надмонашка и у свему је изнад. Они сматрају да је то чиста наука, што можда и јесте, али посљедицу има аутизам теологије и аутистично понашање оних који то слиједе. Иако је аутор Прилога најпристојнији и најмање агресиван експонент ове мале интересне клике на Карабурми, и о коме сам увијек чуо све најбоље, чак и он са невиђеном лакоћом игнорише ставове митрополита Амфилохија и владике Иринеја, или пак критикује Патријархово писмо Фанару „да је непотребно оптерећено националним идејама“. У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово. Зато аутор тврди нпр. да поп не може да преведе парохију у другу јурисдискцију, иако реалност говори другачије. Аутор Прилога свакако зна за мноштво таквих случајева и примјера, сигурно и више од мене, међутим, он их не усваја у процесу мишљења јер те чињенице не одговарају његовом теолошком погледу на свијет и Цркву. Зато се он једнако чуди како могу да тврдим да данас нема Пентархије из Јустинијановог доба, а при томе игнорише реалност да у 2018. години имамо најмање 14 аутокефалних православних цркава, и да је Црква у другом миленијуму сасвим успјешно функционисала на потпуно другим основама. Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом. То је основна разлика између уваженог аутора Прилога и мене у процесу теолошког промишљања. Овде морам да примијетим да обрнут процес теолошког промишљања који заговара писац овог Прилога о карактерологији српске теологије је карактеристичан за фундаменталисте из Исламске Државе. Исламисти имају прецијењене теолошке идеје, које потом намећу цијелој заједници, силом, без обзира на евидентне посљедице. То је теолошки тероризам и фанатична заслијепљеност, и посљедично са таквим особама се не може ни преговарати. Једина јасна и разбирљива теза у тексту јесте да је национализам, сам по себи, нешто лоше. Ова идеја је дошла у Србију деведесетих година прошлог вијека, и на крилима Сорошеве визије Европе. Она је разрађена и допуњена са фанаритском пропагандом непрестаног вребања и указивања на етнофилетизам, који јесте проблем, али првенствено, а можда чак искључиво, само међу Грцима. Кроз ову призму јасно је зашто је писац Прилога у садржају текста анационалан, зашто са презиром гледа на српске националне интересе, које карактерише као митоманију јер је њему лично очито свеједно да ли припада Српској или Ескимској православној цркви. Ради се о једној сорошевској теологији којој је свеједно да ли је укинута Пећка патријаршија 1766. или ће Фанар сада, силом и кршењем Предања, поново да успије да рашчерупа српску аутокефалију, „јер у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“. У том смислу, јасно је да аутор Прилога нити његови истомишљеници нису у стању ни да изнесу било какву конструктивну мисао из српске позиције и у прилог српских националних интереса, или пак српских црквених интереса. Зато аутор и они који га бодре ни не пишу о кризи о Украјини, или покушају отимања Македоније и других области, јер се то не перцепира као проблем Цркве. Аутор Прилога веома добро зна за одлуку цариградског синода из априла ове године о томе да Фанар планира да додијели, и без сагласности СПЦ, аутокефалију цркви у Македонији, те да фанарски бандеристички епископ Јов Геча, несуђени патријарх нове расколничке структуре у Украјини, у својим интервјуима спомиње и Црну Гору, али то га се једноставно не дотиче, нити емоционално, нити интелектуално. У вези с тим, мени је јасно да се аутору Прилога чини да свако ко мисли другачије је паничар који шири страх, митоман и националиста, или пак препредени прагматичар који злоупотребљава ситуацију ради своје користи, па макар то био и сâм Патријарх. Истовремено, док је нашао за сходно да прокоментарише као лоше третирање питања нација у патријарховом писму, ни једном ријечју није се осврнуо на недопустиво понашање Цариградске патријаршије што је сами узорк цјелокупне дискусије и најважнији црквени проблем овог љета. Међутим, док наш Прилог о карактерологији српске теологије критикује национализам, ни сама Цариградска патријаршија, чији је пројављени адвокат, не сматра да је национално питање у супротности са учењем Ап. Павла. Напротив, Фанариоти сматрају да би давање националне Цркве Украјинцима унаприједило духовни живот, и то не само тамо, јер поред Украјине и Македоније, Цариграђани маштају о давању аутокефалије чак и малој Абхазији. Истовремено, Фанар у потпуности игнорише милионе православних вјерника у Америци, који би такође могли добити аутокефалију, коју готово нико не би оспоравао. Према томе, нико у православном свијету, па и у свијету уопште не мисли да је тијесан однос Цркве и нације проблем. Напротив. Једино аутор Прилога тврди да бисмо морали да одбацимо Нови Завјет и добар дио Предања, ако бисмо црквене одлуке доносили у интересу нације. То је прецијењена и слијепа идеја, људи једне књиге. Срећом, на такав начин не резонује ни већина ни у нашем сабору, нити пак у другим православним црквама. Тако не мисле ни свјетовне власти, ни Руси, чак ни Американци, чији високи дипломати тврде да је формирање националне цркве у Украјини приоритет њихове спољне политике, или пак Французи, чији Предсједник се полако удаљава од екстремног лаицизма и говори католичким вриједностима у француској нацији. Но, за писца Прилога све горе наведено је политиканство. Међутим, српски проблем није агресивност наших противника, с тим смо се знали изборити и у прошлости, а успјешно смо се изборили и данас. Наш проблем је што наша теолошка елита иде мимо свијета, и каска за идејама које су актуелне у свијету? Зашто се, рецимо, нико од горенаведених свјетских актера није сјетио да изнесе аргумент да је национална Црква у супротности са учењем Ап. Павла? Зашто да аутор инсинуира да би Срби требало да буду интернационални пролетери и либерали, по Сорошевом моделу, кад се Европа и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације? Да ли треба да будемо са погрешне стране историјских одлука само зато јер нам интелектуалну елиту чине они који не могу да виде реалност у којој живи Црква у свијету? Извор: Теологија.нет View full Странице
  23. У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет
  24. Апсурд је у много већој мери ствар контекста, неголи текста. Апсурдни контекст има снагу да обесмисли и најсловеснији текст. И не само да га обесмисли, већ и да га контекстуализује тако да његову словесност понуди као сопствено оправдање. Такође, у апсурдном контексту много тога савршено апсурдног се може учинити посве смисленим. Историја политичке праксе даје обиље примера; узвишеност пароле и циља, идеје или заставе под којом се борба води и позиција у апсурдном контексту задобија и чува, веома често је обрнуто пропорционална нискости стварних мотива и коначних резултата. Са друге стране, бесмислене фразе, симболи и ирационалне конструкције и циљеви веома лако постају основ на коме се гради идентитет и пракса народа, држава, класа… И верских заједница. У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет View full Странице
  25. У новом броју Православља пажњу читалаца усмеравамо на извештај са устоличења првог српског епископа за Јужну и Централну Америку, Преосвећеног г. Кирила (Бојовића), који је устоличен 2. септембра 2018. године у храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Од академика Владете Јеротића, који је небројено пута писао и говорио за новине Српске патријаршије, редакција се опрашта преносећи беседe патријарха Иринеја и проте Драгомира Санда на опелу 6. септембра 2018. године, као и писмо проте Милоша Весина из Чикага. Косово нас не сме делити наслов је интервјуа који је даo Митрополит загребачко-љубљански Порфирије за Експрес. Са мр Зораном Михајловићем, директором Високе школе - Академије Српске Православне Цркве за уметност и консервацију разговарао је протођакон др Дамјан Божић. На страницама Православља читајте о Јасеновцу, свесрпском и свечовечанском стратишту, о блажене успомене патријарху Герману из пера професора богословије Горана Раденковића, чланак проте Василија Томића о 1030-годишњици охристовљења Руса, као и текст Славице Лазић која је о академику Владети Јеротићу. Поред службеног дела о активностима Светог Архијерејског Синода и епархијских Црквених судова, августовски број Гласника, службеног листа Српске Православне Цркве, доноси извештаје са прославе шест векова манастира Манасије и освећења храма Светог Саве у Мркоњић Граду, Пастирску поруку свештенству, монаштву и верном народу Епархије рашко-призренске епсикопа Теодосија. У новом броју Гласника читајте и текстове архимандрита Рафаила (Карелина) - Десет Божјих заповести (7), Не чини прељубе, Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија - Страдање православних Срба Пиве и Горњег Полимља, Оливере Думић - Манастир Томић, Епископа рашко-призренског Теодосија - Сведочећи Христа и живећи по Христу, као и текст Славице Лазић о академику Владети Јеротићу. Из садржаја издвајамо и извештаје са обележевања 100-годишњице страдања царске породице Романових у Екатеринбургу и 1030-годишњице Крштења Русије. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...