Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српске'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 276 results

  1. Српске средњовјековне повеље из Венеције доступне на интернету Од ИН4С -16 јул, 2017 Цар Стефан Душан пише дужду Андреи Дандолу како пристаје на продужетак уговора о сарадњи Венеције и краљевског Града Котора на још три године Српске средњевјековне повеље које се чувају у Државном архиву Венеције доступне су онлајн у оквиру пројекта Monasterium. Државни архив у Венецији (Archivio di Stato di Venezia), је архив фондова Млетачке Републике од XIII вијека, а установа за системско прикупљање, сређивање и чување грађе од 1815. Године. Архив је смјештен у више од 300 дворана самостана Frari и спада међу највеће на свијету. Пројекат „Monasterium.Net“ започео је у самостанима богатој аустријској савезној држави Доња Аустрија. Због великог историјског значаја самостани чувају велик дио средњовјековне и нововјековне историје Доње Аустрије. Чврста међусобна повезаност самостана кроз историју идеалан је предуслов за остваривање виртуелне повезаности историјских извора које чувају. Пројекaт је кренуо у бискупијског архива у St. Pöltenu уз снажну помоћ самих самостана и државних институција. Monasterium.Net замишљен је као „архив без граница“ у просторном и садржајном смислу јер није ограничен само на исправе црквеног карактера, већ је постао архив свих средњовјековних и ранонововјековних исправа. Идеја се из Доње Аустрије проширила на друге савезне земље и сусједне државе. Уз помоћ аустријског Министарства наставе, умјетности и културе (Österreichisches Bundesministeriums für Unterricht, Kunst und Kultur) и Европске уније створени су темељи за ширење и даљи развој пројекта. Многобројни међусобни контакти различитих архива у јуну 2006. године довели су до удружења. Том је приликом израђен и меморандум, који представља темељ сарадње унутар конзорцијума. У новембру 2007. године дошло је до начелног појашњења намјера; трајно етаблирати постојећу мрежу архива и с тим повезани виртуелни архив у облику заједнице ICARus (Међународног центра за архивска истраживања). Повеље су доступне на сљедећем линку: Serbian Medieval Documents in the State Archives of Venice.
  2. И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима.  Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа.  Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас.  Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације.  У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно.  Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана.
  3. Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице
  4. Како пише у Недељнику (25.05.2017) Манојло Мањо Вукотић, који би као дугогодишњи главни и одговорни уредник Борбе, Блица, Гласа јавности и Вечерњих новости, о томе требало да има поуздане податке, тренутно су најнижи продати тиражи новина у историји савремене српске штампе. Продати тираж свих недељника не прелази 40 000 примерака, а сви дневни листови заједно продају се у 400 000 примерака. Просечни продати дневни тиражи новина су следећи: ИНФОРМЕР - 105 000 КУРИР - 66 000 ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ - 65 000 БЛИЦ - 55 000 ПОЛИТИКА - испод 40 000 АЛО - 40 000 СРПСКИ ТЕЛЕГРАФ - 30 000 ЗА Данас и новосадске Дневник и Мађар со, Вукотић не даје податке.
  5. Danijela

    Епски ратник српске историје

    Можда није највећи српски војсковођа у историји, али је под његовом командом Србија остварила највеће војне успехе у модерно доба. Па ипак, то није помогло да га Отаџбина после смрти, у Ници 17. маја 1917, не заборави пуних девет година: његови земни остаци пренети су у родну груду тек 6. новембра 1926, када су глас против неправде – што славни војсковођа, без праве почасти, и даље почива дигли његови саборци. Радомир Путник Најпознатији српски модерни војсковођа, војвода Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847.) је био војвода (српски пандан звању маршала, одн. фелдмаршала), као први од само четворице генерала произведених у тај највиши чин. Aли био је то и најкраће: од кад је унапређен, после Кумановске битке 1912, до смрти у Ници 1917. године. Током војничке каријере, Радомир Путник је два пута био начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату. Није, међутим, умео да се улагује краљевима, па је неколико пута постављан на формацијски ниже место и пензионисан. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Ватрено крштење му је био српски пораз у бици код Калипоља, у Првом српско-турском рату – али је то, као оперативно-тактичка лекција, било нешто што је веома добро научио, па му је помогло у даљој каријери. Током Другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице. Путник као поручник Године 1879. послат је на шест месеци у Русију, да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, оженио се Љубицом Бојовић, ћерком генералштабног потпуковника Тодора Бојовића, са којом је имао седморо деце, а затим је положио пријемни испит за генералштабну струку. Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године, на сопствени захтев, после низа сукоба са бившим краљем Миланом. Током пензије, хонорарно је припремао капетане за мајорски испит, и објавио дело „Служба ђенералштаба у ратно доба“ После Мајског преврата, и промене династије у Србији, реактивиран је у чину генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Тај положај је заузимао наредних дванаест ипо година. У Балканским ратовима, као начелник штаба Врховне команде (што је ратни формацијски пандан мирнодопском начелнику Генералштаба) унапређен је у чин војводе, после Кумановске битке. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Војвода Путник у Куманову У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где ипак није искористио победу да докрајчи Бугаре. Многи му то замерају, као највећу грешку у каријери. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Почетак рата није дочекао у земљи, јер је био на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Мобилизацијом је руководио његов заступник, генерал Степа Степановић. У Аустроугарској је најпре стављен у притвор, малтретиран, пуштен много касније, на инсистирање тадашњег аустроугарског начелника Генералштаба, Франца Конрада фон Хецендорфа: „Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник, него један од млађих генерала школован у Француској„. Колико се само тај човек, болесно опседнут потребом војног уништења Србије (предлагао је рат против Србије 1906, па затим 1908 — 1909, 1912 — 1913, у октобру 1913, и у мају 1914. године; само током 1913, двадесет пет пута је предлагао рат против Србије), преварио у процени, показао је ток Првог светског рата. Носиљка са војводом Путником Иако већ тешко болестан, Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. На носилима и раменима својих војника, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра те године. У међувремену, 8. децембра 1915, смењен је са места начелника штаба Врховне команде, али о томе није обавештен званично. Сазнао је случајно, у фебруару 1916, од благајника, који му је донео две плате без додатка. Незадовољство због нечовечног потеза краља Александра, пред смрт је овако описао: „Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба.“ Путник на Крфу Са Крфа је Радомир Путник отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Иако је у том моменту боловао од бронхитиса, умро је од изненадне слабости срца. Уз све војне почасти, сахрањен је на руском гробљу у Ниви. Тачније, није покопан, већ је ковчег спуштен у подрум једне капеле, јер је било предвиђено да по завршетку рата буде пребачен у отаџбину. На жалост, његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година после смрти, и то после жестоког бунта његових ратника и ученика. Један од српских новинара пролазећи руским гробљем запрепашћено је писао: „Велики вођа наше војске још лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико дугује„. На то су му, наводно, два француска генерала рекла: „Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо„. У Београду је како доликује, сахрањен 7. децембра на Новом гробљу, уз државне и војне почасти, које краљ Александар није могао да избегне. На улицама којим се кретала погребна поворка налазила се буквално цела престоница, мноштво народа из Војводине, као и бројна изасланства из осталих делова Србије. Капела војводе Путника на Новом гробљу Радомир Путник уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Многи га називају творцем модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и решавање тактичких задатака. Српску војску је опремио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у војне послове. Колико је водио рачуна о војсци, најбоље говори чињеница да је за време балканских ратова, наредио да дневнице потпоручника и војводе буду исте – три динара дневно. Путник се увек истицао као присебна и разборита личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понаша као господин и официр, и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које ни сам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира„. Ипак, историја памти да су на његовим прсима засијали: Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда, Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда, Орден белог орла 3, 4. и 5. реда, Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден таковског крста 2. реда, oрден Светог Саве 1. реда, Златна и сребрна медаља за храброст, Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878, Споменица рата 1885, Споменица за ослобођено Косово, Споменица рата 1913, Споменица краља Петра I, Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска, Орден за војничке заслуге 1. реда, Бугарска, Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, Енглеска, Орден Румунске круне 2. реда, Румунија, Орден Светог Станислава 1. реда, Русија, Орден Светог Станислава са мачевима 2. реда, Русија, Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда, Русија и Орден Легије части 2. реда, Француска. По овом војводи се у Канади једна планина зове – Путник. Звање војводе у Србији носили су, као владари (краљ Милан Обреновић – с ознакама армијског генерала, краљ Александар Обреновић, краљ Петар Први Карађорђевић, краљ Александар Карађорђевић и краљ Петар Други Карађорђевић), четворица генерала (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић), и двојица савезничких официра, као почасно звање (Црногорац, сердар Јанко Вукотић, и Француз, Луј Франше д’ Епере). Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић фон Бојна („Лав са Соче“) поднео је захтев да у војску СХС буде примљен у звању војводе, али је одбијен. http://www.vucinic.me/epski-ratnik-srpske-istorije/
  6. Уредници Православља, током његове полувековне историје, били су епископи др Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (садашњи првојерарх Српске Цркве), протојереј Милисав Протић, протођакон др Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, Епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић… Како у временима када су се вести о црквеном животу тешко шириле и налазиле пут до јавности, тако и у новије време, Православље је обављало службу информативних црквених новина, преносећи информације о актуелним црквеним дешавањима, пратећи културне догађаје, издавачку делатност, промовишући верске вредности… Због критичких осврта на актуелне друштвене догађаје, Православље је два пута забрањивано – једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја (текста познатог под насловом „Чији си ти, мали народе“), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, Православље је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском Православном Црквом и верским животом. Поред црквених вести – наравно и вести из целог хришћанског света – Православље је током свог постојања велику пажњу и велики простор посветило ауторским текстовима, приказима, освртима и расправама из богословских и других области људског духа – из пера наших највећих богословских прегалаца и научних радника. Још увек није израђена комплетна библиографија Православља, која би бројала на хиљаде научних и популарно-научних радова, богословских и историјских прилога, чланака из области културе, поезије, музике, архитектуре, етике, лингвистике… У Православљу су, током његове историје, обрађиване многе библијске теме, многа питања из црквене и националне историје, многи проблеми нашег културног наслеђа. Новина се током пола века излажења залагала за хришћанске и општељудске вредности – дајући своју подршку дијалогу, подсећајући читаоце на њихову друштвену одговорност, на љубав према ближњима и на служење као метод сведочења… Православље је имало велики значај и за наше људе у иностранству, проносећи актуелне вести и верску поруку не само у домовини, успевајући да се пробије и у друге државе – упркос бројним тешкоћама које су отежавале дистрибуцију овог листа, који је већи део свог века провео у некаквом полулегалном стању, бивајући ограничен углавном на приступ храмовима и домовима верних. Православље је 2003. године са новинске прешло на квалитетнију хартију: тада је промењен формат часописа, и од тада се лист штампа у пуном колору. Јубилеји синодских издања: 50 година излажења Православља, Теолошких погледа и Светосавског звонца. Ка 60. годишњици излажења Православног мисионара, и 120. годишњици покретања Гласника СПЦ Православље су једине званичне новине Српске Православне Цркве, чији је издавач Свети Архијерејски Синод. Током 50 година излажења (први број часописа изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 1967), новине Српске Патријаршије су постале део српске црквене културне и националне баштине, и као такве представљају незаменљив начин комуницирања Цркве са верницима и широм друштвеном јавношћу. Излазе два пута месечно у тиражу од 9.000 примерака по броју и дистрибуирају се у земљи и иностранству. Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, има значајну едукативну улогу: на једноставан, разумљив и аналитичан начин кроз многе богословске, друштвене, етичке, историјске, уметничке, културолошке и социолошке теме, обраћајући се првенствено младима, афирмише српску православну културу, историју и наслеђе. Први број Православног мисионара штампан је 1958, и од тада излази редовно, шест пута годишње у тиражу од 4.500 примерака по броју и дистрибуира се у земљи и иностранству. Часопис Теолошки погледи, са поднасловом „Версконаучни часопис“, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је 1968. г. Као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност за себе. Након више деценија редовног излажења, упркос настојањима уређивачког одбора, часопис из техничких разлога није излазио од 2003. до 2008. године, када је, одлуком САСинода СПЦ, на дужност гл. и одговорног уредника постављен презвитер др Александар Ђаковац и када је покренута нова серија часописа који од тада излази три пута годишње, објављујући оригиналне теолошке, као и научне радове из других области који су повезани са теологијом. Током свог педесетогодишњег постојања Теолошки погледи су донели српским читаоцима обиље ауторских чланака из пера најеминентнијих домаћих теолога, философа, историчара и научних радника, вредне преводе светоотачких текстова, преводе расправа најугледнијих светских богослова, не само православних већ и оних из римокатоличког и протестантског окружења. Православни дечији часопис Светосавско звонце свој пут ка деци почело је давне 1967/68, као подлистак новина Српске Патријаршије Православље, да би 1972. Звонце постало самостално и добило назив Православни дечји часопис. Одлуком САСинода и мишљењем Министарства просвјете и културе РС и Министарства просвете и спорта Републике Србије, Звонце је препоручено као помоћно средство у настави веронауке. Светосавско звонце у последњих неколико година по сваком броју бележи тираж од 30.000 примерака. Поред основаца у Србији, са Звонцетом се друже и њихови вршњаци из Републике Српске као и сва српска деца у расејању која похађају веронауку при нашим православним црквама. Светосавско звонце има и своје двојезично српско-енглеско издање за децу која живе на енглеском говорном подручју. Излази десет пута годишње. Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији је штампан као орган Архијерејског Сабора од 1900. до 1914. г. Решење о његовом покретању Сабор је донео још 1898, са задатком „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне, свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала“. Угашен је када је почео Први светски рат. Поново је почео да се штампа 1920, да би 1939. добио садашње име – Гласник службени лист Српске Православне Цркве и од тада до данас излази у тиражу од 1.500 примерака једном месечно. Гласник је црквени часопис који је најдуже излазио, па и током окупације у Другом светском рату, само тада у мањем броју примерака. Поред службеног дела објављује чланке, расправе, посланице, беседе и разно. Снежана Крупниковић Извор: СПЦ/Православље
  7. Први број часописа Православље изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 15. априла 1967. године. Православље – верске новине Архиепископије београдско-карловачке, какав је био првобитни назив овог часописа, угледало је светлост дана као двонедељник штампан на новинском папиру. Већ од 8. броја, односно од 3. августа 1967. године, назив часописа је промењен у садашњи: Православље – новине Српске Патријаршије. Уредници Православља, током његове полувековне историје, били су епископи др Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (садашњи првојерарх Српске Цркве), протојереј Милисав Протић, протођакон др Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, Епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић… Како у временима када су се вести о црквеном животу тешко шириле и налазиле пут до јавности, тако и у новије време, Православље је обављало службу информативних црквених новина, преносећи информације о актуелним црквеним дешавањима, пратећи културне догађаје, издавачку делатност, промовишући верске вредности… Због критичких осврта на актуелне друштвене догађаје, Православље је два пута забрањивано – једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја (текста познатог под насловом „Чији си ти, мали народе“), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, Православље је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском Православном Црквом и верским животом. Поред црквених вести – наравно и вести из целог хришћанског света – Православље је током свог постојања велику пажњу и велики простор посветило ауторским текстовима, приказима, освртима и расправама из богословских и других области људског духа – из пера наших највећих богословских прегалаца и научних радника. Још увек није израђена комплетна библиографија Православља, која би бројала на хиљаде научних и популарно-научних радова, богословских и историјских прилога, чланака из области културе, поезије, музике, архитектуре, етике, лингвистике… У Православљу су, током његове историје, обрађиване многе библијске теме, многа питања из црквене и националне историје, многи проблеми нашег културног наслеђа. Новина се током пола века излажења залагала за хришћанске и општељудске вредности – дајући своју подршку дијалогу, подсећајући читаоце на њихову друштвену одговорност, на љубав према ближњима и на служење као метод сведочења… Православље је имало велики значај и за наше људе у иностранству, проносећи актуелне вести и верску поруку не само у домовини, успевајући да се пробије и у друге државе – упркос бројним тешкоћама које су отежавале дистрибуцију овог листа, који је већи део свог века провео у некаквом полулегалном стању, бивајући ограничен углавном на приступ храмовима и домовима верних. Православље је 2003. године са новинске прешло на квалитетнију хартију: тада је промењен формат часописа, и од тада се лист штампа у пуном колору. Јубилеји синодских издања: 50 година излажења Православља, Теолошких погледа и Светосавског звонца. Ка 60. годишњици излажења Православног мисионара, и 120. годишњици покретања Гласника СПЦ Православље су једине званичне новине Српске Православне Цркве, чији је издавач Свети Архијерејски Синод. Током 50 година излажења (први број часописа изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 1967), новине Српске Патријаршије су постале део српске црквене културне и националне баштине, и као такве представљају незаменљив начин комуницирања Цркве са верницима и широм друштвеном јавношћу. Излазе два пута месечно у тиражу од 9.000 примерака по броју и дистрибуирају се у земљи и иностранству. Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, има значајну едукативну улогу: на једноставан, разумљив и аналитичан начин кроз многе богословске, друштвене, етичке, историјске, уметничке, културолошке и социолошке теме, обраћајући се првенствено младима, афирмише српску православну културу, историју и наслеђе. Први број Православног мисионара штампан је 1958, и од тада излази редовно, шест пута годишње у тиражу од 4.500 примерака по броју и дистрибуира се у земљи и иностранству. Часопис Теолошки погледи, са поднасловом „Версконаучни часопис“, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је 1968. г. Као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност за себе. Након више деценија редовног излажења, упркос настојањима уређивачког одбора, часопис из техничких разлога није излазио од 2003. до 2008. године, када је, одлуком САСинода СПЦ, на дужност гл. и одговорног уредника постављен презвитер др Александар Ђаковац и када је покренута нова серија часописа који од тада излази три пута годишње, објављујући оригиналне теолошке, као и научне радове из других области који су повезани са теологијом. Током свог педесетогодишњег постојања Теолошки погледи су донели српским читаоцима обиље ауторских чланака из пера најеминентнијих домаћих теолога, философа, историчара и научних радника, вредне преводе светоотачких текстова, преводе расправа најугледнијих светских богослова, не само православних већ и оних из римокатоличког и протестантског окружења. Православни дечији часопис Светосавско звонце свој пут ка деци почело је давне 1967/68, као подлистак новина Српске Патријаршије Православље, да би 1972. Звонце постало самостално и добило назив Православни дечји часопис. Одлуком САСинода и мишљењем Министарства просвјете и културе РС и Министарства просвете и спорта Републике Србије, Звонце је препоручено као помоћно средство у настави веронауке. Светосавско звонце у последњих неколико година по сваком броју бележи тираж од 30.000 примерака. Поред основаца у Србији, са Звонцетом се друже и њихови вршњаци из Републике Српске као и сва српска деца у расејању која похађају веронауку при нашим православним црквама. Светосавско звонце има и своје двојезично српско-енглеско издање за децу која живе на енглеском говорном подручју. Излази десет пута годишње. Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији је штампан као орган Архијерејског Сабора од 1900. до 1914. г. Решење о његовом покретању Сабор је донео још 1898, са задатком „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне, свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала“. Угашен је када је почео Први светски рат. Поново је почео да се штампа 1920, да би 1939. добио садашње име – Гласник службени лист Српске Православне Цркве и од тада до данас излази у тиражу од 1.500 примерака једном месечно. Гласник је црквени часопис који је најдуже излазио, па и током окупације у Другом светском рату, само тада у мањем броју примерака. Поред службеног дела објављује чланке, расправе, посланице, беседе и разно. Снежана Крупниковић Извор: СПЦ/Православље View full Странице
  8. Два ирачка војна пилота повређена су у паду школског авиона српске производње „ласта 95“, што је први удес тог авиона од када су уведени у наоружање Ирака 2010. године. Кувајтска новинска агенција КУНА наводи да се несрећа догодила приликом тренажног лета на југу Ирака у понедељак. Према првим резултатима истраге, авион се срушио због квара на мотору а полетео је из базе Имам Али. Повређени пилоти су пребачени на лечење у болницу. Авион „ласта 95“ произведен је у фабрици авиона „Утва“ у Панчеву. За потребе ирачког ратног ваздухопловства произведено је 20 авиона, који су испоручени 2010. и 2011. године. Панчевачка „Утва“ произвела је укупно 17 авиона за Војску Србије, од чега су два прототипа и 15 летелица у серијској производњи. Једини удес тог авиона у Војсци Србије догодио се 26. септембра 2012. у Новој Пазови, када је погинуо пилот мајор Горан Савић. БЕТА
  9. Version 1.0.0

    32 downloads

    ЧЕДОМИР МАРЈАНОВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ - ДРУГО, ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
  10. Version 1.0.0

    30 downloads

    ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ III
  11. Version 1.0.0

    38 downloads

    ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ I
  12. Балканско ходочашће Прича о српским средњовековним рукописима који су се нашли у колекцији Руске националне библиотеке везана је за почетак 19. века, када су руски свештеници, трговци и индустријалци активно путовали по Балкану као ходочасници. „Тада је на Балкану боравио и архимандрит Порфирије Успенски, коме су књиге поклањали, али их је он и куповао и тако формирао своју личну збирку. То нису били само српски рукописи, биле су тамо и бугарске, француске, немачке књиге. Он је целу своју колекцију поклонио императору (Александру Првом) који ју је пренео у новоосновану императорску библиотеку. Фонд и чувамо управо као оригиналне колекције, српски рукописи нису посебно издвојени“, наводи Вислиј. Споразумом који су 5. априла потписале Руска национална библиотека и Српска академија наука и уметности предвиђено је да се током наредне две године комплетна грађа дигитализује и учини доступном широј јавности. „Имамо одличну сарадњу са српском страном. Пројекат ће трајати две године, а вероватно и дуже. Огромну заслугу за овај пројекат има амбасадор Србије Славенко Терзић, без њега се то не би догодило. Добро је што су се за пројекат заинтересовали веома богати људи, односно Добротворни фонд Јелене и Генадија Тимченка, као и бројне друштвене организације. Србија и Русија имају веома блиску сарадњу у области друштвених наука, а та сарадња је добра и с другим земљама, од Европске уније до Јужне Америке. Што је та сарадња ближа, то ће бити мање експлозија по метроима. Човек који је образован, који разуме корене, културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом“, наглашава Вислиј. Почетком и средином 19. века, прича наш саговорник, било је уобичајено да људи који се баве науком једни другима дарују листове књига. „Сада то изгледа као дивљи обичај, а тада је то била норма понашања. Тако се догодило и да 166. лист Мирослављевог јеванђеља доспе у руке архимандрита Порфирија током његове посете Балкану. Слична је и прича о Вукановом јеванђељу. Оно се нашло у колекцији Руске царске библиотеке, али је један његов лист такође дат једном научнику да би га изучавао. Потом се нашао у Библиотеци Руске академије наука, тако да чувамо оригинал Вукановог јеванђеља без једног листа који се никада неће вратити код нас, јер свака библиотека то сматра непроцењивом вредношћу“, објашњава Вислиј.   Према његовим речима, лист Мирослављевог јеванђеља може да буде предат Србији како би се употпунио оригинал који се чува у Народном музеју у Београду. То је, међутим, дуготрајан и сложен процес, који подразумева усвајање посебног закона у Руској државној думи. Руска национална библиотека намерава да изради факсимил овог листа и да га поклони Србији. Израда ове копије представља посебан изазов, јер технологија израде пергамента налик оном који је израђиван пре готово хиљаду година није нимало једноставна. „Технологија обраде коже и израде пергамента изгубљена је и данас је веома тешко замислити како је неко пре хиљаду година скидао кожу с јарета или јагњета и од ње израђивао лист. Не знамо како је прављено мастило које и дан-данас чува записе из тог времена. Савремене технологије могу само да имитирају ове процесе, можемо добити нешто веома слично, али нипошто исто“, каже Вислиј. Највећи понос — Волтерова библиотека Међу бројним вредним издањима које чува Руска национална библиотека, посебан понос представља лична библиотека чувеног француског просветитеља, научника, филозофа и писца Волтера. „Догађаји су се сложили тако да се слободоумни Волтер дописивао с Катарином Великом, за чије се име везују самодржавље, властољубље. Када је Волтер умро, оставио је за собом библиотеку од око 4.500 књига. Руска царица је купила целу ову библиотеку, и то за прилично велику суму новца за оно време. Тако се данас комплетна Волтерова библиотека налази у Руској националној библиотеци и на томе нам завиде сви“, прича Александар Вислиј. Рукописи не горе! Стари, драгоцени рукописи, исписани на пергаменту, пером и мастилом, наводе на помисао да се у њима крију тајне старе вековима. Мистерија се, међутим, не крије у самим рукописима, него у нечем другом, објашњава Вислиј. „Рукописи који садрже сећање народа имају обичај да буду пронађени, да неочекивано искрсну. Не знамо у којем ће се тренутку неочекивано појавити нови рукопис. То је, по правилу, потпуно непредвидив процес. Мирослављево јеванђеље, на пример, према верзији наших научника, пронашао је архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Светој гори. Како се рукопис појавио баш када је Порфирије био тамо — нико не зна“, наводи Вислиј. Осећај човека који неочекивано открије књигу за коју се веровало да је заувек нестала је неописив. Ипак, у новије време најчешће се случајно откривају текстови написани у ери штампане књиге. „Апсолутно неочекивано може да искрсне све и свашта. Код нас је у совјетско време владала строга цензура, тиражи појединих књига су уништавани у потпуности, спаљивани су. И, одједном, искрсне један примерак, сачуван ко зна како. То се веома често дешава, а у Русији се најчешће тиче књига које је штампала јеврејска дијаспора. Што се тиче рукописа, њих смо све одавно ишчитали. Ипак, могуће је да ће неко некада на неком тавану нешто пронаћи“, каже наш саговорник уз осмех. Извор: Ин4С/Спутњик Видео: ТВ Храм
  13. Што је културна и научна сарадња међу земљама већа, то су мање шансе да се догоди нека експлозија у метроу. Човек који је образован, који разуме своје корене и културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом, каже у разговору за Спутњик директор Руске националне библиотеке из Санкт Петербурга Александар Вислиј. Руска национална библиотека из Санкт Петербурга и Српска академија наука и уметности склопиле су ове седмице споразум о сарадњи, који подразумева дигитализацију српских средњовековних рукописа из фонда петербуршке библиотеке и израду факсимила најдрагоценијих записа. Споразум су потписали Александар Вислиј и председник САНУ Владимир Костић. У Рукописном фонду Руске националне библиотеке, међу више од 300.000 наслова, налази се 370 српских средњовековних записа. Неки од њих су Вуканово јеванђеље, Радослављево четворојеванђеље, лист Мирослављевог јеванђеља, житија цара Уроша и кнеза Лазара. Балканско ходочашће Прича о српским средњовековним рукописима који су се нашли у колекцији Руске националне библиотеке везана је за почетак 19. века, када су руски свештеници, трговци и индустријалци активно путовали по Балкану као ходочасници. „Тада је на Балкану боравио и архимандрит Порфирије Успенски, коме су књиге поклањали, али их је он и куповао и тако формирао своју личну збирку. То нису били само српски рукописи, биле су тамо и бугарске, француске, немачке књиге. Он је целу своју колекцију поклонио императору (Александру Првом) који ју је пренео у новоосновану императорску библиотеку. Фонд и чувамо управо као оригиналне колекције, српски рукописи нису посебно издвојени“, наводи Вислиј. Споразумом који су 5. априла потписале Руска национална библиотека и Српска академија наука и уметности предвиђено је да се током наредне две године комплетна грађа дигитализује и учини доступном широј јавности. „Имамо одличну сарадњу са српском страном. Пројекат ће трајати две године, а вероватно и дуже. Огромну заслугу за овај пројекат има амбасадор Србије Славенко Терзић, без њега се то не би догодило. Добро је што су се за пројекат заинтересовали веома богати људи, односно Добротворни фонд Јелене и Генадија Тимченка, као и бројне друштвене организације. Србија и Русија имају веома блиску сарадњу у области друштвених наука, а та сарадња је добра и с другим земљама, од Европске уније до Јужне Америке. Што је та сарадња ближа, то ће бити мање експлозија по метроима. Човек који је образован, који разуме корене, културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом“, наглашава Вислиј. Почетком и средином 19. века, прича наш саговорник, било је уобичајено да људи који се баве науком једни другима дарују листове књига. „Сада то изгледа као дивљи обичај, а тада је то била норма понашања. Тако се догодило и да 166. лист Мирослављевог јеванђеља доспе у руке архимандрита Порфирија током његове посете Балкану. Слична је и прича о Вукановом јеванђељу. Оно се нашло у колекцији Руске царске библиотеке, али је један његов лист такође дат једном научнику да би га изучавао. Потом се нашао у Библиотеци Руске академије наука, тако да чувамо оригинал Вукановог јеванђеља без једног листа који се никада неће вратити код нас, јер свака библиотека то сматра непроцењивом вредношћу“, објашњава Вислиј. Према његовим речима, лист Мирослављевог јеванђеља може да буде предат Србији како би се употпунио оригинал који се чува у Народном музеју у Београду. То је, међутим, дуготрајан и сложен процес, који подразумева усвајање посебног закона у Руској државној думи. Руска национална библиотека намерава да изради факсимил овог листа и да га поклони Србији. Израда ове копије представља посебан изазов, јер технологија израде пергамента налик оном који је израђиван пре готово хиљаду година није нимало једноставна. „Технологија обраде коже и израде пергамента изгубљена је и данас је веома тешко замислити како је неко пре хиљаду година скидао кожу с јарета или јагњета и од ње израђивао лист. Не знамо како је прављено мастило које и дан-данас чува записе из тог времена. Савремене технологије могу само да имитирају ове процесе, можемо добити нешто веома слично, али нипошто исто“, каже Вислиј. Највећи понос — Волтерова библиотека Међу бројним вредним издањима које чува Руска национална библиотека, посебан понос представља лична библиотека чувеног француског просветитеља, научника, филозофа и писца Волтера. „Догађаји су се сложили тако да се слободоумни Волтер дописивао с Катарином Великом, за чије се име везују самодржавље, властољубље. Када је Волтер умро, оставио је за собом библиотеку од око 4.500 књига. Руска царица је купила целу ову библиотеку, и то за прилично велику суму новца за оно време. Тако се данас комплетна Волтерова библиотека налази у Руској националној библиотеци и на томе нам завиде сви“, прича Александар Вислиј. Рукописи не горе! Стари, драгоцени рукописи, исписани на пергаменту, пером и мастилом, наводе на помисао да се у њима крију тајне старе вековима. Мистерија се, међутим, не крије у самим рукописима, него у нечем другом, објашњава Вислиј. „Рукописи који садрже сећање народа имају обичај да буду пронађени, да неочекивано искрсну. Не знамо у којем ће се тренутку неочекивано појавити нови рукопис. То је, по правилу, потпуно непредвидив процес. Мирослављево јеванђеље, на пример, према верзији наших научника, пронашао је архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Светој гори. Како се рукопис појавио баш када је Порфирије био тамо — нико не зна“, наводи Вислиј. Осећај човека који неочекивано открије књигу за коју се веровало да је заувек нестала је неописив. Ипак, у новије време најчешће се случајно откривају текстови написани у ери штампане књиге. „Апсолутно неочекивано може да искрсне све и свашта. Код нас је у совјетско време владала строга цензура, тиражи појединих књига су уништавани у потпуности, спаљивани су. И, одједном, искрсне један примерак, сачуван ко зна како. То се веома често дешава, а у Русији се најчешће тиче књига које је штампала јеврејска дијаспора. Што се тиче рукописа, њих смо све одавно ишчитали. Ипак, могуће је да ће неко некада на неком тавану нешто пронаћи“, каже наш саговорник уз осмех. Извор: Ин4С/Спутњик Видео: ТВ Храм View full Странице
  14. Позивамо вас, да у понедељак, 27. мартa 2017. године, у 19 часова, у великој сали парохијског дома Храма Св. Саве на Врачару (Крушедолска 2/А), присуствујете предавању на тему „27. март 1941: прекретница српске историје“. О овој теми говориће: др Александар Стојановић (Институт за новију историју Србије, Београд) Трибина се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. https://www.facebook.com/events/1130374600404428 http://sozbg.rs/dogadjaj/27-mart-1941-prekretnica-srpske-istorije/
  15. У име Свете Столице, састанку на тему „Однос надбискупа Степинца према Независној држави Хрватској у времену прогонâ од 1941. до 1945. године”, учествовао је председник Папског одбора за историјске науке отац Бернард Ардура. Као представници Српске Православне Цркве у овој Комисији учествовали су: митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, епископ бачки др Иринеј, епископ славонски Јован, проф. др Дарко Танасковић, амбасадор, стални представник Републике Србије при УНЕСКО-у, и, за ову прилику позвани стручњаци, проф. др Љубодраг Димић, професор на Философском факултету у Београду, и др Милан Кољанин, виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као представници Хрватске бискупске конференције у реченој Комисији учествовали су: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарско-дувањски монсињор др Ратко Перић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић, као и др Јуре Кришто и др Марио Јареб, научни саветници са Хрватског института за повијест. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде  одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године”. http://beseda.rs/saopstenje-za-javnost-mesovite-komisije-srpske-pravoslavne-crkve-i-hrvatske-biskupske-konferencije/
  16. У понедељак 13. и у уторак 14. фебруара 2017. године, у Владичанском двору у Новом Саду, одржан је трећи састанак Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата. У име Свете Столице, састанку на тему „Однос надбискупа Степинца према Независној држави Хрватској у времену прогонâ од 1941. до 1945. године”, учествовао је председник Папског одбора за историјске науке отац Бернард Ардура. Као представници Српске Православне Цркве у овој Комисији учествовали су: митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, епископ бачки др Иринеј, епископ славонски Јован, проф. др Дарко Танасковић, амбасадор, стални представник Републике Србије при УНЕСКО-у, и, за ову прилику позвани стручњаци, проф. др Љубодраг Димић, професор на Философском факултету у Београду, и др Милан Кољанин, виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као представници Хрватске бискупске конференције у реченој Комисији учествовали су: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарско-дувањски монсињор др Ратко Перић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић, као и др Јуре Кришто и др Марио Јареб, научни саветници са Хрватског института за повијест. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године”. http://beseda.rs/saopstenje-za-javnost-mesovite-komisije-srpske-pravoslavne-crkve-i-hrvatske-biskupske-konferencije/ View full Странице
  17. Ми, свештенство, председници и делегати свих црквених општина широм Богоспасајеме Епархије канадске, као и руководиоци и чланови епархијских подручних тела, окупљени на 35. скупштини Епархије канадске и очински предвођени својим архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским господином др Митрофаном, у црквеној заједници Светог Симеона Мироточивог у Калгарију, од 3. до 5. фебруара 2017, упућујемо искрене синовске поздраве Његовој Светости Патријарху српском Г. Г. Иринеју и свим архијерејима Српске православне цркве. 2. Испуњени радошћу сусрета и заједнице поздрављамо и сву нашу браћу и сестре диљем Епархије канадске. Представљујући пуноћу Цркве Христове на овим просторима, обраћамо се свом верном народу, с позивом да се радује  и да буде свестан свога назначења: “Ви сте светлост свету” (Мт. 5, 14). Но, отуда и наша обавеза да сагледавамо и преиспитујемо наше деловање и нашу мисију у времену и простору најпре међу онима који нису наши истомишљеници. 3. Овако окупљени под духовним старањем и очинском управом нашег оца и Епископа г. Митрофана, изражавамо двоструко задовољство; са једне стране зато што се заједница Светог Симеона Мироточивог, наш овогодишњи домаћин, овако динамично развија – као и већина наших заједница – а са друге, зато што моћни верски потенцијал ових простора представља залог велике будућности ове благословене земље. 4. Благодаримо Богу на даровима које изобилно примисмо и које изобилно примамо, ипак свесни посла и изазова који тек предстоје. Стога, усрдно и смирено призивајући благослов и помоћ од Господа, обраћамо се свој нашој браћи и сестрама да заједнички радимо на јединству наше заједнице. Живот Цркве је неодвојив од живота свих нас, а ми нарочито на овим просторима осећамо потребу за јединством – у Христу, једином правом и чврстом јединству. Свесни значаја заједнице, позивамо сву благочестиву браћу и сестре да буду активни у Цркви. Ако се некада и у нечему и не слажемо, то не треба да буде разлог да се разједињујемо. Мало нас је да бисмо били разједињени! Недао Бог да неки појединац злоупотреби законе ове земље и својом заблудом крене да збуњује благочестиви верни народ и одваја га од Тела Христовог. Ако је много и дозвољено у оваквом свету, треба имати на уму да није све на корист. Смирено, али с искреном љубављу позивамо сву нашу браћу и сестре, који су се удаљили од црквене заједнице из било ког разлога, да се врате у наручје Мајке Цркве и по мери дара свога и сходно својим могућностима живе у миру и љубави и да исто мисле међу собом (Римљ. 15, 5). 5. Особито благодаримо Богу што је и нас на овом континенту удостојио у минулој години да примимо део моштију мученика Пребиловачких и Св. Николаја охридског и жичког. Црква нас увек окупља око светиња. Мученици Пребиловачки јесу симбол страдања нашег многострадалног народа, али су уједно и симбол свенародног јединства. Присуство моштију светих мученика који пострадаше не чинећи зло заузврат, није донело само утеху, већ истинску крсто-васкрсну радост. Ако нам је тешко, похитајмо њиховим светим моштима ради утехе и благослова, јер они нас разумеју; њима је било теже. Ако смо разједињени, помолимо се светим мученицима, око моштију којих смо се, ето, и ми удостојили, а који животе своје положише као аманет свима будућим поколењима; ако смо разједињени и ако се делимо, то онда сви мученици и Пребиловачки и Косовски и Јадовински и сви мученици рода нашега узалуд страдаше, узалуд животе своје жртвоваше. 6. Наш поглед је усмерен пре свега на крајеве у којима су угрожени наша браћа и сестре у Христу данас, посебно на Косову и Метохији. Све хришћане и све људе вере и добре воље позовамо на што усрднију молитву Творцу и Промислитељу да нам подари преко потребан мир. Позивамо међународну заједницу да што пре заустави даљу ескалацију немира одустајањем од давања недвосмислене подршке неоснованом и правно необјашивом једностраном отцепљењу дела суверене државе Србије. Подижући свој глас, ми апелујемо на све оне који могу да утичу на судбину народâ који живе на простору Косова и Метохије да учине све што треба да дође до политичког мира, стабилности, те да народи на овим просторима могу живети заједно у миру и слози као што је то увек било кроз историју. Једнострано, правно неутемељено и насилно проглашење независности неке територије, па и Косова и Метохије, јасно је, макар у цивилизованом свету, није прихватљиво и самим тим не може водити миру. 7. Дубоко забринути за мир и стабилност на простору Балкана, позивамо међународну заједницу да не затвара очи пред чињеницом да је у Републици Српској на делу покушај уношења немира. После толико година немира, па коначно успостављеног мира, коме је поново у интересу да се дестабилизује правно постигнут и утемељен мир? Многи од нас смо силом прилика пред ратним вихором напустили своје домове и оставили своје најмилије у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Још увек носећи незацељене ране тога времена, свој глас посебно дижемо да се учини све како би се спречила дестабилизација постојећег мира. 8. Придружујемо се апелима осталих хришћана у свету и позивамо светску заједницу да без одлагања учини све да се спречи даљи изгон хришћана са Блиског Истока и да обједини напоре како би престало насиље и тероризам. Узносимо молитве Христу Спаситељу света, да на тлу Блиског Истока успостави мир који је ”дело правде” (Ис. 32, 17), да учврсти братски саживот међу различитим народима, Црквама и религијама који онде живе, да избеглицама омогући повратак у њихове домове и да рањенима подари исцелење, а душама невино изгинулих упокојење. 9. Желимо да упутимо посебну поруку родитељима и омладини. Родитељи, будући да сте благословени породом, Ви сте привилеговани, јер вам је Господ поверио улогу твораца, сарадника Божјих. Бог вас је благословио да стварате живот и обликујете младе душе. Васпитавајте децу и предајте им драгоцени бисер хришћанске православне вере. Пазите да ваше потомство не буде недостојно својих предака који су стварали, градили, освећивали и посвећивали, а себе жртвовали.   Ви, пак, млади треба да знате да сте, хтели ви то или не, вољени. Бог вас воли иако сте понекад од људи запостављени. Но, Бог жели да ви осетите Његову љубав и будете Његова деца, апостоли Његови. Немојте олако прихватати изопачени морал који се данас јавно и без задршке пропагира. Слобода је мач са две оштрице, јер не користи баш сваки човек слободу на добро своје и на добро ближњих. Будите, дакле, својим примером понос својим родитељима и учитељима, радост Цркви и народу, украс и пример свету. Традиционално, са овога скупа посебно поздрављамо власти државе Канаде, на челу са премијером Господином Џастином Трудоом. Као досељеници, или потомци досељеника  у Канаду, са поносом истичемо да живимо у једном од најбоље друштвено уређених система; друштву које  различитост гледа као оплемењеност. Имајући у виду толеранцију за различитост мишљења и животних погледа, не можемо а  да се не осврнемо на тенденцију потискивања традиционалних хришћанских вредности у нашем друштву. И  овога пута се обраћамо релевантним ауторитетима државе у којој живимо, радимо, доприносимо и породице стварамо, да хришћанска начела која су уткана у темеље ове државе морају да се поштују. Запањујуће је колико савремено друштво –  друштво двадесет првог века – надмено намеће одређене принципе који су потпуно страни културном човеку од само генерацију или две раније. Питамо се, да ли култура застарева тако брзо? Зашто канадска култура потискује своја начела – хришћанска начела – на којима је стварана? 11. У неустрашивом објављивању Истине Божје, и спасоносне Благе Вести, нека нам помогне Господ наш Исус Христос, који нас духовно укрепљује обећањем: ”Небој се мало стадо, би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лук. 12, 32). 12. На крају, као и увек, благодарећи Господу на свим даровима којима нас је благословио у протеклој години, молимо се да  нас Творац и Промислитељ свега и у овој години не заборави, да нас укрепи и оснажи да Господа Христа непоколебиво сведочимо, нарочито међу онима који Господа још нису познали и да се Његовог имена не постидимо. Опет и опет понављамо, наше је да се трудимо, да верујемо, да се молимо и да се надамо, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога  у љубави, старајући се да чувамо јединство Духа свезом мира (Еф.4:2-3). У Калгарију, Алберта, Канада 4 фебруара 2017 године
  18. РЕЗОЛУЦИЈА 35. СКУПШТИНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ, ОДРЖАНЕ У ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ, КАЛГАРИ, ОД 3. ДО 5. ФЕБРУАРА 2017. ГОДИНЕ Ми, свештенство, председници и делегати свих црквених општина широм Богоспасајеме Епархије канадске, као и руководиоци и чланови епархијских подручних тела, окупљени на 35. скупштини Епархије канадске и очински предвођени својим архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским господином др Митрофаном, у црквеној заједници Светог Симеона Мироточивог у Калгарију, од 3. до 5. фебруара 2017, упућујемо искрене синовске поздраве Његовој Светости Патријарху српском Г. Г. Иринеју и свим архијерејима Српске православне цркве. 2. Испуњени радошћу сусрета и заједнице поздрављамо и сву нашу браћу и сестре диљем Епархије канадске. Представљујући пуноћу Цркве Христове на овим просторима, обраћамо се свом верном народу, с позивом да се радује и да буде свестан свога назначења: “Ви сте светлост свету” (Мт. 5, 14). Но, отуда и наша обавеза да сагледавамо и преиспитујемо наше деловање и нашу мисију у времену и простору најпре међу онима који нису наши истомишљеници. 3. Овако окупљени под духовним старањем и очинском управом нашег оца и Епископа г. Митрофана, изражавамо двоструко задовољство; са једне стране зато што се заједница Светог Симеона Мироточивог, наш овогодишњи домаћин, овако динамично развија – као и већина наших заједница – а са друге, зато што моћни верски потенцијал ових простора представља залог велике будућности ове благословене земље. 4. Благодаримо Богу на даровима које изобилно примисмо и које изобилно примамо, ипак свесни посла и изазова који тек предстоје. Стога, усрдно и смирено призивајући благослов и помоћ од Господа, обраћамо се свој нашој браћи и сестрама да заједнички радимо на јединству наше заједнице. Живот Цркве је неодвојив од живота свих нас, а ми нарочито на овим просторима осећамо потребу за јединством – у Христу, једином правом и чврстом јединству. Свесни значаја заједнице, позивамо сву благочестиву браћу и сестре да буду активни у Цркви. Ако се некада и у нечему и не слажемо, то не треба да буде разлог да се разједињујемо. Мало нас је да бисмо били разједињени! Недао Бог да неки појединац злоупотреби законе ове земље и својом заблудом крене да збуњује благочестиви верни народ и одваја га од Тела Христовог. Ако је много и дозвољено у оваквом свету, треба имати на уму да није све на корист. Смирено, али с искреном љубављу позивамо сву нашу браћу и сестре, који су се удаљили од црквене заједнице из било ког разлога, да се врате у наручје Мајке Цркве и по мери дара свога и сходно својим могућностима живе у миру и љубави и да исто мисле међу собом (Римљ. 15, 5). 5. Особито благодаримо Богу што је и нас на овом континенту удостојио у минулој години да примимо део моштију мученика Пребиловачких и Св. Николаја охридског и жичког. Црква нас увек окупља око светиња. Мученици Пребиловачки јесу симбол страдања нашег многострадалног народа, али су уједно и симбол свенародног јединства. Присуство моштију светих мученика који пострадаше не чинећи зло заузврат, није донело само утеху, већ истинску крсто-васкрсну радост. Ако нам је тешко, похитајмо њиховим светим моштима ради утехе и благослова, јер они нас разумеју; њима је било теже. Ако смо разједињени, помолимо се светим мученицима, око моштију којих смо се, ето, и ми удостојили, а који животе своје положише као аманет свима будућим поколењима; ако смо разједињени и ако се делимо, то онда сви мученици и Пребиловачки и Косовски и Јадовински и сви мученици рода нашега узалуд страдаше, узалуд животе своје жртвоваше. 6. Наш поглед је усмерен пре свега на крајеве у којима су угрожени наша браћа и сестре у Христу данас, посебно на Косову и Метохији. Све хришћане и све људе вере и добре воље позовамо на што усрднију молитву Творцу и Промислитељу да нам подари преко потребан мир. Позивамо међународну заједницу да што пре заустави даљу ескалацију немира одустајањем од давања недвосмислене подршке неоснованом и правно необјашивом једностраном отцепљењу дела суверене државе Србије. Подижући свој глас, ми апелујемо на све оне који могу да утичу на судбину народâ који живе на простору Косова и Метохије да учине све што треба да дође до политичког мира, стабилности, те да народи на овим просторима могу живети заједно у миру и слози као што је то увек било кроз историју. Једнострано, правно неутемељено и насилно проглашење независности неке територије, па и Косова и Метохије, јасно је, макар у цивилизованом свету, није прихватљиво и самим тим не може водити миру. 7. Дубоко забринути за мир и стабилност на простору Балкана, позивамо међународну заједницу да не затвара очи пред чињеницом да је у Републици Српској на делу покушај уношења немира. После толико година немира, па коначно успостављеног мира, коме је поново у интересу да се дестабилизује правно постигнут и утемељен мир? Многи од нас смо силом прилика пред ратним вихором напустили своје домове и оставили своје најмилије у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Још увек носећи незацељене ране тога времена, свој глас посебно дижемо да се учини све како би се спречила дестабилизација постојећег мира. 8. Придружујемо се апелима осталих хришћана у свету и позивамо светску заједницу да без одлагања учини све да се спречи даљи изгон хришћана са Блиског Истока и да обједини напоре како би престало насиље и тероризам. Узносимо молитве Христу Спаситељу света, да на тлу Блиског Истока успостави мир који је ”дело правде” (Ис. 32, 17), да учврсти братски саживот међу различитим народима, Црквама и религијама који онде живе, да избеглицама омогући повратак у њихове домове и да рањенима подари исцелење, а душама невино изгинулих упокојење. 9. Желимо да упутимо посебну поруку родитељима и омладини. Родитељи, будући да сте благословени породом, Ви сте привилеговани, јер вам је Господ поверио улогу твораца, сарадника Божјих. Бог вас је благословио да стварате живот и обликујете младе душе. Васпитавајте децу и предајте им драгоцени бисер хришћанске православне вере. Пазите да ваше потомство не буде недостојно својих предака који су стварали, градили, освећивали и посвећивали, а себе жртвовали. Ви, пак, млади треба да знате да сте, хтели ви то или не, вољени. Бог вас воли иако сте понекад од људи запостављени. Но, Бог жели да ви осетите Његову љубав и будете Његова деца, апостоли Његови. Немојте олако прихватати изопачени морал који се данас јавно и без задршке пропагира. Слобода је мач са две оштрице, јер не користи баш сваки човек слободу на добро своје и на добро ближњих. Будите, дакле, својим примером понос својим родитељима и учитељима, радост Цркви и народу, украс и пример свету. Традиционално, са овога скупа посебно поздрављамо власти државе Канаде, на челу са премијером Господином Џастином Трудоом. Као досељеници, или потомци досељеника у Канаду, са поносом истичемо да живимо у једном од најбоље друштвено уређених система; друштву које различитост гледа као оплемењеност. Имајући у виду толеранцију за различитост мишљења и животних погледа, не можемо а да се не осврнемо на тенденцију потискивања традиционалних хришћанских вредности у нашем друштву. И овога пута се обраћамо релевантним ауторитетима државе у којој живимо, радимо, доприносимо и породице стварамо, да хришћанска начела која су уткана у темеље ове државе морају да се поштују. Запањујуће је колико савремено друштво – друштво двадесет првог века – надмено намеће одређене принципе који су потпуно страни културном човеку од само генерацију или две раније. Питамо се, да ли култура застарева тако брзо? Зашто канадска култура потискује своја начела – хришћанска начела – на којима је стварана? 11. У неустрашивом објављивању Истине Божје, и спасоносне Благе Вести, нека нам помогне Господ наш Исус Христос, који нас духовно укрепљује обећањем: ”Небој се мало стадо, би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лук. 12, 32). 12. На крају, као и увек, благодарећи Господу на свим даровима којима нас је благословио у протеклој години, молимо се да нас Творац и Промислитељ свега и у овој години не заборави, да нас укрепи и оснажи да Господа Христа непоколебиво сведочимо, нарочито међу онима који Господа још нису познали и да се Његовог имена не постидимо. Опет и опет понављамо, наше је да се трудимо, да верујемо, да се молимо и да се надамо, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувамо јединство Духа свезом мира (Еф.4:2-3). У Калгарију, Алберта, Канада 4 фебруара 2017 године View full Странице
  19. Су Јанг Зао, професор математике из Кине, пре 15 година доселио се у најјужнији град Српске где је остао све до данас. За „ЕуроБлиц“ каже да не планира да оде из Херцеговине јер је попут магије. Јунг Зао истиче да је срећан што је становник Требиња. – Ко једном дође у ове крајеве увек пожели да се врати, а ето ја сам одлучио да са тадашњом девојком, а сада супругом, останем и Требињу и није ми криво – прича Јанко Зхао. Одмах по доласку од суграђана је добио име Јанко и одлучио је да се крсти и пређе у православље. Прославља Божић и има своју крсну славу Светог Јована Шангајског, који се слави 2. јула. Пости пред све православне празнике, а био је у Пећкој патријаршији на устоличењу патријарха Иринеја. – Чим сам дошао заволео сам Требиње. Када сам упознао човека који ми је водио књиге схватио сам колико су Срби добар и гостољубив народ. По његовој ћерки Ивани дао сам име и мом првом детету. Он је био мој венчани, а затим и крштени кум – рекао је Јанко након преласка на православље. На српско име које је добио од Требињаца није се бунио, а његова супруга добила је име Софија. Јанко има и држављанство БиХ, направио је кућу у Требињу, и отворио неколико радњи. На последњим локалним изборима искористио је право гласа и гласао у требињском Дому пензионера. Каже да је гласао и пре четири године на локалним изборима, јер на то има право, па испуњава грађанску дужност. Иако је по самом доласку рекао да је дошао у Требиње због промене, а не лошег живота у Кини, сада каже да из овог града не жели да иде. Затекли смо га у радњи, али овај пут није био расположен да кометарише српске заставе на штанду у његовој продавници. Занимљиво је да се српске заставе у Требињу једино могу купити у његовој кинеској продавници. Запослени у његовим продавницама кажу да су се заставе највише продавале уочи Дана РС, а најскупље су 5 марака, док оне мале се могу купити и за 2,5 КМ. На декларацији застава са двоглавим орлом написано је да је земља порекла Кина, а увозник управо Јанкова фирма. Сваки купац који уђе у кинеску робну кућу у Требињу, морао их је приметити, јер су уредно сложене на самом уласку, уз касу. Требињци Јанка знају већ петнаестак година, када је као професор математике дошао из једног мањег града код Пекинга као трговац робе. За њим је дошла и његова тадашња девојка, а после супруга. Су Јанг Зао, први требињски Кинез, одмах је од локалног становништва добио име Јанко, а он и његова супруга, неколико година по доласку, крстили су се у Саборном храму у Требињу, па му је то постало и крштено име. БЛИЦ
  20. Новоизабрани сенатор Републике Српске Владика захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије рекао је новинарима да су се сенатори данас заклели да ће чувати част и достојанство Републике Српске и да ће се максималним капацитетима усмјерити ка томе да се сачува интегритет и достојанство Републике Српске и људи који у њој живе, укључујући и оне који су другачије вјероисповијести и националности. -Борићемо се за нашу слободу и за слободу свакога ко живи у Републици Српској, рекао је владика Григорије, који је истакако да је почашћен улогом сенатора. Владика је додао да је дошло доба у којем млађи људи треба да дају много више за Републику Српску у миру, као што су млади у рату давали своје животе и дијелове свог тијела за нашу слободу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Срна Епархијске вести
  21. У Бањалуци је 8. јануара 2017. године конституисан нови сазив Сената Републике Српске који има мандат наредних седам година. Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик рекао је да су чланови Сената бирани веома пажљиво и подсјетио да их бира и именује предсједник Републике. Новоизабрани сенатор Републике Српске Владика захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије рекао је новинарима да су се сенатори данас заклели да ће чувати част и достојанство Републике Српске и да ће се максималним капацитетима усмјерити ка томе да се сачува интегритет и достојанство Републике Српске и људи који у њој живе, укључујући и оне који су другачије вјероисповијести и националности. -Борићемо се за нашу слободу и за слободу свакога ко живи у Републици Српској, рекао је владика Григорије, који је истакако да је почашћен улогом сенатора. Владика је додао да је дошло доба у којем млађи људи треба да дају много више за Републику Српску у миру, као што су млади у рату давали своје животе и дијелове свог тијела за нашу слободу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Срна Епархијске вести View full Странице
  22. ФЦС: „Стадо“ најгледанији филм у 2016. години уторак, 10. јан 2017, Извор: Taнјуг Међу 13 српских филмова, колико се током прошле године нашло у редовној биоскопској дистрибуцији у Србији и Црној Гори, најгледанији је био „Стадо“ у режији Николе Која, објављено је на сајту Филмског центра Србије. Према доступним подацима, а закључно са 28. децембром, Стадо је погледало 155.216 гледалаца. Из филма „Стадо“ На другом месту по гледаности налази се Јесен самураја у режији Данила Бећковића са 144.043 гледалаца, следе Војна академија 3: Нови почетак у режији Дејана Зечевића (103.552), Браћа по бабине линије Радоша Бајића (52.008), Santa Maria della Salute Здравка Шотре (40.904). На шестом месту је филм Дневник машиновође редитеља Милоша Радовића, који је видело 17.415 гледалаца, Влажност Николе Љуце (12.021), Име: Добрица, презиме: непознато Срђе Пенезића (4.450), Добра жена у режији Мирјане Карановић (2.859), Отаџбина Олега Новковића (2.566), Инкарнација Филипа Ковачевића (1.890), Процеп Дејана Зечевића (1.403) и Отворена Момира Милошевића (642). Филмови Стадо и Santa Maria della Salute и даље су на репертоару биоскопа. На фестивалима у Србији током 2016. приказани су и филмови Апофенија Марина Малешевића, Она је жива Страхиње Млађеновића, Палуба испод Теразија Дејана Влаисављевића Никта, Споразум Предрага Радоњића, Сви северни градови Данета Комљена и Ветар Тамаре Дракулић. Међународне фестивалске премијере имала су остварења На млечном путу Емира Кустурице и Земља богова Горана Паскаљевића. Филм Отаџбина је имао светску премијеру 2015. години, али је у домаћу дистрибуцију ушао почетком прошле године, подсећа Филмски центар Србије.
  23. Ево нас и ове године пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се данас у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). Како нам о догађају Рођења Христовог, које је, по светим Оцима, веће чудо и од самога стварања света, сведоче свети јеванђелисти, очевици и слуге Речи (Лк. 1, 2)? Свети апостол Матеј у своме Јеванђељу пише својим сународницима Јудејима, желећи да им на основу старозаветних пророштава посведочи да Исус Назарећанин јесте Христос или Месија, Помазаник Божији, Спаситељ света (Пс. 138; Ис. 7, 14). Због тога он своје Јеванђеље почиње родословом Господа Исуса Христа (Мт. 1, 1-17), наглашавајући тиме Његову реалну људску природу. Он у свом родослову помиње централне личности Старог Завета, посебно истичући Авраама и цара Давида, јер се за њих везивало највише пророштава о доласку Месије, која су остварена Рођењем Христовим у Витлејему јудејском (Мт. 2, 5–6). Први део Матејевог Јеванђеља нам, дакле, громко каже: Бог је постао реалан човек, ради нас и ради нашег спасења (Мт. 1, 2), а у другом делу свога родослова Матеј говори да Месија јесте Богочовек, да је Његово Рођење натприродно, од Духа Светога и Марије Дјеве (Мт. 1, 20). Узевши на себе реалну људску природу, Христос постаје један од нас (Јн. 1, 14), остајући при томе оно што је од вечности био – Син Божији и Друго Лице Свете Тројице. Ово би, у најкраћем, била благовест јеванђелиста Матеја, благовест о спасењу свих народа вером у Исуса Христа (Гал. 2, 16). Свети апостол Лука нам у свом Јеванђељу, које је упутио свом ученику благочестивом Теофилу (Лк. 1, 3), а затим и свакој богољубивој души, даје историјски оквир Рођења Христовог. Он апологетским сведочењем разуверава све скептике и неверујуће, који су покушавали Господа Христа да прогласе легендом и непостојећом личношћу, и уверава их да је Христос реална историјска Личност и Месија. Као историчар, Лука наводи да се Рођење Христово догодило у време римског ћесара Августа, који је владао од 27. године пре Христа до 14. године по Христу, а за време првог општег пописа становништва током Киринове управе Сиријом (Лк. 2, 2), што су историјске чињенице које не пориче ни егзактна наука. Допуњујући Матеја, јеванђелист Лука о Рођењу Христовом пише не само Јудејима него и свим народима на земљи (Лк. 2, 29-32). Лука у своме родослову наглашава да Христос јесте Спаситељ, Нови Адам, Глава и духовни родоначелник Новог Израиља, благословеног Царства Оца и Сина и Светога Духа (Лк. 3, 21–23), чиме указује на литургијску димензију овога празника. Да додамо укратко, као круну и печат, сведочанство светог јеванђелиста Јована Богослова о Рођењу Христовом. Овај љубљени ученик и апостол Христов додаје Матеју и Луки своје Протојеванђеље. У њему он благовести да је Христос предвечни Син Божији, Реч Божја, Логос кроз Кога је све постало (Јн. 1, 1–3) и Који је као светлост дошао у овај свет (Јн. 1, 5) да нам објави Нови и вечни Завет Бога и човека: „Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 17; Рим. 10, 4). Драга браћо и сестре, то што су јеванђелисти посведочили, апостоли и свети Оци утврдили, то и ми вама сведочимо данас, на Божић, јер је „Христос исти данас, јуче и довека” (Јевр. 13, 8). Зато вас из пастирске бриге и љубави позивамо да сви заједно узмемо учешћа у божићном празновању, да оставимо свакодневне бриге, да принесемо своје дарове Богомладенцу Христу – духовно злато, тамјан и смирну, а то значи нашу веру, наду и љубав – и да се сусретнемо са Богом и ближњима. Свети Јован Златоуст је Божић назвао кореном свих хришћанских празника јер нам је у Божићу обећано, на неки тајанствени и благодатни начин унапред даровано, и Сретење, и Крштење, и Преображење, али и Крст и Васкрсење Христово. Зато је наш народ говорио: „Без Бога ни преко прага“ и „нема веће славе од Божића”, јер је у Божићу предокушао Тајну Бога и свенародног спасења у Цркви Христовој. Српски народ је народ Божића, део Народа Божјег или свега рода хришћанскога. Он је и народ Светога Саве, народ светог цара Лазара Косовског и свих осталих мученика и новомученика, који у зла времена пострадаше, као витлејемска деца (Лк. 2, 16), за истину и правду Божију. Њихове жртве се сећамо и молимо их да нас у небеском Витлејему помињу у својим светим молитвама, да бисмо били достојни својих светих предака, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Божић нам открива циљ и смисао нашег живота на земљи. Речено светоотачким језиком, Бог постаје човек да бисмо се ми људи обожили, да бисмо постали „богови по благодати” испунивши своје биће пуноћом божанске благодати. То није хришћански максимализам нити антрополошка утопија. То је реалност живота у Христу. То је духовна реалност која је дар Божића. Не дозволимо зато да нас ишта од овога света, света који у злу лежи (1. Јн. 5, 19), одвоји од љубави Божије, откривене у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 8, 35)! Пуноћа ове љубави је у Рођењу Христовом. Зато Божић заиста јесте „дан који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему” (Пс. 118, 24). Божић нам указује и на светињу људског живота. Овај Празник нас позива на обожење, а не на уништење, на служење животу, не само биолошком већ и вечном, а не на робовање смрти. Свети старац Силуан Атонски се трудио да у животу не погази ни црва, ни мрава, ни цвет, ни најмањи стручак траве. Свему је од Бога дарован живот, а посебно људском бићу, које је у Христу икона Бога Живога (2. Кор. 4, 4). Божић нам оснажује и враћа библијски благослов: „Рађајте се и множите и напуните земљу!” (1. Мојс. 1, 22). Дај Боже да овај благослов постане мера живота српског народа и свих народа на земљи, јер би на тај начин пакао братоубиства и чедоморства био замењен рајским миром и пуноћом живота. Нека од овог Божића оживи Србија и нека наше породице испуни радост и дечија игра! Свето Јеванђеље нас управо и подсећа на то да, ако се не обратимо и не постанемо безазлени као деца, нећемо ући у Царство небеско (Мт. 18, 3). Зато је Божић празник и наше деце, празник младости и вечне будућности. У ове благословене божићне дане молимо се Господу, Цару мира (Јевр. 7, 2), да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе Своје широм света и да буде милостив свима нама. Нека овај Божић призове у заједницу све оне који су се на било који начин одвојили од Цркве Бога Живога! Нека нестану јереси и расколи, да би сви људи, са страхом Божијим, вером и љубављу, приступили јединству и животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве! За то јединство се и Сâм Господ молио у Својој првосвештеничкој молитви речима: „Да сви једно буду” (Јн. 17, 21). Поздрављамо божићним поздравом сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и позивамо их да живе у међусобној братској љубави, у љубави Божића. Посебно се молимо за распето Косово и Метохију, нашу духовну и националну колевку, коју је велики Његош назвао „грдним судилиштем”. Док је Срба, биће и Косова! Косово је душа Србинова! Зато ће Косово и Метохија бити и остати наша земља, јер су ту наша Голгота и наш Јерусалим. Нека би Бог, Једини Човекољубац, подарио мир и благослов свему народу Свом и, по речима светог Силуана Атонског, даровао да Га сви народи на земљи познају Духом Светим, у чудесној светлости Божића! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Благословена нова 2017. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2016. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца, чудесно Рођеног од Духа Светог и Марије Дјеве ради нас и ради нашега спасења: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ далматински ФОТИЈЕ Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ аустралијско-новозеландски СИЛУАН Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ бивши нишки ЈОВАН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД
×