Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 21. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду министра без портфеља у Влади Републике Србије др Ненада Поповића. Министар је упознао Његову Светост о помоћи коју Влада Србије пружа у пожару пострадалом манастиру Хиландару, Пећкој Патријаршији и светињама Српске Православне Цркве, као и о започетим и планираним пројектима на очувању духовног и културног наслеђа српског народа. Пријему су присуствовали шеф Kабинета Патријарха српског Епископ марчански г. Сава и шеф Kабинета министра г. Душан Жарковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Пред читаоцима је нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021). У наведеном број између осталог читајте: ДОСТОЈАН! ΆΞΙΟΣ! ДОСТОИН! – Наречење и хиротонија Епископа мохачког Дамаскина – Његова Светост Патријарх српски Порфирије началстововао је 18. септембра у старом Саборном храму Св. архангела Михаила свечаним чином наречења, а 19. септембра 2021. светом архијерејском Литургијим и свечаним чином хиротоније у Саборном храму Светог Саве у Београду, високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког. – Устоличење Епископа будимљанско-никшићког Методија – Патријарх српски Порфирије началствовао је 25. септембра 2021. светом архијерејском Литургијом у манастиру Ђурђеви Ступови и том приликом у трон епископâ будимљанско-никшићких увео Његово Преосвештенство г. Методија. – Eпископ бачки Иринеј одликован мађарским ордeном за допринос на историјском помирењу два народ – На свечаности одржаној 28. септембра 2021. у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Патријарха српског, епископа: топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, изабраног марчанског архимандрита Саве, чланова државне делегациjе Мађарске, вицепремијер Мађарске Жолт Шејмен је у име председника Мађарске Јаноша Адера одликовао Владику Иринеја, Средњим крстом ордена за заслуге. – Дан српског јединства, слободе и националне заставе – „Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима“, рекао је Патријарх Порфирије том приликом. У нашим новинама беседу Првојерарха српског доносимо у целини. – Међународни симпосион „Новомученици: Полиперспектива VII” поводом 80. годишњице од почетка геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској – Другог дана Централне прославе Новомученика Јасеновачких, 14. септембра 2021, одржан је седми по реду научни симпосион „Новомученици: Полиперспектива” са благословом Његове Светости Патријарха Порфирија и уз све превентивне мере услед пандемије вируса КОВИД-19, у просторијама Српске православне опште гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу. – Патријарх Порфирије: Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава – „Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога света. Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа све је релативно. Државе, некада веће, некада мање, неке трају вековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје. Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава”, рекао је Патријарх и подсетио на речи Владике Николаја: Ми чекамо Христа, а не боље време. – Уништавање и присвајање јерменског културног и историјског наслеђа у Азербејџану и Нагорно- Карабаху (Арцаху) – Пре годину дана, крајем септембра 2020, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима.... пише Данко Страхинић за најновији број новина Српске Патријаршије... Извор: Православље

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на отварању традиционалне манифестације "Дани Српске у Србији", у Народном позоришту у Београду 22. септембра 2021, поручио да Србија и Српска треба да сарађују на унапређењу просвете, културе и економије и оних вредности које чине посебности српског народа - а то је Светосавље, по којем српски етос живи - Јеванђеље Христово. Звучни запис обраћања Видео снимак обраћања Поглавара СПЦ на отварању поменуте манифестације коју организује Представништво Републике Српске у Србији девети пут и која траје до 29. септембра у Београду и још 10 градова у Србији - Крушевцу, Краљеву, Шиду, Крагујевцу, Кикинди, Зрењанину, Сечњу, Нишу, Суботици и Новом Саду, објављен је на инстаграм налогу Његове Светости. Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Стојећи на парчету асфалта, названог „Пут Мајке Србије“, а којим смо манастир Медну спојили са остатком цивилизованог свијета, кроз главу ми је прошла мисао великог Николе Пашића, који је рекао да Срби јесу мали народ, али да од Беча до Цариграда већег нема. Помислих; да, јесмо велики, али само онда када смо јединствени и када знамо шта желимо, а мали и премалени када се дијелимо. Захваљујући том истом парчету асфалта, којег нам је пружила Мајка Србија, изашли смо из блата, али би многи од нас да нас врате у то исто блато. И сјетих се, баш тада, како су ме оптуживали јер сам исказао јавну благодарност предсједнику Вучићу, којег бих, по њима, требао да заспем блатом у којем, изгледа, и сами пребивају. Тада сам и спознао истинитост оне наше народне изреке да ће Србин, брату своме, опростити све осим успјеха. Нашу стварност суморном чине појединци, партије и медији који су исмијавали новоустановљени празник Српског јединства, слободе и националне заставе, којима снажно враћање ћирилице у јавни простор и није битна ствар, а ти исти критичари свега и свих не виде колико је важно да Србија и Српска, заједничким снагама, подигну меморијални спомен-комплекс у Доњој Градини, којим ће, напокон, јасеновачке жртве добити пијетет какав одавно заслужују. Када видимо да су ти исти критиковали „Дару из Јасеновца“, споменик Стефану Немањи, завршетак храма Светог Саве и мноштво других пројеката од изузетне националне важности, схватам и не устручавам се рећи да српски народ, захваљујући државничкој визији Александра Вучића, доживљава своју велику обнову на коју смо чекали бар осам деценија. Знају то боље од мене они који га свакодневно критикују. Пођимо редом. Загреб Вучићу не опрашта што је Војска Србије најјача у региону, Сарајеву смета што је Вучић уз Српску, кроз мноштво пројеката у свакој локалној заједници, Приштини смета што је Вучић уопште жив, док је дијелу подгоричке јавности неопростиво то што се Вучић, на дневном нивоу, стара о тамошњим Србима и Српској Православној Цркви. С друге стране, другосрбијанска политичко-медијска елита, свјесна снажног искорака Србије, не опрашта што је Србији и Србима боље, јер дезертери никада нису опраштали побједе ратницима. Зато су, чак и мене, медијски сатанизовали, само зато што сам говорио истину и што нисам хтио да прећутим све оно добро које нам је учинио и чини предсједник Вучић. Зато сам, на парчету медљанског асфалта, покушао да наслутим са каквим се отпором суочавају они који нас вуку напријед, који нас изводе из сопственог блата. Разочаран злобом и пакошћу оних међу нама, схватам да смо у историји и добро прошли, имајући у виду да смо једни другима подметали ногу, а највише онда када смо убрзавали ход. И данас је исто, али корачамо брже него што су многи мислили да можемо и хоћемо, па нас, чврсто вјерујем, међусрпско подапињање, заједно са комшијским, неће стровалити у блато у којем нас радо желе видјети. Зато ни најмање није лако Александру Вучићу, који свим силама покушава да нас извуче из блата, али је још теже онима који настоје да нас врате тамо гдје и сами пребивају. Знам да ће ме, опет, снажно критиковати, али ме не могу ућуткати, јер у име народа који је био запостављен, маргинализован и понижен дужан сам да, опет, искажем јавну благодарност предсједнику Вучићу на ономе што чини за нас, за све Србе, ма гдје живјели, па и за све оне који нису Срби а којима је Србија отаџбина. Ове моје ријечи потврдиће вријеме које је пред нама. Крајина и сва Република Српска неће и не могу довољно захвалити предсједнику Вучићу и Влади Србије за сва учињена доброчинства, а вјерујем да ће оне, који данас другачије мисле, можда сутра бити и срамота, јер због ситних политичких амбиција нису имали снаге спознати људе и процесе какви заправо јесу. Због тога је нарочито важно не бити опозиција Србији, њеном свакодневном напретку и настојању актуелне власти да се Срби опет врате себи, својим духовним вриједностима и економском напретку. Доста смо као народ тумарали странпутицама историје. Сад кад смо коначно стали на пут којим ходе и други цивилизовани народи, неко би да нас опет врати у блато. Увјерен сам, Срби то неће и не смију допустити! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Нови број новина Српске Патријаршије, доноси: – Један век од упокојења краља Петра I Карађорђевића, Краља ослободиоца, кога је српски народ и српски војник од милоште звао Чика Пера, молитвено и уз највише почасти обележен је 16. августа 2021. у срцу Шумадије, на Опленцу.... Беседећи после св. арх. Литургије и парастоса, Патријарх Порфирије је између осталог, рекао: Сабрали смо се данас да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. И он је знао да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово. Веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона Светих апостола Петра и Павла.... – Докле поју светиње на Косову и Метохији, нећемо га доживљавати као изгубљено него као своје – Двадесет година од почетка повратка расељених и избеглих Срба у Осојане, обележено је тродневним Сабором, који је био посвећен и блаженопочившим митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију Јевтићу који су видели тајну косовског вековног распећа, али и његов смисао... Осојане представља један од ретких примера успешног повратка Срба у Метохију, јер се од 2001. вратило око 350 Срба, а у овом селу данас живи и око осамдесеторо деце... – Лета Господњег 2021. црквена и академска јавност обрадована је вешћу да је из штампе изашао превод Светог Писма Старог Завета са јеврејског изворника на српски језик од умировљеног професора ПБФ, протојереја-ставрофора Драгана Милина. Са протом Милином за Православље разговарао је доцент др Ненад Божовић са ПБФ... Девет година сам интензивно преводио текст и две године прочишћавао, јер сам имао недоумица и остављао да мало сазри. Понекад се шалим да је блаженом Јерониму било потребно петнаест година, а ја сам имао боље приручнике па сам завршио за свега девет година... – Историјска посета Патријарха српског Порфирија Епархији зворничко-тузланској – На празник Преображења Господњег – славу града, Првојерарх српски је служио свету архијерејску Литургију у Храму Св. апостола Петра и Павла у Добоју.... Ово је крај којем ја у потпуности, без остатка, и телом и душом припадам, крај који добро познајем, али не само крајолик, него људи који овде живе јесу у правом смислу део мојих костију и ја сам део тог тела и тих костију. Могао бих данима да причам и описујем своја искуства која су уграђена у моје биће, али све би се то могло описати у једној јединој речи, а то је љубав коју осјећам према вама, браћо и сестре, и љубав коју од вас осећам према мојој маленкости, не зато што сам ја важан, него зато што је то љубав ваша за Цркву Христову, поручио је на почетку ове посете Српски Патријарх. – Живот посвећен Богу – Беседећи, Владика шабачки Лаврентије је узнео молитвену захвалност Господу на дару за многаја и благаја љета свога земнога века. Истакао је да је 12. августа напунио 63 године живота у монашкој ризи, а 16. августа пуне 54 године архијерејске службе, подсећајући присутне да је то, у осмовековној историји Српске Православне Цркве, најдужи архијерејски стаж једног епископа... – Ватерполисти Србије, овенчани златном медаљом на недавно завршеним Олимпијским играма у Токију, потврдили су друго златно одличје. Фантастичне играче кроз такмичење је водио селектор Дејан Савић. За новине Српске Патријаршије Савић је говорио о посети ватерполиста светињама КиМ пред Олимпијаду, важности разговора и пријема код Патријарха Порфирија и његовом благослову пред сам пут који су осећали током Игара, али који осећају и данас.... Извор: Православље

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије боравио је 18. и 19. августа у званичној посети Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. У наставку доносимо преглед патријархове посете. Патријарашка Литургија поводом славе града Добоја Патријарх Порфирије: Наше име је Хришћанин, а презиме Православни Паријарх Порфирије: Христос треба да нам буде на првом месту у животу Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Празник Преображења је циљ и програм нашег хришћанског живота Поздравно слово Епископа Фотија Патријарху српском Епископ Фотије за ТВ Храм поводом посете Патријарха Порфирија: Патријарх је духовни отац нашег народа који долази да нас поучи Епископ Фотије: У име Господње -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије и прославе Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, у уторак 27. јула Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије предводио је свечану литију улицама града Кијева, са свештенством, монаштвом, и верним народом. У литији су молитвено учествовали представници Српске Цркве на челу са Преосвећеним Епископом ремезијанским Г. Стефаном и Преосвећним Епископом топличким Г. Јеротејом, викарима Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. Након свечане литије и празничног вечерњег богослужења, у својој резиденцији у Кијево-Печерској лаври Митрополит Онуфрије примио је представнике Српске Православне Цркве Преосвећену Господу Епископе ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја, протођакона Младена Ковачевића, др Владимира Рогановића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Дејана Накића, Милоша Шарића и Николаја Вуковића. У среду 28 јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит Онуфрије ће са архијерејима и свештенослужитељима Украјинске Православне Цркве и других Помесних Цркава, служити Свету Архијерејску Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Извор: Телевизија Храм

Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио своје викаре, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и Преосвећеног Епископа топличког г. Јеротеја, да 27. и 28. јула 2021. године у Кијеву представљају Српску Патријаршију на свечаној прослави 1033. годишњице Крштења Русије и дану када Православна Црква прославља Светог равноапостолног великог кнеза Владимира. Прославa овог великог празника ће започети 27. јула традиционалним чином благодарења на Владимирској гори у Кијеву којим ће началствовати Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У подножју споменика Светом равноапостолоном кнези Владимиру биће изложене чудотворне иконе Пресвете Богородице: Почајевска, Свјатагорска, Касперовска и Зимненска, затим икона Равноапостолног кнеза Владимира са честицом његових светих моштију, као и многе велике светиње из свих крајева Украјине. Потом ће, од споменика Светом кнезу Владимиру на Владимирској гори, верни народ, предвођен митрополитом Онуфријем, архијерејима, свештенством и монаштвом, у великој литији отићи до Светоуспенске Кијево-печерске лавре где ће бити служено свеноћно бденије. Сутрадан, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ

Најсветији патријарх српски Порфирије честитао је председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополиту волоколамском Илариону 55. рођендан. Ваше Високопреосвештенство, Драги наш брате у Христу и саслужитељу, Са радошћу Вам честитам Дан рођења, којим сте, пре свега, донели радост вашим родитељима, а затим и свима нама, који су у Вама видели следбеника архипастира, који својом жртвеном и ватреном службом доводите све људе на спасоносни пут Крштења у име Оца и Сина и Светог Духа (Мт.,28,19), и евхаристијског сједињења са Исусом Христом, Сином Божијим. Радујући се Вашем рођендану, молимо се Господу нашем Исусу Христу, нека Вам Он подари духовну и телесну снагу у Вашој христољубивој и човекољубивој архипастирској мисији. Високопреосвећени Владико, на многаја и блага љета! С љубављу у Христу Господу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Порфирије Извор: Мospat.ru

ПРЕД ЧИТАОЦИМА ЈЕ НОВИ БРОЈ "ПРАВОСЛАВЉА" - НОВИНА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (БР. 1304. 15. ЈУЛ 2021. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ) ДОСТОЈАН! ΆΞΙΟΣ! ДОСТОИН! /pdf/ РЕЧ ПРВОПАСТИРА 2 Патријарх са децом из Федерације Босне и Херцеговине и Републике Хрватске ДОГАЂАЈ 4 Радио-телевизија Војводине и генерални директор Миодраг Копривица одликовани Орденом Светог Саве ДОСТОЈАН! ΆΞΙΟΣ! ДОСТОИН! 8 Наречење и хиротонија Епископа топличког Јеротеја (Петровића) РЕЧ-ДВЕ СА… 18 др Ненад Ристовић - Драгуљ међу јерарсима Светосавске Цркве: Сећања на Владику Саву ДОГАЂАЈ 22 Патријарх српски Порфирије у посети Епархији шумадијској ПОВОДИ 24 Патријарх Порфирије: Мера за душу је сам Христос ДОГАЂАЈ 27 Епископ Теодосије уручио Орден Царице Милице – преподобне Евгеније, Ани Вуковић, мајци десеторо деце ДОГАЂАЈ 28 „Сабрање Свете Србије” је ливада детињства за децу ЦРКВА И ЖИВОТ 31 Патријарх благословио српске ватерполисте РЕЧ-ДВЕ СА… 32 Презвитер др Оливер Суботић: Tесла - Духовни лик српског генија ПОВОДИ 38 Повратак у будућност ОТАЧНИК 40 Преподобни Старац Мина Црногорац Извор: Православље

Предстојатељ Руске Православне Цркве честитао је Најсветијем Патријарху српском Порфирију 60. рођендан. Његовој Светости Архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Порфирију Ваша Светости, вољени Сабрате и Саслужитељу при престолу Божијем, Срдачно Вам честитам 60. рођендан. Овај значајан датум живота дочекујете имајући пред собом широко поље деловања ради нових достигнућа на благо Цркве Светог Саве, која Вас је изабрала за наследника блаженопочивших Патријараха српских – Димитрија, Варнаве, Гаврила, Викентија, Германа, Павла и Иринеја. Са ревношћу у Господу, одазивајући се овом високом позиву, смирењем и благошћу сте ступили на тешко и одговорно поље Предстојатељског служења и трудите се да буде у чистоти, у разуму, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у љубави нелицемерној, у речи истине (2. Кор. 6: 6-7). Народ Божији Вас види крај деце и стараца, немоћних и унесрећених, древних светиња Косова и на местима подвига српских новомученика. Свуда се трудите да загрлите стадо бринући се о њему и да га загрејете очинском љубављу, мудром речју и примером сопственог врлог живота, надахњујући га да живи по заповестима Господа Исуса Христа, у свему да Му угађају, и у свакоме добром делу да буду плодни, и да расту у познању Божијем (Кол. 1:10). На овај Ваш свечани дан молитвено желим Вашој Светости снажно здравље и неисцрпну Спаситељеву помоћ током много година мирне Патријаршијске службе. Са братском љубављу у Христу, +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 9. јула 2021. године у Патријаршији српској у Београду чланове ватерполо репрезентације Србије, учеснике предстојеће Олимпијаде у Токију. Председник Ватерполо савеза Србије г. Виктор Јеленић уручио је Његовој Светости плакету, док је ватерполо капицу са бројем два Патријарху поклонио капитен репрезентације г. Филип Филиповић. Пријему је присуствовао и министар омладине и спорта г. Вања Удовичић. Патријарх је ватерполистима поручио да постићи успех не зависи само од тога колико су они добри, него и од тога ко је с друге стране. Како је појаснио, они који су са друге стране нису непријатељи већ учествују у играма уз дух такмичења ко ће бити бољи. - Смисао такмичења је да будемо бољи од себе, а да у победи препознамо другог и да је и тај други, иако је изгубио, учествовао у радости наше победе. Олимпијске игре су борба за врлину, поручио је патријарх и навео да је у преводу на српски језик античке пословице У здравом телу, здрав дух изостављен део да је потребно молити се за здрав дух у здравом телу. - Из те пословице извлачимо закључак да је циљ игара исказивање врлине, а Олимпијске игре су место где се слави врлина, казао је Патријарх који је пожелео успех ватерполистима уз поруку да буду бољи од себе и уз молитву Богу да резултат буде најбољи. -Ако будете као један организам, успех је загарантован, поручио је Патријарх српским ватерполистима уз жеље и молитву да се врате са медаљом. Извор: Инфо-служба СПЦ

Изашао је из штампе нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1303, 1. јул 2021). Нови број новина Српске Патријаршије, доноси: Из овог броја издвајамо текст - Патријарх Порфирије: Да Господ умудри немудре /pdf/ – Устоличен нови Епископ ваљевски г. Исихије (Рогић) – Недеља Свих светих (27. јун 2021), остаће златним словима уписана у историји Епархије ваљевске, која је након петнаест месеци добила свог предстојатеља – досадашњег Епископа мохачког г. Исихија, викара Епископа бачког г. др Иринеја...; – Прослава Видовдана у Грачаници и на Газиместану – На Видовдан, 28. јуна 2021., Патријарх српски и Архијереји наше Свете Цркве служили су архијерејску Литургију у манастиру Грачаницa, а нешто касније и парастос косовским јунацима на Газиместану... Том приликом Патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: – Толико светиња сведочи о томе да је ово наш дом. И браћу Албанце видимо као своју браћу. Сигуран сам да се можемо не само разумети, него и живети заједно, расти и градити...; – У царском граду Крушевцу прослављен Видовдан – Када наше срце куца Лазарицом, оно постаје веће од свемира, веће од космоса, оно не само да проширује наше историјско биће, него нас већ овде и сада чини учесницима Царства Божјег, беседио је Првојерарх српски у Крушевцу, где је, у поподневним часовима 28. јуна, свечано дочекан у цркви Лазарици, у граду који прославља 650 година од оснивања...; – 950 година од оснивања манастира Преподобног Прохора Пчињског – Након Литургијског сабрања и свечане Академије уприличене поводом јубилеја 950 година од оснивања манастира и 700 година од упокојења Св. краља Милутина, у послеподневним часовима, Патријарх Порфирије је посетио вишедетне породице у Прешеву, у насељу Железничка станица и у селу Лопардинце, код Бујановца, доделивши им материјалну помоћ...; – Јустинданска свечаност у манастиру Ћелије – Празник Преноса моштију Преподобног Оца Јустина великом литургијском свечаношћу обележен је у манастиру Ћелије, светињи у којој је три деценије служио новопросијавши светитељ СПЦ и један од најистакнутијих православних теолога новог времена...; – Косовска полиција спречила вернике да посете гробља и присуствују Литургији – Епархија рашко-призренска изражава озбиљну забринутост због све чешћих случајева у којима се нашим верницима, највећим делом Србима са КиМ расељеним на простору централне Србије забрањује да посећују наше светиње, гробља и учествују у црквеним прославама на Косову и Метохији...; – Осамдесет година од оснивања концентрационог логора Јадовно – На празник Св. апостола Вартоломеја и Варнаве, 24. јуна 2021., служена је света Литургија у храму Св. апостола Петра и Павла у Смиљану и парастос жртвама Јадовна...; – Двадесет година од упокојења Епископа Саве (Вуковића) – Оно што је учинио за Српску Цркву нека Господ забележи, а историчари да запишу златним словима, беседио је Епископ будимски Лукијан на парастосу свом духовном оцу и учитељу, дугогодишњем администратору Темишварске епархије....; – Хришћани и проблем самоубиства – ауторски текст др Миодрага Чизмовића у коме између осталог каже – Живот је заиста бесмислен ако се све завршава смрћу. Ако ће смрт прогутати све, онда свако страдање човјеково и наших ближњих губи своју вриједност...; Извор: Православље

О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, за мајско-јунски 379. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорила је др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадники Института за српску културу. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Интервју у pdf формату О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, са посебним нагласком на територију Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, као и о значају свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарамо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу, која је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу црквене уметности, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. *Када се пројавила Ваша љубав и жеља за бављењем српском културом и нашим светињама? Сплет околности довео је до тога да моја интересовања буду усмерена на српску црквену уметност, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. Упоредо са уписивањем докторских студија на Филозофском факултету у Београду запослила сам се на Институту за српску културу који се некада налазио у Приштини, а већ годинама је „привремено“ измештен у Лепосавић. Како је примарни циљ овог института проучавање српске културе на Косову и Метохији, једини исправан пут био је да прихватим идеју свог ментора проф. др Ненада Макуљевића и усмерим истраживање на тај простор и нарочито на XIX век, који је на том простору био готово неистражен. И раније сам гајила интересовање за различите видове визуелне културе XIX века, а временом сам схватила да је овај избор, без обзира на многе потешкоће са којима сам се сусрела успут, био исправан. *Будући да се веома темељно и стручно бавите српском културом, особито на простору Старе Србије, да ли Вас је овај рад усмерио да у дубљем светлу гледате на светиње које су наше бесцен благо? Свакако. На једно такво, дубље сагледавање ствари највише су утицала моја теренска истраживања на Косову и Метохији. По први пут суочена са реалним стањем у којем се налазе људи који тамо живе, креирала сам сопствену слику о тим проблемима која се доста разликује од онога што ми је до тада било пласирано у медијима. Са друге стране, оно што је за наш разговор битније, јесте стање у којем се налазе српске цркве на том простору и схватање о њиховој немерљивој улози у животима Срба. Та улога данас је готово једнака оној у столећима када су Срби живели у Османском царству. Шта више, не само данас, већ безмало две деценије колико траје овај последњи историјски период страдалништва и трпљења српског народа. Био ми је непојмљив и јаз у научним истраживањима, колико је пажње и интересовања посвећено средњовековним споменицима, и колико је занемарено оно што се дешавало у последњем веку османске власти. Такође, на неки начин, изменило се и моје поимање религије. *Користећи ову прилику и част да разговарамо са Вама, значајно би било да нас у кратким цртама упознате са развојем црквене уметности на простору Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске? На овакво питање тешко је дати сажет одговор а да се не сведе на најзначајније и најпознатије црквене споменике, али покушаћу да развој црквене уметности на овом простору сведем на три кључне фазе, свакако зависне од политике, које заправо покривају период од XIII до XIX века. Косово и Метохија је простор који су Словени трајно населили у VII веку, али је у својеврсном историјском мраку био све до XI века, и који је освојио Стефан Немања након смрти византијског цара Манојла Комнина. Важно је поменути и да је приликом оснивања Хиландара Стефан Немања за језгро изузетно великог манастирског властелинства установио управо Метохију. Златно доба црквене уметности на Косову и Метохији био је период власти краља Милутина који је на том простору установио неколико дворова, што је било праћено и експанзијом црквене уметности. Још се краљ Стефан Првовенчани у трећој деценији XIII века старао око обнове Грачанице и Богородице Љевишке, које су представљале епископска седишта у Липљану и Призрену, али их је темељно обновио или изнова подигао краљ Милутин који је, угледајући се на Студеницу Стефана Немање, кaо своју гробну цркву недалеко од Звечана саградио Бањску. Његов син Стефан потом је градио Дечане, али није доживео да их види довршене, те је цркву довршио његов син Стефан Душан, који је, пак, на реци Бистрици у близини Призрена, подигао велелепне Свете архангеле као своју гробну цркву. Тако је највећи део територије слива Белог Дрима подељен међу властелинствима најзначајнијих владарских задужбина, Хиландара, Студенице, Бањске, Дечана и Светих архангела – и отуда и данас има назив Метохија. Дакле, првих деценија XIV века, са откривањем богатих рудних налазишта, Косово и Метохија постају најразвијенија област Српске земље, што је значајно утицало и на развој црквене уметности. Такође, припајање пећког метоха у Хвосну властелинству манастира Жиче око 1220. године било је од далекосежног значаја, како за цркву тако и за црквену уметност. У XIII и XIV веку, захваљујући архиепископима Арсенију, Никодиму и Данилу II, створен је комплекс манастира Пећке патријаршије. Осим великих задужбина, Косово и Метохију краси мноштво мањих цркава; као што су владари следили узор Стефана Немање, владаре је следила властела која је градила властеоске цркве, од којих је најстарија била задужбина великог казнаца Јована Драгослава у Мушутишту из 1315. године. У време краља Милутина у Призрену је породица Владојевић подигла цркву Светог Спаса, а Никола Тутић нешто касније подигао цркву Светог Николе. Племићке задужбине су и цркве Ваведења у Липљану, Преображења у Будисавцима, Светог Николе у Великој Хочи, цркве у Црколезу, Ваганешу, Речанима… Од средине XV века, уз гашење патријаршије, нестају и велики покровитељи уметности, а као културно средиште најдуже се одржала Грачаница, седиште Новобрдске митрополије, првенствено захваљујући митрополиту Никанору. Нови узлет црквеној уметности донело је поновно успостављање Пећке патријаршије 1557. године, што је српском народу донело и општу духовну и културну обнову. Цркве обнављају патријарси, почев од Макарија Соколовића, а за њима и сви остали слојеви црквене јерархије. То је време кадa, на пример, ниче и обнавља се мноштво храмова у Сиринићкој и Средачкој жупи. У свим епохама, градитељство је једнако било праћено сликарством, украшавањем зидова фрескама и сликањем икона, у складу са литургијским начелима и симболичком топографијом светог простора. Последњи замах црквена уметност на Косову и Метохији је доживела у последњем веку османске власти, мада се то може схватити и условно, јер је Српску цркву и у XX веку обележио снажан талас изградње храмова. *Будући да је XIX век посебно значајан за црквену уметност, упознајте нас са развојем црквене уметности у наведеном периоду? XIX век је веома значајан период за црквену уметност на Балкану, а самим тим и у српским срединама. На њен развој су утицале реформе које су креирале политику и однос према верским мањинама у Османском царству, од 1839. године, па све до његовог распада након Балканских ратова. Нови закони су обезбеђивали сигурност проповедања вере свим царским поданицима и сигурност материјалне верске имовине, услед чега се није толерисало рушење и скрнављење постојећих верских објеката. Велика разлика у односу на претходне векове огледа се у чињеници да се храмови не граде и не обнављају захваљујући имућним појединцима, већ захваљујући верницима, црквено-школским општинама и представницима цркве, а многе пројекте финансирају српске владарске куће Обреновића и Карађорђевића, и врло често Русија. Граде се или обнављају једноставне сеоске цркве широм Рашко-призренске епархије, у жупама око Призрена, селима око Грачанице, Косовском Поморављу, Ибарском Колашину, али и северној Црној Гори, Полимљу и Санџаку који су такође били део Рашко-призренске епархије. У другој половини XIX века, у складу са побољшаним положајем становништва, граде се монументални тробродни храмови у Гњилану, Призрену и Косовској Митровици и њихови архитектонски облици показују токове развоја градитељства на Балкану. Изградњом цркве у Косовској Митровици најављено је ново раздобље националног стила у српској црквеној архитектури, који је свој пуни израз добио изградњом спомен-храма Светог архангела Михаила у Штимљу, на месту одморишта српске војске у Балканском рату, а према пројекту Јелисавете Начић. Исто је и са украшавањем црвених ентеријера које осликавају сликари са југа, такозвани зографи из Дебра и Велеса, који на исти начин раде широм Балкана. Делатност македонских тајфи, које су креирале визуелни идентитет верске обнове у складу са балканским културним моделом, у Рашко-призренској епархији део је опште слике верске обнове у Васељенској патријаршији. Толико се интензивно радило на пољу црвене уметности да би било лакше побројати оне цркве које нису осликане или добиле нови иконостас у XIX веку од оних које јесу. *Овај број нашег званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве посвећен је ликовима жена у Светоме Писму. Драга Ивана, Ви сте се бавили светитељским ликовима жена које су оставиле велики траг и показале се као верне угоднице Божје. За почетак, упознајте нас са житијем Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана? Света мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић која је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану крајем XVIII века. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрев. Отета је код Белог Камена на Стружинама, где је извесни Арнаутин из Депца са својом дружином пуцао на њих и потом ју је одвео у правцу према Карадаку. Породица је безуспешно покушавала уз помоћ сеоског свештеника да пред властима у Гњилану докаже да је девојка насилно отета и да није отишла својом вољом. Да би прихватила прелазак у другу веру и брак са отимачем, Босиљка је била излагана разним врстама насиља и мучења. Бранили су јој да једе и пије воду, бранили јој да спава, чупали јој косу, жарили стопала, тукли и газили, облачили у традиционалну муслиманску ношњу и покривали јој главу заром. Како њена непоколебљива вера у Христа није посустала ни након тога, убили су је. Њено тело је искасапљено а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Све се то дешавало крајем XVIII или почетком XIX века. Овде примећујемо врло наглашен мотив насиља, који у мучеништву хришћанских светитељки представља опште место у житијима, легендама и предањима. Постоје вишеструка тумачења ове појаве, а једно од њих указује на мучење као средство указивања на људскост светитељке чије је тело било изложено болу какав се може мерити само са страдалним путем Христовим. *Писали сте о култу ове светитељке, замолио бих Вас да нас подсетите на важне детаље у погледу култа који наш народ има према Светој новомученици Босиљки? Однос верника према култовима у XIX веку, који је више био националног него верског карактера, довео је до стварања нових народних култова и поштовања народних светитеља. Визуелна конструкција култа мученице Босиљке поникла је на истим општим принципима и иконографским начелима као култови Светог Георгија Јањинског и Свете Злате Мегленске, који спадају у категорију такозваних нових мученика, чије се страдање везује за период Османског царства. Заједничке карактеристике култова нових мученика представљају њихова младост, мучење којем су били изложени, страдање за веру, и касније иконографске интерпретације којима се инсистира на њиховом народном оделу као симболу порекла. Култове мученице Босиљке и Свете Злате Мегленске повезује и принцип родне еквивалнеције, као и начин страдања. Кроз поштовање оваквих култова одавала се почаст и великом броју припадника заједнице који су страдали од стране Турака или Арнаута. Босиљкина смрт је у локалној заједници представљала симбол отпора против исламизације и херојски пример страдања за веру. С обзиром на то да су иницијатори њеног култа чланови породице, и с обзиром на турбулентна историјска дешавања којима је сведочила и црква у XX веку, култ мученице Босиљке је остао на локалном нивоу, у Преображењској цркву као средишту. Култ мученице Босиљке своје упориште има и у отмицама које се доводе у везу са ктиторком пасјанске цркве, али и са пореклом назива села. Према предању, пасјанска црква је задужбина Бејаз Хануме, односно Беле Госпође – хришћанке из Зајечара која је отета, насилно потурчена и удата за Рашид-бега Џинића. Према другом предању, Турци су покушали да отму девојку Јану (Бојану) коју је одбранио њен пас. Турци су убили пса, а Јана је у жалости за псом ударала ногама у тло одакле је потекла вода која је потопила и њу и Турке. Мештани су Јану сахранили јужно од цркве, а село је добило име Пасјане од синтагме пас Јанин, односно пас Јане. *Канонизација новомученице Босиљке је само потврда да је ово народно поштовање благословено дело. Дана, 23. октобра 2019. лета Господњег, руком Епископа Теодосија обретене су мошти новопројављене светитељке. Занимљива је и важна прича о њеним моштима, те бих Вас замолио да је поделите са нашим читаоцима? Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, посмртни остаци мученице Босиљке су узидани у храм. Тачније, у део који је дозидан уз северозападни стубац, на улазу из припрате у наос. Ту су потом постављене њене две иконе, и у врху дозидане конструкције је насликан фриз са сценама њеног страдања. Иако није била канонизована, мученицу Босиљку је сликар Константин Јаковљевић на самом крају XIX века насликао служећи се иконографским елементима попут нимба, Христовог благослова и мученичког венца који добија од анђела, који су имали функцију исказивања њене светости. Сцене Отмице и Успења мученице Босиљке, које представљају визуелну конструкцију предања на којем се темељи њен култ, истовремено су и кључне сцене у конструкцији циклуса страдања мученика. Похрањивање њених моштију унутар храма, и док је било само на нивоу предања, имало је за циљ јачање позиције у процесу канонизације, у складу са чињеницом да извориште сваког култа представљају гробови и мошти. Док се још није догодило обретење њених моштију, у храму се чувала, и надам се да се и даље чува, шкриња са Босиљкином гардеробом. То су заправо делови народне ношње који су највероватније представљали мираз, и који су у процесу конструкције култа добили статус реликвије. Гроб, мошти, реликвије и визуелне представе основни су елементи сваког култа, услед чега су употребљени и у пасјанској цркви као центру култа мученице Босиљке. Коначно, заиста велики догађај за вернике и за Српску цркву представља тај 23. октобар када су њене мошти пронађене, односно обретене на месту које је носило ту визуелну конструкцију култа. 23. октобра 2019. године мошти су извађене из стуба, и свечани чин њиховог умивања светом водом и вином обавили су епископ Теодосије и игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, у присуству монаха и монахиња из манастира Драганца, Грачанице, Кончула, Кормињана, и надлежног јереја Далибора Којића. Пећки парох Дејан Јаковљевић и монах Давид из Ђурђевих Ступова начинили су кивот за мошти светитељке. *Према Вашем мишљењу, да ли је наш народ у довољној мери свестан значаја и културног богатства великих светиња, које су украс не само Српске Православне Цркве и Епархије рашко-призренске, већ много шире? У српском колективном паћењу, у предањима, књижевности, уметности, и у побожности, трајно је присутна сакрална топографија Косова и Метохије, односно косовско-метохијске светиње и свети. Дубоко верујем да постоји свест о немерљивом значају српског средњовековног наслеђа, задужбина Немањића. Али, већина становника Србије не зна како, на пример, изгледа црква Светог Николе у Гњилану, већина није чула за многа села која сам, Богу хвала, имала прилике да обиђем за потребе истраживања, а у којима се налазе цркве као окамењена сведочанства. Стекла сам утисак да су о важности свих тих малих сеоских или чак и великих цркава свесни они који тамо живе, односно тамо су живели. Људи немају свест о томе да је у XIX веку свако село насељено Србима имало своју цркву, јер им такви подаци нису познати. О тим црквама и том периоду се не учи у школи, ни на факултету, о њима се ништа не може чути на телевизији. А многи од тих споменика и данас су живо сведочанство о континуитету живота Срба на Косову и Метохији и њиховом легитимном праву да ту и даље буду. *Пред крај нашег разговора упознајте нас са Вашом библиографијом и предстојећим плановима у погледу издаваштва? Од 2011. године, од када радим на Институту за српску културу, где тренутно имам звање вишег научног сарадника, објавила сам заиста велики број научних радова. Неки су публиковани у стручним часописима, неки као поглавља у монографијама, неки пак у зборницима који су произашли из научних скупова. Круна мог првог великог истраживања свакако је књига Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839–1912). Међутим, осим црквене уметности на Косову и Метохији, предмет мојих истраживања биле су и друге теме, попут споменичке и културе сећања у Срба у XIX веку и других облика визуелне културе. Тренутно пишем монографију о манастиру Раковици која ће, ако Бог да, коначно угледати светлост дана ове године, и коју доживљавам као круну свог другог великог истраживања. *Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 9-14) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе „Православни мисионарˮ упутила је у мајско-јунском, 379. броју благодарност свим медијским делатницима са којима остварује сарадњу. Текст благодарности доносимо у целости: Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове. Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско- карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13).

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. маја 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Здравка Кривокапића, председника Владе Републике Црне Горе. Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У преподневним часовима истога дана, представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе су у потпуности усагласили текст Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Представници Владе из Подгорице су, потом, потврдили да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор. Иста намера г. Кривокапића, Светејшем Патријарху је потврђена усмено из Кабинета председника Владе Републике Црне Горе. После вишечасновног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити. Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање неувиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду. Његова Светост Патријарх и присутни архијереји су изразили велико жаљење и забриност за даљи положај Српске Православне Цркве и њеног верног народа, с обзиром на то да једино са њом, иако јој припада апсолутна већина народа у Црној Гори, није потписан Уговор који јој гарантује правни положај, а самим тим верска и грађанска права светосавског народа, што представља чин отворене дискриминације. Српска Православна Црква и њен верни народ и у овим околностима неће одустати од одбране својих права и својих светиња.

Саопштење – са управо завршеног редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (одржаног од 24. до 29. маја 2021), под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја СПЦ; Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора /pdf/ – Уместо уводника – Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом (беседа Српског Патријарха на крају свете архијерејске Литургије којом је 24. маја у Спомен-храму Светог Саве на Врачару започело заседање Светог Сабора СПЦ; – Реаговање – Патријарх Порфирије Министарству културе: Одложите доношење Закона о културном наслеђу!; – Поводи – проф. др Зоран Ранковић: Православно богословље се изучава живљењем, поступањем и студирањем – у вери, не „о њој”; – Реч-две са… Патријарх српски Порфирије: Косовски завет као израз Новог Завета; У овом броју новина Српске Патријаршије пишемо и о бројним другим актуелним дешавањима у нашој Помесној Православној Цркви. Извор: Православље

Министарка културе Маја Гојковић: Очување културног наслеђа заједнички циљ Потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић обавестила је данас Његову Светост Патријарха српског Порфирија да су на радном састанку прихваћене сугестије и предлози које је Српска Православна Црква упутила на Нацрт закона о културном наслеђу, а у циљу побољшања и унапређења текста Нацрта закона. Гојковић је у писму патријарху нагласила да се текст на који су достављене примедбе и сугестије не налази у фази Предлога закона, те тиме ни у поступку усвајања пред Владом Републике Србије, нити пред Народном скупштином. Потпредседница Владе је указала да је Радна група у оквиру Министарства културе и информисања тек сада, након одржане четири панел дискусије у оквиру јавне расправе, која је трајала од 6. до 28. маја, у фази разматрања бројних предлога од стране шире јавности, а у циљу побољшања текста будућег Предлога закона. Гојковић је навела да је заједнички циљ очување културног наслеђа, а посебна пажња и заједнички труд и залагање усмерени су на заштиту културног наслеђа које се налази на територији наше Аутономне покрајине Косова и Метохије, које је свакодневно изложено нападима и уништавању. Гојковић је изразила уверење да ћемо и у будућности, као и сада, путем чврсте сарадње доћи до најбољих решења за будући Предлог закона о културном наслеђу, који ће након усвајања предлога и сугестија допринети свеукупној заштити културног наслеђа Републике Србије и бити још један корак у заједничким залагањима државе и Српске Православне Цркве да сачувамо културно наслеђе наше државе и народа за будуће генерације. Извор: Инфо-служба СПЦ

Њихова преосвештенства господа епископи: милешевски Атанасије и буеносајрески и јужно-центалноамерички Кирило, уз молитвено учешће Високопреосвећеног изабраног Митрополита црногорско – приморског г. Јоаникија, служили су данас, 30. маја, у пету недјељу по Васкрсењу – Недјељу Самарјанке, Свету архијерејску литургију у манастиру Светог архангела Михаила у београдском насељу Раковица. Говорећи о јуче завршеном засједању Светог архијерејског сабора, у својој првој бесједи послије избора за Митрополита црногорско-приморског, владика Јоаникије је казао да је Сабор пројавио и утврдио јединство наше Свете српске православне цркве. Наш Свети архијерејски сабор који се сабрао у име Божје око Христа Бога живога, донио је много важних одлука. Једна од њих је и попопуњавање упражњених епархија, избор нових епископа. “То је све на утврђење Цркве, на јачање њеног јединства. И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи, и многе буре се подижу. Али, хвала Богу, брод наше Свете цркве иде даље, и просто не можемо да замислимо, ни до сада а ни убудуће, наш народ без Цркве”, нагласио је Митрополит Јоаникије. Једино кроз Цркву ми разумијемо, како је казао, и сами себе, нашу историју, културу, традицију, нашу прошлост, садашњост и будућност. “Зато не треба никада да се бојимо, као што каже Господ да се не уплаши срце ваше. Много је важно да будемо одважни, прави хришћани, јер тамо гдје је Божија љубав тамо нема страха. Свети апостол Јован Богослов каже љубав одгони страх, љубав је јача од свих наших слабости. Љубав просвећује, љубав је јача и од смрти а да је то тачно показује наш светопочивши, а народ га већ зове и светим, Патријарх Павле”, бесједио је владика и додао да се он упокојио, али да је његове гроб жив те да је он “и даље са нама и све ће више бити”. Закључио је да је много важно да сви ми који смо у Цркви, иако различити, будемо јединствени на молитви: ” Када се молимо Богу да се сви искрено молимо, што пажљивије заједно са својим свештеницима, са монахињама ове свете обитељи, и тада ће Бог испослати своју благодат и све вас обдарити и оснажити тако да одлазите са утјехом и новим полетом даље у живот.” У свом обраћању, Митрополит црногорско – приморски се осврнуо и на поједине приче које су ових дана пласиране преко појединих медија и друштвених мрежа о томе како је Црква разједињена. “Данас су друштвене мреже свима доступне, а мало има онога што је здраво и чисто, много више је инсинуација и прљавштине. Зато треба, дјецо, сви ви имате мобилне телефоне, да се чувате”, поручио је владика Јоаникије. Посавјетовао је вјерне да када долазе на службу не носе телефон или га потпуно искључе како им не би скретао пажњу на оно што је небитно, што је спољашње. “Оно што се догађа на Светој служби не може се ухватити телефоном, јер оно што је најважније то је невидљиви силазак Светога Духа на Свете дарове и то не може никаква техника да ухвати. И хвала Богу што не може јер да може то би људи оскрнавили”, оцијенио је Високопреосвећени. Говорећи о данашњем Јеванђељу о жени Самарјанки, изабрани Митрополит Јоаникије је указао на то да је послије сусрета са васкрслим Христом она постала нови човјек јер је појава Христова, Његова ријеч и присуство, одагнала из њене главе сваку недоумицу, сумњу: “Господ Исус Христос је својом ријечју њу потпуно просвјетлио Светом вјером и она је касније постала проповједник ријечи Божје. Пострадала је као мученица Фотина коју данас прослављамо. Сваки сусрет са Господом нас препорађа, обнавља, од нас чини нове људе. Очишћује нас и међусобно сједињује”, бесједио је Митрополит Јоаникије, подсјетивши да данас прослављамо и Светога апостола Андроника, који је по предању први проповједао у овим крајевима. У архипастирској бесједи Преосвећени владика Атанасије је, тумачећи Свето јеванђеље о сусрету Дародавца воде живе и жене Самарјанки, што је било веома необично за оно вријеме, “јер се Јудејци не друже са Самарјанима”, казао да је Господ и тамо дошао да каже да су Његови дарови за све народе, све људе. “Доступни су свима, све оно што Господ Христос даје намијењено је свима”, бесједио је владика, додајући да кроз ријечи: “Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу”, Господ хоће све нас да упозна да Он даје живу воду, живот вјечни. Преосвећени је истакао да “Господ даје моћ над болестима, моћ над смрћу, моћ над гријехом који нас води у смрт, и Он уводи у Царство небеско, вјечно здравље и вјечно блаженство Царства небескога”. Подсјећајући на Христове ријечи: “Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим Његово дело”, владика Атанасије је поучио сабране да када и наша храна буде да вршимо вољу Оца небескога, онда ћемо бити потпуно приправни за Царство небеско. Даље је казао да је жеља његова и браће архијереја, новоизабраног Митрополита Јоаникија и Епископ Кирила, била да дођу на ово свето мјесто гдје је присутна та вода жива коју Господ даје својим вјерним следбеницима, служитељима, ученицима. “И Господ је нас удостојио да наша жеља буде испуњена да дођемо на ово свето мјесто код наших свјатјејших патријарха, гдје је васкрсли Господ Христос дао да такође извире од Њега давана вода жива, присутна у његовим угодницима”, закључио је Епископ милешевски Атанасије. Преосвећени владика Кирило је у својој бесједи нагласио да је овај Светоархангелски манастир и гроб нашега блаженопочившег Патријарха Павла бунар из којег истиче вода жива, јер је Господ обећао својим ученицима да ће они који га буду слушали чинити чуда, и већа од оних које је Он чинио, и да ће извирати воду живу благодати Божје живота вјечнога. Владика Кирило је у наставку упознао сабране са мисијом коју наша Света црква већ 10 година врши у Јужној Америци: “Тамо има наших људи, али не тако много као у другим крајевима свијета. Они су одавно изашли из наше културе, језика, традиције, али остало је сјећање. Име Светог Саве, Светог Василија Острошкога, они посебно носе у срцу и својим душама. Тај вапај њихов свети чују и тако су надахнули нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија да покрене озбиљније ту мисију, мада је она постојала и прије њега”, казао је први Епископ Епархије буеносајреске и јужно-центалноамеричке. Нагласио је да у Епархији поред људи нашег поријекла има и домородаца, Екваторијанаца, Аргентинаца, Бразилијанаца и других, што је новина у нашој Цркви: “Нека се острва Божја обнављају, и неке се наша Црква обнавља, и нека прима у себе и све народе и племена. Како је то Господ заповиједио, проповјед јеванђељска је за спасење свих народа на овој земљи”, поручио је Епископ Кирило, који је на крају свог обраћања честитао владици Јоаникију на избору за митрополита црногорско-приморског, једној од најзначајнијих столица наше Свете српске цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У јавности је, као последица медијске кампање инстуриране последњих недеља од стране политичких кругова са подруја које је шире од оног које називамо српским земљама, тенденциозно креирана недоумица ко уопште заступа верни народ у најважнијим црквеним питањима и ко утиче на доношење одлука у најважнијим црквеним телима и органима. Одговор на ова питања је јасан и једноставан, заснован је на канонима Цркве и одредбама Устава помесне Српске Православне Цркве. 1. Верни народ са било ког подручја у Сабору било које помесне Цркве, заступа и у име тог верног народа у Сабору и ван Сабора доноси одлуке у крајњој инстанци искључиво надлежни епархијски архијереј; 2. Архијереји, чланови Сабора неке помесне Цркве, у овом случају Српске Православне Цркве, не доносе одлуке под утицајем политичких или медијских кампања или притисака, него искључиво под свом расуђивању водећи се искључиво бригом за спасење и за добро на овом и ономо свету тог верног народа. Било какви и било чији притисци, медијска халабука, у реалном животу Цркве Христове немају утицај на одлуке Сабора, укључујући избор архијереја, њихово назначење на поједне епископске катерде и слична питања. Извор: Инфо-служба СПЦ