Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српска'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Srpska narodna religija: od Zduhaća i Suđaja do pravoslavlja Srpska religija – hrišćanska, črvsta i homogena, nije oduvek bila takva. Ona vuče korene iz paganizma Starih Slovena koje je i danas zadržala. Ukoliko se pitate zašto su običaji baš takvi kakvi jesu, zašto i dalje postoji sujeverje i kako je ono nastalo, morate se vratiti dublje u istoriju. Morate se vratiti u vreme kada je religija bila mnogobožačka https://www.youtube.com/watch?v=3yXmyCOq3Ok
  2. Капитални пројекат Руске православне цркве „Православна енциклопедија”, чији се обимни томови објављују већ 21 годину, стигао је и до дела у којем је одредница посвећена сестринској Српској православној цркви. Наиме, недавно је у Москви објављен 62. том „Православне енциклопедије”, коју издаје истоимени црквено-научни центар, а у њему значајан простор заузима и чланак о СПЦ: њеној историји, светитељима, знаменитим црквеним писцима и архијерејима, све до наших дана и избора 46. поглавара српске цркве патријарха Порфирија. Чланак је прилично обиман и заузима 20 страница енциклопедије, што је значајан простор за стандарде овог дела, објашњава за „Политику” један од аутора одреднице о СПЦ јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. – О српској цркви могло се писати у недоглед, али сам формат захтева одређена ограничења, па смо покушали да у задатом обиму уврстимо све најважније и најзначајније. Сматрам да је од посебне важности што смо успели довољно детаљно да напишемо о историји српске цркве у 20. и 21. веку јер је тај период у руској историографији најмање проучаван и посвећено му је недовољно пажње. Појава чланка у овој форми веома је важна за студенте богословија и све које занима историја СПЦ – каже отац Игнатије. Он додаје да одредница о Српској православној цркви обухвата цео период њеног историјског трајања, од Светог Саве, па и раније, до данас када је на њеном челу патријарх српски Порфирије. Представљена је и њена данашња структура, али је највећи део посвећен њеној историји, знаменитим личностима које су је градиле, светитељима, светињама, историјским путевима којима је СПЦ прошла. – Приликом писања чланка следили смо традицију српске историографије у којој се историја српске цркве посматра и у хронолошком и у „географском” аспекту. Под тим подразумевам приступ у којем је осветљен црквени живот појединих изолованих црквених организама: Карловачке митрополије, српске цркве у Босни и Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Старој Србији – каже отац Игнатије Шестаков. Чланак о СПЦ у руској „Православној енциклопедији” обухватио је бројне историјске личности уткане у историју српске цркве и смештене између Светог Саве и патријарха Порфирија. Међу њима су патријарси, светитељи, епископи, црквени писци. Отац Игнатије каже да би их било тешко и само набројати јер у одредници има најмање стотину историјских личности. Опремљен је и бројним архивским документима, иконама светих, фотографијама. Настанку бар једне од њих сведочиле су хиљаде савременика, Београђана. То је она настала испред Храма Светог Саве приликом посете руског патријарха Алексија Другог српској цркви и држави у време НАТО бомбардовања 1999, када је служио молебан заједно с патријархом Павлом. Двојица патријараха сада су почивша, али њихови наследници на трону руске и српске цркве, требало би да се ускоро поново нађу на истом месту, али сасвим другим поводом: да освештају нови мозаик сада већ готово у потпуности завршеног светосавског храма. – Чланком су, наравно, обухваћени и односи с Руском црквом. Колико је то било могуће, ова тема провлачи се кроз цео текст. Био је тешко у потпуности обухватити и овај аспект у оквиру једног чланка, али смо ипак покушали да не занемаримо ово питање и осликамо занимљив тренутке наше заједничке црквене историје – истиче отац Игнатије. „Православну енциклопедију”, иначе, ствара посебан научни институт у коме раде стотине стручњака, док су у писање одредница укључене хиљаде аутора из целог света, објашњава наш саговорник. Сваки том има приближно 800 страница великог формата, а процењује се да ће бити објављено још 10–15 томова. – Тешко је укратко описати све оно што је до данас већ било уврштено у објављене томове енциклопедије. У најкраћем, у њима се нашло готово све што је на неки начин повезано са црквом. Има много чланака из свих области људског живота. На пример, они посвећени појединим земљама или градовима. Свуда је нагласак, наравно, на верском животу. Када говоримо о одредници „Српска православна црква”, треба се подсетити да су се већ појавили слични чланци о другим помесним црквама: Антиохијској, Александријској, Грузијској, Бугарској, Румунској, Кипарској, Цариградској, Албанској, Пољској. Иначе, у истом 62. тому је и велики чланак под насловом „Србија”, који такође садржи много занимљивих и важних ствари о историји нашег братског народа. Ова одредница такође садржи и верски аспект и савремену историју Србије – истиче јеромонах Игнатије Шестаков. https://www.politika.rs/scc/clanak/489048/Srpska-pravoslavna-crkva-u-ruskoj-enciklopediji?fbclid=IwAR1jrFWXMcI0RFvixbd2XpkaGbiGWsDypw_IX3xOpax3RNIf2guJFbq_Pa8
  3. ПЕТ ГОДИНА КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНЕ КОМИСИЈЕ О АЛОЈЗИЈУ СТЕПИНЦУ Католичка и Српска православна црква, српско-хрватски дијалог и канонизација Степинца: Докле се стигло? Пише: ДРАГО ПИЛСЕЛ Четвртак, 07. окт 2021, Извор: ртс.рс На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, хрватски етичар Жељко Поробија је написао: “Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да дјецу не треба тући недјељом”. Тако нам од прилике дође величање ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Алојзије Степинац Дана 12. јула се било навршило пет година од првог сусрета католичко-православне Комисије о Алојзију Степинцу. Мислим да је потребно се тога присјетити и теми се вратити из неколико разлога, али прије свега због најважнијега: изузетно је постигнуће када се разговара о деликатним питањима, о оним болнима, као што би било изузетно да, рецимо, православни и муслимани и католици, прво они, поведу разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу... Ја се, као политички теолог који се уз то бави и моралним питањима, залажем за дијалог који ће бити темељен на чињеницама, а оне понекад могу бити кратко и јасно приказане успјешним метафорама. Зато, прије него што вас подсјетим на рад Комисије, једну слику коју посуђујем из једног ФБ статуса доктора етике, паче и доброг познаватеља религиологије (премда атеист), Жељка Поробије. На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, Поробија је написао: "Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да се дјецу не треба тући недјељом". Отприлике на то можемо свести и "величање" улоге загребачког надбискупа Алојзија Степинца за трајања Другог свјетског рата на подручју НДХ. Наравно, колега је искористио ову метафору да се присјетимо Степинца. И његова је метафора прецизна. Дапаче, увјерен сам да је папа Фрањо, након серије писама које је добивао из Хрватске откако је изабран за надбискупа града Рима (нешто о тому знам јер сам и ја писао), могао разумјети писма која му је послао покојни патријарх Иринеј и која сам, знате и то, први дао на увид широј јавности. Наиме, та су писма снажна као и Поробијина метафора. Папа Фрањо у Ватикану, 1. октобра 2021. Састављање Комисије је, дакле, био плод приједлога папе Фрање који је одговорио на иницијативу Српске православне цркве да се питање Степинчеве канонизације "скине с дневног реда" (да се тиме не жури), јер би, сматрајући православни Срби да је Степинац, најблаже речено, амбивалентна особа која је радила дубиозне компромисе са усташама, та канонизација "само продубила ране и постојеће разлике", а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу допринијела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог стољећа. Степинац, дакле, не само да ни с чим не доводи у питање постојање расних законâ и мјерâ против Жидова и Срба него се залаже за поштовање њиховог "достојанства" у тренутку када је итекако добро знао да споменуте "мјере" значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске. „Ако се не ради о цинизму, сигурно је да је ријеч о стравичном компромису, каквих је на жалост било много у односима Степинца и његовог клера с Независном Државом Хрватском и који су, и поред спашавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према Римокатоличкој Цркви 'у Хрвата', симболизираној у личности кардинала Степинца", написао је покојни патријарх папи Фрањи. Укратко, Срби не могу пријећи (као ни Жидови и други, па и многи од нас Хрвата) преко тога да је Степинац релативизирао расне законе (усмјерене против Жидова над којима је извршен језив злочин) и геноциде (над Ромима и Србима). То је уједно нешто што католици тешко могу обранити. Опћенито се може рећи да је надбискуп Степинац био фасциниран чињеницом да је хрватска држава основана и сматрао је да је треба апсолутно подржавати без обзира на расистички карактер њених темеља. Срби сматрају да о томе треба повести рачуна јер, када је ријеч о политици папе Фрање, Степинац ту је мање важан. Степинац у посети Анти Павелићу 1941. Папа Фрањо не жели - већ је то показао и у другим случајевима па и стопирајући процес проблематичнога папе Пија XII, или Француза Ивана Леона Дехона, оснивача Дружбе свећеника Срца Исусова (случајевa стопираних процеса има више, није Степинац преседан) - канонизирати никога за кога се сумња да не представља провјерену и трајну вриједност свим кршћанима. Католици (не наравно сви) мисле и вјерују да је Степинац неокаљан и примјер кршћанског живота. Срби тако не мисле. Рад Комисије Било је шест сусрета у оквиру рада мјешовите Комисије и покушат ћу то најкраће и најбоље што могу вама сумирати. Српска је делегација, предвођена тадашњим митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем Перићем (у пратњи покојног митрополита црногорског Амфилохија Радовића, владике бачког Иринеја Буловића, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка и бившег амбасадора Србије при Светој Столици Дарка Танасковића), покушала затражити да се разговара о предратном, ратном и послијератном Степинцу за што се претпостављало да се неће постићи никакав релевантан ефект ако Света Столица комисији не стави на располагање архиве папе Пија XI и папе Пија XII (можда и ону папе Ивана XXIII, у чијем је понтификату Степинац и умро, 10. фебруара 1960). Хрватска делегација предвођена загребачким надбискупом кардиналом Јосипом Бозанићем (у пратњи пожешкога бискупа Антуна Шворчевића, тадашњег мостарскога бискупа Ратка Перића и повјесничара Јуре Криште и Марија Јареба), пак, настојала се задржати на констатацији да је Степинац мученик (комунистичког режима) и да је у границама рата покушао и углавном успијевао спашавати људе под ударом усташа те да не стоји оцјена СПЦ-а да је углавном "шутио". Морали смо вјеровати да ће резултат рада Комисије бити већи ступањ сугласности око повијесне улоге Алојзија Степинца, сазнање истине о њему и улазак у климу што је могуће мање међусобних оптужби и нетолеранције. Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције о Алојзију Степинцу 2017. Да ово појасним: Државно тајништво Свете Столице у писму кардинала Пиетра Паролина Хрватској бискупској конференцији од 8. априла 2015. (Број: 3342/14/РС), је да се заједнички чита предратна, ратна, али и послијератна повијест Алојзија Степинца, што је и лаику јасно да се не може обавити у раздобљу мањем од пет година, и то под претпоставком да се стручњаци често састану, као наставак рада Комисије, и да су јој сви архиви, па и они Државног тајништва за доба Другога свјетскога рата, на располагању. Делегација СПЦ-а није жељела да се питање најављене канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца затвори у српско-хрватске односе, јер оно увелике надилази те односе и најизравније је везано уз питање држања и настојања Свете Столице и Ватикана у Другоме свјетском рату. Приопћења која су дана након сваког сусрета Комисије су била штура, чисто протоколарна, а чланови Комисије су, углавном, били закопчани до грла. У име Свете Столице састанцима је предсједао Бернардо Ардура, предсједник Папинског одбора за повијесне знаности. Хрватски представници, поновимо, били су загребачки надбискуп, кардинал Јосип Бозанић, мостарско-дувањски бискуп, монс. Ратко Перић, пожешки бискуп, монс. Антун Шкворчевић те знанствени савјетници с Хрватског института за повијест, др. Јуре Кришто и др. Марио Јареб. Као представници СПЦ-а судјеловали су митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, епископ бачки Иринеј Буловић, епископ славонски Јован Ћулибрк те др. Радмила Радић, знанствена савјетница на Институту за новију историју Србије у Београду, др. Љубодраг Димић, професор на Филозофском факултету у Београду и др. Милан Кољанин, виши знанствени сурадник на Институту за савремену историју у Београду. Мјешовита комисија састајала се шест пута и на пажљиво бираним локацијама у Хрватској, Србији, Црној Гори и Ватикану. Први (12. и 13. јула 2016) и посљедњи (12. и 13. јула 2017), шести пут били су у Ватикану. Други је састанак одржан у Загребу (17. и 18. октобра 2016,када се разговарало о предратном Степинцу), трећи у Новом Саду (13. и 14. фебруара 2017), четврти у Пожеги (20. и 21. априла 2017. - на оба сусрета, у Новом Саду и у Пожеги, се говорило о ратном периоду), пети у Подгорици (7. и 8. јуна 2017, када се анализирало послијератно раздобље). Заседање православно-католичке комисије у Пожеги 2017. Дакле, док су на првом сусрету усвојени оквир и методологија рада, а на задњем је изнесен закључак који се може свести на то да су сви задржали своје почетне ставове, сљедећи састанци били су подијељени на Степинчево дјеловање до 1941, на његов однос према Српској православној цркви и православним вјерницима, потом на његов однос према НДХ и напосљетку на послијератно раздобље и прогон Степинца од комунистичких власти. Степинац и тумачења Чланови Мјешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака на заједничко разматрање лика кардинала Алојзија Степинца, поновит ћу, окупили су се под предсједањем предсједника Папинскога вијећа за повијесне знаности Бернарда Ардуре, 12. и 13. јула 2017. у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану на свому шестом и посљедњем састанку. У име Хрватске бискупске конференције (ХБК) били су присутни: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп пожешки монс. Антун Шкворчевић, бискуп мостарско-дувањски монс. Ратко Перић те Јуре Кришто и Марио Јареб из Хрватскога института за повијест. У име Српске православне цркве били су присутни: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован те стални представник Републике Србије при UNESCO-у Дарко Танасковић. Мјешовита комисија хрватских католичких и српских православних стручњака за заједничко разматрање лика загребачког надбискупа кардинала Алојзија Степинца извијестила је у четвртак 13. јула 2017. у заједничком приопћењу како су "у случају кардинала Степинца тумачења која су претежито давали католички Хрвати и православни Срби остају и даље различита". Комисија је истакнула како је дошла "до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, шутња и стајалишта још увијек предмет различитих тумачења". Наглашава да је проучавање живота кардинала Степинца показало како су све Цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и да су имале своје мученике и исповједаоце вјере. У том смислу, истиче Комисија, како су се њезини чланови сложили око могућности будуће сурадње, у погледу заједничкога рада, како би подијелили сјећање на мученике и исповједаоце вјере двију Цркава. Чланови Комисије сложили су се и да је њихов рад омогућио боље разумијевање повијести у годинама између Првога свјетског рата и 1960. - године смрти кардинала Степинца. Наглашавају како се у раду "могло такођер освијетлити живот и службу једног угледнога католичког Пастира у особито тешком повијесном раздобљу". OKO магазин о Степинцу, 23. септембар 2014. Чланови Комисије истичу како су препознали великодушност папе Фрање који је доброхотно прихватио молбу патријарха Српске православне цркве Иринеја, и одлучио установити Комисију. Сви су зато "захвални на срдачном озрачју, у којем су, с пуном слободом изражавања, могли испунити задаћу повјерену Комисији, то јест приступити заједничком разматрању живота кардинала Степинца". Наводе како су од почетка рада Комисије чланови били свјесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој мјеродавности Папе те признају такођер да свака Црква има властите критерије за поступак канонизације. Пожешка изјава Први јасан знак да је Комисија почела получивати оне ефекте за коју се залагао папа Фрањо и његова дипломација, био је сусрет у Пожеги почетком 2019. У четвртак 17. јануара је у Пожеги у Бискупском дому одржан преважан, можда и повијесни сусрет епископа Српске православне цркве у Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. На сусрет је позвао пожешки бискуп и предсједник Вијећа ХБК за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Из Српске православне цркве на сусрету је судјеловао митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, епископ горњо-карловачки Герасим Поповић, епископ славонски Јован Ћулибрк, епископ далматински Никодим Косовић те епископ осјечко-пољски и барањски Херувим Ђермановић. Уз домаћина, бискупа Шкворчевића, Хрватску бискупску конференцију на сусрету су представљали задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције Желимир Пуљић, сплитско-макарски и метрополита надбискуп Марин Баришић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те тадашњи хварски (сада мостарски) бискуп и (бивши) генерални тајник Хрватске бискупске конференције Петар Палић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промицања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнули су да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко властитих, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљује једне од других. Патријарх Порфирије и владика Јован у Јасеновцу 13. септембра 2021. Бискупи и епископи истакнули су како желе охрабрити вјернике да промичу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости, додаје се у приопћењу ХБК. Разговарало се о актуалностима из јавног живота, с обзиром на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно након њега, те о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995, и Хрвата и Срба. О томе су католички бискупи и епископи СПЦ-а дали и посебну Изјаву коју, још једном, преносим у цијелости: У божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство кршћана, посвједочили смо заједничку вјеру у истога Господина Исуса Криста који "себе даде за нас" (Тит 2,14), изразили једни другима поштовање, подијелили радости и наде, потешкоће и проблеме заједница које предводимо. Изразили смо увјерење како ни једна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу. Споменули смо се тешких страдања српског и хрватског народа те других грађана Хрватске тијеком недавне прошлости у ратним сукобима, прогонима и убијањима, узрокованима мржњом. Свјесни смо да међусобним оптуживањем, манипулирањем повијесном истином, интерпретацијом ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђањима и понижавањима због припадности одређеној нацији или вјери, остајемо заробљеницима прошлости и губитницима у садашњости. Заузимамо се да се знанствено истражи и аргументирано утврди истина о страдању за вријеме II свјетског рата и у вријеме рата у Хрватској од 1991. до 1995. како би се престало лицитирати с бројем страдалих те им вратило достојанство које имају као жртве. Дубоко жалимо сваку недужну жртву било којег народа, вјере или политичког назора из наше недавне прошлости, те свједочимо да све зло и неправде нанесене према њима "надмоћно побјеђујемо у Ономе који нас узљуби" (Рим 8,37). Полазиште нашег пастирског дјеловања у хрватском друштву јест чврсто увјерење да нас је Бог "помирио по Кристу и повјерио нам службу помирења" (2 Кор 5,18). Стога молимо да се на нама оствари Исусова ријеч: "Будите милосрдни као што је Отац ваш милосрдан" (Лк 6,36), да својим праштањем будемо већи од почињеног зла које нас је понизило, те без осветничких мисли и осјећаја мржње у чистом памћењу чувамо спомен на наше недужне жртве, лијечимо рањене душе, промичемо повјерење и разумијевање међу појединцима и народима и на тај начин еванђеоским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности у нашој домовини за сваког човјека. Нека Господ благослови наше братске осјећаје, доброхотне мисли и искрене накане. Бројке и морал Закључно: пред нама је једно ново раздобље, симболично започето избором митрополита Порфирија за патријарха српског. То је раздобље квалитетнијег дијалога који ће бити обогаћен радом хисторичара, али и доведен у разумне оквире, оквире који ће се догодити утврђивањем повијесних чињеница на темељу докумената. Прошло је вријеме митоманије. Прошло је, рецимо, вријеме о напухавању жртава. Како је ми је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк: и српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа Концила и других), су неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања. Елем, пред Српском православном црквом, као највећом вјерском заједницом на овим меридијанима, и пред Католичком црквом много је још посла. Тек су њихови представници тим послом започели. А видите, већ нам је пројурило пет година, и нешто више (љето је иза нас). У трен ока. Сигуран сам да би неки окретнији и конкретнији бискуп на челу ХБК, нпр. надбискуп коадјутор ријечки (и управитељ дубровачке бискупије) Мате Узинић, учинио све да вријеме не цури узалудно. У сваком случају, било би важно да се ствари покрену, да се покаже воља и спремност за корак даље, односно да се наставе у веселијем и кршћанскијем расположењу. Јер ако нема воље и нема весеља ми заправо кршћани и нисмо. Ми само глумимо да то јесмо. Колико познајем патријарха, господина Порфирија, могу рећи да њему до глуме није стало. ОКО: Разговор с Драгом Пилселом 4. октобра 2021.
  4. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице
  5. У ово време пуно лажи и најцрњег и најпримитивнијег несојлука веома је важно да видимо шта су нам то у аманет оставили свети преци. Посебно они са Цетиња, које се до скора као град дичило именом српског почивала а данас се више не може препознати. Веома је, на пример, поучан и занимљив текст Службе св. Петру Цетињском, штампане 1895. године по Благослову Митрополита црногорског, приморског и скендеријског Митрофана Бана, у време независне Књажевине Црне Горе. Текст Службе Светом Петру Цетињском нам говори о свему: и ко су Црногорци и како им се зове Црква и ком народу припадају. Ево само пар секвенци из поменуте Службе. Стихире на Господи возвах: "Имајући вас светитељи: новојаљени Петре Чудотворче Цетињски, Василије Острошки, Стефане Пиперски и Арсеније Косијеревски, који својим моштима освећујете земљу нашу, као угодници Божији, који предстојите Престолу Сведржитеља Бога, усрдно вас молимо, сачувајте отечество наше и све људе крстоносног народа српског. Свеосвећени оче Петре умоли Христа Бога да сачува народ српски од мрежа вражијих ... Усхвалимо сви славу јерараха, светитеља Петра, Српске Цркве светли украс и отечества свога предивну заштиту ... Не заборави отаџбину твоју и српски род." Значи и тада се у независној Књажевини Црној Гори, као и данас, и као и увек, наша Црква звала - Српска Црква а народ у Црној Гори - српски народ. Стога господа србомрсци, немоћници и незналице, ма одакле они били, могу слободно да плачу од муке или шкргућу зубима од зависти. Није забрањено. Нека слободно вришти и плаче свака немоћна поквареност људска и свака злоба демонска, јер сви они који се у Црној Гори кукавички, за чинију сочива, одрекоше својих српских предака и својих српских светитеља - Светога Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светог Стефана Пиперског, светог Арсенија и свих других светих Срба чије свете мошти почивају у Црној Гори, и који би да праве сукобе и јуришају на Цетињски Манастир, заиста и јесу за плакање. Но, није то први пут да су поједини Цетињани и Црногорци правили проблеме Митрополитима црногорским, приморским и скендеријским. Било је тога и раније на претек. И сам Свети Петар Цетињски је за свога живота на земљи трпео велику злобу и невољу од појединих Цетињана. Није Свети Петар 21. новембра 1823. године без велике невоље писао: "Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да од силе Цетињске под старост бјежим из Цетиња ... Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах. Зато ви пишем нека знате, ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат ..." Због таквих проклетих крвомутника Свети Петар Цетињски је у свом Тестаменту из 1830. године између осталог писао: " ... Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или делом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре". А све се то раније, као и данас, због проклете гордости и зависти дешавало, јер Свети Петар Цетињски још 1804. у писму Архимандриту Манастира Пиве Арсенију (Гаговићу) пише са болом: "Ми смо Срби такви. Не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати. И што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која (јер) у србском народу, како и у греческом, гордост царствујет". Но, на хиљаде је сведока, од тада до данас, да свако ко је устајао на Цетињски Манастир, на било коју светињу Српске Цркве или пак лично на Светог Петра Цетињског, желећи ширити мржњу и раздорe, убрзо је од Бога био строго опоменут а неретко и веома оштро кажњен. Ко има уши да чује, нека чује. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава
  6. Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
  7. Од сутра представници Републике Српске не учествују у раду заједничких институција БиХ, поручено је на конференцији за новинаре након одржаног састанка председника свих парламентарних странака са седиштем у Републици Српској поводом најновије одлуке одлазећег високог представника Валентина Инцка.. Седницу је сазвао председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић који је истакао да је на састанку расправа била веома конструктивна и да је донесено неколико заједничких закључака. Он је рекао рекао је да не постоје услови за рад српских представника у институцијама БиХ. https://rs.sputniknews.com/20210726/doneta-odluka-srpska-od-sutra-u-bojkotu-video-1127784034.html
  8. Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског. Све је спремно за долазак поглавара Српске православне цркве патријарха Порфирија у Добој. Данас су радови привођени крају, улице којима ће у четвртак поводом славе града Преображења Господњег проћи литија су дотјериване, а завршен је и мурал са патријарховим ликом. - Та сама траса, што се тиче зеленила, није претјерано захтјевна, углавном се ради о тротоару и асфалтом дијелу, али потрудили смо се да мало украсимо тај дио којим ће ићи литија, окачили смо заставе Српске православне цркве, као и заставе са грбом града Добој. Било је неких радова у Улици краља Александра, код малог парка, калдрма и све остало што је урађено ових дана, па смо и тај дио, што се тиче хоризонталне сигнализације, уредили и заиста мислим да су то финалне припреме што се тиче трасе - изјавио је данас Давор Савић, в.д. начелника Одјељења за стамбено-комуналне послове у Градској управи Добој. Сва возила из улица којима ће се кретати литија биће уклоњена, а из Полицијске управе апелују на Добојлије да буду добри домаћини и што мање користе своја возила, као и да паркинг-мјеста, која се у сриједу од 15 часова и у четвртак неће наплаћивати, препусте гостима из других локалних заједница. Поред припадника свих организационих јединица ПУ Добој, на обезбјеђењу овог значајног догађаја биће ангажоване и њихове колеге из других полицијских управа. - Од момента ступања на територију Републике Српске, односно БиХ и Српске, све вријеме ће Његова светост имати обезбјеђење полицијских службеника током његовог боравка и кретања на подручју Српске. Поред Његове светости, на подручју града очекује се боравак већег броја штићених личности које ће присуствовати обиљежавању славе града, што додатно усложњава сву ситуацију, и број присутних вјерника оба дана говори о једној комплексности самог догађаја - рекао је Предраг Лазић, замјеник начелника ПУ Добој. Долазак патријарха је значајан догађај за све Добојлије, сматра Милка Ћосић, историчар и кустос у добојском музеју. - На ову тему су говорили позванији од мене, али као историчар знам да је то изузетан историјски догађај. О томе ће се судити тек кад дођу нека времена јер долазак духовног пастира Српске православне цркве у ову средину не само да има значај за српски православни народ, него за све грађане који живе у овом граду јер овакви доласци доносе благослов средини. И оно што је за Добој врло важно је да се страдалници из Првог свјетског рата уврсте у календар наше цркве као мученици. Долазак Нјегове светости свакако ће нам отворити неке видике и у будућности ја бих била пресрећна да добојски мученици добију мјесто у календару - навела је Ћосићева. На патријарховом Инстаграм профилу пише да ће послије више од осам деценија Добој угостити српског патријарха, који ће на дан Преображења Господњег служити свету архијерејску литургију, чиме ће овај дан ући у анале као један од најсвечанијих у историји града на три ријеке. - Долазак патријарха Порфирија прва је посета патријарха СПЦ након 83 године, када је на сличном, величанственом догађају, боравио патријарх Гаврило Пети (Дожић). Том приликом, 18. септембра 1938. године, патријарх је освештао новоизграђени Храм светих Петра и Павла, прву православну цркву у Добоју, јер је до тада богослужење обављано у адаптираној кући из 1884. године - пише у објави на патријарховом званичном профилу. Посјета патријарха Добоју је и први његов званични долазак у БиХ након избора на ту позицију, као и прва посјета Епархији Зворничко-тузланској. Патријарх долази сутра, а истог дана у 18.00 часова ће бити дочекан у Храму светих апостола Петра и Павла, у којем ће бити служена доксологија. Наредног јутра у девет часова Његова светост ће служити свету архијерејску литургију са више архијереја и свештеника, а потом ће литија проћи улицама, од храма до Градске управе, гдје ће бити обављено резање славског колача. - И биће културно-умјетнички програм, забавни програм, прикладан том догађају. Ангажовали смо нашу Етно-групу "Ива" и поред тога гост ће бити и Снежана Ђуришић. Мислим да ће то бити адекватан програм за грађане - рекао је недавно Борис Јеринић, градоначелник Добоја, и додао да је поносан што је прва патријархова званична посјета Српске и епархији управо долазак у Добој. Извор: РТРС View full Странице
  9. Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског. Све је спремно за долазак поглавара Српске православне цркве патријарха Порфирија у Добој. Данас су радови привођени крају, улице којима ће у четвртак поводом славе града Преображења Господњег проћи литија су дотјериване, а завршен је и мурал са патријарховим ликом. - Та сама траса, што се тиче зеленила, није претјерано захтјевна, углавном се ради о тротоару и асфалтом дијелу, али потрудили смо се да мало украсимо тај дио којим ће ићи литија, окачили смо заставе Српске православне цркве, као и заставе са грбом града Добој. Било је неких радова у Улици краља Александра, код малог парка, калдрма и све остало што је урађено ових дана, па смо и тај дио, што се тиче хоризонталне сигнализације, уредили и заиста мислим да су то финалне припреме што се тиче трасе - изјавио је данас Давор Савић, в.д. начелника Одјељења за стамбено-комуналне послове у Градској управи Добој. Сва возила из улица којима ће се кретати литија биће уклоњена, а из Полицијске управе апелују на Добојлије да буду добри домаћини и што мање користе своја возила, као и да паркинг-мјеста, која се у сриједу од 15 часова и у четвртак неће наплаћивати, препусте гостима из других локалних заједница. Поред припадника свих организационих јединица ПУ Добој, на обезбјеђењу овог значајног догађаја биће ангажоване и њихове колеге из других полицијских управа. - Од момента ступања на територију Републике Српске, односно БиХ и Српске, све вријеме ће Његова светост имати обезбјеђење полицијских службеника током његовог боравка и кретања на подручју Српске. Поред Његове светости, на подручју града очекује се боравак већег броја штићених личности које ће присуствовати обиљежавању славе града, што додатно усложњава сву ситуацију, и број присутних вјерника оба дана говори о једној комплексности самог догађаја - рекао је Предраг Лазић, замјеник начелника ПУ Добој. Долазак патријарха је значајан догађај за све Добојлије, сматра Милка Ћосић, историчар и кустос у добојском музеју. - На ову тему су говорили позванији од мене, али као историчар знам да је то изузетан историјски догађај. О томе ће се судити тек кад дођу нека времена јер долазак духовног пастира Српске православне цркве у ову средину не само да има значај за српски православни народ, него за све грађане који живе у овом граду јер овакви доласци доносе благослов средини. И оно што је за Добој врло важно је да се страдалници из Првог свјетског рата уврсте у календар наше цркве као мученици. Долазак Нјегове светости свакако ће нам отворити неке видике и у будућности ја бих била пресрећна да добојски мученици добију мјесто у календару - навела је Ћосићева. На патријарховом Инстаграм профилу пише да ће послије више од осам деценија Добој угостити српског патријарха, који ће на дан Преображења Господњег служити свету архијерејску литургију, чиме ће овај дан ући у анале као један од најсвечанијих у историји града на три ријеке. - Долазак патријарха Порфирија прва је посета патријарха СПЦ након 83 године, када је на сличном, величанственом догађају, боравио патријарх Гаврило Пети (Дожић). Том приликом, 18. септембра 1938. године, патријарх је освештао новоизграђени Храм светих Петра и Павла, прву православну цркву у Добоју, јер је до тада богослужење обављано у адаптираној кући из 1884. године - пише у објави на патријарховом званичном профилу. Посјета патријарха Добоју је и први његов званични долазак у БиХ након избора на ту позицију, као и прва посјета Епархији Зворничко-тузланској. Патријарх долази сутра, а истог дана у 18.00 часова ће бити дочекан у Храму светих апостола Петра и Павла, у којем ће бити служена доксологија. Наредног јутра у девет часова Његова светост ће служити свету архијерејску литургију са више архијереја и свештеника, а потом ће литија проћи улицама, од храма до Градске управе, гдје ће бити обављено резање славског колача. - И биће културно-умјетнички програм, забавни програм, прикладан том догађају. Ангажовали смо нашу Етно-групу "Ива" и поред тога гост ће бити и Снежана Ђуришић. Мислим да ће то бити адекватан програм за грађане - рекао је недавно Борис Јеринић, градоначелник Добоја, и додао да је поносан што је прва патријархова званична посјета Српске и епархији управо долазак у Добој. Извор: РТРС
  10. Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  12. Треба знати, да не кажем изузетно је важно знати, какву мученичку и страдалну судбину проживљава Кина у својој историји, која је готово иста као српска. У овој емисији чућете потресне детаље од којих су неки застрашујући.
  13. Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“? Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане. У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији? Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег. Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији? Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка. Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека? Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода. Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ? Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу. Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе? Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације. У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља? Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук. Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао? Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве. Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене? Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично. Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније? Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип. У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава? „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака. О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу? Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере. ПЕЧАТ
  14. Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“? Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане. У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији? Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег. Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији? Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка. Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека? Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода. Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ? Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу. Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе? Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације. У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља? Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук. Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао? Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве. Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене? Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично. Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније? Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип. У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава? „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака. О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу? Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере. ПЕЧАТ View full Странице
  15. „Организујемо за Сретење Господње добровољно давалаштво крви у неколико градова широм региона“, изјавио је за Радио „Слово љубве“ Миливоје Брковић, оснивач НВО „Српска нит“. „Успешно смо спровели акцију добровољног давања крви у Прокупљу 8. фебруара 2021. године. У плану је да наше следеће акције буду: 12. фебруара у Београду, 14. фебруара у Подгорици, 20. фебруара 2021. године у Косовској Митровици, као и 12. и 15. фебруара у Требињу, где ће нам се придружити и наша браћа из Билеће и Гацка “, најавио је г. Брковић. Српска нит је у протеклој, литијској години организовала неколико акција добровољног давања крви у Црној Гори о празницима Видовдану и Аранђеловдану. Људи су били посебно мотивисани и спремни да и на овај начин помогну другима, без обзира на верску и националну припадност. „Српска нит“ је настала у циљу промосивања српског националног, културног и духовног идентитета и делује са благословом Српске Правосалвне Цркве. За Божић су однели 5 тона помоћи за страдалну браћу у Ораховцу, Ораховцу, Великој Хочи и Призрену. „Настојимо да идентитет „Српске нити“ буде збир свих наших индивидуалних прегнућа, која кроз нашу организацију добијају општенародни смисао. Давање себе другима је хришћански, дати крв за другога - то је први корак ка спасењу. Ми смо младо удружење, али већ дајемо озбиљне резултате и верујем да ћемо трајати“, поручио је оснивач „Српске нити“ Миливоје Брковић. Извор: Радио "Слово љубве"
  16. Не знам да ли је неопходно са се састаје Синод, али ми СПЦ требала имати и званичан став. Ово је питање на које се позивају многи верници. Владика Лаврентије је примио вакцину, има оних који нису узели и верујем да је неће узети, али који је званичан став СПЦ то није неважно питање, а неки верници Останите ми с Богом!
  17. Благодарећи Господу, уз подршку целокупне српске заједнице која се ујединила око пројекта од виталног значаја за њено духовно и национално биће у Аустралији и Новом Зеланду, 27. јануара 2021. године, на дан прослављања Светог Саве, првог Архиепископа и Просветитеља српског, отворен је Колеџ Светога Саве. Свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ г. Силуан уз саслуживање протојереја-ставрофора Миодрага Перића и Николе Билића, протонамесника Александра Милутиновића и ђакона Милоша. Одговарао је хор цркве Светог кнеза Лазара из Александрије. -Нека је срећна слава свима који прослављају Светог Саву широм континента и света, нашег апостола, онога који је повео наш народ за духовну руку за Господом Христом, и тиме нас повео путем који води у живот. Ми у Аустралији се данас посебно радујемо јер смо благословени да на данашњи дан служимо свету Литургију у храму нашега Колеџа, наше прве српске школе на Петом континенту, која је посвећена највећем просветитељу и учитељу рода нашег. Ово је историјски тренутак када се показују плодови стрпљивог, заједничког труда и рада многих. У смирењу, радости и љубави Христовој, са Небеском Србијом благодаримо Богу за ову школу где ће наша деца неговати своју веру, где ће неговати и учити свој језик и своје обичаје. Нека ово буде наш нови почетак, новог корачања, храброг корака на Петом континенту, ка отварању нових школа и ка постизању циљева који су за добро наше заједнице, поручио је владика Силуан. Након свете Литургије уследила је молитва за учитељице и ђаке на почетку школске године, као и чин ломљења славског колача. У 14 часова, почела је званична церемонија свечаног отварања уз присуство уваженe Гледис Береџиклијан, премијеркe Новог Јужног Велса, епископа Емилијана из Грчке Православне Архиепископије, свештенства, званица из политичког врха Новог Јужног Велса, представника амбасада Србије и Босне и Херцеговине, кумова Колеџа, родитеља и првих ђака. Након обраћања Епископа, уследили су говори г. Џефа Њукома, председника Удружења независних школа Новог Јужног Велса; г. Филипа Радока, градоначелника Хорнсбија; и на крају Премијерке која је похвалила пројекат српске заједнице и потом пресекла врпцу и званично отворила Колеџ Светог Саве. Уследио је обилазак школе и фотографисање са првом генерацијом ђака који су уписали Колеџ. ВИДЕО: https://www.facebook.com/stsavacollege/videos/vb.1055823611135729/418562442801448/?type=2&theater Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  18. Да ли сутра увече дочекујемо Српску Нову годину, Православну Нову годину или Нову годину по јулијанском календару, сазнајемо у разговору са јерејем Владаном Костадиновићем. Разговор је реализован на програму Радија Златоусти, Православне Епархије шумадијске. Звучни запис разговора
  19. Сјетимо ли се наших предака који су вијекове провели у тами ропских ноћи, тек тада ћемо знати шта Република Српска истински значи онима који је воле. Значи им слободу, мир, достојанство, спокој… Само они који памте своју прошлост могу имати будућност, јер знају од чега су кренули и гдје иду. Ми, Срби, знамо да смо свој слободарски дух, наслијеђен о предака, уткали у жељу за слободом, а име те слободе данас је Република Српска. Српска је у свом имену сачувала оне који су јој даровали живот, младост, огњишта… Зато, памтећи Српску морамо памтити оне који су је створили, не дајући времену да њихова свијетла имена прекрије заборав. Како будемо памтили њих, тако нека и ми будемо запамћени. Свака године радост је другачија, али је повод исти – рођендан Републике Српске, њена Крсна Слава и њено постојање! Зато је свако од нас понаособ, својим радом, залагањем и поштењем, свакодневно треба чинити бољом, јер је она створена и за оне који другачије мисле и који се другачије зову. Да је Република Српска створена да би једном нестала, не би за њу гинули најбољи! Зато ће Српска трајати све док је оних који је поштују, а таквих ће бити чак и онда када у вјечност преселе сви они који су је стварали и били свједоци њеног раста и трајања. Док волимо и чувамо Српску, дотле ће бити и нас у овој земљи коју је натопила крв наших предака. У њихово и у име оних који ће тек доћи, учинимо је бољом, богатијом, снажнијом и праведнијом, да би нам вјечно трајала, да би у њој слободно и са радошћу живјели потомци оних истих чији смо слободарски сан већ одсањали. Српска никада није била пријетња никоме и ничему, и нико не треба да страхује што она постоји. Зато је не може уништити мржња других, већ је само могу ослабити наше унутрашње подјеле. Када год имамо различита мишљења по многим питањима, никада, ни на трен, њу не доводимо у питање, јер док имамо Српску имамо гдје и живјети и стварати, рађати се и умирати. Чувајмо Српску да бисмо сачували себе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  20. У издању Института за српску културу из Никшића објављена је монографија Српска Црква и модерна државност протојереја-ставрофора др Велибора Џомића. Рецензенти књиге су универзитетски професор др Саво Марковић, правни историчар, и научни саветник др Недељко Радосављевић, историчар из Историјског института из Београда. Монографија је посвећена 800-годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) и 800-годишњици од оснивања Епископије зетске (1220-2020). Књига представља један од плодова ауторовог дводеценијског истраживања државно-црквених односа. Аутор у уводном делу констатује да ”однос Цркве и државе у српској историји, па и данас, представља један од најважнијих и најсложенијих друштвених односа који је имао и има свој нормативни израз у различитим правним системима”. Имајући у виду да се у модерној државности темељ државно-црквених односа утврђује уставом, аутор подсећа да је Свети Сава је у Карејском типику први у нашем народу употребио појам “устав” (”уставац”). Такође, веома је важна констатација да, све до наших дана, питању односа државе и цркава и верских заједница није посвећивана одговарајућа пажња у савременој правној науци на нашим просторима. С једне стране, у времену идеолошких тумачења државе, устава и права уопште, разматрање односа државе и верских заједница није била популарна тема и није завређивала посебну научну пажњу и теоријску разраду. Преко овог питања се у правној науци деценијама само овлаш прелазило, а коментари о томе готово да нису дужи од уставног текста који регулише ову значајну област. Аутор је у овој књизи на 300 страна истражио историјат сложених црквено-државних односа код Срба од средњег до новог века. Детаљно проучавајући системе односе државе и Цркве кроз историју, аутор у првом делу монографије обрађује до сада познате системе односа државе и цркве; систем сагласја цркве и државе, систем хегемоније државе над црквом, систем хегемоније цркве над државом, систем државне цркве, систем признатих цркава и верских заједница и систем одвојености цркве од државе. У другом делу је обрађен правни положај Српске Цркве у средњовековној српској држави. У том делу, незаобилазан је Свети Сава са Законоправилом и његовим свеукупним делом. У том периоду је Жичка Архиепископија добила аутокефалност, а Савин брат је крунисан за српског краља у Манастиру Жичи као тадашњем седишту Архиепископије. Однос Цркве и државе је уређен по источно-ромејском моделу симфоније (сагласја) Цркве и државе. Централни део књиге је посвећен правном положају Српске Цркве у две нововековне српске државе: Кнежевини и Краљевини Србији, Књажевини и Краљевини Црној Гори, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, СФР Југославији, СР Југославији и Државној заједници Србије и Црне Горе. У питању је период од 1804. до 2003. године, а током скоро два века модерне државности на нашим просторима донет је читав низ државних правних аката – устава и закона – од Сретењског устава 1835. године до Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора. У Кнежевини и Краљевини Србији је донето шест устава и четири системска закона о Цркви и примењен је систем државне цркве. У Књажевини и Краљевини Црној Гори је донет један државни устав, а књаз Никола је прогласио два црквена устава и два закона којим је примарно регулисан правни положај Цркве применом система државне цркве. Аутор је посебно посветио пажњу утицају државне власти на унутрашња црквена питања, а однос државе према Цркви је пратио управо линијом поштовања унутрашње аутономије Цркве. Осим правног положаја државне Цркве, обрађено је и питање правног положаја припадника мањинских верских заједница – римокатоличке, јеврејске, протестантске и исламске. Осим државно-правног односа, у овом делу књиге је обрађено и питање статуса Цркве у Србији од признања аутономије 1831. године до признања аутокефалности 1879. године са јасним наводом да Митрополија у Црној Гори никада није ни тражила, а ни имала аутокефалност. Од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године примењиван је систем признатих цркава и верских заједница. Овај систем је политички прокламован Крфском декларацијом, а нормативно имплементиран одредбама Видовданског устава од 1921. године. Посебно је указано да државна власт, и поред вишегодишњих настојања, није имала снаге да донесе закон којим би на исти начин уредила правни положај признатих цркава и верских заједница. Из тог разлога, у периоду тзв. шестојануарског режима 1929. године је започет процес доношења појединачних закона за признате цркве и верске заједнице. Иако су донети закони о Српској Православној Цркви, Исламској заједници, Јеврејској заједници и црквама аугсбуршког исповедања, представници Римокатоличке цркве нису прихватили да се њихов правни положај уреди законом већ су инсистирали на закључивању конкордата са Светом Столицом. Конкордат је закључен 1937. године, али није ратификован у Скупштини због огромног незадовољства грађана. За време трајања овог система, државна власт је донела два устава и четири системска закона за четири признате цркве и заједнице. После Другог светског рата и успостављања комунистичког режима, нормативно је имплементиран систем одвојености цркава и верских заједница од државе. Наступиле су нове неприлике за цркве и верске заједнице, јер је комунистички режим системски спроводио терор над свештеницима и верским службеницима, као и над верницима. Агресивна атеистичка пропаганда је допирала до свих сфера друштва, а посебно у систему образовања. Црквама и верским заједницама је национализована огромна имовина. У том периоду, државна власт је донела 3 устава, један савезни и шест републичких закона о правном положају цркава и верских заједница. Иако је уставима прокламовано и зајемчено право на слободу вероисповести, државна власт га је у пракси грубо нарушавала и кршила. После разбијања социјалистичке Југославије, донет је један савезни устав и једна уставна повеља заједничке државе Србије и Црне Горе, а државе чланице су донеле и по један републички устав. И даље је примењен систем одвојености цркава и верских заједница од државе, али кроз тзв. кооперативну одвојеност. У Србији је 1993. године стављен ван снаге Закон о правном положају верских заједница од 1977. године, али је у Црној Гори исти социјалистички закон остао на снази. На крају, прота Велибор Џомић је закључио да је ”правна држава најбољи оквир за поштовање људских права и регулисање уставно-правног положаја цркава и верских заједница. Уколико су основни циљеви уставотворца и законодавца везани за ту премису онда се пуна слобода остварује кроз сваки систем односа између цркава и верских заједница и државе које међународни стандарди оцењују као адекватни оквир”. С правом је истакнуто да свака државна власт, приликом регулисања правног положаја Цркве и верских заједница, мора да има у виду историјску улогу и цивилизацијски значај цркава и верских заједница, а посебно да је и савремени човек, пре свега, слободан и да је он и homo religiosus. Црква и верске заједнице у правном смислу речи биле су и остају институције sui generis у модерним правним системима и државама. Књига је, иако је у питању научна монографија са обиљем правних извора и литературе, писана тако да је разумљива широј читалачкој публици, а доноси обиље интересантних историјских података. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Слава Српске Атине ‒ Обновљење храма Светога великомученика Георгија, прослављена је служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму, а у Градској кући су благосиљани славски дарови. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у понедељак, 3/16. новембра 2020. године, у Светогеoргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, јерођакона Јустина (Живанића), братства Саборног храма и новосадских ђакона. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је казао да у наше време има страдања за Христа. Нарочито има у земљама у којима има муслиманских екстремиста, али није само међу њима. Често је њихов екстремизам изазван бруталношћу насиља према њима, у њиховим сопственим земљама, тако да то планетарно зло долази са разних страна. У таквим сукобима и трвењима, екстремним злочиначким подухватима, веома често страдају хришћани. То се дешава, с времена на време, у Египту; то се десило у Сирији; то се, у наше дане, дешава у Јерменији; то се дешавало недавно, а понекад и данас, на светој земљи Косова и Метохије, и другде где наш народ живи и, својим страдањем, сведочи веру у Христа, као што је то чинио свети Георгије. У нашем времену, од нас се тражи да сведочимо веру, наду и љубав – не тако радикално, не по цену живота, али по цену личне жртве, у сваком случају. Никада се не може бити хришћанин, и то православни хришћанин, само декларативно, на папиру или на устима, или из неких идеолошких разлога. Не! Наша вера се не намеће, она се сведочи, навео је владика Иринеј. Честитавши славу Новосађанима, Епископ бачки је пожелео да, молитвама светога Георгија, празновање градске славе идућих година буде у бољим приликама него што су оне данас. Људи су приморани, због ситуације, да носе маске, да се склањају у домове. Такве су данас прилике и не смемо да ропћемо, него да, са стрпљењем и надом, очекујемо боље дане, поручио је Преосвећени владика Иринеј. Епископ је благосиљао славске дарове, колач и кољиво. Литургији су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, госпођа Јелена Мирковић Радомировић, председник Скупштине Новог Сада, г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе града Новог Сада, и многи други. Прослава Ђурђица настављена је благосиљањем славских дарова у Градској кући, уз ограничен број званица због актуелне епидемиолошке ситуације. Чин благосиљања колача и кољива извршио је Епископ мохачки, уз саслужење јерођакона Јустина, протонамесника Горана Димића и протођакона Горана Ботошког. Том приликом, владика Исихије је честитао празник свим становницима Новог Сада, а упосленицима у Градској кући пожелео је да, по узору на светог Георгија, обављају своје световне дужности. Угледајући се на великомученика Георгија да имате његову непоколебивост, одлучност и јунаштво, нагласио је Преосвећени. Градоначелник је казао да је Ђурђиц заједничка слава свих Новосађана. Много је снажан заштитник Новог Сада, вероватно је један од најпоштованијих светаца у хришћанству. Много је снажан и Нови Сад, такав град и мора да има великог заштитника, рекао је г. Вучевић. Овогодишњи кум славе Града Новог Сада је г. Синиша Јокић, који је присутне подсетио на историјат Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости! Свети изданци владарске породице Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори Прилог Радија Светигора Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Одличан текст Ведрана Гагића. Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за...
  24. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с
  25. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с View full Странице
×
×
  • Креирај ново...