Претражи Живе Речи Утехе

Из кабинета оштро осуђују малициозне интерпретације и наводе да предсједник Србије апсолутно стоји чврсто уз своју Српску православну цркву свуда гдје она живи и дјелује, па тако и у Црној Гори Предсједништво Србије; фото: Саша Џамбић/srbijadanas.rs ИН4С је контактирао кабинет предсједника Србије везано за изјаву коју су режимски медији интерпретирали као наводно признање предсједника Србије о наводној ”аутокефалности такозване ЦПЦ”. Из кабинета оштро осуђују малициозне интерпретације и наводе да предсједник Србије апсолутно стоји чврсто уз своју Српску православну цркву свуда гдје она живи и дјелује, па тако и у Црној Гори. „Нема ни говора о било каквом ”посредном” признавању аутокефалности ЦПЦ од стране предсједника како су то неки медији врло злонамјерно покушали да истакну. То наравно није његов став. Напротив, ноторна је чињеница да је једина канонски призната и аутокефална Српска православна црква у Црној Гори.“, нагласили су у кабинету предсједника Србије. View full Странице

Поштоване колегинице, колеге и синдикални саборци. Дана 30. марта 2019. године, навршиле су се пуне четири године од кад смо добили репрезентативни синдикат, Војни синдикат Србије. Наш синдикат, основали смо и регистровали по закону, са циљем унапређења наших услова рада и материјалног статуса. Ништа више од тога не тражимо ни данас. Закон о раду јасно каже да је право запослених да преко синдиката преговарају о закључењу колективног уговора, тачније да са послодавцем преговарамо о томе под којим ћемо условима радити. Закон каже и да су учесници колективног уговора дужни да преговарају. Закон каже и да је послодавац дужан да консултује репрезентативни синдикат кад израђује прописе који се тичу права из радног односа. Закон каже и много тога другог али, у пракси се показало да наш послодавац оличен у министру одбране на очигледно дрзак, безобзиран и безобразан начин, потпуно игнорише сва наша права и грубо крши законе на штету нас и наших породица. Не треба нама нико да говори, а понајмање министар, какво је данас стање у војсци, у каквим условима и околностима радимо, колико тешко и лоше живе наше породице, колико смо понижени. И даље је приоритетан задатак метла и кошење траве, и даље нам је плата за око 35% испод законског минимума, и даље немамо исхрану у току рада и регрес, и даље лечење и партиципацију плаћамо двоструко више од осталих грађана, превоз на посао и са посла нам се плаћа онолико колико министар сматра да је довољно, и даље идемо голи и боси, и даље без накнаде радимо прековремено више него је то дозвољено законом, и даље радимо послове више радних места без накнаде, и даље немамо адекватну заштитну опрему, а оној коју имамо ресурси су одавно истекли, и даље је нас 19000 стамбено незбринуто, и даље су војници у робовласничком положају, и даље нас свакодневно напуштају колеге којих је у задње 4 године из наше војске отишло преко 4000, итд. итд. Овако можемо у недоглед. Свакодневно слушамо лажи и пропаганду министра одбране о никад бољем стању у војсци, а кад смо против тих лажи подигли свој глас, прогласили су нас државним непријатељима, нас који смо крварили за ову земљу док су они профитирали и дезертирали. Наше представнике најпре су покушали су да поткупе и ућуткају, а када им то није успело почели су да им прете и да их прогањају, шиканирају и малтретирају. Потсећамо вас да је министар Вулин, председнику нашег синдиката који је до јуче важио за једног од најбољих старешина у војсци, који је војну школу завршио као први у класи, дао отказ, иако међународне конвенције и Закон о раду кажу да председник синдиката не може бити позван на дисциплинску одговорност нити може добити отказ са рада. Сада је на реду за „одстрел“ генерални секретар, а после тогаи сви ви који тражите и браните своја законом гарантована права. Браћо и сестре, српска војско, никад у нашој историји нисмо били понижени, деморалисани и разочарани као данас. Никад српски војник није трпео оне који су тлачили наш народ, ко год он био. Дужност државе је да нас и наше породице обезбеди у сваком смислу, а наша дужност и посао је да за ту државу дамо и живот ако је потребно. Зато браћо и сестре, нека се свако од нас запита да ли је спреман да изврши своју дужност. Где смо сад кад су нас они који себе називају државом, прогласили државним непријатељима. Замислите тај апсурд. Нека се свако од нас запита да ли ће да настави да ћути и трпи или ће стати у строј испред свог народа и уз свог комшију, пријатеља, рођака, децу и гласно и јасно рећи НЕ, зулуму и тиранији која нас је задесила и која прети да нам потпуно уништи државу и будућност нас и наше деце. Нека се свако од нас запита шта га чека сутра и где нам је част на коју волимо да се позивамо. Да ли смо достојни части, униформе и храбрости наших предака. Они који нису спремни и на најмању жртву за Србију, њену децу и њену светлу будућност, нису достојни ни нас ни униформе српског војника. Зато браћо и сестре, у наредним данима, кад Србија и народ позову, да сви будемо са њима јер нас на то обавезује наша историја, војничка част и заклетва. То дугујемо будућности наше деце и Србије којој служимо. Позивамо све чланове Војног синдиката Србије, и остале професионалне припаднике војске, да се у што већем броју активно укључе у свенародне протесте јер је то наше уставно и законско право. То је законит и достојанствен начин да кажемо да смо незадовољни и да хоћемо да нас и наша права поштују. Позивамо све колеге и колегинице који учествују на протестима да се јаве нашим представницима, како би смо координирали заједничке активности на протестима, спровели их организовано и безбедно и како то доликује нашој професији. Живела слободна Србија.

Непуних пет година по успоствљању верске службе у Војсци Србије, група припадника Министарства одбране и Генералштаба Војске Србије кренула је на, још једно у низу, поклоничко путовање које организује Одељење за веру Управе за људске ресурсе (Ј-1) Генералштаба Војске Србије. Овај пут одредиште је у братској Црној Гори, у крајевима Старе Херцеговине, подно острошких врлети. Свима нама, бар из прича, познат крај. Свето место где се, у стрмој острошкој литици, угнездио небески чаробан манастир Острог. И што је најважније, место где почивају чудотворни земни остаци једног од највећих и најпоштованијих светитеља којег наш народ, и многи други православни, али и инославни народи, поштују и коме непрестано молитвено хрле и поклањају му се - Свети Василије Острошки. Небројени су случајеви посведочених исцељења и оздрављења и многобројних чуда којим се овај велики светитељ пројављује као образац Божје милости и љубави према људима. Непрегледна река оних који трагају за Истином и оних измучених разним недаћама и бригама овоземаљског живота вековима чини јединствену, непрекидну колону поклоника, којој се, напокон, придружила и поменута група, која је и претходница и представник свих оних који часно служе отаџбини Србији бранећи и гарантујући мир свим њеним грађанима. У складу са важећим прописима, Министар одбране је својим наређењем омогућио стварање услова да би група предвођена Поклоничком агенцијом Српске Православне Цркве Доброчинство са дугогодишњим искуством и под будним оком писца ових редова, духовника на овом путовању, главног војног свештеника мајора Слађана Влајића, остварила зацртане циљеве и отворила врата и наредним групама поклоника из Министарства одбране и Војске Србије. А то ће свакако бити могуће и много лакше захваљујући и очинској и братској љубави којом је, по Архијерејском благослову, група дочекана у Митрополији црногорско-приморској. Након ноћног путовања, нови дан је поклонике дочекао дарујући им јутарњу молитву са игуманом и братством манастира Морача, где су се заједнички помолили за здравље над руком Светог свештеномученика Харалампија која се чува у овом манастиру. Након братског освежења и духовног окрепљења у манастирској порти, група је, пратећи жубор бистрозелене лепотице Мораче, кренула пут Подгорице. Преподневно јужњачко сунце топло је дочекало поклонике испред подгоричке краснице, Саборне цркве Васкрсења Христовог. Са истом топлином и братском добродошлицом групу су дочекали и подгорички свештеници, протопрезвитер-ставрофор Драган Митровић, старешина храма, и протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, који су поклонике провели кроз храм и упознали их са свим његовим лепотама и узвишеношћу. Врхунац обиласка храма свакако је предстваљало целивање многобројних моштију које се овде чувају, а које, уистину, чувају и овај храм и све нас. Уследила је трпеза љубави и разговор са свештеницима, а потом је група испраћена ка Даниловграду и манастиру Ждребаоник. У овој предивној оази, смештеној у кршевитој, али плодној, Бјелопавлићкој равници, својом лепотом зрачи Светоархангелски манастир у коме почива свето тело Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, наследника Светог Саве на трону Српске Цркве. Црква, која је почетком 19. века изграђена на темељима немањићког храма, чува и мошчаник у којем су похрањене мошти неколико великих православних светитеља. Након целивања светих моштију и упознавања са историјом и значајем манастира, дивно сестринство је сабрало поклонике под трем манастирског конака на освежење како телесно тако и духовно. Дивно је било осетити мир и лепоту манастира за које се старају вредне монахиње ждребаоничког сестринства. Окрепљени и оснажени, поклоници су се упутили ка дугоочекиваном сусрету са Острогом и Светим Василијем. По доласку у манастир, скоро сви из групе су се пешице упутили ка Горњем манастиру, где су провели поподне и вече, молећи се поред светитељевог кивота. Ту су и преноћили. Већина под отвореним небом, целоноћно созерцавајући сву силу овог светог места и љубави Божје и Светитељеве која се непрестано излива на род наш српски. Део онога што краси острошку обитељ јесте и гостољубље и братољубље које су поклоници могли да осете током вечере, када их је, у Митрополитово име, поздравио и духовно саветовао и јеванђелски снажио протосинђел Сергије. Није било онога чије срце и душа нису били дирнути благошћу и лепотом његових поучних речи, а сваки поклоник је дарован иконом Светог Василија и књигом о његовом житију, чудима и о самом манастру Острог. Посебан дар захвалности за подршку овој групи поклоника, светитељеву икону и књиге о светитељу, отац Сргије је уручио и за Министра одбране. Након исповести и литургијског сабрања у Горњем манастиру, део поклоника је приступио и светој тајни причешћа потврдивши и запечативши тако на најбољи начин завет по којем су кренули на овај пут. Духовник и вођа овог путовања, протонамесник Слађан Влајић, био је почаствован служењем јутарења и свете Литургије и причешћем у Светотројичној цркви Доњег манастира. Са осећајем синовске захвалности Богу и острошком светитељу као и целокупном клиру Митрополије црногорско-приморске, поклоници су кренули назад за Србију и Београд. На том путу, немогуће је мимоићи манастир Милешеву и љубав Епископа милешевског који је одувек био искрен пријатељ и молитвени заступник Војске Србије и војног свештенства. И овај пут је владика Атанасије дочекао представнике Војске Србије, указавши им част и поштовање, лично им предстваљајући манастир, а потом је са сестринством угостио поклонике у манастирској гостопримници, где су уз трпезу љубави провели пријатно време поучавајући се у мудрим речима овог драгог Архипастира. У духу припрема за обележавање осамстоте годишњице манастира Милешева, поклоници су даровани најновијом монографијом о манастиру која је публикована само пар дана пре ове посете. И тако, напојени слатким чарима православне духовности и осведочени у љубав и очинску и братску бригу свих оних дивних предстваника Српске Православне Цркве, који даноноћно бдију и чувају поменута света места и светиње, поклоници су се вратили у српску престоницу, својим породицама и својим дужностима које обављају како би грађани Србије могли мирно да спавају. Верујемо да ће мир и спокој, који су осетили и задобили на овом путовању, донети у своје домове и своје касарне, и да ће га умножавати и ширити својим ближњима и свима око себе, а за добро свих нас. На крају, важно је исказати и неизмерну захвалност дивном протојереју-ставрофору Обрену Јовановићу, секретару Митрополије црногорско-приморске, који је непрестано бдио и пратио сваки корак ове групе, како би путовање припадника Војске Србије протекло у најсавршенијем поретку и у славу Богу. А да другачије није могло бити, сведочи и својеврсна чудновата околност коју, за крај овог извештаја, подносимо читаоцима на увид и суд. Наиме, повратак ове групе поклоника је непланирано, услед ранијег почетка богослужења суботом ујутру, уследио један сат раније од оног што је било предвиђено планом путовања. Чини нам се, сасвим довољно да група око 15.20 часова прође поред недавног масовног протестног окупљања у Пријепољу, када је, десетак минута после проласка групе ка манастиру Милешева, за саобраћај блокиран магистрални пут који спаја Србију и Црну Гору. Блокада је потрајала два-три дана, а група поклоника се, као што рекосмо, благодаћу и благословом Светог Василија Острошког, слава му и милост, срећно, сигурно и на време вратила у Београд. Главни свештеник Војске Србије протонамесник мајор Слађан Влајић View full Странице

Скок из 26-ице је сан свих падобранаца света. Ми Срби имамо привилегију да већ неколико деценија скачемо из ње. Богом је дано то што ће нам Руси дати та два авиона. Они ће доста унапредити ресурсе из којих се скаче за српско војно падобранство, надам се и за спортско, каже за Спутњик Миодраг Кастратовић, један од оснивача клуба „Архистратиг“. Некадашњи припадници чувене 63. Падобранске бригаде удружили су се у Падобранском клубу „Архистратиг“, који негује најлепше успомене часне јединице, а пре свега лепоту дружења коју са собом носи овај необичан и ризичан спорт. Падобранце ветеране ових дана окупио је Аранђеловдан, јер овог небеског команданта славе као свог заштитника. Кажу да се чудним сплетом околности све важно за клуб десило на „црвено слово“, основани су на дан Светог Алимпија Столпника 9. децембра 2014, регистровани на Светог Николу, а примљени су у Међународни савез падобранаца Русије као пуноправни члан на Светог Илију. „Архистратиг“ окупља више од десет генерација падобранаца, скачу дечаци од 16, младићи од 20 и искусни падобранци од 70 година. Међу члановима клуба је и Јованка, мајка хероја 63. Падобранске Горана Остојића, који је погинуо на Косову 1989. године. Она је најстарији члан клуба и најстарији активни падобранац у Србији, последњи пут је скочила у 83 години. Био је то њен други скок, а планира и да обори Гинисов рекорд. Миодраг Кастратовић, једна од оснивача клуба који данас обавља посао генералног секретара, каже да свако може да скочи, а као најбољи пример наводи девојчицу Јану Пауновић која болује од церебралне парализе, а која је скочила са 3.600 метара. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Падобранство је скуп спорт, у клубу се надају да ће им помоћи они који схватају ову чињеницу, али не новцем, већ добром вољом да се одржи дух чувене 63. Падобранске бригаде. „Страх постоји, живимо са чињеницом да је могућа повреда или смртни исход, али ако се добро припремите, ако је обука обављена како треба, скакање вам ипак представља задовољство, испуњава вас у тој мери да једноставно никад не желите да се зауставите. То објашњава моју причу, скочио сам после 28 година, без обзира на стање мојих ногу. Да сам ја на њиховом месту, не би себе пустио да скочим, али урадио сам двоструки салто из Ан-2, који сада непрекидно анализирамо“, каже Кастратовић, који такође има озбиљне здравствене проблеме. Почеци формирања падобранских јединица на нашим просторима везани за 1940. годину, када је наредбом тадашњег Генералштаба при команди РВ формирана падобранска чета. Пре тога у Панчеву је формирана падобранска школа. Припадници 63. Падобранске, који су данас део Специјалне бригаде Војске Србије, баштине и 14. октобар 1944. године када је од рањених бораца НОБ-а који су били на рехабилитацији у Италији формиран први падобрански батаљон. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Живимо са чињеницом да је могућа повреда или чак смртни исход скока, али падобранство толико испуњава човека да не желите да престанете да скачете, кажу у „Архистратигу“. Оснивач клуба, руководилац Центра за обуку падобранаца, пуковник Ненад Кузмановић каже да припадници ове јединице и после времена разарања и смрти могу да се похвале својим угледом. Рејтинг наших падобранаца гледа се кроз спорт, али и кроз борбене активности, ангажовање у ратним операцијама, којих је, на несрећу, код нас било доста, од Словеније до Косова и Метохије, подсећа Кузмановић, у чијој породици скачу три генерације. „Ниједан наш припадник није оптужен да је било шта нечасно урадио, били смо крајње часни и професионални у свему томе. То се препознаје где год да одемо, са дужним поштовањем се опходе према нама. Често кажемо: ’Ех, да хоће наша држава да има однос према нама као што га имају странци, свет‘“, каже овај пуковник у пензији. Како би окупио и припаднике 63. Падобранске из старих времена „Архистратиг“ сваког маја организује „Балкански скок пријатељства“ на спортском аеродрому „Лисичији Јарак“ у Београду. Ове године учествовало је 147 падобранаца из 17 земаља, који су направили 523 скока. Два припадника Шездесет треће стигла су из Аустралије, неколико њих са Новог Зеланда, из Јужне Америке, Азије, а највише их је било из република бивше Југославије. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ „Архистратиг“ је поносан што је пуноправни члан Међународног савеза падобранаца Русије. Гости из братске земље важни су гости „Балканског скока пријатељства“, који се одржава сваке године у мају. „Поносни смо зато што смо у прилици да оставимо иза себе све што се догодило, неки наши другари су се стицајем околности нашли на другој страни. Ми смо их прихватили отвореног срца, били су наши гости, говорим о онима из земаља окружења. А прошле године стигли су и падобранци из Израела, Русије, Грчке и из Легије странаца“, каже Кастратовић. Пуковник Кузмановић додаје да се „Балкански скок пријатељства“ организује уз подршку министарстава спорта, одбране и унутрашњих послова Републике Србије. „Подршка није само декларативна, министар Вулин скакао је са нама прошле и претпрошле године, скок су обећали и министри Зоран Ђорђевић и Небојша Стефановић. Надамо се да ће они следеће године учествовати у нашем дружењу“, каже Кузмановић. Падобранци ветерани са поносом истичу да су чланови Међународног савеза падобранаца Русије, јер сматрају да је то организација која окупља најбоље у њиховом послу и пасији. Падобранство је изузетно скуп спорт, зато је чланове „Архистратига“ обрадовала вест да ће Војска Руске Федерације нашој поклонити два „Антонова 26“. „Скок из 26-ице је сан свих падобранаца света. Ми Срби имамо привилегију да већ неколико деценија скачемо из ње. Богом је дано то што ће нам Руси дати та два авиона. Они ће доста унапредити ресурсе из којих се скаче. Колико знам, имамо само један, али се скаче и из хеликоптера, биће то значајан ресурс за српско војно падобранство, надам се и за спортско“, каже Миодраг Кастратовић. Пуковник Кузмановић је скоком из тог авиона поставио висински рекорд. Пре тринаест година скочио је са 9.205 метара, што је скоро хиљаду метара више од плафона лета Ан-26. Авион је летео брзином од преко 500 километара на сат. Скочило је нас 12, без употребе кисеоника, присећа се Кузмановић. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Љубав према летењу и слободном паду у „Архистратигу“ окупља више генерација падобранаца. "Температура је била минус 57, премаз којим су наше кациге биле третиране је некако испарио, као и слој који штити стакло од замрзавања. Кад смо искочили из авиона моментално су нам се заледили визири на кацигама, били смо буквално као гуске у магли до неких четири и по хиљаде метара кад се то одледило, кад смо прогледали и видели земљу“, присећа се Кузмановић. „Архистратиг“ је ових дана обележио још један јубилеј, 15 година од првог скока једног од оснивача клуба, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка, који је некадашњи припадник 63. Падобранске бригаде. Владика је једини црквени великодостојник у овом делу света који активно скаче падобраном, а да сада је скочио око 350 пута. Сенка МИЛОШ

Поводом обележавања 200 година од рођења Анастаса Јовановића, првог српског фотографа и литографа, који је оставио јединствено и незаменљиво сведочанство о животу, уметности и култури 19. века у Србији, данас је, у Великој галерији Дома Војске Србије, отворена изложба „Слика грађанског друштва – Портрети Анастаса Јовановића, из Збирке Народног музеја у Београду“, ауторке Евгеније Блануше. Професор Факултета ликовних уметности у Београду Чедомир Васић, пре него што је изложбу прогласио отвореном, истакао је да Анастас Јовановић заузима веома истакнуто место у српској уметности. – Он није највећи сликар, али је дао највећи допринос ономе што се назива визуелни медиј у уметности 19. века, а данашња изложба је значајан допринос проучавању тог уметника који је покренуо озбиљне промене, пре свега на пољу графичког дизајна, литографије и, на крају, фотографије, и на тај начин обележио актуелну епоху, рекао је Васић и додао да је реч о промотеру савремених вредности и локомотиви развоја визуелног изражавања у Србији. Професор је додао да се Јовановићева историјска и уметничка вредност „успоставља“ у 20 веку, када су, осим Вељка Петровића, о њему писали разни значајни аутори, међу којима и Павле Васић, док у веку у коме данас живимо говоримо о интерпретацији дела тог аутора и схватамо у којој мери је његов допринос фотографији, литографији, укрштању медија и трансмедијском повезивању – визионарски приступ ономе што ће се догађати. Да је Анастас Јовановић оставио иза себе дела трајне вредности, која се и данас препознају као савремена, потврдила је Бојана Борић Брешковић, директорка Народног музеја у Београду. – Као један од првих уметника фотографије код нас, показао је да је не само успешно овладао тим новим медијем, већ је доказао да се у њему може бити креативан, и остварио галерију литографисаних портрета истакнутих личности друштвеног, политичког и културног живота Србије 19. века, рекла је директорка Народног музеја. Заменик начелника Управе за односе са јавношћу Министарства одбране, доцент др Михаило Зоговић, истакао је да је за 85 година, пре колико је Ратнички дом саграђен, та кућа постала истински центар културе, који успешно окупља људе од звања и знања. – Велика галерија је бисер Дома Војске и, у времену када су многа врата институција културе затворена, или су капацитети који се приказују незнатни, у Галерију се годишње сјати више од 60 хиљада посетилаца. Од 2011. године применили смо нови концепт у реновираном простору и отворили своја врата за сродне институције широм Србије, омогућивши им да представе своје програме, те с правом тврдим да се Галерија Дома Војске нашла на бранику уметности – рекао је пуковник Зоговић и додао да у мисији афирмације културе и грађанског друштва „нису усамљени“, и у том контексту споменуо успешну сарадњу с Народним музејом, започету 2015. године, чија су круна биле заједничке изложбе које су бележиле само успехе. Он је подсетио да су изложбу слика Надежде Петровић, пре две године, виделе 23 хиљаде посетилаца, а да је прошлогодишњу изложбу „Када су женскиње постале грађанке“, Друштво историчара уметности Србије прогласило најбољом у сезони, а да поставка „Скулптура у служби историје“, спада у најпосећеније изложбе у првој половини ове године. Изложба „Слика грађанског друштва – Портрети Анастаса Јовановића, из Збирке Народног музеја у Београду“, трајаће до 21. октобра.