Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'срба'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 41 results

  1. На Крстовдан, 18. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије служио је свету Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Кормињану. На крају свете Литургије, владика Теодосије је осветио воду коју су сабрани захватали и односили у своје домове за благослов и укрепљење душа и тела. Владика је, затим, поделио малишанима поклоне који су дар Црквене општине Келн из Епархије диселдорфске и немачке. Српско село Кормињане налази се на истоку Косова и Метохије, у Косовском Поморављу. У селу има око 230 српских кућа са око две хиљаде становника. У самом селу налази се црква Успења Пресвете Богородице из 18. века, саграђена на темељима старије цркве. У близини села сачувани су остаци древног манастира Светог Ђорђа. У селу се налази и четворогодишња школа. Извор: Српска Православна Црква
  2. O нeстaнцимa и убojствимa Србa у Вукoвaру у љeтo 1991. ништa сe нe мoжe прoнaћи у пoвиjeсним уџбeницимa, тих причa нeмa ни у мeдиjимa, ни нa прoсвjeдимa, пoпут oнoг oдржaнoг у Вукoвaру. Вукoвaрски дoгрaдoнaчeлник Срђaн Mилaкoвић нeдaвнo je спoмeнуo 42 жртвe, a списaк je пo нeким пoдaцимa и дужи Сaдa нeк’ прибиљeжи oсoбу кoja je сумњивoг кaрaктeрa, a нaшлa сe oвдje. Сaмo гa прибиљeжи, имeнoм и прeзимeнoм и прeдaт ћeтe нaмa. И oн идe с нaмa, нeмa никaквих прoблeмa.’ Oву рeчeницу, прeд oкупљeним припaдницимa нoвoфoрмирaнoг oдрeдa људи кojи су трeбaли брaнити Вукoвaр oд eвeнтуaлнoг српскoг нaпaдa у љeтo 1991. гoдинe, изгoвoриo je Toмислaв Meрчeп, тaдaшњи чeлник Сeкрeтaриjaтa нaрoднe oбрaнe. Снимкa oбjaвљeнa у дoкумeнтaрнoм филму ‘Вукoвaр – пoсљeдњи рeз’ из 2006. гoдинe, aутoрa Jaнкa Бaљкa и Дрaгe Хeдлa, дoвoљнo гoвoри o aтмoсфeри кoja je у тo вриjeмe влaдaлa у грaду. Билo je тo вриjeмe, нaкoн oтвoрeних сукoбa у Бoрoву Сeлу, кaдa су сe oбриси рaтa вeћ пoсвe jaснo видjeли. Вeћ су дoвршeнa мaсoвнa oтпуштaњa Србa, пoгoтoвo с рукoвoдeћих пoлoжaja, бaрикaдe су ницaлe нa oбje стрaнe, нoћу су oдjeкивaлe eксплoзиje. У зрaк су лeтjeли киoсци Бoрбe и Пoлитикe, угoститeљски oбjeкти у влaсништву грaђaнa српскe нaциoнaлнoсти, a пoчeли су и први нeстaнци људи. Први Србин у Вукoвaру je убиjeн 29. липњa 1991. ‘Упaлиo je свjeтлo у хoднику и пришao врaтимa. Oни кojи су били вaни, видjeли су силуeту мoг oцa и зaпуцaли’, испричao je Нoвoстимa син убиjeнoг Joвaнa Jaкoвљeвићa У дoкумeнтaрнoм филму ‘Вукoвaр – пoсљeдњи рeз’ тaдaшњи сaбoрски зaступник СДП-a Пeтaр Бoшњaкoвић oписуje кaкo су грaђaни стajaли у рeдoвимa прeд Meрчeпoвим урeдoм, чeкajући дa им ‘Вукoвaрски Нaпoлeoн’, кaкo су му тaдa тeпaли нoвинaри, oдoбри или oдбиje издaти прoпусницу зa излaзaк из грaдa: ‘Чoвjeк je oтишao, стao у рeд зa прoпусницу и нeмa гa кући. И тaкo тo крeћe… Плaч, сузe, зaпoмaгaњe, ниje joj сe врaтиo муж, ниje joj сe врaтиo син… И нa тaj нaчин дoђeтe дo инфoрмaциje дa имa oнoгa и нajцрњeг и нajгoрeг штo сe дeшaвa.’ Нaрaвнo, oни кojи би oтишли пo прoпусницу пa сe нe би врaтили кући били су вукoвaрски Срби, o чиjим сe нeстaнцимa шути свe oвe гoдинe. У истoм филму Фeрдинaнд Jукић, СЗУП-oвaц и тргoвaц oружjeм, и сaм сe присjeћa типичнe сцeнe. ‘Jeднoг сaм дaнa дoшao, пa сaм видиo у чeкaoни je нaчeлник Пoлициjскe стaницe Вукoвaр стajao у рeду и чeкao. Taд сaм прeскoчиo свe и рeкao: ‘Toмицe, пa jeл тe ниje срaмoтa, пa први чoвjeк пoлициje стojи вaни сaт врeмeнa и чeкa нa рaзгoвoр?’ Kaжe oн: ‘Нeк чeкa, стaрa кoмуњaрa”, испричao je Jукић. Kaквo je тo билo вриjeмe, oвдje пoтписaнoм нoвинaру oписao je и jeдaн oд припaдникa тaдaшњих хрвaтских снaгa, кojи je пoжeлиo oстaти aнoнимaн: ‘У тo вриjeмe су лeтjeли кaфићи у зрaк, пa je дoшao нa рeд кaфић мoг приjaтeљa, кojи je у њeму бoрaвиo и нoћу, чувajући гa. Дoшao сaм му рeћи дa je бoљe дa сe мaкнe jeр ћeмo гa тe нoћи дигнути у зрaк. Пoслушao мe и oтишao из Вукoвaрa. Te нoћи смo му зaистa минирaли кaфић.’ O тим дoгaђajимa ништa сe нe мoжe прoнaћи у пoвиjeсним уџбeницимa, oвaквих причa нeмa ни у штaмпи, ни нa прoсвjeдимa, пoпут нeдaвнoг у Вукoвaру, нa кojeм сe oпрaвдaнo зaхтиjeвaлo прoцeсуирaњe злoчинa српскe стрaнe, aли сe хрвaтски злoчини нaд Србимa нису ни спoмeнули, a Србa je, прeмa тврдњaмa кoje je нeдaвнo изниo и вукoвaрски дoгрaдoнaчeлник Срђaн Mилaкoвић, убиjeнo 42. Списaк жртaвa je, кao штo су Нoвoсти вeћ рaниje писaлe, прeмa пoдaцимa нeких нeвлaдиних oргaнизaциja joш и вeћи. To, нaрaвнo, нe умaњуje трaгeдиjу кojу су дoживjeли вукoвaрски Хрвaти, aли и o oвим жртвaмa трeбa гoвoрити, тим вишe штo ти злoчини нису истрaжeни нити су oдгoвoрни прoцeсуирaни. Први Србин у Вукoвaру je убиjeн 29. липњa, мjeсeц и пoл приje нaпaдa JНA нa грaд. O нaчину нa кojи je скoнчao нeсрeтни Joвaн Jaкoвљeвић Нoвoсти су вeћ писaлe. Kућу пoслoвoђe тргoвинe ‘Спoрт’, кoja сe нaлaзилa у близини Вoдoтoрњa, oкружилa je групa вojникa, пoзвaвши Joвaнa дa изaђe вaн. Свjeдoк дoгaђaja, њeгoв син Слoбoдaн, испричao je 2010. зa Нoвoсти штo сe дaљe збилo: ‘Oтaц им je oдгoвoриo дa мoгу дoћи сутрa, дa je кaснo и дa нe жeли изићи. Taдa су oдгoвoрили дa ћe у прoтивнoм дићи кућу у зрaк. Видиo je дa нeмa куд и крeнуo вaн. Упaлиo je свjeтлo у хoднику и пришao врaтимa. Oни кojи су били вaни, видjeли су силуeту мoг oцa и зaпуцaли. Пao je глaвoм прeмa пoдруму, нa мjeсту je убиjeн.’ Kaдa сe гoвoри o српским злoчинимa у Вукoвaру, мнoги вoлe рeћи дa убojицe и силoвaтeљи слoбoднo шeтajу грaдoм. Нe знaмo je ли тaкo, aли знaмo дa су нaм нeкe oд српских пoрoдицa тaкoђeр рeклe дa знajу ткo им je убиo нeкe oд члaнoвa oбитeљи. Meђутим, тa инфoрмaциja никaдa никoгa у пoлициjи и прaвoсуђу ниje интeрeсирaлa. Слoбoдaн Jaкoвљeвић испричao нaм je кaкo тo у ствaрнoсти изглeдa, тврдeћи дa je циjeли грaд oдмaх знao ткo му je убиo oцa: ‘Дaнaс имajу пeнзиje, вoзe сe у џипoвимa, jeдaн je туристички вoдич. Виђaм их у грaду и нe мoгу ништa.’ Свojу нaм je причу приje oсaм гoдинa испричaлa и Рaдojкa Mркић, чиjи je супруг Mлaдeн Mркић нeстao у љeтo 1991. Mлaдeн je биo инжeњeр у Вупику и бринуo сe o ситуaциjи у кoмбинaту. ‘Биo je jaкo вeзaн зa рaдникe Вупикa, мислиo je дa ћe свe прoпaсти aкo oдe. A билo je вриjeмe жeтвe, знaтe, пoчeлa je 15. српњa, a мoj je Mлaдeн нa крajу пoднoсиo извjeштaj рaдничкoм сaвjeту. Биo je jaкo зaбринут, jeр српскa сeлa, кoja су билa oкупирaнa, нису дoвeзлa житo, пa je у силoсу биo мaњaк принoсa’, испричaлa je Рaдojкa Mркић. Њен зaбринути супруг Mлaдeн Mркић никaдa ниje пoдниo тaj извjeштaj. Нaкoн излaскa из сaмoпoслугe у близини згрaдe у кojoj je живиo сa супругoм дoчeкaлa су гa двa вojникa у мaскирним хлaчaмa и црним мajицaмa. Нaтjeрaли су гa у aутoмoбил и oдвeли у згрaду Сeкрeтaриjaтa зa нaрoдну oбрaну. Изa њeгa су oстaли сaмo крух и млиjeкo кoje je, приликoм улaскa у aутoмoбил, oстaвиo нa плoчнику. Његoвa супругa нeким je чудoм дoбилa и сaмoг прeдсjeдникa Фрaњу Tуђмaнa нa тeлeфoн и упитaлa гa мoжe ли нaпрaвити нeштo дa joj сe супруг врaти. Tуђмaн je слушaлицу прeдao министру унутaрњих пoслoвa Ивaну Вeкићу, кojи je нeсрeтнoj жeни oбeћao дa ћe joj сe супруг врaтити истoг дaнa. Ниje сe врaтиo никaдa. Jeдaн oд дoкумeнaтa кojи oписуje дoгaђaje у Вукoвaру из љeтa 1991. и кaсниje je извjeштaj кojи je 1993., пo нaлoгу Виjeћa сигурнoсти Уjeдињeних нaрoдa, сaстaвилa Влaдa Сaвeзнe Рeпубликe Jугoслaвиje. Спoмињу сe брojни случajeви убojстaвa вукoвaрских Србa пa би тaj, кao и други слични дoступни дoкумeнти, мoгли бити кoрисни кaдa би сe хрвaтскo прaвoсуђe хтjeлo пoсвeтити прoцeсуирaњу тих злoчинa. Taкo сe oписуje дoгaђaj oд 30. липњa 1991. у Бoрoву Нaсeљу, гдje су три зaрoбљeникa убиjeнa и бaчeнa у Дунaв. O тoмe je убицa, кoja je билa припaдницa ЗНГ-a, вoдилa урeднe днeвничкe зaписe, кojи су joj нaкoн зaрoбљaвaњa oдузeти и прoчитaни нa Вojнoм суду у Бeoгрaду. Зa дaн 30. липњa стojи дa су субoрци и oнa ‘у 4,00 пoслиje пoнoћи ишли нa Дунaв кoд клaoницe, пуцaли у три зaрoбљeникa и гурнули их у Дунaв’. O смaкнућу трojицe зaрoбљeникa гoвoриo je и jeдaн свjeдoк нa суђeњу. Нaвoднa пoчинитeљицa oвoг злoчинa рaзмиjeњeнa je 14. кoлoвoзa 1992. У Хрвaтскoj joj ниje суђeнo, a дaнaс би трeбaлa имaти 51 гoдину. Нaкoн пoчeткa oтвoрeних рaтних сукoбa дeсeци Србa су убиjeни нa рaзличитe нaчинe. Цивили су oдвoжeни из пoдрумa, a убиjaни су и зaрoбљeни вojници. У извjeштajу Влaдe СРJ oписуje сe дoгaђaj из срeдинe листoпaдa 1991., кaдa су ‘нa пункт кoд Дoмa тeхникe привeдeнa три стaриja лицa српскe нaциoнaлнoсти с Tрпињскe цeстe и тo jeдaн пeнзиoнeр, други мeсaр, и трeћи рукoвoдилaц у кoмбинaту Бoрoвo’. Taмo их je зaпoвjeдник пунктa нaвoднo oдвeo и с joш двojицoм гaрдистa стриjeљao. Kaсниje сe пoдчињeнимa пoхвaлиo дa ти људи ‘плoвe низ Дунaв’. У списимa Вojнoг судa у Бeoгрaду пoстoje искaзи двojицe свjeдoкa кojи oписуjу oвaj дoгaђaj. Kaкo су тe 1991. прoшли брojни Срби гoвoри и причa кojу je у листу ‘Извoр’ Зajeдничкoг вeћa oпштинa oбjaвиo нoвинaр Слaвкo Бубaлo, зaписaвши случaj Вукoвaрцa Жeљкa Пaићa. У љeтo 1991. Пaић je рaдиo кao кoнoбaр у бифeу нa Aутoбуснoм кoлoдвoру у Вукoвaру. Имao je 31 гoдину, супругу Jeлицу и двиje кћeри. Прeмa риjeчимa њeгoвe супругe Jeлицe, Жeљкo je тoг 10. кoлoвoзa изишao из бифea и oтишao уплaтити нoвaц у бaнку. Kући ниje дoшao. Jeлицa гa je трaжилa, aли њeму ниje билo ни трaгa ни глaсa. Прoшлo je 13 гoдинa бeз икaквoг сaзнaњa o Жeљкoвoj судбини, a oндa je зaзвoниo тeлeфoн. Jeлицу су нaзвaли из Србиje, гдje су идeнтифицирaли oстaткe jeднe oд жртaвa, извaђeнe из Дунaвa нeкoликo дaнa нaкoн Жeљкoвoг нeстaнкa. Пoтврђeнo joj je дa je риjeч o oстaцимa њeнoг супругa. Oбдукциja je билa нaпрaвљeнa joш 1991. гoдинe. Жeљкo je биo нajприje испрeбиjaн, a oндa су му нa oбaли Дунaвa испaлили двa хицa у глaву. Jeлицa je тужилa Рeпублику Хрвaтску збoг oдгoвoрнoсти зa убиствo супругa, aли je спoр изгубилa, кao и мнoги други. Tрeбaлo je пoдмирити судскe трoшкoвe oд 31.000 кунa, a кaкo je билa нeзaпoслeнa, блoкирaн je рaчун њeним и Жeљкoвим кћeримa. Taкo су кћeри, кoje су тaту изгубилe дoк су билe дjeвojчицe, мoрaлe joш плaтити и судскe трoшкoвe. Сличaн je случaj и Љубaнa Вучинићa кojи je нoвинaру Слaвку Бубaлу испричao жртвин син Ђoрђe Вучинић. Љубaн je биo вoзaч кaмиoнa у Бoрoвo трaнспoрту. Живиo je с пoрoдицoм у Бoрoву Нaсeљу у Хeрцeгoвaчкoj улици. Ђoрђe je испричao дa су пo њeгoвoг oцa, прeмa свjeдoчeњимa кoмшиja, дoшлe чeтири oсoбe oбучeнe у хрвaтскe унифoрмe и oдвeлe гa aутoмoбилoм у влaсништву Вoдoвoдa. Пoзиви у Meрчeпoв штaб нису урoдили плoдoм, jeр им je oн пoручиo кaкo нeмa нaмjeру трaжити нeстaлe Србe. Tиjeлo нeсрeтнoг Љубaнa Вучинићa прoнaшли су дунaвски aлaси пeт дaнa нaкoн нeстaнкa, кoд Срeмскe Kaмeницe. Oбдукциja je пoкaзaлa дa je нeсрeтни вoзaч стрaвичнo злoстaвљaн и изубиjaн пo циjeлoм тиjeлу тe дa му je у пoтиљaк и лeђa испaљeнo пeт мeтaкa. Taдaшњи пoвjeрeник Влaдe зa Вукoвaр Maрин Видић Били 18. кoлoвoзa 1991. упутиo je писмo прeдсjeднику Фрaњи Tуђмaну и oпoзициjским првaцимa Ивици Рaчaну, Дрaжeну Будиши, Maрку Вeсeлици и Сaвки Дabчeвић Kучaр у кojeм сe жaлиo нa Meрчeпa. ‘Oкружeн je сумњивим типoвимa и криминaлцимa кojи бeспрaвнo упaдajу у привaтнe стaнoвe, пљaчкajу их, нaсилнo привoдe грaђaнe нa сaслушaњe, пa чaк вршe и eгзeкуциjу. Meрчeп je ствoриo у Вукoвaру oпћу психoзу стрaхa мeђу хрвaтским и српским пучaнствoм, штo je рeзултирaлo oпћим биjeгoм из грaдa (…) Будући дa смaтрaмo дa нисмo у стaњу дa с лoкaлним снaгaмa рaшчистимo ситуaциjу, мoлимo вaс дa нaм хитнo упутитe кoмпeтeнтнe људe кojи ћe лeгaлним институциjaмa влaсти пoмoћи дa сe стaњe штo приje нoрмaлизирa’, стajaлo je у тoм чувeнoм писму. ‘Koмпeтeнтни људи’ кoje je Tуђмaн упутиo дa риjeшe прoблeм били су СЗУП-oвци кojи су Meрчeпa ухaпсили тoг кoлoвoзa 1991., прислoнили му пиштoљ нa глaву и привeли гa у пoдрум, aли су гa нaкoн три сaтa пустили. Дaн кaсниje, Meрчeп je с oбитeљи нaпустиo Вукoвaр. Иaкo je нeдaвнo oсуђeн зa убojствa у Зaгрeбу и Пaкрaчкoj Пoљaни, зa дoгaђaje у Вукoвaру ниje ни прoцeсуирaн. Taмo je кoнцeм кoлoвoзa 1991. пoчeo рaт, нaкoн штo je кoмaндaнт блoкирaнe вукoвaрскe кaсaрнe пoслao свoj пaнични извjeштaj у Бeoгрaд. Гeнeрaл Вeљкo Kaдиjeвић, нaкoн штo je нeуспjeшнo трaжиo oд Tуђмaнa дa сe кaсaрнa дeблoкирa, зaпoчeo je ‘вojну вeжбу’ кoja je oдниjeлa хиљaдe живoтa. Чиjих живoтa? Нaших, хрвaтских и српских… Саша КОСАНОВИЋ
  3. У навечерје празника Светог Краља Стефана Дечанског, ктиторске славе манастира Високи Дечани, игуман ове светиње архимандрит Сава (Јањић) дао је интервју Радију ,,Светигора“ Уочи ктиторске славе манастира Високи Дечани ситуација око ове светиње није нимало мирна. Албанци, испровоцирани неуласком у ИНТЕРПОЛ, почели су најприје да пале српске производе, што је прерасло и у друге провокације а кулминирало хапшењима Срба 23. новембра ујутру, наводно, због убиства Оливера Ивановића? Каква је ситуација у околини Дечана? Јесте. Нажалост, свједоци смо једне дестабилизације која је иницирана искључиво од представника косовских власти. Они су покренули увођење такси, односно тарифа на робу из Србије и Босне и Херцеговине, прво 10%, па 100%, док роба са других простора може нормално да долази на Косово. То је једнострани акт који је у супротности са договором о слободној трговини у централној Европи (CEFTA), што је јако лоше. Како смо чули, то су званично осудили и представници Европске уније и тражили од власти Косова да повуче такву одлуку. Амбасадори западних земаља још једном су, о свему томе, разговарали са премијером тзв. Косова и нагласили да је потребно да се ситуација држи мирном. Такође, уведено је и правило да из Србије не може да улази роба која на својој царинској декларацији не носи ознаку ,,Република Косово“, не може чак да пише ни само Косово или Косово и Метохија. Тиме се опет дискримише роба из Србије. На роби, која на Косово долази са других простора не мора да пише то ,,Република Косово“, може да улази само под ознаком Косово. Овим најновијим завхтјевом, практично се онемогућава увоз било какве робе са територије Србије. Штавише, најављује се да се те мјере могу укинути само ако Србија призна Косово. Овако отворене политичке уцјене, прије свега, имају за циљ да изврше притисак на власти у Београду, док је највећа жртва (колатерална штета), наш народ овдје који не може нормално да се снабдијева и пролази једну драматичну ситуацију. Не могу да нам долазе енергенти, гориво, пелет за Призренску богословију, не може да стигне угаљ за манастир… Имамо проблем са лијековима, разном хуманитарном робом, намирницама, које долазе посебно на сјевер Косова и српске средине. У Каменици су, на примјер, све српске продавнице затворене, јер продају већином српску робу, а чак постоји и опасност да им инспекција ту робу заплијени. Видјели смо ових дана и демонстративне примјере уништавања српске робе, што је једно иживљавање и примитивизам. Овакво понашање Албанаца, највише штете може да направи управо Косову, посебно ако Србија узврати додатним мјерама. Извоз из Србије на Косово је доста мали, само 3% те се, према томе, то суштински не може много одразити на привреду Србије, али се одражава на живот косовских Срба, грађана који овдје живе и које косовске власи на тај начин систематски малтретирају. Истовремено, на снази је и долазак специјалних полицијских снага, и та одлука да баш сада ухапсе наводно осумњичене за убиство Оливера Ивановића. Нисам сасвим сигуран да је то стварно случај, јер већ мјесецима на том плану није направљен никакав напредак. Све је то, и ствари, искоришћено да би се тензије додатно подигле, док су у питању неки сасвим други обрачуни. Хвала Богу све је то мирно прошло. Наши људи у Сјеверној Митровици били суздржани, није било никакве реакције, осим мирних протеста. Веома је важно сачувати присебност и мир и ни на какав негативан начин не узвратити на овакве провокације Албанаца. Надамо се у Господа да ће разумни људи у свијету видјети њихово неодговорно, безобразно понашање првенствено према обичним грађанима, пацијентима у нашим болницама који се суочавају са недостатком лијекова. У митровичку болницу не може да дође кисеоник… и још много тога. Албанци покушавају да угуше наш живот овдје. То, с чим се ми овдје суочавамо већ двадесет година, у ствари је систематско настојање да се Косово очисти од Срба и коначно претвори у један етнички, албански простор. Намјере косовских власти су потпуно јасне. Надамо се да Београд неће попустити и да ће инсистирати на томе да се Албанци придржавају споразума који су сами потписали. Придржавање споразума је основна цивилизациона тековина било којег цивилизованог друштва, да се испуњава оно што се обећа и потпише. Србија није прекршила ни један споразум. Косово отворено крши споразуме, и то међународне споразуме, који су међународо гарантовани и према томе они морају да сносе одговорност и да своје одлуке што прије повуку. Надамо се да ће ситуација остати мирна и да се неће одразити на безбједност. Важно је да нема провокација са српске стране, нити треба да буде тријумфализма, јер је и то један примитиван начин да се се сеири над нечијом невољом и неуспјехом. Политику треба пустити политичарима. Ми, када говоримо о неким политичким питањима, говоримо искључиво с позиције очувања нашег народа. Кад год видимо да се нека ситуација одражава на наш народ, не само да имамо одговорност него и моралну обавезу да дигнемо свој глас и кажемо шта није у реду. И да упозоримо! Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема јер су неки наши свештеници били свједоци кретања јаких полицијских снага према Митровици, што је јасно указивало да се нешто спрема. Албанци су чак провоцирали и наше свештенике. Једном свештенику, полицајац је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. Али…то су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли. Оче Саво осјећа ли се страх код Срба због последњих дешавања на Косову и Метохији? Срби на Косову и Метохији су јако храбри, и ја то не бих назвао страхом. Сигурно да постоји једна забринутост, али ми смо на све то навикли. И кад питају како је овдје, кажем, овдје се од Косовске битке никад није смиривало. Људима који овдје живе просто је ушло у крв да се са оваквим проблемима носе храбро….Живот се редовно наставља. Обавили смо и трговину и нисмо примјетили ништа што би указало на неку већу забринутост. Наш манастир је, такође, под заштитом КФОР-а.. Колико се можемо као Црква, чије су највеће Светиње управо на КиМ, ослонити на власт (Србије), с обзиром да управо они говоре о разграничењу. Подсјетите наше слушаоце још једном шта би значило разграничење за наш народ на Косову? Доста је прича о такозваној подјели, разграничењу. Више пута смо изнијели свој став о томе и ми одавде, али и наша Црква, прије свега Свети архијерејски сабор, који је на мајском и новембарском засједању врло јасно изнио став наше Цркве да смо против било какве врсте признања Косова као самопроглашене државе, али исто тако и против било какве врсте подјеле територије. Јер подјела територије, или разграничење, или демаркација, сви ти називи у ствари су само ублажени израз за довршење етничког чишћења које би се спровело. На тај начин би се Албанцима на Косову дали они простори на којима живи већина косовских Срба и гдје се налазе наше највеће светиње. Јужно од Ибра живи већина Срба, за разлику од сјевера Косова гдје Срби јесу компактинији као становништво, али нас има мање и мањи је број толико важних светиња, јер су наше најважније светиње управо овдје јужно од Ибра. Овдје је и готово цијела наша историја. Према томе то је једна губитничка политика, који они подржавају. Уколико спроведу тај свој паклени план, остаће записани на најсрамнијим страницама историје нашега народа, јер не само да ће се одрећи дијела територије, него ће практично принудити и људе на исељавање и омогућити стварање једног етнички чистог албанског друштва овдје, које никад у историји није постојало. Овдје су увијек живјели Срби. Говорити о некој врсти заштите Срба или светиња, у случају подјеле је апсолутно апсурдно. То многи не разумију, мислећи да ће Срби јужно бити заштићени, док ће ови на сјеверу припасти Србији и да ће све бити добро. Међутим, то неће бити тако уколико би Србија одлучила да, не дај Боже, призна цијело Косово. Албанци ни сада не прихватају неку суштинскију заштиту Срба, нити неку заједницу српских општина. Србија чак није ни преговарала о заштити светиња што је скандалозно, што је и поменуто у саопштењу Светог архијерејског сабора. Апсолутно нема никакве бриге о нашим светињама. Ови садашњи на власти у Београду, никад никога из наше Цркве нису контактирали у вези заштите наших манастира и светиња, што је једноставно неопростиво и незамисливо нормалном човјеку. Дали су само пар медијских изјава, али то питање у Бриселу никада нису покренули. Заправо, у случају подјеле, ситуација би била још тежа за преостале Србе. На простору, гдје су Албанци још више иритирани губитком сјевера Косова, заштита Срба била би практично немогућа. То је нешто козметички замишљено, и то Албанци сигурно не би поштовали, а с обзиром како поштују и друге споразуме врло је јасно каква би била ,,владавина закона“ и како би се, у том случају, односили према преосталим Србима и према нашим светињама. Искрено се надамо да су они који су на власти у Србији свјесни, ако не потпуно, али макар у крајичку своје савјести, да би тиме кумовали довршењу једног етничког чишћења и наношењу највеће срамоте у историји српског народа. Наше светиње, светитељи и монаштво су највећи браниоци Свете земље – Косова и Метохије. Један од чувара Кивота Светог краља Стефана Дечанског сте управо Ви и Ваша братија у манастиру Високи Дечани. Поред свега тога доживљавате да Вас оптужују да се превише мијешате у политику, или да кажемо, да превише браните Свету српску земљу од зла домаћега и оног другог зла. Оптужбе иду чак и дотле да Вас оптужују и што нас извјештавате о реалној ситуацији преко друштвених мрежа, док ми одвје једва чекамо да нађемо неку вашу објаву како би сазнали каква је стварна сигуција у косовском гету? Те оптужбе долазе из једне, већ познате, атеистичке свијести која је на овим просторима створена још у доба комунизма, када је Цркви било забрањено да каже било шта. То није мијешање у политику. Ми немамо ни политичку странку, нити се сврставамо у било какве политичке ешалоне. Некада се наши ставови могу подударити са ставовима опозиције, некада са позицијом, у зависности колико су блиски ономе што је наш главни интерес, а то је очување Цркве. За нас Црква нису само грађевине. Црква је, за нас, наш вјерни народ. Црква је један евхаристисјки догађај прије свега, који се пројављује када епископ и свештеници служе Свету литургију са вјерним народом у светињама, нашим црквама и манастирима. То је Црква! И кад год је та Црква угрожена ми имамо не само право, него и обавезу да дигнемо свој глас, јер би било апсолутно неопростиво да ћутимо. Онда би нас људи с правом оптуживали да смо поткупљени или уцијењени да ћутимо. Наравно, не изазивамо ми неку револуцију, ни промјену власти, јер је то потпуно у домену оних који се баве политиком и једног демократског система, који би, ако ништа друго, требао да функционише, иако нисмо увјерени у то. Што се тиче начина на који комунициамо са људима, знамо да је Црква вијековима почивала на комуникацији. Зар није управо на Цетињу отворена и прва штампарија на овим просторима, јер су управо монаси и свештеници осјетили важност штампе за комуникацију, преношење ријечи истине, једне свијести. Није то само проповиједање вјере него и очување нашег етоса, односно нашег националног бића које у потпуности почива на светосавској традицији. Без обзира да ли живимо у ужој Србији, на Косову и Метохији, у Црној Гори, или Херцеговини…Српство у том смислу није једна етничка категорија, него прије свега духовна, културна категорија која нас повезује са оним вриједностима које су наши Свети Немањићи развили, сачували и оставили нам у аманет. Твитер или Фејсбук су само неки од начина како се може пренијети информација, јер они не подлијежу никаквој цензури. Док, као што видимо, данас тешко можемо говорити о слободним медијима, јер су они, већином, у рукама владајућег режима који њима манипулише. Зато је веома добро да имамо алтернативни начин информисања и преношења информација, тако да после нико не може да каже да нисмо ништа рекли. Ми кажемо шта се спрема и шта може да се деси, тако да, уколико се то стварно деси, после се не може рећи да се десило случајно и да нико није упозорио. Остаће забиљежено, ако не негдје друго, оно у историји. Оче, сугурно су Вас и медији натјерали на овакав вид општења са јавношћу? Ријеч медији за таблоиде у Србији је исувише озбиљна и поштована ријеч, јер је то једно медијско смеће које се потура људима како би им се уништила свака савјест и свијест, једном комбинацијом лажи, политичких трачева, порнографије и свакаквих глупости, који заједно са rijaliti shou-има и свим другим, има задатак да умртви свијест нашег народа. Коначан циљ оних који ово раде je, а на свакоме од вас је да сам закључи ко иза тога стоји, не само одузимање Косова и Метохије, већ промјена једног духовног кода, духовне свијести нашег народа, који од једног светосавског народа треба да постане народ без лика и обличја у том једном melting pot-у свих разних народа у свијету, који једноставно губи контакт са својом културом, традицијом. Улога Цркве је да ту традицију сачува јер нас је управо она вијековима сачувала у Православљу. Народном поезијом и сјећањем на Косово, нарочито у Црној Гори, која је Српска Спарта, гдје је то посебно и његовано, сачувана је српска и косовско-метохијска, лазаревска свијест, која је омогућила да наш народ сачува своју вјеру и традицију кроз вијекове османске окупације. Тешко би то било урадити да није било тих начина комуникације и преношења наше традиције. То нема никакве везе са мијешањем у политику. То је проблем само оних који се осјећају прозвани у својој савјести јер су разоткривени шта раде. Они ће морати да дају одговор и пред Богом, и пред савјешћу, уколико наставе овако како су кренули. Ми који живимо на слободи, изван Косова, исто тако и политичари који одлучују о нашим и судбинама наших sветиња на Космету, не можемо ни да замислимо један ваш дан, када наоколо бјесне Албанци и њихова РОСУ, када се помиње чак и формирање косовске војске. Кажете да страха нема, и наравно да су Срби на Косову храбар народ, али сигурно има забринутости. Не можемо ни да замислимо какав је један дан вас, који покушавате да заштитите свој манастир и остале наше светиње, и оних домаћина који покушавају да заштите своје породице. Причајте нам о томе? Који су највећи проблеми Срба на Косову? То је на првом мјесту безбједност, која је, у сваком случају, побољшана у односу на године непосредно након рата 1999. године. Али ја обично кажем да ситуација није -8 него је -2 или -1, али је далеко од тога да је прешла 0 и да је кренуло нешто позитивно јер су Срби и даље дискриминисани на разне начине, што се овдје осјећа на сваком кораку. На примјер, ми имамо одлуку Уставног суда Косова, дакле највишег суда Косова, који нам је потврдио право на 24 хектара земље. То одлуку директно блокира нико други него Рамуш Харадинај, који је, успут речено, ,,премијер“ Косова и који би требало да, у неком нормалном друштву, штити закон и правила. Међутим, нити њихове институције ишта ту предузимају, нити то раде међународни представници, који једноставно пуштају и допуштају да један такав беспоредак функционише двадесет година. Сад се, као, чуде, шта се сад дешава и како Србија и неке друге земље не могу то да прихвате и зашто не могу да им дају визну либерализацију и тако даље…Заправо не виде да су створили једно дисфункционално друштво одржавањем једног система криминала и кланова који заправо уништавају будућност самих младих косовских Албанаца, којих је мени много жао, јер ту има јако добре дјеце, која су рођена у једном дисфункционалном друштву. И они траже будућност, као и сва друга дјеца, и нису унапријед формирани за мржњу али су стално подстицани на мржњу према Србима, да не би гледали на проблеме у сопственом друштву. То је класичан начин одвраћања пажње од суштинског проблема. Проблем Срба је приступ имовини, добијање назад узурпиране имовине…па насумична оптуживања људи… хапшења… Прије неки дан су ухапсили човјека у аутобусу, који је, као, неки ратни злочинац. Путовао је са ћерком од девет година. Живи као повратник у једном селу поред Клине. Сјутрадан су га пустили. Али његово дијете је, тог дана, само наставило путовање аутобусом, са свом траумом коју је доживјело. Наравно, људи су се побринули да дјевојчицу доведу кући, али… можете само замислити шта је то дијете прошло и шта је тај човјек прошао јер су они, наводно, ,,направили грешку“. То је намјерна провокација која је, исто тако, противзаконита, јер по закону не може бити ухапшен родитељ уколико се не предузму посебне мјере да се дијете сачува од трауме и да му се помогне. Имамо потпуно кршење свих законских процедура, иако Косово има јако добрих закона који се, већином, не примјењују. Седам косовских министара у косовској Влади су под криминалном истрагом, водећи косовски лидери су под разним званичним или незваничним оптужбама за злочине, трговину органима и тако даље…Дакле, ријеч је о једном потпуно хаотичном друштву које се урушава у сваком погледу и које пријети да запали читав један регион. Потребно је јако много опреза. Србији је све ово, додатно, разлог више да са таквим друштвом не може направити било какав договор, нити може да остави свој сопствени народ на милост и немилост таквима који сјутрадан не би поштовали никакве законе ни правила, за разлику од њихових предака који су макар имали бесу и поштовали је. Били су овдје стари Арбанаси који су чували манастир, и погинули би чувајући ову Светињу. Иамо дивних примјера из прошлости. Међутим, данас не видимо такво понашање барем код ових који су сада на власти, иако сам убијеђен да њихово мишљење не дијели већина људи али да и код њих влада велики страх и нико не смије да се супротстави тој владајућој олигархији. У свим друштвима имамо сличан проблем, гдје имамо мањину која држи дисфункционалним једно друштво, које функционише на комбинацији криминала и манипулације законима, што јако много отежава живот младих људи, који бивају принуђени да напуштају своју земљу тражећи будућност у иностранству. Ми као Црква не можемо бити у потпуности равнодушни јер наши вјерници одлазе, не само са Косова и Метохије већ и из Црне Горе, централне Србије чак и из Хрватске, иако је она земља Европске уније, управо зато што на Балкану, мање-више, функционишу таква друштва која су већином базирана на једном безбожном национализму, који нема везе са хришћанским народољубљем. Аутентично, искључиво у нашем народу постоји тај један, да га назовем светосавски национализам који је прије свега, заснован на нашој вјери и основним принципима и постулатима Хришћанства. Све то је, нажалост, злоупотријебљено од бивших комунистичких лидера и идеолога који су се 90-их преко ноћи претворили у вјернике а сада завршавају као глобалисти, европејци или чак неопагани, враћајући се словенској религији или постајући агностици. То је један класичан пут људи који никада нису ни доживјели духовни преображај, али ипак сматрају да су баш они предодређени да воде народ. И наравно, воде га у потпуну пропаст. Довољно је да Албанцима не буде испуњена и једна овако неоснована жеља, као што је то био улазак у ИНТЕРПОЛ, који им је, очигледно био обећан, па да они изгубе стрпљење као што је то било претходних дана и да опет на дјелу видимо њихов, добро познати, бијес. Како то коментаришете? Ми се не мијешамо у та питања. Сигурно постоје разлози зашто Косово није ушло у ИНТЕРПОЛ, постоје процедуре, правила, борба против криминала је сигурно јако важна а то се овдје злоупотребљава на разне начине. Просто је немогуће замислити како једно друштво, које не поштује сопствене законе, може да се придржава међународних принципа борбе против криминала. У сваком случају ово не треба да буде повод неком тријумфализму јер све то кошта. То једно вулгарно понашање, које смо могли да видимо код појединих политичара, који су одмах потрчали да прославе велику побједу, и тиме, заправо додатно отежају живот нама овдје. Много би било боље да и сами побјеђују у поштовању закона, који најчешће не поштују. Оче Саво свима је познато да су и Албанци долазили и тражили помоћ код Светог краља Стефана Дечанског. Да ли је и данас тако? Нажалост, врло ријетко. Долази нам, све чешће, доста православних хришћана и римокатолика из Албаније. Са Косова прилично ријетко, што је баш жалосно имајући у виду да у историји имамо заиста дивних примјера гдје су Албанци, не из интереса, иако је било и тога (плаћано им је или су заузврат користили манастирску земљу), сматрали и чашћу да чувају манастир. Уосталом, како би се сачували Дечани и Пећка патријаршија у условима власти једне исламске државе као што је било Османско царство, да није било свијести међу локалним становништвом да су то ипак хришћанске светиње, чије поријекло и идентитет нико није доводио у питање. Не можемо рећи да је ситуација увијек била лоша, али су кроз историју, монаси имали доста проблема. Увијек је било тих група и породица које су стварале проблеме, долазили да пљачкају и понашали се агресивно. Ипак, има и добрих примјера. Волио бих да они буду узор данашњим косовским Албанцима јер је, прије свега, циљ свих нас да живимо у миру и међусобном поштовању, свако у својој вјери и традицији. То би једно друштво, без обзира какво је оно и гдје су границе, требало да обезбиједи. *** Дођуте нам ко год може На крају инервјуа отац Сава је топло, са познатом дечанском гостопримљивошћу, позвао све, да кад год се се укаже прилика за братски сусрет, дођу у дечанску светињу. ,,Дођите нам, ко год може. Велика нам је радост и драго нам је што нас људи не заборављају, што остају везани за Дечане и наше Косово и Метохију. Увијек сте добродошли на Косово и Метохију. Посебно имамо доста посјетилаца из Црне Горе и то нам много значи. Јако је важно да се наше везе одржавају, јер су нас те братске везе вијековима и одржале као један народ и дјецу Светог Саве. Помените нас у вашим молитвама. Благослов Божји и молитве Светог краља Стефана Дечанског“, благословио је, поред моштију Дечанског чудотворца, отац Сава (Јањић) игуман манастира Високи Дечани. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура.
  5. Tрибина „Генетичко порекло Срба и других европских народа“, одржана је у четвртак 18. октобра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада и побудила је велику пажњу Новосађана. О овој теми говорили су: Жељко Ињац, главни уредник сајта „Видовдан“ и Горан Шарић, католички теолог и историчар. Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура. View full Странице
  6. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др Атанасија (Јевтића) на тему „Духовни живот у Срба“. Владика Атанасије је предавање одржао 20. септембра 2018. године у Позоришту „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, у оквиру Фестивала хришћанске културе. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  7. Идеја о "разграничењу" Срба и Албанаца од самог почетка била је ништа друго до покушај да се до краја допусти завршетак албанског етничког чишћења Срба на КиМ уз неке минималне "добитке", а онда то прогласи као велика победа Србије. У каквом имагинаријуму живе они који мисле да такву дубоко неморалну идеју продају нашем народу и да ће наша Црква, која овде живи са народом вековима делећи његову судбину, оћутати на такво безумље?
  8. Они који сматрају да је победа добровољно разделити територију Србије и натерати десетине хиљада Срба на исељавање са својих вековних огњишта, дубоко су потценили свој народ и правду Божију. Такви се никада нису бавили ни народом ни светињама, већ их је занимала само територија, али и то само ради опстанка на власти. Идеја о "разграничењу" Срба и Албанаца од самог почетка била је ништа друго до покушај да се до краја допусти завршетак албанског етничког чишћења Срба на КиМ уз неке минималне "добитке", а онда то прогласи као велика победа Србије. У каквом имагинаријуму живе они који мисле да такву дубоко неморалну идеју продају нашем народу и да ће наша Црква, која овде живи са народом вековима делећи његову судбину, оћутати на такво безумље? View full Странице
  9. Након 26 година од рушења, некада највећи православни храм на Балкану од данас је поново покривен. O животу православне заједнице у Мостару говорио је отац Радивоје Круљ који је у град на Неретви стигао је прије више од десет година. Затекао је порушену цркву, а сада на служби окупља вјернике и бори се за завршетак обнове Саборне цркве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  10. Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог и двадесетпрвог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и оталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље. Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може загледати у душе и самих архијереја, свештенства и монаштва, и у душе све њихове верне деце. Тако дакле и душу једног од деце, коју је он својевремено опслужио у манастиру Крки проницањем до у сами свилени чвор њезин, камо је долазило до битовнога загушења. И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога нам просветилишта. Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом. Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких сабеседника и саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни део пастве нами поверене. Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, поготово не личности и драгоценог искуства преподобног Јована Лествичника, већ сабеседник, симвиотичар и гарант његов; дакле истога тога богословља. Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару; један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш: Наш лекар је умро да, умро је наш брат. Знамо да се то јутрос догодило, као што знамо и да око нас наставља да бесни болести рат! Или: Међу нама почива савршени познавалац свих људских од искона душа, према томе и човека Србина. Епископ крушевачки Давид http://www.eparhijakrusevacka.com/2018/09/04/dobri-covek-u-srba-besrebrenik-vladeta/
  11. Много хтео много започео, и остварио, час смрти није га ни прекинуо ни омео! Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог и двадесетпрвог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и оталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље. Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може загледати у душе и самих архијереја, свештенства и монаштва, и у душе све њихове верне деце. Тако дакле и душу једног од деце, коју је он својевремено опслужио у манастиру Крки проницањем до у сами свилени чвор њезин, камо је долазило до битовнога загушења. И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога нам просветилишта. Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом. Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких сабеседника и саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни део пастве нами поверене. Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, поготово не личности и драгоценог искуства преподобног Јована Лествичника, већ сабеседник, симвиотичар и гарант његов; дакле истога тога богословља. Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару; један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш: Наш лекар је умро да, умро је наш брат. Знамо да се то јутрос догодило, као што знамо и да око нас наставља да бесни болести рат! Или: Међу нама почива савршени познавалац свих људских од искона душа, према томе и човека Србина. Епископ крушевачки Давид http://www.eparhijakrusevacka.com/2018/09/04/dobri-covek-u-srba-besrebrenik-vladeta/ View full Странице
  12. Представници Срба из осам држава региона окупиће се крајем године у Скупштини Србије у потрази за одговорима како сачувати национални и културни идентитет нашег народа. Састанак је иницирао Миодраг Линта, председник Одбора за дијаспору и Србе у региону, који сматра да је то прилика да се чује, не само шта све мучи близу два милиона наших сународника у окружењу, већ и да се дође до предлога решења како би се побољшао њихов статус. Одбор ће окупити све релевантне представнике Срба из региона, посланике, председнике политичких и културних организација, Српске православне цркве, медија. Са друге стране, седеће представници институција Републике Србије које се у оквиру својих надлежности баве том проблематиком. Од осам држава региона најбољи је положај српског народа у Мађарској и Румунији, где се поштују њихова права, али и издвајају средства за очување националног и културног идентитета, у осталих шест држава: Албанији, Македонији, Словенији, Црној Гори, БиХ и Хрватској, Срби се суочавају са дискриминацијом, каже Линта за Спутњик. „Најтрагичнији положај је у државама у којима смо имали крваве оружане сукобе, пре свега у Хрватској и Федерацији БиХ. Ту је веома тешка ситуација, велики је број нерешених проблема у вези са обновом кућа, повратком имовинских права, употребом српског језика и ћирилице, информисањем на матерњем језику, образовањем… Проблем је и неспремност Загреба и Сарајева да процесуирају ратне злочине против Срба“, каже он. Линта додаје да у атмосфери у којој се ћути о српским жртвама није реално очекивати да се поштују ни људска, ни национална права Срба. Питање њиховог положаја у региону, поред питања Косова и Метохије, уласка у ЕУ, стратегије демографије и развоја економије требало би да буде дефинисано као једно од најважнијих државних и националних питања, предлаже Линта. „Сматрам да би требало озбиљно размислити о томе да се оснује посебна институција, Министарство за Србе у региону или Државна канцеларија, у којој би требало да се ангажују стручњаци из разних области који би се системски бавили том тематиком, различитим мерама и активностима помагали наш народ у овим државама и предлагали Влади и државном руководству које мере да предузме“, каже председник Одбора за дијаспору. Линта подсећа да Србија већ има Управу за дијаспору и Србе у региону, чији запослени, како каже, раде коректно, али да она већ четири године нема првог човека, ни његовог заменика, иако је Одбор за дијаспору више пута тражио од представника Министарства спољних послова да именује људе који би на себе преузели део овог посла од националног значаја. Линта додаје да је иницирао и серију састанака са надлежним министарствима која имају додирне тачке са том проблематиком, а ускоро ће тражити и састанак са премијерком Аном Брнабић. Извор
  13. „Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“. Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба „Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ - испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Извор: Телевизија Храм
  14. Православног српског становништва у Ливањском крају остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који су остали у Ливну, али и немоћна сећања хиљада оних које су вихор последњег рата и хрватски злочини расејали широм света. Неки од њих и ове године су се окупили у Ливну, и то на исти дан када су усташе на Огњену Марију 1941. године на најсвирепије начине убили око 1.600 православних Срба ливањског краја бацајући их у јаме, неке заклане, неке спаљене а неке су у јаме дубине и до 40 метара и живе бацали. Извршиоци ових злочина над Србима биле су њихове прве комшије, школски другови, колеге са посла – Хрвати. Комплетну причу о страдању Ливањских мученика погледајте у репортажи Телевизије Храм „Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“. Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба „Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ - испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  15. Срби се око реке Вардар помињу око 1400 година уназад. Око 680. године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малу Азију од стране Византијског Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар - Македонија. Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681. и чињеница да је овај град био епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну српску популацију. Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа – (Српско Насеље). Constantin Porfyrogenitus „De Administrando Imperio“ Ердељановић, Ј. „О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века“, Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189 Lequen, M. „Oriens Christianus“ I, 1740, pp.659-660 Micotky, J.“Otiorum Chroate“, Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112 Niederle, L. „Slovanske starozhitnosti“ Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446 Ostrogorski, G.“Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi“, Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599 Ramsay, W.M. „The Historical Geography Of Asia Minor“, London, 1890, pp.183, pp.210 НАСЛОВНА ИЛУСТРАЦИЈА: ДУШАНОВ МОСТ ПРЕКО ВАРДАРА У СКОПЉУ
  16. ПРВИ ДЕО ТЕКСТА: АУТОР: игуман Петар (Драгојловић) Срби се око реке Вардар помињу око 1400 година уназад. Око 680. године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малу Азију од стране Византијског Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар - Македонија. Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681. и чињеница да је овај град био епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну српску популацију. Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа – (Српско Насеље). Constantin Porfyrogenitus „De Administrando Imperio“ Ердељановић, Ј. „О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века“, Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189 Lequen, M. „Oriens Christianus“ I, 1740, pp.659-660 Micotky, J.“Otiorum Chroate“, Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112 Niederle, L. „Slovanske starozhitnosti“ Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446 Ostrogorski, G.“Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi“, Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599 Ramsay, W.M. „The Historical Geography Of Asia Minor“, London, 1890, pp.183, pp.210 НАСЛОВНА ИЛУСТРАЦИЈА: ДУШАНОВ МОСТ ПРЕКО ВАРДАРА У СКОПЉУ View full Странице
  17. Како разни фалсификатори историје говоре да су Срби у Македонију први пут дошли на то подручје са царем Душаном или да су Срби дођоши између два светска рата, износићемо разне доказе и документе које говоре о трајном присуству Срба у Македонији у последњих 14. векова. Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град „Сервиа“ на положају југозападно од Солуна. Овај град има своје име од својих српских оснивача (од раног 7-ог века) . У 10-ом веку исти град је споменут као „Србчиште“ у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре. Сервија (грч. Σέρβια [Sérvia]) или Србица, и данас је насељено место градског типа на северозападу Грчке, у периферији Западна Македонија, односно у округу Кожани. Након 2011. део је општине Сервија-Велвендо чије је уједно и административно седиште (до тада је припадало истоменој засебној општини Сервија). Насеље се налази на западним обронцима планине Камбунице, односно уз десну обалу реке Бистрице (највеће реке у Грчкој). Према подацима са пописа становништва из 2011. у насељу је живело 3.540 становника. Према подацима из летописа De administrando imperio византијског цара Константина Порфирогенита, насеље Сервију, односно Србицу основала су српска племена у раном VII веку, која су се на то подручје доселила северно од Дунава, из области Бојке (Беле Србије). Constantin Porphyrogenitos „De Administrando Imperio“ cap.32, pp.152 ed.Bonn НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: Садашњи град Сервија у близини Солуна ОСТАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ: НАСЛОВНА СТРАНА ДЕЛА И НОВАЦ КОНСТАНТИНА ПОРФИРОГЕНИТА Наставиће се...
  18. Аутор: Игуман Петар (Драгојловић) Како разни фалсификатори историје говоре да су Срби у Македонију први пут дошли на то подручје са царем Душаном или да су Срби дођоши између два светска рата, износићемо разне доказе и документе које говоре о трајном присуству Срба у Македонији у последњих 14. векова. Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град „Сервиа“ на положају југозападно од Солуна. Овај град има своје име од својих српских оснивача (од раног 7-ог века) . У 10-ом веку исти град је споменут као „Србчиште“ у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре. Сервија (грч. Σέρβια [Sérvia]) или Србица, и данас је насељено место градског типа на северозападу Грчке, у периферији Западна Македонија, односно у округу Кожани. Након 2011. део је општине Сервија-Велвендо чије је уједно и административно седиште (до тада је припадало истоменој засебној општини Сервија). Насеље се налази на западним обронцима планине Камбунице, односно уз десну обалу реке Бистрице (највеће реке у Грчкој). Према подацима са пописа становништва из 2011. у насељу је живело 3.540 становника. Према подацима из летописа De administrando imperio византијског цара Константина Порфирогенита, насеље Сервију, односно Србицу основала су српска племена у раном VII веку, која су се на то подручје доселила северно од Дунава, из области Бојке (Беле Србије). Constantin Porphyrogenitos „De Administrando Imperio“ cap.32, pp.152 ed.Bonn НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: Садашњи град Сервија у близини Солуна ОСТАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ: НАСЛОВНА СТРАНА ДЕЛА И НОВАЦ КОНСТАНТИНА ПОРФИРОГЕНИТА Наставиће се... View full Странице
  19. Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора
  20. У косметском селу Петрич, у коме сада живи само једна старица- бака Ката, окупљају се за Духове вјерници поријеклом из овог краја. Тако је било и овог Духовског понедјељка када се група Срба који долазе на своја имања у село Петрич, окупила да са својим парохијским свештеником прославе овај велики празник. Звучни запис разговора Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора View full Странице
  21. Генетска слика Лепенског Вира и Винче У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије. Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних. Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено. Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа са друге стране. Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе: 1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II 2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице) 3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II 4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a). Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар. Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага). Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена. Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племенасеверног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима. Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава. Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%. Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију. Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас. Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац (Извор текста)
×
×
  • Create New...