Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'срба'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 41 results

  1. Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт. Када је добио ову информацију муфтија Шефкет еф. Курт са групом угледних Тузлака затражио је хитан пријем код немачког команданта града, потпуковника Wиста и од њега енергично затражио да се онемогући овај злочин. А биле су планиране ликвидације и у Српској вароши. Муфтија је потпуковнику Wисту рекао да ће, уколико се ово деси, Муслимани масовно кренути да се одмећу у покрете отпора. Увидевши да ће то изазвати муслимане Тузле немачка команда је, због својих интереса, одмах истакла плакат са упозорењем да “нико не сме никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави”. Захваљујући овом ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Овај догађај је централно историјско место одбране заједничког живота у Тузли и региону. Између осталог о њему је Меша Селимовић рекао: Кад је умро, на сахрану је дошло десетак хиљада људи, међу којима највише Срба – сељака из околине Тузле. Потресан говор над гробом одржао је православни свештеник Ђорђе Јовановић, а Мухамед еф. Лугавић је поручио: Могу вас подсетити да је прота Јовановић, кад је умро рахметли муфтија Курт, молио да га и он спусти у мезар. Много је лепих примера из наше заједничке историје, а који су данас негде у запећку разних злочина. Има ли ко да жели да се посветимо изношењу добрих примера заједничког суживота. Нико нама до нас самих није ближи, не заборавимо то. Бог нас једне другима даде, хвала му. Извор
  2. Председника Вучића и председницу Грабар Китановић дочекали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и професор Дејан Јовић. Скупу су присуствовали млади Срби, полазници Академије, који су срдачно поздравили председника Вучића и сликали се са њим и митрополитом Порфиријем. Митрополит Порфирије је на почетку разговора г. Вучићу и гђи Грабар Kитаровић поручио да је одушевљен речима које су упутили током дана, речима одговорности и бриге за нормалне односе између две земље. Председнику Вучићу је рекао да његова посета представља охрабрење за српски народ у Хрватској. -Велика радост је за нас Србе што вас имамо у овом граду и под овим кровом, гледајући сва збивања данас, рекао је Митрополит. Према његовим речима, Србија и Хрватска су одувек упућене једна на друге, али су на жалост времена била таква „да смо се удаљили". Kако је рекао, искорак Kолинде Грабар Kитаровић да позове Вучића у посету и Вучићев храбар и одговоран корак да дође представља позив на мир. -Председниче, хвала што сте дошли, посета је охрабрење за наш народ овде, рекао је митрополит Порфирије и истакао да је основни утисак - а то, како је рекао, зна из личног искуства - да је српски народ уплашен и да живи у некој врсти апатије и одустајања од самог себе. -Ваш долазак је охрабрење, закључио је митрополит Порфирије. Професор Јовић, модератор разговора, објаснио је председницима Србије и Хрватске да ће имати прилику да разговарају са групом од 15 полазника Академије, који су се у својим есејима бавили плановима подухвата у наредних 10 година. Вучићу и Грабар Kитаровић представљен је и извештај о њиховима радовима. Извор: Српска Православна Црква
  3. Председник Србије Александар Вучић данас је заједно са хрватском председницом Kолиндом Грабар Kитаровић посетио Митрополију загребачко-љубљанску, где су разговарали са полазницима Академије Српског народног вијећа. Овом приликом њима је представљен пројекат Будућност Срба у Хрватској. Председника Вучића и председницу Грабар Китановић дочекали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и професор Дејан Јовић. Скупу су присуствовали млади Срби, полазници Академије, који су срдачно поздравили председника Вучића и сликали се са њим и митрополитом Порфиријем. Митрополит Порфирије је на почетку разговора г. Вучићу и гђи Грабар Kитаровић поручио да је одушевљен речима које су упутили током дана, речима одговорности и бриге за нормалне односе између две земље. Председнику Вучићу је рекао да његова посета представља охрабрење за српски народ у Хрватској. -Велика радост је за нас Србе што вас имамо у овом граду и под овим кровом, гледајући сва збивања данас, рекао је Митрополит. Према његовим речима, Србија и Хрватска су одувек упућене једна на друге, али су на жалост времена била таква „да смо се удаљили". Kако је рекао, искорак Kолинде Грабар Kитаровић да позове Вучића у посету и Вучићев храбар и одговоран корак да дође представља позив на мир. -Председниче, хвала што сте дошли, посета је охрабрење за наш народ овде, рекао је митрополит Порфирије и истакао да је основни утисак - а то, како је рекао, зна из личног искуства - да је српски народ уплашен и да живи у некој врсти апатије и одустајања од самог себе. -Ваш долазак је охрабрење, закључио је митрополит Порфирије. Професор Јовић, модератор разговора, објаснио је председницима Србије и Хрватске да ће имати прилику да разговарају са групом од 15 полазника Академије, који су се у својим есејима бавили плановима подухвата у наредних 10 година. Вучићу и Грабар Kитаровић представљен је и извештај о њиховима радовима. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Викинзи су стврили руску државу. Из Руриковића фамилије су били први руски кнежеви. Каже се да је управо реч РУС која је после постала име за руску нацију и државу, било име тог викиншког огранка који је Волгом крстарио од Балтика до Цариграда. Срби и Руси с браћа, то не морам да објашњавам. Елем, и Срби су себе звали Русима, тј РАШ-анима, баш онако како Амери данас зову Русе(РАШАН). Кажу по реци Рас, јесте, супер, али одакле реци Рас баш то име. Није него, Срби су имали Рашке и пре реке Рас, и где год дођу дају реци име Рас а своју државу назову Рашка. Углавном, да не давим постоји симбиоза Викинга и Словена, и постојала је од почетка. Рецимо врховни бог Викинга је ОДИН, први, Једини, Руси кажу број један=ађин, тако изговарају данас, а пишу ОДИН. О симбиози Руса и Викинга нема потребе да причам, јер сва руска историја сведочи томе у прилог. Скоро сваки познатији град има споменик у виду ДРАКАРА, чувеног викиншког брода. Викинзи нису били нација, ако неко мисли да су то били неке од скандинавских нација, вара се. Они су социјална групација, скуп разних народа и племена, удружена у једној вери-религији, обавезана заветом. Стално у покрету и хајдуковању и са израженом ратничком митоманијом. ВАРјаг значи у преводу заветник. Користилу су Руне као писмо, које се помиње у житију Светог Кирила и Методија, када се каже "А Словени писаху цртама и резама, којима и гатаху". Руне су били двослов, два слова. Онако како код нас бабе изговарају поједина слове( Бе, Ве, Ге, Де, Ђе). Исте руне су користили и Словени и Викинзи и касније поједина германска племена. Чувени је био викиншки обичај напијања до бесвести. Оно што су Срби и Руси задржали до данас. Арапски путописац, сведочи о једном таквом култном напијању негде у Русији, а поводом смрти неког истакнутог викинга, које је трајало три дана без престанка, као данас код нас на славама (ТРИ ДАНА ЛУМПОВАЊА). А ми се питамо што се Срби и данас напијају на ДАЋАМА и зашто слава мора да има продужетке од неколико дана. Први викиншки манастири на Светој Гори су заправо били први руски манастири - Русик данас Св. Пантелејмон. Варјази или руски викинзи су били војна гарда византијских царева све до појаве оклопника, а то је нека три века. Да, викинзи су живели у Византији, одатле су пренели православље на северне обале Црног мора, па све до Балтика. Мада има неких историчара који тврде и да су први насељеници Гренланда писали управо ћирилицом Светих Кирлила и Методија. Што значи и први Исланђани. Последњи заједнички светац православне и католичке цркве је био викинг Новгорођанин, свети Олаф, који је из Новгорода отишао у Скандинавију да шири хришћанство где је погинуо. Према заступљености викиншког гена ХГ2 Срби спадају међу прве народе у Европи са 49% док рецимо севрени Швеђани имају 48%. Дакле, неслога, пијанство, хајдуковање, заветовање и оданост култу, омиљено секирче којим се код нас још деца играју, култ госта, ок то имају сви народи Европе, али немају да олако примају у своје редове било кога без обзира на његов језик и расу, име РАС, ратничка митологија као једина прихватљива историја(САГЕ), ратоборност и генетика.
  5. Једна од основних хришћанских истина јесте да васкрсења нема без смрти. Ако је смрт крсна, мученичка, онда је узвишенија и подобнија Христу. По ријечи ранохришћанског писца Тертулијана, крв мученика је сјеме за нове хришћане. 1700 година послије Тертулијана, мостарац Алекса Шантић свједочећи и ходећи „путем Богочовјека“ пророчки пјева: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, предсказујући велико страдање својих сународника у 20.вијеку. Захваљујући мостарској породици Пешко, ових дана су из штампе изашле двије књиге, које као Шантићеви гробови свједоче Крст и Васкрс светих мостарских новомученика. Ове двије књиге: „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941 – 1945“ др Милана Гулића и „Два крста и једна крв“ Владимира Кецмановића су ту да свједоче истину о многобројним мученичким смртима које историја српских страдања настоји побројати и послагати у витрине сјећања живих. И не само послагати, него и посвједочити и бити примјер и сјеме за нове хришћане. Мученичка смрт не смије, а овим књигама и неће постати ни остати тек фасцинација живих или жеља живих за осветом, већ ће бити упуство за употребу најдрагоцјенијег што имамо, а то је наш живот. Ове двије књиге су сабрале до сада најтемељитији преглед страдања Срба Мостара. Гулић кроз једну озбиљну историјску студију, а Кецмановић кроз историографски есеј, се савршено допуњују и чине један свеобухватан приказ мученичког страдања мостарских Срба. Др Милан Гулић дипломирао је 2008.године на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју. Дипломирао је на тему „Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945-1946“. Докторску дисертацију „Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944 – 1953“ одбранио је 2012.године на Београдском Универзитету. Објавио је више радова у научним часописима и тематским зборницима. Ради у Институту за савремену историју у Београду. Владимир Кецмановић је један од српских најприсутнијих писаца млађе генерације. Аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011), Осама (2015) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012). 2014.године је објавио историографски есеј „Das ist Принцип”. Предговор ове Кецмановићеве књиге потписује Владимир Пиштало, а у прилогу као једну врсту поговора имамо текст „Допринос мостарских Срба развоју културе и привреде Мостара“ од Шемсудина Златка Сердаревића. Пишталов предговор доносимо у прилогу овог приказа. свештеник Радивоје Круљ * * * Владимир Пиштало У БЕЛИМ ХАЉИНАМА У овој књизи се не ради о Зуки Џумхуру, чије сам путописе радо читао. У овој књизи се не ради првенствено ни о починиоцима злочина. У овој књизи се ради о жртвама. Говорећи о страшној судбини северноамеричких Црнаца Тони Морисон се плашила своје теме је одабрала да говори о расистичким злочинима “из кухињског угла” како би избегла две ствари: да је величина прича згроми и да она причу умртви великим речима. За своју тему Тони Морисон је пронашла свој тон. Године 1941, моја мајка, Мира Миленковић, се у свом дечјем кревету успављивала слушајући прво пуцње на Царинском мосту и затим падање тела у воду. То је било неко сновиђење, нешто што се десило а није се смело десити. Моја бака Олга Вуковић је извела моју мајку из воза за логор, на бирократску грешку и на још важећу дозволу за пут из Мостара у Сарајево. Две кћерке њене сестре, Нада и Неда Бјелица, су биле у логору. Оне су преживеле али никад нису имале деце. У филму Шиндлерова листа најпотреснија је она сцена кад Јевреји из источне Европе погледају камеру у очи и изговоре своја имена. Кад говоримо о Србима из Мостара у нас, смеђим херцеговачким очима, гледају Пешке, Кулаши, Војновићи, Милићевићи, Глоговци, Круљеви, Екмечићи, Арнаути… Ти људи су копали чатрње, шверцовали дуван који је, како легенда каже, некад био заливен вином. Неки су отварали позоришта и читаонице. Други су имали бродове у Трсту. Трећи су правили торотан, прскали лозу, натпричавали се натпевавали, јели шипак тако да не падне ни једно зрно. На блистави Херцеговачки крајолик 1941. се спустио мрак средњег века и Шаини, Ајвази, Андрићи, Антељи, Борозани, Дабићи, Гутићи, Зуровци, Јањићи, Ђурасовићи, Крзмани, Кулиџани (мало је која српска породица у Херцеговини остала нетакнута) су доживели судбину Хугенота у Француској. Питање “По чему је мој Христ другачији од твог Христа?” тад није имало никаквог смисла. Владимир Радомировић ми је причао како је разговарао сам десетак политиколога са Харварда од којих ниједан никад није чуо за српске жртве у Другом Светском Рату. Та врста незнања представља руковање са празнином. Многи херцеговачки Срби су убијени два пута, једном кад су бачени у јаме, други пут кад су њихове кости, спремне за сахрану, динамитиране у последњем рату. Морамо се упитати: како се поставити према непрежаљеном и ненадокнадивом? Како се поставити према изгубљеним судбинама, изгубљеној радости живота, изгубљеним потенцијалима? Заборав није решење а није ни стална траума. Руско – јеврејски песник Јосиф Бродски је упозоравао да, интимно, по живу главу не треба пристати на позицију жртве, јер та позиција оштећује будућност. Како се, дакле, поставити према ужасу историје и према ужасу незнања? Начин да се то уради је управо онај који је изабрао владика Григорије поводом одавања поште жртвама у Пребиловцима. Људи обучени у беле хаљине славили су животе оних којима су ти животи били ускраћени. * * * Симбол трагичне стране српске историје је Ћеле Кула у Нишу, кула саграђена од људских глава. Страдања у двадесетом веку додала су тој кули још много спратова и претворили је, такорећи у небодер. То знамо, макар то други и не знали. Али не може се – и то знамо – живети у кући од лобања. Треба изаћи напоље. Имамо обавезу према мученицима, онима којима је живот био ускраћен, да проживимо добар и помало ведар живот. Епархија Захумско-херцеговачка 05 / 12 / 2017
  6. Једна од основних хришћанских истина јесте да васкрсења нема без смрти. Ако је смрт крсна, мученичка, онда је узвишенија и подобнија Христу. По ријечи ранохришћанског писца Тертулијана, крв мученика је сјеме за нове хришћане. 1700 година послије Тертулијана, мостарац Алекса Шантић свједочећи и ходећи „путем Богочовјека“ пророчки пјева: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, предсказујући велико страдање својих сународника у 20.вијеку. Захваљујући мостарској породици Пешко, ових дана су из штампе изашле двије књиге, које као Шантићеви гробови свједоче Крст и Васкрс светих мостарских новомученика. Ове двије књиге: „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941 – 1945“ др Милана Гулића и „Два крста и једна крв“ Владимира Кецмановића су ту да свједоче истину о многобројним мученичким смртима које историја српских страдања настоји побројати и послагати у витрине сјећања живих. И не само послагати, него и посвједочити и бити примјер и сјеме за нове хришћане. Мученичка смрт не смије, а овим књигама и неће постати ни остати тек фасцинација живих или жеља живих за осветом, већ ће бити упуство за употребу најдрагоцјенијег што имамо, а то је наш живот. Ове двије књиге су сабрале до сада најтемељитији преглед страдања Срба Мостара. Гулић кроз једну озбиљну историјску студију, а Кецмановић кроз историографски есеј, се савршено допуњују и чине један свеобухватан приказ мученичког страдања мостарских Срба. Др Милан Гулић дипломирао је 2008.године на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју. Дипломирао је на тему „Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945-1946“. Докторску дисертацију „Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944 – 1953“ одбранио је 2012.године на Београдском Универзитету. Објавио је више радова у научним часописима и тематским зборницима. Ради у Институту за савремену историју у Београду. Владимир Кецмановић је један од српских најприсутнијих писаца млађе генерације. Аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011), Осама (2015) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012). 2014.године је објавио историографски есеј „Das ist Принцип”. Предговор ове Кецмановићеве књиге потписује Владимир Пиштало, а у прилогу као једну врсту поговора имамо текст „Допринос мостарских Срба развоју културе и привреде Мостара“ од Шемсудина Златка Сердаревића. Пишталов предговор доносимо у прилогу овог приказа. свештеник Радивоје Круљ * * * Владимир Пиштало У БЕЛИМ ХАЉИНАМА У овој књизи се не ради о Зуки Џумхуру, чије сам путописе радо читао. У овој књизи се не ради првенствено ни о починиоцима злочина. У овој књизи се ради о жртвама. Говорећи о страшној судбини северноамеричких Црнаца Тони Морисон се плашила своје теме је одабрала да говори о расистичким злочинима “из кухињског угла” како би избегла две ствари: да је величина прича згроми и да она причу умртви великим речима. За своју тему Тони Морисон је пронашла свој тон. Године 1941, моја мајка, Мира Миленковић, се у свом дечјем кревету успављивала слушајући прво пуцње на Царинском мосту и затим падање тела у воду. То је било неко сновиђење, нешто што се десило а није се смело десити. Моја бака Олга Вуковић је извела моју мајку из воза за логор, на бирократску грешку и на још важећу дозволу за пут из Мостара у Сарајево. Две кћерке њене сестре, Нада и Неда Бјелица, су биле у логору. Оне су преживеле али никад нису имале деце. У филму Шиндлерова листа најпотреснија је она сцена кад Јевреји из источне Европе погледају камеру у очи и изговоре своја имена. Кад говоримо о Србима из Мостара у нас, смеђим херцеговачким очима, гледају Пешке, Кулаши, Војновићи, Милићевићи, Глоговци, Круљеви, Екмечићи, Арнаути… Ти људи су копали чатрње, шверцовали дуван који је, како легенда каже, некад био заливен вином. Неки су отварали позоришта и читаонице. Други су имали бродове у Трсту. Трећи су правили торотан, прскали лозу, натпричавали се натпевавали, јели шипак тако да не падне ни једно зрно. На блистави Херцеговачки крајолик 1941. се спустио мрак средњег века и Шаини, Ајвази, Андрићи, Антељи, Борозани, Дабићи, Гутићи, Зуровци, Јањићи, Ђурасовићи, Крзмани, Кулиџани (мало је која српска породица у Херцеговини остала нетакнута) су доживели судбину Хугенота у Француској. Питање “По чему је мој Христ другачији од твог Христа?” тад није имало никаквог смисла. Владимир Радомировић ми је причао како је разговарао сам десетак политиколога са Харварда од којих ниједан никад није чуо за српске жртве у Другом Светском Рату. Та врста незнања представља руковање са празнином. Многи херцеговачки Срби су убијени два пута, једном кад су бачени у јаме, други пут кад су њихове кости, спремне за сахрану, динамитиране у последњем рату. Морамо се упитати: како се поставити према непрежаљеном и ненадокнадивом? Како се поставити према изгубљеним судбинама, изгубљеној радости живота, изгубљеним потенцијалима? Заборав није решење а није ни стална траума. Руско – јеврејски песник Јосиф Бродски је упозоравао да, интимно, по живу главу не треба пристати на позицију жртве, јер та позиција оштећује будућност. Како се, дакле, поставити према ужасу историје и према ужасу незнања? Начин да се то уради је управо онај који је изабрао владика Григорије поводом одавања поште жртвама у Пребиловцима. Људи обучени у беле хаљине славили су животе оних којима су ти животи били ускраћени. * * * Симбол трагичне стране српске историје је Ћеле Кула у Нишу, кула саграђена од људских глава. Страдања у двадесетом веку додала су тој кули још много спратова и претворили је, такорећи у небодер. То знамо, макар то други и не знали. Али не може се – и то знамо – живети у кући од лобања. Треба изаћи напоље. Имамо обавезу према мученицима, онима којима је живот био ускраћен, да проживимо добар и помало ведар живот. Епархија Захумско-херцеговачка 05 / 12 / 2017 View full Странице
  7. Бивши високи функционер СФРЈ Азем Власи изјавио је у Београду, на међународном скупу Београдски стратешки дијалог, да је "независност Косова неопозива и неповратна", али да је потребно и корисно нормализовати односе, пре свега, како је рекао, на добробит Срба који живе на Косову. Власи је додао да верује да ће се односи Београда и Приштине нормализовати за најдуже око годину и по. Упитан када ће у Приштини на сличном панелу моћи да се постави питање о прогону Срба са Косова и рушењу српске баштине на Косову, Власи је одговорио да се слични скупови већ организују и да, тврди, Срби могу да изнесу своја становишта о свему томе. Позвао је студенте са универзитета у Србији да дођу у Приштину и да се сами увере да могу да поставе таква питања. "Баш синоћ, на једном скупу у Приштини, Рада Трајковић је свашта рекла о косовском руководству, и нико је, верујте, није мрко погледао због тога", рекао је Власи. Говорећи на данашњем панелу на тему "Југославија - пропуштена прилика или политичка илузија", он је на питање о улози Косова у распаду СФРЈ рекао да је та покрајина само "искоришћена као детонатор". "Нисмо рушили Југославију, а да смо и хтели то, нисмо имали ту моћ", рекао је Власи.
  8. Српски патријарх Иринеј данас је за црквену РТВ РАМ дао изјаву у којој осуђује своју пређашњу изјаву у којој осуђују абортусе. - Покајао сам се након што је министарка Зоранах реаговала и схватио своју заблуду. Као прави хришћанин који зна шта је покајање решио сам да јавно исповедим свој грех што сам био против убиства и затирања српске деце, и што не разумем прогрес. Срба је свакако много на овој планети а узгред и нисмо баш неки народ. Ево не би нас џаба сви мрзели да нешто ваљамо, ово наравно није антисемитизам, јер то што многи мрзе Јевреје је просто из зависти, али нас Србе мрзе оправдано јер смо најгори народ на свету. Треба српкиње да наставе да убијају своју децу, јер је то много безазленија варијанта десетковања Срба него да нас Запад гурне у неке нове ратове. Знате, ратови разарају и инфраструктуру једне државе и њене храмове и аудије и путеве, овако се врши тихи геноцид над нама али барем ћемо сачувати грађевине и комфор. Треба имати разумевања и за мигранте који долазе из земаља захваћених ратним разарањима. Ако се Срби буду несметано размножавали где ће сви ти мигранти да се скуће? Просто не би било места. Нама свакако није стало до наше земље, а има народа који цене слободу и парче земље који ће знати ценити ове наше шуме и ливаде, оранице, реке и градове. Знам да ће ме неки зли фашисти сад осудити због ових мојих нових изјава, просто такав је посао јавних личности, не може се свима угодити. Уосталом, ми смо земља пензионера. Држава просто не би издржала да финансира толики број пензионера и новорођенчади истовремено. У име прогреса и цивилизације позивам све српске мајке да без бојазни и несметано наставе затирање српског народа од малих ногу, такорећи још док им ноге нису ни израсле.
  9. 7. Септембар 2017 - 10:15 Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је 5. септембра 2017. године притвореног 74-годишњег Богдана Митровића у затворској јединици у Подујеву. Митровића су истог дана такође посетили и чланови његове породице као и официр за везу Владе Републике Србије г. Дејан Павићевић. Након посете г. Митровићу владика Теодосије је дао следећу изјаву за Информативну службу Епархије рашко-призренске: -Након што сам данас добио дозволу од истражног судије у Призрену, успео сам коначно да посетим притвореног Богдана Митровића. Реч је о човеку који је још од времена док је овде Епископ био блаженопочивши патријарх Павле активно помагао Цркву и који је познат и у селу и шире као честит човек. Управо је Богдан био један од главних иницијатора повратка наших протераних житеља села Мушутиште и од рата наовамо био је на Косову и Метохији 11 пута и учествовао је у више састанака са међународним и локалним албанским представницима. -Пријава за наводне ратне злочине дошла је од комшије Албанца који је лично узурпирао Митровићеву земљу и који годинама покушава да приволи породицу Митровић на продају. Њему су се сада придружили и други "сведоци" који су сви редом узурпирали српску земљу и не желе да је врате власницима. Са овим чињеницама су упознати и представници ЕУЛЕКС-а и како смо обавештени истрага је у току. Очекујемо да се истрага што пре заврши и да се Богдан што пре пусти на слободу. Против Митровића годинама нико није ништа имао да каже све док се није актуелизовао повратак Срба у Мушутиште, чиме би се окончало некажњено узурпирање српске земље од стране локалних Албанаца. -Наредних дана очекујем да ћу имати прилику да представнике међународне заједнице упознам са потребом да се овај случај ургентно реши, јер уколико се настави произвољно и злонамерно оптуживање Срба, посебно оних који желе да се врате и поврате своју имовину, процес повратка ће се сасвим зауставити. Толерисање лажних пријава и претње Србима некаквим тајним листама нису ништа друго него даљи наставак политике која води потпуном етничком чишћењу Косова и Метохије од српског становништва и ова пракса коначно мора да престане. -Богдан је, хвала Богу, храбар човек и уздамо се у Бога и честите људе који желе да помогну да ће истина убрзо изаћи на видело и да ће се наши Срби из Мушутишта коначно вратити на своја огњишта, обновити своје куће и храм који су припадници ОВК минирали након завршетка оружаног конфликта. -У циљу изградње поверења и стабилности, веома је важно да се невини људи заштите од евентуалних лажних сведочења из материјалне користи. То је тежак грех и пред Богом и пред законом и не сме да се толерише, изјавио је епископ Теодосије након посете затвору у Подујеву. Извор: Епархија рашко-призренска РТС: Да ли је однос према ухапшеном, угледном Србину из Суве Реке парадигма односа према повратницима на Косово и Метохију У току је детаљна провера Полиције Косова да ли је приведени Богдан Митровић особа за којим је Специјално тужилаштво Косова издало налог за хапшење због ратних злочина", казала је портпаролка Основног суда у Призрену Афердита Кицај, након неочекиваног, спектакуларног хапшења једног од најугледнијих Срба са централног Косова. Осам дана је прошло од тога а бројна породица Богдана Митровића нема никаквих вести о њему. А реч је о породици, која је била домаћин славе, први пут после 1999, на развалинама једне од најлепших српских властелинских задужбина подигнуте 1315. године. И реч је о човеку који је покушао да разговара са косовским Албанцима. Да ли је однос према Митровићу парадигма односа према косовским Србима? У Око магазину погледајте и причу поводом изјаве министра спољних послова Аустрије Себастијана Курца да муслиманке у Сарајеву и Приштини добијају новац да би носиле бурке.
  10. Преносимо вест Епархије рашкопризренске и изјаву Његовог Преосвештенства г. Теодосија, која умногоме, осветљава лик мучки притвореног Богдана Митровића. У продужетку вести дајемо снимак специјалне јучерашње емисије Око-магазина (РТС1) о Богдану Митровићу (репортер - истраживач Дужан Жарић). 7. Септембар 2017 - 10:15 Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је 5. септембра 2017. године притвореног 74-годишњег Богдана Митровића у затворској јединици у Подујеву. Митровића су истог дана такође посетили и чланови његове породице као и официр за везу Владе Републике Србије г. Дејан Павићевић. Након посете г. Митровићу владика Теодосије је дао следећу изјаву за Информативну службу Епархије рашко-призренске: -Након што сам данас добио дозволу од истражног судије у Призрену, успео сам коначно да посетим притвореног Богдана Митровића. Реч је о човеку који је још од времена док је овде Епископ био блаженопочивши патријарх Павле активно помагао Цркву и који је познат и у селу и шире као честит човек. Управо је Богдан био један од главних иницијатора повратка наших протераних житеља села Мушутиште и од рата наовамо био је на Косову и Метохији 11 пута и учествовао је у више састанака са међународним и локалним албанским представницима. -Пријава за наводне ратне злочине дошла је од комшије Албанца који је лично узурпирао Митровићеву земљу и који годинама покушава да приволи породицу Митровић на продају. Њему су се сада придружили и други "сведоци" који су сви редом узурпирали српску земљу и не желе да је врате власницима. Са овим чињеницама су упознати и представници ЕУЛЕКС-а и како смо обавештени истрага је у току. Очекујемо да се истрага што пре заврши и да се Богдан што пре пусти на слободу. Против Митровића годинама нико није ништа имао да каже све док се није актуелизовао повратак Срба у Мушутиште, чиме би се окончало некажњено узурпирање српске земље од стране локалних Албанаца. -Наредних дана очекујем да ћу имати прилику да представнике међународне заједнице упознам са потребом да се овај случај ургентно реши, јер уколико се настави произвољно и злонамерно оптуживање Срба, посебно оних који желе да се врате и поврате своју имовину, процес повратка ће се сасвим зауставити. Толерисање лажних пријава и претње Србима некаквим тајним листама нису ништа друго него даљи наставак политике која води потпуном етничком чишћењу Косова и Метохије од српског становништва и ова пракса коначно мора да престане. -Богдан је, хвала Богу, храбар човек и уздамо се у Бога и честите људе који желе да помогну да ће истина убрзо изаћи на видело и да ће се наши Срби из Мушутишта коначно вратити на своја огњишта, обновити своје куће и храм који су припадници ОВК минирали након завршетка оружаног конфликта. -У циљу изградње поверења и стабилности, веома је важно да се невини људи заштите од евентуалних лажних сведочења из материјалне користи. То је тежак грех и пред Богом и пред законом и не сме да се толерише, изјавио је епископ Теодосије након посете затвору у Подујеву. Извор: Епархија рашко-призренска РТС: Да ли је однос према ухапшеном, угледном Србину из Суве Реке парадигма односа према повратницима на Косово и Метохију У току је детаљна провера Полиције Косова да ли је приведени Богдан Митровић особа за којим је Специјално тужилаштво Косова издало налог за хапшење због ратних злочина", казала је портпаролка Основног суда у Призрену Афердита Кицај, након неочекиваног, спектакуларног хапшења једног од најугледнијих Срба са централног Косова. Осам дана је прошло од тога а бројна породица Богдана Митровића нема никаквих вести о њему. А реч је о породици, која је била домаћин славе, први пут после 1999, на развалинама једне од најлепших српских властелинских задужбина подигнуте 1315. године. И реч је о човеку који је покушао да разговара са косовским Албанцима. Да ли је однос према Митровићу парадигма односа према косовским Србима? У Око магазину погледајте и причу поводом изјаве министра спољних послова Аустрије Себастијана Курца да муслиманке у Сарајеву и Приштини добијају новац да би носиле бурке. View full Странице
  11. Бољи путоказ нам није требао да стигнемо до меморијалног центра "Никола Тесла". У самом срцу Лике, на крашкој заравни окруженој обронцима Велебита, у подножију брда Богданић, поносно стоји кућа типичне "динарске" архитектуре, у којој је, од оца Православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке 10.јула.1856 године рођено четврто дијете - син Никола. Тик до ње је и Православна Црквица Светог Петра и Павла у којој је као свештеник службовао Отац Милутин. У самој кући која је неколико пута похарана у прошлим ратовима, има врло мало оригиналних предмета из периода Теслиног дјетињства. Умјесто тога, ту су динамичне мултимедијалне поставке, којом су представљени живот и дјело непревазиђеног генија - мноштво фотографија, писаних докумената, цитата из аутобиографије, проналасци. А у кулису звукови као из Теслиног дјетињства. Тавански дио куће је посвећен проналасцима. Ту су функционалне реплике изума, попут магнетног поља, Теслиног индукционог електромотора, трансформатора, турбине и приказа разлике између наизмјеничне и једносмјерне струје, односно Теслине и Едисонове. "Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица тога краја, која је у себи носила изумитељску жицу" у својим списима велики научник захвалио се мајци на изузетни дар. "Моја мајка је била прворазредни изумитељ, и вјерујем, постигла би много да није била удаљена од савременог живота и оних многобројних могућности које он прућа- Поред тога, изумила је и израдила многобројне направе. Поред куће пролази мален поточић Ваганчица на коме се налази Теслина турбина, а њиме плови и прототип Теслиног брода на бежично управљање. Поток води до испитне станице, реплика оне у Колорадо Спрингсу, а њен торањ је заштитни знак Меморијалног центра. "Био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао у школи у Госпићу, а у машти сам замислио велики точак који порећу ови слапови" записао је касније власник 112 патената и око 700 разних изума. "Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније видио сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума". По његовој замисли прва електрана изграђена је око два и по километра од Нијагариних водопада, а у Августу 1895 године Теслина "фабрика струје" испоручила је прву електричну енергију. Недуго потом, Вестингхаусова компанија ангажовала је на примјени систем преноса, заснованог на Теслиним идејама система наизмјеничне струје, а повезан је далековод до града Бафала, на раздаљини од 35 километара. Од тада много воде је протекло и Ваганчицом и Нијагариним водопадима, али проналасци чувеног Личког сина још нису превазиђени. Покушали смо да пронађемо некога од његових рођака или њихових потомака, али у Смиљану Тесли више нема, а нема ни Срба. Неки су се одселили широм свијета, а неки су, како злуради коментари кажу, тик поред Цркве испод тешког камена на старом Православном гробљу. Према ријечима водича, Меморијални центар "Никола Тесла", који је отворен 2006 године обиљежава 150 година од рођења генија из Смиљана, као културно добро на 13.000 квадратних метара, годишње посјети између 30 и 40 хиљада људи из свих крајева свијета. Извор: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:674510-U-Teslinom-selu-nema-vise-Srba
  12. Гдје је кућа Николе Тесле? Само погледајте десно и видјет ћете је како свијетли од бјелине, као да зна да је обасјала свијет... Овим ријечима упутио нас је ка родној кући великана науке један времештани мјештанин Смиљана, личког села у близини Госпића. Бољи путоказ нам није требао да стигнемо до меморијалног центра "Никола Тесла". У самом срцу Лике, на крашкој заравни окруженој обронцима Велебита, у подножију брда Богданић, поносно стоји кућа типичне "динарске" архитектуре, у којој је, од оца Православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке 10.јула.1856 године рођено четврто дијете - син Никола. Тик до ње је и Православна Црквица Светог Петра и Павла у којој је као свештеник службовао Отац Милутин. У самој кући која је неколико пута похарана у прошлим ратовима, има врло мало оригиналних предмета из периода Теслиног дјетињства. Умјесто тога, ту су динамичне мултимедијалне поставке, којом су представљени живот и дјело непревазиђеног генија - мноштво фотографија, писаних докумената, цитата из аутобиографије, проналасци. А у кулису звукови као из Теслиног дјетињства. Тавански дио куће је посвећен проналасцима. Ту су функционалне реплике изума, попут магнетног поља, Теслиног индукционог електромотора, трансформатора, турбине и приказа разлике између наизмјеничне и једносмјерне струје, односно Теслине и Едисонове. "Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица тога краја, која је у себи носила изумитељску жицу" у својим списима велики научник захвалио се мајци на изузетни дар. "Моја мајка је била прворазредни изумитељ, и вјерујем, постигла би много да није била удаљена од савременог живота и оних многобројних могућности које он прућа- Поред тога, изумила је и израдила многобројне направе. Поред куће пролази мален поточић Ваганчица на коме се налази Теслина турбина, а њиме плови и прототип Теслиног брода на бежично управљање. Поток води до испитне станице, реплика оне у Колорадо Спрингсу, а њен торањ је заштитни знак Меморијалног центра. "Био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао у школи у Госпићу, а у машти сам замислио велики точак који порећу ови слапови" записао је касније власник 112 патената и око 700 разних изума. "Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније видио сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума". По његовој замисли прва електрана изграђена је око два и по километра од Нијагариних водопада, а у Августу 1895 године Теслина "фабрика струје" испоручила је прву електричну енергију. Недуго потом, Вестингхаусова компанија ангажовала је на примјени систем преноса, заснованог на Теслиним идејама система наизмјеничне струје, а повезан је далековод до града Бафала, на раздаљини од 35 километара. Од тада много воде је протекло и Ваганчицом и Нијагариним водопадима, али проналасци чувеног Личког сина још нису превазиђени. Покушали смо да пронађемо некога од његових рођака или њихових потомака, али у Смиљану Тесли више нема, а нема ни Срба. Неки су се одселили широм свијета, а неки су, како злуради коментари кажу, тик поред Цркве испод тешког камена на старом Православном гробљу. Према ријечима водича, Меморијални центар "Никола Тесла", који је отворен 2006 године обиљежава 150 година од рођења генија из Смиљана, као културно добро на 13.000 квадратних метара, годишње посјети између 30 и 40 хиљада људи из свих крајева свијета. Извор: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:674510-U-Teslinom-selu-nema-vise-Srba View full Странице
  13. Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да 1945. године мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. Тако и Обала војводе Степе, Булевар војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа). Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. године повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. године, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-их преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје). Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна муслиманска породица. У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревносан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Св. Архангела, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека да Бог, да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" (εν τούτω νίκα, In hoc signo vinces). Завера ћутања Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. године, када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"! Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ, значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка-Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, 1946. године, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине). Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачке "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945. године; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања 1943. године). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје - давали управо српски комунисти. Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест". Транспорт за Јасеновац Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у Храму Светога Саве на Врачару, оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. године усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Башчаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански (тада је и настала сарајевска тужна песма 'Ђурђевдан је' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му). Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. године била Пешадијска школа и касарна Маршала Тита). Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942. године, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. године прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе. На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЖ" и натпис "седам коња или четрдесет војника", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон. Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“, те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали: "С оне стране Јајца, гајтан трава расте По њој пасу овце, чувало их момче. Младо момче плаче, још тужније пјева Свака туђа земља, туга је голема!" Ђурђевдан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека. Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас! Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марковдан! Питају: "Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?". Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај") и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом Јасеновац). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком (слушали смо пуцње). А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају Тотовци "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. године, о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју"). Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату. Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру! Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци, Тотовци, нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли Тотовци и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем. Растанак у Јасеновцу Ми који смо издржали Тотовску пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор. А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку. То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру. Логорашки поглед на српску историју Тада смо први пут али заувек схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за "њега" смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни "савезници": да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице! То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодопски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. године Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио све да нам убије душу, да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу! А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје, наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност жртве Светог Вукашина Јасеновачког. Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас! На Спасовдан, 2000. године Др Жарко Видовић ПРАВОСЛАВИЕ
  14. Ево дана који нам је дао Бог: у Архијерејској саборној литургији, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, Светога Вукашина Јасеновачког. Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да 1945. године мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. Тако и Обала војводе Степе, Булевар војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа). Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. године повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. године, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-их преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје). Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна муслиманска породица. У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревносан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Св. Архангела, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека да Бог, да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" (εν τούτω νίκα, In hoc signo vinces). Завера ћутања Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. године, када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"! Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ, значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка-Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, 1946. године, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине). Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачке "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945. године; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања 1943. године). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје - давали управо српски комунисти. Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест". Транспорт за Јасеновац Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у Храму Светога Саве на Врачару, оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. године усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Башчаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански (тада је и настала сарајевска тужна песма 'Ђурђевдан је' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му). Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. године била Пешадијска школа и касарна Маршала Тита). Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942. године, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. године прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе. На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЖ" и натпис "седам коња или четрдесет војника", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон. Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“, те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали: "С оне стране Јајца, гајтан трава расте По њој пасу овце, чувало их момче. Младо момче плаче, још тужније пјева Свака туђа земља, туга је голема!" Ђурђевдан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека. Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас! Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марковдан! Питају: "Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?". Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај") и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом Јасеновац). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком (слушали смо пуцње). А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају Тотовци "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. године, о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју"). Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату. Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру! Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци, Тотовци, нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли Тотовци и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем. Растанак у Јасеновцу Ми који смо издржали Тотовску пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор. А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку. То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру. Логорашки поглед на српску историју Тада смо први пут али заувек схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за "њега" смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни "савезници": да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице! То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодопски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. године Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио све да нам убије душу, да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу! А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје, наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност жртве Светог Вукашина Јасеновачког. Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас! На Спасовдан, 2000. године Др Жарко Видовић ПРАВОСЛАВИЕ View full Странице
  15. Благодат дечијег радовања у акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“ 17. јануар 2017. На дан када Правослвна црква слави празник Обрезања Господњег, светог Василија Великог и Грађанске Нове године по Јулијанском капендару, пету годину заредом у ове благдане екипа Споне била је у посети Србима дела страдалног Косова и Метохије где је најмлађима даривала празничне пакетиће. Под овогодишњим мотом: „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, пакетиће најмлађима, овим радосним поводом, заједничко радовање са најмлађима на светој српској земљи поделила је наша десеточлана екипа. И ове године прикупљање 200 поклон пакетића и донација за децу на Косову и Метохији организовано је и успешно спроведено ангажманом вредних активиста Споне и наших хуманих пријатеља, привредника, спортиста, сарадника из фирми, организација и појединаца добре воље из Скопља, Куманова, Тетова... Пошли смо из Скопља знатно пре свитања у суботу, тог 14. јануара. Црвено слово, Св. Василије Велики. Пратила нас је ледена киша. Но, већ на прилазу Урошевцу ушли смо у чисто праскорзорје. „Зубатим“ зимским сунцем обасјани предели на видику, као „на тацни“, брда и долине косовске. Наши дани, косметске реалности. Улазимо у Липљан. Другом, мало познатом путањом. И, не застајући „кривудамо“, али долазимо надомак Цркве. Прва на видику, најпре стара, а затим тик до ње и нова, као путоказ, као знак, где смо и ко смо. Изграђена на темељима византијског, а потом српског средњевековног града, савремена варошица Липљан лежи на десној обали реке Ситнице, око 16 километара јужно од Приштине, недалеко од пута који води ка Призрену. У њеном средишњем делу у пространој порти издижу се две Цркве: средњовековна Ваведењска и новија посвећена мученицима Флору и Лавру подигнута у прошлом столећу. На литургији Стижемо на време. У храму, Василијева Литургија. Молитве наглас оца Срђана Станковића. Нестварно делује све ово, као да нисмо на земљи. Одзвањају речи: „Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим и небеским даровима: даруј им уместо земаљских добара — небеска, уместо привремених — вечна, уместо пролазних — непролазна... Оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога, знаш и молбу, и дом и потребу његову, Избави, Господе, град овај и сваки град и крај од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата“. И, очито, овде се јеванђелски стихови најбоље чују, овде људи живе тим јеванђељем као да је за њих писан стих... А све ми кроз главу некако пролази, ту је, исти професор и Уча из Липљана Зоран Симијоновић, који нас је својски дочекао, обрадовао нам се лане. А и сада је истог осмеха, истог погледа, само као да му је поглед бистрији, очи више сјаје. Сада је поклон припремљен, од срца, са речима, душом исписане. Икона Св. Тројица и књиге о Космету. И опет, мислим се, не стари човече, истога стаса и кова, и година, ако је и како је то могуће, опстај и уздај се у Бога, како знадеш, а знадеш добро. Ти си нам сведок, и уздарје, и стуб, и чврстина. Ти ћеш молитвама пароха, оца Срђана успети да одолиш, задржиш народ и пружиш знање и ведрину, да опстанемо као народ ту на вековним огњиштима, иако ја не могу да и какву реч прозборим, него ето помишљам, па срочим коју, ако је и како је она истина. Буди нам жив и здрав, јер опет се потврђује она народна мудрост, црква и школа, поп и учитељ, темељ опстанка у сваком месту. То је моја земља Школараци су добродошлицу на приредби саткали једном лепом причом о својој земљи. Поред деце из Липљана у програму су били и деца из Старог Грацка, Сувог дола, Врбовца... Милица Маџар је реч по реч читала: У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија! То је јединствена земља јединствених људи негде на граници Истока и Запада у шареној питомој природи. На северу заузима јужни део Панонске низије кроз коју протиче река Дунав. Површина износи 88,361 квадратних километара. Главни град је Београд. Највеће природно језеро Палићко, а највиши планиснки врх Проклетија Ђеравица. Срце Србије је наше Косово. Колевка православља. Испуњено је све симболом до симбола. Наше свето и лепо Косово. Отимају нам га и хоће да га прекроје. Бране нам да слободно живимо, да растемо у миру, срећни и безбрижни. А ми пак својим постојањем пркосимо онима који покушавају да нас одавде отерају. Наша порука је да је Косово наше,. недамо га јер је Света српска земља. Заслужили смо да живимо у Србији због правдољубости и поштења које носимо у нашим срцима. Заслужили смо то због храбрости и да се супроствавимо и боримо за оно што је наше и што нам припада. Слово оца Срђана - Важан тренутак у свом животу почетак Нове године. Празник Обрезања Христовог, нису желели да сачувају само за себе и своје породице, него су желели да ту радост, слободу у Христу Господу Богомладенцу поделе са свима вама. И оно што су имали од срца су вам спремили, и дошли да поделе нашој деци. Позивамо представнике Културног центра хуманитарне културно просветне и многостране заправо организације Спона из Скопља који повезују људе добре воље, и лоше и добре, какви смо такви смо, нема ни Бог друге људе осим нас. Али је њих данас, упутио нама. Хвала им од срца за све што чине за нас, на првом месту што нас нису заборавили, а на другом месту што показују своју самопожртвовану љубав према нама. Јер Христос нас је таквој љубави научио, љубави која на тражи своје, која дарује која доноси која даје. И што више буду давали, они ће што више имати. А ви децо можете свакога од њих који ће вам давати пакетиће и да пољубите. Јер данас се љубе небо и земља, данас се љуби простор и време, данас се љуби и прошлост и садашњост и будућност, данас се сви љубимо у Христу Господу. Нека љубав Његова буде са свима нама, а особито са нашим гостима, Наставница музичке културе у Липљану Гордана Мирић, која каже да 27 година ради као просветни радник, истиче да су издржали кроз све ове године све тескобе, невоље, недаће, искушења и муке. Живи мало даље од те једне једино преостале српске улице у једној вишеспратници у којој је крај њеног стана још една српска породица. У сценском наступу у школи „Браће Аксић“ у Липљану деца су се представила са рециталом песама међу којима су: Симонида, Лепи граде на Бистрици, стиховима о колевци, Грачаница. Затим и сплетом народних песама, међу којима и „Стојанке бела“, коју је извела Софија Станковић. Затим рецитовање песме „Плава гробница“ Милутина Бојића у извођењу Милице Маџар. Потом наступ уз хорско праћење „Србијо најлепша бајко“, па сплет кола у извођењу Културно уметничког друштва: „Играле се Делије“. Директор школе Братислав Ђедовић се у обраћању захвалио члановима Споне на празничној посети и даровима... И након приредбе, он нам је, уз чашицу разговора и традиционални српски домаћински мезетлук за говорио о околностима под којима се одвија образовни процес у овој основној школи. У згради коју су подигли донацијом Ујединених нација 2005. године. -Школа је поред Цркве једини темељ и ослонац овим људима. У школи се образују у Цркви се Богу моле и верујте да је то заиста једини мотив и основа да људе не посустају да издрже и скупе нову снагу за опстанак. Поред деце из Липљана који похађају наставу у овој школи, имамо још четири издвојена одељења. Имамо четири учионице и један кабинет информатике као и предшколско одељење. У походима, на сусретањима са људима, био сам у многим местима по Космету, залазио у школска и дворишта сеоских домаћинстава, куће, стаје, црквене порте, храмове, манастире, дућане, кафане... Али овде сада на овој дечјој приредби грца срце, суза се тешко заустваља. Том приредбом и дечијим наступом.. па више ми добијамо него што дајемо. Мислимо се, свако са својим осећањима и утисцима. Не крије их наша Биљана Видоевска, која просто упија поруке. Мисли и речи нам се преклапају...Исто завирујемо у авлије на прилазу Чаглавици. Погледи су усмерени ка Газиместану, узајамно. Па Обилићу... Стегнута срца, и сузних очију. „Чудно је ово путовање“, открива своја осећања Марија Босанац. Пореклом је из Славоније, али се путем очеве службе нашла у Струмици. А, сада живи и ради у Скопљу. - Овако нешто још нисам доживела. Ово је била тако топла, искрена добродошлица не само оца Срђана, већ и сваког човека на којег смо наишли. А, радост дечице, осмеси који греју. Радост нам је обострана и просто нема мере која би се речима описала. Узајамне сузе и осмеси. Спонтано, из душе... Не, не могу захвалност речима описати, како домаћинима, али и свима, и мисији коју Спона има, пресрећна што сам била део свега овога. Даривања Посебан допринос акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, великим ангажманом поново су пружили наши најближи сарадници и чланови Споне. Међу дародавцима: Компанија Симпо у Македонији, Берин агенција за интелектуално власништво, фирма Скара Лесковац из Скопља, Ненад Станојевић, који је први у акцији на хуманитарној журки Споне у клубу Омладинског културног центра у Скопљу, за дрес Кошаркашког клуба Црвена Звезда донирао 160 еура. Колектив Алфа Телевизије, уз здушно ангажовање и напор Драгана Милосављевића. Затим - Јутекс Тетово. Фризерски салон Јованка. У акцији су прилоге дали и племенити људи који нису желели да им се имена обелодањују, затим спортисти попут Горана Симова, привредник Милоје Огњановић, Виолета Бејатовић, породица Бошковић. Зоран Трајков. Део верника канонске православне Цркве у Македонији... У акцији Културно информативног центра Спона за прикупљање хуманитарне помоћи и поклон пакетића најмлађима и социјално угрожених породица у селима на Скопској Црној гори, основцима који похађају наставу на српском језику у селу Кучевишту, српској деци у местима на Косову и Метохији, поред наших, значајан допринос су дали и Сандра Стевковић са својом и широм породицвом.. Захвалност дугујемо свим људима добре воље који су несебично уградили себе у овој акцији, дару и дечијем осмеху. Мало је речи да све стане у овом запису... У најави ове акције на Космету, значајан допринос пружила нам је и новинар, Сузана Николић портал Кumanovo news, Србтел, Сител, Вечер, Република, Јасмина Давитковска из Кратова, Марко Хинић, Слађана Маринковић, Ивана и Јован Папић, Данијел Нинић, Сталетовићи Илинка и Дејан... Гојбуља – чардак ни на небу ни на земљи Митровица се сама собом бави. Ми смо ти Чардак ни набу ни на земљи. Остављени, готово заборављени. Уочи Божића су нас посетили људи из Бања Луке и ево сада ви. Од рата 1999.ово је постало осмогодишња школа „21 новембар“. Једанасторо деце од 2004. похађа наставу. Седамнаест генерација младих се иселило, вели нам Братислав Костић, председник Месне заједнице села. Јована Милић ученица шестог разреда води Фејсбук групу страницу о селу Гојбуља. Она је веома одговорно и прецизно припремила списак деце које треба да приме пакетиће. Наравно, главну организацију, подршка и ове године смо добили од свештеника, оца Симе Чумбуревића из Вучитрна. Као прави домаћин и водич, поред Гајбуље водио нас је и у село Бањска. И, ту смо, и ове године за благдане поново посетили једине српске породице у селу и најмлађима поклонили пакетиће... Милутин Станчић http://srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/1913-blagodat-decijeg-radovanja-u-akciji-pokloni-radost-sreca-je-veca-kada-se-deli
  16. Пету годину узастопце, о Новој години, Срби из Македоније окупљени око Културно-информативног центра СПОНА, деле радост празника са малишанима из најугроженијих енклава на Косову и Метохији, даривајући им знаке своје љубави и посвећености. Благодат дечијег радовања у акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“ 17. јануар 2017. На дан када Правослвна црква слави празник Обрезања Господњег, светог Василија Великог и Грађанске Нове године по Јулијанском капендару, пету годину заредом у ове благдане екипа Споне била је у посети Србима дела страдалног Косова и Метохије где је најмлађима даривала празничне пакетиће. Под овогодишњим мотом: „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, пакетиће најмлађима, овим радосним поводом, заједничко радовање са најмлађима на светој српској земљи поделила је наша десеточлана екипа. И ове године прикупљање 200 поклон пакетића и донација за децу на Косову и Метохији организовано је и успешно спроведено ангажманом вредних активиста Споне и наших хуманих пријатеља, привредника, спортиста, сарадника из фирми, организација и појединаца добре воље из Скопља, Куманова, Тетова... Пошли смо из Скопља знатно пре свитања у суботу, тог 14. јануара. Црвено слово, Св. Василије Велики. Пратила нас је ледена киша. Но, већ на прилазу Урошевцу ушли смо у чисто праскорзорје. „Зубатим“ зимским сунцем обасјани предели на видику, као „на тацни“, брда и долине косовске. Наши дани, косметске реалности. Улазимо у Липљан. Другом, мало познатом путањом. И, не застајући „кривудамо“, али долазимо надомак Цркве. Прва на видику, најпре стара, а затим тик до ње и нова, као путоказ, као знак, где смо и ко смо. Изграђена на темељима византијског, а потом српског средњевековног града, савремена варошица Липљан лежи на десној обали реке Ситнице, око 16 километара јужно од Приштине, недалеко од пута који води ка Призрену. У њеном средишњем делу у пространој порти издижу се две Цркве: средњовековна Ваведењска и новија посвећена мученицима Флору и Лавру подигнута у прошлом столећу. На литургији Стижемо на време. У храму, Василијева Литургија. Молитве наглас оца Срђана Станковића. Нестварно делује све ово, као да нисмо на земљи. Одзвањају речи: „Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим и небеским даровима: даруј им уместо земаљских добара — небеска, уместо привремених — вечна, уместо пролазних — непролазна... Оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога, знаш и молбу, и дом и потребу његову, Избави, Господе, град овај и сваки град и крај од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата“. И, очито, овде се јеванђелски стихови најбоље чују, овде људи живе тим јеванђељем као да је за њих писан стих... А све ми кроз главу некако пролази, ту је, исти професор и Уча из Липљана Зоран Симијоновић, који нас је својски дочекао, обрадовао нам се лане. А и сада је истог осмеха, истог погледа, само као да му је поглед бистрији, очи више сјаје. Сада је поклон припремљен, од срца, са речима, душом исписане. Икона Св. Тројица и књиге о Космету. И опет, мислим се, не стари човече, истога стаса и кова, и година, ако је и како је то могуће, опстај и уздај се у Бога, како знадеш, а знадеш добро. Ти си нам сведок, и уздарје, и стуб, и чврстина. Ти ћеш молитвама пароха, оца Срђана успети да одолиш, задржиш народ и пружиш знање и ведрину, да опстанемо као народ ту на вековним огњиштима, иако ја не могу да и какву реч прозборим, него ето помишљам, па срочим коју, ако је и како је она истина. Буди нам жив и здрав, јер опет се потврђује она народна мудрост, црква и школа, поп и учитељ, темељ опстанка у сваком месту. То је моја земља Школараци су добродошлицу на приредби саткали једном лепом причом о својој земљи. Поред деце из Липљана у програму су били и деца из Старог Грацка, Сувог дола, Врбовца... Милица Маџар је реч по реч читала: У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија! То је јединствена земља јединствених људи негде на граници Истока и Запада у шареној питомој природи. На северу заузима јужни део Панонске низије кроз коју протиче река Дунав. Површина износи 88,361 квадратних километара. Главни град је Београд. Највеће природно језеро Палићко, а највиши планиснки врх Проклетија Ђеравица. Срце Србије је наше Косово. Колевка православља. Испуњено је све симболом до симбола. Наше свето и лепо Косово. Отимају нам га и хоће да га прекроје. Бране нам да слободно живимо, да растемо у миру, срећни и безбрижни. А ми пак својим постојањем пркосимо онима који покушавају да нас одавде отерају. Наша порука је да је Косово наше,. недамо га јер је Света српска земља. Заслужили смо да живимо у Србији због правдољубости и поштења које носимо у нашим срцима. Заслужили смо то због храбрости и да се супроствавимо и боримо за оно што је наше и што нам припада. Слово оца Срђана - Важан тренутак у свом животу почетак Нове године. Празник Обрезања Христовог, нису желели да сачувају само за себе и своје породице, него су желели да ту радост, слободу у Христу Господу Богомладенцу поделе са свима вама. И оно што су имали од срца су вам спремили, и дошли да поделе нашој деци. Позивамо представнике Културног центра хуманитарне културно просветне и многостране заправо организације Спона из Скопља који повезују људе добре воље, и лоше и добре, какви смо такви смо, нема ни Бог друге људе осим нас. Али је њих данас, упутио нама. Хвала им од срца за све што чине за нас, на првом месту што нас нису заборавили, а на другом месту што показују своју самопожртвовану љубав према нама. Јер Христос нас је таквој љубави научио, љубави која на тражи своје, која дарује која доноси која даје. И што више буду давали, они ће што више имати. А ви децо можете свакога од њих који ће вам давати пакетиће и да пољубите. Јер данас се љубе небо и земља, данас се љуби простор и време, данас се љуби и прошлост и садашњост и будућност, данас се сви љубимо у Христу Господу. Нека љубав Његова буде са свима нама, а особито са нашим гостима, Наставница музичке културе у Липљану Гордана Мирић, која каже да 27 година ради као просветни радник, истиче да су издржали кроз све ове године све тескобе, невоље, недаће, искушења и муке. Живи мало даље од те једне једино преостале српске улице у једној вишеспратници у којој је крај њеног стана још една српска породица. У сценском наступу у школи „Браће Аксић“ у Липљану деца су се представила са рециталом песама међу којима су: Симонида, Лепи граде на Бистрици, стиховима о колевци, Грачаница. Затим и сплетом народних песама, међу којима и „Стојанке бела“, коју је извела Софија Станковић. Затим рецитовање песме „Плава гробница“ Милутина Бојића у извођењу Милице Маџар. Потом наступ уз хорско праћење „Србијо најлепша бајко“, па сплет кола у извођењу Културно уметничког друштва: „Играле се Делије“. Директор школе Братислав Ђедовић се у обраћању захвалио члановима Споне на празничној посети и даровима... И након приредбе, он нам је, уз чашицу разговора и традиционални српски домаћински мезетлук за говорио о околностима под којима се одвија образовни процес у овој основној школи. У згради коју су подигли донацијом Ујединених нација 2005. године. -Школа је поред Цркве једини темељ и ослонац овим људима. У школи се образују у Цркви се Богу моле и верујте да је то заиста једини мотив и основа да људе не посустају да издрже и скупе нову снагу за опстанак. Поред деце из Липљана који похађају наставу у овој школи, имамо још четири издвојена одељења. Имамо четири учионице и један кабинет информатике као и предшколско одељење. У походима, на сусретањима са људима, био сам у многим местима по Космету, залазио у школска и дворишта сеоских домаћинстава, куће, стаје, црквене порте, храмове, манастире, дућане, кафане... Али овде сада на овој дечјој приредби грца срце, суза се тешко заустваља. Том приредбом и дечијим наступом.. па више ми добијамо него што дајемо. Мислимо се, свако са својим осећањима и утисцима. Не крије их наша Биљана Видоевска, која просто упија поруке. Мисли и речи нам се преклапају...Исто завирујемо у авлије на прилазу Чаглавици. Погледи су усмерени ка Газиместану, узајамно. Па Обилићу... Стегнута срца, и сузних очију. „Чудно је ово путовање“, открива своја осећања Марија Босанац. Пореклом је из Славоније, али се путем очеве службе нашла у Струмици. А, сада живи и ради у Скопљу. - Овако нешто још нисам доживела. Ово је била тако топла, искрена добродошлица не само оца Срђана, већ и сваког човека на којег смо наишли. А, радост дечице, осмеси који греју. Радост нам је обострана и просто нема мере која би се речима описала. Узајамне сузе и осмеси. Спонтано, из душе... Не, не могу захвалност речима описати, како домаћинима, али и свима, и мисији коју Спона има, пресрећна што сам била део свега овога. Даривања Посебан допринос акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, великим ангажманом поново су пружили наши најближи сарадници и чланови Споне. Међу дародавцима: Компанија Симпо у Македонији, Берин агенција за интелектуално власништво, фирма Скара Лесковац из Скопља, Ненад Станојевић, који је први у акцији на хуманитарној журки Споне у клубу Омладинског културног центра у Скопљу, за дрес Кошаркашког клуба Црвена Звезда донирао 160 еура. Колектив Алфа Телевизије, уз здушно ангажовање и напор Драгана Милосављевића. Затим - Јутекс Тетово. Фризерски салон Јованка. У акцији су прилоге дали и племенити људи који нису желели да им се имена обелодањују, затим спортисти попут Горана Симова, привредник Милоје Огњановић, Виолета Бејатовић, породица Бошковић. Зоран Трајков. Део верника канонске православне Цркве у Македонији... У акцији Културно информативног центра Спона за прикупљање хуманитарне помоћи и поклон пакетића најмлађима и социјално угрожених породица у селима на Скопској Црној гори, основцима који похађају наставу на српском језику у селу Кучевишту, српској деци у местима на Косову и Метохији, поред наших, значајан допринос су дали и Сандра Стевковић са својом и широм породицвом.. Захвалност дугујемо свим људима добре воље који су несебично уградили себе у овој акцији, дару и дечијем осмеху. Мало је речи да све стане у овом запису... У најави ове акције на Космету, значајан допринос пружила нам је и новинар, Сузана Николић портал Кumanovo news, Србтел, Сител, Вечер, Република, Јасмина Давитковска из Кратова, Марко Хинић, Слађана Маринковић, Ивана и Јован Папић, Данијел Нинић, Сталетовићи Илинка и Дејан... Гојбуља – чардак ни на небу ни на земљи Митровица се сама собом бави. Ми смо ти Чардак ни набу ни на земљи. Остављени, готово заборављени. Уочи Божића су нас посетили људи из Бања Луке и ево сада ви. Од рата 1999.ово је постало осмогодишња школа „21 новембар“. Једанасторо деце од 2004. похађа наставу. Седамнаест генерација младих се иселило, вели нам Братислав Костић, председник Месне заједнице села. Јована Милић ученица шестог разреда води Фејсбук групу страницу о селу Гојбуља. Она је веома одговорно и прецизно припремила списак деце које треба да приме пакетиће. Наравно, главну организацију, подршка и ове године смо добили од свештеника, оца Симе Чумбуревића из Вучитрна. Као прави домаћин и водич, поред Гајбуље водио нас је и у село Бањска. И, ту смо, и ове године за благдане поново посетили једине српске породице у селу и најмлађима поклонили пакетиће... Милутин Станчић http://srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/1913-blagodat-decijeg-radovanja-u-akciji-pokloni-radost-sreca-je-veca-kada-se-deli View full Странице
×
×
  • Create New...