Претражи Живе Речи Утехе

архимандрит Рафаил Карелин

У суботу, дана 28. септембра 2019. године, светом архијерејском Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим (Ђермановић). Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), протојереји-ставрофори Мирко Николић (Епархија зворничко-тузланска) и Мирослав Гаврић (Eпархија бихаћко-петровачка), протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји Владан Симић и Милош Стојановић (Епархија бачка), протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, протојереј Дајан Трифиновић (Епархија зворничко-тузланска), протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, ђакон Александар Билић (Епархија бачка) и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим рукоположио је на светој Литургији господина Војислава Николића у чин ђакона. Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија на којој смо на првом месту заблагодарили Богу за сва добра која нам је дао. Вечерашњи празник и попразништво упућују нас на Тајну живота у Цркви Божјој која је увек крстоваскрсна. Крст који смо добили светом Тајном крштења требамо увек носити достојно људског бића, то је симбол нашега спасења и води нас ка Царству Небеском. Носити Крст Христов није лако. Тешко је људском разуму схватити дубину и суштину Тајне Крста Господњег. Ову Тајну нису могли схватити стари Јелини, Римљани, нити било који народ који је разумом покушао да схвати Тајну Крста. Крст који је био саблазан постао је образац нашега спасења, али путоказ и нашем роду. Крст нас обнавља, препорађа нас и узводи ка Царству Небеском. Данас смо у светом храму имали један велики догађај, увођење у свету Тајну свештенства. Велика је Тајна примити благодат Светога Духа да бисмо служили Цркви Божјој. У лику оца Војислава пројавила се благодат Светога Духа и он може бити слуга Олтара Божјега и онај који схвата која је суштина служења Цркви Божјој. Први степен је ђаконство, можда најлепша служба у којој се учимо да будемо задњи. Али свакако, служећи Господу задобијамо венац вечнога живота. То није служење у данашњем смислу речи, него служење Господу на првоме месту. Служење свештеника служење је Господу, а не овоземаљским пожудама. То је жртвовање за Господа. То је суштина свештеничког служења у којој видимо смисао. Све остало је бесмисао и материјализам који нас одваја од заједнице са самим Господом. Не смемо да се одвојимо од благодати коју смо добили светом Тајном свештенства, од Светога Духа који је надопунио све недостатке које као људи имамо и удостојио свакога од нас служења Олтару Божјем. Ја се надам да ће у личности оца Војислава бити лик доброга пастира који ће знати да је служење Цркви и Олтару Божјем управо жртвовање. То треба да буде суштина живота и пуноћа служења Цркви Божјој. Све остало ће нас одвојити од љубави и Цркве Божје. Ако је Христос наш Путеводитељ и Пастироначалник нашега живота онда Он треба бити и наш Узор и Пример. Дубоко се надам и верујем да у његовој личности постоји благодатни дар који је примио достојан тог чина и служења. Ово ће бити на добро наше Цркве и нашој Епархији ће просијати као онај који носи Крст Господњи који му је дат. Познавајући његову душу, његов живот и његову породицу знам да ће бити добар пастир и добар слуга Олтара Цркве Божје. Надам се да ће наша Епархија добити благодат која нам је потребна овде да будемо служитељи, они који ће својом личношћу пре свега сведочити Христа. Нека је благословен данашњи дан и наше служење у Осијеку, у овој благодатној заједници у коју је увек лепо доћи. Наша заједница овде јесте мала, али је христоваскрсла. После свих недаћа и тескоба уздигла се и украсила свој храм како би се људи који се сабирају са свих страна могли дивити лепоти. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Позив за разговор је нешто што је у људској природи, а разговор, истински разговор међу људским бићима је једини пут да се људи нађу и сретну и да се у себи и кроза се, кроз властиту прозирност и отвореност, у своме разговору дотакну дубље тајне постојања, приме је у себе и постану њени заједничари. Био сам забиљежио неке мисли, које сам вечерас желио овдје изложити, на тему: савремена богословска мисао и како се она данас јавља у оквирима Цркве истока – православне цркве. Не бих, међутим, износио те мисли, него бих почео с једном древеном изреком једнога египатског пустињака, који је на питање неког богоискатеља и трагатеља за спасењем – „Кажи ми ријеч спасења“, одговороиро: “ Видио си брата свога – видио си бога свога“. Мислим да је то ријеч која би требала да се чује и да се ослушкује у нама самима и коју би требало видјети и доживјети на лицу сваког човјека с којим се сусрећемо у свом животу, било случајно било намјерно, јер та ријеч „Видио си брата свога – видио си бога свога“, открива нам једну од најдубљих истина запретаних у нашем бићу и у откривењу Бога по нашем бићу. То је ријеч и истина која је присутна и у Тори, и у Еванђељу, и у Курану: сазнање, као откривење, да је свако људско биће, ма када оно живјело, драгоцјеност важнија од свих постојећих знаних и незнаних свјетова, и да је људска душа (по језику Новога Завјета) драгоцјенија и од неба и од земље (када се говори новозавјетним језиком, под људском душом се подразумијева човјек у његовој свеукупности). Сваки човјек, без обзира кад се родио и живио, без обзира да ли нам није знан (али је богу увијек знан!) или припада некој нашој заједници, драгоцјенији је од свега постојећег и зато се каже у Матејеву Еванђељу: „Шта вриједи човјеку да задобије цијели свијет, а души својој (значи, бићу свом, цјеловитости, свом дубљем смислу и значењу, а преко тога и било којем другом бићу које се зове човјек), да нашкоди, да нахуди“. Та истина која нам је дана, запретана у нама и коју носимо у себи, није само неки дар споља који нам се открива, јер откривење у суштини није нешто што се споља даје, него је то нешто што носимо у себи, нешто што јесмо и на што смо призвани и преко чега је једино могуће не само да се човјек с човјеком сусретне, већ управо да сусретне Бога – „Видио си брата свога – видио си бога свога“. Нећемо улазити у тумачење старозавјетне ријечи да је човјек створен по лику и подобију, али без обзира како ми ту ријеч тумачили, једно је чињеница да се у људском бићу онаквом како је оно устројено открива на најсавршенији могући начин не само тајна свијета као таквог (који се у њој кондензује), него се открива и тајна самога Бога који кроз човјека и преко човјека пролази, кроз човјека и преко човјека се јавља, кроз човјека и преко човјека се дарује. Шта то значи? Човјек је по својој природи биће које постоји у заједници, јер ако се у лицу брата, који нам се открива, којега гледамо, открива лице Божје, онда то значи да лице Човјека као брата, с великим Ч, да би било оно што јесте, мора постојати у заједници с оним кроз кога је и од кога је постало оно што је постало. Питање те заједнице између философски речено, оностране тајне и овостране стварности која се врхуни у тајни људскога лика, нешто је без чега је незамисливо људско постојање на земљи. И опет кажем, то је најудубља истина која нам се даје и преко које нам се оприсутњује у тајни откривења и у тајни постојања као откривења, сам Бог. Преко ње човјек истовремено долази до сазнања, да уколико истински жели да постоји, он мора постојати у заједници с том неизрецивом тајном и у заједници с онима који су огледало, свједоци, који су пројава и јављање те тајне. Мора дакле постојати и бити у заједници са себи сличним људским бићима. Заједница као заједница човјека с Богом и заједница као заједница човјека с човјеком – то је оно за чим трага човјек. Ту се, пошто је тема „савремена богословска мисао“, поставља једно питање које се намеће – питање другога, било да је тај други Бог или ближњи. Ко је он? Да ли је други нешто што мене као личност уништава (као што тврди мање-више цјелокупна европска хуманистичка мисао посљедњих вијекова, а која кулминира у модерном атеизму или дијалектичком материјализму?) Да ли је Бог, онај, који, ако постоји, како би рекао Сартр, онда не постојим ја или је Он онај који је пуноћа, који чини и мене мноме и који ближњега открива као пут који води к Њему? Да ли је ближњи заиста, како би опет Сартр рекао, пакао? Да ли је други пакао, пропаст, нешто што угрожава моју егзистенцију, било да је то други с Д великим, или други с д малим? Ближњи као човјек и ближњи као Бог – да ли је он онај који ме уништава, противу кога морам ратовати и борити се да бих могао сам опстати и постојати? Или је ближњи рај, пуноћа постојања? Рекао бих да је цјелокупна модерна мисао прожета тим питањем, не само богословска, него и цјелокупна модерна философска мисао, а поготову егзистенцијализам (истовремено и у односу на индивидуалистичке или персоналистичке философије), као и социолошка димензија модерне мисли, која је људски напор да устроји заједницу на начин који одговара човјеку и његовој егзистенцији на земљи. Оно што се с нама збивало и што се збива, и оно што носимо у себи и осјећамо и што опипавамо, ако хоћете, свакодневно у нашој стварности, што носимо сви у себи – то је : да је заиста други и пакао и проклетство! Али, други је исто тако и извор најдубље радости и постојања, јер „Видио си брата свога видио си, истински, Бога свога“!! Кад сам већ код древних мудраца пустињака, да наведем и један веома карактеристичан примјер из древнога египатског отачника о египатском пустињаку Макарију Великом, један текст, који ме поразио у своје вријеме, као студента, и којега никако не могу избристаи из сјећања. Каже за Макарија Великога, пустињака: иде пустињом, носи свој штап, моли се Богу и у пијеску пустињском налази људску лобању. Подиже лобању на свој штап и почне разговарати с њом. Пита је: „Чија си ти?“, а лобања одговара: „Ја сам лобања… тога и тога многобожачког жреца“, који је живио тамо у неком оближњем мјесту, и додаје: „А ти си Макарије духоносни! Када се ти Богу помолиш за нас, онда наше муке у паклу бивају лакше“, рече лобања. „Какве су то муке?“- пита Макарије, а лобања му одговара: Као што је небо далеко од земље, тако су и муке изнад и испод нас тако дубоке и паклене“. Макарије пита: „Шта је вама најтеже у паклу?“, а лобања ће: „Ми смо прилијепљени леђима једни за друге. То су највеће паклене муке: не можемо видјети један другога лицем к лицу, а када се ти богу за нас помолиш, онда нам Бог да дара да можемо једни друге видјети лицем к лицу“… Згрозивши се над тим својим виђењем, неким пустињским свједочанством, Макарије враћа лобању у пијесак и каже: „Проклет дан у који се родио човјек!“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења. Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима: „И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу. „Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“ По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења: „Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 08. јуна у 19:00 часова предавање је одржао јереј Драгослав Ракић са темом: ”Острошке стазе, стазе спасења”. Извор: Манастир Острог

Празник Благовести Пресвете Владичице наше Богородице, почетак је нашега спасења и сваке радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару. Ову сверадосну вест Пресветој Дјеви изркао је први благовеститељ Архангел Гаврило, чија благвест и данас одјекује васцелом васељеном. По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога. Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ. Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света. О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога. Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар) Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса. Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак) Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве. И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда. И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (Заамвона молитва Благовести) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски Иринеј молитвено је присуствовао 11. марта 2019. године читању Великог канона Светог Андреја Критског у Саборној цркви у Београду. Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју се чита Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, Епископ критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама и канона од којих је овај који читамо у време Великог поста најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше". У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но Ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи. Помилуј ме Боже, помлиуј ме." Извор: Српска Православна Црква

У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка

За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године. Звучни запис беседе

Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило. Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду. Извор: Радио Беседа

Поводом празника Светог Архангела Гаврила, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења". Молитвени спомен на Светог Архангела Гаврила савршавамо два пута у току једне богослужбене године и то: Дан након празника Благовести 26. марта/8. априла и 13/26. јула. Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. СВЕТИ АНГЕЛИ У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ Јер, Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима... (молитва приношења на Литургији Светог Василија Великог) Поред видљивог света, Господар неба и земље је саздао и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба, молимо се у четвртој светилничној молитви да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели, јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти Кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који Те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ С друге стране, у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш, Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим Твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и свака твар велича несхвативу славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела, најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу Литургије преподобног Јустина Ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржина, јер они собом носе светотајински символизам и собом одсликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како Истока, тако и Запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и, по свему судећи, она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. Молитва входа нам говори да свети Ангели јесу учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар, јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило Јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ. Литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео. Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио. Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање. Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље. Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. О ангелским чиновима По сведочанству српског Златоуста, Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајскипомесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели.Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, ДионисијеАреопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња.Начала, Архангеле и Анђеле.Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началникаангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). · Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св.архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. · Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символишепремудрост Божју, као тајну скривену. · Архангел Рафаил: значи исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. · Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. · Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег(III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. · Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. · Архангел Варахил: Варахилзначи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. · Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------- [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и Жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. Извор: Српска Православна Црква

Поводом почетка Петровског поста, отац Јован упутио нас је на правила поста као и на важност светих тајни Причешћа и исповијести, и појачања молитве у току овог поста и поста уопште. Отац Јован Радовић одговарао је затим на питања наших слушалаца. ,,Ако Хришћанин који живи у свијету побиједи неку страст да ли то значи да се заувијек изборио са том страшћу или то може бити замка“-било је једно од питања. Он је објаснио и појам православне мистике. Како да користимо интернет и друштвене мреже, како да изаберемо оно што ће нам бити на корист, објашњава отац Јован. Јер ако се не користи правилно све ово може прећи у другу крајност и изазвати болест зависности, у овом случају од интернета. Колики је гријех бити у вези са особом која је друге вјере и уопште живјети у вези која није крунисана црквеним браком. Како да одговоримо на поуке својих ближњих, који на наше редовне одласке у цркву, кажу ,,да није добро ништа претјерано па чак ни молити се Богу“-само су нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију и духовне поуке оца Јована Радовића. Извор: Радио Светигора

По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога. Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ. Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света. О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога. Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар) Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса. Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак) Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве. И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда. И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (Заамвона молитва Благовести) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка

Светој архијерејској литургији присуствовало је мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, на челу са градоначелником г. Синишом Минићем. Епископ Фотије је у својој бесједи поручио да је празник Праотаца Христових по тијелу, празник који нас уводи у празник Рођења Христовог од Духа Светога. На тај начин је Христос и Бог и човјек, Богочовјек. Бог постаје човјек, рађа се у свијету ради спасења свијета, то је суштина празника Божића. Надамо се, и вјерујемо да ће Христос благодантно да се роди и у срцима нашим. Да не празнујемо Божић само ради обичаја, него да живимо Божићем сваки дан. У храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра т.г. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. У име првог архијерејског служења у доњобрезичком храму, Управа храма је у знак молитвеног сјећања, свом Епископу поклонила икону Часних верига светог апостола Петра, што је уједно и крсна слава нашег Епископа. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Прије предавања Високопреосвећени се сусрео са проф. Емиром-Немањом Кустурицом и његовим сарадницима. Сусрет је искориштен за разговор о добрим идејама како за Андрићград и читав Вишеград и његову околину у контексту програма које годинама води проф. Емир-Немања Кустурица. Посебно се разговарало о програму за Стари Брод на Дрини, односно о мјесту злочина и геноцида над Српским народом којег су 1942. године починили усташе под командом усташе Јуре Францетића, злочину геноцида којег је комунистичка власт деценијама крила и забрањивала да се о њему уопште и говори. Посебно се разговарало о програму Богојављенског пливања за крст часни 2018. године и другим културним и црквеним програмима за 2018. годину. Ово веома пријатно вече након поменутог предавања завршено је трпезом љубави којој је присутвовао и Начелник општине Вишеград, Народни посланик и други, те још једним сусретом са проф. Кустурицом и његовим гостима. Текст предавања митрополита Хризостома: Ево нас у претпразништву великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, односно Божића, празника РАДОСТИ и ВЕСЕЉА ЦРКВЕ БОЖИЈЕ, ЧИТАВОГ СВИЈЕТА, ПОРОДИЦЕ И СВАКОГ СТВОРЕЊА! Божић је примарно ПРАЗНИК ОВАПЛОЋЕНЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ! Шта значи ОВАПЛОЋЕЊА ЉУБАВ БОЖИЈА? То значи да се Бог, који је апсолутна ЉУБАВ, у једном историјском тренутку оваплотио - примио на себе плот, тј. људско тијело, у утроби Пресвете Дијеве Марије. Да не би неко погрешно помислио да се Сав Бог - Пресвета Тројица оваплотила, одмах треба да констатујемо и утврдимо да се Друго Лице Пресвете Тројице - Бог РИЈЕЧ (Логос)- Љубав Божија, обукао у тијело (оваплотио) и постао ЧОВЈЕК, односно Богочовјек Исус Христос. Та оваплоћена Љубав божија родила се у времену и простору, унизивши саму-себе до те мјере да се нађе као обичан човјек међу људима и у реалном свијету. Свети апостол и јеванђелист Јован о томе каже: '' И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине'' (Јн.1,14) Дакле, Логос који постаде тијело ''настани се међу нама'' у потпуно реалном свијету - а не у неком виртуалном свијету. Управо је претпразништво Божића прилика да се ПОТСЈЕТИМО на тај чудесни и непоновљиви догађај у историји свијета. Дозволите, да се на почетку овог нашег предавања захвалимо високопречасним и пречасним оцима свештеницима Вишеградским, а посебно оцу Средоју Андрићу, на организацији овог предавања, а потом и на позиву да одржимо ово предавање. А сада ћемо се потсјетити на два историјска догађаја, а која се односе на Тајну Спасења, о којој ћемо у наставку говорити. Први догађај десио се у првој половини првог вијека послије Христа у Филипима, Грчка. То је град у који је проповјед о Исусу Христу, рођеном, распетом, умрлом, у гроб положеном и васкрслом спаситељу човијека и свијета, по први пут стигла у Европу. Филипи су град на истоку Егејске Македоније. У овај древни град, који носи име по Филипу македонском, божијим руковођењем стигао је св. ап. Павле у пратњи његовог ученика Силе. Њиховом ријечју и чудима, која су чинили, многи Филипљани повјеровали су у Христа Господа. То је био разлог да их градске старјешине ухапсе и ставе у тамницу. И док су се у тамници Богу молили десио се силан земљотрес који је порушио зидове тамнице. Римски стражар видјевши шта се догодило и помисливши да су сви сужњи побјегли одлучи да се одмах убије. Међутим, св. ап. Павле спријечи га у томе говорећи:'' не чини себи зла никаква, јер смо ми сви овдје'' (Дјел. ап. 16, 28). Изненађен стражар их упита:''Господо, шта ми треба чинити да се СПАСЕМ?'' (Дјел. ап. 16, 30). Да ли смо ми у потпуности разујели шта је упитао, односно, затражио римски стражар, који се нашао у епицентру великог земљотреса, порушеног затвора и међу ослобођеним затвореницима? Умјесто да као државни чиновник пита: људи, шта да радим?, он се обраћа затвореницима у оковима Павлу и Сили и пита их: господо, шта да чиним да се спасем? ДА СЕ СПАСЕМ?! - од кога, или од чега да се спаси римски сражар? Од овакве тренутне опасности? Или, од нечега другог? Или је, можда, римски стражар поставио питање о нечему сасвим другом? Да! Управо тако. Он је поставио суштинско и егзистенцијално питање - како да се човјек спаси? Исто то и вјечно питање - како да се спасим?, вијковима и миленијумима, постављају милиони и мулиони хришћана, али не само хришћана, већ и припадници других религија и вјера. Сам римски стражат о којем је ријеч био је многобожац. Даноноћно монаси питају своје духовнике: како да се спасемо? Ово питање одвело је и још одводи милионе људи у пустиње, у најтеже облике подвижништва и у тотално одрицање од себе-самих и свега у свијету који их окружује. Дакле, спасење је нешто што се мора освојити, постићи, односно повратити. А то је враћање из смртности у бесмртност, из трулежности у нетрулежност, из одвоједности од Бога у заједницу са Богом. Спасење је изворна потреба човјека -слике и прилике божије- да се спаси од, данас би могли рећи, ''црне рупе'' вјечног нестајања и ништавила. Притом, човјек је свјестан, зна и осјећа, да он треба да постоји, да јесте и да досегне вриједност, божанску вриједност постојања. Зато се и води трајна духовна борба од искона до дана данашњега. На постављено питање '' шта да чиним да се спасем?'' св. ап. Павле једноставно одговари римском чувару: ''вјеруј у Господа Исуса и спашћеш се ти и сав дом твој'' (Дел. ап. 16, 31) 5. маја 1945. године, дакле након деветнест и по вијекова од поменутог догађаја у Филипима, нешто слично десило се у злогласном нацистичком логору Маутхаузену, у Аустрији. Умјесто разорног земљотреса у Маутхаузену десила се побједа савезника у Европи над њемачким нацистима и њиховим савезницима. Сви чувари логора, СС-овици и њихови помагачи разбјежали су се куд који, спасавајући своје голе животе, а из просторија мучилишта измиљели су живи костури. И док су у отворени и од стражара и мучитеља напуштени логор смрти улазили ослободиоци Европе, а самим тим и несрећне Њемачке живи костури љубили су им војничке цокуле и руке. Официри и војници бранили су им и молили их да то не чине. Између живих костура подигао се тешко болесни логораш француски бискуп Вињерон и поздравио ослободиоце рекавши: '' Бог вас благословио, спаситељи наши! Ви у срцу носите мир, а у рукама златно сунце слободе'' (види у: Молитва за Прохора од Миће Миловановића, стр.308) Из ова два наведена примјера Филипа и Маутхаузена можемо разумјети и закључити да је питање спасења, истовремено, питање вјере, али исто тако и питање овоземаљског живота, - живота којем је смисао и значај дао сам Богочовјек Исус Христос. Опасна је и сасвим погрешна теорија оних који презиру овај свијет. Ми правослани хришћани, Богу хвала, научени од самог Господа знамо и учимо да ''Бог тако завоље свијет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. (Јер) Бог не посла Бога Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега'' (Јн.3, 16-17) У овај и овакав свијет дошао је Богочовјек Исус Христос да га освети и спаси. Своје ученике посла је, дакле и нас - њихове наследнике, да га увијек и непрестано освећујемо. Ускоро ћемо имати освећење ВОДА, даке свих ВОДА, а не само воде. А шта то значи? То значи да ћемо кроз свету тајну освећења ВОДА осветити читав свијети - земљу, небо и поднебесје. Господ је дошао на ријеку Јордан и своји силаском у ову ријеку осветио ПРОРОДУ ВОДА, а ради освећења и спасења свијета којег Бог видје да је ДОБРО! У историјском, али и антрополошком контексту ослободиоци Европе били су спаситељи хиљада и милиона људских живота, који су даноноћно бацани у крематоријуме, мучени свакојаким мукама и убијани на сваком кораку. Дакле, справом их је поменути бискуп назвао спаситељима, јер они су спаситељ продужен кроз вијекове. И као што је дао нама свештенству благослов и благодат да Његовом божанском силом светимо и освећујемо свијет и чинимо га благодаћу божијом нетрулежним, тако исто је и благословио Мојсија да спаси Јеврејски народ од мисираца (египћана), и савезнике да спасу Европу и свијет од зла нацизма и свих пратећих зала. Да би у потпуности разумјели ТАЈНУ великог празника Божића било је потребно појаснити суштину и смисао ТАЈНЕ СПАСЕЊА и закључити да то није једносмјеран правац како врло често закључујемо. Врло блиска спасењу по зачењу су и именице: ИЗБАВЉЕЊЕ, од којег долази ријеч Избавитељ. Затим, ИСКУПЉЕЊЕ од којег долази именица Искупитељ. Не размишљајући увијек о акривији реченог, ова три синонима врло често користимо без разликовања значења, а што је велика грешка. Наш језик, премда теолошки сиромашан, довољно је богат да можемо и да морамо правити разлику између значења Спасење, Избављење и Искупљење. Избавити, односно Искупити некога не значи, аутоматски, и спасти некога. Спасти значи завршити један процес, довести га до краја. Спасење значи завршену, односно свршену радњу, док избављење или искупљење отвара могућност спасења, односно потенцију да се неко или нешто спаси. Рођење Богочовјека Исуса Христа СПАСИТЕЉА СВИЈЕТА је историјски догађај, који није само записан или описан у јевађељима већ и у ондашњим римским хроникама. Богочовјек Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском. Историјски контекст његовог рођења је следећи. Радио се у вријеме првог римског цара Августа, односно у Римској царевини, која је замјенила несрећну Римску Репблику, која се преко сто година борила сама са собом. Управо у тој и таквој Римској Републици философи и пјесници римски говорили су: '' само, уколико би се Бог сам оваплотио, могао би спасти свијет''. Не случајно, напротив, промислом божијим, 27. године прије рођења Богочовјека Исуса Христа дешавају се ове суштинске промјене у Риму, - промјене које ће припремити човјечанство за дочек Исуса Христа. Римска ЦАРЕВИНА, а не неки други облик владавине, била је државно-правно окружење у којем се родио Богочовјек Исус Христос. ПРВИ Римски Цар - Цезар Агвуст, мудри, храбри и веома напредни цар, примислом божијем био је удостојен да се управо за вријеме његовог закона PAX ROMANA (РИМСКОГ МИРА) роди онај који је МИР БОЖАНСКИ, ОНАЈ који доноси БОЖАНСКИ МИР у Римску Империју. Ко је био овај толико значајни цар Август у вријеме којег се родио Небески Цар - Богочовјек Исус Христос? Цар Август био је усвојени син Јулија Цезара. Рођен је 23. септембра 63. године прије Христа у Риму. Био је, као што рекох, ПРВИ Римски цар и мудро је владао огромном Римском Империјом (Царевином) од 27. године прије Христа до 14. године послије Христа. Укупно 37 година што је за ондашње, а зашто не рећи и данашње римске прилике, уистину дуг период владања. Његово лично име било је Гај Октавије. Јулије Цезар га је усвојио. Заправо он је био унук његове сестре Јулије. Дакле, Август је био пранећак Јулија Цезара. Његовом основном и личном имену придодао је име Јулија Цезара. Римски Сенат га је 27. године прије Христа прогласио Августом, а што значи УЗВИШЕНИ. У историји је дакле познат као Гај Јулије Цезар Октавије Август. Умро је 19. августа 14. године послије Христа у Ноли код Напуља. Свети апостол и Јеванђелист Лука помиње Цезара Августа у контексту рођења Богочовјека Исуса Христа и каже: '' У то вријеме, пак, изиђе заповјест од ћесара Августа да се препише сав свијет. Ово је био први пријепис за владања Киринова Сиријом'' (Лк. 2, 1-2) Ово је Вуков превод, који је, нажалост, као што можете закључити, поприлично нејасан и нетачан. Исправан и тачан превод који је урадила Комисија наше Цркве гласи: ''А у дане оне изиђе заповјест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом''. Треба одмах констатовати да јеванђелске ријечи ''а у дане оне'' написане су у контексту чудесних зачећа св. Јована Кристеља и Господа Исуса Христа, те рођења св. Јована Крститеља. Година пописа становништа се не помиње, већ се каже ''у дане оне'' изиђе заповјест од ћесара Августа. Историчари, као и тумачи Светог писма, слажу се да се попис становништва десио 4-5 године прије Христовог рођења. Ако је то тако, а јесте, онда се суочавамо са једним другим проблемом, а то је, када је и како почело рачунање времена од Христа. О овом проблему расправљало се и на Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године када се вријеме рачунало од године доласка цара Диоклецијана на трон Римске империје. Да би се овај проблем ријешио било је потребно да то крене из Рима - центра Империје, дакле од папе. Током 6. вијека у Риму је живио један образован монах по имену Дионисије. Био је игуман једног манастира у Риму. У историји је познат као Дионисије Мали. Бавио се хронологијом рођења Исуса Христа, односно почетком рачунања времена од Исуса Христа, односно ''нове ере'' како се то колоквијално каже изван Цркве. Он је творац израза ANNO DOMINI, тј. ГОДИНЕ ГОСПОЊЕ. 532. године, један од папиних савјетника по имену Бонифације, затражио је од Дионисија Малог да спроведе у дјело одлуку Никејског сабора (325) по питању рачунања времена. Након дугог рада на овом питању он је папи предложио да граничник рачунања времена - по ЕРАМА - тј. по дугим периодима, буде рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Тако је вријеме прије Христа вријеме, односно ЕРА старога свијета, односно Старог завјет, а вријеме послије рођења Исуса Христа је ЕРА новог свијета, односно Новог завјета. Међутим, он се није базарио на јеврејском рачунању времена, већ као прави римљанин ослонио се на римску традицију која је вријеме рачаунала од оснивање вјечног града Рима. Очигледно је, и у томе се сви слажу, да је Дионисије Мали, творац израза Anno Domini (ГОДИНЕ ГОСПОДЊЕ) и поред свега што је учинио у хронологији рођења Исуса Христа, погрјешио за неколико година. Благодарећи његовом приједлогу и објашњењима истог, папа је одлучио и благословио да се са 1. јануаром 754. године од оснивања Рима, отпочне рачунање времена од рођења Исуса Христа, односно НОВЕ ЕРЕ. Дакле, Дионисије мали је израчунао да је од оснивања Рима до рођења Исуса Христа протекло 753 године. Са 1. јануаром 754. године почиње ПРВА ''ANNO DOMINI''. Очигледно је да се управо у овом детаљу крије та грешка, односно године од оснивања Рима и године пописа становништа. Да је то тако потврђује нам свети јеванђелист Матеј у свом јеванђељу. Он пише: ''А кад се роди Исус у Витлејему Јудејском, за вријеме цара Ирода, а то дођу мудраци од истока у Јерусалим и кажу: гдје је цар Јудејски што се роди? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.''(Мт.2,1-2) Ко је, пак, тај цар Ирод који је владао Јудејом у вријеме рођења Исуса Христа, који кад чу оваква питања уплаши се, али и сав народ са њим? Ово је врло важно да подробно испитамо и запамтимо јер је Ирод као и Понтијски Пилат неславно ушао у историју Богочовјека Исуса Христа, али и нас хришћана. Наиме, Ирод Велики, како је препознатљив у историји, био је ИДУМЕЈАЦ, син намјесника Идумеје Антипатера. Његово име значи - онај који је против оца. (интересантно да има грчко име). Антипатер био је поуздани римски вазал и савезник у борбама на истоку, прије свега противу Јудеја. Ирод Велики је рођен 73. године прије Христа. Римски сенат га је због очевих заслуга, али и његове оданости окупаторима, именовао за вазалског краља Јудеје 40. године прије Христа. Посебно се истако у борбама (39-37) против Хасмонејаца, односно династије коју је основао и утврдио Симон Макавејац. Хасмонејска краљевина била је независна и слободна Јеврејска држава од 140-37. године прије Христа. Да би колико-толико као идемејац имао легитимит на трону поражених Макавејаца - Хасмонеја оженио се хасмонејском принцезом Маријамном. Прихватио је грчко-римску културу, као и неке елементе грчко-римског многобоштва. Из латентног страха од јеврејске завјере наредио је да буду убијени његова супруга Маријам и њихова два сина. Оно што нас посебно интересује јесте његова реакција на вијест да се родио ХРИСТОС ЦАР ЈУДЕЈСКИ. Чувши ову вијест сав се успаничио и препао за свој положај и живот. Успаничен позвао је к себи првосвештенике и јудејске књижевнике да их упита ''гдје ће се Христос родити?'' (Мт.2, 4) Сазнавши од њих да ће се, по пророцима, Христос родити у Витлејему Јудејском, он ''тајно дозва мудраце и испитавши их кад се појавила свијезда, посла их у Витлејем рекавши им ''идите и распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним''. Божанском интервенцијом, којом су преко звијезде доведени до Витлејема, мудраци другим путем отидоше на исток и не обавјестише Ирода о дјетету, којега нађоше повијеног како лежи у јаслама, коме се поклонише и дарове (злато, тамјан и смирну) принесоше. Исти јеванђелист констатује и каже: ''кад видје (Ирод) да су га мудраци преварили, разгњеви се врло и посла (војску) те побише сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца'' (Мт. 2,16) Ово су за нас веома битни детаљи како би могли поближе исправити грешку коју је Дионисије Мали направио у одређивању године рођења Исуса Христа (753/54 од оснивања Рима). Ако је од појаве звијезде на истоку прошло двије године од њихова доласка у Јерусалим, с једне стране, те историјског догађаја иродовог злочина над недужном и невином дјецом Витлејемском како би међу њима убио рођеног цара Јудејског, и чињенице да је Ирод Велики умро послије почињеног злочина у Витлејему, више је него јасно да је Дионисије Мали увелико погрјешио. Заправо Христос је рођен од 3 до 4 године година прије Иродове смрти. Још више нас изненађује грешка Дионисија Малог имајући у виду чињеницу да св. ап. и јеванђелист Матеј подробно пише и каже: ''А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту и рече: устани, узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву, јер су помрли они који су тражили душу дјетета. А он уставши, узе дијете и матер његову и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји умјесто Ирода оца његова, побоја се онамо ићи, него, примивши у сну заповијест отиде у крајеве галилејске. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати'' (Мт.2,19-23). Дакле, Господ Исус Христос се родио у врије управљања Римском Империјом цара Гаја Јулија Цезара Октавија Авуста, Јудејом вазалног краља Ирода Великог и у вријеме општег пописа становништва Римске Империје. Сада нашу пажњу усмјеримо на библијско-теолошки контекст Рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Прије свега, потребно је да се потсјетимо на старозавјетне најаве рођења Спаситеља свијета. Прво, сам Бог у врту Едемском након кажњавања змије због њеног лукавства којим је преварила Еву, а Ева Адама, говори о СЈЕМЕНУ женином које ће стајати на глави змијиној, а она ће га за пету уједати. То је прва најава рођења Спаситеља, или протојеванђеље. Скором па сви пророци Старог завјета говоре о доласку Спаситеља, али ниједан није тако јасан као свети пророк Исаија, којега многи називају ''старозавјетним јеванђелистом''. Ево шта он каже: ''Ево дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил'' (Ис. 7, 14) Он управо говори о СЈЕМЕНУ ЖЕНИНОМ, а што је озбиљно изненадило седамдесеторицу преводиоца Светог писма Старог завјета. Наиме, њима је као добрим познаваоцима старозавјетног морала и закона засметало синтагма ''да (ће) дјевојка затрудњети и родити сина''. Они су сматрали да се ради и текстуалној грјешци због чега они хтједоше да именицу ''дјевојка'' замјене са изразом ''млада жена''. Али, је, по њиховом свједочанству, реаговао анђео господњи и наредио: не! него нека остане тако како пише -''дјевојка''. И кад дође вријеме да се испуни оно што бијеше тајном од постања свијета, Бог услиша молитву старих бездјетних супружника Јоакима и Ане и у старости њиховој дарова им женско дијете којем они надјенуше име Марија и које они завјетоваше Богу. У контексту тога одведоше је у храм Господњи и посветише је Богу на начин да служи Господу у храму Господњег, у светињи Господњој. Заправо њен боравак и служење у светињи Господњој послужио је за припрему њене утроба за Господа све до момента када анђео Господњи приступи к њој и рече: '' радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. ........ И ево затрудњећеш и родићеш сина и надјени ми име Исус.'' Изненађена и уплашена од свега што слушаше Марија упита: ''како ће то бити кад ја не знам за мужа?''. На ово сасвим логично и храбро питање, анђео Господњи рече: ''дух свети доћи ће на тебе и сила највиша осјениће те. Зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се син божији'' (Лк.28 - 35). Ово је моменат оваплоћења Логоса у припремљеној и освећеној утроби Пресвете Богородице. Ово је моменат оног СЈЕМЕНА ЖЕНИНА, тајне, која је била сакривена од постања свијета. Тајна ОСЈЕЊЕЊА НАЈВИШЕ СИЛЕ. Дјевичанска утроба о којој говораше св. пророк Исаија постаје утроба оваплоћења СИНА БОЖИЈЕГ - Спаситеља свијета и човјека, - Спаситеља којег ће видјети ''народ који ходи у тами, као видјело велико!'' Онима, пак, који сједе у смртној сјени (многобошци) засвјетлиће као видјело'' (Ис. 9, 2) И кад дође вријеме праведни Јосиф заједно са Маријом крену из Назарета у Јудеју дио земље која је припала Јуди - пра претку Давидовом. Он иде да се попише у земљи својих праотаца. И дошавши у Витлејем град Давидов не нађе мјеста у витлејемским гостионицама да се смјесте, већ би приморан да се смјесте у једну од околних пећина у којима су чобани затварали стоку преко дана и у вријеме невремена. Управо, у оваквим приликама и околностима родио се Спаситељ свијета Богочовјек Исус Христос. А шта се потом десило слушаћемо за неколико дана током Божића и цијенимо да није потребно да се сада задржавамо на томе. Оно што треба да подвучемо јесте: 1. да анђео Господњи рођеног у Витлејему Јудејском Исуса Христа назима СПАСИТЕЉЕМ. Анђео рече пастирима: '' не бојте се! .....Јављам вам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас (Спаситељ), који је Христос Господ у граду Давидову'' (Лк.2,10-11). 2. да мудраци са истока траже ''цара Израиљева, који се роди''. Он јесте Цар Израиљев, прије свега јер је ''син Давидов'', тј. потјече из сјемена Давидова, али Он је Цар Израљев у духовном и моралном значењу те ријечи! 3. Да се Он будући и Син Божији и Син човјечији и цар Израиљев роди у једној обичној витлејемској пећини. Тиме Он показа апсолутну смиреност и понизност. 4. Ово наше предавање закључињемо оним што свети Јован Богослов нама откри пишући: ''У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог. Он (Логос=Ријеч) бјеше у почетку у Бог. Све кроз њега (Логоса) постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. ............ Бјеше свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише............ И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине''...... 5. да се сваки човјек може спасти поновним рођењем у Христу Исусу кроз свету тајну крштења и кроз потпуно и цјеловито - сав свој живот- наше предавање Христу Богу -Богочовјеку- Исус Христу. 6. у причу о драгосјеном бисеру Спасите је објаснио како се свако од нас може спасти. (Наиме, један човјек крену да нађе драгоцјени бисер. И кад га нађе и видје колико је тај драгоцјени бисер скуп, врати се дому своме и продаде све своје имање и врати се да га купи. Тај ДРАГОЦЈЕНИ БИСЕР је управо сам Исус Христос-СПАСИТЕЉ. Шта су урадили Свети Антоније и Свети отац Николај кога смо прославили прије неколико дана. Продадоше сва своја имања, иако су били јако богати, продадоше све и подјелише сиромасима овога свијета и отидоше за Христом - Драгоцјеним бисером њихова живота. СПАСЕЊЕ ЗНАЧИ ИМАТИ ПУНОЋУ ЖИВОТА. '' Ко има Исуса има живот вјечни, ко нема Исуса, нема живота у себи'' ---------------------------------------------------------------------------- Хвала вам на пажњи и желим Вам срећне и благословене Божићне, Новогодишње и Богојављенске празника. Вишеград, 22. 12. 2017. Митрополит Хризостом, с.р. Извор: Митрополија дабробосанска

Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. Свети Ангели у богослужењу Цркве „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. Свети Ангели у богослужењу Цркве „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. Свети Ангели у богослужењу Цркве „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“ Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије, након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи. „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ О ангелским чиновима По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). · Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. · Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену. · Архангел Рафаил: значи - исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. · Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. · Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. · Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. · Архангел Варахил: Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. · Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође прсдстављају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге - њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3] Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. За Pouke.org - Бранислав Илић, теолог [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. [3] Из дела Св. Дионисија Ареопагита „о небеској јерархијиˮ, петнаеста глава.