Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, Црквена општина мошоринска у Мошорину расписује књижевни конкурс „Живи смо – Погром (Рација) 1942. године”. Категорије конкурса обухватају: песму, кратку прозу и есеј на тему посвећену жртвама Погрома (Рације) 1942. године, током којег је извршен масовни злочин над невиним српским цивилним становништвом у Бачкој од стране мађарске окупационе војске. Ауторима најквалитетнијих радова биће уручена награда „Свештеномученик Светозар Влашкалићˮ, за допринос на пољу очувања културе сећања на Погром у Бачкој 1942. године, а изабрани радови ће по завршетку конкурса бити одштампани у пригодном Зборнику. Конкурс траје до 15. децембра 2021. године, а право учешћа имају сви старији од 15 година. Радове писане ћириличним писмом аутори могу послати на адресу Црквене општине Мошорин (Црквена општина Мошорин, улица Светозара Милетића, број 74, 21245 Мошорин), са назнаком: За књижевни конкурс „Живи смо – Погром 1942. годинеˮ. У коверту са радом неопходно је ставити и посебну коверту на којој ће бити шифра, а у коверти име и презиме аутора, као и адреса и број телефона. Жири чине: др Милан Мицић, секретар Матице српске, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и презвитер Бошко Р. Маринков, парох мошорински. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору, у Епархији тимочкој. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Радоје је говорио о савременом човеку и богослужењу. У уводном делу емисије отац Радоје је говорио о значају богослужења уопште, уз истицање да је за нас богослужење дисање душе, те да поред храмовног богослужења и личног (келејног) молитвеног правила, цео наш живот има за циљ да постане непрестано богослужење. Значај богослужења у Цркви Христовој је тај што оно образује верујуће, поучава их, и духовно их васпитава, пружајући им најбогатију духовну храну. У наставку свог поучног казивања протонамесник Радоје Мијовић је говорио о темељу и врхунцу васколиког богослужбеног живота - светој Литургији као Тајни над тајнама. Слово о значају Литургије утемељено је на речима Дионисија Ареопагита који о Евхаристији говори као Тајни над тајнама, која је у сржи свих светих тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Света Литургија је Тајна над тајнама, она је заједничко дело народа, и свештеника (литурга) који је испред народа, у том заједничком делу целокупна творевина се приноси Творцу, и зато можемо рећи да је то највећа и најблагословенија реалност која је дарована људима, истакао је протонаменик Радоје говорећи о Литургији као центру Светотајинског и целокупног живота православних хришћана. Према речима госта овонедељне емисије "Врлинослов" никоме као нама Православним хришћанима није омогућен личносни, живи и јединствени однос са Богом. Ми имамо такав однос са Господом нашим да се ми живим Богом хранимо, кроз свету Тајну Литургије постајећи сапричасници и судеоници Божије љубави, закључио је настојатељ Светогергијевског храма у Бору протонамесник Радоје Мијовић. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Желите ли да знате зашто смо стално уморни? Зашто смо разочарани? Зашто се осећамо истрошеним од живота? Разлог зашто смо толико уморни је тај што покушавамо да водимо битке које припадају Богу а ми једноставно нисмо богови. Како је тешко ово разумети и како је тешко то признати. Рећи : Да Господе , ја сам човек пун страсти и грехова, грешака и промашаја... Опрости ми , помози ми, подигни ме и подржи ме. Без тебе , Исусе мој , не могу да поднесем овај свет, без тебе ја сам изгубљен , потребан ми је Твој кисеоник, Твој дах у мојој души да могу да живим... Падам и савијам се, вагам и давим се у мору својих мисли , у мору искушења, у таласима туге. Држи ме , Исусе , јер ме губиш... Опрости ми онолико пута колико је изгледало да одлазим од Тебе, не желим то, не тражим то, али моја повређена природа ме вуче ка празнини. Али, ти знаш Господе, да не грешим зато што Те негирам, не падам зато што Те не тражим и не желим, већ зато што не подносим ту празнину, тугу и трауму која крвари у мени. Није да те не волим Исусе, само сам повређен, пун менталних чирева који миришу на смрт. Ја желим да те осетим, али не могу; мрачна сила у мени вуче ме у грех, тама хоће да прогута светлост коју си ставио у мене кад сам се родио и крстио. Знам врло добро, Господе, да си дошао да спасеш слабе и рањене а не праведне и јаке. Дошао си, Христе мој, да спасеш оне који пате, а ја сам један од њих, грешник који тражи твоју светлост. Дај ми Господе Светлост Твоју јер о тами бринем ја сам..." Ми нисмо богови, ми нисмо супер хероји, ми не можемо све, нисмо сви за све или свакога. Нама је потребна смерност, не малодушност већ опажање и препознавање наших граница. Ми не можемо све да решимо, научи нас како да се снађемо. Ми не можемо све да схватимо, научи нас да верујемо. Ми не можемо све да пребродимо, научи нас да прихватимо. Не може све бити савршено, научи нас у нашој несавршености, да није све бело или црно; помози нам да заволимо сиво и хиљаде њених нијанси. Живот се не анализира већ доживљава, ми не мислимо већ живимо, не откривамо Бога већ нам се Он открива. Допустимо Богу да сања у нама, дајмо Му своју слабост и Он ће нам дати Своју снагу; пустимо нека светлост која је у нама засија... π. Λίβυος https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

Празник Воздвижење Часног крста – Крстовдан, свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протонамесник Зоран Голубовић и ђакон Урош Памучар. Говорећи о Крстовдану владика Иларион је подсетио на два догађаја која се везују за овај празник – проналазак Часног крста у Јерусалиму и повратак Часног крста из Персије у Јерусалим у VII веку. Владика је истакао да је Господ Исус Христос осветио Крст у највеће знамење које ми као црква имамо онога тренутка када је на њему страдао. Тумачећи свето Јеванђеље, Епископ Иларион је нагласио да сваки хришћанин има свој крст који носи кроз живот и закључио – Када носимо свој часни крст кроз живот не смемо да заборавимо наше ближње. Ношење крста треба да нас додатно подсети да смо дужни да бринемо о својим ближњима. Извор: Епархија тимочка

(Свједочанство о цетињској ноћи 4.септембра) Пише: ђакон Павле Љешковић Још док је испред подгоричког храма Васкрсења трајао ватромет, приређен у част доласка патријарха, ја и мој колега из богословије Александар Вујовић, пробијајући се кроз масу народа, запутили смо се према мјесту на којем смо паркирали свој аутомобил. До нас су допирале вијести о томе да је Цетиње блокирано, те да се очекују велики нереди. Познаници које смо сретали на путу до паркинга су нас убјеђивали да не идемо у пријестоницу. Нисмо могли ни себи да објаснимо зашто је то тако, али смо знали да се тамо баш те ноћи морамо запутити. Са нама је била и пријатељица Јелена Срећков, а ускоро нам се придружио и наш пријатељ Мићо Чолаковић, који је попут нас завршио богословију, али је одлучио да се бави неким другим животним позивом. Александар предлаже да кренемо алтернативним путем, преко Грађана. Иако ни он сам тај правац добро не познаје, сматра да ћемо уз Божију помоћ некако стићи до Цетиња. Прећутно смо се сложили са његовим предлогом и тако је започела авантура која се огледала у два сата вожње, већином по нама непознатим предјелима Ријечке нахије. Већ је готово била поноћ када смо угледали манастир Брчели и одлучили да свратимо и одморимо од вожње. Настојатељ манастира као да је очекивао незнане госте. На столу, у дворишту смо затекли двије корпе, препуне свјежег воћа. Након што смо се окријепили, наставили смо пут и убрзо стигли до Обзовице. На оближњој бензинској пумпи наилазимо на полицијску патролу, која нам сугерише да ту паркирамо ауто. Са тог мјеста, удаљеног неких 5 километара до Цетиња,морали смо кренути пјешке. Милицајац којем смо рекли ко смо и чиме се бавимо нас савјетује да се вратимо јер нам они не могу гарантовати безбједност. Одлучујем да скинем мантију, како не бих привлачио пажњу и угрозио и себе и своје сапутнике. После неких 2 километра хода, поред нас је стао комби, који су возили момци ромске националности. Понудили су нам да нас за одговарајућу цијену превезу до прве барикаде. Кажу – даље ни они не могу, иако су редовни гласачи на изборима, а по потреби учествују у блокадама и другим протестима.Тек у комбију схватам да Јелена са собом носи повећу корпу са цвијећем. Објаснила ми је да на гробу митрополита Амфилохија у храму свакодневно остављају велики број таквих корпи, па је ову добила на дар и благослов од једног свештеника. Убрзо стижемо до прве барикаде. Око логорске ватре се грије двадесетак момака. Кроз свијетлост ватре се назиру њихове, од умора и алкохола, црвене очи. Између барикада циркулише велики број људи. Препознајемо и никшићки акценат, као и говоре других крајева Црне Горе. Два младића се јако споро возе на мотору, загледајући пролазнике. То ме је на тренутак вратило у она времена када сам као студент ишао на утакмице Партизана. Тада су навијачке групе одређивале момке који су били задужени да испред стадиона мотре на то да ли има убачених чланова из противничке групе. Тако су и ова двојица моториста дошли до нас и пар тренутака гледали у корпу са цвијећем, док на нас нису ни обратили пажњу. Један од њих је упитао Јелену да ли је то бидермајер, након чега су се удаљили. На другој барикади већ знатно живља атмосфера. Маше се зеленим заставама, пјевају се патриотске пјесме, младе комиткиње праве селфије… И овдје сви зачуђено гледају у цвјетну корпу. Ту смо срели и неколико људи који су могли имати и преко седамдесет година. Но, године их нису спријечиле да у позно доба ноћи стоје на барикадама, како би спријечили устоличење. Недалеко од треће, уједно и последње барикаде на коју смо те ноћи наишли, био је и детаљ који ме је највише поразио. Наиме, ту су стајала 2 човјека, обучена у мантије, који очевидно припадају вјерско-политичком покрету који је својевремено регистрован у полицијској станици на Цетињу. То су били једини људи које смо те вечери срели, а који нису осјетили мирис цвијећа са митрополитов гроба. Када смо стигли у град схватили смо да на сваких 100 или 200 метара стоје групе момака који будно стражаре. И они као хипнотисани гледају у корпу са цвијећем. Недалеко од богословије нас дочекује постављена ограда и изненађени полицајци који нису могли да вјерују како смо без икаквих последица прошли барикаде. Један од њих инсистира да му покажем личну карту. Сазнавши моје презиме, пита ме да ли сам из Пјешиваца. Одговарајући потврдно, облачимо мантију и улазим у школу. Тамо затичемо колеге Аполона и ђакона Благоја, који су били једини људи који су вјеровали да ћемо некако стићи до школе и сво вријеме нас чекали. Ујутро су нас пробудиле детонације од шок бомби, које су сведочиле о сукобима на оближњем тргу. После краћег размишљања, одлазимо у манастир, док вјетар наноси дим од сузавца који нас штипа за очи. Убрзо смо схватили разлог због којег смо тога дана морали бити на Цетињу. Најприје тај неописиви моменат доласка хелихоптера у којем су били патријарх Порфирије, митрополит Јоаникије и епископ Давид. Затим предивна литургија, на којој смо одговарали за пјевницом. И на крају АКСИОС, чија је јачина мјерена децибалима ништа нижим од оних који су се чули у претходној ноћи, испред подгоричког саборног храма. https://svetigora.com/u-grad-smo-usli-sa-cvijecem/

У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатског изабрани Епископ хвостански Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија на Бежанијској коси. Изабраном Епископу Јустину саслуживао је протосинђел Данило и свештенство Архиепископије београдско-краловачке. Извор: Телевизија Храм

У недељу, 15. августа 2021. године, на празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборном храму св. Георгија у Крушевцу. Саслуживали су старешина Саборне цркве протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереј Драгић Илић и ђакон Ненад Матић. По прочитаном одељку из светог Јеванђеља Владика је поучио верне својом Архипастирском беседом најпре тумачећи прочитани одељак а затим говорећи о празнику и величини вере и љубави светог архиђакона Стефана и о његовој мученичкој жртви, као и примеру како треба живети вером, надом и љубављу и потпуним поверењем према Господу. Велики број присутних верника и деце пришао је светој Чаши и сјединио се са Господом у Светој тајни Причешћа, а на радост, спасење и живот вечни. На светом Богослужењу су појали појци Саборне цркве. Извор: Епархија крушевачка

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј служио је, у осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Архиђакона Стефана у манастиру Сланци. У својој надахнутој беседи је рекао: „Мера нашег раста је колико узрастамо у Христу да бисмо достигли до висине раста Његовог. То је оно чему треба да стремимо и да служимо Свету Цркву тамо где нас Он постави на служење. Све те службе су часне и све су то дарови које смо добили од Бога да му служимо. Сви смо ми иконе пред Богом, суштински исти и једнаки пред Богом“. Извор: Телевизија Храм

О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Храм Светог пророка Илије у селу Ба надомак Љига, споменик културе од изузетног значаја, свечано је прославио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање је предводио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника колубарског протојереја – ставрофора Саше Тимотића и епархијских свештенослужитеља. Овом приликом, Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу и палионицу свећа. Звучни запис беседе Подигнута у периоду између 14. и 15. века за вакта Деспота Стефана Лазаревића на падинама Сувобора, црква у селу Ба носи име великог старозаветног пророка Илије, једне од ретких личности предхришћанског доба којима су посвећене богомоље. Пророка, удостојеног да проповеда долазак Господа Христа, до тада му непознатог, тек назретог у Духу Светом. Свети пророк Илија живео је у 9. веку у доба цара Ахава и жене му Јазавеље, која међу јеврејски народ уводи поштовање Вала, паганског божанства, илити демонских сила које су народ одвеле у отпадништво од истинитог Бога Јахвеа. Једини који устаје против тога је Свети пророк Илија, који излази на мегдан Валовим свештенослужитељима да призову Бога својим жртвама. Бог Израиљев се јавља Илији и спаљује његову жртву, што га оснажује да се обрачуна са лажним свештеницима и спасе своје сународнике од лажне вере, приближио је Владика Исихије у проповеди неке детаље из житија великог Божјег угодника. Ревност и постојаност Светог пророка Илије, који је сам устао у одбрану Бога, уче нас да не треба да се поводимо мноштвом. Када мноштво отпадне од Бога и преда се разврату, призвани смо да се боримо и сведочимо свог Бога и да Га се никад не одрекнемо. Пророк Илија је био пао у очајање, али га је Господ уверио да поред њега постоји седам хиљада душа које се нису поклониле Валу. То су душе праведника, које не праве себи рекламу и не „трубе“ о својој побожности, али се моле за читав свет и од њих читав народ добија спасење и не пропада. Тако охрабрен, Илија је превазишао своје очајање и удостојио се виђења Господа на брду Хорив – беседио је Владика Исихије. Упоредивши време за земаљског живота Светог Илије и данашње време, Владика Исихије је указао да данас живимо у можда већем отпадању од вере него што је тада било. Зато, истакао је он, свако од нас треба да се труди да има удела у Илијиној служби и чува своју веру у времену најгорих искушења. Таква су, закључио је Владика Исихије управо ова данас, у којима смо заварани неким олакшицама у животу која доносе технолошка достигнућа, а на суштинска питања о животу и смрти само Бог има одговор. Прослављање храмовне славе употпуњено је литијским опходом и традиционалним славским обредом резања колача. Посебан тренутак за башке парохијане било је освећење новог објекта црквене продавнице и палионице свећа, изграђене по благослову блаженопочившег Епископа Милутина. Славско сабрање је заокружено пригодном свечаном трпезом. Извор: Епархија ваљевска

У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког. По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети: - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида! У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије. Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке. Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга. Извор: Епархија горњокарловачка

На дан када наша Света Црква прославља Свете Апостоле Петра и Павла, 12. јула 2021. године, црква посвећена овим Апостолима у Топчидеру прославила је своју храмовну славу. Светом архијерејском Литургијом началствовао је новоизабрани епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, а преосвећеном владици саслуживало је свештенство АЕМ. Звучни запис беседе Након прочитаног Светог Јеванђеља владика Јеротеј је у својој епископској беседи нагласио значај саборности рекавши да је „Апостол Петар био човек којег је Господ одабрао, али он није био први позван, него његов брат Андреј. И на тај начин је Господ од почетка показивао да је црква саборна и да сви у њој учествујемо када смо сабрани у заједници“. Да се саборни карактер цркве протеже кроз векове видимо у Јерусалимском сабору када се појавио проблем у вези поштовања Мојсијевог закона, подсетио је владика Јеротеј. „Ни један од Апостола није сам то решио и одлучио, него су сазвали 49. године један велики и први сабор Апостола у Јерусалиму, где су одлучили да хришћани више не морају да држе Мојсијев закон него само да избегавају родоскрвнуће и идолске жртве“, истакао је владика Јеротеј. „Кроз овај догађај црква је опет пројавила свој саборски дух и видимо да је црква уствари тело Христово и да су сви чланови цркве удови тог тела“. Преосвећени владика је на крају своје беседе поручио да смо „Сви упућени једни на друге, сви смо ми удови тела Христовог, сви имамо своју улогу коју нам је доделио Свети Дух приликом крштења, јер Свети Дух је тај који раздаје дарове у цркви и који даје свакоме духовне дарове по своме расуђивању, онако како је потребно да би се изграђивала црква“. На крају Божанствене Литургије владика Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Свечаност су својим присуством увеличали припадници полиције и војске Републике Србије. Извор: Радио Слово љубве

Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ

Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ. Звучни запис првог дела разговора Звучни запис другог дела разговора Извор: РТС

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. маја 2021. године, на Васкршњи уторак свету архијерејску Литургију у храму Световаведењске обитељи у Београду.

Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Доносимо видео запис разговора протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Овај интервју реализован је у оквиру пројекта Грађанско новинарство.

Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион

Његова Светост патријарх српски Порфирије 2. марта 2021. године дао је интервју Радио-телевизији Србије, националној медијској кући, у којем се дотакао ситуације у светском православљу поводом украјинског проблема. Ми смо аутокефална Црква која има свој унутрашњи поредак. Све Православне цркве су наше сестре, подсетио је Његова Светост патријарх Порфирије. И у овом случају, као и генерално, увек смо на страни канона и поретка. Када је реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини, верујемо да се тренутно они не слажу са традицијом Цркве. И у том смислу, ако желите, може се рећи да смо на страни Руске цркве. У стварности смо на страни реда и поретка. А у овом случају Руска црква је заиста обесправљена. Водитељку је занимало и да ли ће украјинска ситуација постати преседан за признавање аутокефалности од стране црквених ентитета на канонској територији Српске цркве, на пример, у Македонији, Црној Гори, на Косову или у Хрватској. Нисам пророк, али се ипак надам да неће доћи до оних сличних поступака, које смо видели у Украјини, истакао је Његова Светост патријарх Порфирије. Зато што је постало очигледно да је то изазвало велике потресе у односима између Помесних цркава. То ће бити лекција која може све да отрезни. Према његовом мишљењу, када се појаве проблеми, морамо разговарати и чекати време, не наше, већ Божије, да се успостави ред. Извор: Подворје СПЦ у Москви / Служба коммуникации ОВЦС

-Ваша мука је и наша мука, а ваша радост и наша радост, казао је Патријарх Порфирије Банијцима који су у децембарском земљотресу остали без крова над главом и најавио своју још већу присутност на страдалом подручју. Патријарх Порфирије је 27. фебруара 2021. године у својој првој пастирској посети од када је изабран за поглавара Српске Православне Цркве, обишао село Мајске Пољане, место крај Глине, тешко погођено земљотресом 29. децембра 2020. године. У земљотресу су многе куће сравњене са земљом, док су друге небезбедне за живот. Још увек су у току хуманитарне акције Епархије загребачко-љубљанске и Српског народног вијећа, под називом ”Банија је наша кућа”. У пратњи Његове Светости Патријарха налазили су се и Епископ горњокарловачки Герасим, многи свештеници епархија загребачко-љубљанске и горњокарловачке, волонтери и новинари. Након разговора са породицом Куколеча, Патријарх им је рекао да зна да је помоћ, која им је до сада стизала, само прва помоћ, и да ”тек предстоји да се све обнови. Рачунајте на нас, ту смо са вама”, казао је. У обраћању новинарима, испред дома породице Куколече, која је привремено смештена у контејнеру за становање, Патријарх је казао да се Црква трудила да буде уз оне кojимa je пoтрeбнa пoмoћ. Рекао је да је свестан дa je рeч o првoj пoмoћи и дa прaви aнгaжмaни тeк прeдстoje. Подсетио је да је, на челу са влaдикoм Гeрaсимoм и уз пoмoћ многих дoбрих људи, те Грaдa Бeoгрaдa, Црква успела дa сaбeрe oдрeђeнa срeдствa и oбeзбeди нeштo вишe oд стo кoнтejнeрa. Исказао је нaмeру дa се помогне поправак не само кућа, већ и пoмoћних oбjeката у којима људи држе стoку. ”Oнo штo je зa мeнe вaжнo je дa сe и пoрeд нeвoљa сa кojимa су људи oвдe суoчeни, видeлo дa људи не могу једни без других и дa су људи људимa пoтрeбни. Moждa пoнeкaд Бoг пoнуди искушeњe свимa нaмa дa бисмo упрaвo крoз мaтeриjaлну штeту имaли мoгућнoст дa прoбудимo у сeби oнo штo je људскo и дa учинимo нaпoр дa прeвaзиђeмo свaкo свojу скучeнoст, eгoизaм, зaтвoрeнoст, те дa изиђeмo у сусрeт другoмe и нa тaj нaчин, рaдуjући сe тoм сусрeту, спoзнaмo дa ћeмo уjeдињeни лaкo oбнoвити мaтeриjaлну штeту и штo je joш вaжниje – рaзумeмo дa сaмo oндa кaдa смo зajeднo мoжeмo имaти искoнску рaдoст и искoнски мир”, кaзao je Пaтриjaрх Пoрфириje. Колико је важна слога међу људима, Патријарх је илустровао новинарима навођењем одломка из житија светог Петра Александријског о чoвeку који трaжиo oд Бoгa дa му пoкaжe шта je рaj, a шта пaкao. Том човеку јавио се aнђeo и oдвeo гa у двoрaну на чијој се средини налазио велики лoнaц с хрaнoм и кaшикaмa кoje су билe дуже oд њихoвих руку, тaкo дa никaкo нису мoгли дoћи дo хрaнe. ”E, тo je пaкaо – кaда нeкo хoћe свe зa сeбe и никaд му ниje дoстa он oстaнe глaдaн”, рекао је анђео човеку. Анђео је одвео човека до другe сoбe у којој се налазио исти тaкaв вeлики кaзaн и истe вeликe кашике. Разлика у односу на прву собу била је у томе што су људи хрaнили један другог, тaкo дa су сe сви нajeли и мeђусoбнo рaдoвaли. Његова Светост је рекао да ”ту слику треба дa имaмo нeпрeстaнo нa уму нe сaмo овде нa Бaниjи, нeгo дa нaс прaти тoкoм читaвoг живoтa”. Након обиласка домова пет породица у Мајским Пољанама, Патријарх и Епископ Герасим су, у бази Цивилне заштите Лекеник, заједно са потпредседником Владе Републике Хрватске, Борисом Милошевићем, присуствовали испоруци двa већа и чeтири мaњa кoнтejнeрa, које су донирали Епархија загребачко-љубљанска и Амбaсaда Републике Србиje у Зaгрeбу. Патријарх Порфирије је нajaвиo и дa ћe, уз пoмoћ Епискoпa Гeрaсимa, свештенства и вoлoнтeрa, бити joш присутнији нa стрaдaлoм пoдручjу и тo нe сaмo мoлитвoм и душoм, нeгo и физички. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Шта нам говори чињеница да је телевизијску премијеру филма гледала половина Србије и какав ће то утицај имати на друштво и његову културу сећања