Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'смисао'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 51 results

  1. „Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел“. Свeти владика Николај Велимировић Шта је радна етика и да ли је иста била/јесте део српског идентитета? Који је истински смисао рада? Подстиче ли рад живост тела и одстрањује ли униније? На ова питања одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. View full Странице
  2. „Када човјек умре они који остају испраћају га и жале због растанка са њим. Што је блискија љубав и жалост је већа код оних који остају. Постоје разна свједочанства о томе како и колико, ко жали своје покојнике. Стари Грци су се поводом смрти својих драгих тјешили неком надом да ако човјек умре тијелом, наставиће да живи душом у неком другом свијету. Праведни, према њиховом вјеровању прелазе у боље мјесто а зли иду у ад, где је све паклено и проклето. Грци су настојали да живе праведно да не би кад умру отишли у пакао. Многе религије и вјере имају ове страхове и током вјекова настајали су разноврсни обреди који су помагали да страх од пакла буде мањи. Хришћанско исповиједање поводом смрти наглашава такав обред, гдје положени у гроб, после три дана устаје. То се може десити, само ономе ко у себи има Живот који је јачи од смрти и ономе који нема страха од смрти. Празник Васкрсења Христовог наглашава то устајање из гроба и телом и душом и свим бићем које има својство Живота. Човјек према хришћанском исповиједању и кад умре има наду наставка живота, афирмације и телесног и душевног састава, односно спасења цијеле своје личности, силом црквеног спомена и незаборава. Када помињемо имена својих упокојених – то је прилог Цркви да она измоли милост, Царство Небеско и опроштај грехова онима у Христу уснулима. И кад ми немамо молитве и сјећања за своје упокојене – у Цркви, на Божијој служби, помињу се сви уснули који наду положише у Творца и саздатеља свога. Питање шта је најбоље чињети за душе покојника – то је очекивати њихово устајање из гроба. Имати код себе ту наду Васкрсења, која је основна ознака наше вјере, значи славити побједу Живота над смрћу и дивити се како је из гроба засијала Свјетлост и истина Христовог Васкрсења. Смисао човјековог постојања је управо у томе да послије свог земног живота и смрти устане из гроба у онај дан кад је то једино Богу знано али да устане не на суд или осуду, него на Живот бесконачни. Ми се молимо за своје покојнике управо зато да би са њима били у заједници и тамо гдје је Живот бесконачни. Према томе и наши покојни, рад такве заједнице, и нас ишчекују да буду са нама у вјекове вјекова. Таква заједница је наша Црква која има старање кроз Свете службе да сви дођу у познање Истине. Битно је те службе вољети, поштовати и практиковати и све ће мање бити страха од смрти и свих других невоља. Духовске задушнице имају тај смисао да се и мртвима објави прослава Силаска Светога Духа на Апостоле и Силаска Светог Духа на све нас, почевши од Свете тајне крштења и миропомазања.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Бесједа протопрезвитера-ставрофора Драгана Станишића на Духовске задушнице изговорена на Светој литургији служеној у Цркви Светог Георгија под Горицом у Подгорици. „Када човјек умре они који остају испраћају га и жале због растанка са њим. Што је блискија љубав и жалост је већа код оних који остају. Постоје разна свједочанства о томе како и колико, ко жали своје покојнике. Стари Грци су се поводом смрти својих драгих тјешили неком надом да ако човјек умре тијелом, наставиће да живи душом у неком другом свијету. Праведни, према њиховом вјеровању прелазе у боље мјесто а зли иду у ад, где је све паклено и проклето. Грци су настојали да живе праведно да не би кад умру отишли у пакао. Многе религије и вјере имају ове страхове и током вјекова настајали су разноврсни обреди који су помагали да страх од пакла буде мањи. Хришћанско исповиједање поводом смрти наглашава такав обред, гдје положени у гроб, после три дана устаје. То се може десити, само ономе ко у себи има Живот који је јачи од смрти и ономе који нема страха од смрти. Празник Васкрсења Христовог наглашава то устајање из гроба и телом и душом и свим бићем које има својство Живота. Човјек према хришћанском исповиједању и кад умре има наду наставка живота, афирмације и телесног и душевног састава, односно спасења цијеле своје личности, силом црквеног спомена и незаборава. Када помињемо имена својих упокојених – то је прилог Цркви да она измоли милост, Царство Небеско и опроштај грехова онима у Христу уснулима. И кад ми немамо молитве и сјећања за своје упокојене – у Цркви, на Божијој служби, помињу се сви уснули који наду положише у Творца и саздатеља свога. Питање шта је најбоље чињети за душе покојника – то је очекивати њихово устајање из гроба. Имати код себе ту наду Васкрсења, која је основна ознака наше вјере, значи славити побједу Живота над смрћу и дивити се како је из гроба засијала Свјетлост и истина Христовог Васкрсења. Смисао човјековог постојања је управо у томе да послије свог земног живота и смрти устане из гроба у онај дан кад је то једино Богу знано али да устане не на суд или осуду, него на Живот бесконачни. Ми се молимо за своје покојнике управо зато да би са њима били у заједници и тамо гдје је Живот бесконачни. Према томе и наши покојни, рад такве заједнице, и нас ишчекују да буду са нама у вјекове вјекова. Таква заједница је наша Црква која има старање кроз Свете службе да сви дођу у познање Истине. Битно је те службе вољети, поштовати и практиковати и све ће мање бити страха од смрти и свих других невоља. Духовске задушнице имају тај смисао да се и мртвима објави прослава Силаска Светога Духа на Апостоле и Силаска Светог Духа на све нас, почевши од Свете тајне крштења и миропомазања.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Ове речи из древног хришћанског списа (потиче из прве половине II века) говоре нам о суштини поста. Говоре нам о суштини од које смо се, мање или више, у пракси живљења самог смисла , удаљили. Ту суштину истиче и Свети и Велики Сабор, говорећи о христоцентричности поста. Када се каже христоцентричност то не значи само угледање на Христа као узор (конкретно у посту), већ и усмереност делатности ка евхаристијској заједници, ка Телу Христовом као коначном смислу конкретног чињења. Штавише, христоцентричност поста се никако и не би смела свести на некакво имитирање Христа, у смислу индивидуалног и психолошког достизања одређеног нивоа духовности. Пост није сâмо по себи разумљиво изнуривање тела зарад духа, где би дух сам себи био циљ и смисао. Пост није „рат“ двојења човека на „важан“ дух и „неважно“ тело. Његово подржавање Христу, његова христоцентричност огледа се у усмерености ка Христу – али не ка Христу као идеји или идеологији, коју психолошки треба доживети у индивидуалном аскетском искуству, већ ка живом Христу, ка живом Богочовеку. Тај живи Богочовек Христос је нико други него Тело Његово – евхаристијска заједница, сваки уд, свака честица која то Тело твори. Дакле, христоцентричност поста је усмереност смисла поста ка ближњем, ка „најмањим Његовима“, које ваља нахранити, напојити, оденути... (Мт 25, 35-40). Овакав, дрвевно хришћански, изворни смисао поста видимо у цитираном Пасусу Пастира Јерминог. Треба обратити пажњу да се у први план истиче и да у правом смислу пост чини ваљаним његова, како обично кажемо, духовна компонента. Чување од „злих речи и злих жеља“ јесте прича о животу као односу према другом човеку, према ближњем. Такође и друга, „телесна“ компонента поста има исти циљ – ближњег. Уздржавање од хране је ради извесне „уштеде“, како би се ближњи, онај који нема, нахранио. Дакле, смисао није „на води“ или „на уљу“ као неким сомообјашњивим формама и аксетским идејама које су саме себи циљ. Одрицање од старања о себи је зарад бриге за другога. Наша данашња пракса, она која се може чути и видети у нашем црквеном мнењу, као да је свела смисао поста на то шта ћемо, када и колико јести. Тако, садржај тањира као да је постао главна мера да ли смо „бољи“ или „лошији“ хришћани. Неретко, питање наше достојности пред Светим Путиром постало је то „на води“. Питање - Да ли си постио? – као својеврсна улазница у круг „достојних“, усмерено је на усклађеност садржаја нашег тањира „по типику“ и сав смисао ту, изгледа, стаје и остаје. Наше аскетско искуство почиње и завршава се у том неком индивидуалном сусрету са самим собом. Ми, као индивидуа и правило како постити смо довољни. Други човек, сусрет са њим, није нам потребан да бисмо се заиста подвизавали ка оној исконској достојности и доброти у христоцентричном искуству евхаристијског постојања. И сâмо уздржавање од одређене врсте хране у току поста, живи свој савремени апсурд. Не само да је то уздржавање престало да буде избор лако доступне и ценовно приступачне хране, већ напротив. Начин живота, комерцијализовање свега па и времена када хришћани посте, учинили су да посна трпеза постане компликованија и економски захтевнија од оне мрсне. На тржишту су присутне разне посне ђаконије и то уз рекламу – И кад постиш, да се гостиш! Хришћанска ревност у току поста и преданост да се исти „по правилу“ испости свео се на комуникацију размене рецепата за посне пите „да прсте поједеш“. Тржиште које све више и све разноврсније нуди посне алтернативе у исхрани, али са све захтевнијим економским моментом, довело је праксу хришћанског поста до још једног апсурда, којег су хришћани без реакције „прогутали“. Наиме, сводећи пост на храну „по правилу“, економски моменат постао је улазница за статус „добар хришћанин“. Имућнијим хришћанима доступнији су квалитетни посни производи, сви „благословени“ и „по типику“, те ће им и вишедневни пост лакше пасти, штавише неприметно, па и са задовољством. Испуниће пост „по правилу“ што ће их учинити „достојним“ и „добрим“ хришћанима. Они хришћани са нешто плићим џепом, искусиће пост више као „горчину“. Та „горчина“ огледа се у борби између нужног задовољења потребе за храном са једне и усаглашавање хране са „правилом поста“ са друге стране. Поставља се питање – где је пост? Да ли у лагодном изабирању широког асортимана исхране која је „по правилу“ или у изабирању нужне, најлакше доступне или чак једино доступне хране која „није по правилу“? Ово су важна питања, којима наша јерархија треба да се позабави. Наши архијереји морају помоћи да се савест наших верујућих људи, у поменутој реалној борби између нужности и могућности, растерети осећаја кривице и недостојности. Управо ту суштину пастирске бриге дотичу предлози нашег блаженопочившег Патријарха Павла о скраћењу оних вишедневнох постова о чијој дужини и не постоји јасна, канонска црквена сагласност и одредница. У првом реду је то Апостолски пост, чија дужина варира у зависности од датума празновања Васкрса и који зна да заиста буде нереално дуг (чак по шест или седам недеља). Неко ће рећи да се и у Пастиру Јермином помиње пост „на хлебу и води“. Да, помиње се, али тада не постоји дужина трајања постова коју данас имамо. Постови су били знатно краћи, неретко само једнодневни. Ипак, они нису губили своју суштину – јер дужина и није суштина поста. Суштина поста је оно што пост, као подвиг, изграђује у нама – тај двиг, то померање од палог самољубља и бриге о себи ка братољубљу и бриге о другоме. Скраћење појединих постова, као и прилагођавање самог начина исхране у њима, помогло би бољој афирмацији самог смисла поста, од којег смо се временом удаљили. Благослов за такво делање, за промишњање самог начина поста, налазимо и у Одлуци Светог и Великог Сабора. Када су у питању вишедневни постови, Сабор је дао у власт помесним Црквама да врше „човекољубиво снисхођење“ које неће слабити установу поста (његов смисао), „у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса.“ А то су три од четири вишедневна поста – сви осим Васкршњег поста за који једино постоје јасне црквено канонске одреднице. Такође, постоји и потреба да се пост као такав афирмише међу хришћанима. Јер, чињенице су такве да се њима не можемо похвалити. Ваља нам се запитати – колико хришћана, крштених људи заиста живи црквени, литургијски, богослужбени живот? Наши храмови јесу релативно испуњени на недељним литургијама. Али, испуњени су не зато што је већина хришћана заиста литургијска већ зато што је храмова мало и зато што су и сами малени. Чињеница је да је далеко више крштених људи у току недељне литургије изван храмова, на неком другом месту и са неким потпуно другим интересовањима. Даље, треба се запитати колико од тог маленог броја литургијских хришћана практикује пост, на какав начин и у којој мери? Пракса причешћивања говори да један број њих пости све свештене постове, сво време њиховог трајања. Други опет посте поједине постове (на пример Васкршњи и Божићни пост), док трећи практикују да посте делове свештених постова (такозвану прву и последњу седмицу). Не треба пожурити са закључком па за овакво стање „осудити“ саме хришћане, верујући народ, због „мањка ревности“. Треба се запитати да ли је скромној афирмацији поста међу хришћанима кривац управо пракса, начин и учесталост свештених постова? Није ли управо таква пракса конкретно нашем народу, у нашој помесној Цркви навалила на плећа крст који не може да понесе? Не може, не из неког разлога мањка добре воље и вере, већ из разлога што већина наших људи, у вишедневним постовима, није у стању да приушти колико-толико неопходну храну која би задовољила оне најнужније потребе које покрећу човека и чине га способним да живи, ради и служи својој породици и својим ближњима. За већину, таква посна храна је углавном недоступна или тешко доступна. Парадоксално, неке анализе кажу да је посна потрошачка корпа чак око 30 процената скупља од оне мрсне. Пракса поста је очигледно неприлагођена савременим условима живота хришћана, социјално-економским моментима који те услове диктирају и захтевима које хришћанима живот намеће. Све наведено се налази као важно питање пред јерархијом наше помесне Цркве. Одговор (или ћутање) на то питање одредиће и сам подвиг поста – да ли ће он бити терет савести и индикатор осуде хришћанске ревности и достојности или ће бити лек који ће служити самим хришћанима. Волели бисмо да буде ово друго. Но, да би то и био, сама пракса поста морала би да уђе у неку комуникацију са савременим животом хришћана. Вазда се у бављењу овим питањем треба сећати Христових речи о суботи и човеку. Оне су применљиве и на причу о посту и човеку: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. (Мк 2, 27)
  5. У ранохришћанском спису Пастир Јермин о посту читамо следеће: Тај пост, рече он, ако се (притом) држе и заповести Господње, врло је добар. А овако ћеш одржати тај пост који имаш да држиш. Пре свега, чувај се од сваке зле речи и од сваке зле жеље, и очисти срце своје од свих таштина овога века. Ако то сачуваш, тај (ће ти) пост бити савршен. А чинићеш овако: Извршивши оно што је напред написано, ти у онај дан када постиш не окуси ништа осим хлеба и воде, а од јела која си имао јести (тог дана) сабери збир трошка тог дана кад си то имао чинити и, одвојивши на страну, подај то удовици и сироти и ономе који нема. Тако ћеш имати смирену мисао, да би од смиреноумља твога онај који (то) добије испунио душу своју и помолио се за тебе Господу. Ако, дакле, тако учиниш пост... твоја ће жртва бити угодна пред Богом и тај пост ће бити записан... (LVI, 5-8). Ове речи из древног хришћанског списа (потиче из прве половине II века) говоре нам о суштини поста. Говоре нам о суштини од које смо се, мање или више, у пракси живљења самог смисла , удаљили. Ту суштину истиче и Свети и Велики Сабор, говорећи о христоцентричности поста. Када се каже христоцентричност то не значи само угледање на Христа као узор (конкретно у посту), већ и усмереност делатности ка евхаристијској заједници, ка Телу Христовом као коначном смислу конкретног чињења. Штавише, христоцентричност поста се никако и не би смела свести на некакво имитирање Христа, у смислу индивидуалног и психолошког достизања одређеног нивоа духовности. Пост није сâмо по себи разумљиво изнуривање тела зарад духа, где би дух сам себи био циљ и смисао. Пост није „рат“ двојења човека на „важан“ дух и „неважно“ тело. Његово подржавање Христу, његова христоцентричност огледа се у усмерености ка Христу – али не ка Христу као идеји или идеологији, коју психолошки треба доживети у индивидуалном аскетском искуству, већ ка живом Христу, ка живом Богочовеку. Тај живи Богочовек Христос је нико други него Тело Његово – евхаристијска заједница, сваки уд, свака честица која то Тело твори. Дакле, христоцентричност поста је усмереност смисла поста ка ближњем, ка „најмањим Његовима“, које ваља нахранити, напојити, оденути... (Мт 25, 35-40). Овакав, дрвевно хришћански, изворни смисао поста видимо у цитираном Пасусу Пастира Јерминог. Треба обратити пажњу да се у први план истиче и да у правом смислу пост чини ваљаним његова, како обично кажемо, духовна компонента. Чување од „злих речи и злих жеља“ јесте прича о животу као односу према другом човеку, према ближњем. Такође и друга, „телесна“ компонента поста има исти циљ – ближњег. Уздржавање од хране је ради извесне „уштеде“, како би се ближњи, онај који нема, нахранио. Дакле, смисао није „на води“ или „на уљу“ као неким сомообјашњивим формама и аксетским идејама које су саме себи циљ. Одрицање од старања о себи је зарад бриге за другога. Наша данашња пракса, она која се може чути и видети у нашем црквеном мнењу, као да је свела смисао поста на то шта ћемо, када и колико јести. Тако, садржај тањира као да је постао главна мера да ли смо „бољи“ или „лошији“ хришћани. Неретко, питање наше достојности пред Светим Путиром постало је то „на води“. Питање - Да ли си постио? – као својеврсна улазница у круг „достојних“, усмерено је на усклађеност садржаја нашег тањира „по типику“ и сав смисао ту, изгледа, стаје и остаје. Наше аскетско искуство почиње и завршава се у том неком индивидуалном сусрету са самим собом. Ми, као индивидуа и правило како постити смо довољни. Други човек, сусрет са њим, није нам потребан да бисмо се заиста подвизавали ка оној исконској достојности и доброти у христоцентричном искуству евхаристијског постојања. И сâмо уздржавање од одређене врсте хране у току поста, живи свој савремени апсурд. Не само да је то уздржавање престало да буде избор лако доступне и ценовно приступачне хране, већ напротив. Начин живота, комерцијализовање свега па и времена када хришћани посте, учинили су да посна трпеза постане компликованија и економски захтевнија од оне мрсне. На тржишту су присутне разне посне ђаконије и то уз рекламу – И кад постиш, да се гостиш! Хришћанска ревност у току поста и преданост да се исти „по правилу“ испости свео се на комуникацију размене рецепата за посне пите „да прсте поједеш“. Тржиште које све више и све разноврсније нуди посне алтернативе у исхрани, али са све захтевнијим економским моментом, довело је праксу хришћанског поста до још једног апсурда, којег су хришћани без реакције „прогутали“. Наиме, сводећи пост на храну „по правилу“, економски моменат постао је улазница за статус „добар хришћанин“. Имућнијим хришћанима доступнији су квалитетни посни производи, сви „благословени“ и „по типику“, те ће им и вишедневни пост лакше пасти, штавише неприметно, па и са задовољством. Испуниће пост „по правилу“ што ће их учинити „достојним“ и „добрим“ хришћанима. Они хришћани са нешто плићим џепом, искусиће пост више као „горчину“. Та „горчина“ огледа се у борби између нужног задовољења потребе за храном са једне и усаглашавање хране са „правилом поста“ са друге стране. Поставља се питање – где је пост? Да ли у лагодном изабирању широког асортимана исхране која је „по правилу“ или у изабирању нужне, најлакше доступне или чак једино доступне хране која „није по правилу“? Ово су важна питања, којима наша јерархија треба да се позабави. Наши архијереји морају помоћи да се савест наших верујућих људи, у поменутој реалној борби између нужности и могућности, растерети осећаја кривице и недостојности. Управо ту суштину пастирске бриге дотичу предлози нашег блаженопочившег Патријарха Павла о скраћењу оних вишедневнох постова о чијој дужини и не постоји јасна, канонска црквена сагласност и одредница. У првом реду је то Апостолски пост, чија дужина варира у зависности од датума празновања Васкрса и који зна да заиста буде нереално дуг (чак по шест или седам недеља). Неко ће рећи да се и у Пастиру Јермином помиње пост „на хлебу и води“. Да, помиње се, али тада не постоји дужина трајања постова коју данас имамо. Постови су били знатно краћи, неретко само једнодневни. Ипак, они нису губили своју суштину – јер дужина и није суштина поста. Суштина поста је оно што пост, као подвиг, изграђује у нама – тај двиг, то померање од палог самољубља и бриге о себи ка братољубљу и бриге о другоме. Скраћење појединих постова, као и прилагођавање самог начина исхране у њима, помогло би бољој афирмацији самог смисла поста, од којег смо се временом удаљили. Благослов за такво делање, за промишњање самог начина поста, налазимо и у Одлуци Светог и Великог Сабора. Када су у питању вишедневни постови, Сабор је дао у власт помесним Црквама да врше „човекољубиво снисхођење“ које неће слабити установу поста (његов смисао), „у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса.“ А то су три од четири вишедневна поста – сви осим Васкршњег поста за који једино постоје јасне црквено канонске одреднице. Такође, постоји и потреба да се пост као такав афирмише међу хришћанима. Јер, чињенице су такве да се њима не можемо похвалити. Ваља нам се запитати – колико хришћана, крштених људи заиста живи црквени, литургијски, богослужбени живот? Наши храмови јесу релативно испуњени на недељним литургијама. Али, испуњени су не зато што је већина хришћана заиста литургијска већ зато што је храмова мало и зато што су и сами малени. Чињеница је да је далеко више крштених људи у току недељне литургије изван храмова, на неком другом месту и са неким потпуно другим интересовањима. Даље, треба се запитати колико од тог маленог броја литургијских хришћана практикује пост, на какав начин и у којој мери? Пракса причешћивања говори да један број њих пости све свештене постове, сво време њиховог трајања. Други опет посте поједине постове (на пример Васкршњи и Божићни пост), док трећи практикују да посте делове свештених постова (такозвану прву и последњу седмицу). Не треба пожурити са закључком па за овакво стање „осудити“ саме хришћане, верујући народ, због „мањка ревности“. Треба се запитати да ли је скромној афирмацији поста међу хришћанима кривац управо пракса, начин и учесталост свештених постова? Није ли управо таква пракса конкретно нашем народу, у нашој помесној Цркви навалила на плећа крст који не може да понесе? Не може, не из неког разлога мањка добре воље и вере, већ из разлога што већина наших људи, у вишедневним постовима, није у стању да приушти колико-толико неопходну храну која би задовољила оне најнужније потребе које покрећу човека и чине га способним да живи, ради и служи својој породици и својим ближњима. За већину, таква посна храна је углавном недоступна или тешко доступна. Парадоксално, неке анализе кажу да је посна потрошачка корпа чак око 30 процената скупља од оне мрсне. Пракса поста је очигледно неприлагођена савременим условима живота хришћана, социјално-економским моментима који те услове диктирају и захтевима које хришћанима живот намеће. Све наведено се налази као важно питање пред јерархијом наше помесне Цркве. Одговор (или ћутање) на то питање одредиће и сам подвиг поста – да ли ће он бити терет савести и индикатор осуде хришћанске ревности и достојности или ће бити лек који ће служити самим хришћанима. Волели бисмо да буде ово друго. Но, да би то и био, сама пракса поста морала би да уђе у неку комуникацију са савременим животом хришћана. Вазда се у бављењу овим питањем треба сећати Христових речи о суботи и човеку. Оне су применљиве и на причу о посту и човеку: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. (Мк 2, 27) View full Странице
  6. Пећка патријаршија: Гордијев чвор српске историје Од Слобода - 11/03/2018 acebook Пише: Александар Живковић Промјена званичног имена помјесне Светосавске цркве има оправдање само ако потврди свој завјетни смисао. Који је то завјетни смисао Пећке патријаршије за Србе уопште, а особито за нас Црногорце, који смо њени вишевјековни заточници пред живим Богом и пред свијетом? Зашто је Свети Василије Острошки, Слава Му и Милост, у стијени чувао и чува светост пећког трона, зашто нас је на вјерност Пећкој патријаршији завјетовао Свети Петар Цетињски, као и толике цетињске владике прије њега, егзарси Пећког трона од владике Василија Петровића, зашто је „наш патрика из Пећи питоме“, Његошев пјев и сан? Или су све то сање прошлости, које данас немају дубље значење за наше постојање као духовних бића? У овом чланку ћемо трагом још необјављених радова нашег великог православног мислиоца, и то мислиоца прожетог његошевским духом, Жарка Видовића (1921-2016), покушати да започнемо дебату о стварном смислу Пећке патријаршије за нас у повијести и ближој и даљој будућности. Шта је историософски посматрано представљала, по мишљењу Жарка Видовића, Пећка патријаршија? У капиталном, још необјављеном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, он са поузданошћу с каквом за Лучу Микрокозма каже: ако вас неко пита шта је то Небеско царство Косовског завета, реците му – то је управо Луча Микрокозма („мало дјелце“ писано баш ових првих неђеља Великог и Часног поста), Видовић слично каже (парафразирам): ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија. Заокупљени данас земаљским и заборављајући да је оно „за малена царство“, изгубили смо ту слободу да се као млади Његош, као појединачан Црногорац обратимо к Свемогућем Богу с тим питањем о вјечности, о Небеском царству. И „црквене работе“ и канонска питања (а читајући нашу штампу чини се да у Црној Гори нема прешније науке од канонског права) посматрамо посвјетовњачено, заслијепљени техничким, материјалним, родовским, страначким… Из сасвим другог угла треба посматрати да би се јасније видјело. Пећка патријаршија, пише Жарко Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи (у томе је, између осталих, и Његошева лична драма и суштина наших данашњих недостојних политичких играрија), већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати (и чувати од Злога), јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета. Завјети су положени прије нас, ми можемо да их обновимо или одбацимо, али смо при сваком одбацивању завјета, на дну срца, свјесни да смо изгубили оно одакле смо и чему смо призвани – Небеско царство. Тек када смо у завјетној заједници јесмо Изабрани народ Божији и само завјетном заједницом оправдавамо нашу историју, оплемењујемо садашњицу и обезбјеђујемо будућност. То није ништа друго до обожујуће Уздизање, у односу на прелесну Гордост, којој се Небо осмјехује. Обновити завјете, уздићи се чојски, може се само кроз прочишћење од страсти, кроз духовни пост. Због тога је од највећег значаја да се схвати разлика између свјетовне заједнице (државне, политичке, правне) и духовне заједнице (охристовљене, морално-љубавне). Тек, ова друга заједница заслужује да се назове нацијом у хришћанском смислу. Наравно, сваки облик државне заједнице може да образује политичку нацију, али њено трајање је временски ограничено, у савременом свијету, чак, пролази толиком брзином да такве заједнице морају да одржавају сталну кризу идентитета, не би ли се некако окупљале. Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија, по Жарку Видовићу, чува византијске и источномедитеранске коријене српске културе. То значи да она поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе којим се завршава метафизика Запада, тачније: државе као крунског „западног“ појма метафизике, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског (јелинско-римског) и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вијековно одржавање Светосавског и Косовског завјета. Таква Црква не бори се са државом за власт над поданицима, нити прави идолатрију од наших, иначе лијепих, етничких традиција, него сабира сутјелеснике Божије. Кроз култ она прави културу вишег реда, морал уздиже од временске обичајности и уводи љубав као основни критеријум социјалних односа. Пећки патријарси и српске владике, на првом мјесту цетињске и карловачке, као и бројни манастирски Божји угодници, знамо из историје, нијесу се либили да преузимају свјетовну улогу, али је она увијек била надмашана њиховим духовном зрачењем, о коме најбоље свједочи култ Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори и много шире од ње. Славећи их кроз вјеки, ми смо стално, као што то данас чинимо црквено-правно, обнављали Свету Пећку патријаршију. Њиховим молитвама и молитвама светих архиепископа и патријараха пећких, нека би нас Господ очувао на завјетном путу.
  7. Извор: Подгогоричке слободне дневне новине "Слобода", 11.03.2018 Пећка патријаршија: Гордијев чвор српске историје Од Слобода - 11/03/2018 acebook Пише: Александар Живковић Промјена званичног имена помјесне Светосавске цркве има оправдање само ако потврди свој завјетни смисао. Који је то завјетни смисао Пећке патријаршије за Србе уопште, а особито за нас Црногорце, који смо њени вишевјековни заточници пред живим Богом и пред свијетом? Зашто је Свети Василије Острошки, Слава Му и Милост, у стијени чувао и чува светост пећког трона, зашто нас је на вјерност Пећкој патријаршији завјетовао Свети Петар Цетињски, као и толике цетињске владике прије њега, егзарси Пећког трона од владике Василија Петровића, зашто је „наш патрика из Пећи питоме“, Његошев пјев и сан? Или су све то сање прошлости, које данас немају дубље значење за наше постојање као духовних бића? У овом чланку ћемо трагом још необјављених радова нашег великог православног мислиоца, и то мислиоца прожетог његошевским духом, Жарка Видовића (1921-2016), покушати да започнемо дебату о стварном смислу Пећке патријаршије за нас у повијести и ближој и даљој будућности. Шта је историософски посматрано представљала, по мишљењу Жарка Видовића, Пећка патријаршија? У капиталном, још необјављеном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, он са поузданошћу с каквом за Лучу Микрокозма каже: ако вас неко пита шта је то Небеско царство Косовског завета, реците му – то је управо Луча Микрокозма („мало дјелце“ писано баш ових првих неђеља Великог и Часног поста), Видовић слично каже (парафразирам): ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија. Заокупљени данас земаљским и заборављајући да је оно „за малена царство“, изгубили смо ту слободу да се као млади Његош, као појединачан Црногорац обратимо к Свемогућем Богу с тим питањем о вјечности, о Небеском царству. И „црквене работе“ и канонска питања (а читајући нашу штампу чини се да у Црној Гори нема прешније науке од канонског права) посматрамо посвјетовњачено, заслијепљени техничким, материјалним, родовским, страначким… Из сасвим другог угла треба посматрати да би се јасније видјело. Пећка патријаршија, пише Жарко Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи (у томе је, између осталих, и Његошева лична драма и суштина наших данашњих недостојних политичких играрија), већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати (и чувати од Злога), јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета. Завјети су положени прије нас, ми можемо да их обновимо или одбацимо, али смо при сваком одбацивању завјета, на дну срца, свјесни да смо изгубили оно одакле смо и чему смо призвани – Небеско царство. Тек када смо у завјетној заједници јесмо Изабрани народ Божији и само завјетном заједницом оправдавамо нашу историју, оплемењујемо садашњицу и обезбјеђујемо будућност. То није ништа друго до обожујуће Уздизање, у односу на прелесну Гордост, којој се Небо осмјехује. Обновити завјете, уздићи се чојски, може се само кроз прочишћење од страсти, кроз духовни пост. Због тога је од највећег значаја да се схвати разлика између свјетовне заједнице (државне, политичке, правне) и духовне заједнице (охристовљене, морално-љубавне). Тек, ова друга заједница заслужује да се назове нацијом у хришћанском смислу. Наравно, сваки облик државне заједнице може да образује политичку нацију, али њено трајање је временски ограничено, у савременом свијету, чак, пролази толиком брзином да такве заједнице морају да одржавају сталну кризу идентитета, не би ли се некако окупљале. Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија, по Жарку Видовићу, чува византијске и источномедитеранске коријене српске културе. То значи да она поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе којим се завршава метафизика Запада, тачније: државе као крунског „западног“ појма метафизике, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског (јелинско-римског) и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вијековно одржавање Светосавског и Косовског завјета. Таква Црква не бори се са државом за власт над поданицима, нити прави идолатрију од наших, иначе лијепих, етничких традиција, него сабира сутјелеснике Божије. Кроз култ она прави културу вишег реда, морал уздиже од временске обичајности и уводи љубав као основни критеријум социјалних односа. Пећки патријарси и српске владике, на првом мјесту цетињске и карловачке, као и бројни манастирски Божји угодници, знамо из историје, нијесу се либили да преузимају свјетовну улогу, али је она увијек била надмашана њиховим духовном зрачењем, о коме најбоље свједочи култ Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори и много шире од ње. Славећи их кроз вјеки, ми смо стално, као што то данас чинимо црквено-правно, обнављали Свету Пећку патријаршију. Њиховим молитвама и молитвама светих архиепископа и патријараха пећких, нека би нас Господ очувао на завјетном путу. View full Странице
  8. Пост – смисао и пракса Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу. Патријарх Павле Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме. Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“ О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви. Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима: „Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“ Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење: „Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“ Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле. Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу. Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу. Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“ Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства. У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“ Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности. Наставиће се... Александар МИЛОЈКОВ [1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.
  9. По благослову преосвећеног Епископа западно-америчког Максима, започео сам писање на тему рецепције и актуализације Одлуке Светог и Великог Сабора на Криту, у вези питања поста. Оно што је Сабор одлучио доводим у дијалог са некадашњим предлогом нашег Патријарха Павла, у вези поста. Чланци се објављују у Православном мисионару. У прошлом броју објављен је први чланак, а у штампи је број са наставком, другим чланком на тему: Пост - смисао и пракса. Пост – смисао и пракса Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу. Патријарх Павле Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме. Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“ О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви. Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима: „Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“ Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење: „Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“ Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле. Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу. Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу. Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“ Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства. У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“ Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности. Наставиће се... Александар МИЛОЈКОВ [1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357. View full Странице
  10. Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све за живот наш. Верујући у Њега ми живимо Њиме, остварујемо смисао и циљ свога живота и оспособљавамо се да уђемо у непролазно блаженство Царства Небеског. Имати дакле, увек у виду то да живимо Христом. Каже Свети Апостол Павле: "Не живим више ја, него живи Христос у мени" (Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и понављам, остварити смисао и циљ свога живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, блаженство непролазног Царства Божијег. У то блаженство Царства Небеског да уђемо већ у овоме свету желим и вама и себи. О хришћанској ревности Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: "Ревност: за дом твој изједа ме". Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: "Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму" (Рим. 10, 2). Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога! О бесконачној љубави Божијој Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио! Смиреност – мајка врлина Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина. Живети по науци Еванђелској свакога дана, часа и минута Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута. Да не будемо робови греха! Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље! Љубав нас уједињује са Богом Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина. Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио! Царство Небеско је наша права Отаџбина и Домовина Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога. Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце. А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: "Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати". Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду. Будимо мудри и безазлени Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови". "И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио! О нашем времену Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству. Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке. Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44). О идењу за Христом Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који "у злу лежи" свесно прихватимо, као пут, као крст свој. "Хајде", вели другом младићу "за мном". А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога. А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је "мртав". За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво. Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање - или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: "Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!" Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује. Патријарх Павле Српски
  11. Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све за живот наш. Верујући у Њега ми живимо Њиме, остварујемо смисао и циљ свога живота и оспособљавамо се да уђемо у непролазно блаженство Царства Небеског. Имати дакле, увек у виду то да живимо Христом. Каже Свети Апостол Павле: "Не живим више ја, него живи Христос у мени" (Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и понављам, остварити смисао и циљ свога живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, блаженство непролазног Царства Божијег. У то блаженство Царства Небеског да уђемо већ у овоме свету желим и вама и себи. О хришћанској ревности Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: "Ревност: за дом твој изједа ме". Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: "Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму" (Рим. 10, 2). Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога! О бесконачној љубави Божијој Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио! Смиреност – мајка врлина Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина. Живети по науци Еванђелској свакога дана, часа и минута Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута. Да не будемо робови греха! Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље! Љубав нас уједињује са Богом Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина. Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио! Царство Небеско је наша права Отаџбина и Домовина Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога. Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце. А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: "Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати". Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду. Будимо мудри и безазлени Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови". "И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио! О нашем времену Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству. Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке. Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44). О идењу за Христом Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који "у злу лежи" свесно прихватимо, као пут, као крст свој. "Хајде", вели другом младићу "за мном". А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога. А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је "мртав". За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво. Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање - или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: "Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!" Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује. Патријарх Павле Српски View full Странице
  12. Појашњавајући смисао поста кроз примере из Светог Писма Митрополит је истакао и значај поста као припреме за велике празнике међу којима је и празник Рођења Христовог за који се управо припремамо. „Овај пост, као и неки други постови, пре свега Васкршњи пост, јесте пост у част неког догађаја из живота Господа нашега Исуса Христа. Овај конкретни пост везан је за Његово рођење. Тај празник Рођења Христовог јесте празник мира. Празник када шаљемо поруке мира једни другима и када се шаљу поруке мира читавом свету. Празник који се још у нашем народу и нашој Цркви назива мирбожење. -Бог је увео пост када је Адаму и Еви рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Реч пост толази од грчке речи нистево што значи не једем. Бог каже Адаму: „Са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“. -Адам, који је све добио од Бога па и овај постојећи свет који је рај или храм који му је дат да у њему служи, је требао својом слободном вољом да прихавти ту Божију заповест у којој се већ у почетку открива смисао поста.“ На крају Митрополитовог излагања предавање је обогаћено дијалогом између присутних и Митрополита кроз питања и одговоре на њих. Друго предавање у Божићном циклусу предавања одржаће презвитер Раде Деспотовић из Љубљане, на тему У светлости Твојој видимо светлост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  13. У среду 06. децембра 2017 год. отпочео је нови Божићни циклус предавања у организацији Црквене општине загребачке. Прво предавање у овом циклусу одржао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, на тему Смисао и значај поста у хришћанском животу. Сва места у свечаној сали СКД Просвјета су и овога пута била попуњена. Појашњавајући смисао поста кроз примере из Светог Писма Митрополит је истакао и значај поста као припреме за велике празнике међу којима је и празник Рођења Христовог за који се управо припремамо. „Овај пост, као и неки други постови, пре свега Васкршњи пост, јесте пост у част неког догађаја из живота Господа нашега Исуса Христа. Овај конкретни пост везан је за Његово рођење. Тај празник Рођења Христовог јесте празник мира. Празник када шаљемо поруке мира једни другима и када се шаљу поруке мира читавом свету. Празник који се још у нашем народу и нашој Цркви назива мирбожење. -Бог је увео пост када је Адаму и Еви рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Реч пост толази од грчке речи нистево што значи не једем. Бог каже Адаму: „Са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“. -Адам, који је све добио од Бога па и овај постојећи свет који је рај или храм који му је дат да у њему служи, је требао својом слободном вољом да прихавти ту Божију заповест у којој се већ у почетку открива смисао поста.“ На крају Митрополитовог излагања предавање је обогаћено дијалогом између присутних и Митрополита кроз питања и одговоре на њих. Друго предавање у Божићном циклусу предавања одржаће презвитер Раде Деспотовић из Љубљане, на тему У светлости Твојој видимо светлост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  14. Вишенедељни Божићни пост, којим се верници Српске православне цркве припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа, почео је данас, 28 новембра и траје до 7. јануара. Поред Српске православне цркве четрдесетодневни Божићни пост почео је и за друге цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару, међу којима су Руска православна црква и Јерусалимска Патријаршија, а јулијански календар поштују и монаси на Светој Гори. View full Странице
  15. Амбивалентност здравља и болести "Међу људским стварима, пише Свети Јован Касијан, ништа не заслужује да се сматра за добро, у пуном смислу речи, осим врлине, која нас води Богу /.../ и непрекидно нас повезује са овим непроменљивим добром. Једино зло је напротив грех који је рђав. У зависности од особина онога ко делује, све може подједнако да буде корисно било добру било злу." Тачно је да физичко здравље одговара нормалном стању људске природе, стању његовог рајског живота и да оно, због тога, може да буде сматрано за добро у себи самом. (Максим Исповедник) Међутим, са друге тачке гледишта, здравље човеку ничему не служи, не представља за њега истинско добро, само је привидно добро (Исти Отац), ако није добро употребљено, то јест ако није употребљено за зарад добра, за испуњавање Христових заповести и за величање Бога. Стога Свети Василије пише:"Уколико не чини добрим оне код којих се налази, здравље не спада у ствари које су добре по природи." Оно чак представља зло. Уколико доприноси томе да човек постане незаинтересован за своје спасење, ако човека држи далеко од Бога дајући му варљив утисак да је сам себи довољан и код њега ствара осећај лажног благостања, дајући му ону снагу тела која ослабљује уместо немоћи у којој се Бог показује (2 Кор 12, 10). Оно је још веће зло уколико се употребљава за предавање страстима које тако постају средство греха (Рим 6, 13). "Треба дакле да знамо, саветујеСвети Григорије Назијанзин, да мрзимо бесмислено здравље које води у грех". Што се болести тиче, она је зло у себи зато што се појављује као последица Адамовог греха и резултат демонског деловања у паломе свету, негација реда коме је Бог тежио када је стварао свет и човека. Међутим, она је зло само на плану физичке природе и тела. Ако јој се човек сав не препусти, она неће моћи да нашкоди његовој души, па ни да захвати суштаствено биће, његову духовну природу. Према Христовом учењу, човек треба да се плаши онога због чега у паклу може да изгуби истовремено и душу и тело, али не треба да се плашионог што може да погоди његово тело, а да му не убије душу (Мт 10, 28). Болест сама по себи нема моћ да човека одвоји од Бога и стога, са духовне тачке гледишта, не може да се посматра као зло за човека. "Ако је душа здрава, телесна болест не може човеку да нанесе никакву штету", пише Јован Златоусти. Она је стога привидно зло. Она чак може да представља добро зато што човек може, ако се њом целисходно служи (Петар Дамаскин), из ње да извуче велике духовне користи, стварајући тако, од онога што је првобитно било знак губитка, средство свог спасења. Јован Златоусти овако каже: " Постоји зло које, истину говорећи, није зло, иако се тако зове као болест /.../ и друге такве ствари. Када би оне заиста биле зло, никада за нас не би могле да постану извор многих добара". И Свети Јован Касијан каже:"Како овде видети велика суштаствена зла када су она корисна за добробит великог броја људи и пружају им могућност да стекну велике радости." Свети Григорије Назијазин стога на крају саветује: "Не дивим се свакој врсти здравља и не гнушајмо се свих болести". Према томе, у неким случајевима и са аспекта оног што је у духовном погледу добро за човека, болест, парадоксално, може да буде сматрана за добро више од здравља и стога њему претпостављена. Циљ лечења се, пише Григорије Назијанзин, "састоји у томе да се опорави здравље или добро стање тела ако се оно поседује или да се поврати, ако је изгубљено. Али није извесно да поседовање ових предности нечему служи. Наиме, често су супротне ситуације корисније онима који због њих пате". Зато и виђамо многе духовнике како се, суочени са својом сопственом или болестима оних о којима се старају, Богу моле не за повратак здравља на првом месту већ за оно што је духовно најкорисније и како се, уместо да тугују због болести, радују благодатима које од ње могу да стекну.
  16. На дан Светих Козме и Дамјана доносимо одломак из књиге Теологија болести, 2008, Центар за црквене студије, Ниш, Ars libri, Београд. Амбивалентност здравља и болести "Међу људским стварима, пише Свети Јован Касијан, ништа не заслужује да се сматра за добро, у пуном смислу речи, осим врлине, која нас води Богу /.../ и непрекидно нас повезује са овим непроменљивим добром. Једино зло је напротив грех који је рђав. У зависности од особина онога ко делује, све може подједнако да буде корисно било добру било злу." Тачно је да физичко здравље одговара нормалном стању људске природе, стању његовог рајског живота и да оно, због тога, може да буде сматрано за добро у себи самом. (Максим Исповедник) Међутим, са друге тачке гледишта, здравље човеку ничему не служи, не представља за њега истинско добро, само је привидно добро (Исти Отац), ако није добро употребљено, то јест ако није употребљено за зарад добра, за испуњавање Христових заповести и за величање Бога. Стога Свети Василије пише:"Уколико не чини добрим оне код којих се налази, здравље не спада у ствари које су добре по природи." Оно чак представља зло. Уколико доприноси томе да човек постане незаинтересован за своје спасење, ако човека држи далеко од Бога дајући му варљив утисак да је сам себи довољан и код њега ствара осећај лажног благостања, дајући му ону снагу тела која ослабљује уместо немоћи у којој се Бог показује (2 Кор 12, 10). Оно је још веће зло уколико се употребљава за предавање страстима које тако постају средство греха (Рим 6, 13). "Треба дакле да знамо, саветујеСвети Григорије Назијанзин, да мрзимо бесмислено здравље које води у грех". Што се болести тиче, она је зло у себи зато што се појављује као последица Адамовог греха и резултат демонског деловања у паломе свету, негација реда коме је Бог тежио када је стварао свет и човека. Међутим, она је зло само на плану физичке природе и тела. Ако јој се човек сав не препусти, она неће моћи да нашкоди његовој души, па ни да захвати суштаствено биће, његову духовну природу. Према Христовом учењу, човек треба да се плаши онога због чега у паклу може да изгуби истовремено и душу и тело, али не треба да се плашионог што може да погоди његово тело, а да му не убије душу (Мт 10, 28). Болест сама по себи нема моћ да човека одвоји од Бога и стога, са духовне тачке гледишта, не може да се посматра као зло за човека. "Ако је душа здрава, телесна болест не може човеку да нанесе никакву штету", пише Јован Златоусти. Она је стога привидно зло. Она чак може да представља добро зато што човек може, ако се њом целисходно служи (Петар Дамаскин), из ње да извуче велике духовне користи, стварајући тако, од онога што је првобитно било знак губитка, средство свог спасења. Јован Златоусти овако каже: " Постоји зло које, истину говорећи, није зло, иако се тако зове као болест /.../ и друге такве ствари. Када би оне заиста биле зло, никада за нас не би могле да постану извор многих добара". И Свети Јован Касијан каже:"Како овде видети велика суштаствена зла када су она корисна за добробит великог броја људи и пружају им могућност да стекну велике радости." Свети Григорије Назијазин стога на крају саветује: "Не дивим се свакој врсти здравља и не гнушајмо се свих болести". Према томе, у неким случајевима и са аспекта оног што је у духовном погледу добро за човека, болест, парадоксално, може да буде сматрана за добро више од здравља и стога њему претпостављена. Циљ лечења се, пише Григорије Назијанзин, "састоји у томе да се опорави здравље или добро стање тела ако се оно поседује или да се поврати, ако је изгубљено. Али није извесно да поседовање ових предности нечему служи. Наиме, често су супротне ситуације корисније онима који због њих пате". Зато и виђамо многе духовнике како се, суочени са својом сопственом или болестима оних о којима се старају, Богу моле не за повратак здравља на првом месту већ за оно што је духовно најкорисније и како се, уместо да тугују због болести, радују благодатима које од ње могу да стекну. View full Странице
  17. Што више истражујем отачке текстове (Григорије Богослов, Ваислије Велики,...) све ми више пред разумевање излази следећа поента отачког "разликовања" богословља и икономије. Нешто ми не изгледа, како се то обично тумачи, да је то разликовање ишло ка закључку да "икономијска Тројица" није једнака "богословској Тројици", односно да се у икономији не откривају иманентни тројични односи Оца и Сина и Светога Духа. Мислим да су оци имали сасвим нешто друго на уму. Они су икономију одвајали од богословља у контексту христологије. То је био одговор аријанству, које је Христову људску природу (пројаву његових људских особина) користило у својој аргументацији да је Син створење, другачије суштине од Оца. Односно, да није Бог по суштини. Оци су са тим смислом "раздвојили" икономију од богословља - указујући на две природе Христове, божанску и људску. Дакле, да се Христова људска природа не узима као апсолутна у његовом одређењу као бића. Григорије Богослов је врло јасан: Μὴ σύ γε τοῖς βροτέοισιν ἀτιμάζοις θεότητα, Κείνῃ δὲ χθονίην μορφὴν ἐρικυδέα τεύχειν,Ἣν, σοί γ' εὐμενέων, μορφώσατο ἄφθιτος Υἱός. Немој користити те смртне пројаве (Христова људска природа) да не поштујеш његово божанство. Јер, онај који прославља то обличје (људску природу), примајући га на себе, ради љубави према теби, беше вечни Син. ΕΠΗ ΘΕΟΛΟΓΙΚΑ Περὶ τοῦ Υἱοῦ Бојим се да наше традиционално разликовање "богословске" и "икономијске Тројице" не пије воду, бар што се тиче отачких текстова на које се позивамо. Код отаца је то са смислом да се говори о две Христове природе, а не о томе да се у икономији не откривају иманентни односи Оца и Сина и Светога Духа. Поделићу са Вама нека своја запажања...
  18. Од чега зависи, ако од ичега зависи? У каквој је вези са (са)знањем? Да ли превазилази поделу на добро и зло? Или одређујемо што је добро, а што је зло на основу смисла? Слободно проширите тему
  19. Да ли сте размишљали о неком узвишенијем смислу страдања ? Да ли и колико се љутимо и ропћемо када нас задеси тако нешто ? Како реагујемо? Да ли се нервирамо ,да ли осуђујемо ближње за оно и за шта нису криви.... 0205_whistling
  20. Марио Ђакомели Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре. Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања. Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости. Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе. Ретки спомињу Леониду. Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела. Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо. Нужно је да твоја смрт има твоје очи. Зоран Ђуровић Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик. Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио... Нисам умро, али скоро и као да јесам. На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“. Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати. Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре. Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу. Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш. Зоран Ђуровић Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди. Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше. Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити. Зоран Ђуровић Рим, 02.08.2015 Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  21. Знам да ће многи одмах да скоче како је хришћански став о томе да је мера љубавног смисла управо пожртвовање, али да ли је све увек тако црно-бело? Да ли је свака агонија од Бога? Да ли свако трпљење нужно значи благослов Божији? Јер има људи који од запремине страдања не могу да дигну духовне очи ка своме Богу, па их опет Бог не одбацује. И колико страдање уопште има додира са Литургијом а да се од свог бола не створи култ или антропоморфизам? isus-sinai...
  22. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2009 Моћ и смисао „Све ми је дозвољено, али све не користи.“ (1. Кор 6, 12) Кретање (делање) је моћ. Циљ је смисао. Моћ је човеку дарована а смисао му је показан. Добро и зло стоје између њих, између моћи и смисла. Оно што их ствара између моћи и смисла јесте слобода, образ Божији у човеку. Ево нас пред парадоксом - слобода дарована човеку је заједничка особина, истинско почело непомирљивих супротности: добра и зла. Тајна њиховог разликовања и раздвајања налази се у осмишљавању моћи, у смислу. Слобода се по себи самој не може одредити ни као добро ни као зло, јер слобода је лишена сваке нужности. У противном она не би била слобода, већ морање. Дакле, не постоји ништа што би дефинисало слободу, већ она, слобода, омогућује да се дефинише све што постоји. Слобода много може, али словесност (логосност) одређује смисао. Користећи тај свој дар словесности, човек слободно твори дела достојна да се назову добра или зла. Бити слободан значи осмислити своје моћи на своје добро, на своју корист. Бити мудар, пак, значи препознати праву корист, истинско добро. Бог је човеку показао смисао, човекову истинску корист: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (5. Мој 30, 19) А шта је прави смисао човековог постојања и делања, шта је „изабирање живота“? То је усмеравање дара словесности, моћи, ка томе да човек „поима и спознаје вечност Његову (Божију), да се, чувајући у себи ту подобност, никада не удаљи од правилног размишљања о Богу нити да отпадне од заједничког живота са светима; него да, имајући уза се благодат Божију, а поседујући и властиту силу добијену од Логоса Очевог, буде радостан и да општи са Божанством, те да живи корисним и уистину блаженим бесмртним животом.“, како то каже свети Атанасије Велики. Управо створивши човека кроз свог Логоса, кроз своју Мудрост, Сина свога, Бог је човеку дао способност да буде мудар и да поима смисао свог постојања. А свој смисао првосаздани човек је одређивао тако што је био „непостидно слободно окренут ка Богу и боравио међу светима, наслађујући се гледањем умствених ствари које су тамо биле и које је свети Мојсије сликовито назвао рајским вртом.“, каже даље свети Атанасије. Човек коме је смисао угледање и заједница са Богом, увиђа да није добро све оно што му је могуће чинити. Такав човек у својим моћима разликује мудрост и лудост, те чини само оно што је достојно мудрости и што га води смислу, што га води заједници са Творцем, са Извором његовог живота. Но, онај човек који је избрисао свог Творца као циљ и смисао свог живота, окреће се себи, својој индивидуалности. Човек тако пада у заблуду и „злоупотребљава и само име добра.“ Окренут од поимања истинског добра, човек види „добро“ у нечем чега нема, у пролазности и пропадљивости. То незнање, тај промашај добра јесте промашај смисла постојања - грех. Грех је дакле незнање и уобразиља лажног постојања. Промашај смисла рађа зло „кога у почетку није било, него су људи касније стали да га изумевају и да га према себи образују.“ Зло је, дакле, људска измишљотина, последица непромишљене употребе дароване слободе, последица обесмишљавања дароване моћи. Одвојен од Бога, човек све што чини, чини ради неког свог „добра“. Један убица и лопов, кога ћемо сви углас осудити као злог, ипак има неко „добро“ као смисао свог (не)дела. Он то чини ради властитог „постојања“ или „постојања“ својих ближњих. Одвојен од Бога, човек не види други смисао осим телесног постојања и задовољства које тело пружа. Заваран тим лажним постојањем он је кадар да све учини, њега је страх да шта не изгуби. Сво његово зло није ради зла самог већ ради постојања, ради „добра“. Свети Атанасије то мудро закључује: „Обузети жељом за свакојаким и многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога ступише у душу страх и брига и уживање и старање о смртним стварима...А опет, пошто жели, а не испуњава те своје жеље, научила је да убија и да чини неправду...Помислио је да уживање представља истинско добро; као када би неко, пореметивши умом, затражио мач којим ће напасти свакога ко му изађе пред очи, па то сматрао разборитим.“ Оваквом, лажном логиком човек налази оправдање за многа своја рђава дела: наркоманију, сексуалне изопачености, неумереност у храни и пићу. Из ове обесмишљене логике рађају се лаж, неверство, лицемерје, мржња, завист... А све ово човек чини мислећи да добро себи чини. И не осврће се више да ли је то што чини достојно човека, да ли други пати због тога. Правда се својом природом, својом моћи да чини. Човек је умислио да све што је у складу са његовом природом, све што је човеку могуће да уради, да је по себи и добро. Зато су мудре речи апостола Павла: „Све ми је дато, али све не користи.“ Ове речи требају да буду звезда водиља свакоме човеку који својом слободном вољом одлучи да следује Богу. Бог за њега тада постаје мерило по којему вага је ли нешто добро или зло, морално или неморално, лепо или ружно, нормално или ненормално, корисно или штетно, смисао или бесмисао. Заиста, само је Бог светлост која људском уму помаже да овакве појмове истински раздвоји и дефинише. Само је Бог светлост која растура мрак било каквог релативизма у њима. Ван Бога као мере, ван Бога као смисла, добро и зло престају да се разликују, ругоба постаје лепота а лудост се претвара у мудрост. Но, пред човеком стоји слобода да се одлучи за такво следовање. И наш Господ Исус Христос, проповедајући и саветујући људе, придруживао је тим саветима своје благе речи: „Ако хоћеш...“ Нема нужности, нема морања, све је „ако хоћеш“. Међутим, пошто људи природно теже добру, само им је поимање добра помућено, ваља их упутити на истинско добро. А шта је истинско добро? Затражимо одговор поново од светог Атанасија: „Све што постоји, називам добрим јер свој праобраз има у Богу Који јесте; а оно што не постоји, називам злом јер је, пошто не постоји, саздано човечанском уобразиљом.“ Дакле, истинско добро је биће, постојање, живот: „Зато живот изабери да будеш жив ти и семе твоје.“ А живот, живот је могућ само са Оним Који га стварно има и даје, са Оним Који рече: „Ја сам онај Који јесте.“ Заједница са Богом, постојање, јесте истински смисао човековог делања. То је смисао који је човеку од Бога показан. Наравно, „ако хоћеш“. У Христовим речима „ако хоћеш“, дато је човеку да промишља о свом животу, слободно. Бог нуди и саветује, док човек налази и даје одговор. У том његовом промишљању веома му је добар и користан савет: „Све ми је дато, али све не користи.“ Осмислити своје моћи, у томе лежи наш одговор на даровану нам слободу, одговор којим показујемо своју мудрост или лудост. Александар Милојков

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...