Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'смисао'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 50 results

  1. У новом издању емисије "Агапе" гошћа је била мати Ефимија (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.
  2. Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, био је гост у емисији "Духовници". Гостујући у наведеној емисији аутора Веље Павловића, предстојатељ Цркве Божје у Епархији будимској је нагласио да "смисао нашег живота јесте задобијање љубави и благодати Духа Светога"!
  3. У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством, уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија и вјерног народа, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Високопреосвећени је казао да је Господ оцима нашим говорио о великим Светим тајнама кроз пророке, а пуноћа Његовог јављања о Својој тајни, Тајни овога свијета, људскога живота и смисла човјечанства откривена је у рођењу дјетета Исуса у Витлејему. Подсјетио је владика да пророштва о Њему започињу од прадревних времена, од Адама и Еве, послије њиховога гријеха, када су погазили заповјест Божију и одрекли се живога Бога и Његове заповјести. Сваки од древних пророка је свједочио о Христовом доласку. “ И сва та пророштва су се остварила у овај свети дан Христовог рођења, дан Божића малог дјетета од Дјеве рођенога у коме су се сабрале све тајне неба и земље, који је творац, кроз кога је Господ – Бог Отац, створио небо и земљу и све што постоји. Кроз Њега је постало све што је постало. Он бјеше у почетку као вјечни Логос, вјечна Ријеч Божија у Богу. Као Бог, Ријеч Божија је постојала у Богу Оцу да би кроз Њега Бог Отац створио небо и земљу и све што постоји. И када је дошла пуноћа времена Господ је послао Сина Свога у овај свијет да посвједочи Себе и Оца Свога небескога, да нас научи да и ми њега називамо: Оче наш, који си на небесима.“ Даље је објаснио да не само да је Бог Отац Његов Отац од вјечности, него да је Отац свију нас и да зато увијек изговарамо ту дивну молитву коју смо од Христа научили, а у којој исповједамо и Тајну Свете Тројице: „Кад кажемо Оче наш, који си на небесима, онда исповједамо Бога Оца кроз кога је све постало што је постало. Да се свети име Твоје, име Његово које је изнад сваког имена јесте управо име Исус Христос, Син Божији, јединородни. Да се свети то име Његово, да буде свето и у нама, да кроз нас проговори Његово име. Да дође царство Твоје, то је Тајна Духа Светога, Трећега лица Пресвете Тројице.“ А откривањем Пресвете Тројице, казао је Митрополит, призван је и свијет и човјек нарочито, да испуни вољу Божију: да буде воља Твоја и на земљи као што је на небу. Настављајући тумачење молитве Господње, владика је појаснио да призив хлеб наш насушни дај нам данас, није призив на свакидашњи хљеб, већ је Он хљеб живота који силази са неба. Подсјетио је и на ријечи самога Господа: Ја сам хљеб живота који силази са неба, ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити. „Зато се назива надсуштаствени хљеб, кроз кога и овај земаљски хљеб и храна добија свој прави смисао, а кроз њега и људски живот и храна. И све што се догађа са човјеком, и тијело његово, постајући призвано да и оно буде обиталиште Духа Светога, и душа његова, такође. И човјек постаје биће кроз Њега и преко Њега, кроз Његово рођење и оваплоћење, и човјек постаје не само душа жива, него у маломе богочовјек. Прима у себе квасац богочовјечности, Божији квасац, и човјек који је рођен у овоме пролазноме свијету, и који је по својој природи смртан, он кроз то Христово оваплоћење и рођење постаје бесмртно, вјечно биће.“ Човјек је биће призвано не просто да се рађа на земљи, него да се силом Духа Светога и водом преобрази у биће вјечно, непролазно, бесмртно биће, и то је смисао људскога живота, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије: „И тај најдубљи смисао људскога живота се открива управо нама овдје на земљи кроз Христово рођење. Зато ми прослављамо Господа нашега на овај Бадњи дан, поздрављајући се и преко бадањака, који је симбол Њега као дрвета живота вјечнога и непролазнога. Прослављамо Његов рођендан – Божић, прослављамо Њега као малог, као Божића, као мало дијете рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и кроз Његово рођење прослављамо свако рођење.“ Посебно је истакао да је кроз материнство Пресвете Богородице призвано свако срце сваке мајке да постане срце Богомајке. И свако дијете кроз причешће Тијелом и Крвљу Христовом, тим надсуштаственим хљебом, призвано је да постане бесмртно биће, вјечно и непролазно: „За вјечност је рођен човјек, а не за смрт и пролазност, то је она најдубља тајна наше вјере хришћанске и овога дана и догађаја, којега данас прослављамо. Зато су хришћани најдубљи и најмудрији људи на земљи, јер прослављају не смртнога, пролазнога човјека, него бесмртнога, прослављајући Богочовјека, прослављају ту богочовјечност, која је Светом тајном крштења уграђена у људско биће и живот, у људско рађање и живљење на земљи, и у вјекове вјекова. Зато се на овај дивни и Свети празник поклонимо Оцу и Сину и Духу Светоме – Богу нашем“, закључио је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Свете литургије, честитајући празник, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је у пјесми анђела и пастира, коју и ми данас појемо, Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, садржан сав закон и призвање нас људи овдје на земљи: „Да прослављамо име Божије, које је изнад свакога имена и у коме је суд и правда, по Светоме Петру Цетињском, и да у исто вријеме, прослављајући име Божије, славећи Га на небесима, стварамо мир овдје на земљи. И да се васпостаља добра, благословена и мирна воља међу људима, међу свима народима. То је оно што је донио Господ Својим доласком у овај свијет, и то је оно на шта су призвани сви људи и земаљски народи. Мир Божији, Христос се роди!“ Ваистину се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У среду 25. децембра, када света православна Црква слави светог Спиридона Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе У богонадахнутој беседи владика Јован је између осталог рекао да данас наша света православна Црква слави великог угодника Божијег и великог Чудотворца. „Заиста, браћо и сестре, прослављамо светитеља који је живот свој саобразио животу Цркве Христове. Његов живот је био живот у Богу и због таквог живота свети Спиридон је постао обиталиште Духа Светога. Њега је Дух Свети учио шта треба да ради, куда да ходи, шта да мисли“. Још је Епископ рекао да су уста светог Спиридона говорила само о премудрости Божијој, а срце му је било испуњено разумом, знањем о вечним и непролазним стварима. Познањем тајни овог и оног света и смислу живота. Смисао живота је да воли Бога и ближњега свога, да више даје себе другима, него што тражи да други дају себе њему. Изнад свега светог Спиридона је красила вера и чисто срце. Био је човек велике вере, али и велике љубави. Био је човек великог богољуба и човекољубља. Извор: Епархија шумадијска
  6. На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, 14/27. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, протојерејâ: Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског и Петра Тривуновића, пароха у Чуругу, јерејâ: Драгана Јеремића из Епархије шабачке и Немање Дишића из Епархије браничевске, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је, између осталог, истакао: Данас света Православна Црква слави Празник који наш народ једном речју назива Крстовдан. Пуни назив гласи нешто другачије, проширен и конкретизован, будући да је више празника и дана у току Црквене године посвећено Часном и Животворном Крсту Господњем, а Крст се спомиње и у скоро свакој богослужбеној химни. Данашњи Празник Уздизања Часног Крста, као и сваки празник, има две димензије – историјску и духовну. Нема Васкрсења без Распећа, а и Распеће нема никакав смисао ако иза њега не следи Васкрсење. Господ је неправедно осуђен и бива предан римском намеснику Понтију Пилату да Га разапне на Крст, али Његовим Распећем Крст више није знак срамоте, него постаје оживотворавајућа сила, знак и оруђе нашега спасења. Господ говори: ,,Ко хоће да иде за Mном, нека узме Крст свој и иде за Мном”. Сама и најсветија Тајна Евхаристије врши се знаком Крста и благодаћу Духа Светог, навео је владика Иринеј у беседи по прочитаном јеванђелском одељку. У току свете Литургије, владика Иринеј рукоположио је ђакона Живка Рајиновића из Жабља у свештени презвитерски чин, а владика Исихије рукоположио је у свештени ђаконски чин ипођакона Слободана Ђурђића, вероучитеља из Новог Сада. После отпуста свете Литургије, владика Иринеј је честитао Празник свима присутнима, призивајући благослов Божји, Животворну силу Часног Крста Господњег и Спасоносну благодат његову, на све људе овога света. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. пише: Милорад Васиљевић Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа. У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог. Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“ Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да су они заиста у страдању видели узвишеност живота. Философ Екхарт говорио је: „Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље.“ Све невоље које обележавају страдање без истинске вере у Бога није могуће на прави начин схватити и оне тада бивају превише трагично доживљене. Ако се страдања не подносе и стално имамо речи жалбе то није добро по нашу душу. Старац Силуан каже: „Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако: Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима, и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао: То није тако, то не ваља, никада неће бити мира у његовој души, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиромаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају… Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија.“ Старац Софроније пише: „Ко љуби Бога пролази кроз таква страдања каква човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја.“ Човек би се лако погордио када га не би смиривале многе ствари на земљи: смрт, болести, телесна страдања, понижења, напори и разни други притисци. А управо наш подвиг није благодатан без смирења. Епископ Варлам Рјашенцов о томе овако говори: „ Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Без великог и невиног страдања, без крста нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст.“ Ове речи наравно имају потврду тамо где требамо сваку потврду тражити, а то је у личности Богочовека Исуса Христа нашег Спаситеља који каже: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). И још: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). У Свом предсмртном разговору са ученицима, Господ је рекао: „У свету ћете имати жалости“ (Јн. 16, 33). Треба бити, као што видимо, стрпљив у својим страдањима и не бацати оптужујуће речи на Господа. Можемо наслутити када заиста дубоко промислимо о овој тајни да се управо невиним и ничим заслуженим страдањем гради Царство Божије. Наш духовни раст зависи управо од тога како подносимо страдања. Душа мора бити исправна и одважна то јест спремна за страдања. Али треба нагласити и да страдања не треба без потребе тражити и измишљати. Наравно, многи се неће сложити са оваквим ставовима јер управо логичким промишљањем овде долази до ирационалности. Верујући ће често постављати питања и тражити одговоре кроз логику. Управо је то радио и праведни Јов све док своју логику није заменио чистом вером и узвикнуо ону чувену реченицу: „Господ даде, Господ узе.“ Постављајући само питања, човек долази до закључка да невино страда. Када је Господ тражио од Аврама да жртвује свог сина то је њему сагледавајући логички било скроз нелогично. Логички нико не може објаснити то да Господ даје заповест оцу да жртвује свог дуго чеканог љубљеног сина. Страдање посматрано само из те перспективе јесте једна велика тајна, иако треба нагласити да логика није нешто што је само по себи лоше. Дар умног промишљања је дар од Бога. Грешка у разумевању страдања управо овде настаје када се све гледа из угла чисте логике. На страдање се гледа као на последицу а онда се тражи узрочни део. Одговор долази тек када страдалник превазиђе „терет“ страдања и када ствари почне да посматра са аспекта вере. Гледано из логичког угла, да ли неко може и саму смрт Богочовека Исуса Христа на крсту да објасни? Наравно да не може, јер су то ствари које се разумеју само јаком вером. Чим ствари сагледамо са аспекта вере долази до ишчезавања сваке нелогичности. Што даље води до закључка да је елемент нелогичног присутан само у одсуству јаке вере. Једно од великих питања јесте и страдање деце. Често Господ допушта страдања деце како би се њихови родитељи уразумили, одвратили од грешног пута и окренули животу у Богу. И логика ће опет ту направити проблем са питањем да ли деца то заслужују? Ако искрено и дубоко верујућим очима сагледамо ово, свакако постоји бол због изгубљене деце и своју децу треба жалити. Сигурно је и то да Бог овакву децу утеши после страдања и смрти. Њихова утеха је немерљива у поређењу са кратковременим страдањем. Ако смо заиста верујући, зар онда живот у Богу није оно што сви желимо (наглашавајући да тај живот почиње и јесте још овде у времену)? Међутим, неке ствари су и тајна. Нешто нам је скроз откривено, нешто делимично, а нешто је тајна. Тако се можемо сетити и када се Господ обратио Преподобном Антонију Великом. Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи: „Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе.“ Старац о. Алексеј Зосимовски о томе овако говори: „Ко ти је рекао да Бог кажњава човека за грехе када видиш да је упао у некакву невољу или болест? Код нас је уобичајено да се тако говори, али није тако. Неистраживи су путеви Господњи. Нама, грешнима, није дато да знамо зашто Свесилни Господ допушта да се на свету дешавају „неправде“ које су непојмљиве за људски ум. Господ све види и све допушта, а зашто Он то допушта, нама, грешнима, није дато, нити нам је од користи да то знамо.“ Искуство нам заиста показује да невоље прате и људе праведног живота. Блажени Августин сматра да је то нормално и о томе пише следеће: „Хришћани треба да страдају више него други људи. Праведници треба да страдају још више, а Свети морају подносити велика страдања. И што је човек ближи Богу, утолико му се већи број крстова шаље.“ Међутим, сигурно је да после сваког страдања долази награда као што то видимо у случају праведног Јова коме Бог враћа још већим добрима него што је имао. Треба разумети и да наша вера није некаквог деструктивног обележја већ да је наша вера оно о чему сведочи Еванђеље а оно сведочи о радосној вести. Радост је нешто што је незаобилазно у животу верника. У највећим страдањима човек треба да благодари Господу и да се радује благодатном животу који почиње на земљи и осећа се на земљи, а у Есхатону (Будућем веку) има своје крајње испуњење. Сетимо се само речи којима се завршавају Господње заповести о блаженима: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ ( Мт. 5, 10-12). Када при страдању наиђе жеља да се оно одбаци у томе нема ничега грешног. То је природан осећај својствен људској природи. Грех се рађа када се услед тог осећаја душа приволи нестрпљивости и почне нагињати роптању. Наиђе ли овакав осећај, треба га одагнати, и Господу заблагодарити. Такође, ако су у питању страдања од болести није грех молити се за оздрављење али треба увек додати: Ако ти је по вољи, Господе. Сам Господ Исус Христос је у својој молитви у Гетсиманском врту замолио Оца да га мимоиђе чаша страдања, али потом је рекао: „Али не како ја хоћу него како ти хоћеш“ ( Мт. 26, 39). Многи постављају и то чувено питање због чега праведници страдају, а неправедни на земљи уживају многа блага? Наше виђење страдања не мора увек да одговара истини, јер је страдање такође и често субјективни доживљај код сваке личности. Они који нама изгледају увек срећни не мора да значи да су заиста такви, нити они који изгледају нама несрећни, исто тако не мора да значи да такви јесу. Царство Божије (или најбоље речено радост, живот у Богу) је унутра у нама. Спољашњост често уме да вара. Често код праведника бива да колико се њихова страдања умножавају, толико се и Божија радост умножава у њима. Грешници при спољашњем благовању често бивају мучени савешћу за своје грехе и своја безакоња. Притом треба нагласити да нема човека без греха осим Богочовека Исуса Христа, али можемо направити паралелу између оних који се заиста труде да задобију Царство Божије и оних које то не занима. Човека нећемо осуђивати за његове грехе, него ћемо осудити сам грех. Подвизавањем се долази до крајњег циља. Један од тих подвига је страдање,јер: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11, 12). Подвиг није само како многи мисле за монахе и свештенике, него је он за сваког верујућег. Тако је и са подвигом страдања. По несхватљивој Премудрости Својој и неизмерној љубави према роду људском, Господ је Својим спасоносним страдањима на Крсту учинио да привремене невоље и страдања верујућем хришћанину постају средство за достизање вечног блаженства. Само искрена вера прожета истинитом љубављу према Господу чини ова страдања спасоносним. Никакав најамнички однос или страх од казне ту не сме бити присутан. То нас Господ није учио нити казне има где влада љубав. Једино искрени и узајамни личносни однос љубави чини свако страдање малим. Сетимо се и блудног сина и његовог страдања. Због чега су толико спасоносна била страдања блудног сина? Зашто је он дошавши себи, могао пронаћи пут спасења? Зато што се сетио Очевог дома, зато што је добро знао да постоји тај дом, зато што га је волео, зато што је тај грешник веровао у Бога. Ето шта нас спасава у страдањима. Ето шта отвара врата небеских одаја. Видимо да се људско поимање ствари не слаже увек са Божијим промислом о спасењу, али очигледан одговор у себи носи вера прожета љубављу и подвигом која сигурно скида сваку нелогичност.Често не добијамо рационални одговор на питање страдања, него нам се само открива смисао страдања гледајући све то из перспективе Вечности. Међутим, када обратимо пажњу на то да је човек сам једно слабо биће долазимо и до закључка да су противречности у које упада приликом страдања незаобилазне, али нису несавладиве. Читав тај унутрашњи процес у човеку је подвиг. Кроз страдања која допушта Бог нас лечи и спрема за велику славу. Немамо разлога да очајавамо, већ да се радујемо.Кроз страдања ми постајемо станари Будућег живота или најлепше речено живота у самоме Богу. Милорад Васиљевић, Текст је објављен у часопису Жички благовесник, бр. април-јун 2019. извор Епархија Жичка
  9. Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Извор: Српска Православна Црква
  10. Достојевски је рекао да је молитва светог Јефрема Сирина - молитва која изражава суштину хришћанства и представља народни катихизис. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? На ово и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, реализованој 21. марта 2019. године, одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику.
  11. У свечаној дворани Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, протојереј Жељко Латиновић је одржао предавање Смисао и значај аутокефалије Српске Цркве. Поводом јубилеја 800 година аутокефалије наше помесне Цркве предавање је одржено 1. марта 2019. године у организацији Црквене општине Сремски Карловци и Православне омладнске заједнице и саветовалишта Ангелијанум.
  12. Предавање др Србољуба Убипариповића на темуЛитургијски смисао прославе празника и јубилеја.
  13. На дане празника ми и не чинимо ништа друго него прослављамо Бога непосредно (ако је реч о Христовим празницима) или посредно (ако је реч о празницима светитеља). Стога свете угоднике Божије помињемо на свакој литургији (јер је празник хришћански неодвојив од литургије), а посвећујемо им посебне песме на дане њихових празника, молећи Бога да их се сети у царству своме, јер само онај постоји истински, тј. постоји вечно, у вечној заједници са Богом, ко постоји у сећању Божијем.Сећање Божије, наиме, није попут људског – само отимање од заборава онога кога се Бог сећа, него је то отимање њега од вечне смрти, од његовог поништења, од не-бића. Стога и Црква памти своје свете, јер заборавити их била би страст (πάθος) којој у Цркви нема места, и помиње их на литургији, јер и они, иако свети, имају потребу да буду поменути у Божијем присуству у литургијској заједници, пошто се и свети спасавају једино тиме што су чланови тела Христовог, тј. Цркве.Прослављање Бога и светих његових није, дакле, нека додатна или украсна особина евхаристијске заједнице, него једна од суштинских карактеристика њених, јер се спасење тражи и налази увек и само у заједници свиху једном телу Христовом. Прослављајући Бога и свете, на црквене празнике, ми посредно прослављамо и радосну истину оваплоћења Божијег. Тиме што се Син Божији оваплотио и, остајући истински Бог, постао и истински човек, он је показао да материја од које смо саздани и без које не можемо, није достојна презрења, него да је и сама света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава. А светитељи, подучени Христом као вечним примером, показују како материја треба да општи са Богом, како створени свет треба да се односи према Богу да би, иако створен, постао непролазан. Другим речима, они показују какав ће бити свет када се коначно једног дана преобрази у царство Божије. Можемо се запитати – зашто не прослављамо Бога какав је по себи и за себе, него увек кроз Христа оваплоћеног и кроз светитеље Божије? Одговор се налази у чињеници да Бог, ако га одвојимо од Богочовека Христа и од светитеља његових, људима остаје као нека, ма колико велика и моћна била, ипак онострана, тј. од људи и света издвојена сила која је нама непримерена и туђа. Стога се Бог и оваплотио, тј. узео на себе људску природу и, да тако кажемо, свео себе на „нашу меру“ да би нас уздигао на своју. Постајући прави и истински човек од крви и меса, Бог је показао да је људска природа способна да буде света, да је способна да у себе прими не делић или мрвицу Божанства, него васцелог Бога – творца њеног. Природа људска је, дакле, нешто толико велико да је се њен творац није постидео, него ју је створио таквом да се једног дана, када је то човеку затребало, сам Бог у њој сав могао сместити, показујући тиме за шта је, тј. за какве је све величине створена. И то показујући, не убеђујући речима или притискајући доказима, него својим реалним постојањем – када је, не престајући да буде Бог, живео као човек. Због свега овога прослављање светитеља истовремено је и прослављање истине о оваплоћењу Божијем. Бог, остајући Бог, постаје човек, да би човек, остајући човек, постао бог (додуше, не бог по природи својој, јер само је један такав, него бог по благодати Божијој, тј. по усиновљењу). Светитељи су живи доказ истине да човек може постати бесмртан живећи са Богом и по Богу – и то је оно што прослављамо и чему се радујемо празнујући их. (Узгред буди речено, отуда и они који не признају, и стога и не прослављају, светитеље у ствари тиме прогоне Бога из тела, разоваплоћују Христа и тиме руше основну спасоносну истину хришћанства – да је човеков живот са Богом не само могућ, него и неопоходан ако човек жели да живећи пуним животом постоји као истински човек у непролазном царству Божијем.) Пре свега сам Христос, а потом и светитељи (које прослављамо на празнике) живи су доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје и (1) знана, и (2) само слућена, и (3) још неслућена блага, пошто, по речима апостола Павла, „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај ових неслућених блага небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући их. Славље и свечана, празнична атмосфера у ствари је слика и одраз атмосфере која влада у долазећем царству небеском. Стога на празник облачимо најлепша, најсвечанија одела, а свештеници најсвечаније одежде. На празник се обавезно служи литургија, или још тачније – празник је тада када се служи литургија и када се причешћујемо, јер литургија је та која један дан чини празничним, тј. светим. Будући да је литургија есхатолошки догађај, дакле догађај који предосликава будуће царство Божије, она не може а да не буде празнична, свечана, раскошна (то је и разлог због којег се у дане поста литургија не служи). Носећи са собом свечани, празнични карактер, литургија ‘иконама’ и ‘символима’ показује радост будућег царства. А та непролазна радост омогућена је тиме што је Бог постао човек и тако из вечности ушао у време, у историју, у наш живот и цело наше биће, да би га, будући једини свет, осветио и учинио непролазним. Отуда о празничним евхаристијским слављима Црква, (као историјска слика заједнице светих у будућем царству Божијем) пројављује улазак царства Божијег у историју. Стога су црквени празници, тиме што освећују време, као неко крајеугаоно камење временске зиданије чији смисао и није ни у чему другом до у слављењу Бога у светима његовим. Извор: Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005) = Саборност, 3-4 (1997), 61-64.
  14. Човек је биће које је Бог призвао из небића да постане подобије свебића. И заиста, ако не једини, а оно свакако највиши позив човеков јесте да се уподоби своме творцу, да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Будите, дакле, савршени као што је савршен онај који је једини свет и извор сваке светости. Богочовек нам овим у ствари ‘заповеда’ – будите и ви свети, постаните светитељи. Другога назначења до овога, у своме животу немамо. А ово је пак вредно свакога труда и подвига. Због тога смо настали, због тога живимо, због тога једино и постојимо. Ако ову потресну истину доживимо свим својим бићем и свој живот ка њој преусмеримо (преумимо), тек онда ћемо бити достојни да се назовемо хришћанима, и тек онда ћемо бити у стању да схватимо оне који су свој живот посветили њеном остварењу, због чега их Црква прославља називајући их светитељима Божијим. Њима, а пре свега самоме Богу који је источник њихове светости, Црква посвећује посебне дане – празнике. Василиј Кандински, Сви свети I, 1911. На дане празника ми и не чинимо ништа друго него прослављамо Бога непосредно (ако је реч о Христовим празницима) или посредно (ако је реч о празницима светитеља). Стога свете угоднике Божије помињемо на свакој литургији (јер је празник хришћански неодвојив од литургије), а посвећујемо им посебне песме на дане њихових празника, молећи Бога да их се сети у царству своме, јер само онај постоји истински, тј. постоји вечно, у вечној заједници са Богом, ко постоји у сећању Божијем.Сећање Божије, наиме, није попут људског – само отимање од заборава онога кога се Бог сећа, него је то отимање њега од вечне смрти, од његовог поништења, од не-бића. Стога и Црква памти своје свете, јер заборавити их била би страст (πάθος) којој у Цркви нема места, и помиње их на литургији, јер и они, иако свети, имају потребу да буду поменути у Божијем присуству у литургијској заједници, пошто се и свети спасавају једино тиме што су чланови тела Христовог, тј. Цркве.Прослављање Бога и светих његових није, дакле, нека додатна или украсна особина евхаристијске заједнице, него једна од суштинских карактеристика њених, јер се спасење тражи и налази увек и само у заједници свиху једном телу Христовом. Прослављајући Бога и свете, на црквене празнике, ми посредно прослављамо и радосну истину оваплоћења Божијег. Тиме што се Син Божији оваплотио и, остајући истински Бог, постао и истински човек, он је показао да материја од које смо саздани и без које не можемо, није достојна презрења, него да је и сама света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава. А светитељи, подучени Христом као вечним примером, показују како материја треба да општи са Богом, како створени свет треба да се односи према Богу да би, иако створен, постао непролазан. Другим речима, они показују какав ће бити свет када се коначно једног дана преобрази у царство Божије. Можемо се запитати – зашто не прослављамо Бога какав је по себи и за себе, него увек кроз Христа оваплоћеног и кроз светитеље Божије? Одговор се налази у чињеници да Бог, ако га одвојимо од Богочовека Христа и од светитеља његових, људима остаје као нека, ма колико велика и моћна била, ипак онострана, тј. од људи и света издвојена сила која је нама непримерена и туђа. Стога се Бог и оваплотио, тј. узео на себе људску природу и, да тако кажемо, свео себе на „нашу меру“ да би нас уздигао на своју. Постајући прави и истински човек од крви и меса, Бог је показао да је људска природа способна да буде света, да је способна да у себе прими не делић или мрвицу Божанства, него васцелог Бога – творца њеног. Природа људска је, дакле, нешто толико велико да је се њен творац није постидео, него ју је створио таквом да се једног дана, када је то човеку затребало, сам Бог у њој сав могао сместити, показујући тиме за шта је, тј. за какве је све величине створена. И то показујући, не убеђујући речима или притискајући доказима, него својим реалним постојањем – када је, не престајући да буде Бог, живео као човек. Због свега овога прослављање светитеља истовремено је и прослављање истине о оваплоћењу Божијем. Бог, остајући Бог, постаје човек, да би човек, остајући човек, постао бог (додуше, не бог по природи својој, јер само је један такав, него бог по благодати Божијој, тј. по усиновљењу). Светитељи су живи доказ истине да човек може постати бесмртан живећи са Богом и по Богу – и то је оно што прослављамо и чему се радујемо празнујући их. (Узгред буди речено, отуда и они који не признају, и стога и не прослављају, светитеље у ствари тиме прогоне Бога из тела, разоваплоћују Христа и тиме руше основну спасоносну истину хришћанства – да је човеков живот са Богом не само могућ, него и неопоходан ако човек жели да живећи пуним животом постоји као истински човек у непролазном царству Божијем.) Пре свега сам Христос, а потом и светитељи (које прослављамо на празнике) живи су доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје и (1) знана, и (2) само слућена, и (3) још неслућена блага, пошто, по речима апостола Павла, „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај ових неслућених блага небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући их. Славље и свечана, празнична атмосфера у ствари је слика и одраз атмосфере која влада у долазећем царству небеском. Стога на празник облачимо најлепша, најсвечанија одела, а свештеници најсвечаније одежде. На празник се обавезно служи литургија, или још тачније – празник је тада када се служи литургија и када се причешћујемо, јер литургија је та која један дан чини празничним, тј. светим. Будући да је литургија есхатолошки догађај, дакле догађај који предосликава будуће царство Божије, она не може а да не буде празнична, свечана, раскошна (то је и разлог због којег се у дане поста литургија не служи). Носећи са собом свечани, празнични карактер, литургија ‘иконама’ и ‘символима’ показује радост будућег царства. А та непролазна радост омогућена је тиме што је Бог постао човек и тако из вечности ушао у време, у историју, у наш живот и цело наше биће, да би га, будући једини свет, осветио и учинио непролазним. Отуда о празничним евхаристијским слављима Црква, (као историјска слика заједнице светих у будућем царству Божијем) пројављује улазак царства Божијег у историју. Стога су црквени празници, тиме што освећују време, као неко крајеугаоно камење временске зиданије чији смисао и није ни у чему другом до у слављењу Бога у светима његовим. Извор: Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005) = Саборност, 3-4 (1997), 61-64. View full Странице
  15. Део аудио записа са часа Православног катихизиса у средњој школи. Катихета Марко Радаковић. View full Странице
  16. „Ми православни хришћани вјерујемо у Бога који је Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух. А Света Тројица је заједница вјечне љубави од вјечности“, казао је он. Објаснио је да Бог Отац воли Сина и Духа Светог, да Син воли Оца и Духа Светога и да Дух Свети воли Оца и Сина „Бог нам је љубав показао, прије свега, као своју божанску особину. А онда је Бог, који је вјечна љубав – Света Тројица, из те своје превелике љубави створио свијет, створио човјека. Створио га је, не што је морао, што му је требао, него зато што је волио и што воли“, објаснио је отац Мирчета. Казао је да је Бог човјека обдарио својом боголокошћу. „А зар се и ту не пројављује неизмјерна љубав Божија према човјеку и према свијету“, казао је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у Недјељу петнаесту по Педесетници, одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић. У славу и у част Божију током Свете Литургије, пјевала је и одговарала је мјешовита пјевница храма. Сабранима се пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин који је рекао да љубав прије свега и изнад свега Божија особина, Божије својство, начин живота Божијег. Звучни запис беседе „Ми православни хришћани вјерујемо у Бога који је Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух. А Света Тројица је заједница вјечне љубави од вјечности“, казао је он. Објаснио је да Бог Отац воли Сина и Духа Светог, да Син воли Оца и Духа Светога и да Дух Свети воли Оца и Сина „Бог нам је љубав показао, прије свега, као своју божанску особину. А онда је Бог, који је вјечна љубав – Света Тројица, из те своје превелике љубави створио свијет, створио човјека. Створио га је, не што је морао, што му је требао, него зато што је волио и што воли“, објаснио је отац Мирчета. Казао је да је Бог човјека обдарио својом боголокошћу. „А зар се и ту не пројављује неизмјерна љубав Божија према човјеку и према свијету“, казао је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Преосвећени је истакао да Господ неће да угрожава људску слободу па да на силу неког исцјељује и угони у Царство небеско. Подсјетио је да је Христос стално, кроз све године свога прохођења и проповједања земаљским шаром, стално говорио: Не бојте се и вјерујте у Јеванђељу! Не бојте се, вјерујте! Идите у миру! Објашњавајући вјерном народу у Јошици Христове ријечи апостолима који нијесу могли да излијече бесомјучног дјечака: Род се овај, мислећи на демоне, зло и , не изгони осим постом и молитвом, Епископ Методије је казао да се не можемо само молити а немати дјелатну врлину, која је припрема и добра подлога за молитву, и не постити . Подсјећајући на разлог данашњег окупљања – Свету великомученицу Недељу храмовну славу Цркве у Јошици, Епископ Методије је говорио о њеном животу и страдању које је претрпела Христа ради. Света Недеља је одбијала разне просце говорећи да жели само једно – да умре као дјевојка. Након што је један од одбијених просаца њу и њене родитеље пријавио као хришћане, безбожни цар Диоклецијан је њене родитеље убио а Свету Недељу, цар Максимијан је ставио на љуте муке. Њој се једнога дана Господ јавио у тамници, исцјелио ране и рекао: Недељо, не бој се мука јер је Моја благодат с тобом. Послије тога Недеља опет пред цара Максимијана исповједа своју вјеру, говорећи да јој не могу ништа учинити што би је одвратило од вјере и да је њен живот умријети за Христа. „Ми своје осјећање свога Ја, увијек као по правилу, изводимо из спољашњих ствари. Па онда судимо о себи на основу положаја који заузимамо, чина и титуле, на основу посла којим се бавимо, поријекла породичног, на основу богатства и имања које имамо, на основу других разних колективних идентификација припадам ли овом народу или овој раси. Ништа од тога истински нисмо ми, јер је и Света Недеља показала да је смисао живота умријети заједно са Христом, односно одрећи се себе и свога Ја. Као што је говорио апостол Павле: Не живим више ја у себи него Христос у мени. То је циљ нашег живота“, казао је у надахнутој бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Цркви Свете Недјеље у Јошици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Црква Свете Недјеље у Јошици – Каменари данас (5. августа) прославила је своју храмовну славу. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством и вјерним народом. Након читања свештеног Јеванђеља, тумаћећи причу о оцу ђавоиманога дјетета који дошао Христу с молбом да му Господ исцијели дијете зато што апостоли то нису успјели, Преосвећени владика Методије казао је да нам Господ ту открива једну велику небеско-анђелску истину, да без зрнца вјере, која је темељ свега наше хришћанскога живот, не може ништа бити а да отац дјетета није имао ни зрнца вјере. Звучни запис беседе Преосвећени је истакао да Господ неће да угрожава људску слободу па да на силу неког исцјељује и угони у Царство небеско. Подсјетио је да је Христос стално, кроз све године свога прохођења и проповједања земаљским шаром, стално говорио: Не бојте се и вјерујте у Јеванђељу! Не бојте се, вјерујте! Идите у миру! Објашњавајући вјерном народу у Јошици Христове ријечи апостолима који нијесу могли да излијече бесомјучног дјечака: Род се овај, мислећи на демоне, зло и , не изгони осим постом и молитвом, Епископ Методије је казао да се не можемо само молити а немати дјелатну врлину, која је припрема и добра подлога за молитву, и не постити . Подсјећајући на разлог данашњег окупљања – Свету великомученицу Недељу храмовну славу Цркве у Јошици, Епископ Методије је говорио о њеном животу и страдању које је претрпела Христа ради. Света Недеља је одбијала разне просце говорећи да жели само једно – да умре као дјевојка. Након што је један од одбијених просаца њу и њене родитеље пријавио као хришћане, безбожни цар Диоклецијан је њене родитеље убио а Свету Недељу, цар Максимијан је ставио на љуте муке. Њој се једнога дана Господ јавио у тамници, исцјелио ране и рекао: Недељо, не бој се мука јер је Моја благодат с тобом. Послије тога Недеља опет пред цара Максимијана исповједа своју вјеру, говорећи да јој не могу ништа учинити што би је одвратило од вјере и да је њен живот умријети за Христа. „Ми своје осјећање свога Ја, увијек као по правилу, изводимо из спољашњих ствари. Па онда судимо о себи на основу положаја који заузимамо, чина и титуле, на основу посла којим се бавимо, поријекла породичног, на основу богатства и имања које имамо, на основу других разних колективних идентификација припадам ли овом народу или овој раси. Ништа од тога истински нисмо ми, јер је и Света Недеља показала да је смисао живота умријети заједно са Христом, односно одрећи се себе и свога Ја. Као што је говорио апостол Павле: Не живим више ја у себи него Христос у мени. То је циљ нашег живота“, казао је у надахнутој бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Цркви Свете Недјеље у Јошици. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Сваки човек је слободан да на свој начин схвати и назове време у којем живи. Ера Водолије. Таштина над таштинама. Звук корака Мошиаха. „Веку мој, звери моја, / Ко се може загледати у твоје зенице...“ И тако даље. А код мене је то: рат против библијског човека. Сваку реч у овој реченици треба растумачити. Као прво, шта је „библијски човек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој песмици певало: „Нека увек буде сунце, / Нека увек буде небо, / Нека увек буде мама, / Нека увек будем ја.“ Другим речима, библијски човек верује у вечни живот (нека увек будем ја). Има породицу (или тежи ка породици као неизбежном услову за нормалан живот). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да се у земљи испод његових ногу не налази нуклеарно гробље и да у оближње језерце није испуштен мазут из суседне фабрике. Свет, који је Бог спасио и који је спасен од скрнављења варварским рукама, јесте управо библијска породица: тата, мама и деца – то је друга ствар. Жеља за вечним животом, а отуда: савест, вера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човек“. Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је уместо ње потребно нешто фантастично и срамотно. Савест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вера, Црква и молитва – све је то прашина, којештарија и лаж. Сама душа је лаж и вечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу инстинкти, страсти и безизлазност. Сва бука света потиче од страха од тишине, а сам овај страх је од неверја и ћорскокака који је у том случају неизбежан. Напослетку, све што очајном човеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат. Таква је слика. Дуго је цртана и још увек није завршена. Да бисмо сви били одвучени тамо где ће се ово само још више продубити није довољан лични грех. Постоји мноштво личних слабости и гадости појединаца. Шта је потребно? Треба зауздати плитке поточиће личних грехова и усмерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат. Рат је хијерархијски структурирана војска. То су резерве, снабдевање и намирнице. То је аналитика штаба и обавештајна служба на терену. То су диверзантске групе у позадини. То је информационо праћење кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. То је врло много обучених људи који добијају наређења из једног центра. И то је врло усклађено деловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човечуљка који хоће једино да увек постоји мама, и који притом жмирка гледајући сунашце. Организовани рат воде империје. Не треба мислити да се у овом случају ради о Отоманској империји или Аустро-угарској монархији. Не ради се о трону, о велможама, о дворском церемонијалу. Савремени горе поменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују кога год хоћеш, и да врше експерименте на житељима трећег света. А рат против њих је још тежи него против Отоманске империје во времја оно. То су, без сумње, империје медија. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, као патуљци из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би се искривила општа слика о свету. Творци фантазија, служитељи сивих еминенција, они који ћуте о главном и вичу о ситницама, чине огроман и најбољи део ове зле војске. „Где је мој Каинов печат?“ – викао је Каин XVIII у драми Шварца. Одмах му је донет државни печат који се ставља на наредбе. „Не то!“ – повика Каин XVIII – „Говорим о штампи!“ Па дотрчаше новинари, јер су у одређеним случајевима управо они Каинов печат. (У питању је игра речи, печать је у руском језику хомоним и значи и печат, и штампа, прим. прев.) Има још империја које производе намирнице које се не смеју јести. Има империја које тргују унутрашњим органима човека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то време још једног чику претварају у тету или обрнуто. Има империја које пропагирају нови морал, односно, известан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савести. Има и наркобарона, и власника порно-империја. О, колико је много ових империја! И све оне делују у истом духу, као по договору. Наравно, присутна је и војна компонента. То је кад бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама Би-би-сија или Си-ен-ена, са саветима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то је крајња тачка. Много је боље (сигурније, поузданије, тише) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, завртети им памет у испразности и одвући их од вере. И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, верујући у бајке за децу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне организације на високом нивоу. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава. Библијски човечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма или ће га сатрти. Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човек сам може само да бежи. Али куда? И како ће бегунац живети ако је човек одавно одвојен од природе, ако више не уме да живи у њој и да је разуме, ако су му и шума и горе постали непријатељи. Навикнут на комфор и удобан живот човек је постао неспособан за радикално бекство које су чинили људи попут светог Сергија, светог Серафима, Симеона Столпника... Принудно, због слабости која остаје у непријатељској цивилизацији, човек је талац. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вредности библијског човека. Велика империја, јака империја која је довољна себи, која окупља многе народе, која свесно брани библијски поглед на свет. Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да се потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе чиновнике на разним нивоима. Метастазе су отишле предалеко. Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продате, отупеле и до краја развратне, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у XXI веку! Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човека. Да буде на страни укусног хлеба и чистог неба, дечјег смеха и имена Божијег; на страни достојног живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт. Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим никог другог ко би могао да одигра ову улогу. Извор: Православие.ру
  21. Организована офанзива – не није то, него је обичан, премда необјављен рат против библијског човека. Јесте, баш то. Рат против библијског човека на свим пољима. Колико видим – то је смисао наше епохе. Сваки човек је слободан да на свој начин схвати и назове време у којем живи. Ера Водолије. Таштина над таштинама. Звук корака Мошиаха. „Веку мој, звери моја, / Ко се може загледати у твоје зенице...“ И тако даље. А код мене је то: рат против библијског човека. Сваку реч у овој реченици треба растумачити. Као прво, шта је „библијски човек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој песмици певало: „Нека увек буде сунце, / Нека увек буде небо, / Нека увек буде мама, / Нека увек будем ја.“ Другим речима, библијски човек верује у вечни живот (нека увек будем ја). Има породицу (или тежи ка породици као неизбежном услову за нормалан живот). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да се у земљи испод његових ногу не налази нуклеарно гробље и да у оближње језерце није испуштен мазут из суседне фабрике. Свет, који је Бог спасио и који је спасен од скрнављења варварским рукама, јесте управо библијска породица: тата, мама и деца – то је друга ствар. Жеља за вечним животом, а отуда: савест, вера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човек“. Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је уместо ње потребно нешто фантастично и срамотно. Савест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вера, Црква и молитва – све је то прашина, којештарија и лаж. Сама душа је лаж и вечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу инстинкти, страсти и безизлазност. Сва бука света потиче од страха од тишине, а сам овај страх је од неверја и ћорскокака који је у том случају неизбежан. Напослетку, све што очајном човеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат. Таква је слика. Дуго је цртана и још увек није завршена. Да бисмо сви били одвучени тамо где ће се ово само још више продубити није довољан лични грех. Постоји мноштво личних слабости и гадости појединаца. Шта је потребно? Треба зауздати плитке поточиће личних грехова и усмерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат. Рат је хијерархијски структурирана војска. То су резерве, снабдевање и намирнице. То је аналитика штаба и обавештајна служба на терену. То су диверзантске групе у позадини. То је информационо праћење кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. То је врло много обучених људи који добијају наређења из једног центра. И то је врло усклађено деловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човечуљка који хоће једино да увек постоји мама, и који притом жмирка гледајући сунашце. Организовани рат воде империје. Не треба мислити да се у овом случају ради о Отоманској империји или Аустро-угарској монархији. Не ради се о трону, о велможама, о дворском церемонијалу. Савремени горе поменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују кога год хоћеш, и да врше експерименте на житељима трећег света. А рат против њих је још тежи него против Отоманске империје во времја оно. То су, без сумње, империје медија. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, као патуљци из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би се искривила општа слика о свету. Творци фантазија, служитељи сивих еминенција, они који ћуте о главном и вичу о ситницама, чине огроман и најбољи део ове зле војске. „Где је мој Каинов печат?“ – викао је Каин XVIII у драми Шварца. Одмах му је донет државни печат који се ставља на наредбе. „Не то!“ – повика Каин XVIII – „Говорим о штампи!“ Па дотрчаше новинари, јер су у одређеним случајевима управо они Каинов печат. (У питању је игра речи, печать је у руском језику хомоним и значи и печат, и штампа, прим. прев.) Има још империја које производе намирнице које се не смеју јести. Има империја које тргују унутрашњим органима човека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то време још једног чику претварају у тету или обрнуто. Има империја које пропагирају нови морал, односно, известан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савести. Има и наркобарона, и власника порно-империја. О, колико је много ових империја! И све оне делују у истом духу, као по договору. Наравно, присутна је и војна компонента. То је кад бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама Би-би-сија или Си-ен-ена, са саветима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то је крајња тачка. Много је боље (сигурније, поузданије, тише) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, завртети им памет у испразности и одвући их од вере. И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, верујући у бајке за децу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне организације на високом нивоу. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава. Библијски човечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма или ће га сатрти. Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човек сам може само да бежи. Али куда? И како ће бегунац живети ако је човек одавно одвојен од природе, ако више не уме да живи у њој и да је разуме, ако су му и шума и горе постали непријатељи. Навикнут на комфор и удобан живот човек је постао неспособан за радикално бекство које су чинили људи попут светог Сергија, светог Серафима, Симеона Столпника... Принудно, због слабости која остаје у непријатељској цивилизацији, човек је талац. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вредности библијског човека. Велика империја, јака империја која је довољна себи, која окупља многе народе, која свесно брани библијски поглед на свет. Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да се потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе чиновнике на разним нивоима. Метастазе су отишле предалеко. Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продате, отупеле и до краја развратне, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у XXI веку! Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човека. Да буде на страни укусног хлеба и чистог неба, дечјег смеха и имена Божијег; на страни достојног живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт. Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим никог другог ко би могао да одигра ову улогу. Извор: Православие.ру View full Странице
  22. „Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел“. Свeти владика Николај Велимировић Шта је радна етика и да ли је иста била/јесте део српског идентитета? Који је истински смисао рада? Подстиче ли рад живост тела и одстрањује ли униније? На ова питања одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...