Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'смисао'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу. Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење. Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице. Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством. У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава. Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи. Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики. Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању. Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“ (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства. За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу. Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће. Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу. Извор: Православнаjа жизањ
  2. Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. У недељу 26. по празнику свете Педесетнице, 19. децембра 2021. године, а на дан свештеног спомена на светог и богоносног оца нашег Николаја Мирликијског чудотворца, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светониколајевском храму у Земуну. Беседа Патријарха српског Порфирија на празник светог оца Николаја, 19. децембра 2021. године Првојерарху српске Цркве саслуживали су архимандрити Серафим и Данило, свеколики клир Архиепископије београдско-карловачке, као и верни народ Божји, испуњавајући на тај начин Спаситељеве речи: "Где су двоје или троје сабрани у Моје Име, онде сам Ја међу њима.“ (Мт. 18, 20). Радост сабрања удвостручена је празничним торжеством поводом прослављања престоног празника овог древног земунског храма, светиње која као молитвени дом и место сабрања представља драгоцени духовни украс Земуна. Речима надахнуте архипастирске омилије, сабране је поучио Патријарх Порфирије, тумачећи светописамска чтенија којa се према богослужбеном правилу произносе у овај недељни и празнични дан. Чинећи осврт на јеванђелску причу која се чита у 26. недељу по празнику свете Педесетнице, Патријарх Порфирије је указао на правилно разумевање богатства: Ми нисмо власници ни свога живота, нисмо одлучили да ћемо доћи у овај свет, а од нас не зависи када ћемо из њега отићи. Да би плодови нашег напора, рада и труда били нама на корист, неопходно је да на уму имамо чињеницу да је Бог почетак и крај, да је Он љубав и из љубави све ствара, истакао је Патријарх српски. Беседећи на тему наведене јеванђелске перикопе, Патријарх српски је указао на светитељски пример светог оца Николаја мирликијског чудотворца кога су красиле хришћанске врлине, и сабране позвао да следе његов свети пример којим је Богу угодио: Свети Николај је имао чврсту веру у Христа, та вера је почетак и крај, основ онога чему се надамо. Вера је извор и смисао нашега живота, она је пут који нас води ка Христу, али истовремено и пут којим Господ шаље благодат своју у наше животе, рекао је Патријарх Порфирије. После заамвоне молитве Патријарх Порфирије је освештао славске приносе - колач и кољиво - поводом престоног празника Светониколајевског храма у Земуну, који је у многоме јединствен и знаменит. У овом храму се чувају цестице моштију светог апостола Андреја Првозваног, светог Николаја мирликијског чудотворца, преподобне мајке Параскеве-Петке, светог Нектарија егинског, као и светог Стефана. * * * Светониколајевски храм у Земуну, саграђен је у славу Божју, а у част светог Николаја мирликијског чудотворца, у подножју Гардоша, недалеко од обале Дунава. Спомиње се у списима немачког проповедника Стефана Герлаха из 1578. године где се наводи да су Срби у селу Земуну имали црквицу делимично покривену сламом и даскама. Црквене власти почеле су изградњу 1717. године те је до 1731. на овом месту саграђен скроман храм посвећен оцу Николају. Године 1745. добијена је дозвола за зидање нове богомоље и она је највероватније завршена 1752. У порти је смештен парохијски дом, изграђен на месту где је 1745. основна прва српска школа на овим просторима у којој је почетком 19. века службовао Јоаким Вујић. Извор: Телевизија Храм
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 14. септембра 2021. године у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу рад Седмог међународног симпосиона Новомученици: Полиперспектива VII, који заједнички организују Епархија славонска и Музеј жртава геноцида. Отварајући симпосион, предстојатељ Српске Православне Цркве је говорио о обожењу као смислу људског постојања и нагласио: -Када смо тога свесни можемо да поштујемо капацитете које смо од Бога добили и да истовремено читавим својим бићем препознајемо другог човека, другу икону Божју, као свога брата и да смисао свог постојања остварујемо управо у том троуглу: Бог – други човек или ближњи – ја. -Страшна дубина зла која се десила у Јасеновцу, а која се и данас манифестује на многим мстима, имаће снажно противоруђе у Цркви Христовој, заједници љубави Бога и љубави међу људима, рекао је патријарх Порфирије. Једнодневном симпосиону, поред Патријарха српског Порфирија, присуствују и Архиепископ катарски Макарије из Јерусалимске Патријаршије, Митрополит смоленски Исидор из Руске Православне Цркве, Епископи аустријско-швајцарски Андреј и славонски Јован, рабин Јеврејске општине у Сарајеву др Елиезер Папо, директор Музеја жртава геноцида др Дејан Ристић, као и представници диполматског кора и стручњаци из области друштвено-хуманистичких наука из Хрватске, Србије, региона и света. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Дан уочи светог мученика Прокопија. 2012. на Гугл претраживачу куцам његово име како бих пронашао неке иконе овога светитеља. Уместо уобичајеног Википедијиног сајта, прво што ми је изашло у понуди биле су вести са разних портала са готово идентичним насловом и садржином: ,,Сутра је свети Прокопије ЕВО ШТА НИКАКО НЕ БИСТЕ СМЕЛИ ДА РАДИТЕ!“ На сајтовима је наведено оно добро познато веровање да се не ваља радити у ништа у пољу, јер ће ,,Прокопије да прокопа све што се посади“. Сутрадан након Свете Литургије комшиница ме пита: ,,Комшо, смем ли данас да укључим веш машину, имам много прљавог веша?“ Одговорио сам јој речима моје покојне баке: ,,Можеш, молећ’ Бога.“ Из овог и сличних питања упућених свештеним лицима и вероучитељима, уочава се један велики проблем поимања своје вере који постоји у народу. Тај проблем се види и у схватању црвеног слова у хришћанском календару као забране обављања одређених послова, а Бога као судије за прекршаје који изриче ове или оне казне за људе који се о ту забрану оглуше. Обележавање одређених празника црвеним словом у календару има потпуно други циљ и смисао од наведеног. Наиме, забрана рада у одређене дане код хришћана не постоји ни у богослужбеној пракси ни у богословској литератури Православне Цркве. Штавише, ова забрана не постоји ни у правном кодексу наше Цркве: не постоји ни једно црквено правило, а још мање учење, који хришћанима забрањује рад недељом и другим празницима. Ако погледамо друге помесне православне Цркве (Руску, Бугарску, Грчку) приметићемо да код њих у народу те забране нема. Откуд онда тог неписаног правила у нашем народу, чак и међу оним делом који је релативно црквен? Оно потиче из свести да су празници дани које треба посветити слављењу Бога и Његових светитеља. Дакле, никаква забрана рада не постоји, али наш хришћански народ је вековима знао да се празничних дана иде у Цркву, на Литургију, и да се потом та празнична свечаност наставља за празничном трпезом. Шта то практично значи? Наш народ се махом бавио пољским радовима, и знате да у летње дане, радни дан почиње у пет часова изјутра како би се избегла жега. Ако Света Литургија почиње у осам или у девет часова онда празнична трпеза почиње око једанаест или дванаест часова (замислите још и ситуацију када неко прославља своју крсну славу), то значи да је време које се могло искористити за рад прошло. Нерад у празничне дане није Христова заповест због које ће неко бити кажњен тако што ће му „црћи“ пегла или веш-машина, или тако што ће сломити ногу, већ је то пројава основне хришћанске свести да се тог дана служи Света Литургија на којој ћемо стајати пред Богом, захваљивати Богу на свему и причешћивати се. „Сујеверни“, доживљај нерада је у наш народ упливао у периоду владавине Турака. Током нередовног стања у Цркви (мањак свештенства, запустеле цркве), народ је често био принуђен да религијске обреде врши у уском кругу људи, у домаћим условима—код кућа, како је знао и умео. У многим крајевима се дешавало да се Света Литургија служи само једном месечно, или чак и ређе, а остао је обичај празника и сами тим и нерада, па су људи почели да тај празнични нерад у пољу (или у трговини или где год) доживљавају као верско правило које се мора поштовати због Божијих санкција према непослушним радницима. Дакле празници (Васкрс, свака недеља јер недеља је исто тако дан када се прославља Васкрсење Христово, Божић, Спасовдан, Преображење, Мала Госпојина, Свети Сава, Свети пророк Илија, Свети апостоли Петар и Павле, Свети Василије Острошки, итд.), су дани који би требало да се проводе у радосном тону и расположењу учешћем у Светој Литургији, у празничној трпезом са својим најближима, посетом онима који су болни или усамљени да се и њима донесе радосна светлост празника. А ако неко искључиво не ради на празник, јер се тако „не ваља“, а притом не осећа потребу да захвали Богу на свему, или псује, или вређа другога, тај ништа добро није урадио. Биће да су речи моје бабе са почетка текста биле истините. Још ћу, прилично смело рећи и ово: можда је боље и да радите на празнике, али да сте пре тога учествовали у Литургији (не формално већ истински и радосно благодарили Богу и молили се Њему) него да ништа тога дана не радите! Уместо што се питамо да ли се и шта се ваља радити на овај или онај празник, започнимо тај дан одласком на сабрање светих, тј. Свету Литургију, а ако то не можемо онда макар молитвом. Пођимо тога дана код својих ближњих у госте, честитајмо им празник и отворимо душе једни за друге. Посетимо некога ко је болестан или немоћан и обрадујмо га, а онда чак и радимо ако је то потребно. Вероучитељ Филип Зеленовић
  6. Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин. „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове. „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије. „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток" је својим верним гледаоцима припремила интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка
  8. Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток" је својим верним гледаоцима припремила интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  9. Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис емисије “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан. Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести. Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца. Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан. ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић. Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау). Извор: Радио Светигора
  11. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством служио је на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету службу Божију у Саборној цркви Свете Тројице горњогрбаљске парохије, што је прва архијерејска Литургија од њеног освећења 2009. године. Говорећи о томе шта је смисао и сврха нашега хришћанског живота, који смо добили од Бога и који проводимо на земљи, владика Методије је подсјетио на ријечи Светог Серафима Саровског којима је свом пријатељу Мотовилову објаснио да је смисао људског живота задобијање благодати Духа Светога. “А благодат Духа Светога су нестворене божанске енергије које добијамо и којима се напајамо, испуњавајући божанске заповијести које нам је Господ дао, задобијајући кроз те божанске заповијести Свете божанске врлине, које нам омогућавају да се напајамо благодаћу Духа Светога.” У литургијској бесједи владика Методије се осврнуо и на јеванђелску причу коју је Христос испричао само два дана по уласку у Јерусалим на Цвијети, а три дана прије Његовог страдања и распећа на Велики петак, причу о домаћину – Богу – који је посадио виноград – народ Божји Израиља – установио дом Израиљев, односно Свети град Јерусалим. Објаснио је да је и данас овдје на Литургији он призвао Господа с неба да погледа и посјети виноград свој и утврди га: “И то је слика те приче о винограду, односно дому Израиљевом, који је Господ посадио у пустињи јудејској и који је оградио плотом. То значи дао им је заповијести, закон Божији који ће да их огради од свих оних који су тада били око њих, а који су били незнабошци, нису познавали Бога и нису знали смисао и сврху овога живота”; бесједио је владика диоклијски, додавши да је тај виноград, који је Бог тада посадио, требао да свједочи цијеломе свијету и свим народима који су тада живјели у његовом окружењу, шта је смисао и сврха правога истинског живота и служења правоме и истинскоме Богу. Даље је објаснио да кула која је високо изграђена, значи да је успоставио власт у дому Израиљевом, моћ државе која ће да стражари и чува од свакога спољашњег лошега и негативног утицаја тај виноград: “Па је каже ископао пивницу, то јесте подрум у коме се чува вино. То значи да је устројио храм јерусалимски у коме су благодатне енергије текле, и у коме су се људи, Израиљев дом који је устројио, напајали вином, то јест врлинама. А на првом мјесту љубављу која је једина заповијест Божја, да љубимо Бога и да љубимо ближњега свога”, истакао је Епископ Методије и поручио да ћемо кроз ту љубав стећи све остале врлине. И то је плод винограда који домаћин устројава да би донио рода и плода и да би се од њега на крају излило вино које је милост, човјекољубље, љубав и све оне врлине које треба да имамо. По његовим ријечима напајајући се божанским енергијама, преображавамо срце и мијењамо га у срце које прима Христа Бога и које љуби ближњега свога. Тумачећи даље причу о домаћину који је посадио виноград, оградио плотом, ископао пивницу и начинио кулу и дао виноградарима на чување – првосвештеницима, старешинама дома Израиљевога, и отишао, Преосвећени је подсјетио да је домаћин – Бог – кад је видио да плод винограда није био добар, повремено слао своје слуге. У Старом завјету су то били пророци, који су исправљали и кориговали пут којима су првосвештеници, тадашње старешине народне, ишле. Међутим, све те пророке они су отјерали или побили, злом смрћу усмртили (каменовањем). “И на крају Бог у жељи да спаси виноград, шаље Сина свога. Нада се да ће се они кад виде Сина, и кад Он посвједочи да је то Његов Син, и они се увјере у то, постидјети и да ће исправити живот свој. Међутим, овдје пророчки Господ говори о ономе што ће да се деси кроз три дана по овој Његовој бесједи, а то је да ће се они договорити да убију Сина домаћиновог и приграбе Његово наследство”, казао је владика Методије, истичући да су они мислили да ће убиством Сина приграбити оно што припада Богу, а не њима. Поучио је сабране владика да смо све што данас имамо у животу, добили од Бога на дар и само је питање како ћемо се понијети и колико ћемо бити одговорни према ономе што нам је Бог дао, према положају, мјесту на којем нас је Он у овом свијету и овом животу поставио. “И онај камен који су они одбацили, односно Сина којег су убили, Он је постао крајеугаони камен”, поручио је владика, објаснивши да све оно што човјек ради и прави, ако му није Христос крајеугаони камен, то не може опстати. И на крају, као што им је пророковао, Господар је зле виноградаре злом смрћу усмртио, а виноград односно Израиљ, народ Божији дао апостолима Христовим који су, како је казао, по цијеломе свијету проповиједали и пронијели Нови савез са Богом јер првосвештеници, виноградари, којима је Господ повјерио и дао Израиљ, нису испунили Стари савез. “Тај њихов виноград дат је другима и то је наш наук да оно што је сврха и смисао нашег живота, а то долази од самога Бога, дужни смо да испунимо на крајеугаоном камену у нашим срцима и да на њему, који је Христос Господ наш, све градимо. Нека Господ да да и ми испунимо тај смисао и сврху овога краткога земаљског живота и да се напајамо благодатним божанским енергијама и прославимо Христа Бога нашега у Оцу и Духу Светоме у вијекове вјекова, амин”, закључио је на крају архипастирске бесједе Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У недељу Праотаца, 27. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Вазнесењском храму милешевске обитељи. Звучни запис беседе Саслужитељи на литургијском сабрању били су архимандрит Леонтије и ђакон Иван Савић. Говорећи о Божићу коме се приближавамо Епископ Атанасије је указао и на сам циљ нашег живота овде на земљи: – Божић је дан највеће блискости Бога и људи. Божић означава и циљ нашег живота, управо тиме што он представља блискост са Богом, а то је циљ нашег живота, циљ за који се боримо. И сам Бог нам у томе помаже да ту блискост остваримо јер човек се по својој слабости настоји од Бога удаљити, показује одметништво од Бога а тиме и одметништво од живота. Од удаљености од Бога долази свака несрећа, свако зло. Због те слабости човекове и због тога што је живот зависан од блискости са Богом, сам Бог иде у сусрет човеку да оствари ту блискост, ту близину. Преосвећени је затим укратко протумачио прочитани одељак из Јеванђеља, причу о добром домаћину који је уготовио вечеру и позвао госте да му дођу: – Послушајмо шта чине мудри људи. Мудри људи се осврћу на те позиве божанске, позив домаћина, и иду да буду у блискости са Њиме, почаствовани позивом и том могућношћу да буду у дому домаћина. На разне начине се може остварити та блискост. Може и у учествовању за трпезом, међутим може и у примању божанских добара на други начин, божанског исцељења. Јер Господ наш је и лекар, и душа и тела. – Блискост према Богу се остварује увек у љубави, у човечности. Ми смо данас помињали и Свете који су блискост са Богом остварили кроз страдање за Њега – Свете мученике. Како ми да изразимо најадекватније ту блискост са Богом? Кроз поправљање свог живота, тако што бисмо ступили на пут праведности и трудили се да испунимо сваку заповест Божију. И кроз тај начин да приђемо Богу и постанемо блиски, кратко речено – кроз покајање! Још прецизније, кроз оне речи које изговарамо и на Светој Литургији – Боже милостив буди мени грешноме! То су речи љубави, то су речи памети, то су речи савести. То је смисао Божића, да се оствари та блискост са Богом. И онда ћемо бити јачи од сваке болести, и што је најбитније, јачи од својих заблуда и својих промашаја, јачи од сваког вируса који долази, било споља било изнутра, нагласио је и упутио све Преосвећени Епископ Атанасије. На крају свог обраћања Епископ Атанасије је упознао присутне да ће у Храму Светог Саве у Београду, али и у свим храмовима Епархије милешевске, у уторак 29. децембра 2020. године, бити служен Четрдесетодневни помен блаженоупокојеном Патријарху српском Иринеју. Извор: Епархија милешевска
  13. У сусрет великoм празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Кондић-Ђурић *Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Како црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку? Како ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије? У Вашем питању делимично се налази и одговор. Кад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Ковид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Казна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Ковид-19. Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља. Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Ковид. Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно тако ће и Ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти. *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље? Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос. *Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Како успевате да усагласите све ваше обавезе? Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне руописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи. *Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога? Као што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Када су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама. *Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Како Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња? Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Како их оцењујете? Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната. *Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Како је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Ковиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију? По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара. Краљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Карловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију. *Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Колико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини? Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао. Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева. *Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас? Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Кључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају. Разговор водила Диана Кондић-Ђурић Извор: Епархија будимска
  14. Да је преображај личности могућ током само једне ноћи показује нам случај Ебенизера Скруџа (циције), главног јунака дивног романа ,,Божићна прича“ Чарлса Дикенса. На основу поменутог романа снимљен је велики број филмских адаптација. Један анимарани филм Роберта Земекиса из 2009. године чини ми се посебно успешан, идеалан за гледање и уживање уз кокице у предстојећим претпразничним данима. Прича почиње овако: Шкртом и безосећајном Скруџу, директору Лондонске банке у чијем срцу нема места за милосрђе, саосећање и доброту у посету долази дух његовог седам година раније преминулог пословног партнера Марлија. Посета се дешава на Бадње вече 1843. године. Његов партнер, успешан и подједнако безосећајан бизнисмен појављује се окован у ланцима које је сам исковао начином на који је живео, и не доноси му нимало лепе вести, тачније најављује му посету три духа која ће након његовог одласка посетити уплашеног и изненађеног Скруџа. Током исте вечери посећују га дух прошлости, дух садашњости и дух будућности који ће покушати да отворе срце огрубело среброљубљем и гордошћу како би га упозорили да уколико не промени начин живота чега га горка судбина и страшна смрт. У нади да ћете погледати филм који заиста носи мноштво хришћанских порука како деци тако и њиховим родитељима, не бих даље да препричавам, већ бих да изнесем неколико утисака. Хришћанско предање и дела Светих отаца уче нас колико је за духовни напредак важно сећање на смрт. Покојни владика Данило Крстић говорио је помало шаљиво како би требало чешће да је се сетимо с обзиром на то какво је данас стање у саобраћају. Када се Скруџу јавио дух колеге Марлија који нажалост на оном свету жање оно што је посејао током овоземаљског живота, говори му следеће речи: ,,Људски род био је мој посао, општа добробит, доброчинство, милосрђе, доброта – то је био мој посао.“ Марли је тек сада, нажалост касно, схватио због чега би ми заправо требало да постојимо. Трка за новцем, за стицањем материјалних богатстава, као и њега, и нас одваја од љубави, пријатеља, радости. Заборављамо да је потребно да прво иштемо Царства Небеског, а да ће нам се остало додати. Ретко мислимо о речима Светог владике Николаја – ,,Ако си богат само оним што лопови могу украсти и мољци појести, са чиме ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?“ Немамо ни довољно вере, ни довољно поверења. Христове речи схватамо олако, као да се не односе и на нас. Смрт нам је сваким даном све ближа. Потребно је да пазимо на време, украшавамо себе врлинама, изградимо дух милосрђа а изгонимо дух среброљубља који нас већ овде на одводи у смрт и припрема нам терен за вечну смрт. Да осећање радости и задовољства није везано за материјалне ствари и новац већ је чешће препрека за остваривање истих, показује нам пример Скруџовог колеге Боба, вредног и сиромашног радника. Када је дух садашњости Скруџа одвео у Бобову кућу, он тамо види срећну породицу на окупу, Боба који као прави домаћин брине о супрузи и деци и наздравља њему који му је тешког срца дао слободан дан и захваљујући чијој плати може ближњима да уприличи скроман празнични угођај. Чини се да Скруџ тада схвата да се према њему понашао лоше и његово срце почиње да омекшава. Оно што Боб има и захваљујући чему је у стању да осети радост је чистота срца, ведрину духа и захвалност за све. У његовом дому, као и у читавом граду, осећа се празнични дух, весеље и радост, док је у Скруџовом срцу хладноћа, презир и одсеченост од себе и других. Демон среброљубља који га је поробио у младости чврсто га је везао ланцима и стеже га све јаче. Запитајмо се искрено коме смо сличнији, да ли смо увек захвални или нам често то мало фали за радост и измиче нам као корњача Ахилеју. Став да је све мање добрих људи и да се не исплати бити добар и милостив је погубан, чак и да је истинит. Чини ми се да смо склони да сопствено нечињење добрих дела, које је, као и чињење лоших дела такође грех, на тај начин оправдавамо и тако себе ускраћујемо благодати Божије, а тиме и истинске радости. Знате оне приче које често чујемо – ,,да сам ја богат као он, давао бих сиромашнима, саградио бих…“, ,,лако је њему да помогне кад има толико пара…“, ,,њему је отац оставио фирму, а ја сам све морао…“, ,,нек се снађе, кад ја нисам имао никог нисам молио…“ Понашамо се као да тек треба да дође то време када ћемо постати бољи и милостивији а не знамо да колико сутра можда нећемо бити живи и да ће оваква оправдања бити недовољна када будемо сводили рачуне. Уколико само мало отворимо срце угледаћемо бројне примере који би требало да нам буду путоказ у ком правцу треба да размишљамо. Један од њих свакако је Свети Никола Мирликијски кога ових дана прослављамо. Када су му се родитељи преселили у вечни живот све своје богато наслеђе раздао је сиромашнима и сам се душом предао тешким обавезама хришћанског пастира. Господ му је дао моћ да чини чуда те је тако када је почињао са свештеничком службом, једном несрећном и сиромашном човеку променио живот. Тужан и очајан намеравао је да прода своје ћерке како би се избавио од беде. Међутим, Господ није дозволио да се обистини овакав план, већ је послао Светог Николу који му је једне ноћи кроз прозор убацио кесицу златника. Несрећни отац није могао да поверује и очију пуних суза само је узвикнуо: ,,Хваљен си Боже!“ Чудо се поновило још два пута, ћерке су се касније удале, а Свети Никола је замолио уплаканог старца да о догађају који се збио никоме ништа не говори. На овој причи касније је измишљена прича о Деда Мразу и касније смо се све више удаљили од хришћанске ноте правог смисла даривања.. Ближи се Божић. Да ли нам је потребан дух да нам отвори очи и покаже нам како грешно живимо или смо способни да снагом свог напора, уз Божију помоћ и молитву преобразимо свој живот? У зависности од тога да ли у нашим животима доминира дух Скруџа или дух Светог Николе директно зависи да ли ћемо бити способни да овај и све наредне празнике заиста осетимо истинску радост. Дипл. психолог Милош Благојевић Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Извор: Епархија жичка
  15. Да ли је болест плата за грех или искушење, посета Божја, зашто праведници страдају и како пронаћи Господа у сатима страдања, нека су од питања која отвара Свето јеванђеље по Јовану, зачало 34, 9, 1- 38, илити прича о исцељењу слепорођеног, које чини Господ Христос. „За човека је смисао живота да буде са Господом у сваком тренутку свог живота… Да болест прихвати као нешто што ће га исцелити на богоспознајни начин“, једна је од порука свештеника Срећка Живановића приликом тумачења овог јеванђељског одломка у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. Извор: Радио Источник
  16. Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо. То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Деве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем. Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизичка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење. Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности. Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у овоземаљском животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује вечни живот у Христу. Када знате да привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост. Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини. Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо. Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио. У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу. Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим. Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују…. Архимандрит Сава (Јањић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. ”Прогон хришћана и геноцид над њима, широм свијета, гори је данас него икада у новијој историји”, коментарише Њусвик, 16. фебруара 2019 године, извјештај римокатоличке организације ”Помоћ Цркви у невољи”. Западне владе не чине довољно да се овај прогон хришћана заустави. Ова организација наводи да је третман хрићана, задњих двије године, увелико погоршан и пуно је силовитији него икада у скорашње вријеме. Истраживано је страдање хришћана у Кини, Египту, Еритреји, Индији, Ирану, Нигерији, Сјеверној Кореји, Пакистану, Саудијској Арабији, Судану, Сирији и Турској. ”Показало се да су хришћани, у овом периоду, трпјели злочине против човјечности, вјешани и распињани. Једино у Саудијској Арабији стање хришћана се није погоршало само зато што горе не може бити.” Одавно читам овакве извјештаје и покушавам да нађем смисао нашем страдању. “Крст носити нама је суђено“, вели Владика наш, Његош, и кад каже да је Крст наша судбина, онда он опредјељује род свој Крсту и страдањима. А кад ми Крстом се осјењујемо и Крст часни цјеливамо, исказујемо тиме да прихватамо своје крстоносно назначење. Примамо Крст – страдања своја; и не само она која ми изаберемо него и она на која бивамо одабрани. “Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме Крст свој и за мном иде“, (Мк. 8, 34) поручује нам Христос. Ово је заиста, јединствен, проглас; нечувен до Христа, а и послије њега. Сви други позивари на благовања позивају, а терор и крв доносе. Господ наш Исус Христос зове нас да га Крстом и страдањима слиједимо. Ми треба да знамо, и с тим да рачунамо, да “сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“. (2. Тим. 3, 12) Не можемо помирити у себи наше страдално назначење и жељу нам за благовањем. Морамо да се опредјелимо коме ћемо се привољети царству; не можемо служити Богу и мамону. (Мт. 6, 24) Кад неко, ни крив ни дужан, страда, кад га, јадног, објеђују и понижавају, ми Срби, велимо: “На правди Бога страда”. Докучио је наш народ које је страдање благоугодно: оно које недужни подносимо. “Јер каква је похвала – пита нас страдалник Божји, Петар апостол – ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом.“ (1. Петр. 2, 20) Благо нама ако пострадамо правде ради, (1. Петр. 3, 14) јер је праведним страдалницима обећано Царство небеско. (Мт. 5, 10) Христос наређује Ананији, хришћанину, да иде и да се нађе при руци Савлу Таршанину, доскорашњем хришћана гонитељу, да му помогне, заштити га, и очињи му вид поврати. Ананија се противи јер зна колико је зла Савле, гонитељ, његовој браћи нанио. На то му Господ наредбу понавља и вели: “Иди, јер ми је он сасуд изабрани, да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве; а ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје“. (Дап. 9, 15-16) И заиста, од гонитеља Савла, постаде страдалник Павле. Из његових исповијести браћи хришћанима види се којим је страшним страдањима он себе искупио. Од свих патњи и мука које је био поднио, више га је, изгледа, пекла извјесна резерва браће према њему и оспоравање његовог апостолата. Зато он, наочиглед свима, износи на увид своја страдања, легитимацију, дакле, своје крстоносне и страдалне хришћанске припадности. Страдања своја призива себи за свједоке. “Више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности, од Јудеја сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини, често сам путовао, био у опасности од разбојника, у опасности од свог рода, у опасности од незнабожаца, у опасноти у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом, у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи, поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве.“ (2. Кор. 11, 23-28) “Бог зна да не лажем“, (2. Кор. 11, 31) вели он на крају своје исповијести. Своја страдања хришћани са радошћу примају; не као нешто што им је зли усуд додијелио и несрећна судбина справила, већ нешто што се подразумијева. “Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела.“ (1. Петр. 4, 15-16) “Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи него ли зло чинећи“, (1. Петр. 3, 17) вели нам свети апостол Петар. За нас, хришћане, страдања су неминовност. У Христово смо име крштени, на леђа своја Крст Христов примили, крштењем се у Христа обукли и страдалним путем за Христом ходимо. Христос пострада за нас оставивши нам примјер да идемо стопама његовим. (1. Петр. 2, 21) “Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у њега, него и да страдате за њега.“ (Флп. 1, 29) Може сваки хришћанин, као и толико браће, лажних хришћана, наћи начина да са силом и злом рачуне изглади по цијену своје душе, али онда престаје бити хришћанин. Истински хришћанин види у свом страдању знак Божије милости. Законици јудејски, немоћни су да се сили апостолске проповиједи супротставе другачије но батинама. “Избише их и забранише им да говоре о имену Исусовом и отпустише их. А ови онда отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за име његово.“ (Дап. 5, 40-41) “Не дај ми, Боже, колико поднијети могу”, каже се у нашем народу. И, заиста, Бог не допушта мука својим изабраницима преко њихових моћи. Апостол Павле снажи коринтске хришћане и вели им: “Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењима и крај, да можете поднијети“. (1. Кор. 10, 13) Бог даје снагу и издржљивост страдалницима. “Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.“ (Пс. 9, 9) Он не оставља оне који га траже (Пс. 9, 10) Од страдалника Господ узима бреме његово и окрепљује га. Не дозвољава да страдалник посрне. (Пс. 55, 22) “Јер Давид говори за њега: Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам.“ (Дап. 2, 25) Страдањем се калимо, преко мука се доказујемо. “На муци се познају јунаци“, каже се. Вриједност и истинитост наше вјере и наших дјела прокушава се кроз ватру страдања. “Свачије ће дјело изаћи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело, примаће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен а сам ће се спасити, но тако као кроз огањ.“ (1. Кор. 3, 13-15) Бог је залога и јамац нашег страдања. Са Христом страдамо, с њим се и прослављамо. (Рим. 8, 17) Наша страдања су осмишљена; разлога им знамо и због тога се страдања не стидимо већ се њима поносимо. Попут апостола Павла, и ми знамо коме смо повјеровали, (2. Тим. 2, 12) и за ким смо кренули. “Јер зато се и трудимо и бивамо срамоћени јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних.“ (1. Тим. 4, 10) Вјерним до саме смрти, Господ даје вијенац живота. (Откр. 2, 10) Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
  18. У новом издању емисије "Агапе" гошћа је била мати Ефимија (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.
  19. Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, био је гост у емисији "Духовници". Гостујући у наведеној емисији аутора Веље Павловића, предстојатељ Цркве Божје у Епархији будимској је нагласио да "смисао нашег живота јесте задобијање љубави и благодати Духа Светога"!
  20. У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље
  21. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством, уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија и вјерног народа, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Високопреосвећени је казао да је Господ оцима нашим говорио о великим Светим тајнама кроз пророке, а пуноћа Његовог јављања о Својој тајни, Тајни овога свијета, људскога живота и смисла човјечанства откривена је у рођењу дјетета Исуса у Витлејему. Подсјетио је владика да пророштва о Њему започињу од прадревних времена, од Адама и Еве, послије њиховога гријеха, када су погазили заповјест Божију и одрекли се живога Бога и Његове заповјести. Сваки од древних пророка је свједочио о Христовом доласку. “ И сва та пророштва су се остварила у овај свети дан Христовог рођења, дан Божића малог дјетета од Дјеве рођенога у коме су се сабрале све тајне неба и земље, који је творац, кроз кога је Господ – Бог Отац, створио небо и земљу и све што постоји. Кроз Њега је постало све што је постало. Он бјеше у почетку као вјечни Логос, вјечна Ријеч Божија у Богу. Као Бог, Ријеч Божија је постојала у Богу Оцу да би кроз Њега Бог Отац створио небо и земљу и све што постоји. И када је дошла пуноћа времена Господ је послао Сина Свога у овај свијет да посвједочи Себе и Оца Свога небескога, да нас научи да и ми њега називамо: Оче наш, који си на небесима.“ Даље је објаснио да не само да је Бог Отац Његов Отац од вјечности, него да је Отац свију нас и да зато увијек изговарамо ту дивну молитву коју смо од Христа научили, а у којој исповједамо и Тајну Свете Тројице: „Кад кажемо Оче наш, који си на небесима, онда исповједамо Бога Оца кроз кога је све постало што је постало. Да се свети име Твоје, име Његово које је изнад сваког имена јесте управо име Исус Христос, Син Божији, јединородни. Да се свети то име Његово, да буде свето и у нама, да кроз нас проговори Његово име. Да дође царство Твоје, то је Тајна Духа Светога, Трећега лица Пресвете Тројице.“ А откривањем Пресвете Тројице, казао је Митрополит, призван је и свијет и човјек нарочито, да испуни вољу Божију: да буде воља Твоја и на земљи као што је на небу. Настављајући тумачење молитве Господње, владика је појаснио да призив хлеб наш насушни дај нам данас, није призив на свакидашњи хљеб, већ је Он хљеб живота који силази са неба. Подсјетио је и на ријечи самога Господа: Ја сам хљеб живота који силази са неба, ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити. „Зато се назива надсуштаствени хљеб, кроз кога и овај земаљски хљеб и храна добија свој прави смисао, а кроз њега и људски живот и храна. И све што се догађа са човјеком, и тијело његово, постајући призвано да и оно буде обиталиште Духа Светога, и душа његова, такође. И човјек постаје биће кроз Њега и преко Њега, кроз Његово рођење и оваплоћење, и човјек постаје не само душа жива, него у маломе богочовјек. Прима у себе квасац богочовјечности, Божији квасац, и човјек који је рођен у овоме пролазноме свијету, и који је по својој природи смртан, он кроз то Христово оваплоћење и рођење постаје бесмртно, вјечно биће.“ Човјек је биће призвано не просто да се рађа на земљи, него да се силом Духа Светога и водом преобрази у биће вјечно, непролазно, бесмртно биће, и то је смисао људскога живота, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије: „И тај најдубљи смисао људскога живота се открива управо нама овдје на земљи кроз Христово рођење. Зато ми прослављамо Господа нашега на овај Бадњи дан, поздрављајући се и преко бадањака, који је симбол Њега као дрвета живота вјечнога и непролазнога. Прослављамо Његов рођендан – Божић, прослављамо Њега као малог, као Божића, као мало дијете рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и кроз Његово рођење прослављамо свако рођење.“ Посебно је истакао да је кроз материнство Пресвете Богородице призвано свако срце сваке мајке да постане срце Богомајке. И свако дијете кроз причешће Тијелом и Крвљу Христовом, тим надсуштаственим хљебом, призвано је да постане бесмртно биће, вјечно и непролазно: „За вјечност је рођен човјек, а не за смрт и пролазност, то је она најдубља тајна наше вјере хришћанске и овога дана и догађаја, којега данас прослављамо. Зато су хришћани најдубљи и најмудрији људи на земљи, јер прослављају не смртнога, пролазнога човјека, него бесмртнога, прослављајући Богочовјека, прослављају ту богочовјечност, која је Светом тајном крштења уграђена у људско биће и живот, у људско рађање и живљење на земљи, и у вјекове вјекова. Зато се на овај дивни и Свети празник поклонимо Оцу и Сину и Духу Светоме – Богу нашем“, закључио је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Свете литургије, честитајући празник, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је у пјесми анђела и пастира, коју и ми данас појемо, Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, садржан сав закон и призвање нас људи овдје на земљи: „Да прослављамо име Божије, које је изнад свакога имена и у коме је суд и правда, по Светоме Петру Цетињском, и да у исто вријеме, прослављајући име Божије, славећи Га на небесима, стварамо мир овдје на земљи. И да се васпостаља добра, благословена и мирна воља међу људима, међу свима народима. То је оно што је донио Господ Својим доласком у овај свијет, и то је оно на шта су призвани сви људи и земаљски народи. Мир Божији, Христос се роди!“ Ваистину се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У среду 25. децембра, када света православна Црква слави светог Спиридона Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе У богонадахнутој беседи владика Јован је између осталог рекао да данас наша света православна Црква слави великог угодника Божијег и великог Чудотворца. „Заиста, браћо и сестре, прослављамо светитеља који је живот свој саобразио животу Цркве Христове. Његов живот је био живот у Богу и због таквог живота свети Спиридон је постао обиталиште Духа Светога. Њега је Дух Свети учио шта треба да ради, куда да ходи, шта да мисли“. Још је Епископ рекао да су уста светог Спиридона говорила само о премудрости Божијој, а срце му је било испуњено разумом, знањем о вечним и непролазним стварима. Познањем тајни овог и оног света и смислу живота. Смисао живота је да воли Бога и ближњега свога, да више даје себе другима, него што тражи да други дају себе њему. Изнад свега светог Спиридона је красила вера и чисто срце. Био је човек велике вере, али и велике љубави. Био је човек великог богољуба и човекољубља. Извор: Епархија шумадијска
  23. На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, 14/27. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, протојерејâ: Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског и Петра Тривуновића, пароха у Чуругу, јерејâ: Драгана Јеремића из Епархије шабачке и Немање Дишића из Епархије браничевске, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је, између осталог, истакао: Данас света Православна Црква слави Празник који наш народ једном речју назива Крстовдан. Пуни назив гласи нешто другачије, проширен и конкретизован, будући да је више празника и дана у току Црквене године посвећено Часном и Животворном Крсту Господњем, а Крст се спомиње и у скоро свакој богослужбеној химни. Данашњи Празник Уздизања Часног Крста, као и сваки празник, има две димензије – историјску и духовну. Нема Васкрсења без Распећа, а и Распеће нема никакав смисао ако иза њега не следи Васкрсење. Господ је неправедно осуђен и бива предан римском намеснику Понтију Пилату да Га разапне на Крст, али Његовим Распећем Крст више није знак срамоте, него постаје оживотворавајућа сила, знак и оруђе нашега спасења. Господ говори: ,,Ко хоће да иде за Mном, нека узме Крст свој и иде за Мном”. Сама и најсветија Тајна Евхаристије врши се знаком Крста и благодаћу Духа Светог, навео је владика Иринеј у беседи по прочитаном јеванђелском одељку. У току свете Литургије, владика Иринеј рукоположио је ђакона Живка Рајиновића из Жабља у свештени презвитерски чин, а владика Исихије рукоположио је у свештени ђаконски чин ипођакона Слободана Ђурђића, вероучитеља из Новог Сада. После отпуста свете Литургије, владика Иринеј је честитао Празник свима присутнима, призивајући благослов Божји, Животворну силу Часног Крста Господњег и Спасоносну благодат његову, на све људе овога света. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  24. Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...