Претражи Живе Речи Утехе

У недељу пету Часнога поста, 18. априла 2021. године, у Богородичиној цркви у Земуну служена је света Литургија на којој се са својим свештенством сабрало мноштво благочестивог народа. Говорећи о прочитаном јеванђељском зачалу, ђакон Бојан Божић је подсетио на Преображење Господње које се одиграло недуго пре описаног догађаја у Јеванђељу и указао да треба да схватимо да «пут до Царства Божијег иде преко крста». Звучни запис беседе Голготски пут синови Заведејеви су потпуно превидели, нису схватили да Царство Христово нема никакве везе са земаљским. Подсећајући на речи блажене успомене Епископа Данила (Крстића) да најближе Христу у царству Његовом стоје двоје људи из народа Божијег – Пресвета Богородица и св. Јован Крститељ, ђакон Божић наглашава да је пут до Царства Божијег - смирење и служење другима. Извор: Радио Слово љубве

Преузето са адресе: https://youtu.be/mHxx2PX6v9E Званична презентација: http://otelders.org/ Превод приложила Снежана Стефановић.

* * * * * Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства. Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен. Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем.Смиренословље је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи. Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па,добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека. Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и Светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења. Ја заиста себе сматрам грешним и ништавним створењем. Како сазнати да ли је ово осећање искрено? Не мислим да ти тако сматраш. Иначе би се по понашању то одмах видело. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно. Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“. Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо. Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих. Како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца. Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то. Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом. Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. * * * * * На другом месту схиархимандиту Аврааму је постављено питање: Шта значи савет архимандрита Софронија Сахарова да „држимо свој ум у аду“ ? Да ли се говори о сећању на смрт или о неком посебном духовном труду, подвигу? Могу да замислим да држим ум на Страшном Суду али у паклу – нисам у стању. Том подвигу се архимандрит Софроније научио од свог старца – преподобног Силуана Атонског и то није адекватно за свакога. Тај подвиг је јако тежак, захтева духовно руковођење и чини ми се – висок духовни ниво. Зато је најбоље да тежимо једноставном смиравању себе, да се кајемо, и да се трудимо да усвајамо сваку смирену мисао о себи и можда ће благодат Божија деловати на нас тако да ћемо заиста доживети да смо достојни пакла. Шта тачно значи „држати ум у аду“ – ја, на жалост, не могу да кажем јер нисам то лично никада осетио, немам такво искуство и такав степен смирења. Када сам прочитао књигу „Старац Силуан“ и покушао да подражавам тог подвижника спуштајући ум у ад – тада се догодило да или ништа нисам успевао или се појављивала чамотиња, мрачно стање и зато сам оставио даље покушаје. Често човек који говори да је достојан ада заправо смиренослови (у лошем смислу ове речи – када само на речима делујеш смирен), јер је једно да нешто мислиш искрено о себи, а друго да понављаш неку изреку која ти не допире до срца. Антонију Великом је једном било откривено да је један обућар у Александрији успео више него он у духовном животу. Тада је Антоније отишао до њега и испоставило се да је тај човек имао дубоко смирење и сматрао да ће се сви у том граду спасити, а да ће само он због својих грехова вечно пропасти. И Антоније, као веома искусни подвижник је увидео да је тај човек на веома великом духовном нивоу, знао да то потиче од најдубљег смирења и сам је почео да чини на такав начин. Он је такође узео на себе овај подвиг – да од све душе себе сматра пропалим за вечност, као да је самога себе осудио на пропаст. Од тада су ову мисао, која изражава најдубље смирење, почели да зову „мишљу светог Антонија“. Након одређеног времена, можда након једног покољења монаха, неки подвижник је о себи говорио: „Ко данас може да носи мисао светог Антонија? Ја ипак знам једног човека који то може да ради.“ Подвижник је, наравно, имао у виду себе самога, али из смирења није то желео да каже наглас. Изгледа да је сматрао да у његово време – а то је био такозвани златни век монаштва – људи који су у стању да носе ту мисао више није било. То не значи да људи нису могли да понављају речи светог Антонија у уму – и ми сада можемо то да радимо. Али ако ми искрено почнемо да мислимо о себи на сличан начин доспећемо у такво очајање да не само да нећемо имати користи, већ се може десити и да пропаднемо од претераног терета, од те духовне тежине коју ми просто нисмо у стању да носимо. За ово је неопходни имати благодат, силу духа. А ако то немамо, онда ће нас оваква размишљања привести не до спасења, већ до пропасти. Ако су већ у древна времена, у четвртом или петом веку подвижници сматрали да нема људи који су у стању да носе такву мисао, шта да говоримо о нама који се огорчимо јер нам је неко залупио врата од келије. Како онда да држимо ум у аду! Хајде макар да га у манастиру задржимо. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: сам тај подвиг преподобног Антонија није смирење, већ је само средство за његово достизање. Најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (види Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем. схи-архимандрит Авраам Ридман Извор: sestry.ru

Једном је у храм дошао мој познаник и замолио за неку књигу о Матрони Московској. Књиге није било, али смо с узајамном радошћу и одушевљењем попричали о овој светици, похвалили смо је, гануто уздисали и изразили одушевљење. Највише нас је зачудило то што је она, са световне тачке гледишта, била апсолутно немоћна и бескорисна особа. У њој није било ничега што свет воли и поштује. Ни образовања, ни власти, ни богатства, ни лепоте. Ни-че-га. Уместо свих пожељних особина она је у изобиљу имала немоћ. Тачније – слепило и непокретност. Само замисли себе на месту непокретне и слепе старице, само замисли беспомоћност и зависност од туђе бриге и осетићеш као да те ударила струја. О каквој светости овде може бити говора? Наши старачки домови су препуни сличних несрећних стараца. И шта, да ли сте тамо видели много светости? Али чудо и јесте то што је кроз човека који је наизглед беспомоћан, али који се моли и не очајава, Христос у овом случају показао Своју велику силу. „Сила се Моја у немоћи остварује,“ – сећам се док ово размишљам. И још: „И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ниједно тело пред Богом“ (1 Кор. 1: 28-29). Разговор о Матрони се завршио оставивши у души мешавину радости и чуђења, познаник и ја смо се опростили, а мој ум је некако сам наставио тему. „Христос је много пута показао и наставља да показује Своју силу, – говорила је мисао идући својим током, – кроз немоћне људе, који ништа не значе, на којима је световно око лењо да задржи свој поглед. Богаљи, јуродиви, туђиноватељи јесу проводници силе Господње. И то је због тога што је ‘унизио Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту’“ (Фил. 2: 7-8). „Узео је на Себе наше немоћи и понео болести.“ Ове истине вере, које су формално одавно и многима познате, у стању су да, уколико дубоко размишљамо о њима, растопе срце и одведу човека на такву мисаону дубину у којој сати лете као минути. Обузет многобројним мислима размишљао сам и о следећем. Христос није желео да прима славу од људи, ни да делује у оном духу и стилу који су од Њега очекивали и који би им се сигурно свидео. Ево, замислимо за тренутак да не иде пешке, већ да јаше коња или да га робови носе на раменима у носиљки. У принципу, покушајмо да замислимо слику стилистички супротну јеванђељском опису Месијиног понашања. Окружен је гомилом народа и то Му се свиђа. Храни гладне и исцељује болесне с таквим изразом с којим римски патрициј баца просјацима ситне новчиће. У Његовој свити нема ниједног рибара, већ су само познаваоци закона и највиши клир храма. Исто тако дарује вид слепима и чисти губавце додиром, само им не забрањује да говоре о томе. Напротив, каже: „Иди и свима испричај шта ти је Месија учинио.“ Носи лепу и богату одећу. Кожа Му је увек беспрекорно чиста, од Њега се увек шири танани и префињени миомирис. Благонаклоно дозвољава да Му људи целивају руке и трагове стопа на песку. Његова трпеза је раскошна. Највећи богаташи се утркују да Га угосте и он пристаје по реду. Цареви и најплеменитије велможе желе да се сретну с Њим. Он се повлачи с њима у тајне одаје како би водио сложене разговоре о политичкој судбини Израиља. Ови разговори нису намењени свачијим ушима. „То није мој Господ! – уздрхтаће хришћанско срце. – Нећу се поклонити таквом Месији,“ „Христос не би могао тако да се понаша.“ Да, не би. Да, Он није такав. Али Израиљци су очекивали управо оваквог Месију. Такав вођа, који спаја у себи особине зналца Светог Писма и верске традиције, особине моћног политичког лидера, а притом чудотворца, паметног, снажног и неустрашивог човека, који се поноси собом, својом мисијом и својим народом – такав вођа би испунио њихова очекивања. Испунио би, али тај човек не би био Христос. Прави Христос је све урадио другачије. Оквири људских представа о Њему су Му или превелики као што је сину превелик очев сако, или су ништавно мали. Само што Му ови оквири никад не одговарају. Ми желимо величину, а Он је занемарује. Ми жудимо за упадљивошћу и ефектношћу, а Он је толико једноставан да без дејства Светог Духа нико Исуса неће назвати Господом. Ми смо уверени у то да Он треба да руководи масама и да буде свима видљив као вођа. А Он одлази на пуста места и дуго се моли. Ми желимо да Он да одговоре на глобална питања, да се умеша у светску политику и да можда стане на њено чело. А Он стално и непрестано говори о срцу. И још – о покајању, о милости, о духовном сиромаштву. Не, истински Месија остаје загонетка за данашњег човека, исто као што је био неодгонетнута загонетка за човека из ранијих епоха. Ми – о, тешко нама! – свако мало не желимо Христа, већ антихриста; тражимо светског политичког лидера, а не кротког Исцелитеља срца. Баш као у Јеванђељу: „Желимо да дођемо, да Га неочекивано узмемо и начинимо царем, али се Он удаљио“ (В.: Јн. 6: 15). *** Сам јеврејски народ се не би обрадовао да је Месија деловао у духу земаљских властодржаца. И без тога вечито спреман да подигне устанак јеврејски народ би се с таквим вођом као што је Исус као један човек подигао у борбу против Рима. Првосвештеници су одлично схватали шта би се после десило. Рим је владао светом, а Римом је владао, по мишљењу Римљана, божански император. Двојица вођа с божанским достојанством не могу заједно живети у једној земљи. Римско царство би кренуло у рат, неизбежан и немилосрдан, против Месијанског царства Израиља на челу с Исусом. „Доћи ће Римљани и завладаће и нашим местом и нашим народом,“ – говориле су уплашене верске вође. Односно, одушевљење народа и масовно идење за Христом неизбежно ће довести до бунта, а бунт ће довести легионе у Свету земљу и онда ће сви имати невоље. Кајафа је управо у одговор на основане страхове изговорио своје злослутно пророчанство: „Боље је за нас да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне“ (Јн. 11: 50). „Један Човек“ и јесте умро на Крсту од руку Римљана, не дозволивши да римски мачеви буду исукани против целог народа. *** А како бисмо ми, бивши пагани, могли да поверујемо у Бога Живог, како бисмо могли да се окренемо ка Њему, да није било Христовог смирења? Да није дошао ради свих, као Друг сваког човека, већ искључиво као Месија јеврејског народа, зар би нам Јевреји дозволили да приђемо „њиховом“ Месији? Због свог националног егоизма и крајње гордости они никоме не би дозволили да приђе ни на пушкомет Свецу Израиљевом. Правде ради рећи ћемо да би на месту Јевреја тако поступио сваки народ, пошто сви људи једнако болују од гордости. Значи, Христос, овај живи Пут ка дому Оца, могао је постати Господ свих и Слава свих само у случају да Га Јевреји одбаце, у случају њиховог презривог неразумевања и слепог одбијања. Али и то је милост пошто су „они (Јевреји) сад непослушни како бисмо ми (некадашњи пагани) били помиловани“ (Рим. 11: 31). Одбачен од Јевреја Он је постао Спаситељ свих, не престајући да испуњава пророчанства и да буде истински Месија јеврејског народа. А одбачен није могао бити осим кроз такав начин живота и проповеди који људи од Њега нису очекивали. Сада је прави час да цитирамо надахнути усклик апостола: „О, дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаје ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Рим. 11: 33-34). *** Он је и милостив и силан; и јак и смирен. Његова кротост нас повремено спречава да у Њему видимо Судију. Његова једноставност у први мах разоружава, а касније веома плаши. Он не воли да спознају о Себи шири кроз спољашње ефекте налик на земаљску славу и величину, већ кроз снагу речи и дела, која чине Његове слуге: апостоли, јеванђелисти и праведници. Ови Христови пријатељи у сва времена делују исто. Иако су простодушни, ипак су снажни силом Божјом. Као Христос, избегавају буку и величину да сви виде; као Христос, не траже славу за себе; често су, као Христос, понижени и одбачени – поседују оружје, „силног Бога за рушење утврђења “. Овим оружјем они „руше замисли и сваку охолост, која устаје против познања Божјега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (В.: 2 Кор. 10: 3-5). Они нас не воде ка вери у Спаситеља по спољашњем изгледу, већ унутрашњом снагом. У њима препознајемо угоднике Божје, не по лишћу, већ по плодовима. Захваљујући њима јачамо у спасоносној вери. Захваљујући њима с времена на време се као деца радујемо чистом радошћу која је ретка у овом свету. Ето, тако смо се мој познаник и ја обрадовали у оно време због Матронине светости и због силе која се у немоћи остварује. Извор: Православие.ру

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је на дан Преподобног Макарија Египатског, 1. фебруара у храму Светог Архангела Гаврила (Врбичка црква) у Аранђеловцу, служио Свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Александар Миловановић и Иван Теодосић, јереји Милош Митровић и Милош Мијатовић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Александар Бабић. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Епископ Јован је након читања Светог Јеванђеља окипљене вернике поучио беседом. На самом почетку је говорио о Преподобном Макарију Египатском кога данас наша Света Црква прославља и о његовој највећој врлини која га је одликовала и уздигла ка Господу. Та врлина јесте смирење. Свети Макарије нас поучава својим животом да нам је смирење неопходно за молитву, за пост и за сваки напредак у нашем хришћанском животу. Владика је рекао: “Онај човек који има смирење он личи на Христа”. Епископ је набрајао врлине које треба да одликују правог хришћанина, а то су љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, смирење и ко поседује у себи те врлине то је човек над којим нема закона. Нема закона који може да осуди врлинског човека јер је његов живот проткан врлинама. Још је нагласио и да је љубав једна од правих одлика хришћанина, али и да љубав не суди, јер ако некога волимо према њему никако не можемо бити преки у суду. Да бисмо били исправни верници ми у своје срце прво треба да сместимо Бога, а потом у њега можемо населити и све добро овога света. Само ако ходимо путем Божијим ми ћемо испуњавати Божије заповести, а љубав, љубав је оно што нас изграђује. Извор: Епархија шумадијска

У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања! Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима (l.Kop. 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин. Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја. Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3). За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста. На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија! Извор: Православие.ру

У четвртак 03. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 106. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да: “Оно што је говорио Господ на Земљи, односи се на све време и на вечност. Господ је казао да свако ко хоће да живи побожно, биће прогоњен. Ако човек страда ради имена Божијег, онда је то на корист. Ако страда због сопственог ега и сујете, онда је потребно да се исправља и труди, а Господ ће помоћи. Господ нас не оставља обесхрабрене и свима поручује: “Трпљењем својим, спасавајте душе своје!”“, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

О задужбини краља Милутина- манастиру Бањска разговарали смо са Игуманом ове Светиње протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Звучни запис емисије О кандилу вјере у манастирском бисеру на рјечици Бањској, манастиру Бањска посвећеном Светом архиђакону Стефану, задужбини Светог краља српског Стефана Уроша II Милутина, који Бањску одреди за своју гробну цркву, разговарали смо са Игуманом ове Свете обитељи Протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Отац Данило говорио је о историјату ове древне Светиње из 14. вијека, изграђеном у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији, њеној умјетности, страдању, обнови и животу у овој Светињи. Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за српски народ. Молитвама светог архиђакона Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживио. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г. са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа. Отац Данило је први монах који је замонашен у овој Светињи након њене обнове 11. новембра 2004. године у навечерје ктиторске славе ове Светиње, Светог краља Милутина. Отац Данило, рођени Призренац, говорио је и о свом дјетињству у Призрену, животу прије и после ратних страдања у овом граду и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона, који је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. „Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Извор: Радио Светигора

У четвртак 05. септембра 2019. године, када наша Света Црква обележава оданије празника Успенија Пресвете Богородице, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма и појање ученика IV разреда крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог: Матеје Димића, Стефана Перића и Дејана Костића. Звучни запис беседе Беседећи након прочитаног 54. зачала Јеванђеља од Луке, Владика Јован је подцртао оно што народ осећа према Мајци Спаситеља рода људског. “Смирење је Пресвету Богородицу учинило Богородицом. Тамо где је смирење, тамо је све искрено и поштено, а смирење је извор свих добродетељи људске. Ту почињу наша осећања према Богородици Марији и наше сазнање о Христу као Богу и човеку. Зато свети Симеон Богопримац говори Богородици да ће мач пробости срце Њено. Док са материнском тугом стоји под Крстом Господњим, Син Божији јој говори да ће јој испунити шта год да иште од Њега. Она од Сина свога тражи само једно: да спаси и помилује род људски. Зато је потребно да се Њој молимо, јер је Христос све учинио преко Мајке своје”, поучио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Света литургија на осму недјељу по празнику Педесетнице служена је у манастиру Савина у Херцег Новом. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља вјерницима сабраним на Светом богослужењу ријечима литургијске проповиједи обратио се Игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је, између осталог, казао да су кротост, смирење и дуготрпљење темељ љубави нелицемјерне. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

У манастиру Савина данас је молитвено прослављен Тројичиндан. Бесједом се великом броју сабраних вјерника на Светом богослужењу обратио игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је вјерни народ поучио о смислу и значају празника Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

У уторак, 26. фебруара 2019. године, када наша Црква слави преподобног Симеона Миротичивог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову. Првојерарху шумадијском Господину Јовану су саслуживали протојереј - ставрофор Синиша Марковић, протојереј Горан Ђерковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Сретко Петковић, ученици богословије Светог Јована Златоустог г. Дејан Симић и г. Бојан Ђурић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у беседи рекао: “Лоза Немањића браћо и сестре изродила једну читаву плејаду светитеља и угодника Божијих из рода нашега и то је оно што краси читаву државу, читав свет, дакле светитељи Божији и угодници Божији, браћо и сестре. Један византијски цар је рекао да величина једнога народа, једне државе не састоји се у величини те државе, да ли је оволико хиљада километара велика или онолико. Величина једног народа, каже он такође, није ни у његовом броју. Величина свакога народа и државе јесте онолика колико је народ те државе изродио светитеља и угодника Божијих. Ако је то тачно, а и јесте, наш народ и наша држава иако је и по броју и по обиму мала, заиста је велика, велика браћо и сестре. Немате скоро у историји рода људскога да у једном малом народу, једној династији има толико светитеља као што је наш српски народ. То је за похвалу. За нас је то велика похвала и хвала Богу, али за нас је то и велика одговорност која се огледа у томе да преиспитамо себе, да ли заиста следујемо, тим нашим светитељима, њиховим путевима, као што су они ишли путем Христовим, или идемо путем својим који измислимо па мислимо, е ја ћу на овакав начин да идем у рај, ја ћу на мој начин да идем у Царство Небеско. Не, немој да се заваравамо, и ако тако мисли, да ли то био Владика, свештеник, хришћанин, монах , монахиња, грдно се заваравају браћо и сестре. Сваки од нас који тако мисли, уствари он је сав у гордости, у сујети. Мало нешто се поштапа, да тако кажем и својим светитељима и црквом , али он спроводи своје. И само је моје то што је исправно и готово је. Дакле, ту нам ако тако живимо и тако мислимо, ту нам браћо и сестре не помаже ни наша молитва ни пост, ни ништа, шта нам вреди и молитва и пост и бдење ако немамо смирења, ако немамо послушности, ништа нам то не вреди. Јер смирење и послушност уводи човека у Царство Небеско. То смирење и послушност је пројавио највише Господ наш Исус Христос”. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Преподобног Максима Исповједника, у недјељу 3. фебруара 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Сабранима се обратио Преосвећени Епископ Јоаникије, говорећи о прочитаном зачалу из данашњег Светог Јеванђеља, које се односи на жену Хананејку, која је са великом вјером и трпљењем молила Господа да излијечи њену болесну кћер. „Људи су најосјетљивији када имају тежак породични проблем, када им треба лично помоћ, када су у биједи, тјескоби, болести. Хананајци су у то вријеме били одвојени од Јевреја и углавном су били незнабошци, пагани, припадали су другој вјери. Међутим, ова жена се обраћа Господу ријечима: Помилуј ме Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Има ли веће потребе него кад родитељ моли за своје болесно дијете? То је посебно осјећање, јединствено“, казао је Владика. Господ не одговара, не зато што је неосјетљив на људску патњу, него хоће, наглашава Епископ Јоаникије, да се покаже њена вјера, трпљење и смирење. „Она наставља и, већ, почиње досађивати, па апостоли кажу Господу да је отпусти, јер их много узнемирава. А Он говори: Ја сам послан само изгубљним овцама дома Израиљева. Тиме јој даје до знања да није послат да Хананејцима помаже, него само Јеврејима. На неки начин, Господ чини уступак народу из кога Он потиче. То је, ипак, само споља, унутра Он, већ, гаји велико саосјећање према јадној жени и њеној патњи“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Хананејка је и даље упорна, а Он, опет, каже нешто што је било „угодно“ за уши Његовог народа: Није добро узети хљеб од дјеце, па бацити псима, јер су Јевреји тог времена мислили, а и данас то, понекад, можемо чути, да су сви други народи пси, а они изабрани, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Та жена се толико смирава, па каже: Господе, али и пси купе мрве са трпезе господара њихових. У том моменту долази до изражаја њена вјера, њено смирење, трпљење и Господ је услишава. Она је могла да у сваком моменту нађе разлог да оступи: онда када се чини да Господ није чуо, други пут кад каже да је послат само Јеврејима и трећи пут кад каже да није добро да се узме хљеб од дјеце и баца псима. Али, она све те привидне препреке превазилази“. „Ослонила се на безгранично Божје човјекољубље. Она је то срцем осјетила, а то што ће бити тешкоћа у дијалогу примила је на себе. И само је ишла напријед, показујући све већу вјеру, све веће стрпљење и смирење“, указао је Његово Преосвештенство. Додао је да је примјер ове жене јединствен, јер се у њему сагледава велико смирење. „Смирење је безгранично повјерење у Божју милост, то је лице и наличје и она је осјетила унапријед безобалну љубав Божју, а све остало је схватила као искушења која пролазе, била услишена и, како каже Свети јеванђелист: Кћер њена оздрави тог часа“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије. По Владикиним ријечима Господ је, много пута, код других народа, незнабожаца налазио примјере који су показали већу вјеру, него они који су се називали вјерним. „Бог љуби свакога и све нас воли као милу дјецу, све нас призива и свима нам треба покајање, а примјер ове жене Хананејке, која је до тада третирана као незнабошкиња, је примјер за све вјерујуће како треба да се молимо Богу и како ћемо бити услишени“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка