Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'служби'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о задушницама, као и благословеном значају заупокојених служби и личних молитава за упокојене. Црква Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква, узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.” Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си ти исти, Спасе наш рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Срећан рођендан госпођи Бранки Веселиновић! 103 године посвећене уметности глуме 103 године несебичног давања себе ближњима. 103 године посвећене деци. То су 103 године у служби добра, а то је увек и служба Богу. Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  3. Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића у служби прикривања апологије усташтва Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“? Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци. Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“. Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио. Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом. Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету) . Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију? Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком). Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе. Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“. Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж. О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран. На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње. Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа. Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина. Др Александар Милојков, теолог
  4. Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“? Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића у служби прикривања апологије усташтва Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“? Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци. Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“. Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио. Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом. Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету) . Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију? Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком). Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе. Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“. Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж. О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран. На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње. Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа. Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина. Др Александар Милојков, теолог View full Странице
  5. У уторак 29. децембра, Његово Преосвештенство Епископ Г. Силуан, уз саслужење свештенства Сиднејског намесништва, служио 40-дневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати. Епископ је у својој беседи истакао да је блаженопочивши Свјатјејши у време великих испита и изазова целога себе давао у служби Богу и своме роду и подсетио на његове речи приликом посете петом континенту да наставимо путем Светога Саве а то је путем јединства, и да на сваком месту где год се налазили, на било ком позиву и служби, да будемо истински следбеници Господа Христа и Његове науке. ВЕЧАН МУ СПОМЕН! Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  6. Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR
  7. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о задушницама, као и благословеном значају заупокојених служби и личних молитава за упокојене. Црква Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква, узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.” Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си ти исти, Спасе наш рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Адвокат Божо Прелевић је, гостујући у емисији Pregled dana у продукцији Nеwsмаx Аdria, емитованој на телевизији Nova S, 21. септембра 2020. године, изрекао низ клевета на рачун Eпископа бачког г. Иринеја. Г. Прелевић је из само њему знаних разлога и без икакве аргументације, потпуно паушално и злонамерно, довео у везу Епископа бачког г. Иринеја са актуелним оптужбама за отмицу студента Марка Жаркова против Епископа ремезијанског г. Стефана. Истина је да се Марко Жарков овим поводом никада није службено обратио Епископу бачком нити Епархији бачкој. Једина веза између студента Марка Жаркова и Епископа бачког јесте благослов за упис на Православни богословски факултет који је именовани, као кандидат са територије Епархије бачке, добио 2013. године, као и благослов за упис на Академију за уметност и консервацију Српске Православне Цркве који је тражио јер је схватио да није ,,кадар да настави започете студије“ и изразио жељу да се пребаци на Академију, како је навео у својој молби од 17. августа 2016. године. Колико је Епископ бачки био незаинтересован за студента Жаркова, показује и чињеница да му је два пута дао благослов за упис на високе школе Српске Православне Цркве и да га је стипендирао све док је испуњавао услове за стипендију. Адвокат Прелевић у служби своје истине ово, разуме се, прећуткује. Због тога је очигледно да помињање Епископа бачког г. др Иринеја од стране г. Прелевића није у служби правне помоћи његовом клијенту него искључиво у циљу безочних клеветничких напада на епископа Иринеја који својим животом и часном службом у Цркви сведочи истину. Kоме смета истина и коме смета њен непоколебиви сведок није тешко разабрати ако се узме у обзир чињеница на којем медију је организовано гостовање наведеног адвоката и ако се снимак прегледа од почетка до краја. Потпуно је јасно и у чијем интересу је адвокат Прелевић свој отров излио баш на епископа Иринеја. Јасни су и разлози и интереси због којих је препоштени Прелевић, у свом познатом стилу још из времена неких других истрага у којима је он водио главну реч, а истина остала у мраку, приграбио себи право да ,,експертски“ коментарише односе унутар Српске Цркве и да оцењује рад Његове Светости Патријарха, Светог Архијерејског Синода и епископата Српске Цркве уопште. Kористити ову оптужбу студента као параван за медијску хајку против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха и Светог Синода и, коначно, против епископа Иринеја, више је него неморално и не може се назвати објективним новинарством или адвокатским заступањем интереса клијента. На делу је класична злоупотреба и медија и читавог случаја који је у надлежности Његове Светости Патријарха српког г. Иринеја и нема никаквих додирних тачака са Епископом бачким др Иринејем. Иако је Прелевићу то добро знано, он свесно обмањује јавност и доводи гледаоце у заблуду и, без икакве задршке и макар привидне пристојности, епископа Иринеја назива погрдним именима и неаргументовано, таблоидно му приписује разна непочинства. Да пласирана неистина буде уверљивија, побринула се водитељка емисије која се није оградила од изречених неистина, клевета и увреда, на шта је закон о јавном информисању обавезује. Да ли је Прелевић говорио истину о епископу Иринеју или је прелестио или свесно обмањивао јавност, брзо ће се показати. Исто тако се надамо да ће и случај именованог студента бити што пре разрешен, а свако коме се кривица докаже бити приведен к познанију права. Из Kанцеларије Епископа бачког Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Адвокат Божо Прелевић је, гостујући у емисији Pregled dana у продукцији Nеwsмаx Аdria, емитованој на телевизији Nova S, 21. септембра 2020. године, изрекао низ клевета на рачун Eпископа бачког г. Иринеја. Г. Прелевић је из само њему знаних разлога и без икакве аргументације, потпуно паушално и злонамерно, довео у везу Епископа бачког г. Иринеја са актуелним оптужбама за отмицу студента Марка Жаркова против Епископа ремезијанског г. Стефана. Истина је да се Марко Жарков овим поводом никада није службено обратио Епископу бачком нити Епархији бачкој. Једина веза између студента Марка Жаркова и Епископа бачког јесте благослов за упис на Православни богословски факултет који је именовани, као кандидат са територије Епархије бачке, добио 2013. године, као и благослов за упис на Академију за уметност и консервацију Српске Православне Цркве који је тражио јер је схватио да није ,,кадар да настави започете студије“ и изразио жељу да се пребаци на Академију, како је навео у својој молби од 17. августа 2016. године. Колико је Епископ бачки био незаинтересован за студента Жаркова, показује и чињеница да му је два пута дао благослов за упис на високе школе Српске Православне Цркве и да га је стипендирао све док је испуњавао услове за стипендију. Адвокат Прелевић у служби своје истине ово, разуме се, прећуткује. Због тога је очигледно да помињање Епископа бачког г. др Иринеја од стране г. Прелевића није у служби правне помоћи његовом клијенту него искључиво у циљу безочних клеветничких напада на епископа Иринеја који својим животом и часном службом у Цркви сведочи истину. Kоме смета истина и коме смета њен непоколебиви сведок није тешко разабрати ако се узме у обзир чињеница на којем медију је организовано гостовање наведеног адвоката и ако се снимак прегледа од почетка до краја. Потпуно је јасно и у чијем интересу је адвокат Прелевић свој отров излио баш на епископа Иринеја. Јасни су и разлози и интереси због којих је препоштени Прелевић, у свом познатом стилу још из времена неких других истрага у којима је он водио главну реч, а истина остала у мраку, приграбио себи право да ,,експертски“ коментарише односе унутар Српске Цркве и да оцењује рад Његове Светости Патријарха, Светог Архијерејског Синода и епископата Српске Цркве уопште. Kористити ову оптужбу студента као параван за медијску хајку против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха и Светог Синода и, коначно, против епископа Иринеја, више је него неморално и не може се назвати објективним новинарством или адвокатским заступањем интереса клијента. На делу је класична злоупотреба и медија и читавог случаја који је у надлежности Његове Светости Патријарха српког г. Иринеја и нема никаквих додирних тачака са Епископом бачким др Иринејем. Иако је Прелевићу то добро знано, он свесно обмањује јавност и доводи гледаоце у заблуду и, без икакве задршке и макар привидне пристојности, епископа Иринеја назива погрдним именима и неаргументовано, таблоидно му приписује разна непочинства. Да пласирана неистина буде уверљивија, побринула се водитељка емисије која се није оградила од изречених неистина, клевета и увреда, на шта је закон о јавном информисању обавезује. Да ли је Прелевић говорио истину о епископу Иринеју или је прелестио или свесно обмањивао јавност, брзо ће се показати. Исто тако се надамо да ће и случај именованог студента бити што пре разрешен, а свако коме се кривица докаже бити приведен к познанију права. Из Kанцеларије Епископа бачког Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. септембра 2020. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Драган Павловић, презвитер Иван Штрбачки, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Саша Глишић. Поред многобројног верног народа, празничном богослужењу молитвено су присуствовали генерални директор ЈКП Београд мр Драган Балтовски, управник Централног гробља г. Владимир Гулишија, као и чланови Црквеног одбора. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Велико ми је задовољство што се данас, налазим међу вама. Примећујем, да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали, нити небитни, и свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам, још за који тренутак, задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, а с друге стране, уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви, говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска Православна Црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању, направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А, ипак, можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи, није, и не може бити, истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у Тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културалне околности које одређују, никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери, свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати као промена епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу нису ни вредности јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредо постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција, које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни човек, а посебно постмодерни човек је окренут ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном“ тржишту међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити опште подразумеване за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве, него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци, све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава ка ком моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, било које природе он био укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак, карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да отшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидљиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани, на тај начин, чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те, тако, стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се, овде, усудио да вас замолим, да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико замишљали да су нека друштва (византијско, античко…) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства Небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епоси која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости, осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро, а шта је лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може за дуго времена да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али то може да се деси мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или обоје, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо надаље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренција и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је Он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „looser“-a, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни лузер. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да Га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из „Политике“ од прошлог лета (2011.), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип „Nike“ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба… Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају… Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у „Nike“ дуксерицу или у плазма телевизор!?“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном и постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „new age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама али и променама у типу религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, па самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидно и заокупљено сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци, нпр. о Царству небеском а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести…“. Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здрав, да што дуже буде млад и безбрижан, да буде леп и да удобно живи. Али исти такво дете, а и одрастао човек, хоће да верује уколико је могуће да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека или ћемо да останемо, или да се трудимо да останемо аутентични хришћани, под условом наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима и прихватања, у љубави и са расуђивањем, савремене епохе у циљу њеног преображавања. У циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може да нам деси да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, жели да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете да му говорите о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у new age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји и представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује или да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо да веру озбиљно преносимо деци, а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, а што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво јер би то спадало у сферу утопије али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије и да тако буду и пример за шире друштво и места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке - да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она има у савременом друштву изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности је обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва и што би било признато и од стране самог тог друштва, макар оних искрених, да на тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији али, ипак, сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга, обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић Извор: Саборност
  12. Село Подграб недалеко од Пала смејштено на древном путу који води од Пала ка Прачи, Устипрачи и даље ка Вишеграду данас је, 28. маја 2020. године, свечано дочекало и прославило велики празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) иначе и крсну славу своје цркве посвећене овом великом празнику, који је и филијални храм парохије Прачанске у Прачи. Свету архијерејску литургију служио је Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански уз саслужење: протојереја-ставрофора Илије Чупића, протојереја: Марка Билинца и Немање Манџића, јереја Бојана Кулашевића и ђакона Будимира Гардовића. На крају свете литургије благословљени су славско кољиво и славски колач и обављена је славска литија. У бесједи на тему Спасовдан – дан нашег Спаситеља Високопреосвећени је потсјетио вјернике на историјске оквире библијског догађаја Вазнесења те истакао тајну овог великог празника. ''……….. тајна овог празника је ономе што нам сведочи свети апостол и јеванђелист Лука на крају свог јеванђеља, а које данас чусмо. Прије свега, апостоли су били збуњени оним што се све десеило и дешавало од Великог петка и сумњичави према свему ономе што су и чули и видјели. Разумјевши помисли њихове док су били сабрани у зборници на Сиону васкрсли Господ им прилази и пита их: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша?... Господ им још једном открива да све што се са Њим десило писано је у Закону мосијевом, пророцима и псалмима. Још једанпут их потсјећа да је он Месија и Избавитељ, али и да се враћа Оцу његовом и Оцу нашем који је на Небесима… Свети апостол Лука открива да ''им (апостолима) отвори ум да разумију Писма''… На крају он их опет потсјећа на оно што им је и раније говорио да ће им послати Духа утјешитеља који ће их утврдити у вјери, у знању и вјерности Богу ида ће пребивати на њима….. ''И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; и ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине''… Тек пошто им је отворио ум да разумију Писма и потсјетио их да чекају Духа Светога да се излије на њих изведе их на Маслинску гору и на локалитету који се зове Витанија узнесе се на небеса на њихово опште запрепаштење. …'' Извор: Митрополија дабробосанска
  13. Све службе у Епархији ваљевској су ефикасне и радиле су неометано у периоду од престављења Господу Епископа ваљевског Г. Милутина, 30. марта 2020. године, до данашњег дана. Сви пројекти које је он са великом љубављу и пажњом започео су настављени, организован је четрдесетодневни парастос драгом духовном оцу, а у догледно време прионуће се планирању нових пројеката. Овим речима би се укратко могла описати посета протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског заменика блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископу шабачком Г. Лаврентију, администратору Епархије ваљевске, приликом које је поднет извештај о свему ономе што су службе Епархије ваљевске реализовале у претходном периоду. Изразивши задовољство постигнутим, Епископ Лаврентије најавио је да ће ускоро доћи у Ваљево и са епархијским службеницима детаљно поразговарати о даљим плановима. Рекордер по епископском стажу (53 године активне службе), Владика Лаврентије неким свештеницима из Ваљева је школски друг, некима је благословио одлазак у богословију, неке рукоположио… Њихове поздраве, као и поздраве свих који служе у Ваљевској епархији, овом приликом пренео му је протонамесник Филип Јаковљевић. Обрадован пажњом, Владика Лаврентије узвратио је поздравима и обиљем благослова за све у Епархији ваљевској. Да њихови напори уроде плодом и да достојно наставе дело блаженоуснулог Владике Милутина. Извор: Епархија ваљевска
  14. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Црној Гори је у данима кад су сви угрожени најнеопходније грађанско јединство, казао је протојереј Митрополије црногорско-приморске Никола Пејовић, поручујући да није моменат да једни другима пребројавамо грешке и пропусте. Он је нагласио да је ситуација довољно озбиљна и да се људи осјећају несигурно, уплашено и да не треба тражити дежурне кривце. “Грађанско јединство свих у Црној Гори је неопходно, јер нам је оно изнад свега потребно у овим данима када смо угрожени сви, без разлике”, рекао је Пејовић агенцији МИНА. Он је замолио све, “а нарочито уреднике појединих медија, да престану са оптуживањем Цркве за све и свашта”. “Уносити конфузију и подстицати на мржњу у овим околностима није мања опасност од новонастале пандемије. Они који се тиме баве наносе много већу штету са далекосежнијим последицама, јер нам борба за опстанак и преживљавање слиједи и након епидемије”, оцијенио је Пејовић. Према његовим ријечима, треба сачекати да тренутна епидемиолошка ситуација прође, па ће се лако сагледати гдје је ко гријешио и је ли се нешто могло учинити боље. “Црква, од самог почетка, све ради у складу са државним прописима, и тако ће бити и у наредним данима”, поручио је Пејовић. Према његовим ријечима, ако неко не познаје или неће да разумије поредак црквених служби и начин њиховог обављања, треба да се упозна са њима јер су оне дио вјековне црногорске традиције и културе. Пејовић је подсјетио да је прије изричите забране окупљања грађана на црквеним службама, редовна молитва била у свим црногорским градовима, у складу са здравственим мјерама, и да нема разлога да се Цркви ставља на одговорност било шта у вези са ширењем епидемије, прије него се утврде непобитне чињенице. Он је рекао да је МЦП данас уплатила новац за куповину техничке апаратуре потребне за рад здравствених установа, и то за седам монитора и шприц пумпи, од којих је по један намијењен за болнице у Цетињу и Никшићу, а остали за Клинички Центар у Подгорици. “У договору са управама болница у неколико црногорских градова, та ће опрема ових дана бити уручена тамо гдје буде најнеопходније”, рекао је Пејовић. Он је навео да су Православна црква и њени вјерници претходних мјесеци показали личну и друштвену одговорност и достојанство. “Веома смо поносни на све наше вјернике, на њихову спремност да послушају и разумију потребу да се лише за тренутак оног најсветијег најузвишенијег права, пуну слободу вјероисповијести кроз практиковање вјере одласком у храмове и присуством на богослужењима, зарад ширег друштвеног интереса”, истакао је Пејовић. То је, како је навео најбољи показатељ одговорности, што нажалост није случај са поменутим новинарима и медијима. Пејовић је позвао све православне вјернике, који се интересују како ће провести предстојеће празнике, да се у погледу одржавања будућих служби као и по питању њихових личних духовних потреба владају на основу званичних епархијских саопштења и упутстава које долазе од парохијског свештенства. Пејовић је апеловао да се вјерници не поводе за квази-црквеним кампањама које се врше путем друштвених мрежа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Имајући у виду да наука стално напредује, да ли је тај напредак финкционалан и од чега зависи да ли ће напредак медицине науке бити у служби човека? Да ли и колико човек води рачуна о сопственом здрављу, када је под теретом свеопште кризе принуђен да води борбу за голу егзистенцију? Да ли је криза у којој се налазимо, узела свој данак и у здравству? Да ли су тегобе на које се жале пацијенти, реалне или се ради о потреби пацијента поготово у поодмаклим годинама да буде саслушан од стране лекара? Звучни запис емисије Ово су нека од питања на која ће одговорити гошћа емисије "Кво вадис Србијо" на таласима Радио-Беседе - госпођа др Драгица Видачић Јанков, специјалиста медицине рада из Новог Сада. Емисију доносимо из архиве Радио-Беседе.
  17. Сајт "Борба за веру" објавио је измишљени интервју са непостојећим. "др Србољубом Петровићем из САД" - пљување по епископима, СА Синоду и Патријаршији са циљем прављења раскола. Фотографија "др Србољуба" је заправо фотографија неког америчког професора. Ко год да стоји иза сајта "Борба за веру", није много промишљен - гуглање по задатој фотографији је могуће и овакве ствари се лако провале. Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.
  18. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  19. Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. *Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године Извор: Епархија шумадијска
  20. Дана, 7. септембра на празник Светих апостола Вартоломеја и Тита Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић обиљежиће 50 година свештеничке службе. Овим поводом Свету архијерејску литургију у цркви Светог Николе у Котору служиће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење оца Момчила и свештенства. Звучни запис разговора О свом педесетогодишњем свештеничком труду на њиви Господњој, стању у нашој Митрополији у то вријеме, разговарали смо са оцем Момом коме дугујемо велику захвалност за очинску љубав, за тренутке радости које нам је пружио гостујући на таласима нашег Радија, посебно у емисији „Питајте свештеника“ гдје је наш веома драг гост. Извор: Радио Светигора
  21. Заупокојене службе могу се са сигурношћу сврстати у најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. О томе јасно сведоче Дела апостолска описујући првомученичку смрт архидијакона Стефана: „А људи побожни сахранише Стефана и учинише над њим велики плач“ (Дел. ап. 8, 2). Будући да су прве хришћанске заједнице сачињавали хришћани из јудејства, извесно је да је сам поредак погреба обављан сходно јеврејском обичају: „Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном и мирисима, као што је обичај у Јудеја да сахрањују“ (Јов. 19, 40). Ипак, изразито есхатолошка свест првих хришћанских општестава била је од одлучујућег значаја за нови доживљај смрти, не више као неизбежног природног феномена, већ као добитка живљења са Христом (в. Филипљ. 1, 21-23). Сама природа свештених последовања везаних за умрле, као и однос заједнице према њеним покојним члановима, нису проистекли само из овог новог хришћанског поимања смрти, него и из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Али, постепено слабљење првобитног, изразито есхатолошког, заноса чланова Цркве, односно слабљење евхаристијске свести верних, које је током времена резултирало појавом индивидуалистичке религиозности, није могло, а да не доведе до деформација и у самој литургијској, пре свега телетургијској (обредословној) пракси Цркве. Последице таквога стања изразито су уочљиве, нарочито у новије време, код последовња усопших. Имајући за циљ да се у овом огледу бавимо проблематиком заупокојених последовања, осећамо потребу да одмах на почетку укажемо на неопходност диференцијације између телетургијског приступа последовању усопших и лутургијског поимања молитве Цркве за упокојене. Можда, на први поглед, ова подела звучи парадоксално али је она и те како битна за сучељавање са проблемима са којима се сусреће савремена литургијска пракса, те, следствено, и само литургијско богословље. Ради сликовитог приказа ове проблематике наводимо неке примере из те, свакодневне, ако не већ „званичне“, литургијске праксе: 1. опело се савршава и схвата као пригодно молепствије Цркве за упокојење душе новопрестављеног хришћанина; 2. парастоси су приватни обреди које сродници покојника уприличују у дане њихових помена; 3. у неким приликама, а у неким крајевима учестало, служе се „заупокојене“ Литургије и 4. на Задушнице, као и у другим приликама када се врше заједнички помени умрлих, после Литургије савршава се „општи“ парастос као засебна служба „за упокојење душа преминулих…“ и тако даље. О чему се, наиме, ради? Да ли је проблем у молитвословљима као таквим или у самоме приступу истим, као средствима која Црква, наводно, користи за неке „посебне намене“ Одговор на ово питање можемо потражити у самом литургијском предању наше Цркве. Првобитна литургијска пракса везана за сахрану и помене усопших била је, као што смо нагласили, израз богословске свести Цркве о усопшим и о њиховој вези са самим бићем Цркве. Сведочанства која нам пружају литургички извори нису ипак довољна за реконструкцију последовања у раној Цркви обављаних приликом погреба, а још мање оних при вршењу „помена“. Поред спорадичних навода о заупокојеним службама у делима светих Отаца и другим црквеним списима не срећемо детаљније описе истих. Оно, што се на основу тих замагљених информација са сигурношћу може закључити јесте да је сахрана неког члана црквеног општества првобитно представљала повод за савршавање Евхаристије. Најстарије сачувано сведочанство о томе налазимо у Апостолским установама (4. век), које, подстичући хришћане на молитву за умрле, прописује: „Неприметно се сабирајте у кимитиријама (=на гробљима), чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу, и обрасце царскога тела Христовог, угодну Евхаристију, да приносише у црквама вашим и у кимитиријама, и на спроводима уснулих појући да их испраћате, ако су верни у Господу“. Евсевије Кесаријски, пак, описујући величанствени погреб Константина Великог (+340), наводи да је том приликом служена Литургија (Agia Thisiastiriu). Одредба картагинског сабора (419), који својим 41. каноном забрањује савршавање свете Евхаристије (entheos latria) при сахрани уколико свештенослужитељи нису на таште (nistiki), иако, посредно, убедљиво сведочи о постојећој пракси савршавања Литургије при сахранама. Од ништа мањег значаја за нас је и сведочанство блаженог Августина (354-430), који тврди даје пре полагања у гроб за покојника приношена „жртва нашег искупљења на уобичајени начин“, што јасно указује на евхаристијску службу. У вези са проблемом о којем је реч, могу се навести и 18. канон картагинског сабора и 73. канон трулског сабора (691), који забрањују раздељивање светога Причешћа скончавшим (thelevtisantes). Овај податак би такође могао указивати на то да је и у периоду када су одржавани ови сабори (од почетка 5. до краја 7. века) при погребу још увек савршавана света Евхаристија или пак да је сахрана довођена у везу са Литургијом пређеосвећених дарова.“ Сличан закључак можемо извести и из сведочанства Теодора Валсамона (12. век) који тврди да су се упокојени епископи полагали у гроб држећи у рукама „свети хлеб“. Поуздана реконструкција поретка заупокојеног последовања у комбинацији са Литургијом, како је већ напоменуто, није могућа због недостатка релевантних података. Али, неоспорна информација о првобитном споју сахране са Евхаристијом, као и докази о нераздвојивој вези других светих Тајни и обреда са светом Литургијом, омогућавају нам да прозремо на који је начин савршавана сахрана и помен у комбинацији са светом Литургијом. Први закључак који можемо извући из постојећих, иако не и довољних, информација литургичких извора јесте да првобитно није постојало посебно заупокојено последовање већ су молитве које се налазе у најстаријим записима највероватније изговаране на такозваним заупокојеним Литургијама. Овакав закључак оправдава чињеница да се у одговарајућим древним текстовима {Апостолске установе и Серапионов Молитвослов“) наводи само по једна молитва, случај који је карактерисао сва остала последовања тога времена. Томе у прилог, такође, иде и поредак молења „за оне који су се упокојили у Христу“ у тексту Апостолских установа, који би по својој конструкцији могао представљати саставни део Литургије апостолских установа, а исто тако и „молитва за умрлог и оног који се сахрањује (спроводи)“ у Серапионовом Молитвослову, по свој прилици, као и све остале молитве овог Молитвослова, уграђује се у (Серапионову) Литургију. Уосталом, поредак словенских Служебника, који предвиђа да се на такозваним заупокојеним Литургијама после сугубе јектеније произноси јектенија за упокојене и молитва: Боже духова и свакога тела…, очевидно није ништа друго до потврда ове древне црквене праксе. Усуђујемо се, дакле, да закључимо да је у раној Цркви приликом сахрана и помена савршавана Литургија у коју је уграђивана и молитва за покојног. Молитви је, наравно, претходила заупокојена јектенија, како то сведоче Апостолске установе.“ На основу истог списа може се, такође, извести закључак да су заупокојена јектенија и молитва која је следила произношени „пошто се возгласило све из прве молитве“, дакле после јектеније верних, што је случај и код осталих Тајни и обреда. Из списа Дионисија Ареопагита О црквеној јерархији, може се, међутим, закључити да већ у 5. веку није постојао обичај савршавања Евхаристије приликом сахрана. Скромни пак подаци о поретку заупокојеног последовања које нам саопштава Ареопагит, усредсређујући се више на „созерцање“ неголи на праксу, уверавају нас да је претходна нераздвојивост заупокојеног последовања са Евхаристијом оставила дубоког трага на актуелни поредак. На то указују неки од карактеристичних елемената последовања, наслеђени из те првобитне форме: „сабрање“ (sinaksis), свештенодејствовање епископа, савршавање последовања у храму (а не у припрати, како је то касније постао обичај), полагање одра покојника уз сами жртвеник, односно часну трпезу (уколико је покојник био свештеник) или испред олтара (уколико је био монах или лаик), јектенија за катихумене. Већ у овом Ареопагитовом штуром опису последовања разазнајемо неке од главних елемената данашњег поретка заупокојеног последовања. Спочетни благослов, чтенија, песме псалама, јектенија за усопше, јерархова молитва, последњи целив, преливање покојника уљем, молитва јерархова за упокојеног, полагање у гроб); оно ће временом еволуирати, те добити савремену форму, која у суштини није ништа друго до један вид монашког јутрења. Даљи развој заупокојених служби можемо пратити у богатој заоставштини рукописних Молитвослова (Требника) који се датују од 9. века па све до њихове стандардизације у штампаним Молитвословима 17. века, у којима, колико нам је познато, нема ни помена о некој вези ових последовања са светом Евхаристијом. Главно питање које нас овде заокупља јесте питање: због чега је дошло до издвајања заупокојеног последовања из Литургије, односно због чега је тако рано ишчезла пракса савршавања Евхаристије при сахранама? Ако су, наиме, све Тајне и обреди од самог свог настанка били нераскидиво везани за свету Евхаристију (прецизније речено, били су конструктивни елементи саме Литургије), јер је у свести Цркве њихово испуњење и главница било у „давању богоначалних Тајни (=светога Причешћа) ономе над ким се последовање савршава:“; у конкретном случају (на опелу и парастасу) то је, условно речено, немогуће остварити. Чини нам се овде сигурним да Ареопагит, тврдећи да „не постоји готово ниједан савршени (довршени, испуњени) јерархијски обред без најбожанственије Евхаристије“ и наглашавајући при том прилог гошово (shedon), има у виду управо обред за усоише. Ову констатацију можемо потврдити чињеницом да писац Ареопагитских списа у поглављу О црквеној јерархији све Тајне и обреде којима се бави (крштење и хризма, освештање мира, освештање жртвеника, хиротоније, монашки постриг) доводи у директну везу са светом Евхаристијом, осим тајну за блажено упокојене. Овде се, дакле, може извести закључак да је немогућност физичког учешћа усопшег у Евхаристији (немогућност да се причести светим Тајнама) чинила могућим и прихватљивим обављање сахране и одвојено од Евхаристије. Сигурно је да су коначно раздвајању сахране од свете Литургије допринели, пре свега, и многи практични проблеми са којима се у градским срединама слободног хришћанства (од 4. века) суочавао постојећи богослужбени поредак. Један од главних узрока је, свакако, била и немогућност усклађивања сахране неког члана заједнице са литургијским програмом парохије, што се јасно види и из горе наведеног 41. канона картагинскога сабора. Иако је, као што се да закључити из Ареопагитовог описа сахране, чин погреба врло рано формиран као независан од Евхаристије, те услед тога постепено прерастао у дугачко и за свет мирјана тешко разумљиво последовање, ипак је у свести Цркве остала неизбрисива веза Евхаристије и помена покојника. Анализирајући текстове евхаристијских Литургија, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише даје Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. (Пошто није могуће да овде изложимо све варијанте многих литургијских форми, ограничавамо се на свима приступачну Златоустову Литургију.) Поред велике (сугубе) јектеније на којој дијакон произноси молитве за блажене и незаборавне ктиторе светога храма и за све ире нас усоише оце и браћу нашу, православне, који овде и свуда почивају, у завршном делу Анафоре, названом Диптиси, поименце се помињу сви и све због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, оне који се уздржавају и за сваки дух праведника у вери скончавшег… Црква посредује за остале покојне чланове: И помени све оне који починуше у нади на васкрсење живота вечнога (овде се додају имена усопших којих се спомен врши) и упокој их, Боже наш, где осматра светлост лица Твога. Смисао евхаристијског помена умрлих огледа се, као што смо већ нагласили, у самој природи Евхаристије, у којој помен сачињава органску компоненту Анафоре. Помињањем умрлих, према светом Кирилу Јерусалимском, „у време предложења свете и најстрашније жртве“ њихове душе „велику ће корист имати“. Инсистирајући овде на речима светога Кирила можемо поставити питање:а зар неће душе велику корист задобити и онда када се помињу на некој другој, неевхаристијског служби (опелу или парастосу)? Сваки директан одговор на ово питање, позитиван или негативан, могао би бити подједнако погрешан уколико не би изражавао суштину самог помињања. Суштина помињања јесте утеловљење свих у Тело Христово (Цркву), а оно се остварује искључиво кроз Свету Евхаристију (в. 1. Кор. 10, 1617).“Ниједно друго помињање, односно мољење (конкретно на опелу и парастосу), не сме бити лишено овог евхаристијског смисла. Оно, штавише, мора да се улива у евхаристијско сећање. У супротоном, оно може изгубити свој суштински смисао. Да би, пак, било могуће довести у везу помињање (мољење) на опелу или парастосу са Евхаристијом, неопходан је исправан приступ самим овим последовањима. 1) Пре свега, главни и основни предуслов за нераздвојивост заупокојених последовања са Евхаристијом јесте да она морају бити дело Цркве, дело читаве евхаристијске заједнице, а не приватизован догађај резервисан за посебне прилике. У том случају, конкретно последовање). ће имати припремни карактер који ће се савршити (довршити) на Евхаристији. 2) Други веома важан моменат јесте да се на првој Литургији после сахране, у време вршења помена, имена покојника придодају (у Диптисима Анафоре) именима свих оних који починуше у нади на васкрсење живота вечнога. На тај начин ће заупокојено последовање представљати „припрему за сабитисање“ усопшега са Христом, а света Евхаристија ће бити остварење и печат том сабитисању. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 15. јуна у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић са темом: ”Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице”.
  23. Сарадња верских служби наше восјке и Националне Гарде (НГ) Охаја, као део шире сарадње ВС и НГ Охаја, траје већ више од деценију. Управо ових дана је америчка делегација на челу са пуковником Ендрјуом Аквином, главним војним свештеником НГ Охаја и православним свештеником, потупковником Џоном Сајзмором је код нас и домаћини, предвођени пуковником Сашом Милутиновићем су са гостима обишли цркву Лазарицу у Крушевцу, манастир светог Романа и Команду Копнене војске. Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ
  24. Сарадња верских служби наше восјке и Националне Гарде (НГ) Охаја, као део шире сарадње ВС и НГ Охаја, траје већ више од деценију. Управо ових дана је америчка делегација на челу са пуковником Ендрјуом Аквином, главним војним свештеником НГ Охаја и православним свештеником, потупковником Џоном Сајзмором је код нас и домаћини, предвођени пуковником Сашом Милутиновићем су са гостима обишли цркву Лазарицу у Крушевцу, манастир светог Романа и Команду Копнене војске. Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ View full Странице
  25. Политика може бити драгоцени облик милосрђа и служити миру ако се поштују и негују људска права, и охрабрују млади, истакао је папа Фрања у поруци за 52. светски дан мира који ће се обележити 1. јануара наредне године „Мир дому овом!“ – том жељом папа Фрања започиње нову годину, али и своју поруку, објављену поводом Светског дана мира који ће се обележити 1. јануара. То су речи којима Исус Христос шаље апостоле на проповед, а дом о којем говори јесте свака породица, заједница, свака земља, сваки континент, али је и наш заједнички дом који Бог поверава нашем старању. Изазов добре политике Срж је поруке, која носи датум од 8. децембра 2018. године, уска веза између мира и политике, за коју папа Фрања оцртава предности и мане, у садашњој и будућој перспективи, сводећи их на свакодневни изазов и велики пројект утемељен на узајамној одговорности и међузависности људи. Мир, попут крхкога цвета који се жели распупати усред стена насиља – написао је Папа цитирајући песника Чарлса Пеђуа – те се сукобљава са злостављањем и неправдама, с маргинализацијом и разарањем, које подстиће политика када она се не доживи као служење заједници. Добра је политика, напротив, битно средство за изградњу грађанског друштва и делā, те ако је остварена уз темељно поштовање живота, слободе и достојанства, може постати драгоцени облик милосрђа – написао је Папа. Добар политичар, како га је у „блаженствима политичара“ описао вијетнамски кардинал Франçа-Ксавиер Нгуễн Вãн Туậн, а на које подсећа папа Фрања, јесте онај који је свестан своје улоге, који је доследан, веродостојан, који зна слушати, који је храбар и који се заузима за јединство и за радикалну промену. Због тога Папа у поруци истиче да је добра политика у служби мира. Врлине и недостаци политике Међутим, политику не чине само врлине и поштовање темељних људских права. Папа Фрања је један део поруке посветио недостацима који – према његовим речима – ослабљују идеал истинске демократије. Папа их назива ‘личним неспособностима’, ‘изопаченостима у околини и у институцијама’, а међу којима је пре свега корупција, а потом непоштовање правила, оправдавање власти снагом, ксенофобија и расизам. Оне системима одузимају веродостојност, срамота су јавнога живота и стављају у опасност друштвени мир – истакао је Папа. Политика, млади и поуздање у другога Још један недостатак политике који је Свети отац истакао односи се на будућност и на младе. Када извршавање политичке власти тежи само очувању интереса појединаца, будућност је изложена опасности, а млади могу бити у искушењу због непоуздања, јер су осуђени да остану на маргини. Када се, напротив, политика претвори, конкретно, у охрабрење младим талентима и звањима која се желе остварити, шири се мир и ствара се динамичко поверење. Политика је, дакле, у служби мира ако признаје харизме сваке особе схваћене као обећање које може ширити нове енергије, истакао је он. Потребни су творци мира Али, хоризонт поуздања није никада лако, и то посебно у наше време. Папа тако истиче раширени страх од другога, затварања, национализме који обележавају данашњу политику, стављајући у питање братство које је толико потребно нашем глобализованом свету. Стога је позвао ‘творце мира’ и истинске Божје ‘веснике’ да подстакну наша друштва. Тој жељи је придружио и апел – 100 година након завршетка Првога светског рата – да се прекине неконтролисано ширење оружја.- Мир се не може никако свести само на равнотежу снага и страха, напоменуо је и посебно споменуо многобројну децу жртве рата. Политика мира и Богоридичино Велича душа моја Господа У последњем одломку Папа се осврнуо на однос између правā и дужности, и истакао да се велики политички нацрт мира темељи на узајамној одговорности и међузависности људских бића. Она нас, према Папиним речима, позива на свакодневно заузимање и тражи од нас обраћење срца и душе. Онима који се желе бавити политиком мира, Папа препоручује дух Богородичиног ‘Велича душа моја’ коју песму она пева у име свих људи: „Од колена до колена милост је његова над онима који Га се боје. Показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихова. Силне збаци с престоља, а подиже понижене (…)“, спомињући се доброте своје према Авраму и потомству његовом довека (Лк 1,50-55) – написао је на крају папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...