Претражи Живе Речи Утехе

Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија Ваша светости, Ваше блаженство, Ваша преосвештенства, Господо народни посланици, господо министри, Господине конзуле Републике Србије, Часни оци и свештеници, сестре монахиње, Драга браћо и сестре. Велика је радост да вас све поздравим поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија и браће архијереја поводом устоличења новог Епископа будимљанско-никшићкога господина Методија. Ваша светости, Ви у име Христово ходите и возгловљујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена, Светога оца нашега Саве Српскога, првог српског архиепископа, који је овдје, у овој немањићкој светињи, прије пуних осам вијекова, устоличио првога Епископа будимљанскога Јакова. И ова Епископија светосавска је имала тај благослов да живи пуним животом пуних четири стотина и педесет година, док није запустила због насиља турскога и неслоге домаће. Међутим, Ваша светости, Ваши претходници, и они ранији и они новији, старали су се да ова Епархија настави свој живот. Па је тако, сто година послије њенога запустошења, Патријарх српски Арсеније IV Шакабента покушавао да обнови ову Епископију, али није у томе успио. Међутим, ова светиња и народ који се око ње окупљао, чувао је вјеру, огањ живе, православне, исконске и хришћанске вјере! И дошла су нека боља времена па је Ваш претходник Гаврило Дожић, успио да обнови ову Епископију под називом будимљанско-полимска. Али она није била дугога вијека због притиска комунистичкога безбожја. И Свети Патријарх Павле, по приједлогу блаженопочившега Митрополита Амфилохија, благословио је обнову ове Епископије прије двадесет година. И ево, као што видите Ваша светости, она је обновљена, она је подмлађена, она је обједињена око ове светиње и око других светиња, и показала је да је остала вјерна Христу Богу и Светом Сави, светињама у свим и најтежим временима! Са великом радошћу Вас дочекује овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу. А Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије, и духовној, и градитељској, културној и свакој другој. Велико Вам хвала на Вашем труду и на Вашој љубави. Ви нам доносите и благослов и мир, и помирење, јер вршите службу Божију, која је служба помирења. Прво да се измиримо са Богом, па онда са својом савјешћу, па онда, као печат свега, једни са другима! Да превазиђемо наше уобичајене подјеле, раздоре и расколе и да препознамо једни друге као браћу у Христу! Да се објединимо Духом Светим око Христа Господа! Нека Ваш долазак, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, буде благословен! И нека буде срећно и благословено устоличење нашега новога Епископа будимљанско-никшићког, господина Методија! Добро сте дошли, Ваша светости, овом народу који вас жељно и са великом радошћу дочекује! Молимо Вас да благословите своју паству! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом званичном Инстаграм налогу опроштајно слово посвећено недавно упокојеном саветнику министра за верска питања др Милету Радојевићу. У објави на званичној Инстаграм страници Патријарха Порфирија се додаје: Мој пријатељ Милета Радојевић, убеђени социјалиста и дубоки верник. Најближи сарадник почившег патријарха Иринеја и добротвор многих храмова и парохија. Молићемо се за њега док будемо завршавали послове које смо заједно започели. Бог да му душу прости и настани је у насељима праведних. Извор: Инстаграм Патријарх српски Порфирије

Поздравно слово Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Порфирија, након одслужене доклосогије у част Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције. Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо. За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције. “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје. Ђакон Павле Љешковић, црква Св. Тројице, Стари град, Будва https://mitropolija.com/2021/08/04/reagovanje-slovo-o-robovanju-smrti-i-vremena/

“Човјек ће одустати од скоро свега, осим од своје патње” -Џон Клиз- У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције. Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо. За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције. “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје. Ђакон Павле Љешковић, црква Св. Тројице, Стари град, Будва Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота

Састанак свештеничког братства Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, које се сваке године одржава у манастиру Покрова Пресвете Богородице – Новој Грачаници код Чикага пете недеље Великог поста, ове године, 12. априла, одржан је преко он лајн видео апликације. За Епархију новограчаничко-средњезападноамеричку, ово сабрање је било од историјског значаја зато што је, на молбу епископа Лонгина, поздравно слово одржао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Његова Светост Патријарх је благословио сабрање и одржао беседу на тему подвига током Великог поста. - Увек имајмо на уму да Црква Христова по ниједном питању садашњице нема став него проповеда Истину. Став Цркве по сваком питању је Истина коју проповедамо већ два миленијума и коју носимо у себи као део свог бића ако смо црквени људи. Важно је да истакнемо ову чињеницу у ово време у коме живимо – време релативизације, где је сваки дијалог и сваки знак добре воље од стране Цркве прихваћен од стране нецрквеног света као спремност на компромис. Црква ће увек радо да се упусти у сваки дијалог са било киме, са циљем да том свом саговорнику пренесе вечну, спасоносну Истину, а не да компромитује саму суштину свог бића. У суштини нашег бића се налази одговор на сва питања и све изазове, и из нашег бића се у моменту формулише наш такозвани став према темама с којима се суочавамо, став који не може ни појединац ни некаква радна група да промени по потреби или жељи друштва у коме се тренутно налазимо. Епископ Лонгин и свештенство Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке изразили су захвалност Његовој Светости Патријарху на посвећеном времену, бризи и пажњи. У виртуално сабрање се такође укључио и Епископ аустралијско-новозеландски Силуан. Свештенству је било од велике важности да чује кроз каква искушења пролазе братија са друге стране земаљског шара и каква мишљења и коментаре о томе има Епископ који је рођен и одрастао у дијаспори. Владика Силуан је пренео искуства из земље у којој су анти-корона мере месецима биле много интензивније него у САД. - Показало се у току овог искушења које још није сасвим прошло да грађанске власти Аустралије не сматрају Цркву Христову за суштински фактор у животу свог друштва и да су пробали на разне начине да Цркву ставе у службу државе до мере где би се свето Предање и сама мисија Цркве компромитовали на начин који би можда и трајно саблазнио верни народ. Било је чак и захтева од грађанских власти да Црква промени начин дељења светог Причешћа вернима. Ово искушење сада пролази али да је могло да нам послужи на буђење и отрежњење од неких заблуда у којима смо можда живели и да на основу овог искуства треба да размислимо како ћемо изаћи у сусрет неким већим искушењима с којима ћемо се можда ускоро срести, заључио је владика Силуан. Свештеници су нагласили да су се вишеструко пронашли у излагању епископа Силуана и поистоветили са многим проблемима с којима се суочава његов клир и верни народ у Аустралији. Следећи гост на сабрању је био Епископ Толеда и Средњег Запада Антоније из Антиохијске Православне Цркве, који је истакао да световно друштво око нас жели да постане само по себи религија и на томе интензивно ради али се суочава с једним проблемом – није у стању да људима понуди вечни живот. - То може само Црква Христова. Док световно друштво око нас покушава да своје помисли, уверења, осећаје, ритуале и обичаје уздигне на већи ниво од оног на коме би требали да буду, Црква мора да буде жива и да пружа љубав, да буде невеста живог Бога који свима пружа љубав, и да понуди свету око себе богатство које поседује – љубав, силу, лепоту, музику, литургију, све оно што нас усмерава према вечности кроз искуство истог овде и сада. Ово сведочанство живота је поготово важно у ово време када излазимо из периода пандемије у коме су се многи суочили са смрћу, истакао је владика Антоније. Виртуелно сабрање свештенство Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке окончано је поруком захвалности Патријарху и Архијерејима на душекорисним речима и благослову са надом да ће се ускоро у манастирима Светог Саве и Новој Грачаници сусрести лицем у лице и приступити једној Чаши коју је сами Господ предао пре два миленијума након што је рекао: Оче, ... да буду једно као што смо ми једно (Јован 17: 22). Извор: Инфо-служба СПЦ

По Патријарховом благослову писмо је прочитао Његово Високопреосвештентсво Митрополит дабробосански г. Хризостом Браћо архијереји, свештеници, монаси и монахиње, верни народе светосавске Херцеговине и сви ви, браћо и сестре са разних српских страна: од Косова до Јадовна, од Солуна до Будима, где год српских тића има, пристигли у Требиње и манастир Тврдош, да испратите нашег оца и владику Атанасија на пут из смрти у живот. У живот вечни! Још више – небројено више – је нас који смо у духу са вама и тугујемо што не можемо последњи благослов да примимо и последњи целив да дамо. Међу њима сам и ја, некада млађани и неуки, а владика би рекао незнавени студент прве године теологије. Али – његов студент, чиме се бескрајно поносим, и срце ми је пуно када то изговорим или помислим, а верујем и многима владикама, свештеницима, монасима, који су били његови студенти, који су га тих давних година слушали на факултету, на јавним предавањима у Београду, а и они који као мирјани служе Цркви, а недељом и празником су хрлили у манастир Ваведење, где је он, заједно са дивним професорима, нашим оцима Амфилохијем и Иринејем служио и на земљи нам отварао двери Царства небеског. Имајући увек у срцу Христа васкрслог владика Атанасије је чинио да они свети оци и учитељи Цркве из апостолског и потоњих времена о којима нам је предавао, буду не некакви научни или литерарни, чак ако хоћете ни богословски узори, него да буду део наших живота, да уз њега буду са нама, не само на предавањима, него готово увек: и уз скромне, више монашке него студентске обеде које је благосиљао и редовно делио са нама у трпезарији старе зграде Богословског факултета на Косанчићевом венцу; и када смо се први пут пењали за њим уз Велебит да се над безданом Шарановом јамом молимо за мученике тамо бачене и да молимо њих да се моле за нас; исто тако су оци и апостол Павле били наши сапутници када нам је отац Атанасије Павловим путем откривао православље, манастире и српство Далмације; када смо са њим, из свег гласа певали Христос воскресе у Јасеновцу, исто тако и широм Косова и Метохије који су наше свенародно распеће и свенародно наше васкрсење; и када смо први пут са њим крочили на Свету Гору Атонску да бисмо срели подвижнике и свете старце; чак и када смо са њим играли фудбал у престоном Београду, испод Калемегдана, месту које је освештано жртвом Доната и Фортуната, Ермила и Стратоника, ђакона Авакума и игумана Пајсија, јасеновачких мученика који су ношени Савом стигли под древне зидине; али и хиљадама које је крвави комунистички терор прибројао светима мученицима, у престоници српства, али и на другим местима. Међу њима је и рођени стриц владике Атанасија, свештеник Милош Јевтић који је на Свету Петку 1944. године убијен са хиљадама невиних Мачвана и Поцераца на савском мосту у Шапцу. Тамо где је био владика Атанасије били су и свети оци и учитељи Цркве; тамо је био Христос распети и васкрсли, чијом силом је владика Атанасије храбрио, чувао, подизао и хранио све који су били у невољи. Ви Херцеговци, децо Светог Саве, то знате боље од свих нас шта је у несрећном рату значио и чинио владика за нашу Отаџбину. Знају то, не мање и косовско-метохијски Срби, а знамо и сви ми. Његово тело данас полажемо у херцеговачку земљу коју је толико заволео. Али он једнако припада свим нашим крајевима, а пре свега родној Тамнави, селу Брдарица, као и целом шабачко-ваљевском крају који нам је подарио и у којем су се прославили у Господу велики светитељи Ава Јустин и Владика Николај. Они, заједно са владиком Милутином, који је такође из тог краја, чекају данас, на вратима бесмртоности достојног настављача. Тамо га чека и владика Амфилохије, са ким је друговао, од младих богословских и монашких година; а био сатрудник и сарадник на Богословском факултету и у владичанским годинама које су уследиле. Ту, на вратима раја, дубоко верујем, чекају га и наши патријарси Павле и Иринеј, и сви свети српски архиепископи и патријарси. Не могу да изоставим једну капиталну чињеницу којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: владика Атанасије је уз поменуте свете: Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац. Ових дана и дугом времену које предстоји његово дело ће, као и дела светог Јустина и светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега. Данас сви заједно можемо да посведочимо речима апостола Павла: владико Атанасије, добар си рат ратовао, трку си завршио; веру си одржао. Сада те чека венац правде који ће ти дати Господ наш, праведни судија. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Атанасије. Патријарх српски Порфирије Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Ко није упознао владику Јефрема тешко може схватити шта су истински ред и поредак, шта је потпуна посвећеност служби на коју је призван и изабран. Због тога и јесте заорао предубоку бразду у Винограду Господњем, по којој се данас, на мапи Српске Цркве, издваја Епархија бањалучка, која ни по чему не заостаје за било којом епархијом у Грчкој или Русији. Било је потребно уложити много труда како би Епархија бањалучка изгледала како данас изгледа. Старе обрисе некадашњег изгледа данас блиставе Епархије неки су изгледа потиснули у памћењу, али је довољно погледати старе шематизме и видјети шта је све направљено за вријеме откако је епископ Јефрем преузео епархијско кормило. Довољно је рећи да је у протеклих 40 година у Епархији бањалучкој саграђено и освећено 279 нових храмова, обновљено је 60 порушених, тренутно је 36 у изградњи, а изграђена су 84. парохијска дома… Мало ли је?! Наравно, није владика Јефрем све постигао сам, али без његових благослова, личног труда, огромне посвећености и љубави, надзирања и личне иницијативе, ништа не би изгледало како данас изгледа. Нема манастирског и парохијског храма који није доживио своје поновно васкрсење. Величанствени храм Христа Спаситеља у Бањалуци постао је најпрепознатљивији симбол и града и Епархије, а манастири Ступље и Осовица подигнути су из темеља, као и приједорски Милошевац који ће ускоро засијати у свој својој љепоти. Неком будућем владичином биографу неће бити лако побројати све оно што је епископ Јефрем урадио за вријеме свог живота, за вријеме своје архипастирске службе. Због тога га ја и називам Новим краљем Милутином, јер је саградио више манастирских и парохијских храмова него било који архијереј у цјелокупној историји наше Цркве. О самој личности епископа Јефрема нисам најпозванији да говорим и пишем, јер има оних који га познају и много боље и много дуже. Оно што сасвим сигурно знам јесте да епископ Јефрем ужива неподијељени углед међу српским архијерејима, због чега је, не без разлога, био један од кандидата за патријарха српског. Иако спада у ред тихих и скромних епископа, сусрет са њим је празник, истинска част, али и прилика да увијек сазнате нешто ново, да добијете користан братски савјет, али и руку помоћи када је то најпотребније. Због свега што сам написао, а иза чега чврсто стојим, као човјек, монах и епископ, сматрам да смо епископу Јефрему сви помало дужни, јер нас је задужио много више него што смо му у стању вратити, било молитвеном захвалношћу или синовском оданошћу. Епископ Јефрем је човјек какав се ријетко рађа. Он је човјек и епископ какав се постаје, самопрегорним трудом и посвећеношћу којом се ријетки могу похвалити. Због тога је част имати га за епископа, брата и пријатеља, за суграђанина и комшију. Знам да то Бањалука и зна и препознаје, као што то зна свака црквена душа у Српској. Знају то и сва браћа архијереји, са којима епископ Јефрем састрадава и саслужује више од четрдесет година, бринући о Српској Цркви као о својој јединој кући. Нама остаје да га слиједимо, молећи се Господу да га поживи на многаја љета! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније благословио је почетак Међународног симпозијума византолога „Ниш и Византија XIX“, који је одржан у среду, 3. јуна 2020. године у виду веб конференције. Преосвећени Владика Арсеније обратио се учесницима словом о Светом цару Константину, пожелевши им успешан рад конференције, која се већ деветнаест година организује на дан Светих цара Константина и царице Јелене. Извор: Радио Глас

Поводом великог празника Вазнесења Госпoдњег – славе Храма и свих Београђана, Радио Слово љубве дарује слушаоцима кратку репортажу која осликава живот Вазнесењске цркве у центру Београда као живе Цркве Христове. У емисији говоре старешина протојереј Арсеније Арсенијевић, свештеници Драган Радовановић и Владимир Станимировић, ђакон проф. Бошко Савић и прота у пензији Милан Радовановић, као и новинар и писац Зоран Николић, новинар-водитељ и хоровођа Јелена Јеж и гђа Љубинка. Звучни запис емисије Вазнесењска црква у Београду је грађена од пролећа 1861 до краја 1862 године, за владавине кнеза Михаила Обреновића. По завршетку иконостаса, митрополит Михаило (Јовановић) је, милошћу Божијом, осветио цркву и посветио је Вазнесењеу Христовом, 28-ог марта 1863 године. Мудри кнез Милош је знао да постепено осваја власт и подрива турске позиције у Београду, па је Турцима по гласу хатишерифа остала углавном само београдска тврђава, а Србима београдска Варош. Како се београдско насеље изван Шанца нагло ширило и урбанистички регулисало, палилулска црква св. Марка није могла да задовољи потребе и оног његовог дела према савској падини, где су биле две главне улице, Абаџијска (данас Краљице Наталије) и Пиварска (каоније Босанска, данас Гаврила Принципа), испод којих су саграђене велике војне зграде, касарне и Војна академија, основана у Пожаревцу 1837, а у Београд премештена 1838. Богослужбене потребе овде смештене војске задовољавала је једна шатор црква, али се то показало као недовољно и представљало је привремено решење. Зато су се црквене и политичке власти сложиле да за овај крај српског Београда треба саградити нову цркву, која би задовољила и потребе војске и потребе цивилног становништва. После незваничног договора са кнезом Михаилом, митроплит Михаило Јовановић је поднео кнезу писмени предлог за подизање цркве у овом крају. Кнез Михаило је предлог усвојио и доставио га пуковнику Павлу Станишићу, управитељу Главне управе граћевина, да изради план за ову цркву, која је првенствено имала да служи потребама војске, па тек онда и потребама грађана. Станишић је, у сарадњи са начелником Управе Јованом К. Ристићем, израдио план за Вазнесенску цркву, по коме је она требало да буде 14 хвати дуга (26,5 м), а 5,5 (26,5 м) хвати широка. Та величина је предвићена ради тога да би се у цркви на богослужењу поред војске могли сместити и грађани. Пошто су се кнез и митрополит сагласили са израђеним планом, митрополит је замолио пуковника Станишића да код „Совета Књажевства Сербског“ исходи одобрење да се предвиђена црква гради на плацу „који лежи мећу сокаком Абаџијским и Пиварским, т.ј. Дудара“. Станишић је овај предлог упутио Совету 18. октобра 1860, а Државни совет га је усвојио и своје решење доставио 24. октобра кнезу Михаилу на одобрење. У решењу су одрећене границе овог земљишта, „са сокака од Топчидерског друма (данас улица кнеза Милоша) има 14 хвати (26,5 м), а овој супротна страна (до данашње Добрињске улице) 39 хвати, 1 шух (стопа) и 6 цоли (75 м); са сокака Абаџијског (данас улица краљице Наталије) има 62 хвата, 4 шуха и 6 цоли (119 м) и од Пиварског сокака (данас Улица адмирала Гепрата) има 64 хвата, 2 шуха и 6 цоли (122 м)“. Ово земљиште је названо Дудара по томе што је на њему био расадник белих дудова, што је било у вези са гајењем свилене бубе. Кнез је 31. октобра 1860. усвојио позитивно решење Државног совета и одобрио „да се уступи место оно правитељствено које лежи међу сокаком Абаџијским и Пиварским, тако иазвано Дудара, те да се на њему направи црква за војинство“. Подизање храма Кад је тако са највишег места добијено одобрење, приступило се припремним радовима. Предвиђено је да се црква гради на средини овог плаца, „како би се имало довољно места за обилазак око храма у дане кад то црква чини, а осим овога и због тога, да би имало места за упарађено војинство“. Тада је преко Управе града Београда расписана лицитација за градњу цркве. На лицитацији је овај посао добио грађевинар Јосиф Шток за 5.000 цесарских дуката. Зидање је почело у пролеће 1861. године. Забележена су и имена извођача радова Фридриха Шлајснера и Ернеста Глајзнера. Кров на цркви покрио је плехом лимар Шустер са својим сином Францом, који му је тада као шегрт помагао у раду. Освећење темеља нове цркве извршио је митрополит Михаило уз саслужење неколико свештеника и ђакона, а у присуству кнеза, владе, војних и грађанских великодостојника и многобројног народа. Радови су добро напредовали. За две године црква је била саграђена. Грађевински радови су били завршени углавном до краја 1862, али како је митрополит тек пред крај ових радова, на лицитацији обављеној у Управи града, поверио израду иконостаса сликару („живописцу“) Николи Марковићу-Распоповићу, црква је могла бити освећеиа тек 29. марта 1863. Освећење цркве извршио је митрополит Михаило и посветио је Вазнесењу Христовом. Иконостас који је израдио Распоповић није дуго задовољавао посетиоце и црквену управу, па је 1881. у цркви постављен нов иконостас, који је израдио познати сликар Стева Тодоровић. Тај иконостас и сада краси Вазнесењску цркву. … и потом Да се вратимо почецима живота Вазнесенеке цркве и духовног живота у њеним парохијама. У почетку, кад је „пропевала“, ова црква имала је две парохије. Једна је припала овој цркви од Саборне цркве, а била је у Сава мали, а друта од матичне цркве св. Марка. У њима су остали и њихови пароси: у савамалској парохији прота Илија Новаковић, који је од 1842. био стални војни свештеник, а од 1852. прота Београда и Окрута београдског, а у оној парохији која је раније припадала цркви св. Марка – свештеник Стеван Михаиловић Бели. Како при Вазнесенској цркви у Дудари није било никаквих зграда, прота Илија Новаковић је крајем 1863. повео енергичну акцију за градњу куће за службене послове ових парохија, јер су се административни послови још увек обављали у канцеларији цркве св. Марка. Прота Илија Новаковић је затражио од Управе града Београда дозволу за градњу куће при Вазнесенској цркви. Управа града је овај захтев усвојила и поверила инжењеру Вучковићу да изради план куће. Кад је план био готов, Управа града га је 28. фебруара 1864. доставила проти, а он преко Конзисторије министру просвете, који је, додуше, желео да нова зграда буде пројектована тако да би временом могла послужити као основна школа, али је под притиском протиних разлога ипак попустио и одобрио Вучковићев план. Како је у међувремену Управа града поднела нови пројект, који се допао министру просвете и црквених дела, прота Илија је пристао на овај план, ставивши извесне примедбе, које је министар усвојио, те је тако добијена дозвола за градњу. Почетком октобра 1864. обављена је јавна лицитација, на којој је овај посао добио Јозеф Шток, који је градио и Вазнесенску цркву. Градња је почела у рано пролеће 1865. и у току те године и завршена. Четири мање собе задржала је црквена управа за своје потребе, а четири велике издала је одмах Статистичком одељењу Министарства финансија, Одељењу за метарске мере, које је ове просторије користило уз годишњу најамнину од 432 динара све до 1886, када је због пораста броја ученика беотрадске Ниже гимназије овај простор уступљен њој на основу уговора о најму који је црквена управа склопила са Министарством просвете. Закупнина је сада износила 120 динара месечно. Подрум је такође издаван приватним трговцима, јер црквеној управи није био потребан. Потребнија су била материјална средства за даљу градњу и уређивање простора око цркве. Како се Нижа гимназија због недовољног школког простора ускоро нашла у још тежој ситуацији, упорно је молила црквену управу да јој изда и остали део црквене куће. Управа је имала пуно разумевање за потребе народне просвете, али је морала да брине и о својим потребама. Најзад се нашло решење. У пролеће 1891. склопљен је уговор по коме се Нижој гимназији издаје цела црквена кућа (осим подрума) уз месечну кирију од 240 динара, а цркви је одобрена градња нове куће. Уговор је одобрен 2. јула 1891, а већ 8. септембра исте године предузимачи Лука Радосављевић и Јован Грујић известили су да је посао завршен. Доцније, кад је Нижа гимназија прерасла у Трећу београдску гимназију, користила је ову зграду све до 1906, када је добила новосазидану. Тада је њен дотадашњи школски простор уступљен Женској учитељској школи, која је овде остала до 1935, а затим је издаван разним установама или издавачким предузећима „Из ове цркве 5. октобра 1912, праћен Божјим благословом, пође Његово Величанство краљ Петар I Карађорђевић у Балкански рат, који срећно и доврши и у овој цркви као победник заблагодари Богу на дарованој победи“, пише на спомен плочи над западним црквеним вратима. У време првог светског рата На почетку првог светског рата (1914), кад су Аустријанци из монитора са Саве пуцали на Београд, ударила је, поред осталих, једна граната у северни зид Вазнесенске цркве и зарила се изнад проповедаонице, али није експлодирала. Касније се показало да из лежишта у коме се налазила граната испада песак и да се помаља граната, што је било знак да је почела да клизи. Зато је 1921, у присуству војних стручњака, извађена и однета, и тиме престала да свештеницима и народу задаје страх. …и потом Како у току рата није на цркви ништа рађено, иако су управо 1914. прављени планови за обнову цркве споља и изнутра, по ослобођењу су предузети кораци да се црква обнови колико то могуђности дозволе. На првој седници управе после рата, одржаној 6. априла 1919, донета је таква одлука, јер је изгледало да је црква толико оштећена да са њеним обнављањем не би требало одуговлачити. Међутим, како су архитекти Коста Јовановић и Миливоје Смиљанић тврднли да црква може да чека на поправку и догодине, црквена управа је то усвојила и 14. маја 1920. „одлучила да се на цркви изврше нужне оправке на кубетима, на крову и олуцима, да се застакли“… Радови су за 18016 динара уступљени предузимачу Стевану Борђевићу, који их је и завршио 23. децембра 1920. Тада су оправљене и црквене зграде. Следеће године је закључено да се црква уреди и изнутра, што је 1922. године обавио молер Војислав Ковачевић. У току 1923. црква је оправљена, кров обојен, очишђени су крстови и обојени прозори на цркви и звонари. Ипак, све су то биле само најнужније оправке. Поновна оправка кубета и крова, позлата крстова и оправка црквених зграда обављена је током 1931. године, а идуће године завршени су и неки ситији радови у цркви. Генерална оправка цркве је трајала од Томине недеље све до јесени 1937. године. Живопис је са својом екипом радио академски сликар Андреј Биценко, под стручним надзором нашег великог уметника Уроша Предића. Тада је иконостас Стеве Тодоровића очишћен, а дрвена орнаментика колористички освежена и, према потреби, позлаћена. Тада је Вазнесенска црква добила, углавном, свој данашњи изглед. Овако обновљену цркву осветио је 17. октобра 1937. митрополит загребачки Доситеј, који је после смрти патријарха Варнаве замењивао српског патријарха. У време другог светског рата Освануо је кобни 6. април 1941, кад су немачки бомбардери, без објаве рата, у рано недељно јутро, силовито напали Београд. У очекивању Хитлерове агресије, војне власти су у црквеној порти ископале два склоништа, једно у цик-цак линији уз Гепратову улицу, а друто уз Улицу Краљице Наталије. Црквени летописац и очевидац, прота Милован Михаиловић, овако описује то јутро: „Била је недеља. Дан сунчан, ведар и топао. У цркви св. вазнесенској се таман завршавало јутрење, које је служио као чредни прота Велимир Марковић са нашим протођаконом Веселином Васиљевићем и настало је бомбардовање. Формације немачких бомбардера долетеле су правцем од Земуна, дошле до Чукарице, па надлетале Београд сипајући своје смртоносне бомбе. У првом таласу овог немачког бомбардовања страдала је у 7,10 часова изјутра Црква Световазнесенска. Једна велика авионска бомба од 1.500 кг са падобраном пала је баш у средину десног великог рова код цркве, експлодирала, направила огромну рупу у земљи, срушила оградни зид од цигала од улице Гепратове, поломила и изрила јеле и борове на том простору, затрпала и побила готово све који су се били затекли склоњени у овом рову. А ров је био испуњен светом, као и онај други мањи, који је куљао са железничке станице, из цркве, из околних зграда и са разних страна вароши, куљао избезумљено као река да се склони од бомбардовања или да побегне из града. И у онај други мањи ров пале су и експлодирале две бомбе, једна у средини уз сам бедем, а друга на отвору рова до степеница које воде из Милоша Великог улице, али без жртава, на срећу. И од ових експлозија поломљени су, ишчупани из земље и оборени јеле и борови у овом делу црквене порте, засађени још 1906. године, и преко свега таквог крша извлачили су се из овог мањег рова живи и рањени, бежећи избезумљени даље. Од силног потреса изазваног експлозијом, од гвожћа, камења, земље и другог материјала који се сручио на цркву, црква се растресла, сва стакла на прозорима и вратима разбила су се, западна и јужна врата на цркви и улазни портал извалили су се и исцепали, кров, олуци и кубета оштетили; црква је препукла уздужно средином и попреко у своду; живопис је тешко оштећен; полијелеји су се љуљали за време експлозија правећи велики лук до свода; из иконостаса многе иконе су поиспадале и поломиле се, а стубићи на иконостасу избили се из лежишта; нека кандила на иконостасу покидала су се, поразбијала, па излила и зејтином оштетила неке иконе… За време бомбардовања у цркву се било склонило нешто света и сви су остали живи, а неке од њих озледило је само разбијено стакло са прозора. Од овог бомбардовања настао је ужасан призор у црквеној порти и цркви: крвава земља, камење и други материјал са искиданим парчадима људских тела засули су цркву и црквени кров и окитили још преостале старе кестене крај цркве. После двадесетак дана, немачки војници су блокирали цео простор око црквене порте и довели наше заробљене војнике и Јевреје да ископају затрпане лешеве из ових ровова. Извадили су око 180 мртвих, полили их кречом, натоварили у камионе и одвезли на Ново гробље, где су их побацали у ископане ровове уврх гробља. Приликом вађења лешева видело се како су мајке држале децу приљубљену уз своје лице и тако гинуле, или се погушиле. „Пошто се бомбардовање поновило интензивно још неколико пута овог дана (6. априла) и продужено идућих дана, а Београћани бежали на све стране, варош је опустела без услова за живот. Тако су и остали преживели свештеници и црквењаци ове цркве избегли и почели се враћати појединачно тек после неколико дана. Први се вратио прота Влада Стаменковић и на Велики петак је служио некако у овој цркви у оном хаосу и запрепашћености. Потом су пристигли и остали свештеници, а и народ се полако враћао из бежаније и почео да долази к себи, те се и у цркви овој полако почела да обављају само недељна и празнична богослужења и остала чинодејства… Претходно су очишћени црква, порта и црквене канцеларије од разбијеног стакла са прозора, малтера и др.“ Поводом четрдесетодневног парастоса жртвама овог страшног бомбардовања, одлучила је црквена управа да се на дан 6. априла сваке године одржава парастос овим недужним жртвама. …и на даље… После другог светског рата је зграда на углу улица Краљице Наталије и Добрињске национализована, али је та одлука касније промењена и данас све зграде користи црква за своје потребе. Пошто је црква 1945. оправљена само провизорно, 1947. године потпуније су оправљени сводови и зидови, али нису и уметнички обрађени. Нарочита пажња је посвећена статичкој исправности централног кубета, али је стручна комисија и 1947. и 1952. године закључила да је кубе исправно и да га не треба мењати. Године 1958. црква је уређена споља, али тада још није добила свој данашњи изглед. Због заузетости црквено-општинских скела на другој страни, није се до 1962. приступило оправци и чишћењу живописа, иконостаса и орнаментике. Те године је ове радове обавио академски сликар Јарослав Кратина, који је унутрашњост цркве оправио, освежио и украсио на опште задовољство црквене управе и верних. Тако је црква изнутра добила свој данашњи изглед. Освећење овако обновљене цркве обавио је 25. новембра 1962. Његова светост патријарх српски Герман. Тако је Вазнесенска црква дочекала и 1963. године прославила своју стогодишњицу потпуно обновљена и радосна. Зато је та црквена слава била свакако једна од највеличанственијих у историји ове цркве. Због чињенице да је Вазнесенска црква са својим зградама активно учествовала у новијој, стогодишњој, историји и судбини града Београда и српског народа уопште, Завод за заштиту споменика културе града Београда је 27. априла 1967. под бројем 29СКЗ донео одлуку да „Вазнесенска црква у Београду са портом и две њене зграде има својство споменика културе“. Те године црква је коначно добила свој данашњи изглед: фасада је урађена у вештачком камену, обављени су сви потребни лимарски, фарбарски и асфалтерски радови. Године 1969. црква је покривена бакром. Године 1979. су саграђене нове шупе. Године 1972. електрификована су звона. Године 1974. је израђен у дуборезу „Христов гроб“. Године 1975. је обновљена и уређена сала парохијског дома. Године 1976. је израђена у мозаику икона Христа Спаситеља, изнад улазних врата храма, рад академског сликара г. Милосава Младеновића. Године 1981. је храм озвучен. Године 1993. је почела обнова икона на иконостасу. Обнову је извео г. Милосав Миша Младеновић. Године 1998. је подигнут зид порте дуж улице Краљице Наталије, а дуж улица Кнеза Милоша и Гепратове су стари зидови замењени новим. Године 1999. у току бомбардовања Србије од стране НАТО-а, Вазнесењска црква није погођена. Године 2000. су обављени обимни грађевински захвати уградње хидроизолације у темеље и доње делове зидова. Исте године је постављено подно грејање и промењен је под у цркви. Године 2002. су завршени чишћење, обнова и заштита живописа у храму. Радове је водила г-ђа. Драгана Милисављевић. Године 2005. је обновљена позлата на непокретној дрвенарији у цркви. Године 2006. су потпуно обновљени дрвени делови иконостаса, Владичанског трона и проповедаонице. Чишћење, столарске радове и позлату је извела Радионица за рестаурацију и црквену уметност Банковић. Исте године је калдрма у северном делу порте замењена асфалтом. Године 2009. је око цркве постављена расвета, тако да се црква види и ноћу. Исте године је промењен кров на помоћној згради до Добрињске улице. Године 2011. су на цркви и парохијском дому, стари прозори замењени новим. Исте године је зграда на углу улица Краљице Наталије и Добрињске потпуно обновљена, споља и изнутра (2012), а стари кров је замењем новим. Године 2013. су на парохијском дому обновљене фасаде према Добрињској и Гепратовој улици. Ако Бог да, у времену које је пред нама, наставиће се са потребним радовима на одржавању саме цркве и њеног окружења у дворишту. Истовремено, милошћу Божијом, од дана настанка до данас и у будуће, се наставља духовни живот храма Светог вазнесења Господњег. Виртуелна шетња београдским светињама: Храм Вазнесења Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уредништво портала Поуке.орг упућује Васкршњу честитку редакцији Радија Слово љубве на челу са пречасним презвитером Арсенијем Арсенијевићем: Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (...) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Са овим молитвеним мислима радости над радостима, желимо Вам изобиље духовних и телесних добара, да на многа и блага лета путем радио таласа ширите реч љубави Божје! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Уредник насловне стране портала Поуке.орг

Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина. Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме. Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2006), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак. Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божје. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте. Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим. Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота. И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божјим владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на Петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Канаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божја промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут владике Милутина ипак био по Божјем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином вВладиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3). Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божја владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди. И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божјег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије. Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин. Дарко Ђурђевић, протонамесник архијерејски намесник први ваљевски Извор: Епархија ваљевска

Преносимо у целини - Погребно слово које је Епископ Силуан упутио своме духовном родитељу, новопрестављеном Епископу Милутину, објављено на интернет страници Митрополије аустралијско-новозеландске. Ваша Светости, уважена браћо архиејeреји, ожалошћени Саборе Светосавске нам Цркве, ожалошћено и осиротело свештенство, монаштво и благочестиви верни народе Божји богомспасаване Епархије ваљевске, ожалошћена породице Кнежевић, сродници, пријатељи и духовна децо, Налазећи се мислено поред ћивота драгог нам духовног оца и брата, ронећи топле суза са свима вама, Црквом Божијом сабраном у ове великопосне дане у Саборном храму Васкрсења Христовог, храму – сведоку коначне победе живота над смрћу, вечношћу над пролазношћу, смисла над бесмислом; у храму који данас прима у своја њедра изморено и намучено тело палог ратника Цркве Христове, нашег вољеног и драгог оца, брата и искреног пријатеља, Епископа ваљевског Милутина, као семе које треба да се преда земљи да би проклијало васкрсењем; опраштајући се са њим, осећамо чудесну морфозу која се одиграва у нама, како нашу велику бол, тугу и жалост полако замењује осећај „радосне туге“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да познајемо и живимо са човеком Божјим, сведоком живе вере у Васкрслог Христа. Није случајно што је наш драги Владика отпутовао у сусрет Господу на дан Светог Алексеја Човека Божијег, јер је и сам Владика Милутин био човек Божији, тајна многима, која је након његовог упокојења јасније проговорила, и која тек има да се пројави. Данас се присећамо јеванђелске приче о одласку женика, после чијег одласка наступа време поста. Док је био са нама наш добри Владика, био нам је велики ослонац, утеха, подршка, стуб на који смо могли да се ослонимо и да се иза њега сакријемо од навале бурних ветрова који су наилазили. Био нам је радост, сунце које нас окриљује, те нисмо осетили пост, пост без родитељског ослонца. Док је наш вољени отац био међ’ нама, сви смо осећали његово топло очинско окриље, молитвену подршку, бригу и заштиту. Сада када нам одлази, као што то обично бива, осећамо заправо колико је његово присуство међу нама, Цркви Христовој, било драгоцени дар Божији којега нисмо до краја могли бити свесни. Као архијереј Цркве Христове, Владика Милутин је живео скроман и једноставан живот. Није гледао да буде примећен, да се истиче пред светом. Није сабирао себи благо на земљи, већ је умножавао, поред осталих врлина, и врлину милосрђа, гледајући да помогне свима потребитима. У исто време, био је и прави српски домаћин, дочекујући све са пуно љубави, увек зрачећи радошћу Васкрсења Христовог. Владика Милутин је као ретко ко спојио богољубље и човекољубље у савршену синтезу. Поред љубави коју је имао за све људе око себе, Владика је волео и Божију творевину. То се могло приметити у његовом односу са својим птицама, а и цвећем. Говорио је да се цвеће и биљке радују када бринемо о њима, а дивио се и све дубље понирао у тајну односа животињског света и човека. Тврдио је да животиње осећају љубав човекову према њима, да се радују човеку, а то је говорио из свога личног опита што могу да потврде особито они који су имали благослов да живе и раде поред њега. Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа, коју је пре свега понео из свога дома од родитеља, блажене успомене, оца Милорада и мајке Цвете, чланова Светониколајевског богомољачког покрета, а затим, узрастајући и усавршавајући се у њој уз опитно руководство свога духовног оца, игумана и старца Теофила. Владика Милутин је био дубоко замишљен над тајном смрти, и све трагичности њене по икону Божију човека, над страхотом рањености човекове природе. У исто време, Владика је јасно и уверено закључивао ове разговоре речима „да је једино у Богочовеку Христу решена ова тајна, дат одговор и излаз“. Настављао би светојустиновски, Христос је једина логика, једини излаз у страхоти безизлаза који окружује наш пали свет и човека. Као члан Сабора Светосавске нам Цркве веома потресно је доживљавао искушења која су се надвијала над Црквом и друштвом, залазећи дубоко у клет својега срца, молећи се Господу да помогне Својој Цркви у времену великих испита. Носећи име великог српског неимара, Св. Краља Милутина, Владика Милутин је Божјим провиђењем уједно и био обдарен даром градитељства, остављајући за собом изобилне плодове истог, како у свом матичном манастиру Каони, тако и на Петом континенту где је Епископствовао у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, као и у својој Епархији ваљевској где је свој највећи печат оставио. Претрпео је, као и многи други Божји људи, велике ударце и ране, доживео губитке многих вољених, али је све превазилазио вером у поновни сусрет са њима у Царству Богочовека Христа. Његове беседе су биле извор утехе и инспирације за многе. Говорећи од срца, многа срца је загревао и храбрио, а рецепција истих се одражавала и у томе што су често његове беседе испраћене сузама од стране верних. Драги оци, преподобни монаси, благочестиви верни народе богомспасаване Епархије ваљевске, драги Ваљевци… Опраштајући се данас са сузама од свога Архипастира који је Крст свога апостолског служења верно носио међ нама до самога краја, завршавајући своју овоземаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану коју му нанесмо свесно или несвесно, речју или делом, његовом очинском срцу и голубијој души. Опрости драги Владикo и оче! У својој приступној беседи приликом своје хиротоније 2003. године, у саборном храму Светога Архистратига Михаила у Београду, Владика Милутин, духом назирући предстојећи подвиг ношења Крста свога архијерејског служења, нимало случајно се позвао на пример свештеномученичког страдања Светог Игњатија Богоносца, изустивши следеће: „Окован у ланце и праћен војницима на путу за Рим, обраћа се (Свети Игњатије) Римљанима и каже: Ја сам Божија пшеница, па нека ме измељу зуби зверова, те да постанем чисти хлеб Божији. Нека они постану гроб мога тела, како не бих после смрти никоме био на терету. Тада ћу бити прави ученик Исуса Христа (Рим, 4)“. Након овога Епископ Милутин закључује: „Иако немам овакве духовне снаге и моћи, овакве молитвене ревности, свестан својих немоћи, уздам се у Господа, јер се сила Његова у немоћи пројављује. Зато имам веру да ће ми Он дати вере, наде и љубави да на овом тешком путу заслужим живот вечни“. Тежак је био и трновит пут нашег вољеног и драгог брата и оца Епископа Милутина. Након веома свечане службе и надахнуте беседе у другу недељу Часног поста, охрабривши и поучивши свој верни народ, Владика је налик на Светог Игњатија пошао својим путем за Рим, где су га чељусти болести притисле и млеле као пшеницу, примивши добровољно мучеништво на које је био позван, постао је чисти хлеб и принос Господу своме, коме је до краја верно служио, и Коме је данас отишао у вечни загрљај. И ето, драги у Христу, испунио је и други део молитве Светог Игњатија, да не буде никоме на терету. Данас он, као и током целог свог живота, ненаметљиво и тихо одлази своме Господу и Женику, коме је са 14. година посветио читав свој живот. Драги ми Владико, драги ми оче и брате, опрости што нисам могао физички да будем са тобом у тренуцима твога страдања, а и сада када на свој вечни починак одлазиш, опет сам спречен, али се молим Христу да ћу се удостојити сусрета поново са тобом у незалазном дану Царства Небеског. Опрости и помени! Немој нас оставити сироте, грли нас и љуби, молећи се заједно са Небеском Србијом за спас нашега рода, за брод Светосавске нам Цркве. Поздрави нам горостасног Николаја Српског и громогласног Пророка Јустина Ћелијског просећи за нас њихове свете молитве. Поздрави нам и Светога Нектарија Егинског, твога сапатника, којега си много заволео и храм му подигао као треће велико духовно лечилиште града Ваљева! Ниси дочекао његово освећење, али то је опет још један додатни венац који си понео, додатни бисер у круни смирења и трпљења којом те је Господ овенчао. Поздрављам те у име свога свештенства, монаштва и верног народа са Петог континента коме си верно апостолствовао. Умом и срцем целивајући твоју свету и измучену десницу, неизмерно ти захвалан и увек дужан, твој духовни син и најмањи међу браћом архијерејима, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин упокојио се у Господу данас, на дан светог Алексија Човека Божијег, у КБЦ "Драгиша Мишовић" у Београду. Тим поводом у данашњој емисији се подсећамо изузетних беседа ваљевског архијереја које је произнео у разним приликама и на разним сабрањима, крепећи и поучавајући поверено му од Господа свештенство, монаштво и благочестиви народ, чврсто га водећи на путу ка Царству Небеском. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве

Ишчекујући дан Рођења Христовог, а свјесни своје улоге у историји али и призвања у Царство Небеско, не можемо затворити очи пред оним што нам се дешава, што нам се припрема и што нас уводи у нове сукобе, нова разједињења и коначно наш нестанак, који је прижељкиван и припреман од моћника овога свијета. Православље је на удару, како јуче у Украјини тако данас у Црној Гори, а сутра ко зна гдје?! Они који би да нас не буде, труде се, за почетак, да нас подијеле, да бисмо се потом сами, између себе, исцрпили братском мржњом и сукобима. Послије руског православља, на ред је дошло наше, српско, светосавско. Да иронија буде већа, све се то дешава у години великог јубилеја. Засметало је многима што славимо континуитет наше светосавске духовности осам стотина година, док су они, који нам оспоравају идентитет, сами без идентитета, без коријена, без имена, вјере и језика. Нама, Србима, слиједе велики дани: Бадњи дан, Божић, Свети архиђакон Стефан – Дан Републике Српске. Господ нас позива да будемо јединствени у добру, да напокон будемо браћа једни другима, да не заборавимо ко смо и шта смо, али прије и изнад свега да не заборавимо Бога, Који нас је створио, али ни народ којем служимо. Нису они најбољи међу нама стварали Републику Српску да бисмо се ми у њој свакодневно исцрпљивали међусобним свађама, сукобима, омразом. Није Српска створена да буде мјесто нејединства, већ братске слоге и напретка, да буде и остане наша истинска кућа слободе, у којој ће бити мјеста за све. Зато је градимо сопственом љубављу, жељом да у њој буде мјеста за све, али и молитвом да нам вјечно траје. Јер, док буде Српске биће и нас. Не заборавимо никада оне који су за Српску дали све. Неко је дао живот, неко дио тијела, неко кућу и завичај. Сви су губили да бисмо добили Српску. Зато је цијенимо још више, волимо јаче, поштујмо је својом марљивошћу и поштењем. Опоменимо се пораза, а славимо побједе. Дан Републике Српске је наша велика побједа, наш понос и наша снага, али и мотив да свако од нас ради и више и боље ради добра овог намученог народа, који је само желио да живи на своме, поштено и слободно, у миру са свима око себе. Српска је гарант тог мира, Српска је наш ослонац, али и светионик наше вијековне чежње за слободом. Загледани у њу, у жртву која је положена у њено име, дочекајмо са радошћу пресвјетли празник Рођења Христовог, надајући се да ће нам потомци бити благодарни што смо им створили и оставили у аманет нашу и њихову Републику Српску. Радујући се радошћу надрадосном, својим епархиотима, свештенству и монаштву желим обиље добрих дарова од Дародавца свих добара – Богомладенца Христа, поздрављајући све вас и сваку твар сверадосним поздравом Неба и Земље: Мир Божији – Христос се Роди! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Херцеговина је за мене најприје предање, a предање је за мене ријеч која има једно дубље значење. Све ми се чини да би испред ове ријечи, кадa је Херцеговина у питању, могли да кажемо ријеч: свето предање, зато што је то свето предање надвладало оно обично људско предање. Зато највише признање припада онима који су пролазили кроз Херцеговину и носили најјаче предање овога свијета – свето хришћанско предање. То су, прије свих, апостол Павле и његов вјерни ученик апостол Тит. Несумњиво је да су они пролазили кроз Херцеговину путујући до Јерусалима, Атине, Солуна, Македоније преко Далмације до Рима; а од словенских просвјетитеља, најупечатљивији носиоци предања су били Кирило и Методије. Многима је непознато да су баш овим путевима, баш кроз овај град, баш кроз Требиње носили мошти Св. Климента Римског. Овдје у граду има неколико цркава и црквица посвећених св. Клименту Римском, а постоје и породице које славе Св. Климента Римског. И онда, на све то, ученици светих словенских просвјетитеља Кирила и Методија никако нису заобилазили овај крај. Поред тога, своје војводство, Херцеговину, Стефан Немања не повјерава ником другом него свом најмилијем сину Растку Немањићу, доцније Св.Сави. А Сава када установљује православну Цркву као самосталну и помјесну Цркву, међу првим епископима поставља на трону Архијереја у Херцеговини. А иза Саве ређају се снажни ликови српске историје и српске цркве: Данило Хумски, књигољубац и можда најученији архиепископ наше цркве, Сава II Хумски, а онда неизбрисив печат оставља један Херцеговац, рођен тридесетак километара одавде у Мркоњићима, Св. Василије Тврдошки, Поповски, Завалски, Требињски и Острошки Чудотворац. Кад све то узмете у обзир, и кад узмете ово најважније што се збило у Херцеговини у двадесетом вијеку, неописиво и неизрециво страдање и мучеништво због вјере православне, добијате једну слику свјетлости предања кроз историју Херцеговине. Јер никаквим поводом и никаквим разлогом људи нису изазвали мучитеље, и ишли су баш као у Светом Писму „као јагањци на заклање“. И кад су мислили да је ту завршено, да је ту крај једне тако чудесне области, ево ми учествујемо у побједи тих мученика, у побједи тих носилаца и преносилаца светог предања. И сада, да кренемо уназад, од оног првог епископа кога је поставио Св. Сава, па ево до наше недостојности, било је седамдесет епископа у континуитету у разним приликама, али чешће неприликама. Требало је непрестано бити православан, на простору који је занимљив свима и свакоме. Неко је лијепо ову земљу назвао Херцеговина изнад мора, јер Херцеговина и цијела моја епархија је као човјек који сједи на једном мјесту, које личи на простор у крилу Божијем. Ноге су му у мору, а он сједи гдје је винова лозица и смоква, а над главом му је снијег.“ И на опште чуђење сваког ко иоле познаје историју Херцеговине, свуда по њој звоне православна звона. Географски описујући какав је тај простор од Стона и приморја па до равних гора – од Зеленгоре, Волујака, Лебршника, Вележа, Прења, Хргуда до Орјена, имате невјероватну љепоту планина, а онда имате поља: Невесињско, Гатачко, Дабарско, Љубињско, Требињско, Попово, потом језера на Зеленгори, Орловачко језеро и седам језера око њега, па Невесињско, Билећко језеро. Не зна се које од коjeг љепше и не зна се које би човјек могао описати људским језиком. Oнда имате ријеке које теку кроз тај простор: Заломка у Невесињу, Неретву, Буну, Брегаву, Требишњицу и – што је чудо у данашњем вијеку – од извора па до ушћа на сваком мјесту можете пити воде. Данас морате да тражите у разним енциклопедијама да бисте тако нешто нашли. A о њиховим љепотама и животу у њима, стварно није могуће говорити, јер човјек не може то осјећање да искаже па бива недоречен. И сама клима ове земље је чудесна – медитеранска, која се преклапа са континенталном, а опет са планинском, као и та могућност, да одавде из Требиња за тили час будете испод Орјена, а опет за трен можеш да будеш на обали мора. Све то говори о томе да је човјек некако сретан, некако привилегован тиме што живи на овом мјесту, и зато сам употријебио израз који највише оцртава ту привилегију, чувши га од неког свештеника, а он је опет чуо од старијих људи: „Живјети овдје значи живјети у крилу Божијем“. Aли, да би човјек живио у крилу Божијем и да би имао ту привилегију, он мора да се стално преображава, он мора да погоди тај јеванђелски пут да би остао на свом мјесту, мора непрестано да учествује у свему ономе што је Христос и што је хришћанско. А Христос је оваплоћење, Христос је крст, Христос је Богојављење, Христос је освећење времена и простора, Христос је личност и лице у коме се свако лице огледа и ту, или се види или не види, или опстаје или пропада. И мени се чини да, као ријетко гдје данас у Европи, овдје немате проблем са идентитетом. И зато овај простор, који је пут апостола Павла, сматрам темељним дијелом Европе, колијевком Европе. У данашњој Европи и свијету је велика привилегија имати недвосмислен и јасан идентитет. У Херцеговини људи, захваљујући том силном предању, немају проблем да одговоре ко су, шта су, шта хоће да буду. Мени се чини да је то велика предност у односу на сваког онога ко има проблем са идентитетом. Они који су се одрицали тог предања, они који су били уроњени у то предање, а сада више нису – они ће како каже пјесник“увијек бити кивни на нас, зато што их познајемо“. Зато се историја Херцеговине непрестано компликује. Из тог разлога она стално има нове пријатеље, али и нове непријатеље. Издржати ту одговорност и ту привилегију уопште није једноставно, за то је потребан подвиг и васкрсење. Слава овог града је у томе што он то издржава, и зато је она веома важна јер подразумијева управо то што је Херцеговина. Она подразумијева улазак на Тавор гору, она подразумијева одговор на Христово: „Хајдете са мном!“. Она подразумијева различите карактере, као што је био Јаковљев, тврдоглав и вјеран, карактер Јованов препун љубави, жртве, као што је био карактер Петров, плаховит баш као што су и Херцеговци, нарочито у приликама када им догори до ноката, а исто тако спреман на покајање и кајање и поновно прилажење Христу. А највише од свега подразумијева спремност да се прими свјетлост Таворска. Tо је оно што Херцеговце чини и тако карактеристичним у неком визуелном смислу. Они изгледају лијепо, тајанствено, они имају несумњиви интелект, какав је имао Руђер Бошковић који је из Мркоњића одакле је и Св. Василије, какав је имао Никола Тесла и да не помињем многе друге. Aли, ево, у контексту Преображења помињем Николу Теслу, који је погодио шта је суштина материје. Он је говорио да је материја саткана тако да је њена суштина свјетлост, али још више од тога да је суштина свјетлости милост, да је то благодат Божија. Tо је, у ствари, један савршен одговор једног човјека који није теолог на питање шта се то догодило на гори Тавору. На Тавору се догодило то да нам је Бог показао шта је суштина материје и како да се материја извуче из пропасти, трулежи и смрти. Зато ће у Херцеговини људи увијек наглашавати оно што карактерише овај град, то да је град свјетлости, то да је град у коме имате 275 сунчаних дана у години. Зато ће вам сваки Херцеговац бити тужан када нема пуно свјетлости, кад није сунце све обасјало. Зато ће бити незамисливо за једног Херцеговца да живи у Норвешкој, Шведској и да у исто вријеме буде сретан. Зато ће бити увијек снажна носталгија према Херцеговини, коју сам сретао код људи који живе у другим мјестима, а причају о Херцеговини. Као на примјер Душко Бајeвић, са којим сам разговарао у Атини, па он кад помене Херцеговину одједном му се очи напуне сузама. Или Дејан Бодирога који се није ни родио овдје – питао сам га гдје му више срце лупа, тамо гдје се родио у Клеку или овдје у Херцеговини? Рекао ми је: Овдје. Када је први пут, након двадесет година младалачког живота, био у Требињу и на Загори било је тако да није могао од узбуђења да проговори. То су неке ствари које једноставно нису описиве људским језиком. А да не говорим о другим Херцеговцима које сам сретао у Америци, који су тамо трећа, четврта, пета генерација и који једноставно не могу да престану да буду Херцеговци, иако би неки то хтјели. Или, рецимо, Кустурица – како он има то осјећање, како носи тај идентитет, иако нема времена да се ту чешће нађе. Да не говорим о другим људима који су стварно окарактерисали ово вријеме у коме ми живимо – Рајко Ного и Момо Капор који су у једном тешком времену остали Херцеговци. И опет да се вратимо ономе који је успио да буде свуда и на сваком мјесту домаћи, а да не престане да буде Херцеговац – Јовану Дучићу који у себи носи све то о чему смо причали: отмјеност, љепоту, поезију, вапај за Христом и за Богом, и ту префињеност и способност да опстане у сваком времену, и да са разним владама направи компромис који није штетан по идентитет, и да дā свој допринос том идентитету. Оно што мене радује данас јесте да кад год одем у Требињску гимназију или кад год сретнем неко дијете, младића, дјевојку овдје у Требињу на улици, или у Билећи, Гацку, Невесињу, Љубињу, Берковићима, Мостару, Београду – видим да свако од њих носи то предање. Кад их гледаш, увијек можеш да очекујеш да из њега проговори и Дучић, и Тесла, и Св. Сава, и Св. Василије, и седамдесет епископа, и апостол Павле, и Кирило, и Методије, и све то одједном може да проговори из једног младог човјека, јер он носи у себи то предање. А исто тако можеш да одеш на врх Лебршника и да те нека баба или ђед запрепасте својом културом, отмјеношћу и образовањем. Ја једноставно немам ријечи са којима бих могао да опишем шта је то Херцеговина. Херцеговина је једно чудо, једна светиња, једна привилегија, једна љепота и доброта, а у исто вријеме она носи ону трагику коју носи у себи све што је створено – тај бол, страх од смрти, то неповјерење. И зато је наиван свако ко ће очекивати од једног Херцеговца да се он одмах отвори, да он одмах прихвати, да он одмах буде тек тако наиван на сваку причу. Херцеговац ће га гледати, посматрати, можда ће му и одобрити по коју ријеч, али никад неће бити тако наиван да повјерује у сваку шарену лажу. Ја мислим да је то једна од тајни опстанка. И још више, Херцеговац ће се гдје год оде у свијет, врло брзо прилагодити том свијету и врло брзо ће остварити успјех. Мени је јасно зашто је то тако – зато што Херцеговац нема проблема да остварује свој идентитет. Њему је идентитет јасан, а да би се човјек афирмисао у овом свијету он не смије да користи огромну енергију на стварање идентитета. Зато све ствари које нису идентитет, био то остварен успјех у медицини, науци, техници, у литератури, било чему – то је надоградња. Зато он тако брзо успије, јер има добар темељ. Темељ је оно што је најважније, а Црква је ту да чува тај темељ. Наравно да је било тешко зато што је у тај темељ стално требало доливати нову крв и стално дограђивати нове кости. Али та нова крв и те нове кости су тај темељ увијек чиниле много, много квалитетнијим него што је био прије. Зато је могуће на том темељу увијек изградити и изграђивати славу и част и достoјанство и моћ и способност за живот. Дакле, Херцеговина је Израиљска долина или Таворска гора или библијска земља. Можда би било најбоље да за крај кажемо да је Херцеговина једна библијска земља, а да је Херцеговац библијски човјек, да кажемо да је овај град у крилу Божијем и да је град који има такву историју и такав темељ, на којима се може саградити град који стоји на чврстом камену и коме никакве стихије овог свијета не могу наудити. Зато је важно да се налазимо у овом граду, у овом храму посвећеном светом Преображењу Господњем, васкрсењу, Христу. Kао што је рекао један млади Рус: „Видио сам овдје људе који воле Христа.“ Нема боље похвале за један народ. Наравно да ми нисмо слијепи па да не видимо своје падове и своје гријехе, своје слабости, одустајања и немоћи, али оно што је важно јесте да постоји тај темељ сазидан на камену вјере Христове који не могу врата пакла оборити. У томе је одговор на питање како битишемо и како то наше биће има вољу да непрестано остаје и бива такво. Такав карактер сам видио код јеврејског човјека, код Грка, такав карактер има и словенски човјек. Али Херцеговци имају све то испреплетено и словенско и грчко и јеврејско, једном ријечју библијско предање, библијско осјећање и карактер, а то потврђују ове костурнице, ова стратишта, то потврђују ове цркве. На седамдесет хиљада људи у Херцеговини имате двјесто цркава. Свако село има своју цркву. Aли у ком времену и у каквим временима је то бивало? И то је стожер за који су се људи држали и помоћу ког су опстајали да их не однесе било каква бура и искушење овога свијета и живота у свијету. По томе како народ овдје слави Божић, Васкрсење, Преображење, Богојављење види се колико је тај народ свјестан тог значаја Цркве. Може да буде владика или поп један од ових или један од оних, и не најбољи од нас или њих, али они знају да смо ми сви заједно Црква и зато и на Божић и на Богојављење, и на Васкрс и на Преображење, можемо да кажемо да цијели град слави. Tо опет за нас данас, за двадесет први вијек, није уобичајна стварност. Tог дана и тих дана престају све размирице, и ми макар на тај дан, за разлику од других, постајемо браћа и сестре, једна породица. И сви тако дишу. То можете да видите кад год дођете на Преображење и на било који други празник. Oдједном све постане једна душа. Као да се пшеница са ових поља прикупи, самеље и постане један хљеб који се приноси Христу Богу. Дакле једним срцем, једном душом, једним устима пјевамо Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, и то је вјера којом дишемо, којом се крећемо, којом постојимо на овом дивном Божијем рајском мјесту. * Објављено у саборнику епархије ЗХиП „Видослов“, бр.40, Божић 2007. Извор: Владика Григорије.инфо

Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа. Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика. На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио. У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена. Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни. Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења." Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу. Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје. Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи... Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити. Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота. Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога. Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дужан сам барем слова професору Дарку Танасковићу, још једној од интелектуалних и моралних громада којих се Србија одриче као да их има на претек… Професор Танасковић је, иначе, један од оних умника на чија сам предавања ишао иако нисам био његов студент, али слушати га како говори о персиској књижевности (тек један од предмета који је предавао) било је заиста нешто налик малој филолошкој литургији. Заиста, људи попут Дарка Танасковића су једни од оних који обогате, оплемене, надахну човека, ударе у оне танано дивне струне душе и учине да схватите да је живот вредан тек уколико га не жалите ни мало, већ нештедимице трошите на нешто вредније од живота- човечност! Томе нас је учио, на томе је инсистирао, такав је вазда био и остао, али… За таквог нема места на Филолошком факултету! Сувише није медиокритет, сувише је свој, утемељен у части, знању и честитости. Сувише полаже само на припадност знању и честитости као јединим врлинама на којима је увек инсистирао, макар се преметнуле у „мане“ смутних времена, тачније, смутних људи који опогане добра времена… За такву људску пре свега громаду више нема места на универзитету, јер, авај, имамо ваљда стручне, способније, умније и надасве бескичменије од професора мирног корака, благе речи, питке и бритке мисли?! Но, ево на страну све лично, професор Танасковић је за Србију учинио оно на чему му довека морамо бити захвални, јер да се ко други нашао на његовом месту, у те дане, месеце и године плиме погани, она крвава творевина зла од некакве „републике“ „косово“ би увелико била члан УНЕСКО! Ту страхоту је понајвише спречио Дарко Танасковић као амбасадор, али пре свега човек, људина, неко ко одлично зна да је светиња коју брани далеко већа и важнија од њега самог, па се на том „Кајмакчалану“ и дао превише! Превише за човека његових година, но учећи нас и тад да ништа није превише и ни једна жртва довољно велика за одбрану онога што смо заклети и животима бранити- пресвето Косово и Метохију! За таквог човека, „солунца“ националне мисли и свести више нема места међ српског научном елитом, јер то што представља елиту може професору Танасковићу и њему сличнима евентуално да придржи она помпезна врата факултета, на којем је, понављам, генерације учио оном ничеовском: „Човек је биће створено да превазиђе себе“! И свако ко је барем на кратко послушао тог благог човека заиста се потрудио да превазиђе себе, а познајем многе. Да превазиђе оне потмуле пориве у себи који нас чине пролазнима и посвети живот нечему већем и вреднијем од живота: части, поштењу и ономе најважнијем- бескомпромисној љубави према Србији, јер вечни смо само уколико себе уткамо у литургију и васкрсење наше миле небеснице! Професоре- бескрајно хвала за све! Ваша је катедра вечна- генерације часних, честитих и србољубних редова заједничког солунског фронта… https://dvaujedan.wordpress.com/

Универзитет у Београду Православни богословски факултет Давид Перовић Слово о Светосављу и Православљу Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи. Да ли је тај одговор тачан? Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно? Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље? И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег? Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству. Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења. Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем. * Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања! На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове. * Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини! * Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји. Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха. Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске; на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило; на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим; и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом; на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана. Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља... * Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса! * Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. * Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова. На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију. * Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери. * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године Извор: Сајт Епархије крушевачке

Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Празник Христовог Васкрсења за радио Слово љубве говори о васкрсавању свакога од нас кроз савлађивање невоља и слабости. присећа се прославе Васкрса на Светој Гори, саветује породице и супружнике да не забораве да разговарају и опомиње на долазећи звук трубе анђелске који ће чути сви - чак и они који не верују. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vaskrsnji intervju - o Vladimir Vukasinovic - 0.36.02.mp3 Извор: Радио Слово љубве