Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слободу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У ексклузивном интервјуу за "Вести" Епископ зворничко-тузлански Фотије оцењује да је недавна, прва посета Патријарха Порфирија Републици Српској величанствен и историјски догађај. У разговору који је вођен у Владичанском двору у Бијељини, Епископ Фотије, који је и члан Светог архијерејског Синода, коментаришући измене кривичног закона које је наметнуо бивши одлазећи високи представник, истакао је да су Срби слободарски народ који не може да прихвати било какве концепте поробљавања. Патријарх српски је прошле недеље први пут посетио Републику Српску. Који је значај ове посете? – Верујем да ће време још боље показати, али и сада је сасвим сигурно да је реч о величанственом догађају и за нашу Цркву, нашу епархију, али и за Републику Српску и целу БиХ. Патријарх је дошао с поруком мира, благослова и јединства за наш српски народ, а истовремено, за народе који овде живе, Бошњаке и Хрвате, с поруком заједништва, сарадње, међусобног разумевања и могућности опстанка на овим просторима. Ништа мање значајно јесте и то што је патријарх својим доласком успео да скупи и представнике власти и опозиције у Републици Српској. У вечерњим сатима, на његову иницијативу и благослов, заједно су седели представници свих релевантних политичких партија у РС, и власти и опозиције што, признаћете, није баш уобичајено. Али, светосавска мисија Цркве је мирење браће, мирење људи који не могу да буду неодговорни у односу на нашу историју и наш народ, а у крајњем случају и на нашу Цркву. Да ли су лидери Српске упознали патријарха о последњим дешавањима, изменама кривичног закона које је наметнуо тада одлазећи високи представник, али и наметању новог представника за БиХ? – Разговарано је о целокупној ситуацији и наравно да се дотакло и тих чињеница. Несхватљиво је да једна особа себи узела за право да екс катедра намеће законе не питајући било кога, а посебно не демократски изабране институције којима је задужење да доносе законе. Ви сте то назвали “експериментом над Србима”? – Тај човек, бивши високи представник за БиХ, вероватно није ни свестан шта је урадио. Срби су слободарски народ који не може да прихвати било какве концепте поробљавања: умног, физичког или било каквог другог. Желимо да будемо слободни и желимо да знамо да живимо на овом простору јер смо овде живели вековима. Али, такође хоћемо да живимо заједно са другим народима који овде живе и да без уплитања спољног фактора, односно појављивања некаквих “супервизора” или “суперзналаца” – нађемо заједнички језик и договоримо се о свему. Неколико пута је и патријарх истакао да би народи овог простора БиХ требало да размишљају својом главом и да одлучују сами о својој судбини без туторства неког посредника или некога ко је наметнут. Српска се противи избору новог високог представника у чему су је подржали Русија и Кина. Колико је то значајно? – Велики је плус што су се Русија и Кина ставиле на страну Републике Српске по овом питању. То у фактичком смислу значи и да више од пола света не прихвата тог новог представника и то је вредна чињеница. За нас је то позитиван знак јер већ дуго Република Српска истиче да људи на простору БиХ знају да живе заједно зато што су живели заједно и да су способни да се договоре, али само онда када нема спољног туторства, поготово кад нема наметања решења. И без ових проблема, ситуација у БиХ није сјајна. Посебно кад је реч о положају Срба у Федерацији. Недавно сте служили у Пожарници, месту које је некада бројало 1.000, а сада свега 65 домаћинстава? – Служба у Далмацији ме је некако припремила за тај проблем Срба у Федерацији. Срби тамо живе у сличним околностима као овде, а реч је о трећини Епархије зворничко-тузланске која је територијално у Федералном делу БиХ. На том простору имамо врло мало Срба. Мученичко и страдално место Пожарница је имало око 1.000 становника, Срба. Током рата је црква минирана, а данас их је тек стотинак у 65 домова повратника, и то махом старијих људи. То је слика простора где се десила ратна трагедија. Нажалост, слично је и у Тузли где је око 2.000 Срба, а пре рата их је било најмање десет пута више. Истовремено, на том простору је велики број светиња, цркава и манастира које морамо да чувамо, па је додатни проблем како обезбедити да свештенство и монаштво тамо живи и опстане. Појављује се и нови проблем. Срби лако могу остати без своје земље у Федерацији? – Уз проблем повратка, на несрећу имамо и проблем да се очува земља. Озбиљна је опасност да Срби изгубе власништво над својом земљом, а да она потом припадне онима који су је узурпирали. Реч је о закону који се примењује и у Европској унији и преко својих свештеника и монаха, наша Епархија чини све да обавести људе о овој опасности. Верујем и да ће наша Црква, али и државне институције РС успети да нађу решење како да се о томе обавесте људи који не живе у БиХ, већ су или у Србији или у неким трећим земљама широм света. Људи морају знати шта се може догодити са њиховом имовином, кућама, шумом и онда ће морати на нађу начина да се сами заштите. Нажалост, како је реч о приватној својини, ту нити Црква нити држава не могу пуно, већ ће сваки власник морати да покаже инцијативу уколико жели да заштити своју имовину. Мада у БиХ још није усвојен закон о реституцији, ми у Цркви у оваквим приликама увек ангажујемо правнике како бисмо заштитили црквену имовину. И то је онда борба. “Шака гласних” мути радост Владика Фотије је прокоментарисао све “ужаренију” ситуацију на Цетињу наводећи да ће патријарх српски Порфирије 5. септембра присуствовати устоличењу митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу. Нажалост, сведоци смо немилих сцена на Цетињу, али и отворених претњи и застрашивања свима који одлуче да присуствују устоличењу митрополита Јоаникија. Плашите ли се инцидената? – Вече пре устоличења митрополитија Јоаникија, патријарха ће у Подгорици, у Цркви Васкрсења Христовог, дочекати свештенство, монаштво и народ. Молимо се Богу, али и Светом Василију Острошком и Светом Петру Цетињском да заштити Цркву и народ. Али, такође се надамо и да ће власти у Црној Гори успети да уразуме ту “шаку гласних” и учине све да устоличење новог митрополита црногорско-приморског прође у миру и на радост и Цркве и народа. Чудим се тим догађајима и надам да је то мала група људи која својом гласноћом жели да себи да значај већи него што јесте, погрешно уверена да бити гласан значи и да је неко важнији и снажнији него што јесте. Као члан Светог Синода бићу у пратњи српског патријарха и сви се надамо и Богу се молимо да ће устоличење проћи у најбољем реду и миру. Сукоби никада никоме добра нису донели, ни Цркви, ни народу. Таква ситуација може одговарати само појединим људима који имају другачије светоназоре и какву већ веру исповедају и колико уопште поштују цркву и светиње. Зато и очекујемо од државних институција да уразуме ту шаку гласних, а да Митрополија црногорско-приморска с устоличењем новог митрополита почне да живи пуним плућима. Колико је битно устоличење митрополита Јоаникија? – Битно је. Устоличење сваког епископа у некој епархији значи да она почиње да живи пуним плућима, ту мислим и на народ и на Цркву. Зато и није случајно што смо сведоци отпора устоличењу јер они одлично знају или осећају колико је значајно да митрополит Јоаникије почне да ради свој посао као пастир Цркве у својој митрополији у Црној Гори. Устоличењем он добија и легитимитет што је веома важно да би Црква могла да живи, да би народ могао да се окупља и на Светој литургији, али и на литијама ако буде потребно. Многи очекују да ће се тог дана потписати и Темељни уговор СПЦ са Црном Гором? – Како ствари стоје, сумњам да ће све моћи да буде припремљено за 5. септембар. Комисија Патријаршије треба да прегледа и усагласи тај нови текст Уговора који се разликује од оног који је требало да се потпише на мајском Сабору СПЦ. Одговорност и политика У Вашим иступима нисте били баш “благоглагољиви” према Валентину Инцку и новом закону. Плашите ли се да и сами будете један од осумњичених? – Ваљда нисам на том списку људи против којих се води истрага и не видим разлог зашто бих био. Сви причају о “Великом брату” који све надзире и види, а сада ће ваљда и да слуша ко шта говори. А ми у Цркви проповедамо Јеванђеље Христово. Апостол Павле говори да треба да се “надзидавамо” на тврдом темељу, на Христу и да човек уколико живи светотајним животом узраста у Христу. То је смисао наше хришћанске антропологије, смисао нашег подвига. О томе говоримо, о учењу наше цркве. Дакле, има људи који се баве политиком и они имају одговорност према народу и према историји. Имовина СПЦ Да ли је решено питање имовине СПЦ у БиХ? – Када је реч о имовини Епархије зворничко-тузланске постоји 36 објеката само у Тузли који би требало да се врате Цркви, а те имовине је још више у другим деловима који су такође у Федерацији. Уколико би ту имовину добили назад то би за нас значило да можемо опстати, да можемо да развијамо црквени живот. Надлежним институцијама смо поднели све потребне папире, али добијамо одговор да још није донет закон о реституцији и то је кључна кочница. Истоветан проблем оптерећује и друге верске заједнице у БиХ. Сложни кад је тешко Срби су опет сложни само када их мука натера? – Срби су, то се зна, склони поделама. На овим просторима је деловао Бењамин Калај, психолог који је ишао по српском народу у БиХ за време Аустро-угарске и спроводио разна испитивања психологије нашег народа како да га разједини. Видео је да су људи јаке личности и да треба што више међу њима стварати партије, да буду подељени, а не заједно. За све је тражио и нашао неко решење, а једино није могао да нађе за крсну славу. Говорио је да се око крсне славе, свеће и иконе обједине сви који не причају, посвађане комшије… Шире гледано, крсна слава је део литургије и Цркве и још тада је било јасно да то не могу да нам укину. Било је после њега још многих који су се бавили психологијом Срба како би нас разјединили, окренули једне против других. Поједини Срби су у неким тренуцима мислили да је то врлина не схватајући да заправо раде туђ, непријатељски посао против свог народа. Имамо ми у нашој историји тај феномен канцерогене политике. Извор: Вести онлине
  2. https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/слободан-антонић-велики-правни-рат-за/ https://iskra.co/reagovanja/slobodan-antonic-veliki-pravni-rat-za-slobodu-govora/ ... Управо је на делу узбудљив правни рат за слободу говора. Он траје, с промењивом срећом, четири године. Две важне битке су добијене, једна је у току, а непријатељ се спрема да отвори читав нови фронт. Морамо бити свесни тог рата, а било би добро понешто и да припомогнемо, како се не бисмо сутра изненадили када не будемо у прилици да читамо овакве текстове – јер се више неће смети писати или објавити. У овом чланку говорићу од бици коју управо води Владимир Димитријевић. Гледао сам га како две године, погурен, вукљајући торбу пуну књига, путује из Чачка како би у београдској Палати правде одговарао на тужбу за дискримининацију мишљењем. Против њега стајала је једна крсташка НВО, жељна да га осуди, па да га као „осуђеног хомофоба“ избаци из службе („треба да се запитамо – да ли желимо да људи попут Димитријевића буду део образовног система и да раде с нашом децом?“). Иза те НВО стајала је моћна Повереница, иза ње пак богати фондови, један закон који јој је давао одрешене руке за прогон, те феминистички и ЛГБТ идентитарци. Иза свих њих стајали су Брисел и Вашингтон, њихове моћне и богате бирократске структуре. А на крају, како је упозорио и генерални секретар НАТО: „НАТО има одговорност и прилику да буде водећи заштитник женских права“. Спремна је, дакле, била и авијација из Авијана. Све због доброг Владе Димитријевића… Па ипак, прву битку Владе је добио – захваљујући, како ћемо видети, једном интелигентном и храбром судији. Наравно да је то распомамило Левијатана. И ево Димитријевића поново на удару. Како је Димитријевић три године гоњен Све је почело тако што је Димитријевић на свом сајту објавио текст у ком је, између осталог, написао да је „једино природна – заједница између мушкарца и жене”. На то је НВО „Да се зна“ поднела Повереници за заштиту равноправности притужбу, у којој је окривила Димитријевића да „наведеним текстом ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за припаднике/це ЛГБТ заједнице“, те да „подстиче неравноправност и нетрпељивост“ (овде 210). На основу ове притужбе, Повереница је одмах упутила писмо Димитријевићу у ком га је позвала да, као први корак у процесу који се води против њега по Закону о заштити од дискриминације (ЗоЗД 2009), одговори на ову оптужбу (види овде). Оптужба за дискриминацију била је бесмислена. Како је својим написом Димитријевић могао некога да дискриминише? Он није на државној функцији да би могао било коме да ускрати право које му припада – што је реално значење те речи. Није прекршио право неке конкретне особе да склопи брак с другом особом истог пола – та забога, он није матичар. Он није агитовао да се прекрши ниједан закон, позивајући, на пример, матичаре да одбију да венчају мушкарца с мушкарцем – јер такво право ни не постоји. Само је изнео свој вредносни суд, без позивања на насиље или на било какву противзакониту радњу. Свеједно, оптужен је да његов текст ипак представља „дискриминацију“ ЛГБТ особа (?!). Одазивајући се позиву Поверенице да се изјасни, Димитријевић је објавио текст у ком је одбио све оптужбе за дискриминацију. У њему је нагласио да је само користио слободу изражавања, не би ли „као православни хришћанин“ изнео „свој став о природној породици“, који „заснива на Светом Предању Цркве од Истока“. Повереница је била незадовољна овим одговором, те је изрекла мишљење да су Димитријевићеви ставови „узнемиравајући, понижавајући и представљају повреду достојанства групе лица на основу својства, чиме су прекршене одредбе чл. 12. ЗоЗД“. На тај начин он је, по оцени Поверенице, писаном речју извршио акт дискриминације према ЛГБТ популацији, те је позван „да на свом сајту упути јавно извињење особама другачије сексуалне оријентације, као и да се убудуће суздржи од аката и изјава којима се крше прописи о забрани дискриминације“. Важно је нагласити да Повереница у свом спису индиректно и сама признаје да Димитријевић није позивао на насиље, реферишући „на пресуду Европског суда за људска права у предмету Вејделанд и други против Шведске (од 9. фебруара 2012. године) у којој је суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“. Димитријевић, међутим, и даље не сматра да је за било шта крив, те објављује одговор Повереници на њено мишљење, у ком каже: „нећу се извинити покрету политичких хомосексуалаца, нити ћу, ако Бог да, одступити од својих православних и хришћанских ставова“. Такође, Димитријевић је наставио да на свом сајту објављује чланке о ЛГБТ питању (овде и овде). На то је НВО „Да се зна“, 30. јануара 2019, поднела тужбу против Димитријевића Вишем суду у Београду (овде 242-249). У тужби се, између осталог, Димитријевић окривљује да „изражава идеје и ставове да је једина природна заједница, заједница између мушкараца и жене, и да је само таква заједница – природна породица“ (244; све је изворно истицање). Наводе се, такође, као дискриминаторне и следеће Димитријевићеве реченице (246): – „Хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди“; – „Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека“; – „Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам)“; – „Савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца, него је реч о политичкој идеологији коју намеће глобалистичка Империја Вашингтон–Брисел, с циљем да разори природну породицу“. Тим и другим исказима, тврди се у тужби, „продубљују се стереотипи о ЛГБТ лицима којима се ствара непријатељско окружење за та лица“ (246). Како је по чл. 12 ЗоЗД кажњиво „стварање непријатељског, понижавајућег и увредљивог окружења“, а у чл. 13 ЗоЗД „поновљена дискриминација“ означена је као „тежак облик дискриминације“ – може се рећи да је управо то оно што ради Димитријевић, тврдила је НВО Да се зна (247). Опет је важно упозорити да се и у овој тужби реферисало на пресуду ЕСЉП Вејделанд и други против Шведске, у којој се даје право ограничавања слободе говора и „када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“ (исто). Стога је Да се зна тражио од суда да донесе пресуду да је Димитријевић „извршио тежак облик дискриминације“, затим да се Димитријевић обавеже да ће уклонити своје текстове, те да више неће објављивати сличне „дискриминишуће“ чланке (248). Како је Димитријевић победио Првостепени судски поступак по овој тужби трајао је више од две године и завршио се 17. маја 2021. пресудом Вишег суда у Београду (бр. 2-П-410/19) коју је потписао судија Срђан Јончић. У пресуди су одбијени сви тужбени захтеви против Димитријевића као неосновани. У образложењу се указује „да су наведени текстови објављени на приватном сајту, односно да је изостала активност којом се одређеној или неодређеној групи намеће одређени став“ (стр. 11; моје наглашавање). То случај В. Димитријевића, оцењује судија Јончић, разликује од случаја Вејделанд и други против Шведске (11-12). У овом другом случају, наиме, реч је о томе да су 2004. године чланови организације Национална омладина у ђачке ормариће једне више гимназије убацивали летке у којима се у негативном контексту говори о ЛГБТ особама. Тиме су, на известан начин, принудили кориснике ормарића – који су, уз то, и „у осетљивом узрасту“ – да њихове негативне исказе о ЛГБТ особама прочитају (12). Ништа од тог, каже се у пресуди, не постоји у случају В. Димитријевића. Он никога није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст. Чланак није растуран тако „да је било немогуће да буде игнорисан“ – тзв. заробљена публика (captive public), нити је његов чланак био намењен старијим малолетницима (средњошколцима). Особе које су га читале слободно су одлучивале хоће ли посетити Димитријевићев сајт или не. „Објављивање информације на приватном сајту“, наглашава се даље у пресуди, „мора се анализирати кроз анализу `сразмерности` сходно чл. 10. ст. 2 Конвенције. Наиме, утицај јавно изражених ставова на приватном сајту мора бити сразмеран величини публике до које би могао допрети“ (12). Европски суд за људска права (ЕСЉП), заправо, изричито каже да није исто да ли је неки исказ саопштен „на онлајн сајту с малом читалачком публиком или на мејнстрим, веома посећеним интернет страницама“ (овде §79). Рецимо, Димитријевићев чланак, од ког је све почело, прочитало је на његовом сајту до данас, значи за неких 40 месеци, укупно 6.231 човек. То се не може ни поредити с тим када би чланак, примера ради, био објављен на порталу Блица, који је само у једном месецу, у јуну 2021. имао 2.847.757 индивидуалних посетилаца. То је сразмерно читавих осам и по хиљада пута више! Јасно је да Димитријевићев инкриминисани текст уопште не задовољава критеријум „утицајности“ које поставља Европски суд за људска права. У пресуди се, такође, види настојање судије да утврди да ли су два Димитријевићева текста реално произвела ма какву дискриминацију. То питање постављено је и сведоку тужитеља, М.К, члану НВО „Да се зна“. М.К. је, према пресуди, дао следећу изјаву: „Ја сматрам да овакви текстови генерално имају лошег ефекта на друштво у целини (…). У друштву увек постоје снаге које желе да умање достигнути ниво људских права. Оваквим текстовима се нормализује деловање које има за циљ умањење достигнутих нивоа људских права. (…) Због овог текста нисам лично имао проблема, али сам у прошлости као геј мушкарац имао много проблема због сличних ставова које има тужени. Прошао сам кроз малтретирања у школи. (…) Није ми познато да се неко нашао пред судом због акта насиља изазваног писањем туженог“ (9; 10). Као што се види, сведок тужбе је потврдио да Димитријевићев текст није био узрочник некакве одређене и познате дискриминације или насиља, већ да се све своди на сумњичење да је такво мишљење потенцијално опасно. По процени тужитељске стране, Димитријевићево становиште може да доведе до дискриминације или насиља, али – на терену фактицитета, не постоје докази за то, постоји само сумња у могућност. Наравно да то не може бити довољно за осуду. Како Димитријевића и даље судски прогоне И тако долазимо до онога што се сад дешава. Незадовона пресудом, НВО Да се зна жалила се, 21. јуна 2021, Апелационом суду у Београду. У жалби се, најпре, наводи да је Димитријевић „активно“ радио на „изношењу екстремних ставова у вези са ЛГБТ лицима“ (стр. 3), будући да он „своје ставове шири јавно у смислу да их прихвати што већи број људи“, те да је његов „циљ анимирање што шире јавности“ (3), пошто „жели да његови ставови буду прихваћени од стране већине у друштву“ (4). О, каква дрскост! Димитријевићев сајт, каже се даље у тужби, није приватни, јер су „сви садржаји на том сајту јавно доступни свим лицима“, а „сајт служи управо за ширење идеја и ставова које тужени износи и у спорним текстовима“ (3). Штавише, на Димитријевићевом сајту се „великим бројем објављених текстова и књига, као и предметним текстовима, вређају ЛГБТ лица“ (4), а „постоји и посебна опасност јавно објављеног садржаја који се без контроле лако и даље преноси, те је један од текстова“, ужаснута је ова НВО, „пренет и на порталу Стање ствари“ (4). Стога се тужитељи питају „да ли је суд желео да каже да тужени на интернет страници која је свима доступна може да објављује било шта, и то без икаквих правних последица само зато што је реч о интернет страници коју сам уређује и коју поседује?“ (5; све је изворно наглашавање). У том смислу, НВО Да се зна одбија да прихвати аргумент из пресуде да Димитријевић никог није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст (тзв. заробљена публика), тврдећи да „онда нико никад не би могао одговарати за јавно изнету реч у медијима и на порталима – јер, читалац може одлучити да ли ће посетити одређени портал, да ли ће угасити телевизор, да ли ће купити новине итд“ (5). Ова НВО случај Вајделанд тумачи тако да је том приликом, наводно, „суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва, могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или на друга кривична дела“ (6). Такође, НВО Да се зна указује да је Димитријевић гимназијски професор, те да је „сасвим извесно да његов лик и дело прате и његови ученици, посебно на интернету“ (4). „Замислимо да ученик туженог, како се и очекује, прати лик и дело свог професора, (…) и да је тај ученик одрастао у систему вредности у ком је породица јако битна“, те да је „кренуо да чита текст У одбрану природне породице“, што значи да је „тај ученик бирајући да прочита текст о породици изабрао да прочита и екстремне ставове о ЛГБТ особама“. То је „неприхватљиво“ јер би се тиме „одговорност за ширење предрасуда пребацила на јавно мнење“ – то јест на ученика – „док би изостала одговорност оних који шире предрасуде“ – то јест професора Димитријевића (5). На крају своје жалбе ова НВО се с висине обраћа суду, питајући се „да ли је суд уопште прочитао предметне текстове и у ком смислу сматра да је прихватљиво на тај начин релативизовати предмет спора и ставити у `исти кош` хетеросексулане особе, као већинске у друштву, и ЛГБТ особе, које припадају једној од најугроженијих мањинских група у друштву“ (6-7). „Нису јасни наводи суда да суд не може да заобиђе чињеницу да у сваком друштву постоји одређени број људи који имају традиционалне, конвенционалне и крајње ригидне ставове (…), те да треба имати у виду да је тужени лице традиционалних уверења“. „Могло би се закључити да је суд заузео став (…) да му је из тог разлога дозвољено да вређа ЛГБТ лица и да шири јавно ставове којима се за та лица подстиче непријатељско окружење и шире предрасуде“ (7), ишчуђава се ова НВО. Слобода уверења и говора јесте европска вредност, али „историја нас учи о опасностима толерисања злоупотребе слободе говора и изражавања, јер дискриминаторни говор управо представља прекорачење, злоупотребу те слободе“. Отуда је, тврди Да се зна, „веома важно санкционисати дискриминаторни говор, при томе јасно указујући где престаје слобода говора, а где почиње дискриминација“ (9). Ову тужбу НВО завршава правим покличем против слободе мишљења, позивајући се на разлог „погрешног“ мишљења: „Доношење закључака дедукцијом и на основама опште признатих и прихваћених начела и моралних норми погрешно интерпретираних у циљу стварања пројектоване слике и жељеног ефекта, могу бити веома опасни, како за појединце тако и за друштво у целини“ (19). Зашто ће, ако је правде, Димитријевић да победи Готово је симпатично колико су НВО тужитељи простодушни у својој намери да забране свако другачије мишљење само уколико испуњава један једини услов – да га они оцењују као „погрешно“, „увредљиво“ и „дискриминишуће“. У модерном и цивилизованом друштву ниједна група не може имати ту врсту привилегије да одређује које је мишљење дозвољено, а које не. Слобода мишљења и изражавања је, када смо већ код европских вредности, изричито зајамчена чл. 10 Европске конвенције о људским правима, а Европски суд за људска права, као званични правни интерпретатор конвенције, јасно одређује услове под којима се може ограничити право на слободу изношења мишљења (захваљујем се Браниславу Ристивојевићу што ме је снабдео грађом из које сам схватио логику ЕСЉП). Дакле, да би се неко мишљење ограничило потребно је, сматра ЕСЉП (овде §61-66), да се стекну три кумулативна услова (значи сва три истовремено): да је инкриминисана изјава вулгарно увредљива; да је намера изјаве позив на насиље; и да је изјава дата у напетом социјалном контексту, када је разумно претпоставити да позив на насиље може директно да изазове насиље. Ad 1. Што се тиче првог, Суд сматра да „употреба вулгарних фраза сама по себи није одлучујућа у оцени да ли је на делу увредљиво изражавање (offensive expression), зато што (таква употреба – С. А) може да служи и у чисто стилистичке сврхе; за Суд стил представља део комуникације као облик изражавања, те је као такав заштићен једнако колико и садржина идеја и информација које се налазе у самој изјави“ (овде §68). Употреба вулгарности, наравно, код критиковане стране често рађа осећај увређености, али „иако су таква осећања разумљива, она сама по себи нису довољна да би се ограничила слобода изражавања; тек пажљивим испитивањем контекста у којем су употребљене увредљиве речи, може да се направи смислена разлика између шокантног и увредљивог језика, али који је заштићен чл. 10 Конвенције, и оног који се не може толерисати у демократском друштву“ (овде §69; моје истицање). Ad 2. Други услов тиче се намере изјаве (овде §65), где је, по Суду, од одлучујућег значаја „да ли текст, и поред својих заразних речи, (не)охрабрује на употребу насиља“, што је „есенцијални фактор у разматрању“ (овде §36). У чланку, дакле, морају бити јасно идентификована она места у којима се публика „охрабрује на употребу насиља“, уколико се он жели подвргнути ограничењима, у супротном овај услов не сматра се испуњеним. Ad 3. Трећи услов, према мишљењу Суда, тиче се социјалног контекста, који је морао да буде такав „да је општа безбедносна ситуација у том крају била напета, или да је било сукоба или нереда, или да су постојале (…) било које друге посебне околности у којима би дотичне изјаве могле произвести непосредне незаконите радње“ (imminent unlawful actions), укључив и „изложеност стварним претњама физичким насиљем“ (овде §78). Димитријевићев текст можда је увредио чланове неке групе, али да би његова слобода изражавања била ограничена, тај текст је морао, осим увређености НВО Да се зна (услов 1) да садржи и позиве на насиље (услов 2), и, уз то, да је објављен у експлозивној друштвеној атмосфери, када он реално може да узрокује акте насиља (услов 3). Димитријевић ни експлицитно ни имплицитно није позивао на насиље (услов 2) – то, уосталом, кажу и сами тужитељи будући да се, подучени од Поверенице, позивају на случај Вајделанд. Али, првостепени суд је јасно уочио смисао Вајделанд-изузетка: он подразумева затворену публику, а код Димитријевића тога на делу није било. Или да то јасно кажемо нашим НВО тоталитаристима: „Да, Димитријевић на свом сајту може, ма колико то тешко било прихватљиво ауторитарном уму, да пише и објављује буквално шта му падне на памет и дословно шта год пожели, само ако у напетим друштвеним околностима (услов 3) не позива на насиље (услов 2)“. А што се тиче услова 3, можемо се запитати о каквој се „екплозивној“ атмосфери може говорити у Србији данас, барем када је реч о ЛГБТ питању, ако знамо да се од 2014. уредно и без изгреда одржавају геј параде, као и то да је отворено геј политичарка 2016. постала најпре министарка, а већ 2017. и премијерка српске владе? И каква је то, уопште, „угрожена група“ чија је чланица ни мање ни више него на врху извршне власти? Европски суд за људска права, такође, јасно каже да ако је реч о „тексту који је аналитичке природе и који не садржи ниједан одломак који би могао бити описан као позив на насиље“, а „без обзира колико је непријатан и неприхватљив“ за било кога – постоји „право јавности да буде информисана на другачији начин о ситуацији“ (овде §52). Суд сматра да „када је реч о чл. 10. ст. 2 Конвенције, има врло мало простора за ограничавање слободе говора када су у питању политички говор или дебата о питањима која су од јавног интереса“ (овде 58). Димитријевићеви чланци били су управо то – аналитичке расправе о питањима од општег значаја, без позивања на насиље, те они апсолутно не смеју бити основ за било какав судски прогон – а судски прогон увек је и државни прогон. Терет Владин, терет наш Запрепастио сам се када сам видео како НВО Да се зна од Димитријевића, само за састављање последње тужбе против њега, тражи да јој још и исплати 60.000 динара. А цела та тужба школски је пример апела против слободе мишљења. Димитријевић ће, дакле, још имати и да новачно награди своје тужитеље што му ускраћују слободу да убудуће пише и говори оно што мисли о ЛГБТ питању?! Сама идеја да ће Димитријевићу ем бити узета слобода говора, ем ће за то још морати и да плати, баш звучи некако перверзно. Али, Димитријевић сада ратује за све нас. Изгуби ли, и ми долазимо на ред. Већ сама чињеница да је читалац овај текст прочитао до овог места, охрабрујућа је. И то је део отпора, и то је део помоћи. Ово је као у филму – појединац против система. А ми, ево, помажемо: ја који сам ово написао, сајт који је ово објавио, ви који сте ово прочитали… Помоћи ћемо и друго, кад затреба. А Владе ће и даље ћутке подносити да га НВО активисти туже, Повереница опомиње, а суд позива на саслушање… Вући ће ону торбу с књигама од Чачка до Београда, и назад… Молиће се за све нас, за цео свет, чак и за своје непријатеље… Али, колико год га кињили, свагда ће, тихо и чврсто, остати при свом: „Ипак је неприродна“! ... (Искра, 06. 07. 2021)
  3. ”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи. У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића. Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала. Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”. ”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика. Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”. По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  4. ”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи. У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића. Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала. Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”. ”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика. Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”. По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на Преображење Господње, 19. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару десето издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски и настојатељ Саборног храма у Бару. Наше музичке гошће биле су Ивана и Јелена Зековић из Бара, које су ангелским појањем загрејале наша срца. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Ова празнична емисија почела је служењем празничног вечерњег богослужења које је служио прота Слободан Зековић, уз милозвучно појање појаца барске светиње. На самом почетку емисије наш гост је говорио о значају пресветлог празника Преображења Господњег и указао да је Христос својим Преображењем на Тавору показао силу и славу свога божанства. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство, истакао је архијерејски намесник барски. Говорећи о градњи и освећењу Саборног храма у Бару, отац Слободан је подробно казивао и о древним светињама које су украс и похвала овог дела Цркве Божје. Ове светиње натопљене су молитвеним сузама и љубављу Божјом, у њима је центар наше духовности и државности, стога нека би Господ дао да у догледно време оне буду обновљене, рекао је наш гост. Манастир Пречиста Крајинска, манастир Пресвете Богородице на Ратцу, храм на Тополици, као и Светотројични храм на Румији, само су неке од светиња о којима је у првом делу наше емисије говорио отац Слободан. Говорећи о послушању и служби архијерског намесника отац Слободан је поделио са нама свој поглед на ово послушање. Да оца Слободана краси ревност у служби и љубав према свештеном служењу указује и чињеница да се први нашао приликом срамног рушења конака манастира Светог Василија Острошког на Бриској Гори. Истиност речи да Црква из исушења излази јача пројављена је и на примеру верног народа који је делатно показао чојство и јунаштву, бивајући спремни да одмах почну одбнову порушене светиње, нагласио је отац Слободан присећајући се са болом овог догађаја. На самом крају наш гост је упутио речи пастирске поуке молећи се Господ да преображенска радост свагда остане у нама, да њоме управљамо своје духовне кораке и тако прослављамо Господа у Тројици слављеног. Посебну благодарност упућујемо рођеној баранки Даници Црногорчевић, као и Јелени и Ивани Зековић, на ангелском појању, уз молитвену жељу да им Господ подари свако добро духовно и телесно, да на многа и блага лета узносе умилни славопој Господу своме. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на Преображење Господње, 19. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару десето издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски и настојатељ Саборног храма у Бару. Наше музичке гошће биле су Ивана и Јелена Зековић из Бара, које су ангелским појањем загрејале наша срца. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Ова празнична емисија почела је служењем празничног вечерњег богослужења које је служио прота Слободан Зековић, уз милозвучно појање појаца барске светиње. На самом почетку емисије наш гост је говорио о значају пресветлог празника Преображења Господњег и указао да је Христос својим Преображењем на Тавору показао силу и славу свога божанства. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство, истакао је архијерејски намесник барски. Говорећи о градњи и освећењу Саборног храма у Бару, отац Слободан је подробно казивао и о древним светињама које су украс и похвала овог дела Цркве Божје. Ове светиње натопљене су молитвеним сузама и љубављу Божјом, у њима је центар наше духовности и државности, стога нека би Господ дао да у догледно време оне буду обновљене, рекао је наш гост. Манастир Пречиста Крајинска, манастир Пресвете Богородице на Ратцу, храм на Тополици, као и Светотројични храм на Румији, само су неке од светиња о којима је у првом делу наше емисије говорио отац Слободан. Говорећи о послушању и служби архијерског намесника отац Слободан је поделио са нама свој поглед на ово послушање. Да оца Слободана краси ревност у служби и љубав према свештеном служењу указује и чињеница да се први нашао приликом срамног рушења конака манастира Светог Василија Острошког на Бриској Гори. Истиност речи да Црква из исушења излази јача пројављена је и на примеру верног народа који је делатно показао чојство и јунаштву, бивајући спремни да одмах почну одбнову порушене светиње, нагласио је отац Слободан присећајући се са болом овог догађаја. На самом крају наш гост је упутио речи пастирске поуке молећи се Господ да преображенска радост свагда остане у нама, да њоме управљамо своје духовне кораке и тако прослављамо Господа у Тројици слављеног. Посебну благодарност упућујемо рођеној баранки Даници Црногорчевић, као и Јелени и Ивани Зековић, на ангелском појању, уз молитвену жељу да им Господ подари свако добро духовно и телесно, да на многа и блага лета узносе умилни славопој Господу своме. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  7. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије рекао је СРНИ да радује то што су владика Јоаникије и његови свештеници пуштени из притвора и да се нада да ће у Црној Гори да завлада трајан мир, да се Црква бави пастирским дјелом и бригом о народу, а држава да ради свој посао. "Држава да ради свој посао не улазећи у компетенцију Цркве, не вршећи притисак на Цркву и на слободу њеног живота и деловања – проповеди, учења, литија, кретања...", рекао је владика Фотије, који је објавио и пјему посвећену снази вјере и величини имена владике Јоаникија. Владика зворничко-тузлански сматра неопходним да све све врати у благословено стање и да се из Црне Горе чују ријечи утјехе и мира. "Очекујемо да наши верници могу да иду под Острог и да посећују и друге светиње како су то радили свих претходних година", рекао је владика Фотије. Према његовим ријечима, то би била утјеха и нада и овдје и на свим просторима гдје живе православни Срби. "Надамо се и молимо Богу да тако буде и да сви ми Срби будемо свесни да не можемо живети без своје Цркве и да не можемо бити против своје Цркве, него да будемо сви заједно, јединствени а тако ћемо изнети наш заједнички крст који нам је историја доделила у овом тренутку", рекао је владика зворничко-тузлански Фотије. Он је напоменуо да су владика Јоаникије и никшићки свештеници пуштени из затвора Благословом Божијим и Светога Василија Острошког Чудотворца. Епископ Фотије је изразио наду да ће трајан мир да завлада у Црној Гори, да се Црква бави својим пастирским дјелом и бригом о народу, а да држава ради свој посао не улазећи у компетенцију Цркве, не вршећи притисак на Цркву и на слободу њеног живота и дјеловања – проповиједи, учења, литија, кретања... У Црној Гори су послије прославе Светог Василија Острошког у Никшићу 12. маја ухапшени Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и осам свештеника никшићког Саборног храма. Пуштени су проишле ноћи из притвора у којем су провели 72 сата. Ухапшени су због литије која је одржана у Никшићу на празник Светог Василија Острошког, на којој се окупило више хиљада грађана. Након хапшења су у више црногорских градова одржани протести током којих је полиција примијенила силу над грађанима. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије након што је са осам свештеника никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког око поноћи, послије 72 сата проведених у притвору, пуштен на слободу, благословио је вјерни народа који од јуче ујутро протестује испред тужилаштва у Никшићу због њиховог хапшења. “Прво да вам се захвалим за вашу подршку и љубав. Ваша подршка је израз љубави према Цркви и логични, природни наставак борбе за одбрану светиња”, казао је владика бурно поздрављен скандирањем сабраних: “Не дамо те владико”, “Живио нам владико!” и “Не дамо светиње!”. Говорио је и о догађајима који су претходили њиховом хапшењу, истичући да је Црква хтјела да празник Светога Василија прослави онако како се може, али да је била и отворена и за то да може бити изненађења, знајућу колико народ воли овог Божијег угодника и колико му је одан. “Кад смо видјели сабрани народ пред Храмом Светога Василија који жели да продужи континуитет Световасилијевске литије, која је јединствена у свијету, ми смо савјетујући се са нашим Митрополитом Амфилохијем и свештенством, нашли најбоље рјешење, да обавимо молитвени ход. Никако нијесмо могли себи дозволити да повредимо народ, јер би тек онда настао хаос па би власт имала те вечери много више проблема.” Владика је нагласио да су се сви благодарећи честитоме народу, који је посвједочио своју љубав према Св. Василију, послије молитвеног хода кроз Никшић, у миру и у љубави разишли а проблеми су настали тек када се власт умијешала. Иако не разумијем поједине потезе власти и не слажем се са њима, морам да кажем, посвједочио је владика да су полицајци у притвору били више него коректни: “Професионално и људски се понашали. Они су дио нашег честитог народа и поштено раде и зарађују своју кору хљеба и морамо бити реални људи, мора се од нечега живјети”, истакао је Епископ Јоаникије и изразио чуђење што власт предузима овакве потезе као да јој је, како је рекао, једини проблем вјера и Црква. Казао је такође да жали што су наше власти, осим што ратује са Његошем и његовим гробом, “почеле да ратује и са Св. Василијем” што, како је оцијенио, није добро. Епископ Јоаникије је, прекидан бурним скандирањем, констатовао да се у народу пробудила вјера и да је Свети Василије и даље пастир “који надгледа свој народ са небеса и окупља га око свог ћивота и Храма Светога Василија Острошкога и стиже да помаже и тјеши сваки дом и породицу”. “Ових дана сви су били свједоци ваше оданости Цркви и вјери и посебно Светоме Василију, нека вас Господ и Свети Василије зато награди! Драга браћо, драга дјецо, драга омладино, нећемо вечерас рећи све, нити вечерас можемо све ријешити. Ова ће борба да траје и треба се спремити на дугу борбу”, упозорио је владика прекидан повицима “Хоћемо литије”. “Хоћемо слободу вјере, хоћемо поредак у држави, хоћемо да се поштује Устав и закон”, поручио је владика и оцијенио да све мјере које су донијете нијесу у складу са Уставом Црне Горе. На крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије се још једном захвалио вјерном народу и поручио: “Ми ћемо се борити за слободу вјере и за част свакога човјека и за људско достојанство, за част и образ свакога грађанина, поједница, без обзира ко је и како се изјашњава и којој партији припада. Треба нам слобода свима и треба нам поредак у нашој држави. Нека се ова борба настави, али правим Божијим средствима, истином и правдом и љубављу према нашој отаџбини и нека се зацари мир и благослов Божији и братска слога међу нама. Амин, Боже дај! ” По завршетку његовог обраћања окупљени грађани су се мирно разишли а чланови Братства православне омладине Светог Василија и црквених хорова очистили су простор испред тужилаштва на којем је народ био непрекидно готово 16 сати. Подсјетимо, послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу, притвор од 72 сата одређен је владици Јоаникију и свештеницима: Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгана Крушићу и Николи Маројевићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ЕПИСКОПСКОГ САВЈЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ, Цетиње, 13. мај 2020. Дан Светог Василија Острошког Чудотворца, слава му и милост, велики је саборни дан народа у цијелој Црној Гори – вијековима. На тај дан свих претходних година одржаване су вишедневне свечаности у граду Никшићу, које су окупљале велики број грађана. Нарочито је увијек био масовни (можда као нигдје у православљу) молитвени ход коју је, тога дана, улицама Никшића, предводило свештенство од 1996. године. И ове године, по навици и обичају – баш на тај дан, народ се окупио спонтано, најприје у манастиру Острогу, а потом и у Никшићу, по благослову Светог Василија, без позива владика и свештенства. Јуче је, свештенство, у договору са Митрополитом Амфилохијем и Епископом Јоаникијем, ријешило да, због здравствених мјера, буде само одржан молебан у храму, без молитвеног хода, међутим, због народа, кога је било у толиком броју да није сав могао стати у цркву већ се излио око храма и на улице, кренуло се спонтано у традиционални вход, коме – ни пред Богом ни пред људима – није било алтернативе. Иако је претходна одлука и процјена мјесног свештентсва била да се одслужи молебан у богомољи, народ је – у огромном броју – тражио друго. Свештенство је остало са народом управо због бриге да народ не остане на улици, препуштен сам себи и могућим злоупотребама. Био је то достојанствен, миран и духован чин. Без призвука било чега световног и политичког. А онда је, по завршетку молитвеног вјерског обреда – наступила полиција. У маниру свог досадашњег поступања, двоструких аршина – током цијелог трајања епидемиолошке кризе – власт са својом полицијом се и синоћ ставила у службу политичких и идеолошких прогона Цркве. На непримјерен начин, неосновано и незаконито – у глуво доба ноћи приведени су и притворени Епископ Јоаникије и свештеници. Оваквим поступањем државних органа угрожена су права Цркве, тако да она није кривац – већ жртва. Та права Црква нису угрожена наредбама и здравственим мјерама, које Црква свакако поштује, већ њиховом селективном примјеном. У томе је незаконито поступање надлежних државних органа. Дакле, Црква није против примјене наредби и мјера, него против селективности у њиховој примјени, што представља акт дискриминације према Цркви и њеним вјерницима. Запањени оваквим поступком Управе полиције тражимо да се приведени свештеници на челу са владиком моментално пусте на слободу. Јасно је свима да се њиховим задржавањем ствара атмосфера прогона и да држава демонстрира голу силу, подстичући грађанске сукобе, нарушавајући достојанство слободног грађанина и вјерујућег човјека. Ми у овом моменту, као и сав народ, немамо друге мисли ни жеље, него да сви притворени буду на слободи. Само тако ће бити могуће живот људи и вјерног народа вратити у нормалне токове и успоставити дијалог са влашћу. Позивамо сав вјерујући народ и све озлојеђене на овакав вандалски чин државне власти – да се помолимо Богу. Саборно, за умножење љубави, за помирење и очување мира међу браћом, за исцјељење од свих вируса, посебно од овог вируса богомржње и братомржње, као и за пуштање на слободу неправедно притворених. Биће то уједно наша саборна молитва Господу за окончање епидемије коронавируса као и вируса безакоња и неправде. Нема сумње да ће се и овог пута показати како су истина и правда на страни народа сабраног око Христа и Његове Цркве. Епископски савјет, по ко зна који пут, упозорава и позива све политичке лидере да се уздрже од било каквих партијских и политичких злоупотреба Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј разговарао је 3. марта 2020. године са представницима Комисије Сједињених Америчких Држава за међународну верску слободу. Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекала је гђа Гејл Менчин, председавајућа Комисијом за међународну верску слободу, са сарадницама, госпођама Елизабетом Кесади, Кели Бејкин и Кристин Лавери. Путем телефонске везе у разговору је учествовала и потпредседник гђа Надим Маенца. Патријарха Иринеја речима добродошлице дочекала је гђа Менчин изразивши радост због посете високе делегације Српске Православне Цркве. Свјатјејши Патријарх изнео је став Српске Православне Цркве по разним темама везаним за српски народ и Српску Православну Цркву. Састанку су присуствовали и узели учешће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, члан Светог Архијерејског Синода; Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј; протонамесник др Василије Вранић, старешина Саборног храма Светог Луке у Вашингтону; као и протођакон др Дамјан Божић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Подгорица је и вечерас у знаку литијског подвига за одбрану светиња, вјере православне и људског достојанства. Поруке које су послате са овог, до сада највећег масовношћу, али и љубављу, крсног хода, свима који имају очи да види и уши да чују су јасне: „Не дамо светиње јер нећемо да останемо без своје очевине“ и „Нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа љубави“. Поруке су упутили испред Храма Христовог Васкрсења архимандрит Сава, игуман манастира Високо Дечани, и архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Господње из Епархије жичке, који су предводили вечерашњи свешетни ход улицама главног града Црне Горе. У литији су били ходочасници који су прије 12 дана кренули од Храма Светог Саве из Београда, као и бројни ходочасници из разних крајева Црне Горе. Неуморни храбри подвижници Огњен Мараш и Милош Ајковић из Зете, којима су се касније придружили Александар Бабић (40) из Пријепоља и Мирослав Антић (51), Кристијан Којичић, Горан Пајовић и Драган Ајковић, прешли су 500 км братске љубави од Београда до Подгорице. Понос свога рода Велибор Петрић, Марко Барјактаревић из Берана и Немања Вучковић из Зете стигли су пјешке од Цркве Свете Тројице у Будви. Ништа мањи није ни подвиг Илије, Бобане и Данила из Никшића, Бијелог Поља и Берана који су рано јутрос започели крсни ход кренувши из Никшића. Из Херцег Новог су стигли пјешке Александар Самарџић, Драгољуб Ковачевић, Александар Падров и Радош Рубежић и породица Радомировић. Средњошколци из Подгорице Борис Кажић, Новица Ђикановић, Антоније Кнежевић, Данило Павићевић и Јован Ражнатовић, а придружили су им се касније и Лука Поповић и Лазар Барац, упутили су се пјешке у манастир Острог и онда назад. У свештени подгорички ход улила се и ријека благочестивих људи двије велике литије из приградских насеља: Старог аеродрома и Зете, која се слила у једну са литијом која је кренула из манастира Дајбабе. Архимандрит Сава Јањић је донио благослове Епископа Теодосија, дечанске братије, свештенства и монаштва, вјерног народа страдалне Епархије рашко-призренске, поздраве из Грачанице, царског Призрена, Пећаршије, Девича, Ђаковице…Поручио је да је народ КиМ са својом браћом у Црној Гори: „Све нас држи једна вјера, једна истина, један Господ Исус Христос који нас окупља и даје снаге. Дивимо се вашој устрајности и достојанству које већ два мјесеца показујете на овим молитвеним скуповима. Свима сте нам примјер и надахнуће, само наставите тако, остајемо заједно! Овдје смо са једним разлогом да бранимо светиње.“ Отац Сава је рекао да су светиње наши светионици који свијетле као орјентири у мраку и указују нам на пут Божији, на пут спасења: „Светиње нам говоре ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо. Оне су израз наше живе вјере, љубави оних који су их подизали и у њима се вјековима молили. Бранећи светиње, бранимо своје куће, породице, своје име, језик, достојанство и све оно што нас чини оним што јесмо“. Дечански игуман је поручио да светиње не могу и не смију да нас раздвајају јер су оне мјесто сусрета и помирења, не само за хришћане, већ и за оне који другачије вјерују у Бога. „И данас Дечани и све наше светиње свијетле и хришћанима и муслиманима и свима који отворе своје очи за тајну љепоте и премудрости Божије“, казао је о. Сава и примјетио да би неки да виде светиње као музеје и културна добра, а не као мјеста молитве и Божије домове: „Управо је у томе овај несрећни закон споран. Неки би да светиње претворе у државно власништво које Црква наводно може само да користи као подстанар.“ Поручио је да „ми нијесмо и не можемо бити подстанари. Домаћин у својој кући не може бити подстанар“, те да „смо зато овдје да дигнемо свој глас и кажемо: Не дамо светиње!“ Нагласивши да је цио свијет позван да постане дом Божији, дечански игуман је објаснио да су литије у којима се Литургија преноси на улице у радости и пјесми заправо Црква, и да је сваки човјек који препозна у себи и другима лик Божији Црква…. „Наш подвиг није борба која се заснива на подијели, сукобу, или, не дао Бог, на насиљу…Мржња се не може побиједити мржњом, земаљске побиједе увијек имају побједнике и побјеђене. Наша побједа мора да буде побједа свих у којој сви препознајемо правду и истину, честитост и доброту, и скидамо мрачни повез који нам не да да видимо истину“, нагласио је о. Сава. Позвао је још једном све који су одговорни у Црној Гори да савјесно и разумно размотре новонасталу ситуацију и да заједно са епископима и народом нађу пут који ће сачувати владавину права и закона који ће учврстити мир, да никада више не устане брат на брата, комшија на комшију. „И само то ће бити побједа свих нас! А до тада наше је да овим молитвеним скуповима и литијама палимо свјетла и указујемо на истину и правду и одагнамо лаж и неправду. Истином, правдом, пјесмом, мирним крсним ходовима, осмјехом дјеце ми следујемо само нашем Господу, који нас учи да треба свјетлост свету и со земљи. Зато упалимо наше светиљке и одагнајмо мрак, неистине, предрасуде, страх и горчину… пројавимо слободу и истину и Бог ће нам помоћи.“ У тој свјетлости, како је рекао, видјећемо лица једни другима, лица свога ближњега, и размјети да нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа братске љубави. Најмасовнијем скупу у новијој историји Подогорице, обратио се васкршњим поздравом и словом љубави архимандрит Овчарско-кабларске клисуре Тимотеј, који је донио благослов првопрестоне седмоврате Епархије жичке, молитве и благослов Епископа жичког Јустина, свештенства и монаштава те епархије, односно молитве и благослов првог епископа жичког Сетога Саве, с надом да ће Свети Сава измирити и данашњу завађену браћу. „Света Жича и свето гудало то је српски народ очувало“, цитирао је отац Тимотеј Светог владику Николаја савјетовавши да се чува свето гудало као највећа светиња јер „када нисмо имали историчаре и школе, имали смо свето гудало и свете гусле које су нас училе историји, вјери, побожности, васпитању, културни чојству, људскости и јунаштву“. „Светиње бранимо зато што су наше, и зато што нису наше него наших предака који су их нама оставили у насљеђе, и нису наше него наших потомака којима треба да их предамо у насљеђе. Наше су утолико уколико их чувамо, бранимо, штитимо, обнављамо, уљепшавамо и такве украшене добрим дјелима, врлинама, молитвом, саборношћу и слогом предамо нашим потомцима у насљеђе да их и они чувају“, казао је, између осталог, отац Тимотеј. Вјерни народ сабран пред Саборним храмом благословио је и поздравио протојереј Никола Пејовић који је казао да молећи се за братску слогу, мир и љубав, ми те молитве износимо из храмова на улице црногорских градова призивајући све људе да дођу у литије и да, кроз њих, Црна Гора постане једна велика породица. „Свети Василије је започео ове наше литије. Ми само за њим идемо, никога не слушајући, слиједећи само њега који нас води путем Богочовјека Христа. И као што је дом и срце Светог Василија отворено за сваког човјека, тако су и ова наша сабрања отворена за сваког оног коме је правда, истина мир и братска слога и љубав на првом мјесту. Ове литије су прилика да позовемо све да Црна Гора буде држава свих нас и једна велика породица, у којој различитости нећемо гледати као мане већ као врлине и богатство“, поручио је отац Никола. Вече су учинили незаборавним ђаци призренске Богословије и Асим Сарван, нажалост, изостао је најављени наступ „Београдског синдиката“ пошто су јуче враћени са црногорске границе, због, како су навели, националне безбједности. “Београдски синдикат” је недавно објавио пјесму “Свиће зора” посвећену литијама у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Изјава координатора Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић поводом информације да је Влада Црне Горе на данашњој сједници утврдила иновирани Предлог закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају верских заједница: „У овом моменту имамо само јавну информацију о утврђивању ”иновираног” Предлога закона и изјаву потпредсједника Владе Зорана Пажина, али не и, како су га крстили, ”иновирани” Предлог закона тако да садржај текста Предлога закона није могуће сада коментарисати. Од момента усвајања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна до 5. децембра, дакле за пет и по мјесеци, нама није приказана ниједна одредба Предлога закона у коју су уграђене препоруке Венецијанске комисије. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке је 27. новембра ове године званично доставио Влади Примједбе на Предлог закона. У том тексту су на 92 странице правно, чињенично и цивилизацијски оспораване бројне одредбе Предлога закона. Одговор на те Примједбе, као ни на оне на Нацрт закона од 2015. године, нисмо добили. Нисам сигуран ни да су их прочитали. Од дијалога није било ни ”д” осим једног састанка 26. новембра у Митрополији на коме су представници Владе на челу са потпредсједником Пажином условљали разговор и покушали да га сведу искључиво на препоруке из мишљења Венецијанске комисије. Јасно смо указали да смо за дијалог, али да се препоруке Венецијанске комисије односе само на неусклађеност Предлога закона са међународно-правним актима. Изнијели смо и став који Пажин и његови сарадници нису хтјели да чују, а то је да сматрамо да је Предлог закона у супротности са Уставом и правним поретком Црне Горе и да се и о томе мора водити дијалог. Предложили смо и да се отвори дијалог о реституцији и обештећењу за одузету црквену и имовину других вјерских заједница послије Другог свјетског рата. Прије тога, потпредсједник Пажин нам је саопштио да су ”доносиоци политичких одлука”, како их је више пута назвао, најважнија питања правне природе прогласили за политичка питања иако она, с обзиром да је ријеч о људским правима, нису и никако не могу да буду политичка и партијска у држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Мени је, износим лични, а и утисак других учесника, све то више личило на симулацију дијалога, о којој сам раније говорио, и покушај да се задовољи нека минимална форма сусрета, али не и институционални, јавни и конструктивни дијалог о једном тако важном и посве осјетљивом друштвеном питању. Видјећемо наредних дана шта пише у тексту Предлога закона, па ћемо се изјаснити. Лично, очекујем још гора решења у тзв. иновираном тексту Предлога закона од оних која су се 16. маја нашла у Предлогу закона. Нисам пророк, али се види да се спрема до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Морала би већина ствари у животу Цркве да буде транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним Притисак Синода на Православни богословски факултет у Београду није престао ни након што се Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду успротивио одлуци овог црквеног тела о отказима владици Максиму Васиљевићу и доценту Марку Вилотићу, као противној Закону о високом образовању и статуту БУ, јер је највиши орган СПЦ затражио и смену декана, владике Игњатија Мидића. О томе како спор између Синода и ПБФ утиче на рад Факултета, и какве би могле бити последице, НИН разговара са Родољубом Кубатом, редовним професором и шефом Катедре за Стари завет и групе за библистику ПБФ. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије? У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку, али и да је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. Шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије пре две године проглашени само „непотребним“, па се чинило да ће се напетост смирити? Пре свега, рекао бих да је читава прича банализована у смислу што није сагледана интенција тога апела, а то је легитимно изношење мишљења поводом једног академског питања. Православна црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе за боље дефинисање односа вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Али, зашто је Синод узео на мету баш њих двојицу? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. У допису Светог синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање поменутог апела. Такође се, мада недовољно јасно, помиње повезивање аутокефалности Украјинске православне цркве и наше, у средњем веку. Забрињавајуће је то што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. С друге стране, питање везано за missio canonica (канонски мандат) није својствено православном предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој цркви, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавним уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима - Статутом Универзитета, Законом о високом образовању, с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Какве су биле реакције на то што се пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седници Научно- наставног већа? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном бисмо упали у етички релативизам, или још горе у нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Какав је био епилог ове седнице? Декан је поднео оставку, а Савет проглашен нелегалним са правне стране. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност? Богословски факултет није основао Синод или неко друго црквено тело, већ је наш Факултет један од четири саоснивача Универзитета као државне институције и, поред Медицинског, Правног и Филозофског, најстарија је високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет, па и за Оксфорд, Јејл, Хајделберг... Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива Синода. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ипак, сукоб између ПБФ и Синода евидентно постоји..? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, и тиче се интереса појединаца, а други је суштински, то што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји и проблем везан за образовање значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву и који, као и сви други студенти, имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог писма, теологије Светих отаца, канонске традиције, историје опште и помесне цркве, догматског богословља и других важних дисциплина, али се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. За свештеничку службу потребна је озбиљнија пасторална припрема, која се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности... Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Да ли то значи да је СПЦ-у потребан посебан факултет? Или зато желе да се „присвоји“ ПБФ? Постоји озбиљна опасност искључивања ПБФ са Универзитета, што би могло да има врло негативне последице по студенте. Они би тиме изгубили право на буџетско финансирање, могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе и друге уобичајене повластице. А најгоре од свега је што би могли да остану без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложе великом ризику. Да ли реакција студената зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли ситуација о којој говоримо плаши запослене? То би било природно. На ПБФ има више од 70 запослених, и без обзира на то што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржава став да Факултет остане саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став, без обзира на то да ли су црквена или цивилна лица. Свима нама је добро познато и колико су се свети оци залагали за школство. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневнополитичком смислу готово да нема. Колико ми је познато, нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње цркве. Иста ситуација је у Бугарској и на многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли ПБФ успева да оствари научни кредибилитет, упркос несугласицама са Синодом? Несугласица је увек било, по речима владике Атанасија и других који су се бавили историјом Цркве, али су на ПБФ решаване у његовом најбољем интересу. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја наследника и настављача наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Али, ПБФ, поред тога што образује велики део нашег свештенства, има битну улогу у формирању богослова без којих је немогуће бавити се нашом културом, разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност.., на академском нивоу. У том циљу, ПБФ има интензивну и плодну сарадњу са великим бројем теолошких факултета широм света, и кроз учешће на значајним међународним скуповима, конференцијама, студијским програмима. Истовремено, радимо и на пројектима попут превођења Старог завета на српски са оригиналног предлошка, којим, конкретно, ја руководим, бавимо се издаваштвом... Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Како видите будућност ПБФ у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим на начин како је већ решен у многим православним земљама – развојем система високог богословског образовања у два компатибилна правца. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој, где је проблем образовања будућих свештеника решен тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Наведено има много сличности и са праксом у доба светих отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Драгана Николетић
  14. Морала би већина ствари у животу Цркве да буде транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним Притисак Синода на Православни богословски факултет у Београду није престао ни након што се Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду успротивио одлуци овог црквеног тела о отказима владици Максиму Васиљевићу и доценту Марку Вилотићу, као противној Закону о високом образовању и статуту БУ, јер је највиши орган СПЦ затражио и смену декана, владике Игњатија Мидића. О томе како спор између Синода и ПБФ утиче на рад Факултета, и какве би могле бити последице, НИН разговара са Родољубом Кубатом, редовним професором и шефом Катедре за Стари завет и групе за библистику ПБФ. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије? У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку, али и да је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. Шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије пре две године проглашени само „непотребним“, па се чинило да ће се напетост смирити? Пре свега, рекао бих да је читава прича банализована у смислу што није сагледана интенција тога апела, а то је легитимно изношење мишљења поводом једног академског питања. Православна црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе за боље дефинисање односа вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Али, зашто је Синод узео на мету баш њих двојицу? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. У допису Светог синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање поменутог апела. Такође се, мада недовољно јасно, помиње повезивање аутокефалности Украјинске православне цркве и наше, у средњем веку. Забрињавајуће је то што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. С друге стране, питање везано за missio canonica (канонски мандат) није својствено православном предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој цркви, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавним уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима - Статутом Универзитета, Законом о високом образовању, с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Какве су биле реакције на то што се пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седници Научно- наставног већа? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном бисмо упали у етички релативизам, или још горе у нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Какав је био епилог ове седнице? Декан је поднео оставку, а Савет проглашен нелегалним са правне стране. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност? Богословски факултет није основао Синод или неко друго црквено тело, већ је наш Факултет један од четири саоснивача Универзитета као државне институције и, поред Медицинског, Правног и Филозофског, најстарија је високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет, па и за Оксфорд, Јејл, Хајделберг... Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива Синода. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ипак, сукоб између ПБФ и Синода евидентно постоји..? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, и тиче се интереса појединаца, а други је суштински, то што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји и проблем везан за образовање значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву и који, као и сви други студенти, имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог писма, теологије Светих отаца, канонске традиције, историје опште и помесне цркве, догматског богословља и других важних дисциплина, али се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. За свештеничку службу потребна је озбиљнија пасторална припрема, која се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности... Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Да ли то значи да је СПЦ-у потребан посебан факултет? Или зато желе да се „присвоји“ ПБФ? Постоји озбиљна опасност искључивања ПБФ са Универзитета, што би могло да има врло негативне последице по студенте. Они би тиме изгубили право на буџетско финансирање, могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе и друге уобичајене повластице. А најгоре од свега је што би могли да остану без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложе великом ризику. Да ли реакција студената зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли ситуација о којој говоримо плаши запослене? То би било природно. На ПБФ има више од 70 запослених, и без обзира на то што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржава став да Факултет остане саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став, без обзира на то да ли су црквена или цивилна лица. Свима нама је добро познато и колико су се свети оци залагали за школство. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневнополитичком смислу готово да нема. Колико ми је познато, нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње цркве. Иста ситуација је у Бугарској и на многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли ПБФ успева да оствари научни кредибилитет, упркос несугласицама са Синодом? Несугласица је увек било, по речима владике Атанасија и других који су се бавили историјом Цркве, али су на ПБФ решаване у његовом најбољем интересу. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја наследника и настављача наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Али, ПБФ, поред тога што образује велики део нашег свештенства, има битну улогу у формирању богослова без којих је немогуће бавити се нашом културом, разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност.., на академском нивоу. У том циљу, ПБФ има интензивну и плодну сарадњу са великим бројем теолошких факултета широм света, и кроз учешће на значајним међународним скуповима, конференцијама, студијским програмима. Истовремено, радимо и на пројектима попут превођења Старог завета на српски са оригиналног предлошка, којим, конкретно, ја руководим, бавимо се издаваштвом... Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Како видите будућност ПБФ у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим на начин како је већ решен у многим православним земљама – развојем система високог богословског образовања у два компатибилна правца. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој, где је проблем образовања будућих свештеника решен тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Наведено има много сличности и са праксом у доба светих отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Драгана Николетић View full Странице
  15. У бројним полемикама везаним за доношење Закона о слободи вјероисповиjeсти, заговорници доношења овог прописа у медијском простору намијењеном афирмисању власти настоје одржати стари марксистички наратив који би се могао парафразирати на следећи начин – остајући на трагу антицивилизацијских вриједности Православна Црква жели да стопира доношење овог Закона. Из те перспективе, Црква се већ два миленијума супротставља човјековој слободи, индивидуалности и сваком напретку, a Влада силом рационалне аргументације сузбија ове мрачњачке тенденције Цркве. Да ли је побједа концепта вјерских слобода заправо пораз хришћанских идеја као што се то жели приказати у про-режимским медијима? Како би одговорили на ово питање потребно је сагледати историју развитка принципа слободе вјероисповијести. Обично се сматра да је овај принцип зачет у филозофским постулатима просветитељства који су кулминирали доношењем Првог амандмана у Сједињеним Америчким Државама 15. децембра 1791. године. Ипак филозофски концепт слободе вјероисповијести сеже у много даљу прошлост, а сама кованица „слобода вјероисповијести“ настала је у Цркви. Први пут се чита у дјелу ранохришћанског апологете Тертулијана који је стварао у другом и трећем вијеку по Христу. Рођени Картагињанин, овај обраћеник из паганизма, отачкој мисли допринио је са својих 30 дјела, а данас је препознат по сентенци sanguis Christianorum semen /Ecclesiae/ (крв Хришћана је сјеме /за нове Хришћане/). Teртулијан је стварао у вријеме оштрих прогона Цркве од стране римске државе који су испровоцирани неприхватањем Хришћана да поштују римске богове. Жеља да се наметне вјеровање у пагански пантеон допуњена је захтјевом да се обожава и римска држава оличена у функцији императора. Упорност Хришћана у противљењу тим захтјевима резултирала је различитим прописима и прогласима против Цркве. Тертулијан је, као врсан правник, оспоравао такве прописе као супротне основним начелима римског права. Историчар западног Хришћанства Роберт Вилкен (Robert Louis Wilken) у својој књизи „Слобода у Божијим стварима – Хришћанско поријекло слободе вјероисповијести“ (Liberty in the Things of God: The Christian Origins of Religious Freedom), износи став да се коријени савременог схватања слободе вјероисповијести налазе у Тертулијановим полемикама нарочито у његовој Апологији. Ово се нарочито односи на Тертулијанов став да слобода упражњавања религије представља суштинску компоненту људске личности – „то је привилегија својствена само људској природи“. Наш најпознатији патролог владика Атанасије Јевтић такође препознаје ове Тертулијанове ставове. Он у првој књизи своје Патрологије каже да Тертулијан „тражи слободу религиозне савјести“ и преноси његове ријечи: „Само је Хришћанима забрањено да имају своју религију, гдје је онда та фамозна римска слобода савјести?“ Ова реченица дио је већ поменутог дјела Апологија или Апологетик у ком се први пут користи фраза слобода вјеровоисповијести, у контексту да свако има слободу да вјерује у Бога ког сматра за правог (colere ius est praeter Deum verum). Већ поменути професор Вилкен сматра да је Тертулијан први човјек у историји западне цивилизације који је искористио синтагму слобода вјероисповијести (freedom of religion). Он сматра да је ова ранохришћанска апологија имала извјестан утицај на формирање законодавства САД нарочито на протоуставне одребе Notes on the State of Virginia које је написао Томас Џеферсон. Џеферсон је у својој личној библиотеци имао примјерак Тертулијанове Апологије, а Вилкен преноси да су дјелови који се односе на вјерске слободе били подвучени у његовом примјерку. Он наводи да шеснаест вјекова дијели двије невјероватно сличне реченице – Џеферсонову „Мене не поврjеђује aко мој комшија вјерује да постоји 20 богова или да бог уопште не постоји“ и Тертулијанову „Вјеровање једне особе не штети и не поврjеђује другог“ али се уздржава од доношења закључка о директном утицају. Тертулијанов Апологетик није једино дјело у ком он пише о слободи вјероисповијести. У свом дјелу Скапули које је заправо писмо проконзулу Африке истог имена, Тертулијан наводи да Хришћани нису ничији противници јер „само они љубе своје непријатеље“ и тражи за њих неодузимљиво право на слободу вјероисповијести: „Религији није својствено принуђивати на вјеру која се прима по вољи, а не по принуди“. Одакле Тертулијану овако савременe идеје? Оне проистичу из самог xришћанског разумијевања достојанства људске личности као таквог. Створен као икона Божија човјек има слободу – да ли жели да одржава заједницу са Творцем или не жели. Његошев стих „Бог je саздао слободу за човјека“ сликовито објашњава да без слободе не бисмо били људска бића. Следствено, порицати слободу другоме, нарочито слободу вјероисповијести, значи порицати елемент његове људске природе. Важно је разумјети да концепт слободе вјероисповијести није стран хришћанској мисли. Овај значајан стуб савременог демократског друштва изникао је из црквеног предања и он Цркви није наметнут, нити га она прихвата под принудом. Црква мора бити равноправан саговорник чија ће права бити поштована и мишљење озбиљно и добронамјерно сагледано. Павле Божовић, новинар радија Светигоре, дипломирани правник, теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити. „Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика. Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања. „Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“. „Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије. У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив. „Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије. На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити. „Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“. „Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  17. Наш гост је свештеник Борислав Петрић, парох храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, који увек у име старешине и братства а уочи славе ове, једне од најстаријих београдских цркава, позове благочестиви народ на молитвена сабрања. Замолили смо о. Борислава да нам говори о свом боравку у манастиру Драганац на Косову и Метохији, али и да нас поучи о вери људи који опстају у јужној српској покрајини без обзира на све притиске са којима живе. "Нашу слободу овде али и многе друге ствари, ми једноставно подразумевамо", рекао је наш гост. О. Борислав говори о томе како ће изгледати прослава славе ове године, посебно наглашава пожртвованост Миријеваца у припреми великог дана, али и говори о новитету - фестивалу вина који ће бити одржан у порти цркве св. Илије у суботу 03. августа. "Нема оправдања за то што смо се под изговором времена и начина живљења, одвојили и окренули од Христа" каже између осталог о. Борислав. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/29.07.19 - Rec pastira - o.Borislav Petric.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  18. Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/
  19. Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/ View full Странице
  20. Краљ Петар Први Карађорђевић нам донео слободу и победу З. Г. - Ј. С. | 25. новембар 2018. Многобројни грађани присуствовали откривању споменика Петру Карађорђевићу. Нови Сад пре 84 године донео одлуку да гради монумент ВЕЛИЧАНСТВЕНОЈ атмосфери на новосадском Тргу републике, у присуству многобројних званица и грађана, председник Србије Александар Вучић и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић свечано су открили монументални споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу, уз председникову поруку да је слобода за коју се залагао омиљени српски владар камен темељац модерне српске државе. Поздрављајући окупљене званице и многобројне грађане, Вучић је рекао да је тим свечаним чином поново дошао својој кући у Нови Сад, где су слободни људи пре пуног века одлучили да буду део слободне Србије и да ту остану заувек: - Овај споменик нисмо подигли ми, него твоја дела, а ми смо се само коначно сетили да никада више не заборавимо и да нам занавек остане да ништа важније и прече од Србије немамо. Буру емоција изазвало је Вучићево извињење "старом краљу", јер су нам, како је навео, биле потребне чак 84 године да схватимо ко нам је донео победу и слободу. Нови Сад је још 1934. године донео одлуку да подигне споменик популарном Чика Пери, краљу уз кога "иде она света реч слобода", и "светом старцу", како су га са дивљењем ословљавали Французи. - Баш та српска слобода, за коју се краљ Петар читавог живота борио, на понос и славу српског рода, и честито и часно је изборио, она је камен темељац модерне српске државе - истакао је председник Србије. Вучић је поручио да ћемо се у Србији и данас борити за слободу, али и да променимо лице Србије својим трудом и радом, онако како нас је учио Свети Сава. - С љубављу, знањем и ентузијазмом бранићемо Србију, која истим правним аршинима мери и брине за све своје грађане, без обзира на њихово име, веру или порекло. За Србију која ће имати храбрости да тражи и нађе нова решења за све старе проблеме - нагласио је председник Вучић. На важност слободе, за какву се залагао највољенији српски краљ Петар Први Ослободилац, и чије су речи уклесане на постаменту новог споменика, указао је и градоначелник Вучевић. - Поносан је Нови Сад што је добио свог првог коњаника. Споменик који је трајно сведочанство о једном владару и једном великом рату из којег је наш народ изашао као победник. Али, са тугом коју читав век носи због једне голготе кроз коју је пролазио и више од милион и 200.000 наших јунака који су заспали вечним сном - рекао је новосадски градоначелник. Овај споменик, додао је, подсећа на понос и част српског народа и на све оне који су заједно преживели пакао Првог светског рата, у који су отишли да би одбранили своју земљу, да бисмо ми данас могли да уживамо у слободи. ПРВИ КОЊАНИК НОВИ Сад има на десетине споменика, али је споменик краљу Петру први споменик на коњу. Аутор је академски вајар Зоран Ивановић, а то монументално дело изливено је у уметничкој ливници "Јеремић" у Врчину. Споменик је висок 10 метара са постаментом. На његовој јужној страни пише "Петар Први Карађорђевић 1844-1921". На северној стоји "Краљ Србије 1903-1918", грб Краљевине Србије постављен је на западној страни, а на источној пише "Рума, 24. новембар 1918, Нови Сад, 25. новембар 1918". ОБРАЋАЊЕ ГЛУМАЦ Лазар Ристовски, у краљевој униформи, изговорио је део обраћања краља Петра у Призрену, непосредно пре албанске голготе. - Вратићемо се. Ако не живи, мртви ћемо их прогонити до судњег дана - биле су краљеве речи у интерпретацији нашег познатог глумца и редитеља. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:762585-Kralj-Petar-Prvi-Karadjordjevic-nam-doneo-slobodu-i-pobedu
  21. О дочеку српске војске у Сплиту, у тексту "Српска војска на Јадрану", пише очевидац проф. Стјепан Роза: "И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра (1918)... Све плива у необичном весељу, пјесми и смјеху, срећи и задовољству. И кад је освануо жељковани дан, већ јутром рано почело се с кићењем дућана, кућа, звоника, обале и лађа. На средини обале подигоше славолук урешен грбовима наших покрајина над којима се раскрилио Бијели Орао. Под њиме натпис ћирилицом: 'Добро дошли'. Грађани се окитише цвијећем и српском тробојком, симболом слободе и јунаштва, из поштовања према онима који све дадоше за наше ослобођење и уједињење. Пароброд је имао да стигне у три сата послије подне. Већ около 1 сата обала је била пуна као шипак... сви раме уз раме да поздраве осветнике Косова... Кад набијене прангије са Бачвица и Сустјепана забректаше, био је знак да је пароброд близу... У тај час чуо се заједнички уздах као да је земља затутњала и све се слива у један нечувен урнебес и грмљавину: - 'Ено их на прови!.. Ено спаситеља наших!.. Ено јунака с Кајмакчалана!.. Живила српска војска! Живио краљ Петар! Живио Престолонаследник!' – орило се из хиљада и хиљада грла. Младићи се јагме да прихвате коноп, да се поносе што су везали пароброд којим су стигли Бијели Орлови... Спустише мост и настаде тајац... Помоли се мајор Стојан Трнокоповић, и са оним истим гласом с којим је на бојном пољу командовао: 'На јуриш, јунаци!' поздравио је: - 'Помоз Бог, браћо'! Сузе нас облише и задрхтасмо од превелике среће и радости. Приђе му др Смодлака и у име Земаљске владе назове добродошлицу: - „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска“! Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику. Сплит – који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Краљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску – сав се окупио на Риви том приликом. 20.000 Сплићана српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“.
  22. Asja Bibi, pakistanska kršćanska koja je 2009. godine uhićena zbog navodnog vrijeđanja Islama a 2010. osuđena na smrt, odlukom Vrhovnog pakistanskog suda je oslobođena optužbe te puštena na slobodu. Njenom oslobađanju prethodili su masovni prosvjedi muslimana u Pakistanu koji su tražili i još uvijek traže da se nad Asjom Bibi izvrši smrtna kazna. Jedan od islamskih lidera je izjavio da i suci koji su donijeli oslobađajuću presudu zaslužuju smrt, javlja javlja BBC. Asja je jučer prevezena na sigurnu, nepoznatu lokaciju. Izbjeći je morao i njezin odvjetnik kome se prijeti smrću. zatražio je azil u Nizozemskoj. Asja Bibi, majka petero djece je uhićena 2009. godine, nakon svađe s grupom žena muslimanki koje su je pozivale da pređe na Islam. Nakon što je potvrdila svoju vjernost Kristu, žene su je optužile da je izgovorila hule na Muhameda i na Islam. Tijekom boravka u zatvoru, pružena joj je mogućnost da će biti pomilovana ako prihvati islam. O tome je sama progovorila u jednome svome pismu kako je ” jednoga dana u njezinu ćeliju ušao sudac i, nakon što ju osudio na strašnu smrt, ponudio joj je povlačenje presude ako se obrati na islam. Od srca sam mu zahvalila na prijedlogu, ali vrlo sam mu iskreno odgovorila da ću radije umrijeti kao kršćanka nego izići iz zatvora kao muslimanka – piše Asia te dodaje riječi koje je uputila sucu – Osuđena sam zato što sam kršćanka. Vjerujem u Boga i u Njegovu veliku ljubav. Ako ste me vi osudili na smrt zato što volim Boga, ponosno ću žrtvovati svoj život za Njega.”, prenosi bitno.hr
  23. Ово није наш или балкански већ, Руско-Амерички медијски рат. Балкански народи се баве другим питањима и ниједан нема инфраструктуру балканске медијске покривености а камоли светске, притом да је доминантан. Такође верујем, да сама природа информационог рата по мени објашњава да људи сами по себи немају потребу да мрзе цео свет и доприносе злу на некој другој страни света, јер иначе неби било потребе за тим дезинформацијама због којих се исти води.
×
×
  • Креирај ново...