Претражи Живе Речи Утехе

View full Странице

Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_kiril_o_situaciji_u_kojoj_se_nalazi_crkva_u_ukrajini

Током засједања одржаног од 3 – 6. октобра 2018. године у Успенском манастиру у Баламди (Либан), Свештени синод Антиохијске православне цркве донио је коминике. У документу стоји: Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Поводом јучерашње одлуке Светог Синода Бугарске Православне Цркве, разговарамо са Митрополитом Ловченским Г. Гаврилом, који је један од чланова формиране Комисије, која ће се позабавити проблемом Македонске Православне Цркве. Који су били проблеми са МПЦ и да ли је било покушаја вршења притисака на Свети Синод Бугарске Цркве? - Ваше Високопреосвештенство, Свети Синод Бугарске Цркве одлучио је да постане посредник између Македонске Цркве са осталим Православним Црквама. Како се одлука може тумачити? - Није да до сада нисмо покушали да помогнемо Македонској Православној Цркви, али смо морали одмах да реагујемо на велику напетост нашег друштва која се јавила после објаве писма пристиглог од МПЦ. И раније је у јавности постојало мишљење да МПЦ треба да се помогне, али после објављивања писма МПЦ, ово искање је постало још јаче. Многи од људи који су реаговали, заиста имају жељу да помогну Македонији на овај начин, да Македонска Православна Црква буде извучена из раскола, из изолациије, у којој се налази. Старали смо се и раније, када смо се сусретали са духовницима из других Помесних Павославних Цркава, да поставимо питање скидања раскола. Има нешто што и Македонска Православна Црква треба да уради. Стога смо јуче донели сасвим официјалну и уопштену одлуку. У ту сврху смо формирали Комисију за започињање марљивог труда за решавање овог питања, за шта ћемо имати сусрете са МПЦ и осталим Православним Црквама. И све то, да би Македонска Православна Црква могла добити аутокефалију, да би добила благодатно служење, јер како знамо, раскол су једна врата која затварају такву могућност, и због тога не може бити саслуживања. - Свети Синод је образовао Комисију на челу са Митрополитом Старозагорским Г. Кипријаном. Шта је следеће? Да ли ће заседања Комисије бити редовна? Којим Православним Црквама ће се она прво обратити? - Сва питања биће решавана од стране саме Комисије. Она се још није састала али ће се то ускоро догодити. Комисија ће темељно истражити околности и проблеме за решавање свих питања, и организоваће састанке, направљене у ту сврху, како са Комисијом Македонске Православне Цркве, тако и са представницима других Помесних Православних Цркава. Трудићемо се да дамо све од себе како би убедили вођства других Помесних Православних Цркава, да се реши животно важно питање наше Македонске Православне Цркве. Најважније од свих је то да буде уклоњен раскол. - Након што је објављено писмо Струмичког Митрополита Наума, у медијском простору се појавила једна велика иницијатива за то да се Свети Синод БПЦ усмери у једном унапред одређеном правцу. Да ли су покушали да изврше притисак? - Покушали су да изврше огроман и невиђен притисак. - По Вашем мишљењу који је разлог за то? - Међу људима који су покушали да изврше притисак, има и таквих, који су намерно желели да нашкоде рођеној Цркви, која би после једног неканонског решења могла упасти у раскол, у каквом смо били 70 година. Но, највећи део људи имао је добру намеру, али нису имали неопходну стручност за то како се треба поступити у овом тренутку. Уверени смо да се огромна већина друштва радује дугоочекиваном закључивању договора о пријатељству Бугарске и Македоније, и природно је, има жељу да се помогне и Македонска Православна Црква. И то је оно што покушавамо да урадимо. - Један од проблема који стоји пред Македонском Православном Црквом, је и име, које су изабрали - Охридска Архиепископија. По уставу БПЦ-БП - члан 1, ставка 3 - Бугарска Црква је правни наследник Охридске Архиепископије, следствено томе Македонска Црква ни до данас, није та обновљена Охридска Архиепископија. Сматрате ли, да тај проблем може бити решен, и шта је најприкладније урадити, да се не створи препрека за нарушавање Устава БПЦ и историјске реалности, а у исто време прихватајући канонску Македонску Цркву? - То су питања којима ће се занимати Комисија. Природно, спремни су да нас прогласе за Мајку Цркву, ако им испунимо жеље, али са друге стране у њиховом Уставу пише да је Македонска Православна Црква правни наследник Охридске Архиепископије. У нашем пак Уставу пише да је БПЦ правни наследник Охридске Архиепископије, што је историјска истина. Јасно је, да ми - Мајка Црква, не можемо да будемо правни наследници, а да то у исто време буде и наше чедо. То су управо питања, са којима Комисија треба да се занима и да води разговоре, тако да један будући назив неће противречити Уставима. Тамо постоје и други проблеми, на пример, гркоговореће Цркве не желе да признају назив Македонска Православна Црква. Име се јавља веома озбиљном препреком. По том питању још треба да се воде преговори и да видимо како може да се реши овај случај, јер су то често пута постављали као озбиљан проблем. Чак ми је Струмички Митрополит Наум, када је долазио код мене у Ловеч, рекао, да им је Васељенски Патријарх поставио услов да промене име, и да се не називају Македонска Православна Црква, а то је мишљење и свих Грка и гркоговорећих Цркава. Видите да ствари нису нимало једноставне, и треба да се наћи најбоље решење. Крајни циљ је изузетно важан - да добију благодатно служење и да буду придружени породици братских Помесних Православних Цркава. - Да ли је постојала опасност да се на јучерашњем заседању Св. Синода одлучи, да се призна аутокефалност Македонске Цркве и да се уђе у евхаристијску заједницу са њом? Да ли је било стварне опасности за Бугарску Цркву да уђе у раскол или пак да буде дискредитована од других Помесних Православних Цркава? - Велика опасност је постојала за Бугарску Православну Цркву. Велика опасност, зато што је то нешто на шта ми немамоо канонско право. Да смо то урадили, тада би смо ишли против одлуке свих Православних Цркава. Оне су признале постојање раскола, који је наложен од Српске Цркве, и оне нам не би признале право да га укинемо. Ово је јасно, и било би много глупо и погубно са наше стране, ако би смо ми направили такву фаталну грешку. Слава Богу, па по речима Јеванђеља "када су двојица или тројица, сабрани у име моје, тамо сам и ја међу њима", Господ је умудрио Свети Синод БПЦ да донесе правилну одлуку. - У неким медијима су се већ појавили коментари, да је Св. Синод у суштини јуче одлучио да не решава проблем са МПЦ. Није ли преузимање иницијативе за сарадњу са осталним Православним Црквама почетак решавања проблема? - Ми немамо други начин на који можемо да помогнемо МПЦ, осим тог. Ако ми упаднемо у раскол, од сада па на даље, ми нећемо моћи да им помогнемо, а ни они нама ништа неће моћи да помогну. Да ли ли смо то требали да урадимо? Како онда то да решимо? Ово је корак ка решавању тог проблема, а друго је било, да затворимо прилику да помогнемо Македонској Православној Цркви. - Пре одлуке на Светоме Синоду да ли сте имали консултације са митрополитима из других Помесних Православних Цркава, из Грчке, Србије, Русије? - Разговарао сам са мени познатим духовницима из Грчке, Русије и Србије а и моја сабраћа архијереји су говорили. Као што смо већ истакли, Грци имају проблем са именом Цркве у Македонији. Руска Црква такође жели да помогне, али да то уради преко Српске Цркве, и да нађе начин да им се дарује аутокефалија. Оформљена Комисија ће да упути одређена питања, припремиће се протоколи, и на крају ће постати јасно како стоје ствари, ко ствара проблеме за признавање, и потом ће већ бити могуће прећи на њихово решавање. - Колико ће времена Комисија која је оформљена од Св. Синода, продужити свој рад? - Док проблем не буде решен. Не могу вам рећи тачно време. Тај процес може бити решен брзо, али може да буде решен не тако брзо. Са наше стране зависи да се потрудимо да посредујемо и да решење буде постигнуто од свих Помесних Православних Цркава. Македонски народ страда у положају у коме се налази. Дај Боже, да ускоро Македонска Православна Црква постане једна од канонских Помесних Православних Цркава и да имамо пуну заједницу у Христу. Са Митрополитом Гаврилом, за данашњи дневни лист "Стандарт", разговарао Ангел Карадаков Са бугарског за Поуке.орг превео Настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић). https://dobrotoliubie.com/2017/11/28/трябва-така-да-помогнем-че-да-не-навре-2/ View full Странице

Косово је најскупља српска реч ,,Косово је стални подсетник оне јеванђељске истине да је земаљско пролазно, а да смо ми кроз наше претке опредељени за Царство Небеско“ казао отац Иларион Eво нас, оче Иларионе, у манастиру Драганац. Данас је служена света литургија и било је двадесетак верника. Ви сте овде игуман последњих неколико година. Можете ли да нам кажете нешто о овој великој светињи? Манастир Драганац је древна светиња.Помиње се први пут у 14.веку.Верује се да је задужбина светог кнеза Лазара којем је родно место налази недалеко одавде, Прилепац. Доживео је процват и развој у доба управе кнеза Лазара Србијом, пред крај 14. века, да би, вероватно, запустео после пада Новог Брда. После, неколико векова, се не зна много о овој светој обитељи, да би у 19. веку почела обнова. Мештани околних села су се заузели да се црква обнови на старим темељима, да се напуне конаци, које је освештао Митрополит Рашко-призренски Мелентије 1868. године. И тада манастир Драганац почиње свој нови живот. У њему се настањује архимандрит Дионисије, пореклом из Страже, и углавном је био настањен монасима, који су вршили службу Божију, молили се Богу и дочекивали народ. Једно кратко време, после упокојења дечанског сабрата, јеромонаха Мирона Бошковића, манастир је био без сталне службе, односно манастир су опслуживали парохијски свештеници из околних села, да би се поново обновио трудом и ентузијазмом верника овога краја 1994. године, када се ту настањује јеромонах Серафим. Тада је направљен конак, у коме се сада налазимо, и од тада непрекидно је настањен монасима.Тренутно манастирско братство броји десетак чланова, нас смо тројица монаси и имамо шест искушеника и, хвала Богу, увек има гостију и све је већи број верника који долазе у ову свету обитељ,иако је мало забачена и није на главним путевима. Овде највише долази народ из Косовског Поморавља, јер је једини живи манастир у Косовском Поморављу, пошто је манастир Бинач, такође посвећен Светим Архангелима као манастир Драганац, уништен током многих ратова и до дана данашњег, нажалост, није обновљен. Народ је вековима долазио чак и кад није било службе Божје, па су се људи пред затвореним вратима некада молили Богу, целивајући двери храма и захватали воду са извора целебног, који се налази близу манастира. Вековима тај извор даје утеху и исцељење потребитима,свим људима добре воље, не само хришћанима, већ, као што је случај у другим нашим светињама у Дечанима, Зочишту, Пећкој Патријаршији, где долазе и Муслимани на пример да се моле и добијају утеху по својој вери, тако је и ова светиња доста утехе пружила људима, и ево у ово време доживљава обнову. Mи се трудимо да увек буду отворене двери нашег манастира, посебно празницима, када се наша црква и трпезарија напуне. Долази верни народ, не само из Косовског Поморавља, него и из централног Косова, али и широм српских земаља. Људи долазе нама у посету и помажу, морам да кажем, и различите организације хуманитарне и парохије наше, које су у иностранству, и људи који имају разумевања за ову ситуацију у којој се налазимо. И тако, уз помоћ добрих људи, али и институција Републике Србије и овде косовских и локалних институција и међународних организација, ми се трудимо да обнављамо манастир Драганац и да оспособимо га, да буде адекватан за живот монаха у њему и да може да прима одређен број гостију. У манастирској цркви су на целивање и мошти Светог Јакова Персијанца. Одакле мошти Светог Јакова овде у манастиру? Мошти су донешене из манастира Бинач, пре него што је срушен. Пре него што су монаси морали да напусте манастир Бинач, зато што им је живот био угрожен, дошли су у манастир Драганац, заједно са неким иконама и црквеним предметима, утварима, књигама, и међу њима су донели мошти Светог Јакова Персијанца. Један део моштију је чуван у манастиру Св. Тројице у Мушутишту, који је такође срушен, па су оне измештене у манастир Кончуљ, а овај други део је био у манастиру Бинач и сада је у Драганцу. Ми се молимо Св. Јакову, заједно са верницима који долазе, служимо му бденије за његов празник у децембру. И утеха нам је што су његове мошти овде, али се надамо да ће манастир Бинач бити обновљен и да ће мошти бити враћене тамо где су биле и да тамо и даље народ иде на молитву. Међу осталим иконама на иконостасу, значајно место заузима икона Богородице на источнику. Да ли је та икона од постанка манастира ту или је из новијег периода? Икона је, као и сав иконостас, сликана у другој половини 19. века, али свакако да је сликана на основу неке постојеће традиције. Вероватно се знало да су такве иконе са Живоносним Источником постојале овде. Обично се Светли петак обележава свечано у манастирима где постоји извор целебне воде.То је случај са манастиром Драганац, и ми имамо два велика сабора. Један је на Источни петак, први петак после Васкрса, када се празнује Живоносни Источник Пресвете Богородице из које истиче живот Христос и тај је празник везан за проналажење извора целебне воде у Цариграду. Поред тога саборује се и за храмовну славу, Сабор Св. Архангела у јулу, када се највише народ окупља, с обзиром да је манастир посвећен Архангелима Михајлу и Гаврилу. Та икона Источника, говори о томе да традиција везана за извор целебне воде је древна и на неки чудесан начин повезана и са тиме и да је ово место благословено од Св. Архангела.Знамо из Светога писма, да је Анђео силазио у Силуамску бању и узбуркавао воду и онај који би први улазио у њу оздравио би. Тако да и ми у томе гледамо и сагледавамо један благослов Св. Архангела и наравно Мајке Божје. Дешавају ли се, оче, исцељења у манастиру у периоду од кад сте ви дошли? Да, дешавају се. Чак смо били сведоци да се и неки неправославни исцеле, добију утеху. Пре неколико година једно дете од неких шест- седам година, пошто је ушло у извор само од себе без да гаје ико на то упутио, пошто се окупало у том извору, изговорило је прве своје речи. Осим тога што сте у манастиру затекли светиње и мошти које су донете, манастир се и даље гради, обнавља. Сада смо у капели, која се ових дана осликавала. Ко је фрескосликар и коме је посвећена капела? Овај параклис је посвећен преподобном оцу Јустину Ћелијском. Ту служимо током хладних, зимских месеци, пошто немамо још увек грејање у цркви. И трудили смо се да капелу украсимо и да буде прави дом молитве и током протеклих година смо почели осликавање, а осликавали су живописци Анастасије Радовић и Вук Дабетић. Они су осликавали и храм у Митровици недавно, као и храм у Бару и многим другим местима. Са њима смо се у Христу зближили и ето радујемо се што су они радили и то је опште једна радост, када свако доприноси светој литургији, даје свој дар. И трудимо се да овај велики комплекс, који сам ја затекао 2011. када сам овде дошао да ставимо у функцију и да неке недостатке који ту постоје, исправимо, да оспособимо, да може одређени број монаха ту да живи, а да можемо и да примимо госте који долазе недељом и празником некад и на преноћиште. Јер још увек немамо ваљане услове, да већи број људи примимо у току целе године, а да се тако организујемо, да се наш монашки живот и манастирски поредак не ремети. Последњих година се имање око манастира продаје Шиптарима, Албанцима. Да ли манастир има проблема са тим, ако знамо да се манастирско имање граничи са неким од тих имања? Манастир Драганац има по оним старим тапијама велико имање. Сва ова шума која се налази око нас је припадала, припада манастиру. То је реституисано од стране институција Републике Србије, али после конфликта, тако да косовски систем то не препознаје, прихвата. Ми се ипак надамо да ће и косовски систем да реституише и врати манастиру земљу и да ћемо ми то несметано да користимо у будућности. Истовремено се трудимо да и оно што је у близини манастира, а што није у склопу тог имања, да и то на неки начин сачувамо, да бисмо избегли развој туристичког насеља у овом крају. На жалост, много је имања српских продано и цео овај крај око манастира Драганац је постало викенд насеље. Мишљења смо да развој и изградња викенд насеља дугорочно може да угрози манастир, па смо се договорили да једно имање откупимо у селу стари Драганац, баш зато да бисмо на неки начин спречили нежељени развој догађаја. Уз Божју помоћ и уз помоћ добрих људи (приватних лица, парохија наших из Цириха, СПЦ, и наших пријатеља са различитих страна који су нам помагали), смо успели да обезбедимо средства да купимо једну парцелу, коју већ обрађујемо. То полако почиње да бива манастирска економија, која је и довољно удаљена од манастира да развој неке економске делатности не ремети наш поредак и живот овде, али опет и довољно близу да може да функционише несметано. Да ли манастир, осим те продаје земље око њега, трпи још неке притиске од стране Албанаца који вас окружују? Највећи проблем je илегална сеча шума, које припадају манастиру и уз помоћ полиције покушавамо да ту илегалну сечу шума спречимо и имамо успеха. Премда је, када се говори о тој врсти успеха, то релативно, зато што је сва територија Косова и Метохије унакажена што се тога тиче. Не знам и да ли уопште има шума које нису потпуно искорењене. Овде имамо још увек доста површина покривених шумом, али то је константна борба са тим људима, који се баве том врстом илегалне делатности. Морам да кажем да смо захвални интервенцијама полиције из станице Ново Брдо. Кад споменусте Ново Брдо, да ли постоји сарадња са том општином? Сарадња са општном Ново Брдо је добра. Имамо подршку у свим нашим подухватима. Где они могу, излазе у сусрет, посебно од када је нови градоначелник Србин, ситуација се значајно променила, па смо доста ових пројеката реализовали захваљујући томе. Асфалтиран је пут, захваљујући помоћи Министарства за локалну самоуправу и уз посредовање општине, гостопримница је направљена и различите друге пројекте смо реализовали захваљујући подршци од стране општине. Рекли сте, оче, да народ из околних места долази у манастир. Како тај народ, ти људи живе? Да ли се они суочавају са тешкоћама, пошто све више људи одлази, и који су по вама њихови највећи проблеми? Различити су примери, има људи који су добро ситуирани, има оних који нису, има неких људи који обрађују имање и од тога живе, има који су запошљени у јавном сектору, државним институцијама, али, чини ми се, да је основни, посебан, проблем неизвесност. Ситуација у којој се налазимо, људи стрепе у вези са тим какав ће оквир нашег живота да буде у будућности, јер треба да постоје одређена правила, озбиљна, по којима ће се сви владати, да би човек могао несметано да се бави својом будућношћу. И зато ја уважавам, чак кажем да се дивим тим људима, који, без обзира на безизлазну ситуацију,одлучују да остану на Косову и Метохији, труде се да развију неки посао и неку привредну делатност и то је свакако за сваку похвалу. Ја сматрам да је сваки дан проведен на Косову и Метохији са том вером благословен и верујем да ће Господ Бог то да награди. Нас је мало остало, нажалост, али имам у дубини душе веру да ће то мало Срба, уз Божју помоћ, моћи да се добро организује и да се окупимо пре свега, око Живога Бога, око свете литургије, око Цркве, око тога што је једина права истина да би нам то дало снагe да и у овим врло специфичним условима останемо и опстанемо као семе и квасац за неке Србе из генерација које тек долазе и које ће, можда, одлучити да се врате на своја предањска огњишта. Сличан сам животни пут и ја имао, зато што су и моји преци у сеобама отишли у Банат. И када сам први пут дошао у Метохију `92. године осетио сам како припадам томе крајолику, амбијенту и надам се да ће и тај крајолик,а и лепота наших светиња, и уопште значај Косова и Метохије које оно има за наш народ допринети томе да се многи људи врате овде, можда не у овој генерацији, али у некој будућој. Али да би се вратили треба да имају где да се врате. Зато је врло битно да ми овде останемо и опстанемо. Која би ваша порука била Србима који живе на Косову и Метохији, али и Србима који живе у другим деловима Србије када је Косово и Метохија у питању? Косово се спомиње у Горском вијенцу нешто мање пута него Бог. То баш Иво Андрић говори о томе говорећи о Горском вјенцу, као нечем најузвишенијем, најзначајнијем што је написано на нашем језику. Па савремени песник говори да је Косово најскупља српска реч..., и тако, то је одјек уметности, поезије, књижевности, тог значаја, које Косово и Метохија имају. Огромна је сила, коју Косово и Метохија имају, и заиста се осећа да је то наша света и заветна земља.То је нешто што је много пута речено и нећу ништа ново да кажем, ал треба то сваког дана да понављамо у себи, да је Косово стални подсетник оне јеванђељске истине да је земаљско пролазно, а да смо ми кроз наше претке опредељени за Царство Небеско.То је оно чему стремимо, па и ако ово што нам се дешава данас није баш сјајно ми видимо више. И у овим хаотичним и мрачним дешавањима видимо неки смисао,који сија изнад свега и видимо коначну победу Бога Логоса, који ће доћи да суди и живима и мртвима, како је представљено на овој икони на западном зиду наше капеле, Господ Христос коме се надамо. И Косово и Метохија имају ту унутрашњу динамику која каже да није ништа готово.Ово је поприште духовно на коме се боримо за Царство Небеско. Мислим да би Срби, и уопште сви људи добре воље, који живе на овим просторима, требало да живе са добром вером, пре свега они који су вековима успели у најтежим околностима да сачувају своју веру, а сада, у овим страдањима садашњим, да је не продају јефтино. Треба да се води рачуна о дедовини, о томе што је баштина. Грех је и срамота да се продаје баштина. Многи наши људи су то урадили, али ја то видим као грех. Наравно, Бог прашта и грехе, али треба да смо свесни тога да је земља коју су преци наши стекли знојем и крвљу својом и очували је под српским именом, ако је неко неодговорно прода,отуђи, да то није у складу са оним што је библијско предање, једно црквено предање и то треба Срби на Косову и Метохији да имају на уму. Ја, у дубини душе, гајим неку наду да ће неко олакшање, растерећење, убрзо доћи. Можда та моја нада није реална, али ја заиста тако осећам, без обзира на све притиске, осећам напредак макар у цркви која се и обнавља, остаје, опстаје.Све више је људи на службама у црквама и манастирима, што свакако охрабрује. А свим људима, који нису били на Косову и Метохији, треба рећи ,,Дођи и види!“.Редак је онај ко није осетио нешто ново, дубоко, када је дошао у Дечане, у Пећку Патријаршију, а ево и овде у манастиру Драганац, за који многи нису чули, многи људи кажу да им се живот променио када су почели да долазе у овај манастир. И за крај оче, пошто идемо у сусрет Васкрсу, да ли да се надамо да ће и наш народ да васкрсне, и да се пробуди и да ће све оно што сте рекли да васкрсне са вером? Сигурно. ,, Праведник ће од вере живети“. Вера је основ, неки предуслов за живот. Без вере не постоји живот, љубави нема без вере.Човек мора у једном тренутку да се преда без икаквог рачуна и потврде унапред да ће нешто да буде како он очекује, него мора да верује да би заиста почео да живи. И независно и од Цркве, него уопште у животу. Вера је неопходна, а посебно овде на Косову и Метохији, вера је толико присутна у нашим животима, посебно код људи који су потомци оних који су овде опстали у тешким временима. А опстали су захваљујући само вери да је ипак добро и сада без обзира на све, а сутра ће бити боље. Захваљујући тој вери, која је у основни израз нашег јеванђељског очекивања, коначне победе добра да се надамо и ми да ће сутра увек бити боље него данас. Оливера Радић 14 / 04 / 2017