Претражи Живе Речи Утехе

У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом. Звучни запис разговора У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић. У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година. Извор: Радио Светигора

Наша света Црква прославиће у петак, 26. фебруара 2021. године, преподобног Симеона Мироточивог. Храм у Ветернику прославиће престони празник. Ђакон при наведеном храму, Мирослав Стојановић, говорио је у Јутарњем програму Радио-Беседе о историјату ветерничког храма и великом подвижнику и творцу независне српске државе, преподобном Симеону Мироточивом, великом жупану Стефану Немањи. Светлописи - храм Преподобног Симеона мироточивог у Ветернику Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ове године навршава се три деценије од блажене смрти вредног прегаоца на њиви Господњој у Карловачком владичанству – Симеона Злоковића, првог ректора обновљене Богословије Светог Саве у манастиру Раковица (1949-1951), Епископа горњокарловачког (1951-1990) и администратора Еапрхије далматинске (1951-1959). Епископ Симеон рођен је у Бијелој, на ривијери херцегновској, у старој свештеничкој породици Злоковић на празник Благовести 1911. године од родитеља Душана и Анете рођ. Ђиновић и на крштењу добио име Љубомир. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Херцег Новом, а потом шесторазредну богословију Светог Петра Цетинског на Цетињу као ученик генерације. На Богословском факултету у Београду, као студент, Љубомир Злоковић заједно са јеромонахом Хризостомом Војиновићем, затим Војиславом Настићем и Лазаром Милином… покреће часопис „Светосавље“, а његови Светосавски темати „Симеон Нови Богослов као мистик“ и „Зашто је Богочовек смисао човека и света“ награђени су највишим наградама. Као студент генерације дипломирао је 30. јуна 1938. године. Након одслуженог војног рока у Осијеку, а на предлог Декана факултета добија Хумболтову стипендију и одлази у Берлин на постдипломске студије из философије и богословља. У Берлину је урадио и предао докторску дисертацију из хришћанске етике, али због политичког стања и избијања Другог светског рата, враћа се у Краљевину Југославију.Одмах по повратку у Београд прима монашки чин у манастиру Раковица 8. марта 1940. године, и по сопственој жељи добија име Симеон. За јерођакона рукоположен је на Благовести исте године, а у чин јеромонаха 21. новембра 1940. године у београдској Саборној цркви од стране патријарха српског Гаврила (Дожића). Произведен је у чин синђела 19. децембра 1945. године из руке митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) у Саборном храму у Београду, а у чин протосинђела на празник Ђурђевдана 1947. године у храму Светог великомученика Георгија на Чукарици (Београд). Јерођакон Симеон (Злоковић) постављен је 24. априла 1940. године за суплента – катихету Реалне гимназије у Јагодини, а 04. маја исте године премештен је за суплента у VIII мушкој гимназији у Београду. На самом почетку 1941. године, заједно са Исидором Секулић био је члан уређивачког одбора часописа „Хришћански живот“ у којем је још као студент објављивао своје радове из области религиозне философије. Испит за професора средњих школа из групе предмета: Догматика са упоредним богословљем, апологетика и морално богословље, јеромонах Симеон положио је са одличном оценом, 05. новембра 1942. године у Београду. Након укидања верске наставе из државних школа, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, поверава протосинђелу Симеону организацију обновљене Богословије Светога Саве у манастиру Раковица 1949. године и поставља га за њеног управника (в.д. ректора). Као сабрат манастира Раковице од 1947. године обављао је дужности духовника цркве Ружице на Калемегдану, а фебруара 1951. године постављен је за старешину манастира Раковица. На предлог патријарха српског Викентија (Проданова), протосинђел Симеон (Злоковић) једногласно је изабран за Епископа горњокарловачког дана 12. јуна 1951. године. У недељу 29. јула исте године, свечано је извршена у препуном Саборном храму у Београду хиротонија епископа Симеона. Чин хиротоније извршио је патријарх српски Викентије уз саслужење епископа будимљанско-полимског Макарија (Ђорђевића) и браничевског Хризостома (Војиновића). У својој првој архипастирској беседи млади Епископ истиче како је његова личност сад померена са чисто школског на нови план живота, опасан и стрм. Зна да ће одсад сваку радост доживљавати помијешану с горчином, а сваки успјех у великој опасности од људске сујете и самољубивости. Увођење у трон епископа горњокарловачких извршио је епископ сремски Никанор (Илићић), изасланик Светог Архијерејског Синода. У првој Архипастирској беседи, епископ Симеон је истакао „да је љубав једина кадра да зближи људе и ништа друго не може их тако зближити“. Мора се рећи да је Епископ Симеон дошао на трон Карловачког владичанства након Другог светског рата који је иза себе оставио ужасне трагове на живот Цркве. Долази у Епархију, некада најсређенију у Карловачкој митрополији, а сада разорену. Долази у владичанство без владичанског двора, у стан без намештаја. У епархији затиче 14 свештеника и двадесетак богослужбено способних храмова од предратних двестотинепет. Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало и уплашено стадо. Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односима цркве и државе – са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према верским осећањима било ког народа. Рушење храмова наставило се и после рата све до средине педесетих година двадесетог века. Вековни храмови рушени су и од њих зидани домови културе и задружни домови. Поред рушења храмова, државне власти одузимале су црквама и све остало од њених материјалних добара. У таквим тешким околностима започео је свој архипастирски рад епископ Симеон на подручју поверене му Епархије горњокарловачке, са неколико свештеника који су се вратили из избеглиштва. Многобројно свештенство мученички је пострадало у Другом светском рату, заједно са својим Епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) – свештеномучеником. У периоду од 1951 до 1959. године, Свети Архијерејски Сабор доделио му је у администрацију Епархију далматинску, у којој је такође поставио нове и успешне темеље у духовном животу Цркве у Далмацији. Малобројно свештенство и преполовљени верници полагали су велику наду у епископа Симеона, а имали су и у кога. Они су од њега очекивали да их охрабри, да их утеши, да их води у духовно узрастање. Порушени храмови и друга црквена здања чекали су своју обнову. Мученици по јамама и јаругама, по црквиштима и оним стратиштима чекали су своје опело… Епископ Симеон за својих скоро 40 година владиковања обележио је епоху у историји дугој 300 година Епархије горњокарловачке. Зановио је и умножио свештенички кадар. Обновио и оживео манастир Гомирије, једини манастир у Епархији у то време. Уз помоћ својих свештеника и верног народа обновио је и сазидао многе храмове (у Глини, Госпићу, Смиљану, Грачацу, Петрињи, итд.) и црквене објекте. Пео се на Велебит и силазио у јаруге да би опојао своје епархиоте мученике. Када се малобројно Владикино стадо уверило да је добило правог пастира и да му је веома тешко, пред сваки његов одлазак на заседање Светог архијерејског сабора долазила је делегација код њега с једном јединственом молбом: немојте нас оставити! Страх од напуштања био је оправдан. Јер, епископу Симеону нуђени су многи епископски и митрополитски тронови, али он је то увек одбијао. Одговор му је био увек исти: „Не, ја сам положио заклетву Епархији горњокарловачкој. У њој је тешко служити, али је часно“. И заиста, епископ Симеон остао је доследан своје заклетве и испунио је до краја. Епископ Симеон био је веома плодан црквени писац још из студенских дана. Написао је многе чланке, расправе, есеје, студије, као и беседе о црквеним празницима и догађајима. Деценијама је састављао посланице Српске православне цркве о Божићу и Васкрсу, као и тематске посланице везане за велике јубилеје. На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, Патријарх српски Герман одао је признање епископу Симеону „за лепо и садржајно састављање посланица, које Свети архијерејски сабор упућује свештенству, верном народу Српске православне цркве“. Такође треба споменути објављене радове „Карактерологија Српског православља“ у Споменици Српска православна црква 1219-1969, као и „Две православне цркве у Истри“… Епископу Симеону Универзитет из Аризоне (САД) доделио је докторат из области философије, а Богословски факултет Српске православне цркве у Београду 1989. године прогласио га је за свог почасног доктора, а Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве, 17. јуна 1989. године, доделио му је орден Светог Саве првог степена. Епископ Симеон је тестаментом сва своја лична средства као и веома богату библиотеку оставио Епархији. На Светој Литургију, коју је служио у манастирском храму у Гомирују, у недељу 25. новембра 1990. године је поручио верном народу: „Драга браћо и сестре, молим се Богу заједно са Вама, да нас не дочека оно време националних граница на Купи, Сави и Дрини. Већина нас је све то преживела, али иде једно јако зло време…“ Само три дана касније, 28. новембра 1990. године, је без муке и ропца уснуо у Господу мирно и тихо у 80-ој години живота. На заупокојеној Литургији и опелу у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу, 30. новембра, служили су епископи: рашко-призренски Павле (Стојчевић), шумадијски Сава (Вуковић), далматински Николај (Мрђа) и славонски Лукијан (Пантелић). У опелу узело је учешће 40 свештеника из више епархија и 2 ђакона. Од епископа Симеона се опростио епископ шумадијски Сава, а у име свештенства, монаштва и верног народа Епархије горњокарловачке опростио се протојереј-ставрофор Лазар Радовановић. Сахрањен је на православном гробљу у Карловцу, у гробници великог и славног песника Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког). Године 2010. заузимањем Епископа горњокарловачког Герасима (Поповића), испуњена је последња жеља епископа Симеона и са градског православног гробља у Карловцу његови посмртни остаци пренети су и сахрањени у порти манастира Гомирија. Ђакон Будимир Кокотовић (Календар Српске православне патријашије Црква за 2020. годину, стр. 143-145) Извор: Епархија горњокарловачка

Прилика је да се сетимо Симеона Новог Богослова (949-1022), византијског писца, монаха и хришћанског светитеља. Његових чувених (и контроверзних) химни. Химни, такозваних, „божанских ероса“. Химни посвећених еросу Божијем и/или химни које опевају ерос Божији према човеку. Могући су вишесмислени начини читања и тумачења. До нас је данас дошло њих педесет осам. Ради се о преко једанаест хиљада стихова. Поезија веома богата, презасићена симболима, на моменте тешко прозирна и екстатична. Поезија која ће изазвати не малу саблазан у Симеоново време. И данас слично стоје ствари. Као што је добро познато, хришћанска поезија је много старија од Симеона. Многи ће пре њега у поезији видети големе могућности које она пружа за изражавање и спевавање великих теолошких места хришћанске вере и теологије. Нижу се имена црквених поета: Григорије Богослов, Амвросије Милански, Роман Мелод, Августин Ипонски, Козма Мајумски, Павлин из Ноле, Јован Дамаскин, као и други анонимни састављачи многобројних богослужбених песама, химни и мелодија. На ово предање ће се надовезати и Симеон. Ипак, с једном битном разликом: код њега, по први пут у византијској духовности, долази до избијања интимног гласа у први план; наиме, личног гласа у сасвим личном искуству оног „ја“. Суштинска одлика овог искуства биће „садашњост“ и „непоновљивост“. Другим речима, нико други и ништа друго из прошлости не може заменити или бити утеха за оно што се лично, овде и сада, окушава. То ће постати ново место источне духовности, али и других хришћанских хемисфера. Нарочито ће на томе профитирати потоњи западни мистичари, велики кармелићани (врло слични Симеону по сензибилитету), наиме: Јован од Крста, Тереза Авилска, Мигел де Молинос, Франциско де Осуна, и др. Разлози за ово ће убрзо постати јасни, нарочито на примеру XXVIII химне коју овде разматрамо. Њу отварају пулсирајући и драматични стихови: Оставите ме осамљеног и замандаљеног у келији мојој, пустите ме да живим с Богом јединим човекољупцем, одступите, уклоните се, пустите ме самог да мрем пред Богом који ме је створио! Нека нико на врата не куца и не подиже гласа, нека ме не походе родбина и пријатељи, нека мисао нико не одвлачи моју и одваја ме од сагледавања благог и прекрасног Владике, нека ме не хране, нека ме не поје! Симеонова поетика, пре свега, није поетика крупних догађаја „историје спасења“, није осавремењивање слика древних библијских дешавања из заборављене семитске митологије, нити пак новоплатоновска и оригеновска поетика умозрења бивствовања творевине и космоса коју ће неговати велики гностици египатске пустиње. Другим речима, то није поезија великих хришћанских прича. Напротив, поетика је то интимног сусрета с Другим у одељености од света, у унутрашњем кутку осамљивања. Поетика монаха (Симеона) који не жели да проповеда с амвона, већ песника који жели да слуша и ослушкује. Песника који не измишља, нити проналази речи, већ песника ког -попутнашег М. Настасијевића-самеречи (логоси) проналазе. У њима, у тим речима (логосима) које неуморно јуре за Симеоном крије се и сама Реч (Логос), која жели да буде спевана и опевана. Која жели да се изнова оваплоти. Одатле сва та самоћа, ћутање, повлачење, анахореза тела, чула и мисли. Само је ту, верује Симеон, ту иза затворених врата – као иза каквог застора у скривеном врту љубавних уживања – могуће наслађивати се присуством Другог: Зато оставите ме и на миру пустите, о преклињем вас, да наричем и од Њега искам да ми се дарује изобилно и да гледам га неизмерно. Јер Он није виђен, нити сагледаван само, већ дарује себе сама, смешта се и пребива, те попут блага сакривеног у наручју бива; Ући у собу своју и затворити врата, дизати руке и хитати Другом: у тајни, празнини, тишини и снажно зазивати ништину, ћутање језика, далеко од испразности света. Удаљен од фолклорних обичаја маса, далеко од теолошких контроверзи доба (које ће га ипак невољно закачити) и дворских интрига престонице (Цариграда), далеко и од претераног занимања за унутрашња дешавања у самом манастиру у комје пребивао, Симеоново искуство није покушај бежања од живота. Напротив. Било је то кретање у сусрет самој ствари: (живој и неизвесној) игри с Вољеним. Због тога даље теку стихови: Јер Он невидљив јесте, ван дохвата руку, у исти мах опипљив и неопипљив сасвим. Но, у рукама га целог држе они достојни и – далеко од недостојних – у њиховим почива дланима. Шта ли је све ово?! О чуда! Јер имена нема. Други игра игру долажења и одлажења. Воли да се скрива, сасвим се помало откривајући. Час је у рукама, час из њих измиче. У онима који га траже изазива запрепашћеност. Сан или јава? Негде између? Симеона, напослетку, потреса незнање. Нешто страно, чудно, необично се дешава. Нешто несвакидашње. Безимено. Неописиво. Којим језиком, којим речима опевати љубавне игре Другог? Симе­он је збуњен. Симеон је задивљен: Пошто бејах задивљен и жуђах сачуваши га, руку пружах и замишљах да грабим и имам га, ал’ побеже из руку мојих и не задржах га. Испуњен жалошћу дланове своје отворих видевши у њима опет оно што претходно гледах. О неизрецивог чуда! О необичне тајне! Као што љубавник у ноћи пружа руку ка месту вољене, лутајући додиром по еросној географији тела, тако идиосинкратични језик овакве поетике тражи да неописиво опише Симеонову жељу спрам Другог. Одакле ова необичност? Симеонова поетика, чини се, представља плод намерне и свесне вишесмислености. Игра речима и синтаксом. Врцавост и субверзивност која успева да помери границе реченог и опеваног. Творба новог језика, новог начина мишљења и писања. Дивљи свет другости растура контуре узвишеног јелинског језика и даје места нечему другом да проговори. „Нова стварност тражи нове појмове“ – говорили су стари. Другости је потребна нова граматика, нова морфологија, нови дах и певање. Како другачије смртничка реч може поднети упад Речи (Логоса)? Како ако не тако што постаје еротизована, дивља и двосмислена: Јер занос рађа пламен и пламен заузврат занос, а оба огањ распирују који источник је суза. Опет, огањ бујице умножава, а оне огањ рађају где ромор божанских ме ствари захвата, као и старање за заповести и наредбе Твоје. Пламен, занос и умножавања љубавних игара, за којима, неочекивано, следе потоци суза. У свему, известан ро­мор божанских ствари. Онде где Симеон помиње ромор другости, ту би српски опскурни песник Ђорђе Марковић Кодер рекао „роморанка“: бескрајно разгранати, незаустављиви и унутрашњи ромор чистог језика. Говор самог Ло­госа, изрицање логосности саме. Логоса који не проповеда на телевизији, нити на друштвеним мрежама себе рекламира, већ Логоса који тихо ромори у ноћи историје и ког је тешко чути од различитих бука које стварају свет. И више од тога, роморење је роморење управо божанских ствари. Које су то ствари? Ствари једне будуће стварности, дах неког новог света који већ сада распаљује жудњу оних који овај дах слуте: Као издалека, заиста видех стварности будуће, а кад зажелех да их зграбим, распали се пламен жудње и мало по мало гледах огањ неописиви – најпре у мом уму, а затим и срцу – ове божанске жудње који ми сузе покрену и неизрециву слаткоћу у њима пружи. Поетика логоса клизи ка поетици ероса. Од опипавања рукама, грабљења у огњеним екстазама љубави, слутње нових светова, преко распаљивања унутрашњег пламена и кушања слаткоће. Наиме, слаткоће будућих божанских ствари. Слаткоће Другог и света другости који је у надолажењу. Слаткоће спајања песника и Вољеног. Химна се ближи крешенду, мистичком врхунцу. Симеону као да не преостаје ништа друго него да закорачи у језик еротике, језик тела и поетику библијске Песме над песмама. Како другачије, питамо се и ми са њим, представити ову тајну тајне сусрета с Вољеним? Симеон пева, у заносу се обраћајући Христу: Јер иако Те не видех целог, Ти се читав откри мени и будући неприступан зажеле да сасвим доступан ми будеш. Ти што си безграничан свему заиста мален постаде, како у мојим рукама, тако и на мојим уснама, попут слатких и блиставих дојки сагледаван, севајући као муња у вртлогу. О необичне тајне! Све у свему, Симеон Нови Богослов је – како у своје време, тако и данас – несвакидашња појава. Шокирао је своје савременике, шокира и нас овде и сада као људе које је веома тешко уопште нечим шокирати. Знамо још од Павла да је поетика логоса (али и поетика ероса) сасвим скандалозна. Симеон ће нас, са своје стране, научити још неким стварима. Прва је беспутност: као недостатак утврђених, прописаних и унапред датих путева ка Другом, нешто попут земље без путних знакова, путева и трагова, као неизвесност преко које треба пролазити. Друга је безразложност: као живљење без икаквог „зашто“, као живљење самог живота и постојања, као живота чији је једини циљ живљење саме љубави. Поетика је то, на крају, љубавне игре с Другим, тј. игре непрестаног мењања, покајања, корачања напред, пролажења, измицања и отворености. Са те тачке гледишта, постоји са­мо један циљ: продужити игру у бескрај. Лазар Нешић Извор: "Православље" бр.1179

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог апостола и јеванђелисте Марка са свештенством Свету службу Божију у лаври Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. За вријеме трајања Литургије манастир је био под правом полицијском опсадом. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Амфилохије је подсјетио да је у Подгорици, на мјесту гдје сада живи породица Ђечевића, која је примила ислам, постојао манастир посвећен Светом Марку., “Ова честита породица је сачувала спомен на ту светињу. У темељима њихове зграде и данас се налази једна капела са очуваним фрескама, А у исто вријеме, та породица је између два рата митрополиту Гаврилу, исповједнику патријарху, ономе који је окончао Други свјетски рат у Дахауу, заједно са Светим владиком Николајем, предала мошти Светих Теодора Тирона и Стратилата и часни крст који су они сачували. Надамо се у Господа да ће та древна светиња поново бити обновљена”, рекао је Владика. Додао је да обновљена Марковданска литија од цркве Светог Ђорђа до те древне светиње ове године не може бити одржана због пандемије корона вируса. “Али зато, ево нас, служимо службу Божију у част Светога апостола Марка, близу темеља његовог манастира, у овој древној, прадревној светињи Светог Симеона Мироточивога, читамо Јеванђеље јеванђелисте и апостола Марка”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да и данас, када се проповиједа Христово јеванђеље, многи пљују на Њега и одричу га се. “Они, чији су преци ходили за Христом, жртвовали се за Христа и за праву и истинску вјеру Христову, одричу га се, Њега као хљеба живота, Њега као Бога љубави. Заборављају да су и они рођени, не да буду господари него да служе Богу живоме и истинитоме, да служе у љубави Божјој једни другима”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Након Литургије служен је помен свим Подгоричанима пострадалим убомбардовањима у 20. вијеку и благосиљан славски колач подгоричког Кола српских сестара “Свети апостол Марко”. Честитајући сестрама славу, Владика Амфилохије је рекао да Свети апостол Марко није само њихов небески покровитељ. “Свију нас, и оваога града, је покровитељ Свети апостол Марко. Молимо му се да и он помогне да се народ исцијели, да овај вирус ишчезне, али још више да ишчезну они други, много опаснији вируси – они који су својевремено забрањивали литију Светога апостола Марка и они који доносе безаконе законе у наше вријеме. Ти закони су чак и гори од оних које су доносили турски окупатори”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Слава Придворног храма Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2020. године светом Литуригјом у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Лаврентија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију служили су архимандрит Серафим (Кужић), протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, Слободан Милуновић, Мирослав Миленковић и Стојадин Павловић, јереји Димитрије Вељковић и Игор Грацун, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Александар Секулић. Певао је хор Првог београдског певачког друштва. Богослужењу су молитвено присуствовали чланови Удружења Краљевина Србија. Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијска капела у Београду, и ове године свечано је прославила своју 84. по реду храмовну славу од освећења 1936. године у тада новоподигнутом здању Српске Патријаршије, на месту старе београдске Митрополије, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског. У старој згради Митрополије такође је постојала дворска капела која је била посвећена Светом Симеоину Мироточивом, мада се на данашњој згради Патријаршије на спољној страни олтарске апсиде налази мозаик Светог Јована Крститеља, крсне славе тадашњег Патријарха српског Варнаве. Придворна капела је одувек била под директном надзором и управом Његове Светости Патријарха српског, а бригу и старање о капели и ризници поверавана је најодговорнијим лицима у свештеном или свештеномонашком чину, службеницима или управницима здања. По указаној потреби, Патријарх српски Герман поставља 1978. године г. Стевана Рапајића, чиновничког приправника Архиепископије београдско-карловачке, прво за помоћника ризничара Патријаршијске капеле, а убрзо 1979. године, после пензионисања тадашњег шефа Патријарховог кабинета и ризничара капеле протођакона Ђорђа Жунића, и за ђакона и старешину капеле. Ту одговорну дужност са великом љубављу и пожртвовањем протођакон Стеван Рапајић обавља непрекидно пуних 40 година. Стога се ове године за домаћина славе Придворног храма прихватио управо протођакон Стеван Рапајић са жељом да он и његова и многочлана породица захвале и заблагодаре Господу за сва добра која им је света Мајка Црква пружила током 40-годишње службе у знаменитом здању Патријаршије српске у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Симеон Мироточиви је један од највољенијих и најпоштованијих светих СПЦ и ове године ће радосно бити прослављен у Црној Гори посебно из разлога што се богослужити Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије са пратњом из Украјинске Православне Цркве. Блажењејши и још четири архијереја саслуживаће на Литургији 29. фебруара у главном граду Црне Горе – Подгорици, у цркви Васкрсења Христовог. Сједињени у својој православној вери, архијереји, свештенство и верници Украјине и Црне Горе сада су сједињени и у својим заједничким патњама. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у понедељак 26. августа 2019. године служити свету Архијерејску Литургију у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду са почетком у 8 часова, поводом молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Страдалне која се налази у овој цркви. После Литургије биће служен и парастос добротворима овог светог храма. Братство ове цркве ће у недељу 25. августа, уочи празника, служити и свету Тајну јелеосвећења са почетком у 17 сати, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дајбабе код Подгорице. Владика је Литургију служио поводом сјутрашњег празника преподобног Симеона Дајбабског, који је ктиторска слава ове светиње. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је сав пост у знаку часнога крста. „Сав је у знаку одрицања од старога човјека, одрицања од онога што нас одводи од Бога, што нас одводи од нас самих, наше природе и од ближњих“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Бог није створио човјека да буде само пролазно биће и да се храни пролазном храном. „Створио га је да буде вјечно биће, да се храни не само земаљским хљебог него хљебом вјечног живота. Сам Христос је за себе рекао: Ја сам хљеб живота који силази с неба – ко једе од овога хљеба неће умријети, биће вјечно жив.На вјечни живот је човјек призван својом природом, својим рођењем“, нагласио је Владика. Владика је, критикујући данашње учитеље који дјецу уче да је човјкек мајмунов сродник, казао да је пуноћа људскога бића у његовој сродности с Богом. Доказ за то је, додао је Митрополит, и Свети Симеон Дајбабски, један од најдивнијих изданака Црне Горе и рода нашега светопетровскога и светосавскога. „Дивна и чудесна личност са Цетиња, од чувеног бртаства Поповића. Научио се правди Божјој, истини Божјој, љубави Божјој на миомирној жртви Христу Богу. Дошао је овдје, у ову светињу, која је у знаку часнога крста. А његов живот је у знаку часнога крста“, казао је он. Рекао је да нема Црна Гора већега учитеља и просветитеља од преподобнога Симеона Дајбабскога. „Који се научио од Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и других светих Божјих људи. Дај Боже, да ови данашњи учитељи, који уче по Црној Гори, крену путем Светога Симеона, највећега учитеља и просветитеља“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Светог причешћа, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Освештао је и новосаграђену манастирску агиазму. Рекао је на крају да се у наше вријеме наставља распеће Цркве Христове и њено гоњење које је започело убиством царских страстотерпаца Романових. „У наше вријеме распета је Украјина, распета је Русија, распета је Црква Божија широм свијета. Распета је и у Сирији. И овдје код нас је распета“, рекао је он. Додао је да земаљски судови који суде и пресуђују заборављају да Бог није у сили него у правди. „Заборављају то и Солана и Блер и Кларк, и сви остали велики злочинци нашега времена. Они су ти који требају да буду суђени. Они су срам и стид честите Европе и они су први требали да буду суђени у Хагу, па нека после буде суђен Караџић. Јер, рат никоме није брат, у њему гине и праведни и неправедни. А данас се они прослављају земаљским прославама. Њима се подижу споменици, а ови се часни и честити разапињу“, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се то догађа и у Црној Гори. „Намјесто да се суди онима који су побили дјецу у Мурину, суди се Бранки равногорки, једној честитој жени из Србије. Мјесто да суди домаћим и међународним терористима, суд у Црној Гори суди њој и другима. Али, таква су времена. Међутим, у имену Божјем је суд и правда – каже Свети Петар Цетињски. И вријеме увијек прије или касније то покаже. То нам свједочи и Свети старац Симеон“, закључио је Митрополит Амфилохије. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави са празничним културно-умјетничким програмом. Радосав Рајо Војиновић фотогалерија

Прослава празника Преподобног оца Симеона Мироточивог почела је свечаним празничним бденијем, које је служио протопрезвитер Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду, а саслуживали су протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма у Новом Саду и презвитер Станко Лакетић, старешина храма Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима. Својим појањем, празнично бденије су увеличали презвитер Драган Петровић из Бачког Јарка и ђакон Александар Билић, сабрат Светоуспенског храма у Новом Саду и службеник у Канцеларији Епископа бачког г. Иринеја. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На сâм дан храмовне славе, свету Литургију је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протопрезвитерâ Радована Лазића из Змајева, Жељка Латиновића, старешине Светоуспенског храма у Новом Саду, Милана Малинића, сабрата Световазнесењског храма у Новом Саду и Предрага Милутина из Бачке Паланке, протонамесникâ Брана Миловца, архијерејског намесника бачкопаланачког, Дојчина Стојановића из Сирига, Јована Кисина из Мола, Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског, Драгољуба Клисарића из Бегеча, Миодрага Андрића настојатеља Светониколајевског храма у Новом Саду, Милета Мајкића из Футога и Миливоја Шемића из Футога, презвитерâ Милана Ђурића из Чуруга, Велимира Врућинића, настојатеља храма Светих Кирила и Методија у Новом Саду, Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника и сабрата Светосавског храма у Новом Саду, Далибора Ратника из Жедника, Милана Цирара из Стапара, као и Мирослава Стојановића, новопостављеног ђакона при Светосимеоновском храму у Ветернику. Литургијско сабрање је, својим дивним појањем, увеличао и хор Светог Јована Дамаскина предвођен јеромонахом Јеротејем, сабратом Светоархангелске обитељи у Ковиљу. После прочитаног јеванђелског одељка, прота Миливој Мијатов је подсетио на подвиг и дело светога Симеона Мироточивог, нашег родоначелника, и истакао је да је трудом и великим подвигом свети Симеон Мироточиви, тојест Стефан Немања, постављен темељ Српској држави и Цркви, и да овогодишњи јубилеј ‒ 800 година аутокефалности Српске Цркве ‒ директна је заслуга преподобног Симеона и заслуга његовог најмлађег сина Саве. У наставку беседе, архијерејски намесник новосадски први је подсетио присутне на речи апостола Павла да се угледамо на свршетак живота наших старешина. Свети Симеон је најбољи пример смирења, јер је своју кончину дочекао лежећи на рогозини, у дворишту своје задужбине светогорског манастира Хиландара. Он је оличење смирења и најлепши пример како се треба спремити за прелазак из пролазног царства у непролазно, навео је прота Миливој, честитавши храмовну славу сабранима у ветерничком храму и овогодишњим кумовима. Овогодишња храмовна слава ће бити посебно запамћена, јер је, на данашњи дан, први пут, одлуком Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, у Светосимеоновски храм постављен ђакон ‒ Мирослав Стојановић из Ветерника ‒ којега је прота Миливој Мијатов увео у дужност, представљајући новорукоположеног ђакона као образованог свештенослужитеља и доброг човека. После заамвоне молитве освећен је славски колач. Овогодишњи кум и велики дародавац Светосимеоновског храма је господин Никола Писарев. Презвитер Бранислав Ђурагић, старешина Светосимеоновског храма, заблагодарио је Епископу бачком што је храму у Ветернику подарио ђакона да, својим гласом и саслуживањем, улепша богослужењâ у храму. Такође, отац Бранислав је изразио благодарност протопрезвитеру-ставрофору Миливоју Мијатову на пастирским и духовним поукама, заблагодарио је служашчим свештеницима на саслуживању, верном народу на неуморној помоћи ‒ како материјалној тако, још више, духовној ‒ за подвиг очувања евхаристијске заједнице. Извор: Радио Беседа

У Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог. Главни гост на панигиру је био новоустоличени игуман светогорског манастира Дохијар, Високопреподобни архимандрит Амфилохије, који је началствовао на свеноћном бдењу и Светој Литургији. На позив хиландарског братства, са својим игуманом су дошли и дохијарски монаси, који су током службе појали за десном певницом. За левом певницом били су хиландарски монаси заједно са појцима хора „Преподобни Симеон Мироточиви“, који су прославили празник свог небеског заступника, као и јубилеј 10 година од почетка доласка у Хиландар и појања о великим празницима. У Хиландар су пристигли монаси из других светогорских обитељи, у највећем броју из хиландарских келија, а у госте су дошли и монаси из Српске православне цркве, као и поклоници са свих страна. Приликом поздравне беседе, после свечаног дочека који му је приредило хиландарско братство, игуман Амфилохије је дирљивим речима подсетио на интересантне историјске везе између два манастира – од чувеног монаха Николаја, који је провевши монашке године у оба манастира, оставио у наслеђе и Дохијару и Хиландару драгоцене музичке рукописе који су његово дело, па до догађаја када је у Дохијар у другој половини 20. века дошло данашње братство ради обнове монашког, општежитељног живота, те им су им хиландарски монаси притекли у помоћ, набављајући брашно које им је било потребно прве године. За славском трпезом, која је уследила након завршетка Свете Литургије, двојица игумана су одржали беседе. У наставку доносимо звучни запис беседа на српском и грчком. Такође, текст беседе архимандрита Амфилохија можете прочитати у преводу Ђура Кнежића. Давна је и благословена пракса и традиција наше свете Цркве да поштује Светитеље и да празнује њихов спомен. Од давнина људи су се окупљали да прославе, прије свега Господа Христа, Пресвету Мајку Његову, па онда све оне који су удовољили Богу и прославили се од Њега. Наша Црква увек празнује личности и чињенице. Одређену свештену личност једног Свеца, било мученика, било преподобног, било јерарха. И стварну чињеницу његовог мучеништва, његовог аскетског живота, исповедништва његовог учења. Свака ова чињеница је од оваплоћеног домостроја нашег Господа. Не постоји ниједан Црквени празник који се односни на растројене појмове и идеје као на пример празник мира, празник људских права и слично томе. Тако смо се ми данас окупили да химнама празнујемо преподобног ктитора Симеона Мироточивог. Јер шта друго можемо да понудимо некоме кога је почаствовао и прославио Бог? Тачно овде се види љубав Цркве и њено човекољубиво устројење за нас, њене верне чланове. Са таквим осећањима љубави устројена је да се сваки дан испуњава један празник, сваки дан једна божанствена литургија, сваки дан једна прилика да се скупимо сви заједно (због тога) да обожавамо Бога чудесног у светима својим. Свети Никодим, светли изданак Свете Горе, у своме говору преподобним светогорцима, односећи се на свете ктиторе, посвећује један велики део да потврди како је оснивање свештених манастира потврда љубави према ближњима. Пламтећи од ове љубави у срцу, преподобни Симеон Мироточиви у свештеним облацима вођен, дошао је из своје отаџбине на Свету Гору и нашао се своме сину, Светом Сави, у подизању из темеља свештеног манастира Срба, манастира Хиландара. Наравно, удостојио се да види завршен манастир његовог покајања, пре његовог преподобног уснућа. Овај посао подразумева много зноја, труда, царских издатака, личног рада, мноштво ризика и непрекидног старања и бриге. Искушења која прате таква дела су неизбројна и непредвидива. И то само она која су вањска и видљива. Мада, нисмо у позицији да проценимо и измеримо његову скривену државу унутар њега, подвижничке борбе, борбе у келији и благодатна стања којих се удостојио Преподобни у непрекидним ноћима молитве и узношења химни. Ми једноставно уживамо дарове којима га је Бог украсио. Вредно помена је да 1200., само једну годину после његовог преподобног уснућа, званично уписан у списе као Свети. Када празнујемо и прослављамо наше месне, локалне Свете, имамо сигуран доказ да је на овом месту и простору засијала светлост и преподобност. То подразумева валидан печат духовног успеха у манастирима. Овај Божанствени дар охрабрује нас монахе, који се трудимо, да наставимо да живимо стопама наших отаца. Ово утешује браћу лаике и подржава маловерне. Постоји још један други разлог зашто нас Дохијарце посебно узбуђују празници преподобних ктитора: благословени Геронда наш Григорије, од наших младалачких година удахнуо нам је велику љубав за ктиторске трудове. Бог и свети су нас удостојили да служимо у обнављању из темеља великог Манастира посвећеног Богородици нашој. Тако да смо дакле, са посебним узбуђењем прихватили позив и дошли. Благодаримо светом Игуману што је дао прилику и нама лично и свештенопојцима оцима да дођемо и бдијемо са вама, празнујући Преподобног. Молитвама преподобног Симеона Мироточивог, Христе Боже, помилуј нас. Амин. Овде можете преузети грчку верзију беседе Високопреподобног архимандрита Амфилохија, игумана Светог манастира Дохијара: ΠΡΟΣΛΑΛΙΑ ΣΤΗΝ ΕΟΡΤΗ ΤΟΥ ΟΣΙΟΥ ΣΥΜΕΩΝ Извор: Манастир Хиландар

Празник Светог Симеона Мироточивог, родоначелника светородне лозе Немањићке, торжествено је прослављен девету годину за редом од како су створени основни услови за богослужбени живот у велелепном храму њему посвећеном на Новом Београду. Свечано празнично бденије служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Радич Радичевић, протојереј-ставрофор Станко Трајковић, протојереј Невенко Сукур, јереј Марко Којић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Петар Бакајлић. Чтецирао је Управник Патријаршијског двора ипођакон Владимир Јелић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Благољепију богослужења поред великог броја верника допринео је хор Александар Невски из Београда под вођством гђе Јелене Тонић, док су за певницом појали протојереј-ставрофор Живота Марковић, јереј Милош Марковић и ђакон Бранислав Јоцић. Бденију је присуствовао др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама у верксим заједницама. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поучио је верни народ о величини и значају дела Светог Симеона, истичући да кроз векове Свети Симеон позива свој род апостолским речима „Угледајте се на мене, као што се и ја угледах на Христа!“(I Кор 11,1). На дан празника у препуном храму Светог Симеона Мироточивог, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су протојереји-ставрофори Радич Радичевић, Петар Лукић, Јован Планојевић, Станко Трајковић, Живота Марковић, Славко Божић, Небојша Тополић, Бранко Зелен и Никола Трајковић, јереји Славиша Поповић, Игор Лукић, Срећко Богићевић и Милош Велимир, протођакон Дамјан Божић и ђакон Петар Бакајлић. Благољепију богослужења допринео је новоосновани хор при храму под вођством гђе Јоване Стојић. Светој Литургији присуствовао је представник Управе за сарадњу са црквама у верксим заједницама г. Гаврило Грбан. Његово Пресовештенство Епископ г. Стефан подсетио је верни народ на чудесно житије Светог Симеона у чију част се подиже храм који иако недовршен представља украс престонице. Старешина храма протојереј-ставрофор Радич Радичевић заблагодарио је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Преосвећеном Епископу ремезијанском г. Стефану на очинској бризи и стрању за довршетак светог храма. Том приликом, истакнута је благодарност свим приложницима који несебично, на првом месту долазећи и учествујући на светим богослужењима, доприносе развојку црквеног живота храма и његових парохија. Грамате Његове Светости Патријарха уручене су добротворима храма Светог Симеона Мироточивог: г. Миши Марковићу, власнику ресторана Дрен, и г. Младену Ђерковићу, предузетнику са Новог Београда. Добротом и трудом овогодишњег кума црквене славе г. Мише Марковића приређена је празнична трпеза љубави. Радови на изградњи храма отпочети су благословом тадашњег патријарха Павла 2002. године када је освећено земљиште за изградњу храма у централном делу Новог Београда, испред Палате Србија. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја храм је у богослужбеној употреби од јануара 2011. године. Извор: Српска Православна Црква

Слава Придворног храма Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2019. године светом архијерејском Литуригјом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа шабачког Лаврентија и диоклијског Методија. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Јовић, Стојадин Павловић, Мирослав Миленковић и др Драган Протић, протојереј Виталиј Тарасјев, јереји Панајотис Каратасиос, Арсеније Арсенијевић, Михаило Рапајић, Вукашин Теофиловић и Игор Давидовић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Владимир Руменић, као и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. Певао је хор Првог београдског певачког друштва. Богослужењу је присуствовао директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић. Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијска капела у Београду, и ове године свечано је прославила своју 83. по реду храмовну славу од освећења 1936. године у тада новоподигнутом здању Српске Патријаршије, на месту старе београдске Митрополије, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског. У старој згради Митрополије такође је постојала дворска капела која је била посвећена Светом Симеоину Мироточивом, мада се на данашњој згради Патријаршије на спољној страни олтарске апсиде налази мозаик Светог Јована Крститеља, крсне славе тадашњег Патријарха српског Варнаве. Придворна капела је одувек била под директном надзором и управом Његове Светости Патријарха српског, а бригу и старање о капели и ризници поверавана је најодговорнијим лицима у свештеном или свештеномонашком чину, службеницима или управницима здања. По указаној потреби, Патријарх српски Герман поставља 1978. године г. Стевана Рапајића, чиновничког приправника Архиепископије београдско-карловачке, прво за помоћника ризничара Патријаршијске капеле, а убрзо 1979. године - после пензионисања тадашњег шефа Патријарховог кабинета и ризничара капеле протођакона Ђорђа Жунића - и за ђакона и старешину капеле. Ту одговорну дужност са великом љубављу и пожртвовањем протођакон Стеван Рапајић обавља непрекидно пуних 40 година. Стога се ове године за домаћина славе Придворног храма Светог Симеона Мироточивог прихватио управо протођакон Стеван Рапајић и његова многочлана породица, са жељом да захвале и заблагодаре Господу за сва добра која им је света Мајка Црква пружила током 40-годишње службе у знаменитом здању Патријаршије српске у Београду. Извор: Српска Православна Црква

Придворни храм Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду и ове године ће, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свечано прославити свога патрона.нПразнично бденије биће служено 25. фебруара 2019. године са почетком у 17 часова. Појаће мешовити хор Свети Симеон Мироточиви. На дан славе, 26. фебруара 2019. године, свету архијерејску Литургију са почетком у 9 часова служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више свештеника и ђакона. Појаће хор Првог београдског певачког друштва. Позивамо верни народ престоног града Београда да учествује у овом молитвеном слављу. старешина Патријаршијске капеле протођакон Стеван Рапајић

Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Саслуживали су протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић, Андрија Арсић, Радич Радичевић, Стојадин Павловић и Мирослав Миленковић, протојереј Небојша Тополић, јереј Михаило Рапајић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Александар Секулић и ипођакони Мирослав Ракоњац, Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. Певао је хор Првог београдског певачачког друштва. Овогодишњи домаћини славе били си протођакон Стеван Рапајић са породицом, јереј Игор Грацун са породицом и иконописац Крстана Тасић. Богослужењу су присуствовали амбасадор Републике Грчке г. Елиас Елиадис, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и његов заменик др Марко Николић. Извор: Српска Православна Црква

Извор: Српска Православна Црква

18. фебруара 2018. У суботу 17/4. фебруара 2018. године у Манастиру Студеници је прослављена ктиторска слава – Преподобни Симеон Мироточиви. Уочи славе служено је свеноћно бденије на коме је био присутан велики број свештенства, монаштва и верног народа. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Господин Јустин. Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Тимотеј (Миливојевић), протосинђел Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић) и други свештенослужитељи. Учешће у евхаристијском сабрању узели су монаси и монахиње из многобројних манастира Епархије жичке: Жиче, Раче, Вазнесења, Благовештења, Свете Тројице, Сретења, Никоља, Градца, Вујана, Каменца, Враћевшнице, Преображења, Рујна, Згодачице и других манастира. У беседи Епископ је нагласио важност јеванђелских речи које нас позивају да свој живот поверимо Господу и у Њему пронађемо ослонац који ће бити јачи од свих невоља и искушења. Свети Симеон Мироточиви нам је у томе прави пример и учитељ. На литургијском сабрању Епископ жички Господин Јустин је произвео студеничког монаха Агапија (Радојевић) у чин јерођакона. После резања славског колача и завршетка Литургије, манастирска братија је спремила трпезу љубави за све присутне. По завршеној трпези љубави, Епископ жички г. Јустин је сабрао монаштво, одржао пригодну беседу са поукама и изразио наду и жељу да се и убудуће на празник Преподобног Симеона Мироточивог монаштво из Епархије жичке сабира у манастиру Студеници, да то постане традиција. Братство манастира Студенице фотогалерија: