Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом у четвртак 7. октобра 2021. године у зајечарском Саборном храму. Епископу су саслуживали игуман манастира Хиландар архимандрит Методије, игуман манастира Буково архимандрит Козма, буковски јеромонах Енох, сабрат манастира Хиландар јерођакон Нектарије и зајечарски свештенослужитељи. Након Литургије служен је патастос блаженопочившем Епископу тимочком и подвижнику хиландарском Мелентију. По завршетку службе Епископ Иларион упутио је речи благодарности драгим гостима на молитвеном присуству и изразио наду да ће се и убудуће помени блаженопочившим епископима тимочким вршити на овако свечан начин. Извор: Епархија тимочка

О лику и делу блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила-Мома Кривокапића, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор Богословије Светог Петра Цетињског. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота Немања Кривокапић: Сећање на проту Момчила-Мома Кривокапића *Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију (Јевр 13, 7), речи су Светог Апостола Павла којима је био надахнут број Православног мисионара са почетка ове године. Драги прото, како бисте нашим читаоцима протумачили ову важну поруку која је упућена свима нама? – Апостол Павле нас овим ријечима подсјећа да у свему што радимо треба да имамо узор у онима који су се трудом и исправним поступањем већ показали и доказали. Сви ми, колико год имали добру намјеру и жељу да учинимо добро, увијек смо у опасности да због неискуства или лоше процјене не испунимо очекивано, па је природно да се ослонимо на оне који боље знају од нас. Није срамота, напротив, мудро је питати и угледати се на старије и искусније, баш као што су се и апостоли угледали на први и највећи узор — самога Господа Исуса Христа, и као што су се, као што видимо из историје Цркве, црквени оци угледали на апостоле, трудећи се да све што раде и проповиједају, буде по узору на оно како су то они чинили, што би данас рекли, да буде у духу апостолског, црквеног предања. Зато што је то посвједочени прави и већ утабани пут који води ка спасењу свих нас. *У духу наведеног, прилика је да са нама поделите сећања на блаженопочившег Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. – Нема бољег примјера да потврди малоприје поменути цитат Апостола Павла, од присјећања на живот и дјело нашег Митрополита Амфилохија. Једна ствар је ријечима говорити шта треба радити, а потпуно друго, показивати то својим личним примјером. Умјесто да по ко зна који пут наводимо шта је све урадио за вријеме своје више него плодне архијерејске службе, истакао бих основну импресију која ми се намеће када говорим о Митрополиту Амфилохију, а то је љубав према богослужењу, првенствено Светој Литургији. Господин Јован Маркуш је, у једном тексту, навео да су израчунали да је одслужио око 10.000 литургија, а оно што сви знамо јесте да је служио скоро сваки дан. Много се очекује од једног архијереја, па и од других свештенослужитеља, али се у том мору наметнутих обавеза често заборавља оно основно, главно, за шта смо Духом Светим призвани и благословени, да служимо богослужења, да приносимо бескрвну жртву Богу у име свег народа. Јесте, Митрополит Амфилохије је заиста неуморно радио, али је све почињало Литургијом коју је увијек са пуно концентрације и молитве служио. Из ње је црпио снагу за све што је даље радио. Митрополит Амфилохије је био истински човјек молитве. *Лик и дело Вашег блаженопочившег оца по телу, протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, остаће златним словима записани у историји Митрополије црногорско-приморске, а посебно прекрасне и поносне Боке Которске. Замолио бих Вас да нашим читаоцима приближите лик чудесног проте Мома? – Оца Мома су описивали као спој темпераментног и бескомпромисног борца, необично снажног духа и карактера, а у исто вријеме благог пастира и духовника који је знао да утјеши и посавјетује и да одвоји вријеме за свакога. Био је истовремено човјек бритке, али и благе ријечи, дубоког и снажног, али топлог и драгог погледа. Његов ђак, свештеник Душан Биговић, написао је за њега: „За пуних педесет година свештеничке службе, толико је учинио да је у очима нашег народа постао као неки светац, митска личност. Дужност, повјерену му од Бога и људи, вршио је часно и са таквом ревношћу, да му је широка народна душа, назив те службе додала личном имену. Тако је настао Поп Момо.“ Долазак оца Мома у Котор 1969. године заиста је био епохалан догађај. У оно вријеме када је Црна Гора била духовно опустошена, са малим бројем вијерника и незнатним бројем свештеника, углавном старијих, долазак младог и школованог свештеника била је нека врста сензације. Поготово што је он од првих дана показао да није случајно ту дошао, него да уради конкретне ствари. Многи су му се чудили што је то одабрао, јер су сматрали да су Црква и религија прошлост, неки од родбине су му и замијерали сматрајући да је то губљење времена. Убрзо су сви добро упознали његов невјероватан темперамент и карактер, да се ради о човјеку који се никога не боји сем Бога коме служи, који зна шта хоће и шта му је посао, и да никоме неће дозволити да му стане на пут у томе. У то вријеме када је комунизам био у најјачој снази, његову храброст су многи карактерисали као лудост. У више ситуација када је УДБА покушала да га спута у мисионарењу, одлучно им је показао зубе, што је намученом вијерном народу јако значило, видјели су у њему неку врсту новог Марка Краљевића, који има петљу да се супротстави тиранину, па су му често приписивали и догађаје који се и нису стварно догодили или претјеривали у описивању онога што се догодило. Тако су настајале приче да има црни појас у каратеу и да је пребијао по десеторицу момака одједном, итд. А он је ту репутацију вјешто користио за вршење своје мисије на добробит Цркве. Онако згодан и наочит, шармантан и елоквентан, а увијек до краја одлучан и истрајан у свему шта би почео да ради, низао је успјехе у ономе зашта га је Бог и послао и све тако до задњега дана. Неки мисле да су ови последњи догађаји утицали на његово здравље и да нас је због тога раније напустио. Али, ми који смо га добро познавали знамо да су њему, вјечитом борцу, ове литије и све што им је претходило, само продужиле живот, јер је борба за Цркву била његов живот, он је, како су вољели да кажу, „радио на адреналин“, то је био он и, као што рече отац Предраг Шћепановић, „живио је на земљи онолико колико је и служио“. *Да је прота имао посебну љубав према капели на Ловћену, сведочи и храм који је саградио по узору на порушену ловћенску капелу? – Отац Момо је често говорио о Ловћенској капели. Много пута сам имао прилику да га слушам док је разговарао са различитим саговорницима и у различитим околностима. Али, увијек је било са оним истим жаром. Никада није заобилазио ту тему. Капела је за њега била, као што и треба да буде сваком свештенику из Црне Горе – олтар свети. Јако је тешко и емотивно поднио рушење капеле, као и све оно што је томе претходило. Као реакција на све то, јавила се идеја да одмах по рушењу Ловћенске капеле, сагради исту такву у својој парохији. Иако је та идеја у то вријеме фанатичног и острашћеног комунизма била равна лудости, отац Момо је снагом своје воље и огромној љубави према том светом идеалу, уз мноштво перипетија које се у једном оваквом тексту не могу описати, наравно успио. Живио је за дан када ће ту капелу поново видјети и на врху Ловћена. То му је на жалост, као и Митрополиту Амфилохију, остао недосањани сан, а Свевишњи Господ, који зна све тајне, зна зашто је тако требало да буде. *Као што је његов живот у потпуности био чудесан по много чему, можемо ли рећи да је и његова кончина била чудесна, што је потврдио благи осмех на лицу блаженопочившег проте? – Да, тај благи, спокојни осмјех на самртном одру, као да изговара ријечи Апостола Павла: Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах... као да гледа иза себе, задовољан оним што је оставио. Иако је требало, по некој нашој људској логици, тек сада да ужива у плодовима свога рада, а и да помогне савјетима нама млађима, Бог га је седам дана по одласку у пензију узео себи. А отац Момо овим осмјехом, као да потврђује да је тако требало да буде. Педесет година службе, и то скоро без дана одмора, не зато што му неко није дозволио да иде на одмор, него једноставно зато што није знао да се одмара. Прво, јако дуго је био једини которски парох па је навикао да сам све вуче, а и када смо дошли ми млађи, није се много промијенио. Једноставно, био је неуморни прегалац. Па да, дефинитивно, за такве људе и није пензија. Као да каже: док радим, радим свом снагом, а сада одох... *Не бисмо смели да изгубимо из вида на један детаљ који је веома важан. Наиме, отац Момчило је био „претеча“ који је припремио долазак Епископа банатског Амфилохија на место митрополита црногорско-приморског, док се Божијим промислом упокојио у Господу шест месеци пре Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, настављајући тако ту нит коју је целога живота носио бивајући подршка и помоћ своме епископу. – Митрополит Амфилохије и отац Момо су прије свега били велики пријатељи, још од времена када је отац Момо кренуо у Богословију и када га је тамо дочекао млади богослов Ристо као старији ђак. Већ тада се родило велико пријатељство које ће се само још више продубљивати и током студија, али и касније. Не заборавимо да су обојица били духовна чада Светог аве Јустина, заједно са Владиком Атанасијем. Често су сви заједно одлазили код аве и „правили планове“ за будућност. Још тада је постојала та идеја да Амфилохије буде Митрополит црногорско-приморски, али тада то није било реално. У једном периоду разилазе им се путеви, отац Момо одлази у Црну Гору и започиње мисију, а Митрополит Амфилохије у Грчку. Када је дошло вријеме, отац Момо је предложио оцу Јустину да својим ауторитетом организује долазак јеромонаха Амфилохија у Црну Гору, што је он преко јеромонаха Атанасија и учинио. (Када се упокојио отац Момо, Владика Атанасије ми је послао аудио поруку у којој је говорио управо о овим догађајима). Наравно да је о свему био обавијештен и Патријарх Герман. Када је УДБА сазнала за те планове, покушали су на све начине и разним притисцима на патријарха да то спријече, али нису успјели – послије пензионисања Митрополита Данила на трон Митрополије црногорско-приморске коначно је постављен Митрополит Амфилохије (који је претходно непуних пет година био епископ банатски). Од тада су њих двојица били најближи сарадници на духовном препороду Црне Горе и буквално до задњег даха предводили Цркву у овој величанственој побједи које смо сви свједоци. *Да ли је пример оца Момчила утицао на Вас да кренете путем богословствовања, те да поред свештеног служења обављате и одговорну учитељску службу као професор Богословије Светога Петра Цетињског? – Отац Момо ми је у свему био узор. Драгоцјено је било узрастање уз таквог човјека. Хвала Богу, био сам често уз њега, помагао, стицајем околности био актер многих догађаја у вези са њим. Наравно да ме је то мотивисало да пожелим да идем тим путем. Имао сам ја још узора, и његов отац Ристо је био свештеник, и отац моје мајке био је чувени свештеник, катихета, бесједник, апологета, професор и декан Богословског факултета прота Лазар Милин, мој ујак прота Драган Милин, касније и већ поменути Митрополит Амфилохије, али у тим тренуцима када сам стасавао и када се рађала мисао и жеља да будем свештеник, испред мене је дефинитивно био лик оца Мома - идеал правог свештеника какав би желио да будем. И дан-данас ми је сан да достигнем оца Мома, а бићу задовољан ако му будем до кољена. Такође, велика ми је част што предајем у Богословији коју је завршио мој дјед Ристо, а чији је први ректор од њеног обнављања био мој отац Момчило. *Будући да сте настојатељ Светониколајевског храма у срцу Котора, замолио бих Вас да нашим читаоцима предочите особености црквеног живота у Котору. – Котор је град који је у својој дугој историји мијењао многе господаре, а самим тим град у коме су се укрштале и многе културе. Град у коме су дубоки духовни и културни траг оставили Немањићи који су владали Котором преко 200 година, али и град који је касније вијековима био прво под Млечанима, а касније под Аустроугарском и Француском, који су, опет, оставили Котору неки свој печат и карактер. Православни становници су често уз велики труд морали да чувају свој духовни идентитет, а Црква је увијек била матица око које су се окупљали. Само да подсјетим да је управо из тог разлога у једном периоду постојала и Бококоторска епархија са сједиштем у Котору, којој је управо био циљ да очува духовне особености православних у Аустроугарској монархији и сачува их од асимилације и покушаја прозелитизма. Посебна драгоценост јесте посебна богослужбена пракса која се деценијама негује у Котору. – Познато је да у Котору никада није прекинуто вршење богослужења чак ни за вријеме рата, као што је био случај у готово цијелој Црној Гори. Као један вид чувања културног и духовног идентитета Боке било је и његовање православног богослужења. Тако су се поред уобичајене богослужбене праксе у Боки задржале и неке особености. Тако се на примјер овдје још од 17. вијека за вријеме Успенског поста служи молебан Пресветој Богородици у знак захвалности што их је спасила од куге која је у то вријеме харала приморјем. Они су се тада молили Богородици служећи овај молебан, а пошто су биле услишене молитве, у знак захвалности наставили су да га служе све до дана данашњег. То је у ствари онај општепознати молебан из часослова, али су сачуване неке архаичне мелодије из старине које ово богослужење чине посебним. Ми сви заиста уживамо у овом предивном богослужењу, а тако уједно чувамо аманет наших предака. Такође је интересантан славски обред који је у Боки у сачуван у пракси, а који се разликује од општепознатог резања славског колача. Када је прота Момчило дошао у Котор и сусрео се са тим обредом који је мало једноставнији и краћи, хтио је одмах да га замијени овим познатим, али је ипак прво хтио да се консултује са његовим духовним оцем Јустином Поповићем. Када је ава Јустин чуо како изгледа тај бокешки обред, рекао је да га ни случајно не мијења, јер је старији од овога и да потиче можда још од времена Светога Саве. Такође смо поносни на предивна великопосна богослужења, а посебно Страсне седмице и Васкрса која обилују особеностима карактеристичним а Боку. *Богослужбеном благољепију доприноси милозвучно појање Српског певачког друштва „Јединство“. Оче, упознајте нас са хоровима који делују при наведеном певачком друштву. – Више од 180 година, његовање духовне традиције и богослужбеног живота храма Светог Николе у Котору употпуњује и уљепшава Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора. То је једно од најстаријих пјевачких друштава на Балкану, званично основано давне 1839. године, дакле само годину дана млађе од најстаријег „Панчевачког српског црквеног певачког друштва“, мада ми волимо да нагласимо да постоји доказ да је постојало бар десетак година прије званичног регистровања, јер се зна да је група пјевача из Котора нотно пјевала на сахрани Светог Петра Цетињског 1830. године. Када би се ово Друштво хвалило само годинама постојања и огромним пјевачки и духовним искуством, имало би чиме да се хвали, али је нама још драже што је оно баш у данашње вријеме више него активно и плодно, на корист и радост наше Цркве. У последњих 25 година од када хор води диригент ђакон мр Михајло Лазаревић, СПД „Јединство“ је осим пјевања на богослужењима и црквеним свечаностима и духовним академијама, учествовало на многобројним хорским фестивалима и међународним такмичењима гдје је освојиловелики број значајних признања и награда. Ево рецимо, ове године смо, због изузетног успјеха на претходна два такмичења у Гродну и Хајновки, позвани у Минск на чувени међународни фестивал „Державни глас“, и то од стране чувене композиторке и диригенткиње Јулијаније Денисове, што нам чини велику част. У оквиру Друштва, поред сениорског хора, постоје и дјелују дјечији и омладински хор. Дјечији хор је настао спонтано, када је групу дјеце која су похађала вјеронауку при цркви Светог Николе, садашња диригенткиња хора Ивана Кривокапић почела да подучава пјевање црквених пјесама. То је временом израсло у озбиљан хор који је сада редовни учесник црквених манифестација и академија. Хор често пјева на недјељним и празничним литургијама, тако да на тај начин дјеца активно учествују у богослужењу и црквеном животу. Због великог успјеха у раду, чланство хора стално се повећавало, јер је све више дјеце жељело да буде члан хора. Тако се јавила потреба да се оформе два дјечија ансамбла различитих узраста, дјечији и омладински, што заједно броји преко стотину дјеце. Ово је изузетно важно, не само због чињенице да велики број дјеце учествује у богослужењу и црквеним манифестацијама, него и због тога што се на тај начин прави квалитетна база пјевача који ће већ припремљени и навикнути на хорско пјевање, логично, у већини случајева наставити да пјевају у сениорском хору. Дакле, можемо рећи не бринемо за будућност „Јединства“. *Драги оче Немања, која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? – Како је цијели разговор био у духу оца Мома, и поука би била у његовом стилу, а он је волио да цитира Апостола Павла и да каже: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Фил 4, 13). То није само говорио, него дубоко вјеровао и животом и дјелима доказао. Уз непоколебљиво поуздање у Бога, све је могуће! Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 10-17) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије. Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева. Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије. У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад. Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи. Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе

У московском Донском ставропигијалном мушком манастиру 25. марта 2021. године служен је свечани молебан и литија за борце грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године, који су своје последње земаљско уточиште пронашли у древном московском манастиру. Уз благослов Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, богослужење је предводио митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, коме су саслуживали архиепископ каширски Теогност, председавајући Синодског одељења за манастире и монаштво, настојатељ Донског манастира, и викар Најсветијег патријарха, епископ дмитровски Теотилакт, протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а, протојереј Игор Јакимчук, секретар ОСЦП-а за међуправославне односе, протојереј Сергиј Звонарјов, секретар ОСЦП-а за иностране послове. Служби посвећеној двестагодишњици од почетка грчког ослободилачког покрета присуствовали су гђа Екатерина Насика, изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији, грчке дипломате, представници Московског друштва Грка, удружења грчких жена АГАПИ, других грчких јавних организација, грчка дијаспора, бројни филхелени, као и председник одбора Државне думе за јавна удружења и верске организације, С. А. Гаврилов, председник Међупарламентарне скупштине православља и Валериј Пирогов, генерални директор Института руског Атоса. На крају свечаног молебана, председавајући ОСЦП-а прочитао је честитке Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила председнику Републике Грчке поводом двестагодишњице од почетка ослободилачке борбе грчког народа. Затим се присутнима обратио изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији. Захваливши се свима на присуству, госпођа Екатерина Насика је посебно истакла да је руски хеленизам одиграо важну улогу у припреми, вођењу и успешном исходу грчке револуције. Према њеним речима, борба за слободу, након векова османске владавине, базирала се на чврстим темељима: националним – заснованим на језику Византијског царства, верским – на православној вери и политичко-социјалним – на принципима европског просветитељства и демократије. „Као представник Грчке, велика ми је част да изразим захвалност Русији и руском народу, јер су Русија и руски народ вековима стварали повољне услове за многе генерације наших сународника, такве да су у прилици да живе у просперитету, а да заузврат својој другој домовини много дају у свим областима – политици, уметности, економији и трговини, образовању и доброчинству. Пре неколико дана у Таганрогу, поново сам се уверила у то какав су историјски траг Грци оставили у Русији и осетила на својој кожи снажно пријатељство које уједињује наша два народа“, посебно је нагласила шефица грчке дипломатске мисије у Москви. Затим је митрополит волоколамски Иларион повео литију на место где су сахрањени Грци који почивају у некропољу Донског манастира. Узнете су молитве за упокојење ерсекијског митрополита Антима, палеопатрског митрополита Партенија, архимандрита Натанаила и других представника грчког друштва и грчке културе, као и бораца грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године. На крају литургије митрополит Иларион је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Републике Грчке у Руској Федерацији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан у коме се Господу преставио пре три године, 8. фебруара/ 26. јануара, у храму Светог Нектарија Егинског служен је парастос архимандриту Нектарију Виталису, старешини Храма Светог Нектарија Егинског у Камаризи и једном од највећих духовника православног света у савременом добу. Парастосом је началствовао протонамесник Живојин Кнежевић, старешина Храма Васкрсења Христовог, уз саслуживање протојереја-ставрофора Драгомира Јовановића, јереја Дејана Трипковића, протонамесника Срећка Живановића и ђакона Бранимира Терзића и молитвено присуство верника. У кратком обраћању, протонамесник Живојин Кнежевић је подсетио да је архимандрит Нектарије, у народу звани „старац Нектарије“, један од најзаслужнијих за градњу храма у Ваљеву, који је посвећен његовом небеском покровитељу. У ову светињу великом љубављу и трудом себе је уградио и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин и многи други људи, од којих неки више нису са нама. Молитва за душу старца Нектарија била је и сећање на све њих у храму који носи име славног Божјег угодника, коме из разних потреба на поклоњење долазе верници са свих страна. Извор: Епархија ваљевска http://www.spc.rs/sr/molitveno_setshanje_na_arhimandrita_nektarija_vitalisa

Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). Свети Апостол Павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца. Преподобни отац наш Јустин Ћелијски поучава: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Према речима Светог Владике Николаја у Светом Писму често се говори, како ће имена праведника бити записана у књигу Живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена. Из приче о богаташу и Лазару видимо, да Господ изговара име Лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује. Лазар је, значи, ушао у Царство Небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име. Претходног, 2020. лета Господњег у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао његову светост патријарха српског Иринеја, Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима. Господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља. У вечност су отишли најбољи међу нама. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не штедећи себе наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави и велики духовни, али и материјални градитељ. Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен храма светог Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. Овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама Старе Србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима Светог Василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша. Двадесет дана пре упокојења најсветијег патријарха нашег Иринеја, у Господу се представио архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх свештеног трона пећког Амфилохије. Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу. Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. Господ је тако уредио да се у упокојењу нашег првојерарха и нашег митрополита Амфилохија пројави символизам. Ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Упокојише се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Светог Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175. постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Светог Петра Цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. Сећамо се и следимо пример и великог владике Милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка Господу. Саобразно целокупном његовом животу и вандреном монашком етосу који је исијавао из њега, владика Милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” (из васкршњег слова Светог Јована Златоуста) Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 41-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Још једна молитва, као и сваког 30.у месецу, принета је за драгог духовног оца, блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина крај његовог почивалишта у Храму Васкрсења Христовог. Парастосом је началствовао архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић, уз саслуживање свештенства свих ваљевских храмова и молитвено учешће Жељка Ђорђевића, чтеца при капели Светог Јована Крститеља у Епархијском дому, неколико сарадника Владике Милутина и верника. Извор: Радио Источник

Када је до мене дошла проповед јеромонаха др Амфилохија Радовића, коју је одржао на сахрани светог Јустина Ћелијског, 1979. године, слово које је уздрмало темеље комунистичког режима бивше Југославије, за мене су улице Сиднеја, где сам службовао у то време, изгледале другачије, шире и слободније. У овом слову, обраћајући се светом о. Јустину, рекао је: „Драги о. Јустине, ти одлазиш у Небеску Србију. Поздрави нам тамо Св. Петра Цетињског и кажи му да су његови потомци претворили храмове у Црној Гори у штале“. Знао сам да се овим десила судбоносна прекретница у животу и јеромонаха Амфилохија, али и српског народа. Долазило је ослобођење од окова мрака, канџи комунистичког режима, против кога се митрополит Амфилохије тако предано борио. Од тада па до данас, ништа се значајније није десило на хоризонту српскога неба, а да личност митрополита Амфилохија није била у првим редовима ових дешавања. Имао сам част да још давне 1984. године, упознам митрополита Амфилохија, у то време декана Богословског факултета у Београду. То је било приликом позива наше Цркве у Аустралији да држи предавање на семинару српске омладине, који је одржан у Вижн Велију (Vision Valley), северозападно од Сиднеја. Ја сам имао духовну радост да Митрополит станује у моме дому, за време његове прве посете Аустралији. Своје предавање омладини почео је речима: „По речима значајног француског мислиоца, Франсоа Мориака, ништа се значајније није десило на хоризонту нашега неба од буђења православне омладине у Русији“. И ми бисмо могли данас, и то са сигурношћу, рећи: ништа се није значајније десило на хоризонту нашега неба у задњој четврти прошлога и првој четвртини овога века од проповеди и дела митрополита Амфилохија. На вечери у моме дому, придружио нам се Милован, мој пријатељ који је завршио политичке науке у Југославији и који је зажелео да, у свој својој збуњености, сретне о. Амфилохија. Милована је импресионирао интервју о. Амфилохија, штампан у НИНУ, почетком 80-тих, под називом: „Шта је вечно а шта је пролазно“. После неког Миловановог мудровања о „сили, која је дошла из Космоса и уселила се у њега приликом његовог стварања“, о. Амфилохије је мирно одговорио: „Све ти је то лук и вода; или смо ми људи или смо ми брави, трећега нема“. После је сат времена говорио о француској књижевности, где је додатно збунио мога пријатеља Милована, који није могао да схвати од куда поп зна толико о француској књижевности. Митрополит Амфилохије је дошао у посету Аустралији 1989. године, поводом прославe 600 година косовске битке. Када је наша делегација, предвођена Митрополитом, примљена од премијера Новог Јужног Велса Ника Грејнера и вође опозиције Боба Кара, на састанку са вођом опозиције, овај му је поставио питање о томе шта он као јерарх Српске Цркве мисли о мултикултурализму, у који Аустралија значајно улаже, Митрополит је мирно одговорио: „Па, замислите једну башту у којој има само једна врста цвећа, а потом другу башту, одмах до ове, у којој има много различитог цвећа. Онда, одговорите сами на питање која је башта лепша“. На изласку из просторија, пре него се поздравио са мном, Боб Кар је рекао: „О. Милораде, ко је овај човек?“ Ја почех да одговарам, а он ће, „ма знам то него, ја никада нисам срео човека који овако дубоко и једноставно размишља“. Јасно ми је било да је Боб остао потпуно збуњен митрополитовом личношћу. На сличан начин многи људи, широм наше планете, остајали су збуњени после разговора са Митрополитом. Када је, блажене успомене, патријарх Павле, први пут посетио Париз, у повратку из Америке, са сахране митрополита Иринеја, у пратњи је био и митрополит Амфилохије. У хотелу, где је био смештен патријарх Павле и, у то време, владика Иринеј, садашњи Патријарх Српски, приређен је званични пријем на коме је присуствовало педесет званица из православних кругова и политичког живота Париза. Цена за све трошкове у хотелу била је три хиљаде америчких долара. Патријарх Павле је инсистирао да сам плати рачун, не знајући колико то кошта, а нико му није смео ни рећи, јер би га то саблазнило 1, те нисмо знали како да се снађемо у тој ситуацији. Митрополит је извадио из своје ташне овај новац и убедио Патријарха да ће он то да плати а да му Патријарх може вратити те паре у Београду. „Заборавиће старац то док стигнемо у Београд“, рекао ми је Митрополит. Касније Митрополит није хтео да му Епархија западноевропска врати тај новац. Рекао ми је: „Заборави, неко ми је дао ове паре за Митрополију. Ваша Епархија је сиромашна. Ми ћемо се лакше снаћи. И ово је потврда да он никада није мислио себично. Никада само о себи и својој епархији. Свака епархија у Српској цркви била је његова, свака парохија, свака душа. Све је и сваког доживљавао својим. Приликом једне посете митрополита Амфилохија Новој Грачаници – Америци, ја сам организовао предавање за њега, у оквиру „Разговора о вери“, сталне теолошке трибине у овом манастиру. Нисам стигао да разговарам са њим о теми, па сам узео слободу и одредио му тему: „Основно назначење човековог живљења“. Када је дошао и сазнао да сам ја то све организовао без њега, рекао је: „Исти си мој о. Радомир. Имам ја таквих у свом окружењу“. На том предавању, на коме је било више од 400 особа, на питање једног човека: „Зашто Српска Црква има проблем са спаљивањем умрлих?“, Митрополит је мирно одговорио: „Синан паша је спалио првог Србина“. У сали је настао тајац. Није било подпитања. Због реакције на рашчињење протојереја-ставрофора Мирка Скробоње и ђакона Братислава Јовановића у Јоханесбургу, Јужна Африка, 2000-те године, од стране Александријске Патријаршије, објавио сам један текст у коме сам замерио двојици српских епископа, због овога шта се десило. Митрополит Амфилохије ме је позвао у манастир Нову Грачаницу, где сам радио у то време и рекао. „Прото, много си оштар. Много бих се насекирао да ти душу не познајем“. Остали смо дуго у разговору у коме сам, као и у другим приликама, знао да разговарам са Оцем, са човеком који нема задњих мисли. Који, и кад нешто оштро каже, све то балансира својом љубављу – Христовом љубављу. Знао сам да разговарам са искреним пријатељем, јер сам га тако доживљавао, али овако би о њему могао да каже и сваки други човек, који се икада срео са њим. Српска емиграција никада неће заборавити улогу Митрополита Амфилохија у превазилажењу трагичног раскола. Он је, заиста, искрено патио због ове наше невоље и максимално се жртвовао да дође до помирења. Захваљујући љубави према Цркви, блажене успомене патријарха Павла и митрополита Амфилохија, ми смо дочекали дан помирења. Оно што је Митрополит учинио за Црну Гору просто је немерљиво људским мерилима. И, вероватно, никада неће бити измерено. На сахрани светог оца Јустина 1979. године, говорио је, између осталих, и епископ Марко, православни Немац из Немачке. Владика Марко је између осталог рекао: „Увек, када сам долазио у ову земљу, у ове крајеве, питао сам се изнова: да ли су људи овога краја, овога места, знали кога имају у својој средини“. Данас су сличне речи применљиве на личност митрополита Амфилохија. Заиста би могли поставити питање: да ли су људи у Црној Гори знали кога су имали у својој средини? О њему су судили и вређали га криминални ликови, ситни политичари и шићарџије, људи којима ништа није свето ни узвишено сем њихових самољубивих ликова. Приликом моје посете Митрополиту 1998. године, на дан Велике Госпојине, на путу за славу цркве негде у колашинском крају, Митрополит, с ким сам се возио у колима, каже: „Мој о. Милораде, како да ти укратко објасним наше јаде? Ми смо, вјеруј ми, постали шизофрен народ. Ево овако: у једној кући, у једној породици, отац и мајка и један од њихових синова су Срби, а други њихов син је Црногорац, Јадна нам мајка наша, куд ћемо доспјети?“ Исте године у манастиру Морачи, на Светој литургији и помену, који је држан за око 1300 и нешто побијених од стране комуниста у колашинском крају, после Литургије и парастоса, Митрополит је у проповеди рекао и ово: „Питам се ја јадна ми мајка моја, што су нас послије рата учили неуки учитељи, кад оно ови злочинци су побили све наше учитеље. Питам се ја, зашто су нам правду делили неспособни, а ови су нам побили све правнике“. И тако даље и у томе тону, размишљао је Митрополит о великој трагедији свога народа. Митрополитова љубав за Косово и Метохију немерљива је. Има ли и једне јаме коју није обишао овај „пастир добри“, има ли и једног страдања у коме није састрадавао? Сећам се и његовог унутрашњег плача и туге због бившег епископа Артемија. Мислим да му је то једна од најдубљих рана које је однео са собом у Царство Небеско. Одласком Митрополита Амфилохија у Царство Божије Небо је обогаћено, а Православље осиромашено. Изгубили смо дубоког мислиоца, православног теолога, који је своју теологију надграђивао на темељима светоотачке мисли. Изгубили смо учитеља и просветитеља. Некога, који за себе може да каже, слично апостолу Павлу, „не живим више ја него Христос у мени“, Христос Кога је проповедао, Христос за кога је и с Ким је живео, Христос по чијем је лику створен и који Му је био узор целог његовог живота. Светитељи Јустин и Пајсије су му били учитељи, те да ли смо могли очекивати да другачије буде. Они који су Христови, везали су га за Христа, а онај који је Христов, „ако и умре живеће“. Док оплакујемо, у ово време, једног дивног мужа Цркве Христове, размишљајмо о томе да нам свети Амфилохије поручује: „Не плачите за мном, већ плачите за собом и за дјецом својом“. Тако, можда бисмо могли рећи, уместо „вечан Ти помен“, - свети оче Амфилохије моли Бога за нас! Прота Милорад Лончар Извор: Света Тројица Мелбурн

Поводом седме годишњице упокојења Архимандрита Луке (Анића) из архиве Радија доносимо емисију коју је 8. фебруара 2018. године овим поводом припремила Слободанка Грдинић. Звучни запис емисије Повезан садржај: Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност Седма воштаница оцу Луки (Анићу) Емисија сјећања на блаженог спомена Оца Луку (Анића) поводом пете годишњице од његовог упокојења. О нашем драгом оцу Луки говоре његов духовни отац- Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика Јован (Ћулибрк), Архимандрит Бенедикт (Јовановић), Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. Ова Воштаница, уз пету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм нашег Радија „Светигора“ и писмима која нам шаљу наши драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. У емисији можемо чути и пјесму „Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона“ коју је Јеромонах отац Серафим Петковић из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки. Емисију, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић уз несебичну помоћ драгих људи који су познавали и вољели оца Луку, који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави. Извор: Радио Светигора

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем. У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника. Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено. Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију. Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

"Наше основно предање је хришћанско, засновано на Христовим речима на Велики Четвртак - "Чините ово у мој спомен" - из Светог Писма потиче идеја коју данас помодно зовемо - културом сећања", говори за Слово љубве Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) позивајући верујући народ на обележавање Дана Јасеновачких новомученика. Владика подсећа да је сва историја Цркве и њена Литургија заснована на спомену на оно што је Христос учинио - "сећању на све што се за нас збило и што ће се збити, а Јасеновачки Новомученици су наставак тог крсног и васкрсног предања". Звучни запис разговора Епископ Јован подсећа на молитвена сабрања - 7. септембра у Јасеновцу где ће служити Митрополит Порфирије, Епископ диоклијски Методије и представници Руске Цркве, 8. септембра у Манастиру Ораховица, затим 11. септембра, на дан рођења блаженопочившег Патријарха Павла у обновљеном храму у Кућанцима. Такође, посебна пажња је на петом по реду Научном скупу „Новомученици: Полиперспектива V“, у Српској православној општој гимназији у Загребу, 6. септембра. Освећење обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла и Парохијског дома у родом месту блаженопочившег патријарха Павла, Кућанцима, биће 16. новембра, чиме ће Епархија пакрачко-славонска обележити јубилеј СПЦ, осам векова аутокефалности, за шта Владика каже "Нама је то велика радост јер је наша Западна Славонија, мала и практично нестала, дала једног од највећих поглавара Патријаршије Пећке. Поготово је то прилика да након пет година рада овде сагледамо шта смо досад урадили и прославимо велику обнову која је у току". На питање како се осећа и да ли је задовољан досад урађеним, каже нам: "Радостан сам и радан, али је најважније да се умногостручио број верника о великим празницима, то не може да се упореди са оним што је било пре, а оно што предстоји је да народ потпуно заживи Литургијски". Извор: Радио Слово љубве

Парастос жртвама ратног злочина који су, од 1992. до 1995. године, починиле муслиманске снаге над српским народом средњег Подриња служен је 6. јула 2019. године на градском гробљу у Братунцу. Бол и туга су као и претходних 27 година владали над Братунцем и целим Подрињем, не само због почињеног злочина током рата, већ и због злочина који годинама изнова чине они који игноришу невине жртве и спречавају да правда и истина победе. Парастос је служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење свештенства и свештеномонаштва архијерејског намесништва сребреничко-подринског. После парастоса и беседе Високопреосвећеног Митрополита положени су венци и цвеће испред спомен крста. У наставку комеморације на грдском тргу у Братунцу је одржан културно-историјски час током којег су се сабраним обратили г. Радован Вишковић, председник Владе Републике Српске; и г. Милорад Додик, Председавајући председништва Босне и Херцеговине. Извор: Митрополија дабробосанска

У Недељу свих светих, 23. јуна 2019. године, Његово Високопреосвештенсвтво Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служили су свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Смиљану, коме је својевремено (1852-1863) службовао свештеник Милутин Тесла, отац Николе Тесле. Саслуживали су протопрезвитер-ставрофор Радослав Анђелић, протонамесник Слађан Никић, презвитер Драган Михајловић и ђакон Будимир Кокотовић. По завршетку свете Литургије, архијереји су присуствовали обележавању Дана сећања на Јадовно 1941. Испред Шаранове јаме на Велебиту, митрополит Порфирије је служио са свештенством Епархије горњокарловачке парастос невино пострадалим Србима у Јадовну током Другог светског рата. Извор: Епархија горњокарловачка

У Доњој Градини - Дан сећања на жртве логора Јасеновац, у којем је убијено 700.000 Срба, Јевреја, Рома и антифашиста. Са догађаја, у организацији влада Републике Српске и Србије, поручено да ће заједничким средствима бити изграђен Меморијални центар у помен жртвама јасеновачке голготе. -Ово је довољан злочин за све људе до краја света и времена, али дух усташтва, нажалост, још живи, поручено је из Доње Градине. Патријарх Иринеј је подсетио да је у Јасеновцу за непуне четири године убијено више људи него што су Турци уморили током стотина година владавине на овим просторима. -Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики, браћо и сестре. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао један милион и много више, рекао је Патријарх српски Иринеј. Јасеновачке жртве симобл су мучеништва каквог није било у историји цивилизације. -Ни ваздуха, ни воде, ни санитарних просторија, најцрњи мрак и проклетство. Отац је поред њега, држи га за руку, дечак се гуши због недостатка ваздуха и од жеђи, прича Исак Асиел, главни рабин Јеврејске заједнице у Србији. -Усташки џелати су те људе сатирали не бројећи их. Зато данас и не знамо, како Његова Светост рече, колико је људи којима је матерњи језик, језик ове молитве страдало на овим и околним стратштима, нагласио је г. Драгољуб Ацковић, члан Светског парламента Рома. Израелски историчар Гидеон Грајф, аутор енциклопедије Јасеновац - Аушвиц Балкана, поручио је да је бавећи се истраживањем дошао до закључка да је Јасеновац био бруталнији од Аушвица. -Данас смо се окупили како би дигли глас против ратова, монструозних ратних злочина и подигли свест о изазовима пред којима се налази човечанство данас, а нарочито против ревизионизма и његових опасних последица, истакао је г. Грајф. Независна Држава Хрватска била је продукт фашизма. Од јасеновачког злочина прошло је више од 70 година, али се ово свето место обилази тек последњих деценија. -Нажалост, током многих деценија није придавана довољна пажња ни самом злочину, ни масовности злочина који се десио, ни свим оним страхотама које су биле везане за езгекуцију, како су убијани људи и како су нестајали. Али, посљедњих година на овај начин показујемо поштовање према овом мјесту, рекла је председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић. А поштовање ће бити исказано и Меморијалним центром, који ће заједнички градити владе Српске и Србије. -Влада Републике Српске и Влада Србије ће заједничким средствима планирати, пројектовати и извести радове на изградњи монументалног Меморијалног центра који ће трајно обиљежити страдање Срба на овим просторима, односно на простору Градине. Биће то не само мјесто сјећања, него и мјесто мира, нагласио је г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Премијерка Србије Ана Брнабић поручила је да је потребно свом снагом борити се против прекрајања историје и релативизације најгнуснијих злочина. -Зато ћемо уложити значајна средства у обнову и изградњу Меморијалног центра Доња Градина на лично залагање и иницијативу председника Србије Александра Вучића. И ово ће бити само почетак обнове сећања и поштовања, јер то дугујемо свим невиним жртвама, рекла је премијерка Србије Ана Брнабић. -Влада Републике Српске заједно са Владом Србије учиниће све да у Доњој Градини буде саграђен комплекс који ће нашу дјецу, наша покољења, да учи шта се то дешавало. На тај начин биће послата порука да је ово једини логор, можда и на свијету, али сигурно у Европи, који је био и логор за дјецу, рекао је премијер Српске Радован Вишковић. Амерички амбасадор у БиХ Ерик Нелсон поручио је да се мора учити о прошлости и да ревизионизам није од помоћи. Бројне делегације положиле су венце у Доњој Градини, а награђени су и најбољи ученички литерарни и ликовни радови, посвећени јасеновачкој голготи. СПЦ

Ове године, 29. марта, навршило се тридесет година од земаљске кончине Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, истакнутог пастира Српске Цркве, професора богословије и историчара. У задужбини стрица му, Светог владике Николаја, манастиру Лелићу Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је игуман лелићке обитељи Георгије (Мићић) уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића из Архиепископије београдско-карловачке, које је у свештеничке чинове рукуположио управо владика Јован Велимировић. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, замонашен у манастиру Петковици десницом владике Јована, у породичној капели Велимировића одслужио је парастос блаженопочившем архијереју некадашње Шабачко-ваљевске епархије. -Када читамо дела владике Николаја, видимо колико се он трудио да охристови српски народ, да му каже и пророкује оно што нико не би умео као он. Зато долазимо често у Лелић, да се помолимо пред његовим светим моштима и замолимо га да се моли пред Богом живим за спас наше лепе земље и народа. Посебно да Светог кнеза Лазара моли да, без обзира на наше грехе, сачувамо Косово и Метохију, колевку српског народа, беседио је владика Милутин у чувеној лелићкој светињи, коју је свом завичају у знак молитвене љубави даривао владика Николај са својим оцем Драгомиром. -Када станемо поред светих моштију, осетимо благодат Божју. Јер, Свети владика Николај лечи људе том силом Божјом која се налази у њему. И данас смо овде, да му се јавимо да смо на путу Христовом, да гледамо ка Истоку, где сунце излази. Следимо како нас је он учио. Другачије не умемо и нећемо да чинимо, истакао је владика Милутин. Сабрање у Лелићу подсећа и на владику Јована Велимировића, који је управо у овом лепом селу рођен, а школе учио у оближњим Ћелијама. Овде је научио да се Богу моли и узрастао у великог човека Цркве Христове. Био је и професор и ректор београдске богословије, веома поштован међу свештенством и верним народом. Први сусрет са владиком Јованом епископ Милутин имао је у манастиру Каона, као млад искушеник. Заједно са братијом, неизмерно би се радовао његовом доласку. Био је по свему другачији од свих људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао висину, крупан стас, некако био је одређен да буде вођа… -Када је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: `Кад је овако велики владика српски, колики је онда патријарх?` Тако су изражавали дивљење владики Јовану као горостасу. Био је прави отац духовни. Знао је да укори, каже оштру реч, а све да би лечио своју духовну децу. Прави родитељи су они који примене и јаку и оштру реч када треба, као што лекар да горак лек. Знао је и да нас помилује кад треба. Сећам се, када ми је дао чин, отишао сам да га поздравим и видео сузу у његовим очима. Ето, шта је прави отац духовни... Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма упозорење да мудро говоримо. Јер, лако је погинути узалуд, треба спасти себе и учинити нешто добро за свет, сећања су владике Милутина на великог пастира Цркве Христове у тешким временима, крај ког су стасали многи свештеници, монаси и епископи и који је и данас непресушно врело мудрости и примера ношења крста Христовог. Његов стриц владика Николај је светитељ и верујемо да су сада заједно и да нас посматрају како живимо, закључио је владика Милутин који је затим са свештенством и верним народом служио парастос владики Јовану у породичној капели Велимировића у манастирској порти. Епископ Јован Велимировић рођен је у Лелићу 3. јуна 1912. године, од оца Душана и мајке Пелагије. Завршио је Богословију Светог Јована Богослова у Битољу и Богословски факултет у Београду. Замонашен је 1952. године у манастиру Раковица, а убрзо потом произведен у чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. За Епископа шабачко-ваљевског хиротонисан је 7. августа 1960. године у Сремским Карловцима. Практиковао је честе канонске посете и одржавао чврсте везе са свештенством и верницима. Преминуо је 1989. године у Шапцу. Извор: Српска Православна Црква