Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сергије:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Стојећи на парчету асфалта, названог „Пут Мајке Србије“, а којим смо манастир Медну спојили са остатком цивилизованог свијета, кроз главу ми је прошла мисао великог Николе Пашића, који је рекао да Срби јесу мали народ, али да од Беча до Цариграда већег нема. Помислих; да, јесмо велики, али само онда када смо јединствени и када знамо шта желимо, а мали и премалени када се дијелимо. Захваљујући том истом парчету асфалта, којег нам је пружила Мајка Србија, изашли смо из блата, али би многи од нас да нас врате у то исто блато. И сјетих се, баш тада, како су ме оптуживали јер сам исказао јавну благодарност предсједнику Вучићу, којег бих, по њима, требао да заспем блатом у којем, изгледа, и сами пребивају. Тада сам и спознао истинитост оне наше народне изреке да ће Србин, брату своме, опростити све осим успјеха. Нашу стварност суморном чине појединци, партије и медији који су исмијавали новоустановљени празник Српског јединства, слободе и националне заставе, којима снажно враћање ћирилице у јавни простор и није битна ствар, а ти исти критичари свега и свих не виде колико је важно да Србија и Српска, заједничким снагама, подигну меморијални спомен-комплекс у Доњој Градини, којим ће, напокон, јасеновачке жртве добити пијетет какав одавно заслужују. Када видимо да су ти исти критиковали „Дару из Јасеновца“, споменик Стефану Немањи, завршетак храма Светог Саве и мноштво других пројеката од изузетне националне важности, схватам и не устручавам се рећи да српски народ, захваљујући државничкој визији Александра Вучића, доживљава своју велику обнову на коју смо чекали бар осам деценија. Знају то боље од мене они који га свакодневно критикују. Пођимо редом. Загреб Вучићу не опрашта што је Војска Србије најјача у региону, Сарајеву смета што је Вучић уз Српску, кроз мноштво пројеката у свакој локалној заједници, Приштини смета што је Вучић уопште жив, док је дијелу подгоричке јавности неопростиво то што се Вучић, на дневном нивоу, стара о тамошњим Србима и Српској Православној Цркви. С друге стране, другосрбијанска политичко-медијска елита, свјесна снажног искорака Србије, не опрашта што је Србији и Србима боље, јер дезертери никада нису опраштали побједе ратницима. Зато су, чак и мене, медијски сатанизовали, само зато што сам говорио истину и што нисам хтио да прећутим све оно добро које нам је учинио и чини предсједник Вучић. Зато сам, на парчету медљанског асфалта, покушао да наслутим са каквим се отпором суочавају они који нас вуку напријед, који нас изводе из сопственог блата. Разочаран злобом и пакошћу оних међу нама, схватам да смо у историји и добро прошли, имајући у виду да смо једни другима подметали ногу, а највише онда када смо убрзавали ход. И данас је исто, али корачамо брже него што су многи мислили да можемо и хоћемо, па нас, чврсто вјерујем, међусрпско подапињање, заједно са комшијским, неће стровалити у блато у којем нас радо желе видјети. Зато ни најмање није лако Александру Вучићу, који свим силама покушава да нас извуче из блата, али је још теже онима који настоје да нас врате тамо гдје и сами пребивају. Знам да ће ме, опет, снажно критиковати, али ме не могу ућуткати, јер у име народа који је био запостављен, маргинализован и понижен дужан сам да, опет, искажем јавну благодарност предсједнику Вучићу на ономе што чини за нас, за све Србе, ма гдје живјели, па и за све оне који нису Срби а којима је Србија отаџбина. Ове моје ријечи потврдиће вријеме које је пред нама. Крајина и сва Република Српска неће и не могу довољно захвалити предсједнику Вучићу и Влади Србије за сва учињена доброчинства, а вјерујем да ће оне, који данас другачије мисле, можда сутра бити и срамота, јер због ситних политичких амбиција нису имали снаге спознати људе и процесе какви заправо јесу. Због тога је нарочито важно не бити опозиција Србији, њеном свакодневном напретку и настојању актуелне власти да се Срби опет врате себи, својим духовним вриједностима и економском напретку. Доста смо као народ тумарали странпутицама историје. Сад кад смо коначно стали на пут којим ходе и други цивилизовани народи, неко би да нас опет врати у блато. Увјерен сам, Срби то неће и не смију допустити! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  2. Устоличење митрополита Јоаникија сада је иза нас. Памтићемо га по нередима, пријетњама, запаљеним гумама и баченим каменицима, по искаљеној мржњи, али и по снази коју Српска Црква има и мора имати да би српски народ преживио и надживио своје џелате. Да смо данас попустили, попуштали бисмо довијека, а у том попуштању изгубили бисмо себе. Да смо одустали од устоличења на Цетињу, сутра би нам забранили да се обави устоличење патријарха српског у Пећкој Патријаршији, а прекосутра би тако било у Загребу, Љубљани, Призрену, Сарајеву, Петровцу... То је логика моћи овога свијета. Ако неком раније није било видљиво, од данашњег дана свима је кристално јасно да је Српска Православна Црква кичма народа српског, његова највећа снага. Кад држава закаже, Црква је ту као стуб око којег се народ окупља. Зато смо и надживјели пет вијекова ропства. Гдје год се Црква избори за свој опстанак, опстаће и Срби, опстаће ћирилица, опстаће језик и вјера. Није подгорички дахија остао усамљен у свом србофобном лудилу, већ му се придружио и новосадски аутономаш Чанак, осокољен подршком другосрбијанских квазиинтелектуалаца, исфрустрираних свакодневним јачањем државе Србије. Логистичку подршку, у виду несувислих изјава, исказао им је и сарајевски мултикултуралиста Бакир Изетбеговић, који је у предаху од лажне мултиетничности, прозвао Српску Православну Цркву да се већ два вијека мијеша у политику, не видећи, притом, да Српска Црква вијековима чува свој народ од политике коју му нуде он, Ђукановић, Чанак и њима слични. Надживјело је српско православље султане из Стамбола, подле млетаче дужде, хабсбуршке цареве, усташке поглавнике и нацистичке канцеларе, па ће надживјети и све нас, али и оне који вјерују да ће њихова мржња запечатити српске храмове и манастире, те да ће њихово насиље угасити неугасива кандила наше вјере. Узалуд се труде, узалуд се надају. Цетињска побједа, овјенчана подгоричком радошћу, не треба да нас опије, да нас уљуљка и умртви, већ да нас оснажи, како бисмо исправљали себе, у свему, сваки дан и на сваком мјесту. Никада не требамо атаковати на нешто што није наше, али исто тако, по цијену живота, требамо бранити своје светиње, огњишта и гробове. Ако нам је наш живот једина и највећа вриједност, онда смо се узалуд родили. Ако немамо живот коме и за кога дати, онда нити смо вољели нити смо били вољени, онда смо остали закључани у сопственој трулежи и ништавилу. Свака љубав се жртвом мјери! Зато нека нам данашњи дан послужи као лекција, као спасоносна поука из које ћемо црпити снагу за будуће борбе којих је препун живот свакога од нас. Ваља нам се изборити са самима собом, а потом ћемо, чувајући име српско и вјеру православну, завриједити благослов уснулих предака, којима дугујемо то што данас, са поносом, јесмо. Они су због вјере и имена на колац набијани, у јаме бацани и живи спаљивани, али нису поклекли, знајући да ће сви Богу положити рачун, за све. Да нам живе на многаја љета свјатјејши патријарх Порфирије и новоустоличени митрополит Јоаникије, а на свима нама нека је благослов Светог Петра Чудотворца Цетињског, који нам је још ономад казао: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ Епископ бихаћко-петровачки Сергије
  3. Љето 1941. - Везани, у колони, један за другим, вођени су наши преци на клање. Никоме криви, никоме дужни. Без кривице пред судовима земаљским и пред судовима Божијим. Криви само зато што су били то што јесу. Криво је било њихово име и њихова вјера. Све остало било је невино, чисто, непорочно... Окончали су свој земљаски ход прекланих вратова, у јамама и јарковима, у безданима и на пољима, а да се једни од других нису могли ни опростили. Мајка није успјела загрлити сина посљедњи пут, ни сестра изљубити брата јединог, а ни сиромашни отац није имао кад помазити босоногу дјечицу... Скончали су као стока, пунећи јаме својим тијелима, заливајући крвљу прашњаве друмове, парајући посљедњим јауком безгласну тишину. Без свијећа, молитве и свештеника, без вапаја најмилијих, прогнани су у вјечност, као свети мученици, да стану пред Лице Господње и да измоле само једно – да их потомци никад не забораве. Љето 2021. - Потомци оних истих предака, идући оним истим друмовима али у супротном правцу, јуришају на море, као да им је посљедњи пут. Јуришају да се забаве, да уживају, да троше, да потомцима џелата побољшају туристичку сезону. Газећи гумама врели асфалт, испод којег се, негдје у прашини, скрива скорена крв предака, потомци језде без сјећања, не хајући за оне којих одавно нема, а без којих ни њих не би било, а који су прије осам деценије туда вођени у сурову смрт. Иако пржи јулско сунце, на нашем националном хоризонту одавно је мркли мрак, јер мислимо да свијет са нама и почиње и завршава. Пуна су инострана љетовалишта православних Срба, али је трава до кољена у Јасеновцу, на Гаравицама, на Шушњару, у Ливну, на Бравску, у Јањилима... У овом казивању трава до кољена је метафора нашег заборава, јер нема ко да упали свијећу, нема ко да молитвом раздани мрак у којем јесмо захваљујући своме забораву. Нема никог да пусти сузу јер је унук заборавио дједа, а унука баку. Ови из времена заборавили су оне у вјечности, као да нисмо били и као да опет нећемо бити једно. На развалинама сопствене површности никада нећемо моћи саградити срећу, ни себи ни другима. Одавно смо дигли руке од себе, па данас живимо као они које су наши преци сажаљевали, као они који не знају за себе, своје презиме, свој породични дом. Постали смо избјеглице у сопственој кући, странци у сопственој земљи, бескућници поред прадједовских огњишта, невјерници поред храмова... До мора се путује дуго, али је тешко издвојити пет минута, стати на Гаравице, Шушњар, Ливно, Бравско и гдје све не и запалити само једну малу свијећу, да се помолимо за претке, да их замолимо да се они помоле за нас, да им покажемо да их нису заборавили они чије рођење нису дочекали. Док се не научимо да памтимо оне који су живот дали да бисмо ми постојали, ништа нам неће бити благословено. И није проблем одлазак на море, као ни то што добрим дијелом захваљајући нама живе потомци џелата наших предака, већ је проблем што ми не памтимо претке, а са заборавом тумарамо кроз свијет, не знајући ни куда ни коме идемо. И љето 2021. године једнако боли као и оно осамдесет година раније. Можда још и јаче, јер потомци, са факултетским дипломама, добрим аутима и солидним животом, нису надрасли своје неписмене и сиромашне претке, који су у сваком тренутку и на сваком мјесту знали памтити оне што су свијетом ходили прије њих. Неће нас уништити други, уништићемо сами себе – заборавом! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
  4. Ко никада није имао додира са селом тешко може замислити шта човјеку земљораднику значи земља. Она је живот, на њој се ради и од ње живи, јер земља рађа, а Господ нас, преко ње, благосиља разноврсним плодовима. За земљу се борило, на земљи освитало, на земљи смркавало, на њој се расло, живјело и умирало. Земља је била вољена, а она је ту љубав узвраћала плодовима. Зато су наши стари били везани за земљу, и никада, ни по коју цијену, нису били спремни да је се одрекну. Данас је другачије. Изгубили смо додир, чини ме се, и са земљом и са прецима. Више нам не значе ни земља ни преци, ни села ни гробови. Јер да значе, не би наша села обрасла у коров, не би тако лако зарасле стазе којима су ходили наши стари, захваљујући чијем труду и ми данас постојимо, овакви какви јесмо. Да се наши преци нису патили, обрађујући на мукотрпан начин земљу својих отаца, и да је нису бранили, када је то требало, данас не би било ни нас, а то смо тако олако заборавили, као да се наше постојање подразумијева. Када бисмо знали колико су наши преци радили од јутра до сутра да докупе парче плодне земље, данас бисмо другачије размишљали о ономе што смо у насљеђе добили. Не бисмо се олако одрицали, продајом или заборавом, оног благословеног грумена који је освештан прадједовском муком, али и жељом да и нама, њиховим потомцима, нешто остане у насљеђе. Земља наших предака није на продају, а и да је продамо не бисмо извукли велику материјалну корист, а изгубили бисмо много. Одсјекли бисмо грану из које смо изникли, и још једном се наругали онима чије гене носимо. Зато нека нико од нас не продаје оно што сам није стекао. Поштујмо претке и не дајмо земљу коју су нам оставили! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. Није прошло ни пет мјесеци откако је изабран за поглавара Српске Цркве, патријарх Порфирије већ се нашао на мети оних који би да мијењају све осим самих себе. Добро позната новинарска пера, чију оштрицу убитачнијом чини позамашан новац који примају, на патријарховом челу исписују кривицу које нема, интерпретирају ријечи које он никад није изговорио, тражећи у патријарховим јавним иступима било какав кримен, спремни да га, након већ изречених оптужби, јавно линчују, провлачећи кроз жутило медијске сцене и патријархов лик. Није то, заправо, ништа ново. Није ни неочекивано. Очекивали су душебрижници у фебруару да за патријарха буде изабран неко ко је можда оптерећен скандалима и проблематичном прошлошћу, да им олакша посао, па да, у миру и са задовољством, наставе јавно блаћење Српске Цркве, и да у хладу својих редакција наставе започети посао. Патријарх Порфирије није по њиховој вољи, јер му не могу наћи нити један гријех због којег би га јавно разапели на насловним странама својих таблоида. Таквима не треба патријарх који неуморно крстари, земљотресом разореном, Банијом, који обједује са бескућницима, који обилази обољеле у ковид болницама, који пјешачи по београдским улицама... Таквог патријарха нису очекивали, још мање му се надали. Покварио је нови патријарх старе планове. Силно им се замјерио, па сад хоће да му узврате, али им он, и даље, не даје повода. Смета им патријарх који воли и оне који не воле њега, разочарани су у духовног поглавара који у сваком човјеку тражи и налази брата, а нарочито су згрожени његовим неуморним позивима да прво мијењамо себе а онда ће се друштво у којем живимо и само измијенити на боље. То их је силно забољело, јер су, како сами о себи мисле, они ти који мијењају свијет, а да сами притом остају исти, непромијењени, принципијелни. То је, ваљда, новинарство у којем су изградили имиџ који им је донио добре апанаже, али им недостаје плијен на који би се обрушили. Коме у жутој штампи треба патријарх који разговара са влашћу не одричући се опозиције, који воли Србе али се не одриче ни оних који се сматрају Црногорцима, којем је Косовски завјет светиња али жели добре односе са Албанцима, који воли Загреб и другује са Загребчанима, који са сиромашном дјечицом гледа Ђоковићев тениски меч, који може и хоће пружити руку и онима који другачије мисле, који другачије вјерују, па чак и онима који никоме и ни у шта не вјерују. Такав патријарх није пожељан онима који на Цркву гледају с подозрењем, који би да је опет распињу, који би да је нема, јер био онда, можда, друштво у којем живимо било секуларније него што данас јесте, а то, по њима, значи прогрес, слободу, напредак.... Патријарх је, изгледа, разочарао неке, али је обрадовао многе. Свидјело се то некоме или не, без иједне изречене ријечи прекора, подигао је, сопственим примјером, духовну љествицу свештеницима и епископима, учећи нас, без иједног слова, какви требамо бити и шта нам ваља чинити. За непуних пет мјесеци своје патријарашке службе, у новом патријарху многи су препознали оно за чим су у Цркви чезнули – лик оца, брата и састрадалника, лик учитеља и пастира, лик интелектуалца чије нас знање сабира, спаја и уједињује. Због тога је крив патријарх Порфирије, јер његове ријечи нас не воде у нове сукобе, већ нас изводе на мирну пучину овога свијета. То му душмани, чини се, неће опростити, али ће се, ако имају трунку савјести, једном постидјети због својих написаних ријечи. Ако занемаримо жутило јавног простора и ако свако од нас окрене поглед ка себи, стиче се непогрешив утисак да ни ми не заслужујемо патријарха каквог имамо, да га, ваистину, нисмо ни достојни. Због тога га морамо неуморно слиједити, јуначки бранити и синовски поштовати, јер његов избор, не заборавимо, није само воља саборских отаца, већ прије и изнад свега воља Духа Светога! Патријарху српском Порфирију, многаја љета! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
  6. Ближи нам се Видовдан! Ни први ни посљедњи. Дође и прође, а ми остајемо исти, сами са собом, неспремни да се суочимо са злом у себи, са манама које умножавамо, са гријесима који нам као рђа изједају душу, а ми то не видимо нити желимо да видимо. Зато нас је све мање, зато завидимо једни другима, зато у брату непријатеља налазимо. Због тога тонемо у бездан братомржње. Поред нас самих непријатељи нам не требају. Ми радимо њихов посао, умјесто њих. Бесплатно. Подијељени међу собом, ископали смо политичке ровове из којих испаљујемо плотуне мржње једни на друге, радујемо се пропасти оних који нас не воле и оних које не волимо, док истовремено причамо о српству, лажући сами себе, јер не можемо вољети народ којем припадамо ако не волимо све оне који тај народ чине народом. Тражећи своје мјесто под Сунцем, тумарамо од Европе до Русије, у далекој Кини тражимо сламку спаса, не схватајући да смо сами себи и узрок и посљедица, и успон и пад. Господ нам је пружио комад земље и парче времена да изградимо сами себе, да се бавимо собом, да себе исправљамо и подижемо из блата гријеха. Ако сами себи не помогнемо, ни други нам неће моћи помоћи. Дубина нашег понора, између осталог, огледа се ових дана у Подгорици, о чему је говорио и наш патријарх. Једновјерна браћа, која су се на крилима подршке блаженопочившег митрополита Амфилохија успели на власт, данас, због парчета те исте власти, посрћу у братомржњи, оптужбама, клеветама, испуњавајући, ничим изазвани, клетву наших непријатеља: „Да Бог да се о себи забавили“. Подијељени државним границама, омеђени политичким партијама и сукобљени због ситница којих се сутра нећемо ни сјећати, не примјећујемо да нам живот пролази, да нам вријеме цури кроз прсте. Живот, који смо добили као дар и као прилику да од њега нешто направимо, неумитно тече, носећи наше неостварене планове у амбис бесмисла овога свијета. Зато је долазећи Видовдан прилика да се огледамо у огледалу истине. Да се видимо и да нас виде, не онаквима какви јесмо него онаквима какви требамо бити, да бисмо у смртном часу, кад дође тај страшни трен, могли сами себи потврдити да смо живјели живот достојан човјека, да смо учинили све што смо могли како бисмо постали бољи, праведнији, поштенији, да смо вољели себе тако што смо вољели друге, да смо служили Богу тако што смо служили браћи, да смо вољели Косово тако што смо вољели сопствена села, прадједовске њиве, стара гробља и древне храмове… Устани царе Лазаре, васкрсни у нама сво оно добро које смо сами у себи закопали. Пробуди се у нама, будећи заспалу љубав према онима од којих сви окрећу главу, како бисмо на Косову Пољу нашег срца угледали твој лик, да нас опомене и посрами. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  7. Без јединства у Цркви, међу архијерејима, свештенством и народом, неће бити јединства ни ван Цркве, а то је сигуран пут у амбис. Ово поручује епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије (Карановић). У ексклузивном интервјуу за “Вести”, овај архијереј прича о тешком положају Срба у Федералном делу БиХ, али и одговара на оптужбе о томе да је “Вучићев владика” податком да Србија пре Вучића није “ни чула ни знала за вапаје” сународника из овог дела Босне. Брига о народу *Кључна реч управо завршеног пролећног Сабора СПЦ била је јединство. Зашто је то била најважнија порука и новог патријарха, Порфирија, али и свих архијереја? – Јединство нам није потребно само данас, јединство нам треба сутра и прекосутра, наредних година и деценија, да бисмо у будућности корачали сигурније, свесни себе и своје историјске улоге. Када год нисмо били јединствени у прошлости, плаћали смо прескупу цену. То је закон природе, јер опстају групе које се држе заједно. Наравно, патријарх Порфирије је мислио на национално, а нарочито на духовно јединство, које је предуслов не само опстанка већ и напретка, како народа тако и Цркве његове. Јединство Цркве и јединство у Цркви је неопходно како бисмо сачували себе, свој духовни идентитет, своју националну самобитност, као и све оно друго што нас чини православним Србима. Још памтимо време када није било слоге, што је за последицу имало фрагментирање нашег бића, а управо је то оно што нам желе они који нас не воле. У том контексту треба схватити речи Његове светости, као молбу, али и као вапај, да нам се не би поновиле грешке из прошлости. *Прошле године сте упутили отворено писмо у коме сте указали на тежак положај Срба у Вашој епархији. Како Срби тренутно живе у овом делу БиХ? – Ја сам духовни пастир, а моја улога је да опомињем, храбрим, подстичем, надзирем, па и да, у име свих, упутим вапај када је то потребно. Од тога нисам бежао и нисам се скривао иза народних леђа када му је чињена неправда. Због тог народа сам се обраћао и опет ћу, када то затраже прилике и неприлике. Овдашњи Срби живе тешко, углавном у руралним срединама и мањим градским центрима, далеко од богатства и луксуза. То је, чини ми се, наша предност, јер смо у дотицају са природом, завичајем и прецима. Хвала председнику Вучићу *Који су то горући проблем са којима се народ свакодневно суочава и где је најтеже? – Младих људи је све мање. Они у потрази за бољим животом одлазе у веће градске центре и у иностранство, а на огњиштима остају њихови дедови и баке, да бар на кратко сачувају имања, успомене, корене… Међутим, време чини своје. У села се више не улаже, па путеви пропадају, њиве и ливаде обрастају у коров, а закључане куће пропадају. Храмови, које смо обновили, још се држе, сабирају нас бар током летњих месеци, када печалбари дођу у завичај током годишњег одмора. Страхујем да ће и тај тренд полако јењавати, јер нове средине напросто гутају идентитет младих људи, тако да завичај постаје све мање битан, а све или готово све подређује се конформизму. То је прескупа цена глобализације. Ипак, дужни смо сачувати свако наше село, сваки наш храм, сваки гроб, па са тим не сме бити компромиса. Корени, завичај и светиње су део нас самих, па ако то изгубимо узалуд смо се родили. То је задатак свих, то је, тачније речено, битка свих нас. Због тога нећемо и не смемо одступити чак ни онда када се све чини безуспешно и бесмислено. *Ипак, било је и негативних реакција на то Ваше писмо. Многи су га оценили као отворену подршку председнику Србије. Шта ти Ваши критичари не схватају или не виде? – Никада не можете учинити било шта, а да се то свима допадне. Моја жеља није да се додворавам било коме, већ да говорим истину, по сваку цену. Похвалио сам ангажман председника Србије, који је за врло кратко време учинио много за овај крај. То јесте, још мало и недовољно, али улива наду овдашњем становништву да их се коначно неко сетио. И то не било ко, већ председник Србије. То је за сваку похвалу. Што је још важније, Влада Србије и председник Србије нису уручили једнократну помоћ овдашњим општинама (Грахову, Дрвару, Гламочу и Петровцу), већ су то почели да чине континуирано, што нас додатно охрабрује. Онима које до сада готово нико није помагао знају да цене братску помоћ и подршку, јер и ми овде смо Срби, који смо остали да Крајину сачувамо од заборава, од пропадања, од нестанка. Србија до доласка председника Вучића није ни знала да постојимо, али то није само похвала за садашњег председника, већ је срамота оних који су, управљајући Србијом, тада мислили да су председници Србије, али и свих Срба, а нису знали за наше потребе, нису чули наше вапаје и није их занимала наша судба. Хвала Богу, данас је другачије, боље, са много више наде и вере у неку бољу и праведнију будућност. Нема радости без завичаја *Владика сте епархије у којој су многи житељи у дијаспори. Долазе ли на своја огњишта, шта је оно што их највише тишти, а шта највише радује? – Мноштво је оних који су отишли у свет, али је мало оних који се враћају. Сада одлазе комплетне фамилије и то нас плаши да ћемо трајно изгубити оне који су нам најпотребнији. Мало тога можемо учинити да то спречимо. Остаје нам да их, колико је то могуће, вежемо за завичај, за храмове, за огњишта и гробља. То је један од аспеката наше мисије овде у Крајини. Током летњих месеци многи од њих се враћају у завичај, бар на кратко, али вођени својим животом и обавезама, они одлазе, остављајући нас саме до идућег лета. Све док је тако имамо бар зрно наде да нас неће заборавити, али ни сами себе, јер човек без корена није ништа до само статистичка цифра. Зато је неописиво важно да сваки наш човек у дијаспори сачува себе тако што ће у себи сачувати свој завичај и своје претке. Њих радује да виде живот, какав-такав, у срединама из којих су отишли, а посебно их веселе сусрети са драгим лицима, рођацима и пријатељима, а тишти их што живот није онакав какав би требао да буде. Ипак, док је Цркве Христове и православних храмова у Крајини они ће увек и заувек имати где и коме да дођу. *Влада Србије је недавно издвојила средства за помоћ неколико епархија, између осталог и Ваше. Колико је та помоћ значајна? – Влада Србије помаже нашу Епархију бихаћко-петровачку и рмањску, јер је подручје ове Епархије готово у потпуности испражњено ратом, тако да је свака помоћ од непроцењивог значаја. Преостало становништво је вољно да помаже своју Епархију, али услед сиромаштва то није у могућности, па то, уместо верног народа, чине институције. Благодарни смо Влади Србије на помоћи коју нам пружа, а нарочито због тога што нам је та помоћ неопходна како бисмо и даље несметано испуњавали своју јеванђелску мисију. Потреба је много, у сваком манастиру и у свакој парохији, тако да није потребно размишљати где ћемо уложити новац који смо добили. У сиромашној кући, чак и пре него што стигне помоћ, зна се у шта је најпотребније улагати. Ми се сиромаштвом не хвалимо нити се због њега жалимо, али смо свесни ко смо, где смо и, што је најбитније, од кога смо, па сваки дар домаћински примамо, знајући да тиме нећемо изневерити оне који нам помажу. То знају и они, па се наша сарадња са сваким добронамерним човеком или институцијом не прекида. Напротив. Грчка нас неће издати! *Грчки сте ђак. Тамо сте завршили студије. Како гледате на могућност да ова држава призна Косово? – Грци и Хеленска Република били су уз нас кад нам је било најтеже, не само током Великог Рата, већ и током протекле три деценије, када смо били изложени неправди западног света, који нас је оптуживао за сва зла под капом небеском. Грчка нас је тада, иако чланица Европске уније и НАТО, несебично подржавала, ризикујући да угрози сопствени статус. Чини ми се да им нисмо довољно захвални, а дужни смо тај дуг одужити колико год будемо могли, а причу о грчкој љубави пренети на будуће нараштаје. Због тога не верујем у грчко признање нелегалне независности Косова и Метохије, иако је жрвањ светске политике окрутан, немилосрдан и неправичан. Верујем да се на Грчку врши страховит притисак западних центара моћи, али исто тако верујем да ће наша једноверна браћа смоћи снаге да не поклекну под тим притиском. Рат је сурова прича *Својим очима сте гледали рат и то још док сте били ученик Богословије у манастиру Крка. Како памтите тај период? – Растући и стасавајући у Богословији Света три Јерарха у манастиру Крка слушао сам ратне приче, гледао оне који су желели само једно – да сачувају себе и своја огњишта, да буду оно што јесу и да их нико због тога не прогони. Нажалост, прогнане су хиљаде и хиљаде наших сународника. Један број их се вратио, али већи део њих је остао у Србији, Републици Српској и у иностранству. Рат је сурова прича са много страдалих, а ратни ожиљци и даље су видљиви око нас, али и у нама. То нас обавезује да чинимо све да рата никад и нигде више не буде, а нарочито не међу онима који у истог Бога верују и истим језиком говоре. Зато је сећање на рат позив на мир међу људима, а мира међу људима неће бити док год немир носимо у себи. Зато је истински повратак Богу повратак у оазу мира који надилази немир овога света. Непроцењиво искуство из Немачке *У више наврата сте живели у Немачкој, на крају и као епископ средњоевропски. Како памтите тај период? – Сваки период у животу човека оставља свој траг, који човека или гради или разграђује. Моја искуства боравка у Немачкој непроцењиво су ме обогатила, јер сам стекао бројна и нераскидива пријатељства, али и сагледао добре и лоше стране живота у туђини, али сам и спознао тајну успеха немачке нације, која, подређујући се раду, реду и поретку, и сама представља окосницу Европе какву је познајемо. Зато је важно прихватити и усвојити добре стране немачког друштва, а с друге стране остати свој. То је задатак свих оних који су расејани широм дијаспоре, али и велико искушење, нарочито за оне најмлађе који ће прихватити иностранство као своју родну груду. Брига за душу сваког војника *Скоро четири године обављате и дужност епископа војног при Оружаним снагама БиХ. Како сте задовољни односом према СПЦ и колико је православних војних свештеника? – То је некада била традиција у војсци пре Другог светског рата, па је пола века није било, да би поново била настављена. Данас је то регулисано Законом, али и подзаконским актима који нам остављају довољно простора да се посветимо бризи за душу сваког православног војника, подофицира и официра. Постоје православни храмови и други богослужбени објекти у касарнама широм БиХ. Током свих празника врше се редовна богослужења, а нарочито је радосно током божићних и васкршњих празника, када се окупљамо, делећи радост једни са другима. Управо то заједништво потребно је у војсци. *Колико је та служба за свештенике СПЦ тешка с обзиром на блиску прошлост која се, чини се, веома тешко заборавља? – Војни свештеници су искусни духовници, истински пастири, па ми је, као епископу војном, доста лакше да обављам службу која ми је поверена. Сви ми веома добро знамо шта је било у недавној прошлости, па зато свему приступамо на “голубијим ногама”, да радимо и урадимо оно што се од нас очекује, а да притом никога не повредимо на било који начин. Мислим да у томе успевамо, због чега велику захвалност дугујем војним свештеницима. *Да ли сте задовољни одзивом православних верника при Оружаним снагама? – Традиција се поштује, до вере се држи. Наравно, све може бити боље, али и овим смо задовољни, јер смо свесни околности у којима живимо, као и полувековног атеизма у којем смо живели. Наши храбри војници, подофицири и официри на сваки начин баштине традицију Војске Републике Српске, која је, с вером у Бога, створила и сачувала Републику Српску. Сведочимо веру, језик и име *Колико је Срба у Вашој епархији? – Срба је на подручју Епархије бихаћко-петровачке и рмањске неупоредиво мање у односу на период пре почетка последњег рата. Нарочито је тај број мањи у односу на период пре Другог светског рата, током којег смо доживели библијско страдање, али то је наш усуд. Од неумитне стварности не можемо побећи, нити је можемо на било који начин игнорисати. Има нас колико нас има, довољно да нас буде, да јесмо оно што јесмо, да сведочимо своју веру, језик и име. То је наша мисија у историји и на том пољу не смемо обрукати своје претке. Зато смо истрајни у сваком напору да нас буде више, да живимо боље неголи данас, у миру са собом и са другима. Мигрантска криза – непознати циљеви *Претпостављамо да је ситуација још тежа усред мигрантске кризе и чињенице да је један од највећих центара управо у Бихаћу? – Мигрантска криза, како се овај проблем сада популарно назива, додатно је погоршала и онако тешко стање. Тој кризи се не назире крај, а чини се да је овај проблем генерисан из неких центара моћи који не желе добро овој земљи и њеним народима. Наравно, саосећамо са мигрантима и њиховом муком, али не можемо схватити ни сврху ни смисао ове кризе, чији је крајњи циљ нама још увек непознат. У већим градским центрима, као што је Бихаћ, мигранти праве велике проблеме, задајући муку већинском бошњачком становништву, које не осећа слободу у својим домовима и на својим улицама као пре. Људи се из страха затварају и закључавају, што омеђава њихов осећај слободе. Очигледно се злоупотребљава нечија мука како би се постигли непознати циљеви, али преко наших нејаких плећа. Наравно, није нам то страно, али као што смо издржали разна искушења у прошлости, издржаћемо и ово. Извор: Vesti-online
  8. Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима. Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака. Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа. Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ? Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема. Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје. Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака. Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње. Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла. Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити! На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље? Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно. Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу? Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати. Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће. Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова. Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства. Ваш, у Христу Господу, епископ бихаћко-петровачки и рмањски + Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  10. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у параклису Манастира Рмња посвећеном светом Јовану Златоустом на Празник обрезања Господњег и светог Василија Великог 14. (1) јануара 2021. године. Епископу је саслуживао архимандрит Варнава (Дамјановић). Звучни запис беседе У току свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије извршио је чин сједињења у брачну заједницу г. Срђана Милића и гђу Милијану Галић. Послије свете Литургије Владика је поучио присутне вјернике и данашње младенце значају данашњег Празника и њиховог будућег заједничког живота. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. У медијима, на друштвеним мрежама, у суморној свакодневици уопште, непрестано се критикује онај други, са жељом да се преобликује његов став, мишљење, поступак или навика. Многи би исправљали друге, али би мало ко мијењао себе. Мало ко је спреман да се суочи са самим собом, што и не чуди, јер је искусним духовницима добро познато да човјека највише застрашује поглед у самог себе. Због тога би атеисти да поучавају вјерујуће, безбожници би да мијењају црквени поредак, дезертери причају о патриотизму, полуписмени критикују образовни систем… У стварности, која је парадокс сама по себи, сви би се бавили оним другим, а никад собом. Најчешће жељу за мијењањем другог и другачијег имају баш они којима је најпотребнији корјенит унутрашњи преоображај, па тако, да би побјегли од себе, упиру прст у другог. Сам Господ нам говори: „А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш? Или, како можеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твојему? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“ (Мт. 7, 3-5). Исправљајући друге, критикујући их (најчешће злонамјерно) човјек све дубље тоне у духовно ништавило, губећи шансу да се придигне из властитог блата. У тој демонској игри, у којој човјек помишља да је бољи од брата свога, гаси се и посљедња искра љубави међу браћом. Због тога пуцају кумства, пријатељства, бракови, познанства. Нестаје оно што нас спаја, па иако окружени мноштвом других и другачијих, на крају остајемо сами са собом. У тамници самољубља, критикујемо једни друге, а нико себе не исправља. Зато царује омраза међу људима, јер нисмо у стању надвладати сопствену братомржњу која нас води у провалију постојања. О друштвеним аномалијама дужни смо говорити јавно, али браћу своју не смијемо никад оптуживати пред свима, већ ако имамо нешто против некога, а намјера нам је чиста, то прво морамо рећи једни другима у лице, баш онако како нам се савјетује у Јеванђељу: „Ако ли ти сагријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самијем; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да све ријечи остану на устима два или три свједока. Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18, 15-17). Волимо браћу своју, чак и ако они не воле нас. Волимо их да бисмо их посрамили својом љубављу, да би и они схватили да смо једно у Једном Господу, да нема човјеку без другог човјека пута до Христа Исуса, Који нам рече: „Ово је заповијест моја: да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама“ (Јн 15, 12). Ако имамо зрно те љубави, онда нам се више никада неће десити оно што нам се дешавало у нашој прошлости, да брат изда брата, да кум изда кума. Имајући пред очима душе два горостаса наше историје, Кнеза Милоша и Вожда Карађорђа, сматрам да би свако од нас, у храму душе своје, требао саградити бар по једну Покајницу, да би нас брат, опет, познао као брата, да би нас кум, опет, загрлио као кума. Земаљски дани теку и времена је све мање. Исправљајмо себе, док није касно! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  12. Сјетимо ли се наших предака који су вијекове провели у тами ропских ноћи, тек тада ћемо знати шта Република Српска истински значи онима који је воле. Значи им слободу, мир, достојанство, спокој… Само они који памте своју прошлост могу имати будућност, јер знају од чега су кренули и гдје иду. Ми, Срби, знамо да смо свој слободарски дух, наслијеђен о предака, уткали у жељу за слободом, а име те слободе данас је Република Српска. Српска је у свом имену сачувала оне који су јој даровали живот, младост, огњишта… Зато, памтећи Српску морамо памтити оне који су је створили, не дајући времену да њихова свијетла имена прекрије заборав. Како будемо памтили њих, тако нека и ми будемо запамћени. Свака године радост је другачија, али је повод исти – рођендан Републике Српске, њена Крсна Слава и њено постојање! Зато је свако од нас понаособ, својим радом, залагањем и поштењем, свакодневно треба чинити бољом, јер је она створена и за оне који другачије мисле и који се другачије зову. Да је Република Српска створена да би једном нестала, не би за њу гинули најбољи! Зато ће Српска трајати све док је оних који је поштују, а таквих ће бити чак и онда када у вјечност преселе сви они који су је стварали и били свједоци њеног раста и трајања. Док волимо и чувамо Српску, дотле ће бити и нас у овој земљи коју је натопила крв наших предака. У њихово и у име оних који ће тек доћи, учинимо је бољом, богатијом, снажнијом и праведнијом, да би нам вјечно трајала, да би у њој слободно и са радошћу живјели потомци оних истих чији смо слободарски сан већ одсањали. Српска никада није била пријетња никоме и ничему, и нико не треба да страхује што она постоји. Зато је не може уништити мржња других, већ је само могу ослабити наше унутрашње подјеле. Када год имамо различита мишљења по многим питањима, никада, ни на трен, њу не доводимо у питање, јер док имамо Српску имамо гдје и живјети и стварати, рађати се и умирати. Чувајмо Српску да бисмо сачували себе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Епархија бихаћко-петровачка објавила је 4. јануара 2021. године текст Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Г. Сергија "Предбожићно размишљање о Христу и нама", који преносимо у целини у наставку. Господ је створио свет, све у свету, а на крају и самог човека. У том истом свету, који је Бог љубављу створио за нас, да би нас смртне приближио Себи Бесмртном, родио се и Он – Исус Христос. Бог се родио као Човек, као један од нас, а да притом, ни на трен, није престао бити Бог. Господ, захваљујући Којем постоји све што постоји, родио се у пећини витлејемској, а не у раскошном двору, родио се у слами, а не у свили. У свету који је Сам створио за нас, Он Који нам је дао постојање, родио се у сопственој творевини, међу онима који не би ни постојали да није било Њега и Љубави Његове. Богочовек, Исус Христос, у својој спасоносној мисији, пружио нам је образац живота, давши нам воду од које нећемо ожеднети, а Јуда (као човек један од нас) Га је издао. Људи су му судили, а затим су Га и распели. Бирајући између Вараве и Христа, пали човек је изабрао Разбојника, а Син Јединородни се испео на Голготу да испуни вољу Очеву и оно што су пророци пророковали. Господ је као Писац који је осмислио јунаке, оживео их на хартији, те је ради љубави према њима пожелео да и сам уђе у ту исту књигу коју је Сам створио, да би јунаци били вечни. А онда када је ушао, када је Својим јунацима донео ново светло, они су Га убили. Немојмо никада заборавити и непрестано се опомињимо. Људи су издали Оног Који нам је дао постојање, људи су распели на Крсту Онога који је Својом Речју све створио! А Он је трпио и претрпио сав ужас људске зависти, гордости, палости и сваког другог наталоженог зла, молио за све нас са Крста, да би, опет, нас ради, сишао у адске дубине и пружио руку спасења нашим праоцима, а потом, у дан недељни, васкрсао – давши нам, Собом, прилику за вечност! Рођење таквог Спаситеља ми и данас ишчекујемо, Рођењу таквог Христа ми се и данас радујемо, јер је Он више заволео нас него што смо ми икад волели себе. Због тога Га, познајући Га срцем вере, називамо Богом Љубави. Издали смо Оца, распели Родитеља, унизили Творца да бисмо узвисили себе, а Он нас је и даље љубио и љуби, желећи нам само једно – заједницу са Њим у вечности! Док је света и века нећемо бити у стању да као људска врста, да као заједница (каква-таква) умних и верујућих, искажемо довољно покајних речи, молитви и дела којима ћемо, у име свих – од Адама до данас, затражити, опет и изнова, да нам Господ опрости, јер, ваистину, нисмо знали шта чинимо. Господе, Оваплоти се у нашем срцу, Роди се у нашој души, да би спрао оно исто зло због Којег смо Те распели, не препознајући у Теби Исуса – Спаситеља свих и свега, Христа Помазаника, Оца Истине, Истину саму, Љубав и Милост Очеву", поручио је Епископ Сергије. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  14. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Мркоњић Граду у недјељу Праотаца 27. (14) децембра 2020. године. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству Епископу Сергију саслуживали су: презвитер Дејан Мандић (Митрополија загребачко-љубљанска), Предраг Милетић, Александар Бјеличић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На почетку свете Литургије Владика је рукопроизвео господу Немању Лазендића, дипломираног медицинара и Давора Јовића, студента пољопривреде из Мркоњић Града у чин Чтеца. По прочитаном јеванђелском зачалу Епископ је бесједио на тему Господареве вечере у којој се крије садржај и коначни циљ у Самоме Богу и Оцу Који непрестано позива све на своју Вјечну Вечеру Која је уствари Царство Небеско. Иза Божијег позива крије се суштина оне непрестане љубави и жеље Оца Који жели да види свакога у Свом окриљу, и из тога произлази онај позив да су сви позвани на Вечеру Господара и Бога нашега. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  15. Да живим у Београду или негдје у унутрашњости Србије, можда бих о предсједнику Вучићу размишљао на нешто другачији начин, можда бих, као многи, више био вођен личним а мање националним интересима. Али, пошто сам монах и епископ који живи и столује у манастиру Рмњу, на пустој и суровој граници Босне и Лике, мој поглед на живот, саживот, на прилике и неприлике, условљен је само једним – жељом да духовно и биолошки преживи ово моје мало и нејако стадо Христово, које ми је дато на бригу и старање. Већ три деценије ми се бринемо да не нестанемо, да нас има, да останемо тамо гдје нас је одувијек било. За остварење ових скромних жеља увијек нам је недостајала помоћ, братска рука и разумијевање. Због тога смо више искрварили послије рата него у самом рату, јер ратне ране нико није желио да нам вида. Међународна заједница није била заинтересована да нам помогне, а Република Српска недовољно јака да нас снажније подржи. И када смо, од много наде и гледања у истом правцу, за час окренули главу од матице Србије, предсједник Вучић је погледао нас. И не само погледао, већ и помогао, и походио нас, два пута, као ниједан предсједник Србије до тада. На томе смо му били и остали бескрајно захвални, јер Крајишници памте чак и онда кад се чини да су све заборавили. Истине ради треба подсјетити да је Србија уложила новац у сваку општину и сваки град Републике Српске, али и у четири општине са српском већином у Федерацији БиХ, па тако, захваљујући тој истој Србији и њеном предсједнику, имамо, као израз трајне љубави, дјечије вртиће, болнице, путеве, храмове… Међутим, да би се оспорило, омаловажило и све представило другачијим него што јесте, свакодневно се испаљују отровне стрелице у виду новинских написа и интервјуа наших освједочених душебрижника, који страх од великосрпских империјалистичких тежњи, посијан од њих самих у њиховим недобронамјерним умовима, покушавају измјестити у свакодневицу овдашњих Бошњака и Хрвата, којима, увјерен сам, предсједник Вучић жели исто што и нама Србима – мир, напредак и добре односе, без страха једних од других. Напада се онај који је бјесмучно нападнут у Сребреници, покушава се дискредитовати онај који је помогао тој истој Сребреници, као нико до тад, а све са људском жељом да се ратне ране излијече међусобним повјерењем, да се овдашњи народи повежу модерним саобраћајницима, да нам, свима заједно, овдје буде боље, да сви имају посла, да нико не одлази у бијели свијет само да би нашао посао а изгубио све оно што има само у земљи у којој је рођен – рођаке, пријатеље, успомене, срећу… Када се видјело да је све теже плашити оне друге и другачије великосрпским национализмом, јер је та матрица одавно истрошена, онда се дошло на не тако нову идеју да се за све окриве Руси, па да се они други и другачији плаше њима и, наравно, Вучићем као њиховим експонентом. Узалуд! Довољно је погледати чије су банке, тржни центри, гдје одлази радна снага и свакоме ће све бити јасно. Некоме је, очигледно, досадио мир и напредак, па би сада, осокољен резултатима америчких предсједничких избора, да „распакује Дејтон“, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци, жељни мира и повјерења, жељни своје дјеце из Њемачке, унучади из Ирске, пријатеља из Америке. Босна и Херцеговина у којој живим, у којој служим и у којој ћу кости оставити, има компаративне предности: Хрватска помаже Хрвате, Србија Србе, исламски свијет Бошњаке. Ако нам умови и срца нису тијесни, у овој земљи има мјеста за све и свакога. Није овој распетој земљи проблем Александар Вучић, већ фрустрације оних који би да ову земљу кроје по своме, а у тој политичко-кројачкој замисли овдје би било Срба тек толико да декоративно украсе вјерски и национални монолит замишљен у неком од мрачних центара моћи. Знам да то предсједник Вучић не би дозволио, баш као ни предсједник Додик, као ни сваки други честити Србин којем је стало да иза нас нешто остане у овој лијепој и страшној земљи, која није и неће бити ничији плијен, већ простор у којем ће живот надјачати смрт, у којем ће бити бројније нове колијевке него радне визе, у којем ће комшија вјеровати своме комшији као брату рођеном. Док год распињу Александра Вучића, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту гдје јесмо. Кад ућуте, знаћу да није како треба, да нестајемо и да нас неће бити. Вучићево распеће је наше васкрсење! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  16. Како се точак историје све брже креће, тако се, чини ми се, продубљује и бездан наше сумње. Поставши зависан од технологије, човјек нашег времена (тужан, неиспуњен, потрошен и усамљен) тумара сивилом свакодневице, не знајући да и сам тражи само једно – Бога! У недостатку вјере, савремени човјек свакодневно мимоилази Господа, Који је непрестано уз њега, крај њега и с њим, али Га не види, јер је око вјере одавно прекрила мрена овога свијета. Уплашен за овосвјетско постојање, човјек непрестано живи у страху, тражећи мир у немиру, смисао у бесмислу, љубав у пустоши многољудних градова и у пријатељству невидљивих пријатеља, које никада неће дотаћи руком и у чијим се очима неће огледати. Због тога је човјек данас плашљивији од срне у шуми, па тако постаје лак плијен мешетарима овога свијета, који владају страхом, трошећи и оно мало преостале људскости у обезбоженом човјеку, који без Бога нити може, нити умије, нити треба. Корона је дошла међу нас, незнано да ли по Божијем Промислу или Његовом допуштењу, да нас пробуди из духовног мртвила, да човјека подсјети на властиту смртност, на привременост живота којим живимо, не бисмо ли се вратили ка Ономе Који нас је саздао по Лику Своме: да се покајемо, да творимо заповијести Његове, да волимо своје ближње... Ако то не видимо, онда смо слијепи код очију! Ништа не бива вез воље Божије. Господ је казао: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Дакле, и „коса нам је избројана“, а ми и даље страхујемо, урушавајући страхом имуни систем који нам је Господ дао да нас штити кроз наш животни вијек, који је, са или без медицине, углавном исти. Није ли псалмопојац Давид рекао: „Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости осамдесет година, и већина је њих мука и бол. Јер дође унижење на нас, и бићемо покарани“ (Пс.89, 10). Тако је више од двадесет вијекова. Свети Апостол Јован нам говори: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Нису ли протекли мјесеци били истинско мучење и истински страх за сваког оног који је помислио да је његов живот искључиво у његовим рукама? Да, јесте. Зато што је човјек заборавио да је Господ изнад сваког догађаја и да ништа не бива без воље Његове, а слично је, у једној од пјесама, написао и Свети Владика Николај, рекавши о Богу кроз стихове: „Без тебе се ништ` не може, ни родити ни умрети, нити болест преболети“. Али, авај! Узалуд ријечи Божије, узалуд ријечи Светих. Човјек се и даље копрца у самозаљубљености, мислећи да све почиње и да све њиме завршава, осим гријеха. То не види, јер је изгледа најстрашније угледати истинског себе. Када би наука омогућила да вирус нестане још сутра, човјек би и даље остао смртно биће. Свједоци смо да наука може много, али њен суштински домет јесте и остаће недовољан да човјек постане трајно биће, да никада не умре. Наука не може надвадати смрт, јер побједа смрти јесте једино у власти Бесмртног, Онога Који је разорио адска врата, Који је „смрћу смрт уништио“. Вакцина ће нас, можда, избавити од корона вируса, али нас неће учинити бесмртнима. Са или без вакцине ми ћемо умријети, али се наша духовна опасност огледа у томе да Бога замијенимо човјеком, спасење вакцином, светитеља љекаром... Већи нам амбис не треба! Васкрслом Христу треба да се радујемо, јер је Он наш Живот, Њему смрћу одлазимо, са надом да ће нас примити и познати као оне који су добар рат ратовали, трку свршили и вјеру одржали (2. Тим. 4, 7). Хришћани 21. вијека треба да живе у љубави, без страха, са поуздањем у Господа, у Којег вјерују и Којем вјерују, јер је само такав живот вриједан живљења, „а Горњи Јерусалим слободан је, и мати је свима нама!“ (Гал. 4, 26). Не будимо робови страха! Скинимо окове сумње, опашимо се вјером и добрим дјелима, како бисмо Христа дочекали у дворима наших срца, да нас позна и да Га познамо! Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  17. Његово преосвештенство владика бихаћко-петровачки и рмањски Сергије казао је у архипастирској посланици о Божићњем посту да се у вријеме пандемије корона вируса, док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује храм Божији и Света евхаристија те да се народ плаши Причешћем. Владика подсјећа да заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, а да остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао овдје на Земљи: “Христос је Онај који болести наше понесе и немоћи наше узе на се (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.” Посланицу Преосвећеног Епископа Сергија преносимо у цјелости: Архипастирска посланица о Божићњем посту Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Господина СЕРГИЈА Вјерујућем народу, свештенству и монаштву Крсно-васкрсне и Богом спасаване и чуване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске Живећи у времену препуном искушења, ми, хришћани, никада и ни због чега не смијемо сметнути с ума на шта само позвани – на живот у Христу, за Христа и кроз Христа, као што Атињанима рече Свети Апостол Павле: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап 17, 28). Заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, и управо остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао, овдје на Земљи, јесте наша пуноћа, зато што без Христа ми не можемо ништа чинити (Јн 15, 5). Христос је Онај Који „болести наше понесе и немоћи наше узе на се“ (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот Вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето Причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност. У вријеме пандемије корона вируса, плаше нас Светим Путиром, говорећи нам да, приступајући Светим Тајнама, излажемо себе и друге опасностима од инфекције, као да је Црква узрочник зла које је снашло планету, а већ и прије свега овога свједоци смо многобројним настојањима да се човјек удаљи од човјека, брат од брата, дјеца од родитеља, родитељи од дјеце, а сада, сасвим је јасно, жели се минимизирати или сасвим прекинути спона човјека са Богом – Евхаристија, Свето Причешће. Док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује се храм Божији и Света Евхаристија. Наши нови душебрижници као да једва чекају да се упокоји неко од свештених лица, не би ли тако уселили страх у срца оних који за Христом чезну, па да (поново) оптуже Цркву као друштвено неодговорну, као ону која је у служби вируса и његовог ширења, не знајући да је храм Божији истинска бања Витезда. Поновићу већ поновљене ријечи блаженопочившег патријарха Павла, који је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих би већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Свети Игњатије Богоносац, почетком 2. вијека, Свето Причешће назива Лијеком Бесмртности, што оно ваистину и јесте, јер нам једино оно, под сводом небеским, омогућава да будемо Христови, да Христос буде наш, сагласно ријечима Самог Спаситеља, Који нам је казао и још увијек казује: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн 6, 53-54.) Молитвени живот цркве није супротстављен напорима савремене медицинске науке, већ само у синергији једнога и другога резултат, користан по човјеков душевни и тјелесни интегритет, неће изостати, сљедствено јеванђелским ријечима „ово је требало чинити и оно не изостављати“ (Мт. 23, 23). Уосталом, чак и када би се, ван сваке сумње, научно доказало (што је апсолутно немогуће) да приступање Светом Путиру доводи до инфекције корона вирусом, били бисмо постављени пред избор: живјети без Христа или умријети са Христом? Истински хришћани би и тада изабрали ово друго, јер живот без Христа, ма колико био дуг, проћи ће једном, али Царству Његовом неће бити краја. Црква је била и остала простор слободе, па тако никога не треба тјерати ка Светом Путиру, нити од Светог Путира. Свако ће, према хтјењу сопствене душе, изабрати оно што жели, али никада не треба, нити се смије, страха ради јудејског, било ко плашити Светом Чашом. Зато Црква никада неће затворити своја врата вјерујућим хришћанима, јер нико од нас нема право да било којег човјека раздвоји од Богочовјека Христа. Идући ка празнику Рођења Христовог, кроз дане молитве и поста, кроз Сциле и Харибде овога свијета, очински позивам, молим и преклињем све вјерујуће и сав клир, да и овај пут, као небројено пута до сада, потврдимо да смо Христови, да је Он наш, и да заједницу са Њим неће и не може прекинути било какав страх, пандемија, нити било шта друго. Све вас још једанпут позивам и молим да умножимо богослужења, молитве и добра дјела, како бисмо прославили Препрослављеног Бога и Спаситеља нашег Христа Исуса, „Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек; И који је васкрсао у трећи дан, по Писму“. Остајући заједно са свима вама, у молитви, подвигу и љубави Христовој, срдачно вам благодарим на свему, Славећи Онога Који нам је показао свијет. Ваш молитвеним пред Христом Господом, + Сергије, епископ бихаћко-петровачки и рмањски Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поводом почетка Божићног поста истакао је да је Бог Отац историје, да је све створио и свиме управља, осим нашом слободом и да је почетак поста прилика да погледамо у сопствено срце и да се вратимо Ономе који нас је створио из ништавила, рекавши нам: „Ја сам Пут, и Истина, и Живот!“ (Јн. 14, 6). Преосвећни је упозорио на смутно вријеме у којем се људи лијече на интернету, а патријарха бирају на друштвеним мрежама, те указао на потребу да се свијет пробуди и приближи Богу. Владика је на Фејсбук страници Епархије бихаћко-петровачке пожелио свима срећан и благословен Божићни пост, “да нам Господ прашта, не по покајању нашем, већ по милости Својој”. Епископ Сергије: Смутно вријеме Бог је Отац историје! Он је све створио, свиме управља, осим нашом слободом. Он је Онај ”који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (1 Тим 2,4). Човјек је тај који, злоупотребљавајући дар слободе, поробљава себе, окивајући се пролазношћу и бесмислом. У ово смутно вријеме човјек се, изгледа, узда само у човјека, као да васељеном никада нису одјекнуле ријечи Пророка Јеремије: „Овако вели Господ: Да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово… Благо човјеку који се узда у Господа и коме је Господ узданица“ (Јеремија, 17, 5 и 7). Човјек непрестано изокреће стварност, не би ли тако умањио сопствену одговорност, јер је лакше за све невоље оптужити другог човјека или вирус, него загледати се у понор сопствене душе. Због тога тумарамо стазама историје, изгубљени у лавиринту пандемије, окрећући се свакоме сем Богу, а „Бог као Бог, само ћути и гледа“, чекајући наше покајање. Или, што би рекао прост народ: „Какви смо, добро нам је!“ Лажемо себе ако кажемо да бринемо за човјечанство, а не видимо невољу брата свога. Лажемо себе ако тврдимо да смо Божији, а све своје наде полажемо у човјека. Обмањујемо себе да смо Христови, ако нам је новац милији од љубави, одијело од тијела, тијело од душе… Предубок је понор који смо сами себи ископали! Због тога се лијечимо на интернету, а патријарха бирамо на друштвеним мрежама, знајући, без Бога, који нам је кандидат бољи и потребнији. Вјерујемо аналитичарима, не вјерујемо Светитељима, уздамо се у Кризне штабове, а заборављамо Господа. Што би рекао Ава Јустин: „Каква тмина, каква помрчина!“ Не говорим ово да бих нас кудио, већ да бих нас, све заједно, па и самога себе, пробудио из овосвјетске дријемежи и подстакао на подвиг, на кретање ка Ономе Који чека наш први корак, да би нас Својом невидљивом руком подигао из блата бесмисла, знајући да можемо и више и боље. Не сутра, већ данас, одмах! Због тога је почетак поста прилика да погледамо у сопствено срце, да се вратимо Ономе Који нас је створио из ништавила, рекавши нам: „Ја сам Пут, и Истина, и Живот!“ (Јн. 14, 6). Враћајући се Господу, Узрочнику Живота и Оцу Свјетлости, нека нам је свима срећан и благословен Божићни пост, а Господ нека нам прашта, не по покајању нашем, већ по милости Својој! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије за Радио Светигору о Митрополиту Амфилохију. Разговарала Слободанка Грдинић. Пратимо данас у наручје Господње нашег Архипастира и оца Високопреосвећеног Архиепископа Амфилохија. Преосвећени Владико када сте га срели и како га памтите? – Потрешен сам Вашим питање, не само са информацијом о упокојењу Митрополита Амфилохија. Данас нам је свим срце узбуђено јер осјећамо и тугу и радост. А што се тиче вашег питања кад сам га срео? Ево овдје у телефону имам чак и фотографију са тог првог сусрета са њим. Било је то у манастиру Бођани на Петровдан, 12. јула 1990. године. Митрополит је тада био Епископ банатски, а ја сам био млад богослов од 15 година. Ту је био присутан и Владика Бачки Иринеј. Тај први сусрет памтим и данас и чувам ову фотографију, а посебно сад када сам Епископ. Последњи пут сам разговарао са њим на мој имендан, 8. октобра, када је Митрополит већ био у болници. Позвао сам га да му пожелим брз опоравак и он се обрадовао мом позиву. Вијест о упокојењу Митрополита Амфилохија растужила је не само мене него и цијелу Српску православну Цркву и цијело Православље. Служио сам јутрос Свету литургију у манастиру Острог а морам да кажем да ми је Митрополит јутрос дошао у сан. Двије смо ријечи прозборили у сну, не морам их сад износити, али могу да кажем да сам осјетио радост, ону васкршњу радост да је смрт побијеђана и да наш Митрополит несумњиво иде у наручје Господа. И ми се препоручујемо његовим молитвама молећи Бога да га упокоји и уврсти међу праведне, у наручје Авраама. Тамо ће наш Митрополит да се моли за нас грешне да и даље истрајемо на истом путу на коме је он био. Хвала Вам преосвећени Владико на овим ријечима утјехе. Свима нама који смо имали благослов да живимо у вријеме Високопреосвећеног оца нашег Митрополита Амфилохија оставио је велики залог. Живјели смо под плаштом његове љубави сви ми овдје али и ви у Епархији бихаћко-петровачкој. Колико је Митрополит значио за вас и за вашу Епархију? – Значио је много јер је увијек бринуо за нас. Обилазио нас је увијек кад је могао, још док је Епископ био Хризостом, садашњи Митрополит дабробосански. Никада не могу заборавити његов загрљај када је 1998. године дошао у манастир Рмањ да нас, младе монахе, подржи у повратку и обнови живота на тим просторима. Сваки сусрет са њим је заиста био сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави коју у овом тренутку ријечима нисмо у стању да изразимо због наше туге и жалости. Нека му Господ да Царство небеско. Од сада смо физички раздвојени али духовно ћемо увијек бити заједно. Он ће живјети у нама као и сви наши Свети преци. Оно што је битно је то да ће се он молити од сада молити за нас пред престолом Свевишњега много јаче и много боље него на земљи. Хвала вам Владико на ријечима утјехе. – Богу хвала и нека је нашем Митрополиту вјечни покој. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Као муња је кроз сва српска срца прохујала вијест о упокојењу митрополита црногорско-приморског Амфилохија, одјекнувши у душама многих као небеско звоно које нас позива да се молитвено саберемо око блаженопочившег митрополита, који нас је, за живота, духовно сабирао око Христа. Упокојио се наш добри митрополит уочи празника Светог Петра Цетињског, свог претходника на трону митрополије црногорске, који га је, чврсто вјерујем, дочекао на рајским дверима, духовно га загрливши као сина, који је „добар рат ратовао, трку свршио, вјеру одржао“ (2. Тим. 4, 7). Упокојио се наш митрополит да својом смрћу умири страсти у којима је Црна Гора пребивала протеклих годину дана, а литије, које је неуморно предводио, од данас су добиле свог небеског предводника. У земаљској Црној Гори – туга непреболна, у небеској – радост неисказива! Отишао је митрополит Амфилохије у духовни загрљај онима које је за живота славио – Светом Василију Острошком, Светом Арсенију Ждребаоничком, Светом Стефану Пиперском, Светом Јовану Владимиру, великом Његошу, краљу Николи, патријарху Павлу... Отишао је велики митрополит, али нас није оставио, већ нам је оставио дио свога срца у свему ономе што је за живота постигао – у вјери, нади и љубави. Због тога данас и плачемо, јер знамо без кога физички остајемо, не знајући гдје нам је био потребнији – на Земљи или на Небу?! Имајући његов лик и дјело свагда пред очима, благодаримо Господу што смо га имали за оца, учитеља, брата, састрадалника и молитвеника, знајући да ће он то и остати, не по нашим заслугама, већ по љубави његовој. Вјечан ти покој у Царству Цара Славе, драги и добри митрополите!
  21. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Бихаћу у Недјељу двадесету по Духовдану 25. (12) октобра 2020. године. Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Синиша Сердар, протонамјесник Јован Бањац, презвитер Славиша Милиновић и протођакон Немања Рељић. Звучни запис беседе У својој јеванђелској бесједи Његово Преосвештенство Епископ Сергије је бесједио о Христовом Васкрсењу из мртвих и о вјеру у Њега. О томе нас учи данашње свето Јеванђеље по Луки које нам још једном показује да Христос Васкрсава из мртвих, а то може да учини само Онај, Господар и живота и смрти. Ако вјерујемо истински у Христа, не желимо да умремо већ да живимо са Њим у будућем вијеку које нам је даровао својим Васкрсењем. Владика је послије Литургије представио новог пароха бихаћког Славишу Милиновића и пожелио му многе и благе године пастирског рада на њиви Господњој. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  22. Ко није упознао владику Јефрема тешко може схватити шта су истински ред и поредак, шта је потпуна посвећеност служби на коју је призван и изабран. Због тога и јесте заорао предубоку бразду у Винограду Господњем, по којој се данас, на мапи Српске Цркве, издваја Епархија бањалучка, која ни по чему не заостаје за било којом епархијом у Грчкој или Русији. Било је потребно уложити много труда како би Епархија бањалучка изгледала како данас изгледа. Старе обрисе некадашњег изгледа данас блиставе Епархије неки су изгледа потиснули у памћењу, али је довољно погледати старе шематизме и видјети шта је све направљено за вријеме откако је епископ Јефрем преузео епархијско кормило. Довољно је рећи да је у протеклих 40 година у Епархији бањалучкој саграђено и освећено 279 нових храмова, обновљено је 60 порушених, тренутно је 36 у изградњи, а изграђена су 84. парохијска дома… Мало ли је?! Наравно, није владика Јефрем све постигао сам, али без његових благослова, личног труда, огромне посвећености и љубави, надзирања и личне иницијативе, ништа не би изгледало како данас изгледа. Нема манастирског и парохијског храма који није доживио своје поновно васкрсење. Величанствени храм Христа Спаситеља у Бањалуци постао је најпрепознатљивији симбол и града и Епархије, а манастири Ступље и Осовица подигнути су из темеља, као и приједорски Милошевац који ће ускоро засијати у свој својој љепоти. Неком будућем владичином биографу неће бити лако побројати све оно што је епископ Јефрем урадио за вријеме свог живота, за вријеме своје архипастирске службе. Због тога га ја и називам Новим краљем Милутином, јер је саградио више манастирских и парохијских храмова него било који архијереј у цјелокупној историји наше Цркве. О самој личности епископа Јефрема нисам најпозванији да говорим и пишем, јер има оних који га познају и много боље и много дуже. Оно што сасвим сигурно знам јесте да епископ Јефрем ужива неподијељени углед међу српским архијерејима, због чега је, не без разлога, био један од кандидата за патријарха српског. Иако спада у ред тихих и скромних епископа, сусрет са њим је празник, истинска част, али и прилика да увијек сазнате нешто ново, да добијете користан братски савјет, али и руку помоћи када је то најпотребније. Због свега што сам написао, а иза чега чврсто стојим, као човјек, монах и епископ, сматрам да смо епископу Јефрему сви помало дужни, јер нас је задужио много више него што смо му у стању вратити, било молитвеном захвалношћу или синовском оданошћу. Епископ Јефрем је човјек какав се ријетко рађа. Он је човјек и епископ какав се постаје, самопрегорним трудом и посвећеношћу којом се ријетки могу похвалити. Због тога је част имати га за епископа, брата и пријатеља, за суграђанина и комшију. Знам да то Бањалука и зна и препознаје, као што то зна свака црквена душа у Српској. Знају то и сва браћа архијереји, са којима епископ Јефрем састрадава и саслужује више од четрдесет година, бринући о Српској Цркви као о својој јединој кући. Нама остаје да га слиједимо, молећи се Господу да га поживи на многаја љета! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  23. На многаја љета за Владику. За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41). Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост. Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике. Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу. Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори. Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали. Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица. У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима. Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле. На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“. Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену. Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  24. За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41). Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост. Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике. Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу. Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори. Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали. Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица. У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима. Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле. На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“. Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену. Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  25. У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
×
×
  • Креирај ново...